Edicija Strahov, Beograd (po svemu sudeći pre oslobođenja), 1944. Veći format, 4 strane, note očuvane, zapis na prvoj strani, tragovi starosti - solidno stanje.

Niva medveđa beba ili nomadi sa severa Džems Oliver Kervud Zvezda, Beograd. ( 1940-45)g...ne pise godina 183 str. ilustrovano, tvrd povez. Odlično očuvana,kolekcionarski primerak. vr415

RAT I KOLEKTIVNO PONAŠANJE OGLED O SOCIJALNOJ PSIHOLOŠKOJ REALNOSTI Dr LEPOSAVA KRON INSTITUT ZA KRIMINOLOŠKA I SOCIOLOŠKA ISTRAŽIVANJA BEOGRAD 2OO8 a) Rat - Psihološki autori b) Socijalna psihologija c) Sociologija rata d) Psihologija ubistva ........................................................... Pažnja !!! Posveta autorke Leposave-Bebe Kron!!!!!!! Broš Latinica 162 stranice NEKORIŠĆENO

Knjiga + kalendar Retko NESTLE

IVAN LOVRIĆ CRNO-BELI ROLERKOSTER Izdavač: IVAN LOVRIĆ G T R BEOGRAD 2022 R e f e r e n c e I DEO - PARTIZAN: VIŠE OD FILOZOFIJE, MANJE OD LOGIKE II DEO - PARTIZANOVE BEBE I HEJSEL III DEO - PANTEON HEJSELSKE MITOLOGIJE .................................................................... FOTOGRAFIJE CRNO-BELE LATINICA B R O Š 21 CM 185 STRANICA NEKORIŠĆENO GARANCIJA PERFEKT EKSTRA **********

NEBOJŠA VUKOVIĆ KRVAVI RUKOPIS mafija + novinari + političari Izdavač: URVIS BEOGRAD 2O13 R e f e r e n c e LUDE DEVEDESETE KOŠTUNICA VUK DRAŠKOVIĆ DANA DRAŠKOVIĆ NOVINARI SLOBODAN MILOŠEVIĆ IVAN STAMBOLIĆ CECA LEPOTICA (Ražnatović) MILORAD ULEMEK LEGIJA ZEMUNSKI KLAN DUŠAN SPASOJEVIĆ CRVENE BERETKE INTERVJU SA MIROM MARKOVIĆ VOJISLAV ŠEŠELJ ĆENTA SLAVKO ĆURUVIJA ALEKSANDAR TIJANIĆ GOCA TRŽAN KO JE MIRIN LIZAČ? KO JE SLOBIN PUŠAČ? REKETIRANJE ĐINĐIĆA ZORAN ĐINĐIĆ `ROBIJA` je Šešeljeva krtica! UREDNICIMA `NACIONALA` PRETE SMRĆU PRIČAO MI LAUFER (Šešelj + Robija) VELJA ILIĆ VLADIMIR POPOVIĆ BEBA ATENTAT NA PREMIJERA Predesdnica Srbije, NATAŠA MIĆIĆ ČEDA JOVANOVIĆ MIODRAG KOSTIĆ, biznismen PRAVI UBICA Zorana Đinđića evakuisan je iz Beograda 12. marta 2OO3. godine privatnim avionom koji je sa surčinskog aerodroma odleteo za London !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!! BAGZI Zašto je ĆURUVIJA ubijen baš na VASKRS ? ............................................................ Broš Latinica 327 stranica NEKORIŠĆENO Ekstra !!!!!!!!!!!!!!!!!!!!!

MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: mek Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis i pečat na prvom listu, 10-ak podvučenih rečenica crvenom bojicom i malo označavanja istom. Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je ``Muzikalnu psihoterapiju``, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen. (K-106)

DAN ŠESTI RASTKO PETROVIĆ NOLIT B e o g r a d 1 9 8 2 СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ Р о м а н .... Најбоља књига и најаутентичније потресно казивање о великој српској пропасти/Голготи - прелазу преко Албаније из пера сјајног писца и једног од 1300 ђака каплара, брата сликарке Надежде Петровић, чије је младе животе отаџбина као маћеха трошила за пропалу, сулуду и погрешну политику Николе Пашића, званог `Баја зна шта ради`, са његовим мумлањем у браду, црнорукцима и тврдолинијашима, недораслим краљем Петром, мегаломанским престолонаследником Александром, удворичком војном камарилом, црквеним врхом и осталом булументом корупционашких, пропалих и корумпираних политичара што је резултирало библијском пропашћу српског народа од преко милион сатртих СРПСКИХ живота од чега се Србија никада није опоравила.. Чињеница да је у последњих 1ОО година ове године рођено у Србији најмање беба говори о страшној будућности и судбини Срба - о њиховом историјском нестајању, а Срби се и даље деле, држава рехабилитују квислинге, а српски народ не позива на одговорност корумпирану српску политику, српске политичаре и кукавну српску елиту - сви апсолутно одговорни за ово безнадежно стање! Радикалско-карађорђевићевска осовина држана под руском антизападном контролом, настављена под комунистичком диктатуром Србију је увела у потпуни С Л О М ! 50 година власти радикала + 50 година власти комуниста, то је биланс српског Термидора! Шта даље? Једина узданица је српска младост ако у међувремену комплетна не /о д е/ на Запад или не буде корумпирана страначким и лажним школским дипломама, али то онда више неће ни бити важно. Нећемо бити ни први ни последњи народ који је нестао са лице Земље !!!!!!! Читаш и плачеш!!! ................................................... Поговор: ЂОРЂИЈЕ ВУКОВИЋ Напомена о тексту Биографски и библиографски подаци Ћирилица Тврде корице Класичан шивен повез, /н и ј е/ лепљено !!! 677 страница НЕКОРИШЋЕНО Одлично Кондиција: 1О Српски Зид плача !!! Књига да je златом плаћаш !!!

Kupindo - Kupovina preko Interneta Kupite Pokrenite prodaju Moj Kupindo 6 Lista želja 13 Kako kupiti? Za firme Kupindo Kupite Knjige Antikvarne knjige Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 1 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 2 Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) slika 3 136 pregleda Božanstvena medicina - Petar J. Stanković (I izdanje) Kako da kupim? Cena: 9.900 din Želi ovaj predmet: 2 Stanje: Polovan bez oštećenja Garancija: Ne Isporuka: Pošta Post Express Lično preuzimanje Plaćanje: Tekući račun (pre slanja) Lično Grad: Kraljevo, Kraljevo Prodavac Macondo (2654) 100% pozitivnih ocena Pozitivne: 4111 Kupindo zaštita ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1900 - 1949. Tematika: Alternativna medicina Autor: Domaći Kulturno dobro: Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Jezik: Srpski MEDICINA DIVINA (Božanstvena medicina): veština lečenja u svetlosti magije, filosofije i božanskog stvaranja Izdavač: Knjižarnica Milorada P. Milanovića, Beograd Godina izdanja: 1941 Povez: tvrd Broj strana: 335 Sadržaj priložen na slici. Potpis na prvom listu, 4-5 braonkastih mrljica i knjiga je uredna i dobro očuvana Karakteristični tragovi starosti prisutni u sasvim maloj meri. Generalno, knjiga je veoma dobro očuvana. Prvo izdanje, izuzetno retko u ponudi. Petar Stanković je karijeru započeo kao seoski lekar. Suočen sa životnim izazovima shvatio je da znanje koje je poneo sa fakulteta može veoma malo da mu pomogne. Jer, kako je pirimetio, uopšte nije naučio šta je to život. Sa radoznalošću, a ne nadmenošću je prilazio svakom pacijentu i svakoj bolesti. Fascinirala ga je činjenica da prilikom porođaja žene u seoskim uslovima i majka i beba prežive, iako bi, po svemu što je na fakultetu učio, trebale ko zna čime sve da se zaraze i umru. To je bio početak njegovog učenja. Doktorirao je na psihologiji i radio u neuropsihijatrijskoj bolnici u Kovinu. Autor je knjige Božanska medicina i zagovornik sasvim drugačijeg pristupa lečenju psihičkih bolesnika. Osnovao je `Muzikalnu psihoterapiju`, koja se sastoji iz tri dela. Jedan deo je plavo osvetljenje u prostoriji u kojoj boravi pacijent. Drugi deo je disanje, koje je preuzeto iz joge. I treći deo je opuštajuća muzika. Zvuči tako jednostavno, a rezultati su bili odlični. Uveo je alternativne metode u zvaničnu medicinu. Nažalost, niko od mlađih kolega nije nastavio u tom pravcu. Od strane stručne javnosti je potpuno zapostavljen.

Autor: Joy Adamson Povez: broširan Format: 17x24,5 Jezik: hrvatski Izdanje: 1967. Bračni par Adams su legende, iako puno manje ljudi zna za njih, dok većina zna za npr. J. Goodal itd. Oni su ljudi koji su, u stvari, započeli zaštitu životinja, a posebno lavova i velikih zvijeri u prirodi, naravno u Africi. Radi se o povijesti lavice Elze, koja započinje njenim ranim djetinjstvom, a završava nakon tri godine njenim povratkom u divljinu - lavica „ protiv koje nikada nije bila upotrebljavana sila“. Plastično opisujući izvanredne odnose između čovjeka i životinje, to djelo pokazuje kako istina može biti neobičnija i od mašte. Najme, sve se zbivalo u rezervatu, u Africi (Kenija), gdje je Georg Adamson bio glavni nadzornik lova. Sa svom težinom koju nosi takvo zvanje ili posao, za čovjeka koji obožava životinje, na žalost, nakon takve jedne akcije protiv krivolovaca koji su ubili lavicu, naišao je na malu Elzu. Područje koje je nadzirao zapremalo je desetke tisuća kvadratnih milja, gdje je s jako malo ljudi nadzirao krivolov. Odrastanje Elze s njima, govori o poteškoćama koje su zajedno prolazili, putovanjima po tom ogromnom terenu, odrastanje Elze koja je živjela sa njima, ali potpuno slobodno. I nakon puberteta, kada je ostala u jednom dijelu koji je bio najsigurniji za nju i kada se potpuno prilagodila životu u divljini, sama lovila imala i svoje bebe, uvijek se vraćala svojim Adamsima, koji su ju redovito svakih nekoliko mjeseci posjećivali. Bilo je dovoljno pozvati je i ona bi se pojavila, a kada je imala mladunce i njih im je dovodila, te su ih mogli dirati i družiti se sa lavićima. Ovo je jedna od vanvremenskih realnih priča, sve je tu opisano: kako se igra u rijeci, promjena glasa, stres koji su doživljavali svaki put kada bi nestala u bušu, a začuli bi pucanj, strah kada bi vidjeli da su se njezini tragovi izmiješali s tragovima odraslog lava itd. itd. To je bilo ogromno nenaseljeno područje, u Nairobi se išlo samo kod zubara ili ako si bio teško bolestan, isto tako kada je trebalo nabaviti meso za Elzu. Georg je morao kilometrima ići daleko, da bi otišao u područje gdje je dozvoljen lov, kako bi joj donio hranu. Moram li spominjati da je gospođa Adams, koja se jako borila za lavove u prirodi, bila ubijena u poznim godinama od strane krivolovaca, a i sam gospodin Adams, koji je doista već bio poprilično ostario, ali godinama i živio s lavovima pokušavajući ih zaštiti, također bio ubijen. Njihov doprinos je ogroman u zaštiti divljih životinja, a gospođa Adams je imala i talenata i volju, te je i slikala nošnje pripadnika raznih plemena na područjima na kojima je bila, od kojih je većina tih etničkih skupina nestala, ali su ostali njezini vjerni crteži nošnji , maski itd. NAPOMENA: Knjiga je u odličnom stanju, nema nikakvih nedostataka!

Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Бианки, Виталий Валентинович, 1894-1959 = Bianki, Vitalij Valentinovič, 1894-1959 Naslov Po tragovima / V. [Виталий] Бианки; [s ruskog preveo Radoslav Marković ; crteže prema originalu radio Boško Petrović] Vrsta građe bajke Jezik srpski Godina 1947 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1947 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 102 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Radoslav, 1865-1948 = Marković, Radoslav, 1865-1948 Petrović, Boško ISBN (Broš.) Vitalij Valentinovič Bianki (Bjanki) rođen je 11. februara 1894. godine u rusko-italijanskoj porodici u Sankt Peterburgu, Rusija. Vitalij je bio jedan od trojice sinova Valentina Bjankija, čuvara Zoološkog muzeja u Sankt Peterburgu. Zajedno sa svojim ocem mladi Bjanki je postao strastveni putnik i posmatrač divljeg života. Studirao je u Sanktpeterburskoj gimnaziji, zatim na Univerzitetu u Sankt Peterburgu, diplomirao je 1916. godine biologiju, specijalizirao ornitologiju. Takođe je studirao umetnost na Umetničkom institutu u Sankt Peterburgu, specijalizujući se za crtanje biljaka i životinja. Nakon ruske revolucije 1917. godine, Bjanki je poslat u Sibir. Tamo je predavao biologiju u sibirskom gradu Bijsku od 1920–1923. Vrativši se u Sankt Peterburg, Bjanki se pridružio krugu pisaca oko Korneja Ivanoviča Čukovskog. Postao je član Saveza pisaca i blizak prijatelj Samuila Maršaka i Borisa Žitkova. Njegova prva priča objavljena je u dečjem časopisu Vorobei 1923. Iste godine Bjanki je objavio svoju prvu knjigu priča za decu pod nazivom „Čiji je nos bolji“. Njegova najpoznatija knjiga bila je „Lesnaja gazeta“ (Šumske novosti). Ova jedinstvena i neobična knjiga o divljem životu napisana je tokom 1920-ih; rastao je tokom narednih 35 godina, uz mnogo dodataka i ažuriranja koje je autor pisao svake godine do kraja svog života. Knjiga je prevedena na mnoge jezike, korišćena je i kao scenario za popularnu dečiju radio emisiju „Vesti is lesa“ (Šumske vesti), koju je Bjanki vodio na Lenjingradskom radiju u Lenjingradu (Sankt Peterburg). Bianki je napisao da životinje i biljke doživljavaju isto toliko događaja u svom životu kao i ljudi. Svakog dana i svakog minuta životinjska populacija šume gradi svoje domove, stvara porodice i podiže svoje bebe, baš kao i ljudi. Kako saznajemo o ovome? Kako možemo razumeti različite glasove ptica i životinja? Kako možemo pročitati njihove otiske? Šta riba radi zimi? Kako kokoška diše u jajetu? Sve ovo, i više, možemo saznati iz „Šumskih novosti” Vitalija Biankija. Vitali Bianki je bio veoma popularan dečji pisac u Rusiji. Njegova radio-emisija „Šumske vesti” imala je izuzetno mnogo slušalaca u zemlji; Emisija je proizvedena u Lenjingradu (Sankt Peterburg) i ponovo je emitovana širom Sovjetskog Saveza dostigavši procenjenu publiku od pedeset miliona slušalaca tokom 1950-ih. Vitali Bianki je umro u Lenjingradu (Sankt Peterburg) 10. juna 1959. godine i položen je na Bogoslovskom groblju u Sankt Peterburgu, Rusija. MG98 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Onore Domije (franc. Honoré Daumier; Marsej, 26. februar 1808 — Valmandoa, 10. februar 1879) bio je francuski grafičar, slikar, vajar i najznačajniji karikaturista 19. veka. Osnivač je satiričnih nedeljnika “La Charicature” i “Le Charivarim” u kojima je nekoliko decenija objavljivao britke karikature kritikujući političko-socijalnu stvarnost i društvene događaje u Francuskoj. Većinu života proveo je stvarajući u Parizu, a kao slikar i vajar bio je samouk, što ga nije sprečilo da postane jedan od vodećih umetnika realizma. Biografija Domije je rođen u Marseju kao sin Žan-Batist Luj Domijea i Sesil Katrin Filip. Porodica se 1816. preselila u Pariz. Mladi Domije je u mladosti pokazivao neodoljivu težnju umetničkoj profesiji, koju je njegov otac želeo da potisne pa ga je zaposlio kao svog potrčka, a kasnije knjižara. 1823. godine je primljen u Švajcarsku akademiju, a usput se bavio litografijom. Godine 1822. počeo je obrazovanje kod jednog od učenika Žaka Luja Davida. Nakon kratkotrajnog bavljenja delima Rubensa i Ticijana, Domije se pretežno posvetio novoj tehnici litografije koja je bila njegovo glavno izražajno sredstvo. Prvu pažnju javnosti skrenuo je svojim karikaturama za satirične časopise La Caricature (zabranjen 1837) i Le Charivari. Za Le Charivari je izradio oko 3.400 litografija i mnogobrojne duboreze, kao i društvene satire na račun političkog i malograđanskog života. Njegova zasluga je u tome što je karikaturu uzdigao u rang samostalne umetničke forme. Njegove slike i plastike govore o političkoj i sudskoj korupciji. Međutim, on je prikazivao i svakodnevicu ljudi, kao i biblijske motive i motive iz književnosti (uglavnom iz dela Molijera). Slabljenje vida koje je od 1872. vodilo ka slepilu omelo je njegovo stvaralaštvo, ali su se o njemu starali njegovi prijatelji iz Barbizonske škole. Dela Domije je bio samouki slikar i većinom je slikao manje formate negujući likovni izraz koji je primereniji njegovim litografijama, a u slikama se pokazao kao inovativan i progresivan. U krajnjoj redukciji likovnog izraza, škrtom paletom, kontrastima tamnih i svetlih masa, slikao je dirljive scene patnji pučkih likova ili likova po književnim predlošcima, istorijskih ili društvenih događaja. U istom maniru modelovao je ekspresivne, često polihromirane, karikature političara i portrete francuskih književnika (Balzak). Predstavio je Luja Filipa , tadašnjeg vladara kao krušku (Luj Filip bio je bezobzirni, debeli tiranin). Domije je radi tog crteža proveo nekoliko meseci u zatvoru. Slika Vagon treće klase je njegovo najpoznatije delo. Tada su vozovi bili jako važni, mada spori i bučni. Domije prikazuje nekvalifikovanu radnu snagu, putnike u vozu. Tu su radnici, prevaranti, ali u prvom planu je starica sa korpom sa pijace, dečak i mlada žena sa bebom. Divna celina koja nas asocira na Bogorodicu sa svetom Anom, prilagodio je ovu ikonografsku scenu. Gradio je finu piramidu od likova, u nekoliko planova (različito okrenuti ljudi). Pokazao je da se nove teme moraju prikazati na novi način : nema linearne ni vazdušne perspektive, javlja se slikanje po planovima.

POEZIJA BOŽIDARA KOVAČEVIĆA (1926. godina) Autor: Božidar Kovačević Godina izdanja: Beograd, 1926. godine Broj strana: 153 Povez: mek Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost. Korice i listovi požuteli od starosti, korice napukle. Božidar Kovačević rođen je 26. avgusta 1902. godine u Studenici. Bio je poznati i priznati srpski književnik između dva svetska rata, prevashodno pesnik ali i pripovedač, esejista, književni istoričar. Prvi radovi su mu objavljeni u Politici sa 17 godina, pod pseudonimom. Kasnije priče, eseji, novele i pripovetke su objavljivane u tadašnjoj periodičnoj štampi. Potiče iz činovničke porodice, kao tek rođena beba je donesen u Beograd, gde je završio osnovnu školu i III mušku gimnaziju. Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade proveo je godinu dana na Sorboni u Parizu, studirajući francusku i rusku književnost, rusku istoriju, sociologiju. Radio je i kao pisar 一 dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Jugoslavije i profesor II muške gimnazije u Beogradu. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića. Radio je i kao referent za književnost i likovne umetnosti u Ministarstrvu prosvete, kao naučni saradnik Instituta književnosti, upravnik Arhiva SANU, a vodio je i biblioteku SANU. Uređivao je najcenjeniji srpski časopis Srpski književni glasnik sve do bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, a odmah posle rata je uređivao časopis Naša književnost. Prevodio je sa nekoliko svetskih jezika i njegovi prepevi poezije su posebne lepote. Za vreme okupacije bio je u logoru na Banjici zato što je 13. 08. 1941. odbio da potpiše Apel srpskom narodu. Pesnički opus Božidara Kovačevića je značajan. Prva zbirka Alfe mojih duša je štampana 1922. Kao istaknuti pesnik između dva rata zapažen je po teorijsko programskom tekstu Boj Apolonov s Marsijem 一 Prilog proučavanju našeg pesništva. Takođe je bio i cenjen kao književni kritičar. Autor je zapaženih studija iz istorije književnosti. Njegova dela su protkana blagom arhaičnošću srpskog jezika i tako nam izražajnije slikaju atmosferu i vreme u kojem su živeli njegovi likovi u pripovetkama, a i pesme imaju blagi arhaični ton, reči koje plene bogatstvom i lepotom izraza. Njegovi prvi kritičari ističu njegovu pesničku samosvojnost, bez ili sa vrlo malo uticaja raznih pesničkih i književnih škola. Njegova dela, pesme i proza, prevođena su na: bugarski, češki, engleski, mađarski, nemački, ruski, slovački i slovenački jezik, a komponovane su i pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi. Božidar Kovačević se veoma intenzivno bavio istraživanjem života ličnosti iz srpske prošlosti koje su ostavile trag u književnosti i kulturi, a pale su u zaborav. Napisao je i knjigu o svojim istraživanjima, a dosta podataka je ostalo kao arhivska građa, kao dragoceni podaci koji sežu i u početak XV veka i podsticajni su za buduće istraživače. Božidar Kovačević je umro u Beogradu 21. maja 1990. godine. Božidar Kovačević – pesme PUTNIK PROLAZI MOJ KRAJ SVE U DUŠI MOJE PLEME CRNI ANĐEO SAN II SAN I PESNIK NjEGOŠEVA SMRT LjUBAV, RADOST TUŽNA JEDNOJ PROLAZNICI GREŠNA MOLITVA

