Cena knjige bitno smanjena Povez :mek Broj strana 94 Format knjige : 29 cm x 10 cm Stanje dobro

Cena knjige bitno smanjena Povez: : mek Strana : 150 Ilustrovano Format : 20 x 10 cm Stanje :potpis na prvoj strani , žuta mrlja u donjem uglu prvi osam strana

Komplet Ivo Andrić: Dragocena zbirka dela velikog pisca Upoznajte Ivu Andrića kroz njegova najvažnija dela Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, oblikovao je srpsku književnost svojim nezaboravnim romanima i pripovetkama. Ovaj komplet obuhvata najvažnija dela ovog velikog pisca: Znakovi pored puta Na Drini Ćuprija Travnička Hronika Omerpaša Latas Prokleta Avlija Jelena, Žena Koje Nema Ex Ponto, Nemiri, Lirika Gospođica Zatvorena Vrata i Druge Priče Porodična Slika i Druge Priče Duboka istrazivanja balkanske književnosti Andrićeva dela otkrivaju duboke slojeve ljudskih sudbina, istorije i kulture Balkana. Kroz "Na Drini Ćuprija" i "Travničku Hroniku", čitaoci uranjaju u život bosanskih gradova i sela, dok "Prokleta Avlija" otkriva mračne aspekte turske vladavine. Nobelova nagrada i književno nasleđe Ovaj komplet ne samo da predstavlja dragoceno književno nasleđe, već i snažno oslikava Andrićevu genijalnost i uticaj na književnost Balkana i sveta. Komplet Ivo Andrić je izrađen u tvrdom povezu, ima 3008 strana, autor je Ivo Andrić . Težina kompleta je 5 kg. Komplet Ivo Andrić cena Cena Kompleta Ivo Andrić je 18645,00 dinara. Cena sa popustom je 15850.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava Format: 21 cm Povez knjige: Tvrd, zaštitna kutija Pismo: Latinica

Branko Ćopić. `Bojovnici i bjegunci; Priče ispod zmajevih krila; Bašta slјezove boje; Prolom; Gluvi barut; Stari nevjernik; Delije na Bihaću; Odumiranje međeda `. Sabrana dela Miloša Crnjanskog 1-10. Beograd: Prosveta, 1975. Jubilarno izd. Ukupno 3.200 str. ; 21 cm. Na polovini primeraka na prvih i poslednjih par stranica tragovi vlage, ili čađi. Dosta niža cena spram toga.

Књига је некоришћена. Стање: 9/10 година издања: 2013 језик: српски, латиница мек повез, формат 13 x 20 cm број астрана: 302 стране издавач: Младинска књига Београд НЕДОСТАЈЕШ МИ; драма Када се врата куће у којој је живео са женом и ћеркицом коначно затворе пред њим, Шон бива приморан да живот почне испочетка. Скрхан објавом везе његове жене са другим мушкарцем и затраженим разводом, али и бригом за своју ћеркицу и тиме како ће нова поставка ствари утицати на њу, изнајмљује собу у кући у којој живи Фен и њен син Конор. Фен ради у једној малој књижари у прелепом Бату и Конор је све што има у животу. Затворена за све што није посао и њен син, прогоњена тајном из прошлости с којом никако да се суочи, сада бива затечена све јачим емоцијама према том човеку који спава у соби до њене. И како њихово тихо пријатељство лагано прераста у нешто више тако расту страхови и сумње. Прошлост коначно захтева да се рачуни измире, а ту је и ноно отворена могућност да се очува породица. Старим се стазама не лута, али да ли је добро по сваку цену настављати нешто што се показало неуспешним уместо храбро се отиснути у неизвесност нових почетака.

1. Milutin Garašanin. `Dokolice `. Srpska književna zadruga. 291, Beograd: Srpska književna zadruga, 1939. 174 str. : autorova slika ; 19 cm. 2. Ante Kovačić. `U registraturi : roman.` Jugoslovenski stariji pisci. 4, Beograd: Prosveta, 1947. XXII, 453 str. ; 21 cm. 3. Svetozar Ćorović. `U ćelijama `. Zagreb Prosvjeta, 1949. 157 str. ; 21 cm. 4. Dušan Baranin. `Nјih troje `. Novi Sad: Bratstvo-jedinstvo, 1954. 234 str. ; 17 cm. 5. Ivo Andrić. `Pripovetke : Izbor. 1.` Beograd: Prosveta, 1961. 225 str. ; 17 cm. 6. Ivo Andrić. `Deca : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 9, Beograd: Prosveta, 1963. 242 str. ; 21 cm. 7. Ivo Andrić. `Žeđ : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 6, Beograd: Prosveta, 1963. 313 str. ; 21 cm. 8. Ivo Andrić. `Nemirna godina : pripovetke.` Sabrana dela Ive Andrića. 5, Beograd: Prosveta, 1963. 358 str. ; 21 cm. 9. Ivo Andrić. `Na Drini ćuprija.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1978. 370 str. ; 21 cm. 10. Janko Veselinović. `Hajduk Stanko : istorijski roman.` Džepna knjiga. Beograd: BIGZ, 1985. 399 str. ; 18 cm 11. Neven Orhel. `Ponoćni susret `. Hit : biblioteka moderne literature. kolo 26 ; sv. 153. Zagreb: Znanje, 1985. 243 str. ; 20 cm 12. Dušan Baranin. `Veliki gospodar (Miloš Obrenović) `. Izabrana dela. 6, Beograd: Prosveta, 1986. 405 str. ; 21 cm. 13. Pavao Pavličić. `Sretan kraj.` Hit : biblioteka moderne literature. kolo 36 ; sv. 212. Zagreb: Znanje, 1989. 230 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 4,3 kg.

1. Džordž Eliot. `Adam Bid.` Srpska književna zadruga. 17, Beograd: Srpska književna zadruga, 1926. XXIX, 563 str. ; 20 cm. 2. Đovani Bokačo. `Dekameron : 100 pripovedaka : ilustrovano.` Zagreb: [b.i.], 1936. 703 str.,[14] listova s tablama : ilustr. ; 21 cm. 3. Džejms Fenimor Kuper. `Kožna čarapa : priče / po Dž. F. Kuperu za mladež slobodno obradio Oskar Heker ; sa deset slika u bojama i pedeset slika u tekstu od Vili Planka ; preveo s nemačkog Milan Vujaklija.` Beograd: Narodna prosveta, [b.g.]. 2. izd. 331 str. : ilustr. ; 21 cm. 4. Raderford Montgomeri. `Karkadžu : demon kanadskog sveta / R. Montgomeri ; [prevela s engleskog Olga Timotijević ; ilustrovao Franjo Mraz].` Beograd: Dečja knjiga, 1951. 178 str. : ilustr. ; 21 cm. 5. Henrik Sjenkjevič. `Kroz pustinju i prašumu. 1 / H. Sjenkjević ; [preveo Đorđe Živanović].` Klasična dela omladinske književnosti : KADOK. 1, Beograd: Džepna knjiga, 1955. 189 str. : ilustr. ; 17 cm. 6. Vilard Motli. `Zakucaj na svaka vrata : roman.` Beograd: Kosmos, 1958. 486 str. ; 19 cm. 7. Ana Frank. `Dnevnik Ane Frank : od 12 juna 1942 - 1 avgusta 1944.` Beograd: Nolit, 1960. 2. izd. 237 str. ; 20 cm. 8. Henri Džejms. `Evropejci / Henri Džems ; [s engleskog preveli Vasilija Đukanović i Marko Pajić ; redaktor prevoda Dušan Puhalo].` Popularni romani. Novi Sad: Matica Srpska, 1964. 236 str. ; 21 cm. 9. Perl Bak. `Ponosito srce.` Plejada. 20, Beograd: Mlado Pokolenje, 1964. 408 str. : autorova slika ; 20 cm. 10. Fransoa Rable. `Gargantua i Pantagruel.` Biblioteka velikih romana. 14, Beograd: Prosveta, 1967. 2. izd. 740 str., [1] list s tablom : slika autora ; 20 cm. MEMLA! 11. Šarlot Bronte. `Vilet.` Sestre Bronte. Beograd: Narodna knjiga 1978. 595 str. : autorova slika ; 21 cm. 12. Alberto Moravija. `Automat / Alberto Moravia ; preveo s talijanskog Berislav Lukić.` Odabrana djela svjetskih pisaca ; 10. Rijeka: Otokar Keršovani, 1979. 316 str. ; 21 cm. 13. Agata Kristi. `Nesreća nevinih / Agatha Christie ; [prevela Branka Livančić].` Zagreb: Globus, 1988. 290 str. ; 21 cm. 14. Roksen Pulicer. `Blizanke / Roxanne Pulitzer ; [s engleskoga preveo Marinko Raos].` Zagreb: Mladinska knjiga, 1992. 196 str. ; 20 cm. 15. Ričard Ruso. `Kopile i druge priče `. Strana književnost ; 4. Novi Sad: Matica Srpska, 2007. 175 str. ; 21 cm. 16. Tomas Haris. `Tajna Hanibala Lektera : [horor triler].` Beograd: Dobar naslov, 2007. 287 str. ; 25 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 7,3 kg.

1. Dmitrij Sergejevič Mereškovski. `Smrt bogova : Julijan Otpadnik : istorijski roman / Mereškovski.` Beograd: Savremena biblioteka, 1923. XVI, 385 str. : slika D. S. Mereškovskog ; 18 cm. 2. Ivan Šmelјov. `Čovek iz restorana : roman.` Beograd: [b.i.], 1931. 234 str. ; 20 cm. 3. Nikolaj Apolonovič Bajkov. `Veliki Van : život krvoločnog mandžurskog tigra.` Plava ptica. 14, Beograd: Geca Kon, 1939. 265 str. : ilustr. ; 20 cm. 4. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Detinjstvo i dečaštvo.` Beograd: Novo pokolenje, 1947. 199 str. : ilustr. ; 20 cm. 5. Avgust Javič. `Jutro : roman u dvije knjige `. Biblioteka Gama ; 26. Sarajevo: Narodna prosvjeta, 1957. 646 str. ; 20 cm. 6. Valentin Petrovič Katajev. `Majur u stepi : roman.` Subotica: Minerva, 1957. 338 str. ; 20 cm. 7. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 1.` Biblioteka velikih romana. 15, Beograd: Prosveta, 1959. LXXIX, 762 str., [1] list sa autorovom slikom ; 20 cm. MEMLA! 8. Mihail Šolohov. `Tihi Don : roman. Knj. 2.` Biblioteka velikih romana. 16, Beograd: Prosveta, 1959. 880 str. ; 20 cm. 9. Aleksandr Lazarevič Polješčuk. `Greška profesora Aleksejeva : fantastična pripovetka / A. Polјeščuk ; [preveo Nikola Nikolić].` Zanimlјiva biblioteka. Beograd: Nolit, 1964. 2. izd. 197 str. ; 19 cm. 10. Nikolaj Vasilјevič Gogolј. `Taras Buljba.` Popularna knjiga. Beograd: Nolit, 1974. 129 str. ; 18 cm. 11. Lav Nikolajevič Tolstoj. `Ana Karenjina. Knj. 1.` Biblioteka izabranih djela. Sarajevo: Svjetlost, 1989. 503 str. ; 20 cm. Knjige su lošije očuvane, pa zato ovakva cena. Ukupno 5,0 kg.

OČUVANA.POSEBNO UNUTRAŠNJOST Naslov: Moby Dick ili Bijeli kit Autor: Herman Melville Izdavač: Zagreb : Liber Godina izdanja: 1981, 538 str. ; 21 cm Zbirka: Američki roman : u 10 knjiga Povez: Tvrd sa omotom Ismail je moreplovac i uvek je spreman da se upusti u avanturu. U potrazi za novim dogodovštinama, pridružuje se posadi broda Pikvod koja je krenula u lov na kitove, predvođena neobičnim kapetanom Ahabom – iskusnim morskim vukom sa drvenom nogom. Kako njihovo putovanje odmiče, Ahaba sve više opseda želja da pronađe Mobi Dika, moćnog kita koji mu je uzeo nogu. Posada je oduševljena njegovim pričama o toj opasnoj zverki, ali i obećanim bogatstvom i slavom koji ih čekaju kada kita uhvate. Kada ga jednog popodneva zaista i ugledaju, kapetan Ahab povešće posadu u bitku u kojoj može biti samo jedan pobednik. Ova uzbudljiva priča govori kuda može odvesti beskompromisna želja za osvetom po svaku cenu.