Izdavačka knjižarnica Gece Kona 1933. Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Ruska knjizevnost xx vek knjiga dobro očuvana omotnica taknuta po obodu GMRA.6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom i drvenom bojicom, sve ostalo uredno! Dr Aleksandar V. Solovjev - Postanak i značaj Dušanova zakonika, Izdavačka knjižarnica Gece Kona, Beograd 1931 godine Mek povez. 31 strana Aleksandar Vasiljevič Solovjev (rus. Александр Васильевич Соловьёв; Kališ, 18. septembar 1890 — Ženeva, 15. januar 1971) je bio slavista, istraživač Dušanovog zakonodavstva, bogumila, heraldike, numizmatike, arheologije, prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, profesor istorije slovenskog i vizantijskog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu i u Sarajevu.[1] Biografija Otac Vasilij Fjodorovič Solovjev bio je sudija apelacionog suda u Varšavi, gde je Aleksandar proveo detinjstvo i stekao osnovno i srednje obrazovanje. 1912. diplomirao je pravne nauke na Univerzitetu u Varšavi, 1914. je postao docent. Potom odlazi u Moskvu za asistenta. 1915. završio je Istorijsko-filološki fakultet. Pripremao je i doktorsku disertaciju o ekstradiciji kriminalaca između Poljske i Rusije, koju nije stigao da odbrani i koja je izgubljena. Posle Oktobarske revolucije prihvatio je poziv Teodora Taranovskog da dođe u Beograd. Tu je predavao na Pravnom fakultetu. Počeo je da sprema novu doktorsku disertaciju o zakonodavstvu cara Stefana Dušana i odbranio je 1928. Na fakultetu je predavao Istoriju srednjovekovnog srpskog prava. 1930. izabran je za vanrednog, a 1935. za redovnog profesora univerziteta, ali je čekao do 1937. da izbor bude potvrđen. Godine 1925. oženio se Natalijom Rajevskom, koja je takođe bila ruska emigrantkinja. Dobili su najpre jednu ćerku koja je umrla kao beba i sahranjena na Novom groblju u Beogradu, a 1933. su dobili i sina Aleksandra. Bili su sprijateljeni sa profesorom Georgijem Ostrogorskim, sa kojim su živeli u istoj ulici. Posle Drugog svetskog rata kao nepodoban nije smeo više da predaje na Beogradskom univerzitetu. Pozvali su ga na Pravni fakultet Univerziteta u Sarajevu, gde je izabran za dekana. Uhapšen je 1949. posle rezolucije Informbiroa, pod sumnjom da je od delegacije pravnika iz Bugarske primio tekst ove rezolucije. Uhapšena je i njegova supruga Natalija. Istraga je u Sarajevu trajala šest meseci. Potom je oteran u zatvor u Sremsku Mitrovicu gde je proveo skoro godinu dana bez suđenja. Njegova supruga je posle šest meseci istrage puštena na slobodu usled nedostatka dokaza, a za to vreme njihov maloletni sin Aleksandar bio je sam. Solovjev je 1951. godine osuđen na 18 meseci zatvora, koliko je već bio izdržao. Prilikom suđenja pozvao se na oficirsku reč oficira koji ga je saslušavao i kome je priznao da je primio tekst rezolucije, ali da ga je odmah i uništio zbog mogućih problema. Posle tog suđenja dobio je rok od šest meseci da napusti zemlju. Otišao je sa porodicom u Ženevu. Nakon mnogo komplikacija 1955. godine biva izabran za profesora slovenskih jezika i ruske literature na Univerzitetu u Ženevi. 1961. godine nasleđuje prof. Karcevskog na katedri za slovensku književnost i postaje profesor honoris causa. 1960—1962. u Lozani objavljuje francuske prevode sabranih dela Dostojevskog i Tolstoja. Bavio se heraldikom i 1967. bio je primljen u međunarodnu akademiju za heraldiku (Académie internationale d`héraldique). Bio je jedan od najznačajnijih poznavalaca heraldike Južnih Slovena. Objavljivao je radove o vizantijskoj i slovenskoj heraldici, ilirskim grbovnicima i poreklu srpskog grba. Umro je 15. januara 1971. u Ženevi, gde je i sahranjen. Sin Aleksandar Aleksandrovič Solovjev radio je u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu.

Kao na slikama Lepo očuvana za svoje godine retko u ponudi sa originalnim papirnim omotačem M. M. Pešić 1933 Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan; San Francisko, 27. maj 1877 — Nica, 14. septembar 1927) je bila američka plesačica.[1] Izadora Dankan Isadora Duncan (grayscale).jpg Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Sergej Jesenjin Ruska knjizevnost xx vek Ples Pesme Poezija Pisma

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvi ustanak prema kazivanjima savremenika Božidar Kovačević Božidar Kovačević (Studenica, 26. avgust 1902 — Beograd, 21. maj 1990) bio je pesnik, esejista, prevodilac, profesor Druge muške gimnazije i upravnik arhiva Srpske akademije nauka i umetnosti. Njegov legat i zaostavština nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Rođen je u činovničkoj porodici koja se seli u Beograd kada je bio beba.[1] Njeogov otac Petar bio je činovnik u Upravi monopola. Petar je bio osuđen na 20 godina robije zbog veza sa Ivandanjskim atentatom na kralja Milana. Majka Leposava je završila domaćičku školu. Božidar je osnovnu školu završio u Beogradu, gde je 1921. godine završio i Treću mušku gimnaziju. Diplomirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Kao stipendista francuske vlade na Sorboni je studirao francusku književnost i rusku književnost, istoriju u sociologiju u periodu od 1930. do 1931. godine.[2] Za književnost se zanteresovao nakon što mu je komšija pisac Dragutin Ilić poklonio knjigu.[3] Kovačević je prvo radio kao pisar-dnevničar Narodne skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1923-1928), a potom kao suplent beogradske Druge muške gimnazije (1928-1931) i muške realke u Kragujevcu (1931-1933). Godine 1933. postao je profesor Druge muške gimnazije. Od 1939. do 1941. bio je prvi put član uprave Srpskog književnog glasnika[2]. Bio je vaspitač prestolonaslednika Petra II Karađorđevića u periodu 1938–1939.[4] Za vreme nemačke okupacije, bio je u logoru na Banjici, zato što je odbio da potpiše „Apel srpskom narodu”.[4] O danima provedenim u logoru na Banjici zapisao je: Nisam osobito hrabar, ali pošto su 11 (jedanaest) Kovačevića pali u ratovima od 1912. do 1918. godine bio sam spreman i da izgubim život, ali nikako obraz. Bio sam uveren da pod jarmom neprijatelja ne treba svojim radom davati nikakav privid da je u zemlji sve normalno, a ovamo o kandelabrima nasred prestonice vise obešeni Srbi... Preživeo sam te godine veoma teško, uglavnom na kačamaku, pa i njega nije bilo dovoljno. Deca su mi jela i magareće meso, ali se nikad, mirno kažem, apsolutno nikad, nisam ogrešio o vernost otadžbini. Vodio me duh moga oca koji je, boreći se protiv tiranije kralja Aleksandra Obrenovića, osuđen na dvadeset godina robije, pošto je, u stvari izbegao streljanje samo intervencijom velikih sila.[5] Posle rata, tačnije 1946. godine, postao je referent za književnost i likovne umetnosti pri Ministarstvu prosvete. Dve godine kasnije postao je saradnik Instituta književnosti, a 1954. i saradnik Arhiva SANU. Od 1955. do 1968. bio je upravnik Arhiva SANU, noseći zvanje naučnog saradnika i naučnog savetnika.Po drugi put je postao član uprave Srpske književne zadruge 1945. godine i na tom položaju je ostao sve do 1958. godine. Bio je i sekretar Glasnika SAN, član Saveza književnika Srbije, član izdavačkog saveta Prosvete (1948-1956).[2] Još kao gimnazijalac bio je jedan od osnivača kluba beogradskih srednjoškolaca Novi naraštaj. Bio je i jedan od osnivača Akademskog pozorišta u Beogradu. Uređivao je sledeće časopise: Buktinja, Ferijalac, Srpski književni glasnik, Naša domovina, Književnost. Sarađivao je u gotovo svim književnim časopisima, često koristeći pseudonime. Pisao je pesme, pripovetke, romane, eseje. Njegov teorijski programski tekst Boj Apolonov sa Marsijem bio je vrlo zapažen između dva svetska rata. Prevodio je književna dela sa latinskog, francuskog, ruskog. Sa druge strane, njegova dela su prevođena na bugarski, češki, slovački, nemački, engleski, mađarski, ruski i slovenački jezik. Milan Bajšanski je komponovao melodije na tekst dve Kovačevićeve pesme: Mene je majka rodila i Dok ulica spi.[2][6][7] Pisao je o brojnim činostima iz kulturnog i književnog života, posebno o autorima koji su bili skrajnuti ili zaboravljeni. Pisao je i o: Đurđu Dragišiću, Marku Maruliću, Ahmetu Hercegoviću, Savi Vladislaviću, Stjepanu Zanoviću, mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, Gerasimu Zeliću, Petru Runjaninu, Antunu Sorkovčeviću, Stefanu Stefanoviću, pretečama beogradskog stila (Stefanu Živkoviću, proti Mateji Nenadoviću i njegovom sinu Ljubomiru), Nićiforu Ninkoviću, Đorđu Markoviću Koderu, Sofiji i Svetozaru Vujiću, Jovanu Subotiću, Jovanu Iliću, Lazaru Komarčiću, Luki Sariću, Dragiši Stanojeviću, Ljudevitu Vuličeviću, čiča Iliji Stanojeviću, Tadiji Kostiću, Belušu Jakšiću, Jaši Prodanoviću, Živojinu Balugdžiću, Todoru Popoviću, Danici Marković, Stojanu Živadinoviću, Delfi Ivanić, Stevanu Jakovljeviću, Siniši Kordiću, Milanu Jovanoviću Stojimiroviću, Zvonimiru Šubiću.

PRVA OBJAVLJENA KNJIGA LAZE KOSTIĆA! za svoje godine knjiga je odlično očuvana korice su kao na slici, tvrd povez unutra ima pečate prethodnih vlasnika kao što se vidi na slici extra RETKO! Maksim Crnojević : tragedija u pet radnja / Napisao Laza Kostić [Novi Sad] : Izdala `Matica Srbska`, 1866 (U Novom Sadu : Episkopska štamparija) [4], 123 str. ; 23 cm Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) je bio srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. dr laza kostic knjiga o zmaju srpska knjizevnost xix vek xix veka romantizam ...

Hasanaginica : dramaticky obraz so spevom / Aleksa Šantić ; preložil Ján Čajak Језик чешки Година 1942 Издавање и производња Budapešt : Čajak János : Globus, 1942 ([s. l. : s. n.]) Остали аутори Čajak, Ján Физички опис 47 str. ; 18 cm Напомене Izv. stv. nasl.: Hasanaginica : dramska slika sa pevanjem Pomocný slovniček: str. 48 Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 — Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Austrije“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović.[1] Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno poboljevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“ Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara.[2] U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošloću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkoloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri i Stepanovićevu. Dela[uredi] Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901 Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907 Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908 Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911 Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911 Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjistima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjistima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjistima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924 Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924.