Izdavač: Laguna, Beograd Format: 13x20 cm Broj strana: 312 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 10. novembar 2023. Stanje: na rikni vidljivi blagi tragovi čitanja, inače unutra odlično očuvano asno sam video da ti živiš dobro i ovde, sasvim lepo se snalaziš i u izopačenom gradu Beogradu. Nisam bio u stanju da na to zažmurim. Možda si u njemu živeo i pre Pakraca. Možda sa Pakracom i njegovom okolinom ti nisi ni u kakvoj vezi? Možda je taj slavonski gradić bio samo tvoje ogledalo? Možda svetlo dovoljno jako da te razotkrije? Koliko god razmišljao, nisam bio u stanju da sa sigurnošću išta zaključim. Činilo mi se da sam spreman da platim najvišu cenu da saznam odgovor na sva ta pitanja... Traumatizovani veteran pakračkog ratišta svakodnevno prebiva na Bulevaru kralja Aleksandra, ispred pijace Đeram, sa grupom promašenih ljudi, narkomana, pijanaca, uličnih svirača, prosjaka, policijskih doušnika, sitnih kriminalaca, dilera droge i deviza, bivših ratnika, anarhista, prekupaca i drugih nevoljnika. Apsurd života koji se tu odigrava utoliko je opor i prepoznatljiv jer se dešava danas i ovde, u sredini gde su raspad svih vrednosti, sunovrat morala i golo nasilje postali normalna pojava. Psihologija neuravnoteženog junaka ove bespoštedne anatomije posrnuća, između ostalog, oslikava naličje posleratne Srbije, osiromašene i moralno devastirane. Njegov dugotrajan unutrašnji monolog je upućen Pepiju, prijatelju sa ratišta. U tu ispovest o sebi i ljudima sa bulevara, svom svedenom životu između pijace Đeram i garsonjere pune oružja, povremeno se upliću krvave scene iz Pakraca. I dok opsesivno prati vesti iz današnje crne hronike, on se sa divljenjem seća Pepijeve surovosti ispoljene na ratištu. Istovremeno, glavnog junaka sve više obuzima želja da nekog ubije, da se tako uklopi u procvat crne svakodnevice… Vladan Matijević (1962, Čačak) objavio je knjige: Ne remeteći rasulo (pesme, 1991), Van kontrole (roman, 1995, nova verzija 2021), R. C. Neminovno (roman, 1997, nova verzija 2017), Samosvođenje (pesme, 1999), Prilično mrtvi (priče, 2000, Andrićeva nagrada), Pisac izdaleka (roman, 2003, Ninova nagrada), Časovi radosti (roman, 2006), Vrlo malo svetlosti (roman, 2010, nagrade: „Meša Selimović“, „Borisav Stanković“ i „Isidora Sekulić“), Memoari, amnezije (eseji, 2012, nagrade: „Kočićevo pero“ i „Kočićeva knjiga“), Pristaništa (priče, 2014, nagrade: „Stevan Sremac“ i „Danko Popović“), Susret pod neobičnim okolnostima (roman, 2016) i Sloboda govora (roman, 2020). Dobitnik je Nagrade „Ramonda serbika“ 2019. za celokupno književno delo i značajan doprinos književnosti i kulturi. Prevođen je na engleski, francuski, nemački, španski, italijanski i makedonski jezik. MG140

Pisma iz Šida Marija Demšar(Sava Šumanović-slikar) *4564*03-2022 Slovenačka prognanica Marija Demšar o boravku u kući Perside i Save Šumanovića, Šid 1941-1945. izdavač: Galerija slika “Sava Šumanović` Šid 2017.g ISBN: 978-86-87699-19-9 tiraž-300, Broširani povez na preklop; ćirilica, 101 strana, format: 20 cm; težina 160.grama stanje:nekorištena “Pisma iz Šida” (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid 2014) Marije Demšar (1910-1989), neposrednog svedoka života porodice Šumanović za vreme Drugog svetskog rata, predstavljena je u Šidu, početkom juna, u Galeriji slika “Sava Šumanović”. Ovo raritetno izdanje sačinjeno je od 10 pisama, 17 dopisnica i jedne razglednice (čestitke), napisane rukom Marije Demšar, prognanice iz Slovenije (Zabrežje, opština Žiri), koja je igrom slučaja provela kao pomoćnica u kući porodice akademskog slikara Save Šumanovića u Šidu, od 20. septembra 1941. do 10. avgusta 1945. godine. Vesna Burojević, direktor Galerije, uz prof. dr Mariju Stanonik, priređivač ovog izdanja, istakla je da su to sasvim lična pisma, pisana sa namerom da održe vezu sa porodicom, a činjenica da su napisana u kući porodice Šumanović postala su dragocena naučna građa. Gospođa Burojević je takođe rekla da je prva saznanja o postojanju ovih pisama Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu stekla je 2006. godine, kada je filolog, folklorist i etnolog, dr Marija Stanonik, ujedno i ćerka Marije Demšar, pripremajući knjigu “Etnologija u pismima i slikama”, koju je dve godine kasnije objavio Etnografski institut SANU, posetila Galeriju i Spomen-kuću Save Šumanovića, načinjenu od pisama i beležaka nađenih posle smrti svoje majke. I od tada, kao dragocen autentičan izvor informacija o životu jednog od najvećih srpskih slikara, postoji namera da se objavi prevod pisama u celini. Marija Demšar se spletom životnih okolnosti početkom rata našla kod svog brata u Štajerskoj (Cerovac), odakle je internirana u Šid, iz kojeg piše slikovita pisma svojim roditeljima u Zabrežje, o utiscima iz svakodnevnog života. Ta pisma su na njenu molbu, koja se može pročitati u jednom od njih, sačuvana. - Od prvog javljanja u Sloveniju vidi se njena zadivljenost bogatstvom i kultivisanošću porodice kojoj je dodeljena. Veoma precizno i detaljno je izveštavala svoje o svemu što je po njenim merilima bilo značajno. Opisivala je kuću i pokućstvo, poslove koje su joj bili povereni, hranjenje stoke, održavanje kuće. Veoma pedantno je pisala o tepisima i zavesama, koji su očigledno u njenim očima predstavljali statusni simbol. Pisala je i o svom odnosu sa drugim Slovencima (kojih je u Šidu za vreme okupacije prema Simi Tomoviću boravilo 70), cenama proizvoda na pijaci, berbi kukuruza i grožđa. Sestri Franciki je pisala o poklonima koje je dobijala od Gospođe, kako je oslovljavala Persidu Šumanović. Neobičan joj je bio i topao odnos između Gospođe, njenog brata i sestre, o čemu je takođe pisala - objašnjava Vesna Burojević. Savu Šumanovića, Marija Demšar pominje nekoliko puta. Do detalja je opisala njegov dnevni raspored. Bila je svedokom njegovog odvođenja, u rano jutro 28. avgusta 1942. godine kada je uhapšen zajedno sa 120 meštana. Odnos Perside Šumanović i Marije Demšar razvijao se postepeno. Bile su različite po svemu: godinama, veroispovesti, obrazovanju, socijalnom statusu. Govorile su različitim jezicima. Na početku je njihov odnos veoma zvaničan da bi ih kasnije životne prilike zbližile. To se vidi i po plati, koja je sa početnih 200 narasla na 1.000 kuna. Pored plate Marija je dobijala garderobu, obuću, imala je posebno plaćene lekarske usluge. Za Mariju je Gospođa bila dominantna ličnost, visoko moralnih principa, vredna i pravedna. Govoreći o njoj, često ju je poredila sa majkom. U pismu br 23 (17. maj 1943) Marija doslovno piše: “U subotu sam dobila kartu od sestre Zakrošice. Kaže da joj je jako loše. Da ima više suza nego radosti. Kaže: ti si imala veliku sreću što si došla na ovakvo mesto. Ali ne treba govoriti Zakrošici, rastuži se. Tri puta sam dobila poštu od nje. I samo se žali, a meni je sam Bog dao ovakvu sreću. Upravo danas mi je Gospođa opet kupila jedne cipele…“. Prema kazivanju dr Marije Stanonik, njena majka je iz Šida u rodno Zabrežje donela tri materijalne stvari: vinocrveni vuneni komplet, ukrasno jastuče i stolicu, koju joj je dala Gospođa da bi mogla da dostojanstveno sedi u stočnom vagonu kojim se vraćala kući, u Sloveniju. Razumejući da stolica pripada Šidu, 2010. godine dr Marija Stanonik ju je predala predstavnicima Galerije slika “Sava Šumanović”, kada je u Beogradu održana promocija knjige “Etnologija u pismima i slikama”. - Priča o devojci iz Slovenije, pismima, umetniku i ratnim godinama u Šidu, inspirisala je režisera Nikolu Lorencinija. Umetničko-dokumentarni film “Slikar i beračica grožđa”(2014) snimljen je na osnovu sećanja Marije Demšar koje je ispričala svojoj ćerki. Marija se sećala kako joj je Gospodin jednom rekao da stavi korpu na rame i da mu tako pozira. Dr Marija Stanonik prepoznala je po figuri i stavu svoju majku kao jednu od devojaka na Savinom triptihu “Beračice”. Kao što je Sava Šumanović završivši ovaj triptih otišao u večnost, tako je i devojka iz Slovenije, naslikana na triptihu, na neki način zauvek ostala u Šidu - zaključila je Vesna Burojević.

Vujica Rešin Tucić-STRUGANJE MAŠTE,vojvođ.avangarda *6156*09-2022 Struganje mašte 407.strana+ prikaz iz časopisa Student iz 1971.-80.strana Struganje mašte / Vujica Rešin Tucić-autor ; priredio i predgovor napisao Ostoja Kisić ; [crteži i ilustracije : Duško Kirćanski] izdavač: Novi Sad : Dnevnik, 1991.g (Bački Petrovac : Kultura) YU ISBN 86-7011-146-2 Tvrd povez-omot,latinica,LXXX + 407 str. + prikaz iz časopisa Student iz 1971. god. Ilustrovano,format: 20 x 13 cm, težina 600.grama stanje: stranice vrlo očuvane-čiste uredne, korice sanirane s čela-fleka od slova-naslova od stajanja-presvučena alu lepljivom folijom,omotnica-presvučena i ojačana ispod sadržaj: - poglavlja-naslovi Sadržaj: - Pamfleti - Jaje u čeličnoj ljusci - San i kritika - Prostak u noći - Reform Grotesk (Poema) - Struganje mašte (Vizuelni roman) S a d r ž a j: pun Vujica Rešin Tucić lirski pesnik iz vremena procvata samoupravljanja / Ostoja Kisić (VII-LXXX). - Pamfleti (3-6): Ja vas cenim, ne cenjkam se (5-6). - Jaje u čeličnoj ljusci (7- 84): Poslednje zdravo (9); Dobra komovica (10); Long size! Zima! Zima! (11); Evo došli (12); Meni je teško da živim (13-14); Cipele (15); Zatvori prozor i nemoj plakati! (16); Goli zagrljeni noćni portiri (17); Jedan deran srcu veran (18); O kako lepo bicikl teram ja (19); Ah, ja sam tako buđav (20); Zdravo gradovi! Zdravo selo! (21); Vampiri jedu sveže voće (22); Trotinet (23); Onaj što se smejao ispred Obilićevog venca (24); Neko veče (25); Kupanje belih miševa (26); Kraljica peći (27-28); Jedan drugi grad (29); Stanovao sam u Beogradu (30); Poslao sam te da ne dođeš (31); Furije kroz čapurije (32); Crni bez (33); Prvi lopovluk u životu i smrti (34); Ah, poduzmimo najzad to putovanje drsko (35-36); Mi smo izrjadni! (37); Pošo Goethe da se šethe (38); Kad čoveku dođe teško ko olovo (39-40); Dojilje smrti (41); Budžak uspomena (42-43); Olko-ol! Taj strašni olko-ol! (44); Jaje u čeličnoj ljusci (45-46); Okrenimo se kredencu sirotinjskom (47-50); Neke ženske su prošle (51); Alade o mertvime (52); Kod okružnog javnog tužilaštva desilo mi se (53); Spavanje u kauču (54); Pesma rastanka (55); Duša duši luftbalon probuši (56-58); Neprijatelji (59); Muf! Pazite, pištolj je u mufu! (60-61); Cigarillos sonet (62); Kako su me optužili za ubistvo (63-64); Svirka na crna dirka (65); Kupiću ti malog magarca (66); Gospođica sa naslonom za registrator `Hermes` (67); Prekidač za svetlo (68); Zalud se meni nebo plavi! (69); Uče-če (70); Moj stari špajz, ti si duši šlajz (71-72); Zastave su ispeglane (73); Kelneri moje duše (74); Alan Po (75); Restoranska jesen (76); Pucaju plućni kombinezoni (77); Izašao je novi ČIK! (78-79); Glavu sam udarao često o neke tvrde stvari (80); Ne budi grub, nauči da ljub! (81-82); Mene niko nikad nije voleo jer sam jako nezgodan za voljenje (83); Alade o mertvime II (84). - San i kritika (85-130): Knjiga je otvorena, čovek je zatvoren (87-88); Zatrči pucka nastavljen (89); Rasečen klupko, njuškao sleđen (90); Ono li, te uz (91); Dlaka paradajz miš, brdo vatra magla (92); Satima kašika juče, ponekad suza sutra (93); Glad kasni, srce peva (94); Sumrak jesen oluja, vetar pustoš san (95); Rapavo mlako lepljivo, svučeno uspravno duboko (96); Posao cveta, brda su daleka (97); Zeleno lupiti, pisano klonuti (98); Sirovo kuvano, plašljivo hrabro (99); Munju šušti boleo, nemirna stolu zevala (100); Suknja vuna led, čep olovo breg (101); Kupljen ne crevo, strog ne mokraća (102); Mahati mokriti plakati (103); Vruć divalj dlakav, vlažan stisnut pust (104); O suza i, i brašno o (105); Zeleno tačan liže, komotno stegnut curi (106); Kašika je puna, orman je prazan (107); Krevet ispečen, lonče savijen (108); Govori brzo, putuj oprezno (109); Ekser mozak voda, dleto lobanja surutka (110); Kukavica hrabar, lep ružan (111); Sneg veje, ljubav je večna (112); Kako dam nije, odaje dasku cedi (113); Otrovni drht, sjurni sev (114); Koža dodir, zima sneg (115); Otišao nestao izgubljen (116); Nokti rastu, kosa opada (117); Ovamo tamo onde daleko (118); Daska proliv, udarac san (119); Od koliko od, od zariven od (120); Ušle vodu stisak (121); Nokat ako nokat, zanat ako zanat (122); Čašu naprstak, kantu džak (123); Pije cepti čačka trese (124); Mikser voćnjak, grejalica san (125); Pljuni žuri vuci, sisaj čupaj kmeči (126); Klone stara micali (127); Staza cigla šibica, jelen kaput jezik (128); Ubica sam, zanos modar (129); Čovek zdravlje srce (130). - Prostak u noći (131-184): Pijem kuvano vino (133); U vozu Trst - Venecija (134); Izađem na led (135); Brojim, kad god seva (136); Kod književnika Bore Ćosića (137); Na radnoj akciji u Makedoniji (138); Upišao sam se od straha (139); Na autobuskoj stanici, u Beogradu (140-141); Slikao sam se (142-143); Pesnik Branko Andrić (144); Ležim u sobi (145); Jednog leta, u ponoć (146); U autobusu za Beograd (147); Odem u banju Rusandu (148-149); Tiho se cerim (150-151); Polako sam je podizao (152-153); Kopao sam sedam dana (154); Pođemo noću (155); Odvede me mati (156); Igrač u svim pravcima (157-158); Pred hotelom Jugoslavija (159); Odem da treniram boks (160); Na Velikom Lošinju (161); Ko može jače da prdne (162-163); Ujutro, po vejavici (164); U jednom časopisu (165); Gledamo se u oči (166); Na Ohridu, s Josipom Severom (167); Čučnem pored nekog psa (168); U travi, na dnu jarka (169-170); Dok sipi jesenja kiša (171); Kao dete plašio sam se (172-173); Zaletim se i skočim (174); Ćele-kula (175); U klozetu Filozofskog fakulteta (176); Dok sam prao noge (177); Na vratima kupatila (178); U radnoj sobi pesnika Vaska Pope (179); Igrali smo se doktora (180); Ustanem i pitam (181); Prostak u noći (182); Petokraka (183-184). - Reform grotesk (185-226): Svi smo bili mladi, svi se sećamo (187); O zamenice i prilozi, o usklici (188); Gubimo se u tekstovima (189); Otvaram sklopljenu sintaksu (190); Pogledi se čuvaju (191); Umetnost spava (192); Govorim tiho (193); Gde smo, o naša sjajna zvezdo (194); Udrite decu, tucite svoju smrt (195); Vi, koji ste mladi (196); Sva su vrata zaključana (197); Usta mi se stisnu (198); Jutarnje jaje (199); Sam i lep, posut mladežima (200); Ovo je vreme zemlje (201); Deca imaju dušu (202); Šetaćemo i mi nekad (203); Gledaj, i pamti (204); Prokleti pesnici, Verlenov termin (205); Vrebajte oči svojih očeva (206); Opojne, poletne su parole (207); Zagrli me (208); Ledeni vetar zatvara nam put (209); Naslonjen na polivinil (210); Šljapče je ljapka moj svet (211); Hartija: blizina i daljina (212-213); Jutro (214); U davno vreme jedan je general (215); Smrt je večita životna potreba (216); O zvezde, raspoređene u večnosti (217); Ponekad, odem na odmor (218); Jesam li ja dete revolucije (219); U Kosmosu, u pustinji (220); Peva mi se, do smrti (221); Odgurnuo sam tanjir, svim vremenima (222); Poljubio sam ružu i komad belog hleba (223); Blagom licu prijatelja (224-226).- Reform grotesk : poema (227-249). - Struganje mašte : vizuelni roman - esej - poema (251-393). Napomena priređivača / O.K. (395); Registar (397-402). * * * Vujica Rešin Tucić Vujica Rešin Tucić tvorac je teoretskog pojma tradicija avangarde, u okviru koje je objavio dvanaest knjiga poezije, proze i eseja: Jaje u čeličnoj ljusci (1970), San i kritika (1977), Slovo je puklo (1978), Prostak u noći (1979), Reform grotesk (1983), Hladno čelo (1983), Sneg veje, ljubav je večna (1990), Strahote podzemlja (1990), Struganje mašte (1991), Igrač u svim pravcima (2001) i Gnezdo paranoje (2006)... Realizovao je niz umetničkih poduhvata i projekata, delujući na širokom prostoru, od Zrenjanina (izdavač i urednik publikacije Pamfleti, 1968), preko Beograda (časopis Rok, 1969), Novog Sada (časopis Polja i umetnička grupa Januar-Februar 1971), do Zagreba (časopisi Pitanja i Oko), Splita (Vidik), Rijeke (Dometi) i Kranja. Uređivao je časopise Ulaznica (Zrenjanin) i Dalje (Sarajevo). Pokrenuo je 1977. godine i privatni časopis Adresa kao jedno od najznačajnijih neoavangardnih glasila na bivšejugoslovenskom kulturnom prostoru. Bio je osnivač i autor književne škole Tradicija avangarde (Beograd 1993-95), iz koje je nastala umetnička grupa Magnet. Dobitnik je brojnih književnih nagrada i priznanja, preminuo je 28 novembra 2009. godine u Novom Sadu.