Pripovetke Laze Kostića 1 (nije izašao broj 2 samo 1) Novi Sad : S. F. Ognjanović bez godine izdanja početak xx veka po svemu sudeći 64 str. ; 14 cm. extra retko u ponudi verovatno prvo izdanje, ne mogu da nađem više podataka Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dostave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen. Interesantno je da je Tesla pored Lenke Dunđerski odbio i slavnu glumicu Saru Bernar.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); Pismo književnika Laze Kostića prijatelju Jovanu Miličiću, Sombor, 14. jula 1908. g. Pismo je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filosofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[8] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[9][10] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[11][12] Nasleđe Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [13]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku se dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[14] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Rekvijem Laze Kostića Srpski novinar i publicista Ivan Kalauzović Ivanus napisao je marta 2017. godine lirsku, elegičnu pesmu „Rekvijem Laze Kostića”, zamišljenu kao nastavak poeme „Santa Maria della Salute” i omaž Lazi Kostiću. Stihove „Rekvijema...” javnost je prvi put čula u Čikagu, pre projekcije filma „Santa Maria della Salute” Zdravka Šotre u bioskopu „Century Centre”. Pred punom salom, govorila ih je novinarka nekadašnjeg Radio Sarajeva Milka Figurić.[15] Vokalno izvođenje „Rekvijema Laze Kostića” emitovano je u okviru emisije „Večeras zajedno” Prvog programa Radio Beograda aprila 2017.[16] U ulozi oratora ponovo je bila Milka Figurić, čiji se glas tada čuo na talasima Radio Beograda prvi put nakon raspada JRT sistema. aza Kostić je srpski pesnik, pisac, novinar, kritičar, mislilac i estetičar. Rođen je 12. februara 1841. godine u Kovilju kod Novog Sada, a preminuo je 26. novembra 1910. godine u Beču. Smatra se jednim od najvećih srpskih pesnika. Napisao je najlepšu srpsku ljubavnu pesmu XX veka čiji je naziv „Santa Maria della Salute“. Otac Petar je bio graničarski podoficir, a majka Hristina je bila poreklom iz trgovačke porodice. Prva dva razreda osnovne škole je završio u rodnom mestu, a podučavao ga je Gligorije Kaćanski. Posle majčine smrti se preselio kod rođaka u Đurđevo gde je nastavio školovanje. Gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, Pančevu i Budimu. 1864. godine je diplomirao, a 1866. godine je doktorirao na Univerzitetu Lorand Etvoš u Pešti. Odmah je postao profesor u Srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. Iste godine je učestvovao u stvaranju političkog pokreta „Ujedinjena omladina srpska“ čije je geslo bilo „Srpstvo sve i svuda“. Pokret je bio aktivan do 1871. godine. 1867. godine je posetio izložbe u Parizu i Moskvi. Izabran je za beležnika u Novosadskom magistratu gde je radio pet godina. Posle toga je počeo da se bavi književnošću, novinarstvom i politikom. 1869. godine je lažno optužen da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila zbog čega je bio uhapšen. Drugi put je završio u zatvoru zbog antiaustrijskog govora na proslavi na kojoj je obeleženo punoletstvo kneza Milana. 1873. godine je izabran za poslanika u Ugarskom saboru i bio je jedan od najbližih saradnika Svetozara Miletića, predsednika Družine za ujedinjenje i oslobođenje Srbije. 1878. godine je bio sekretar Jovana Ristića na berlinskom kongresu. 1880. godine je postao sekretar srpskog poslanstva u Petrogradu, ali se posle četiri meseca vratio u Beograd. 1881. godine je počeo da uređuje novine Srpska nezavisnost. 1884. godine, zbog pritiska vlade, se preselio u Crnu Goru. Bio je saradnik kneza Nikole I Petrovića Njegoša i uređivao je Glas Crnogorca na Cetinju. Nakon sedam godina se vratio u Sombor. Radio je kao upravnik Srpske narodne čitaonice koja danas nosi njegovo ime. U prilog činjenici da je Laza Kostić bio cenjen i priznat u društvu u kome je živeo i stvarao, govori to što je 1883. godine postao član Srpskog učenog društva, a 1909. godine član Srpske kraljevske akademije. 1910. godine je otišao u Beč na lečenje, ali 26. novembra se upokojio. 11. decembra je sahranjen na Svetouspenskom groblju u Somboru. Nagrada Laza Kostića se dodeljuje za najbolje književno ostvarenje u okviru manifestacije Dani Laze Kostića koja se održava svakog 3. juna u Somboru. Književni rad Laza Kostić je jedan od najznačajnijih predstavnika srpskog romantizma. Njegov opus se sastoji od 150 lirskih pesama: tragedije „Maksim Crnojević“ (1863.); drame „Pera Segedinac“ (1882.); drame „Uskokova ljuba“ / „Gordana“ (1890.); estetičke rasprave „Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme“ (1880.); filosofskog traktata „Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju“ (1884.); velike monografije „O Jovanu Jovanoviću Zmaju, njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu“ (1902.); pripovedaka: „Čedo vilino“, „Maharadža“ i „Mučenica“. Pošto je govorio latinski, grčki, engleski, nemački, francuski, ruski i mađarski, Laza Kostić je preveo mnoga dela. Najznačajnije su drame engleskog pisca i pesnika Vilijama Šekspira: „Romeo i Julija“, „Ričard III“ i „Hamlet“, kao i Homerova „Ilijada“. Dobro je poznavao filozofiju i antičku književnost koju je čitao u originalu. Lazine najvrednije lirske pesme su: „Među javom i med snom“ (1863.) i „Santa Maria della Salute“ (1909.). 1879. godine je napisao pesmu „Dužde se ženi“ u kojoj je osudio sečenje borova u Dalmaciji koji su bili namenjeni za izgradnju crkve Gospa od Spasa. U delu „Santa Maria della Salute“ se pokajao zbog toga i zamolio je Bogorodicu za oproštaj. 1909. godine Matica Srpska je objavila sve njegove pesme. Privatni život Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“. 1884. godine je zaprosio bogatu miradžiku Julijanu Palanački, ali se nisu venčali jer njena majka to nije dozvolila. Ubrzo je otišao u Crnu Goru gde se zadržao sedam godina. U leto 1891. godine pesnik je došao u dvorac „Sokolac“ na prijem kod porodice Dunđerski. Tada je upoznao 30 godina mlađu Lenku Dunđerski i odmah se među njima rodila ljubav. Pristao je da mu njen otac Lazar postane dobrotvor i narednih godinu dana je boravio kod njih. Lenka i Laza su često zajedno šetali, a jednom prilikom ona mu je rekla da bi mogla da se uda jedino za čoveka kao što je on. Pesnik je bio svestan da njena porodica, zbog njegove materijalne situacije i razlike u godinama, to neće dozvoliti. Zato je 1892. godine otišao u manastir Krušedol. Tada je napisao pesmu „Gospođici L. D. u spomenici“. Iste godine Laza je sreo Nikolu Teslu u Pešti i postali su prijatelji. U jednom pismu koje mu je poslao, pesnik je napisao da želi da ga oženi Lenkom. Za nju je rekao: „Devojka koju sam vam namenio može da savlada svakog ženomrsca“, ali Tesla je odrično odgovorio. Pošto je bio uveren da će je zaboraviti samo ako se fizički udalje, Laza se 1895. godine oženio Julijanom Palanački i preselio se kod nje u Sombor. Lazar Dunđerski mu je bio kum. Dva meseca nakon njegovog venčanja, Lenka je umrla u Beču od tifusa. Sahranjena je na pravoslavnom groblju u Srbobranu. Laza je to saznao dok je bio na medenom mesecu u Veneciji. U crkvi Gospa od Spasa se pomolio za Lenku i počeo je da piše svoju najlepšu pesmu. Od Sime Matavulja je tražio da mu pošalje Petrarkine pesme koje je posvetio Lauri, kao i prideve kojima ju je opisivao. Delo „Santa Maria della Salute“ je stvarao više od deset godina. Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Maria della Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine. Pročitaj više na: https://www.biografija.org/knjizevnost/laza-kostic/

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Molier - Uobrazeni bolesnik (komedija u tri cina) Preveo: Bogdan Popovic - Ucene Zene (komedija u pet cinova) Preveo: Dragoslav Ilic Molijer (franc. Molière), pravim imenom Žan Batist Poklen (franc. Jean-Baptiste Poquelin; Pariz, 15. januar 1622 — Pariz, 17. februar 1673), bio je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma.[1] Sam je sebe nazvao Molijer kao pseudonim.[2] Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L`Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita)[3] i komedije umeća (commedia dell`arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut). Godine 1643. mladi Molijer je počeo da nosi svoj pseudonim i konačno okrenuo leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf.[4] Molijer je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti. Pre nego što se 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne. Detinjstvo i školovanje Molijer je rođen u Parizu 15. januara 1622. Bio je sin Žana Poklena i Mari Krese, ćerke iz uspešne građanske porodice.[5] Majka mu je preminula kada je imao 10 godina, a čini se da s ocem nije uspostavio blizak odnos. Nakon majčine smrti, živeo je s ocem iznad „Pavillon des singes“ u ulici Sveti Onore, u imućnom delu Pariza. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se nije očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju. Verovatno je da je njegovo obrazovanje započelo u pariskim osnovnim školama, nakon čega je upisao prestižni isusovački Collège de Clermont, gde je završio školovanje u strogom akademskom okruženju.[6] Godine 1631. Žan Poklen je od kralja Luja XIII kupio položaj „lični sluga kraljevog dvora i čuvar tepiha i tapeta“ („valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“). Njegov sin preuzeo je isti položaj 1641.[7] Titula je zahtevala samo tri meseca rada i početni trošak od 1200 livri, a donosila je godišnji prihod od 300 livri i omogućavala brojne unosne ugovore. Poklen je učio za provincijskog advokata negde oko 1642, verojatno u Orleanu, ali nije zabeleženo da je dovršio učenje. Do tada je Molijer sledio očev plan, družio se sa plemstvom na Collège de Clermont i činilo se da mu je predodređena karijera u kancelariji. Početak pozorišne delatnosti U junu 1643. u svojoj 21 godini, Molijer napušta svoj socijalni stalež i odlučuje se za karijeru na pozornici. Napustivši oca, priključio se glumici Madlen Bežar, sa kojom se i ranije susretao i osnovao pozorište Illustre Théâtre. Kasnije su im se pridružili Madlenini brat i sestra. Scena iz predstave: `Uobraženi bolesnik`, Molijer, SNP, Novi Sad, 1933. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Nova pozorišna grupa je bankrotirala 1645. Molijer je postao vođa grupe, delimično zbog glumačkog umeća i delimično zbog pravnog znanja. Grupa je nagomilala velike dugove, ponajviše zbog iznajmljivanja pozorišta (igrališta za sport jeu de paume, sport sličan tenisu), za šta su dugovali 2000 livri. Istoričari ne znaju sa sigurnošću da li je njegov otac ili ljubavnik jedne od članica grupe platio dugove, jer se Molijer nakon 24 sata provedenih u zatvoru vratio u glumačke krugove. Tada je počeo da koristi pseudonim Molijer, za koji se pretpostavlja da je bio inspiriran mali selom istog imena u Midi (kolokvijalni naziv za južnu Francusku) u blizini naselja Le Vigan. Moguće je da je promenio ime kako bi zaštitio oca od sramote što ima glumca u porodici (glumce država više nije omalovažavala pod vladavinom Luja XIV, ali i dalje im nije dopuštano da budu sahranjivani na svetom tlu). Nakon zatvaranja, on i Madlen započeli su pozorišnu turneju po provinciji sa novom pozorišnom grupom; to je trajalo oko 12 godina, tokom kojih je u početku nastupao u trupi Šarla Dufresna, a kasnije je osnovao i svoju grupu, koja je bila dovoljno uspešna i zadobila sponzorstvo Filipa I, vojvode od Orlinsa. Iz toga vremena sačuvano je nekoliko predstava, od kojih su najznačajnije L`Étourdi, ou le Contretemps i Le Docteur amoureux, u kojima se Molijer udaljio od velikog uticaja italijanske improvizacije Commedia dell`arte, i pokazao svoj dar za izrugivanje. Tokom svojih putovanja susreo se sa Armandom, princom Kontija, guvernerom Langdoka, koji je postao njegov sponzor, te je grupu prozvao po sebi. Prijateljstvo je prekinuto kada se Konti, zaražen sifilisom, pokušao da se izleči religijom. Verski savetnici govorili su mu protiv podržavanja Molijereove pozorišne grupe, te mu savetovali da se pridruži njegovim suparnicima, grupama Parti des Dévots i Compagnie de Saint Sacrement. U Lionu, gospođica Du Park (Marquise-Thérèse de Gorla), znana kao Markiza, pridružila se grupi. Markizi se neuspešno udvarao Pjer Kornej, a kasnije je postala ljubavnica Žana Rasina. Rasin je ponudio Molijeru svoju tragediju Théagène et Chariclée (jedno od njegovih prvih dela nakon što je napustio studije teologije), ali Molijer nije želeo da je izvodi, iako je podržavao Rasina u nastavku njegove umetničke karijere. Smatra se da je Molijer ubrzo postao ljut na Rasina kada je saznao da je tragediju ponudio i pozorišnoj grupi Hôtel de Bourgogne. Povratak u Pariz Molijer je bio prisiljen da nastupa u Parizu. Prvobitno je nekoliko nedelja bio izvan grada kako bio promovisao sebe među gospodom i kako bi njegov ugled u Parizu porastao. U Pariz je došao 1658. godine. Pred kraljem je u Luvru (koji se tada iznajmljivao kao pozorište) izveo Kornejevu tragediju Nicomède i farsu Le Docteur amoureux sa ponešto uspeha. Dodeljena mu je titula Mesjeova trupa (Troupe de Monsieur) (mesje je bila počasna titula za kraljevog brata Filipa I, vojvodu Orleana). Uz pomoć Mesjea njegovoj grupi je dozvoljeno da deli pozorište u velikoj dvorani Petit-Burbon sa poznatom italijanskom grupom Commedia dell`arte, Tiberio Fioreli, nazvan Scaramouche, (lik klovna u italijanskim predstavama Commedia dell`arte). Grupe su nastupale u različitim večerima. Premijera Les Précieuses ridicules (Smešne kaćiperke) dogodila se u Petit-Burbonu 18. novembra 1659. Delo je bilo prvi pokušaj Molijera da ismeje određene društvene navike i odnose tada prisutne u Francuskoj.[8] „Mizantrop“ Molijerova komedija iz 17. veka; koncept i režija Iva Milošević; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2014/15; Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Jovana Stipić. Opšte je prihvaćeno da je radnja zasnovana na delu Samjuela Šapuzoa Le Cercle des femmes iz 1656. Primarno izruguje Francusku akademiju, grupu koju je oformio kardinal Rišelje pod kraljevskom odredbom da utvrdi pravila slabog francuskog pozorišta. Akademija je zagovarala jedinstvo vremena, radnje i stila stiha. Molijer se često povezuje sa izrazom da komedija „castigat ridendo mores“ ili „kritikuje običaje kroz humor“, koji je skovao njegov savremenik Žan de Santel, te se često krivo smatra klasičnom latinskom poslovicom. Iako je preferirao tragedije, koje je pokušavao da usavrši sa Illustre Théâtre, postao je slavan zbog svojih farsi, koje su obično pisane u jednom činu i izvođene su nakon tragedije. Neke od tih farsi samo su delimično napisane i izvođene su u stilu commedia dell`arte sa improvizacijom uz kratki obris zapleta (ital. canovaccio). Napisao je i dve komedije u stihu, ali su bile manje uspešne, te se smatraju manje značajnima. Kasnije u životu posvetio se pisanju muzičkih komedija u kojima dramu prekida pesma ili ples. Komedijski baleti Godine 1661, Molijer je uveo stil komedijskog baleta u kontekstu Les Fâcheux. Ovi baleti su bili prelazna forma plesnih performanci između dvorskih balata Luja XIV i umetnosti profesionalnih pozorišta koja je razvijena tokom razvojnog stupnja upotrebe proscenske pozornice.[9] Do razvoja komedijskih baleta je došlo slučajno kad je Molijer bio angažovan da postavi predstavu i balet u čast Luja XIV, iako nije imao trupu dovoljne veličine da zadovolji taj zahtev. Molijer je stoga odlučio da kombinuje balet i predstavu kako bi zadovoljio zatev, dok su izvođači hvatali dah i presvlačili kostime.[9] Ovaj rizični potez je urodio plodom i Molijer je angažovan da producira još dvanaest drugih komedijskih baleta do kraja njegovog života.[9] Tokom izrade komedijskih baleta Molijer je sarađivao sa Pjerom Bošanom.[9] Bošan je kodifikovao pet baletskih pozicija stopala i ruku i bio je delimično odgovoran za kreiranje Bošan-Fejove plesne notacije.[10] Molijer je isto tako sarađivao sa Žan-Batistom Lilijem.[9] Lili je bio plesač, koreograf, i kompozitor, čija je dominantna vladavina Pariskom operom trajala petnaest godina. Pod njegovom komandom, balet i opera su zasluženo postali profesionalne umetnosti.[11] Komedijski baleti su blisko integrisali ples sa muzikom, te ih je njihova akcija predstave i stil kontinuiteta jasno odvojao od predstava dvorskih baleta u to vreme;[12] osim toga, u komedijskim baletima se očekivalo od plesača i glumaca da imaju važne uloge u toku priče predstave. Slično tome, profesionalno trenirani plesači i dvarani su se družili u komedijskim baletima - Luj XIV je čak igrao ulogu Egipćanina u Molijerovoj Le Mariage forcé (1664), a takođe se pojavio kao Neptun i Apolon u njegovoj zadnjoj predstavi Les Amants magnifiques (1670).[12] Смрт Молијереова гробница на гробљу Père Lachaise. Molijer je bolovao od plućnog oblika tuberkuloze kojom se verojatno zarazio kao mladić u zatvoru. Jedan od najpoznatijih trenutaka u njegovom životu je bio onaj zadnji, koji je postao legendaran. Tokom izvođenja svoje poslednje predstave, na pozornici je kolabirao zbog napada kašlja tokom kojeg je iskašljavao krv (hemoptizija). Predstava je sadržavala rakošne plesne tačke uz muziku kompozitora Mark-Antoana Šarpantjea koja se ironično zvala Le Malade imaginaire („Umišljeni bolesnik“). Molijer je insistirao da završi nastup. Nakon nastupa ponovno je kolabirao nakon ponovnog krvarenja, te je odveden kući, gde je preminuo nekoliko sati kasnije bez primanja jeloosvećenja, jer su dva sveštenika odbila poziv, dok je treći došao prekasno. Praznoverje kako zelena boja glumcima donosi lošu sreću potiče od njegovog zadnjeg nastupa, za vreme kojeg je nosio zelenu odeću. Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijereovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena. Prijem njegovih dela Molijerova statua na Molijerovoj fontani u Parizu Iako su konvencionalni mislioci, religiozni lideri i medicinski stručnjaci u Molijerovom vremenu kritikovali njegov rad, njihove ideje nisu stvarno umanjile njegov široko rasprostranjen uspeh kod javnosti. Drugi dramski pisci i kompanije počeli su da emuliraju njegov dramski stil u Engleskoj i Francuskoj. Molijerovi radovi nastavili su da dobijaju pozitivan odziv u Engleskoj tokom 18. veka, mada u to vreme nisu bili toplo dočekivani u Francuskoj. Međutim, tokom francuske restauracije 19. veka, Molijereve komedije su postale popularne i kod francuske publike i kritičara. Romantičari su se divili njegovim dramama zbog nekonvencionalnog individualizma koji su portretisale. Učenjaci 20. veka su nastavili da se bave ovim interesovanjem za Molijera i njegove predstave i nastavili su da razmatraju širok spektar pitanja vezanih za ovog dramskog pisca. Mnogi kritičari sada pomeraju fokus svoje pažnje sa filozofskih, verskih i moralnih implikacija u njegovim komedijama na objektivnije istraživanje njegovog pristupa komediji.[13] Molijerove radove je preveo u englesku prozu Džon Ozel 1714. godine,[14] Kurtis Hiden Pejdž je bio prvi da pripremi pun prevod Molijerovih stihova poput Tartuffe na engleskom 1908. godine.[14] Od tada, značajne prevode su uradili Ričard Vilbur, Donald M. Frejm, i niz drugih. U svojim memorarima s naslovom A Terrible Liar, glumac Hjum Kronin piše da je 1962. godine, proslavljeni glumac Lorens Olivije kritikovao Molijera u jednoj konverzaciji s njim. Prema Kroninu, on je pomenuo Olivejeu da namerava da igra glavnu ulogu u The Miser, na šta je Olivije uzvratio, „Molijer? Smešno kao otvoren grob bebe.“ Kronin dalje komentariše taj incident: „Možete zamisliti kako sam se osećao. Srećom, on nije bio u pravu.“

Prvo izdanje, retko u ponudi! Veoma dobro antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma „Veče na školju“. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog `mrtav`. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG12 (N)