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 = Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832 Naslov Stradanja mladog Vertera / Johan Volfgang Gete ; prevod i predgovor Isidora Sekulić Jedinstveni naslov ǂDie ǂLeiden des jungen Werhers. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 175 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Sekulić, Isidora, 1877-1958 = Sekulić, Isidora, 1877-1958 Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 113 (Broš.) Napomene Prevod dela: Die Leiden des jungen Werhers / Kohann Wolfgang von Goethe Predgovor: str. 5-11. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG34 (N)

Autor - osoba Goethe, Johann Wolfgang Naslov Ifigenija na Tavridi ; Torkvato Taso ; Faust. I. deo / Johan Volfgang Gete ; [preveli Velimir Živojinović, Branimir Živojinović] Jedinstveni naslov Iphigenie auf Tauris. Torguato Tasso Ostali naslovi Odabrana dela Vrsta građe drama Ciljna grupa odrasli, opća (lijepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdanje Jubilarno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1982 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 369 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Velimir Živojinović, Branimir Zbirka Odabrana dela ; 2 (karton) Napomene Prijevod djela: Iphigenie auf Tauris. Torquato Tasso. Faust Jubilarno izdanje povodom sto pedesetogodišnjice smrti J. V. Getea Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG140 (N)

Veoma dobro očuvano Autor - osoba Goethe, Johann Wolfgang, 1749-1832 = Gete, Johan Volfgang, 1749-1832 Naslov Poezija i stvarnost : (izbor) ; Putovanje po Italiji : (izbor) / Johan Volfgang Gete ; [u redakciji Branimira Živojinovića ; preveli Erih Koš, Jovan Bogičević, Branimir Živojinović ; priredio Branimir Živojinović ; Dušan Papadopolos] Jedinstveni naslov Aus meinem Leben, Dichtung und Wahrheit. Italienische Reise. srpski jezik Vrsta građe dokumentar.lit. Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1982 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 411 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Krajšek, Janko = Krajšek, Janko Koš, Erih, 1913-2010 = Koš, Erih, 1913-2010 Bogičević, Jovan, 1896-1986 = Bogičević, Jovan, 1896-1986 Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Zbirka Odabrana dela / [Johan Volfgang fon Gete] ; ǂknj. ǂ6 (Pl. sa omotom) Napomene Tiraž 10.000 `Jubilarno izdanje povodom sto pedesetogodišnjice smrti J.V. Getea`--> predlist Prevod dela: Dichtung und Wahrheit; Italienische Reise / Johann Wolfgang von Goethe Napomene / B. Živojinović: str. 385-411. Dvadeset osmog avgusta 1749, u podne, kad je otkucalo dvanaest, došao sam na svet u Frankfurtu na Majni. Položaj zvezda bio je srećan: Sunce je stajalo u znaku Device i prolazilo kroz podnevak toga dana; Jupiter i Venera posmatrali su ga prijateljski; Merkur nije bio neljubazan; Saturn i Mars držali su se ravnodušno; samo je Mesec, koji baš tad beše ušao u štap, delovao snagom svoje opozicije, tim pre što je i njegov planetarni čas bio nastupio. On se, dakle, protivio mom rođenju, koje nije moglo nastupiti pre nego što taj čas proðe. Ovo dobro znamenje, koje su astrolozi kasnije uspeli da ocene kao vrlo srećno po mene, bilo je verovatno uzrok što sam se održao u životu, jer sam usled babičine neveštine došao na svet mrtav i tek posle mnogih nastojanja postiglo se da ugledam svetlost dana. Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori MG45 (N)