Prvo izdanje, retko u ponudi! Potpis prehodnog vlasnika na najavnoj strani (v. sliku), korektno antikvarno stanje, bez pečata, pisanja. U ovoj knjizi je prvi put objavljena čuvena pesma `Veče na školju`. Autor - osoba Šantić, Aleksa, 1868-1924 = Šantić, Aleksa, 1868-1924 Naslov Pjesme / Aleksa Šantić Omotni naslov Pjesme Alekse Šantića Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1911 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1911 (Beograd : Štamparija Save Radenkovića i brata) Fizički opis 154, [4] str. ; 21 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; 135 ISBN (Karton) „Veče na školju“ Alekse Šantića pesma je socijalne tematike. U njoj su u nekoliko slika prikazane muke osiromašenih, izrabljivanih ljudi s kojima je Šantić duboko suosećao. Prikaz socijalne nepravde jedna je od glavnih tema Šantićevih pesama, a to je ideja i ove pesme. Pesnik koristi motive svakodnevnih, radničkih ljudi kako bi pokazao patnju svoga naroda. Tako i ovde za glavni motiv ima ubogi puk, a sudeći po mestu radnje, koji nam se otkriva već u naslovu, naslućujemo da su to ribari i umorni seljaci koji preživljavaju teškim mukama svog fizičkog rada. Mesto radnje već je u prvoj strofi definisano kao ostrvo i to ono kamenito, što vidimo u stihu gde se spominju crne hridi (manje ostrvo, morski greben). Tema i ideja pesme Na prvi, pogled tema dela Veče na školju[2] izgleda vrlo jednostavno, ali je zapravo izuzetno kompleksna. Osnovna ideja pesme jeste opis prirode, onako kako je vidi pesnik, ali je tema zapravo mnogo šira i kompleksnija. Veče na školju nosi pesničku ideju o ukletosti čovekove sudbine i emociju neverice. U originalu prenosimo tumačenje pesme: Pesma Veče na školju sadrži dvostruku ideju i dvostruku emociju: ideju i emociju pesnikovu i ideju i emociju ubogog puka. Pesnik je hteo da naslika bedu ubogog puka i njegovo obraćanje Bogu koji mu ne može pomoći. Ubogi puk ište od Boga (izlaz iz muka); puka. Pesnik oseća nesreću ubogog puka, više nego i sam puk, jer zna da je Bog ``mrtav``. Motivi Pesma je oslonjena na dva značajna motiva: to je motiv sa mora, i socijalni motiv. Po ovome vidimo da je Šantić imao za cilj da opeva socijalnu tematiku, on je sa svojom inspiracijom i svojom poetskom mišlju hteo da iskaže osećanja bespomoćnog pokornog i ubogog seljaka. Slika tih siromašnih seljaka koji uzalud pružaju ruke ka Bogu i slika ravnodušnosti tog Boga prema njihovim molbama, uokvirena slikom veličanstvene lepote prirode koja vrši svoje harmonijsko smenjivanje dana i noći i ne znajući i ne mareći ni za ljude ni za njihove patnje-ta slika izražava jedno osećanje duboke apatije pred ukletošću čovekove sudbine. Poruka Osnovna poruka ove pesme je tragična pozicija ubogog puka, siromašnih seljaka, koji celog života rade i nepravedno ostaju nenagrađeni za taj rad. Ovde je veoma bitno kako pesnik vidi Boga i Njegovu prirodu. Živković kaže da je Bog ravnodušan prema patnjama ljudi, a kako izgleda to je i osnovna ideja pesme. Ubogi puk moli a Bog ćuti ne odgovarajući na njihove molitve. On ih ne čuje ili ne želi da ih čuje, pa je zbog toga Bog u ovoj pesmi, ne samo nemilostiv nego pre svega i iznad svega, nepravedan. Aleksa Šantić (Mostar, 27. maj 1868 – Mostar, 2. februar 1924) bio je srpski pesnik i akademik, rodom iz Mostara gde je proveo većinu života i pesničkog stvaralaštva. Biografija Rođen je u Mostaru, od oca Rista i majke Mare, gde je proveo većinu života. Otac mu je umro u ranom detinjstvu, pa je živeo u porodici strica Miha zvanog „Adža“. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra, Zorica, umrla još kao beba. Pošto je živeo u trgovačkoj porodici, ukućani nisu imali dovoljno razumevanja za njegov talenat. Završio je trgovačku školu u Trstu i Ljubljani, potom se vratio u Mostar. Iz Trsta se vratio u Mostar 1883. godine i tu zatekao „neobično mrtvilo“, koje je bilo posledica „nedavnog ugušenog hercegovačkog ustanka protiv Osmanskog carstva“, kako piše o njemu Vladimir Ćorović. Bio je „prvo vreme prilično povučen“, vodio knjige u očevoj trgovini i čitao „listove i knjige do kojih je mogao u Mostaru doći“. Nekoliko godina kasnije započeo je svoj književni i društveni rad. Najveća dela stvarao je krajem 19. i početkom 20. veka. Uzori su mu bili srpski pisci Vojislav Ilić i Jovan Jovanović Zmaj, a od stranih je najviše poštovao Hajnriha Hajnea. U njegovim pesmama ima emocionalnog bola, rodoljublja, ljubavne čežnje i prkosa za nacionalno i socijalno ugrožen srpski narod. Godine 1887, postao je saradnik „Goluba“, zatim „Bosanske vile“, „Nove Zete“, „Javora“, „Otadžbine.“ Bio je 1888. osnivač i predsednik Srpskog pevačkog društva „Gusle“, koje uzima za program negovanje pesme i razvijanje nacionalne svesti. Zatim je izabran za prvog potpredsednika mostarskog pododbora „Prosvete“. Godine 1896. kada je pokrenuta „Zora“ bio je jedan od njenih prvih urednika. Aleksa Šantić u društvu pisaca oko 1905. (Sede: Svetozar Ćorović, Simo Matavulj, Aleksa Šantić i Janko Veselinović. Drugi red: Slobodan Jovanović (levo) i Milorad Mitrović (desno). Stoje: Mile Pavlović Krpa, Atanasije Šola, Radoje Domanović, Svetolik Jakšić, Ljubo Oborina, Risto Odavić i Jovan Skerlić.) Godine 1902, otišao je u Ženevu, ali je tamo jedva „izdržao tri nedelje; u naivnoj pesmi „Ja ne mogu ovde“ on je prostosrdačno zavapio kako ne može da podnese tuđinu“. 1907. Mostar ga je izabrao „kao jednog od svoja četiri predstavnika“ za prvu skupštinu Narodne organizacije. 1908. je „počeo da ozbiljno pobolevati, najpre od kamena u bubrezima, a posle, iza Svetskog rata, od toboparalize.“ „Za vreme aneksione krize bio je, sa Svetozarom Ćorovićem i Nikolom Kašikovićem, prebegao u Italiju i stavio se na raspoloženje srpskoj vladi, kao što će to ponoviti i 1912. godine, na početku Balkanskog rata“. Kupio je 1910. vilu u Borcima kod Konjica, gde je živeo 1913. godine kada su ga austrougarske vlasti proterale iz Mostara. U toku Prvog svetskog rata zatvoren je kao talac i „u dva puta ponavljanoj parnici“ optuživan zbog svojih pesama. Po završetku rata izabran je u Mostaru za člana Srpskog odbora. Za vreme njegovog života književna kritika je istakla dva „osnovna i jaka“ osećanja u njegovoj poeziji. Prvo osećanje je „žarka ljubav prema svome narodu“. Od početka to osećanje javlja se, uglavnom, u tri vida: kao ponos junačkom prošlošću, kao protest protiv mučne sadašnjosti i kao vera u bolju budućnost do koje će se doći kroz borbu i pobedu koja će predstavljati vaskrsnulu prošlost. Protest protiv mučne sadašnjosti, kao jedan od vidova u kojima se izražava rodoljubivo osećanje, nalazi se često u Šantićevim pesmama. Jedna od njih je ukazivanje na tešku narodnu bedu prouzrokovanu neprijateljskim pljačkanjem - kao, na primer, u pesmi „O, klasje moje“ iz 1910. godine: Svu muku tvoju, napor crna roba poješće silni pri gozbi i piru, a tebi samo, ko psu u sindžiru, baciće mrve... O, sram i grdoba! Drugi iskaz protesta je optuživanje „obeščašćenog i kukavnog doba“. To optuživanje odmereno je prema junačkoj prošlosti i prema zahtevima budućnosti koja je takođe određena junačkom prošlošću. U tom duhu je, na primer, pesma iz 1908. godine koja počinje stihom „Obeščašćeno i kukavno doba“. Šantić je dosta pisao i ljubavnu poeziju, ali ona je kod njega uglavnom setna i odiše čežnjom. Takva je, na primer i pesma Jedna suza: I kobna miso morit me stade: što moja nisi i što smiraj dana ne nosi meni zvijezde, no jade? Vaj, vjetar huji... a ja mislim na te, I sve te gledam kroz suzu što lije, Gdje bereš slatke, raspukle granate.[a] Aleksa Šantić, srpski pesnik. Tokom života je objavio veliki broj pesama, a od dela se izdvajaju: „Hasanaginica“, „Na starim ognjištima“, „Anđelija“, „Nemanja“ i „Pod maglom“. Najpoznatije njegove pesme su: „Emina“ (1903), „Ne vjeruj“ (1905), „Ostajte ovdje“ (1896), „Pretprazničko veče“ (1910), „Što te nema?“ (1897), „Veče na školju“ (1904), „O klasje moje“ (1910), „Moja otadžbina“ (1908), „Mi znamo sudbu“ (1907), „Boka“ (1906), „Pod krstom“ (1906), „Kovač“ (1905). Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 3. februara 1914. Umro je od tuberkuloze u Mostaru 2. februara 1924. Po njemu se nazvane škole u Banja Luci, Kaluđerici, Gajdobri, Stepanovićevu i Ravnom Topolovcu. Srpski kulturni pokret Zajedno sa Svetozarom Ćorovićem i Jovanom Dučićem, Šantić je bio sledbenik romantizma Vojislava Ilića i među najznačajnijim vođama kulturnog i nacionalnog pokreta hercegovačkih Srba. Šantić i Ćorović su nameravali da osnuju časopis za srpsku decu pod nazivom „Hercegovče“, ne samo za srpsku decu iz Hercegovine, već i za svu srpsku decu. Šantić je bio jedan od zapaženih članova srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Himnu društva napisao je Šantić. Šantić je predsedavao Srpskim pevačkim društvom „Gusle“ osnovanim 1888. godine. U ovom društvu Šantić je bio ne samo predsednik, već i glavni pevač hora, kompozitor i predavač. Časopis za književnost „Zora“ izlazio je pod pokroviteljstvom „Gusle“. Šantić je postao glavni urednik ovog časopisa „Zora“ (Zora; 1896–1901) u izdanju Srpskog kulturnog društva u Mostaru, jednog od najvažnijih društava koja su se borila za očuvanje srpske kulturne autonomije i nacionalnih prava. „Zora“ je postala jedan od najboljih srpskih časopisa o književnosti. Časopis Zora okupio je srpske intelektualce koji su težili poboljšanju obrazovanja srpskog stanovništva neophodnog za postizanje ekonomskog i političkog napretka. Šantić je 1903. bio među osnivačima Srpskog gimnastičkog društva „Obilić“. U tom svojstvu došao je u fokus života ovog regiona koji je, svojom kulturnom i nacionalnom svešću, tvrdoglavo protivio nemačkom Kulturtrageru. U proleće 1909. godine, zbog bosanske krize izazvane aneksijom Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, Šantić je morao da pobegne u Italiju zajedno sa Nikolom Kašikovićem i Ćorovićem. Porodica