Autor - osoba Šekspir, Vilijam, 1564-1616 = Shakespeare, William, 1564-1616 Naslov Kralj Henri Četvrti / Viljem Šekspir ; [preveli Živojin Simić i Sima Pandurović] Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1952 (Beograd : Kultura) Fizički opis 333 str. : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Simić, Živojin Pandurović, Sima Zbirka Svetki pisci Napomene Prevod dela: King Henry the Fourth / by William Shakespeare. Henri IV, deo prvi (engl. Henry IV, Part 1), je istorijska drama Viljema Šekspira, verovatno napisana ne kasnije od 1597. Drugi je deo Šekspirove tetralogije, koju neki naučnici zovu Henrijada, koja se redom bavi vladavinama Ričarda II, Henrija IV (dve drame, uključujući i Henri IV, deo drugi) i Henrija V. Henri IV, deo prvi prikazuje odlomak istorije od pobede Henrija Persija nad Škotima kod Homildona u Nortamberlendu (krajem 1402) i završava se porazom engleskih pobunjenika kod Šruzberija sredinom 1403. Od samog početka, ovo je bila izuzetno popularna drama, kako kod publike, tako i kod kritičara. Likovi Kraljeva stranka Kralj Henri Četvrti – kralj Engleske. Henri, princ od Velsa (nadimak „princ Hal“ ili „Hari“) – najstariji sin Henrija IV. Džon od Lankastera – predstavljen je u predstavi kao kraljev drugi sin, iako je u stvari bio treći Ralf Nevil, Grof od Vestmorlanda Ser Valter Blant („Blant“) Istčip Ser Džon Falstaf – siromašni vitez koji se sprijatelji sa princom Halom Ned Poins Bardolf Peto Gospođa Žurka – domaćica kafane Veprova Glava Fransis – kelner Vintner – kafedžija Gadshil Dva nosača (Krigla i Tom) Ostler Pobunjenici Henri Persi, grof od Nortamberlanda Tomas Persi, grof od Vustera – Nortamberlandov brat Hari Persi (nadimak „Hotspur“) – Nortamberlandov sin Edmund Mortimer – Hotspurov zet i Glendoverov zet Oven Glendover – vođa velških pobunjenika Arčibald, grof Daglas – vođa škotskih pobunjenika Ser Ričard Vernon, 8. baron Šipbruka Ričard le Skrup („Skrup“), nadbiskup Jorka Ser Majkl - prijatelj arhiepiskopa Jorka Ladi Persi („Kejt“, mada joj je pravo ime bilo Elizabet) – Hotspurova supruga i Mortimerova sestra Ladi Mortimer (Katrin) – Glendoverova ćerka i Mortimerova supruga Drugi likovi Komornik Šerif Putnici Sluga Hotspurov Gospodari, oficiri, goniči, glasnici i posetioci Samo pomenuto Robin Ostler, pokojni lik koji je prethodio sadašnjem Ostleru, brinuo se o ceni zobi Giliams, kurir kog je poslao Hotspur Sadržaj Henri Bolinbruk – sada kralj Henri IV – ima nemirnu vladavinu. Njegov lični nemir zbog uzurpacije i ubistva njegovog prethodnika Ričarda II bi bio rešen krstaškim pohodom na Svetu zemlju, ali problemi na njegovim granicama sa Škotskom i Velsom čine takav odlazak nerazumnim. Štaviše, on se sve više sukobljava sa porodicom Persi[a], koja mu je pomogla da dođe na presto, i Edmundom Mortimerom, grofom Marča, izabranim naslednikom Ričarda II. Probleme kralja Henrija otežava ponašanje njegovog sina i naslednika, princa od Velsa. Hal (budući Henri V) napustio je kraljevski dvor da troši svoje vreme u kafanama sa lošim društvom. To ga čini predmetom prezira plemića i dovodi u pitanje njegovu vrednost kao budućeg kralja. Halov glavni prijatelj i partner u raspusnom životu je ser Džon Falstaf. Debeo, star, pijan i pokvaren do krajnosti, ima harizmu i životni zanos koji opčinjava Princa. U predstavi se nalaze tri grupe likova koji se najpre malo međusobno mešaju, a zatim se okupljaju u Bici kod Šruzberija, gde će biti odlučen uspeh pobune. Prvo je tu sam kralj Henri i njegov neposredni savet. On je pokretač drame, ali obično u pozadini. Sledi grupa pobunjenika, energično otelovljena u Henriju Persiju („Hotspur“), uključujući njegovog oca, grofa Nortamberlanda, koju predvodi njegov ujak Tomas Persi, Grof od Vustera. Pridružuju se i škotski Grof od Daglasa, Edmund Mortimer i Velšanin Oven Glendover. Konačno, u središtu drame su mladi princ Hal i njegovi drugovi Falstaf, Poins, Bardolf i Peto. Vični životu na ulici i bezumni, ove propalice uspevaju da oboje ovu tmurnu istoriju bojama komedije. ako se predstava otvara, kralj je ljut na Hotspura jer je odbio da mu pošalje većinu zatvorenika koji su zarobljeni u nedavnoj bici protiv Škota u Holmedonu. Sa svoje strane, Hotspur bi želeo da kralj otkupi Edmunda Mortimera (brata njegove žene) od Ovena Glendovera, Velšanina koji ga drži. Henri odbija, kudi Mortimerovu lojalnost i tretira Persije s pretnjama i grubošću. Podbodeni i uznemireni Henrijevim opasnim i bezobzirnim ponašanjem s njima, oni se sporazumevaju sa Velšanima i Škotima, nameravajući da sruše „ovog nezahvalnika i prevaranta Bolinbruka“. U međuvremenu, Henrijev sin Hal šali se, pije i krade sa Falstafom i njegovim saradnicima. Voli Falstafa, ali ne pravi se da je poput njega. Uživa u vređanju svog raskalašnog prijatelja i šali se na njegov račun tako što se pridružio Poinsovoj zaveri da se preruše, uplaše i opljačkaju od Falstafa i tri njegova prijatelja plen koji su zadobili u pljački na drumu, čisto iz zadovoljstva da čuje