Šantić je 1910. godine kupila ladanjsku kuću u selu Borci, nadomak Konjica, od austrougarskog barona Benka koji ju je sagradio 1902. godine. Proizvod njegove patriotske inspiracije tokom balkanskih ratova 1912–1913 je knjiga „Na starim ognjištima“ (1913). Šantić je pripadao pesnicima koji su napisali čitave zbirke pesama slaveći pobede Vojske Kraljevine Srbije tokom balkanskih ratova, uključujući `Na obali Drača` , koja veliča oslobođenje drevnog grada koji je nekada bio deo srpskog Carstva pod kraljem Milutinom. Dana 3. februara 1914. Šantić je postao član Srpske kraljevske akademije (presedan savremene Srpske akademije nauka i umetnosti). Tokom Prvog svetskog rata Austrijanci su ga uzeli za taoca, ali je preživeo rat. Šantić se preselio iz Mostara u Borce kod Konjica 1914. godine kada je sumnjivo gradsko srpsko stanovništvo Mostara evakuisano iz grada. Austrijski guverner u Sarajevu zabranio je 13. novembra 1914. Šantićevu zbirku pesama `Pjesme` objavljenu 1911. Šantić je bio plodan pesnik i pisac. Napisao je skoro 800 pesama, sedam pozorišnih predstava i nešto proze. Mnogi spisi su bili visokokvalitetni i imali su za cilj da kritikuju ustanovu ili da zastupaju različita socijalna i kulturna pitanja. Na njega je snažno uticao Hajnrih Hajne, čija je dela prevodio. Njegovi prijatelji i vršnjaci na polju kulture bili su Svetozar Ćorović, Jovan Dučić i Milan Rakić. Jedna od njegovih sestara, Radojka (Persa) udala se za Svetozara Ćorovića. Istoričar književnosti i kritičar Eugen Štampar verovao je da je Šantić pripadao grupi srpskih pesnika koji su pokušavali da privuku bosanske muslimane ka srpskom nacionalizmu. Nasleđe Aleksa Šantić je selo u Srbiji nazvano po ovom pesniku. Slikan je i na konvertibilnim markama u Bosni i Hercegovini. 1920. godine Sokolski savez u Mostaru dobio je ime po Šantiću. Skupština opštine Mostar 1969. godine ustanovila je Nagradu za književnost „Aleksa Šantić“ u čast centinela njegovog rođenja. Bista Alekse Šantića postavljena je u parku Kalemegdan u Beogradu, Srbija. Osamdesetih godina prošlog veka u njegovo sećanje snimljen je film pod nazivom Moj brat Aleksa. Dela Izdato za vreme Šantićevog života: Pjesme, Mostar, 1891 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga I Mostar Štamparija Vladimira M. Radovića. 1891. Pjesme, Mostar, 1895 Pjesme Alekse R. Šantića. Knjiga II Mostar. Štamparija Vladimira M. Radovića. 1895. Pjesme, Mostar, 1901, Izdavačka knjižarnica i štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1901. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Beograd, 1907, Štampa Demokratska štamparija. 1907. Pjesme, Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Pod maglom. Slika iz gornje Hercegovine. Mostar, 1908, Štampa Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. 1908. Mala biblioteka, knjiga XXX, sv. 150. Pjesme, Beograd, 1911, Štamparija Save Radenkovića i brata. 1911. Srpska književna zadruga. knj. 135. Hasanaginica, 1911, Dramska slika u stihovima s pjevanjem. Preštampano iz Letopisa Matice srpske, br. 277. Štamparija `Natošević`. 1911. Na starim ognjištima, Mostar, 1913. Pjesme. Mostar. Knjižara Trifka Dudića. 1913. Na starim ognjištima, Beograd, 1914 Pjesme. Drugo popunjeno izdanje. Beograd. Kolo srpskih sestara. 1914. Pesme, Zagreb, 1918 (Podatak o godini izdavanja prema `Istoriji nove srpske književnosti Jovana Skerlića`) Pesme. (Predgovor napisao Vladimir Ćorović). Zagreb. `Književni jug`. (Bez godine, 1918), Hrvatski štamparski zavod Hasanaginica, Beograd — Sarajevo 1919 Dramska slika s pevanjem. Drugo izdanje. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 211. Pozdrav Vojvodi Stepi Stepanoviću, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Vidov-danu, Mostar 1919 Poezija, T. Bogradnović-Dudić, Hrvatska tiskara T. P. Na starim ognjištima, Sarajevo, 1920 Pesme. Treće popunjeno izdanje. Sarajevo. Prosveta. 1914. Radnička štamparija Pod maglom, Beograd — Sarajevo 1920 Slika iz gornje Hercegovine. Beograd - Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1920. Mala biblioteka, knjiga 150. Pesme, Beograd 1924, Izdavačka knjižarnica Gece Kona. 1924. Prevodilački radovi Lirski intermeco, Mostar, 1897 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Mostar. Knjižarnica Paher i Kisić 1897. Lirski intermeco, Mostar, 1898 Pjesme Hajnriha Hajnea. Preveo Aleksa Šantić. Drugo popunjeno, popravljeno i ilustrovano izdanje. Mostar. Izdanje knjižarnice Paher i Kisić 1898. Iz njemačke lirike, Mostar, 1910 Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića. Mostar. 1910. Mala biblioteka, knj. XXXVI, sv. 178-185. Lirski intermeco, Beograd - Sarajevo 1919 Preveo Aleksa Šantić. S predgovorom Marka Cara. Beograd — Sarajevo. I. Đ. Đurđević. 1919. Mala biblioteka, knj. 199. Pesme roba, Svatopluk Čeh, Sarajevo 1919 Prepevao Aleksa Šantić. Sarajevo. Uredništvo `Zvona`. 1919. Viljem Tel. Beograd, 1922 Pozorišna igra u 5 činova. Johan Hristof Fridrih fon Šiler. S nemačkog preveo Aleksa Šantić. Beograd. 1922. Srpska književna zadruga, knj. 167. Iz Hajneove lirike, Mostar, 1923 Knjižarnica Trifka Dudića. 1923. MG43 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Komedije Mizantrop ili Le mizantrop ou l’Atrabilaire amoureux komedija je manira u pet činova i u stihovima. To je jedna od najboljih Molièreovih drama - i jedna od najvećih od svih komedija - s naglaskom na apsurdnosti društvene i književne pretenzije, usredotočujući se na čovjeka koji brzo kritizira tuđe greške, ali ostaje slijep za svoje. Ova predstava satire licemjerje francuskog aristokratskog društva, ali također uključuje i ozbiljniji ton ukazujući na mane koje posjeduju svi ljudi. Predstava se od tadašnjih farsi razlikuje po tome što koristi dinamične likove poput Alcestea i Célimène, za razliku od tradicionalno ravnih likova koje većina satiričara koristi za kritiziranje društvenih problema. Također se razlikuje od većine ostalih Molièreovih djela više se fokusirajući na razvoj likova i nijanse nego na napredovanje radnje. Predstava, iako u to vrijeme nije imala komercijalni uspjeh, preživjela je kao najpoznatije Molièreovo djelo danas. Veliki dio njegove univerzalne privlačnosti posljedica je uobičajenih podzemnih tokova mizantropije preko kulturnih granica. Molijer (franc. Molière), pravim imenom Žan Batist Poklen (franc. Jean-Baptiste Poquelin; Pariz, 15. januar 1622 — Pariz, 17. februar 1673), bio je francuski glumac, pisac komedija i direktor pozorišta iz epohe klasicizma.[1] Sam je sebe nazvao Molijer kao pseudonim.[2] Rođen je u porodici imućnog kraljevog tapetara, završio je pravo, ali se odrekao pravničke karijere i postao glumac. U Parizu je osnovao pozorišnu družinu „Slavno pozorište“ („L`Illustre Theatre“) za koju je prerađivao italijanske komedije i s kojom dvanaest godina lutajući obilazio provincije. U početku piše farse, a prve komedije su mu u stihovima. Napisao je niz komada u prozi i stihu. Predstavnik je klasicizma. Ismejavao je ondašnje društvo, staleške predrasude, pokvarenost plemstva i gramzivost buržoazije, a nije prezao ni od osude licemjernog katoličkog sveštenstva. Molijer je razvio italijansku komediju intrige u društvenu komediju i komediju običaja s tragikomičnom pozadinom u kojima veličina komičnoga doseže razmere tragičnoga. Godine 1660. preuzeo je kraljevsko pozorište u Parizu. Kod njega se primećuje uticaj učene komedije (commedia erudita)[3] i komedije umeća (commedia dell`arte), te uticaj antičkih rimskih komediografa (Plaut). Godine 1643. mladi Molijer je počeo da nosi svoj pseudonim i konačno okrenuo leđa karijeri dvorskog sobara i dekoratera. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molijer je dugo boravio u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvijao njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman. Već sledeće godine veliki uspeh i početak slave donele su mu Smešne precioze, prvi značajniji komad, jer je do tada napisao samo nekoliko lakrdija bez veće važnosti. Posle ovog trijumfa počeo je, u stvari, stvaralački period u Molijerevom životu. On je sa trupom došao pod neposrednu zaštitu dvora i uistinu postao kraljevski komediograf.[4] Molijer je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti. Pre nego što se 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne. Detinjstvo i školovanje Molijer je rođen u Parizu 15. januara 1622. Bio je sin Žana Poklena i Mari Krese, ćerke iz uspešne građanske porodice.[5] Majka mu je preminula kada je imao 10 godina, a čini se da s ocem nije uspostavio blizak odnos. Nakon majčine smrti, živeo je s ocem iznad „Pavillon des singes“ u ulici Sveti Onore, u imućnom delu Pariza. Njegov otac je bio dvorski dekorater i imao je titulu kraljevskog sobara. Od Molijera se nije očekivalo mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju. Verovatno je da je njegovo obrazovanje započelo u pariskim osnovnim školama, nakon čega je upisao prestižni isusovački Collège de Clermont, gde je završio školovanje u strogom akademskom okruženju.[6] Godine 1631. Žan Poklen je od kralja Luja XIII kupio položaj „lični sluga kraljevog dvora i čuvar tepiha i tapeta“ („valet de chambre ordinaire et tapissier du Roi“). Njegov sin preuzeo je isti položaj 1641.[7] Titula je zahtevala samo tri meseca rada i početni trošak od 1200 livri, a donosila je godišnji prihod od 300 livri i omogućavala brojne unosne ugovore. Poklen je učio za provincijskog advokata negde oko 1642, verojatno u Orleanu, ali nije zabeleženo da je dovršio učenje. Do tada je Molijer sledio očev plan, družio se sa plemstvom na Collège de Clermont i činilo se da mu je predodređena karijera u kancelariji. Početak pozorišne delatnosti U junu 1643. u svojoj 21 godini, Molijer napušta svoj socijalni stalež i odlučuje se za karijeru na pozornici. Napustivši oca, priključio se glumici Madlen Bežar, sa kojom se i ranije susretao i osnovao pozorište Illustre Théâtre. Kasnije su im se pridružili Madlenini brat i sestra. Scena iz predstave: `Uobraženi bolesnik`, Molijer, SNP, Novi Sad, 1933. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Nova pozorišna grupa je bankrotirala 1645. Molijer je postao vođa grupe, delimično zbog glumačkog umeća i delimično zbog pravnog znanja. Grupa je nagomilala velike dugove, ponajviše zbog iznajmljivanja pozorišta (igrališta za sport jeu de paume, sport sličan tenisu), za šta su dugovali 2000 livri. Istoričari ne znaju sa sigurnošću da li je njegov otac ili ljubavnik jedne od članica grupe platio dugove, jer se Molijer nakon 24 sata provedenih u zatvoru vratio u glumačke krugove. Tada je počeo da koristi pseudonim Molijer, za koji se pretpostavlja da je bio inspiriran mali selom istog imena u Midi (kolokvijalni naziv za južnu Francusku) u blizini naselja Le Vigan. Moguće je da je promenio ime kako bi zaštitio oca od sramote što ima glumca u porodici (glumce država više nije omalovažavala pod vladavinom Luja XIV, ali i dalje im nije dopuštano da budu sahranjivani na svetom tlu). Nakon zatvaranja, on i Madlen započeli su pozorišnu turneju po provinciji sa novom pozorišnom grupom; to je trajalo oko 12 godina, tokom kojih je u početku nastupao u trupi Šarla Dufresna, a kasnije je osnovao i svoju grupu, koja je bila dovoljno uspešna i zadobila sponzorstvo Filipa I, vojvode od Orlinsa. Iz toga vremena sačuvano je nekoliko predstava, od kojih su najznačajnije L`Étourdi, ou le Contretemps i Le Docteur amoureux, u kojima se Molijer udaljio od velikog uticaja italijanske improvizacije Commedia dell`arte, i pokazao svoj dar za izrugivanje. Tokom svojih putovanja susreo se sa Armandom, princom Kontija, guvernerom Langdoka, koji je postao njegov sponzor, te je grupu prozvao po sebi. Prijateljstvo je prekinuto kada se Konti, zaražen sifilisom, pokušao da se izleči religijom. Verski savetnici govorili su mu protiv podržavanja Molijereove pozorišne grupe, te mu savetovali da se pridruži njegovim suparnicima, grupama Parti des Dévots i Compagnie de Saint Sacrement. U Lionu, gospođica Du Park (Marquise-Thérèse de Gorla), znana kao Markiza, pridružila se grupi. Markizi se neuspešno udvarao Pjer Kornej, a kasnije je postala ljubavnica Žana Rasina. Rasin je ponudio Molijeru svoju tragediju Théagène et Chariclée (jedno od njegovih prvih dela nakon što je napustio studije teologije), ali Molijer nije želeo da je izvodi, iako je podržavao Rasina u nastavku njegove umetničke karijere. Smatra se da je Molijer ubrzo postao ljut na Rasina kada je saznao da je tragediju ponudio i pozorišnoj grupi Hôtel de Bourgogne. Povratak u Pariz Molijer je bio prisiljen da nastupa u Parizu. Prvobitno je nekoliko nedelja bio izvan grada kako bio promovisao sebe među gospodom i kako bi njegov ugled u Parizu porastao. U Pariz je došao 1658. godine. Pred kraljem je u Luvru (koji se tada iznajmljivao kao pozorište) izveo Kornejevu tragediju Nicomède i farsu Le Docteur amoureux sa ponešto uspeha. Dodeljena mu je titula Mesjeova trupa (Troupe de Monsieur) (mesje je bila počasna titula za kraljevog brata Filipa I, vojvodu Orleana). Uz pomoć Mesjea njegovoj grupi je dozvoljeno da deli pozorište u velikoj dvorani Petit-Burbon sa poznatom italijanskom grupom Commedia dell`arte, Tiberio Fioreli, nazvan Scaramouche, (lik klovna u italijanskim predstavama Commedia dell`arte). Grupe su nastupale u različitim večerima. Premijera Les Précieuses ridicules (Smešne kaćiperke) dogodila se u Petit-Burbonu 18. novembra 1659. Delo je bilo prvi pokušaj Molijera da ismeje određene društvene navike i odnose tada prisutne u Francuskoj.[8] „Mizantrop“ Molijerova komedija iz 17. veka; koncept i režija Iva Milošević; Drama Srpskog narodnog pozorišta, Novi Sad, 2014/15; Nenad Pećinar, Igor Pavlović, Jovana Stipić. Opšte je prihvaćeno da je radnja zasnovana na delu Samjuela Šapuzoa Le Cercle des femmes iz 1656. Primarno izruguje Francusku akademiju, grupu koju je oformio kardinal Rišelje pod kraljevskom odredbom da utvrdi pravila slabog francuskog pozorišta. Akademija je zagovarala jedinstvo vremena, radnje i stila stiha. Molijer se često povezuje sa izrazom da komedija „castigat ridendo mores“ ili „kritikuje običaje kroz humor“, koji je skovao njegov savremenik Žan de Santel, te se često krivo smatra klasičnom latinskom poslovicom. Iako je preferirao tragedije, koje je pokušavao da usavrši sa Illustre Théâtre, postao je slavan zbog svojih farsi, koje su obično pisane u jednom činu i izvođene su nakon tragedije. Neke od tih farsi samo su delimično napisane i izvođene su u stilu commedia dell`arte sa improvizacijom uz kratki obris zapleta (ital. canovaccio). Napisao je i dve komedije u stihu, ali su bile manje uspešne, te se smatraju manje značajnima. Kasnije u životu posvetio se pisanju muzičkih komedija u kojima dramu prekida pesma ili ples. Komedijski baleti Godine 1661, Molijer je uveo stil komedijskog baleta u kontekstu Les Fâcheux. Ovi baleti su bili prelazna forma plesnih performanci između dvorskih balata Luja XIV i umetnosti profesionalnih pozorišta koja je razvijena tokom razvojnog stupnja upotrebe proscenske pozornice.[9] Do razvoja komedijskih baleta je došlo slučajno kad je Molijer bio angažovan da postavi predstavu i balet u čast Luja XIV, iako nije imao trupu dovoljne veličine da zadovolji taj zahtev. Molijer je stoga odlučio da kombinuje balet i predstavu kako bi zadovoljio zatev, dok su izvođači hvatali dah i presvlačili kostime.[9] Ovaj rizični potez je urodio plodom i Molijer je angažovan da producira još dvanaest drugih komedijskih baleta do kraja njegovog života.[9] Tokom izrade komedijskih baleta Molijer je sarađivao sa Pjerom Bošanom.[9] Bošan je kodifikovao pet baletskih pozicija stopala i ruku i bio je delimično odgovoran za kreiranje Bošan-Fejove plesne notacije.[10] Molijer je isto tako sarađivao sa Žan-Batistom Lilijem.[9] Lili je bio plesač, koreograf, i kompozitor, čija je dominantna vladavina Pariskom operom trajala petnaest godina. Pod njegovom komandom, balet i opera su zasluženo postali profesionalne umetnosti.[11] Komedijski baleti su blisko integrisali ples sa muzikom, te ih je njihova akcija predstave i stil kontinuiteta jasno odvojao od predstava dvorskih baleta u to vreme;[12] osim toga, u komedijskim baletima se očekivalo od plesača i glumaca da imaju važne uloge u toku priče predstave. Slično tome, profesionalno trenirani plesači i dvarani su se družili u komedijskim baletima - Luj XIV je čak igrao ulogu Egipćanina u Molijerovoj Le Mariage forcé (1664), a takođe se pojavio kao Neptun i Apolon u njegovoj zadnjoj predstavi Les Amants magnifiques (1670).[12] Смрт Молијереова гробница на гробљу Père Lachaise. Molijer je bolovao od plućnog oblika tuberkuloze kojom se verojatno zarazio kao mladić u zatvoru. Jedan od najpoznatijih trenutaka u njegovom životu je bio onaj zadnji, koji je postao legendaran. Tokom izvođenja svoje poslednje predstave, na pozornici je kolabirao zbog napada kašlja tokom kojeg je iskašljavao krv (hemoptizija). Predstava je sadržavala rakošne plesne tačke uz muziku kompozitora Mark-Antoana Šarpantjea koja se ironično zvala Le Malade imaginaire („Umišljeni bolesnik“). Molijer je insistirao da završi nastup. Nakon nastupa ponovno je kolabirao nakon ponovnog krvarenja, te je odveden kući, gde je preminuo nekoliko sati kasnije bez primanja jeloosvećenja, jer su dva sveštenika odbila poziv, dok je treći došao prekasno. Praznoverje kako zelena boja glumcima donosi lošu sreću potiče od njegovog zadnjeg nastupa, za vreme kojeg je nosio zelenu odeću. Po francuskim zakonima toga vremena glumcima nije bilo dopušteno da budu sahranjeni na svetom tlu groblja. Ipak je Molijerova udovica Arman zamolila kralja da njenom suprugu omogući uobičajen pogreb. Kralj se složio te je Molijereovo telo sahranjeno u delu groblja namenjenom za nekrštenu odojčad. Godine 1792. njegovi ostaci su preneseni u muzej, a 1817. je sahranjen na groblju Père Lachaise u Parizu, u blizni groba de Lafontena. Prijem njegovih dela Molijerova statua na Molijerovoj fontani u Parizu Iako su konvencionalni mislioci, religiozni lideri i medicinski stručnjaci u Molijerovom vremenu kritikovali njegov rad, njihove ideje nisu stvarno umanjile njegov široko rasprostranjen uspeh kod javnosti. Drugi dramski pisci i kompanije počeli su da emuliraju njegov dramski stil u Engleskoj i Francuskoj. Molijerovi radovi nastavili su da dobijaju pozitivan odziv u Engleskoj tokom 18. veka, mada u to vreme nisu bili toplo dočekivani u Francuskoj. Međutim, tokom francuske restauracije 19. veka, Molijereve komedije su postale popularne i kod francuske publike i kritičara. Romantičari su se divili njegovim dramama zbog nekonvencionalnog individualizma koji su portretisale. Učenjaci 20. veka su nastavili da se bave ovim interesovanjem za Molijera i njegove predstave i nastavili su da razmatraju širok spektar pitanja vezanih za ovog dramskog pisca. Mnogi kritičari sada pomeraju fokus svoje pažnje sa filozofskih, verskih i moralnih implikacija u njegovim komedijama na objektivnije istraživanje njegovog pristupa komediji.[13] Molijerove radove je preveo u englesku prozu Džon Ozel 1714. godine,[14] Kurtis Hiden Pejdž je bio prvi da pripremi pun prevod Molijerovih stihova poput Tartuffe na engleskom 1908. godine.[14] Od tada, značajne prevode su uradili Ričard Vilbur, Donald M. Frejm, i niz drugih. U svojim memorarima s naslovom A Terrible Liar, glumac Hjum Kronin piše da je 1962. godine, proslavljeni glumac Lorens Olivije kritikovao Molijera u jednoj konverzaciji s njim. Prema Kroninu, on je pomenuo Olivejeu da namerava da igra glavnu ulogu u The Miser, na šta je Olivije uzvratio, „Molijer? Smešno kao otvoren grob bebe.“ Kronin dalje komentariše taj incident: „Možete zamisliti kako sam se osećao. Srećom, on nije bio u pravu.“