Falstafa kako laže o tome kasnije, nakon čega Hal vraća ukradeni novac. U stvari, rano u predstavi, Hal nas obaveštava da će se njegovo nemirno razdoblje ubrzo završiti, i on će ponovo zauzeti svoje pravo mesto u ozbiljnim poslovima, pokazujući se dostojnim svoga oca i drugih kroz neke (neodređene) plemenite podvige. Hal veruje da će ova iznenadna promena načina života doneti veću nagradu i priznanje prinčevstva, a zauzvrat će mu zaslužiti poštovanje članova dvora. Pobuna Mortimera i Persija vrlo brzo daje mu šansu da upravo to učini. Visoki i niski se spajaju kada se Princ sastaje sa ocem i dobije visoku komandu. Obećava da će se boriti i ubiti pobunjenog Hotspura i naređuje Falstafu (koji je, uostalom, vitez) da preuzme komandu nad grupom pešadinaca i krene prema bojnom polju kod Šruzberija. Bitka je presudna, jer ako pobunjenici uspeju da zadrže kralja, njihov cilj dobija na značaju, jer oni imaju druge vojske koje čekaju pod Nortamberlandom, Glendoverom, Mortimerom i nadbiskupom Jorka. Henriju je ovde potrebna odlučna pobeda. Kralj je jači od pobunjenika, ali Hotspur, uz divlju nadu očaja, vodi svoje trupe u bitku. Kako dan odmiče, pitanje je još uvek nerešeno, kralja muči divlji Škot Daglas, kada se susretnu princ Hal i Hotspur, dva Harija koja ne mogu deliti jednu zemlju. Konačno će se boriti – za slavu, za svoj život i za kraljevstvo. Ne više kafanski kavgadžija, već ratnik, budući kralj prevladava, ubivši Hotspura u dvoboju. Na putu do ovog vrhunca, pratima Falstafa koji je „zloupotrebio kraljevu nevolju teško“, ne samo uzimajući novac od sposobnih ljudi koji su želeli da izbegnu službu, već zadržavajući platu jadnika koji su ubijeni u bici („hrana za prah, hrana za prah“). Ostavljen sam tokom Halove bitke sa Hotspurom, Falstaf sramotno glumi smrt da bi izbegao Daglasov napad. Nakon što Hal ostavi Hotspurovo telo na bojnom polju, Falstaf oživljava podrugljivim čudom. Videći da je sam, izbode Hotspurov leš u bedro i prisvaja zasluge za njegovo ubistvo. Iako Hal zna istinu, on dozvoljava Falstafu njegove nepoštene trikove. Ubrzo nakon što mu je Hal oprostio, Falstaf izjavljuje da želi da izmeni svoj život i počne „da živi čisto onako kako plemić treba da uradi“. Predstava se završava u Šruzberiju, posle bitke. Smrt Hotspura oduzela je hrabrost pobunjenicima, i kraljeve snage su prevladale. Henri je zadovoljan ishodom, ne najmanje zato što mu pruža šansu da pogubi Tomasa Persija, grofa Vustera, jednog od svojih glavnih neprijatelja (iako je prethodno bio jedan od njegovih glavnih prijatelja). U međuvremenu, Hal pokazuje svoju kraljevsku milost i nagrađuje hrabrost; zarobivši hrabrog Daglasa, Hal naređuje da se njegov neprijatelj pusti bez otkupnine. Ali rat se nastavlja; sada kraljeve snage moraju da se bave Arhiepiskopom od Jorka, koji se pridružio Nortamberlandu i snagama Mortimera i Glendovera. Ovaj nerešni kraj postavlja scenu za Henrija IV, drugi deo. Istorijski izvori Šekspirovov glavni izvor za Henrija IV, Prvi deo, kao i za većinu njegovih istorijskih drama, bile su Hronike Rafaela Holinšeda; objavljivanje drugog izdanja 1587. godine pruža glavni istorijski okvir za predstavu. Čini se da je i Savez dveju slavnih porodica Lankastera i Jorka Edvarda Hala konsultovan pri pisanju, a naučnici su takođe pretpostavili da je Šekspir bio upoznat sa pesmom Samuela Danijela o građanskim ratovima. Još jedan verovatan izvor za ovu i ostale drame iz Henrijade (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) jeste drama Slavne pobede Henrija V (engl. The Famous Victories of Henry V) nepoznatog autora, objavljena 1594. Datiranje i tekst Henri IV je gotovo sigurno izvođen pre 1597. godine, imajući u vidu bogatstvo aluzija i referenci na Falstaffov lik. Najranija zabeležena predstava odigrana je popodne, 6. marta 1600. godine, kada je predstava bila izvedena na dvoru pred flamanskim ambasadorom. Sledili su i drugi dvorski nastupi 1612. i 1625. godine. Predstava je upisana u registar Londonskog esnafa izdavača 25. februara 1598. godine, a prvi put je štampana u kvarto izdanju kasnije te godine od strane izdavača Andrjua Vajza. Predstava je bila najpopularniji Šekspirov štampan tekst: nova izdanja pojavila su se 1599, 1604, 1608, 1613, 1622, 1632, 1639 i 1692. Deringov rukopis Deringov rukopis, najstariji sačuvani rukopisni tekst bilo koje Šekspirove predstave, pruža jednodelnu verziju Prvog i Drugog dela Henrija IV. Konsenzus Šekspirovih poznavalaca je da Deringov rukopis predstavlja redakciju pripremljenu oko 1623. godine, možda za porodično ili amatersko izvođenje, Edvarda Deringa (1598–1644), iz dvorca Surenden u Kentu, gde je rukopis otkriven. Nekoliko disidenta tvrdi da je Deringov rukopis. možda ukazuje na to da je Šekspirov Henri IV u početku bio jedna drama, koju je pesnik kasnije proširio na dva dela kako bi iskoristio popularnost lika Ser Džona Falstafa. Dering MS. je deo kolekcije Foldžerove Šekspirove Biblioteke (engl. Folger Shakespeare Library) u Vašingtonu. Analiza i kritika Teme i interpretacija Pri prvoj objavi 1597. ili 1598. komad je naslovljen Istorija Henrija Četvrtog (engl. The History of Henrie the Fourth), a na naslovnoj je stranici oglašeno samo prisustvo Henrija Persija i komičnog Džona Falstafa; Princ Hal se nije spominjao. Zaista, tokom većeg dela istorije izvođenja predstave Hal je postavljen kao sporedna figura, a zvezde pozornice, počev od Džemsa Kvina (1693–1766) i Davida Garika (1717–1779) često su radije igrali Hotspura. Tek u dvadesetom veku čitaoci i izvođači počeli su da vide Halovo odrastanje kao centralnu temu drame, a Hal se sada smatra glavnom ulogom Henrija IV. U interpretaciji „priče o odrastanju“, Halovo upoznavanje sa Falstafom i kafanskim polusvetom humanizuje princa i pruža mu potpuniji pogled na život. Na početku se čini da princ Hal bledi u poređenju s vatrenim Henrijem Persijem, mladim i plemenitim gospodarom Severa (kojeg Šekspir portretira znatno mlađim nego što je bio u istoriji kako bi Halu dao suparnika). Mnogi čitaoci istoriju tumače kao priču o odrastanju princa Hala, evoluirajući u kralja Henrija V,koji je možda najviše herojski od svih Šekspirovih likova, što je u suštini priča o bludnom sinu prilagođenom politici srednjovekovne Engleske. Primećen je mali udeo scena sa naslovnim likom, kraljem, pri čemu neki autori sugerišu da predstava suprotstavlja autoritet Henrija IV i njegovu borbu da kontroliše situaciju, sa haotičnim silama pobunjenika i Falstafa. Falstaf ili Oldkasl Naslovna stranica prvog izdanja komada, štampana 1599. godine. Henri IV, prvi deo izazvao je kontroverzu već na prvim predstavama 1597. godine, jer je komični lik koji je sada poznat kao „Falstaf“ prvobitno bio nazvan „Oldkasl“ i zasnovan na Džonu Oldkaslu (engl. John Oldcastle), poznatom proto-protestantskom mučeniku s moćnim živim potomcima u Engleskoj. Iako se lik zove Falstaf u svim sačuvanim tekstovima predstave, postoji obilje spoljnih i unutrašnjih dokaza da se on u originalu zvao Oldkasl. Promena imena spominje se u radovima Ričarda Džemsa („Poslanica ser Hariju Boršeru“, oko 1625) i Tomasa Fulera (Vrednosti Engleske, 1662) u sedamnaestom veku. Takođe je ponegde naznačeno u ranim tekstovima Šekspirovih komada. U kvarto tekstu Henrija IV, deo 2 (1600), jedan od Falstafovih govornih prefiksa u činu 1, scena 2 pogrešno je ostavljen neispravljen, „Old.“ umesto „Falst.“ U 3. činu, 2. scena, stihovi 25–6 iste drame, za Falstafa se kaže da je bio „paž Tomasa Moubrija, vojvode od Norfolka“ – što se odnosilo na istorijskog Oldkasla. U Henriju IV, Prvom delu, čin 1, scena 2, stih 42, princ Hal naziva Falstafa „mojim starcem iz zamka“ (engl. my old lad of the castle). Jambički pentametarski stih u Henriju IV, Prvi deo je nepravilan kada se koristi ime „Falstaf“, ali pravilan sa „Oldkasl“. Konačno, tu je otvorena izjava o odricanju odgovornosti na kraju Henrija IV, Deo 2 koja ističe različitost dva lika: „jer je Oldkasl je umro kao mučenik, a ovo nije taj čovek“ (Epilog, 29–32). U činu 3 sc. 1, Hotspur, kome je obećana cela Engleska severno od Trenta, predlaže preusmeravanje reke na jug da bi dobio još veći udio. Plan naglašava njegovu destruktivnu i svadljivu prirodu. Postoji čak i nagoveštaj da je Falstaf bio u originalu Oldkasl i u Veselim ženama Vindzorskim. Kad se uporede tekstovi Prvog folio izdanja i kvarto izdanja te predstave, čini se da je šala u 5. činu, 5. scena, stihovi 85–90 ta, da Oldkasl / Falstaf okrivljuje sebe vičući prvo slovo svog imena: „O, O, O!, „kada se vrhovima njegovih prstiju primaknu sveće – što naravno deluje za“ Oldkasl „ali ne i za“ Falstaf. „Tu je i referenca „dvorac“ (engl. castle) u 4. činu, 5. scena, stih 6 iste drame. Promena imena i odricanje od odgovornosti u Epilogu bili su potrebni, uglavnom se misli, zbog političkog pritiska: istorijski Oldkasl nije bio samo protestantski mučenik, već i plemić sa moćnim živim potomcima u Elizabetanskoj Engleskoj. To su bili lordovi Kobham: Vilijam Bruk, 10. baron Kobham (umro 6. marta 1597), bio je upravnik Pet Luka (1558–97), vitez Reda podvezice (1584) i član Tajnog saveta (1586–97); njegov sin Henri Bruk, 11. baron Kobham, dobio je očevu dužnost upravnika Pet Luka nakon smrti svog oca, a 1599. godine postao je vitezom Reda podvezice. Štaviše, Fransis Bruk, žena 10. barona i majka 11. barona bila je blizak lični miljenik njenog veličanstva kraljice Elizabete I. Stariji lord Kobham je čak imao snažan negativan uticaj na živote Šekspira i njegovih savremenika u pozorištu. Društvo glumaca koje su 1594. oformili Šekspir, Ričard Barbidž (engl. Richard Burbage), Vil Kemp i drugi, uživalo je pokroviteljstvo Henrija Karija, prvog lorda Hansdona, u to vreme lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain); oni su bili poznati kao Ljudi Lorda Komornika (engl. Lord Chamberlain`s Men). Kada je Kari umro 22. jula 1596, mesto lorda Komornika dobio je Vilijam Bruk, lord Kobham, koji definitivno nije bio prijatelj glumcima, i koji je povukao službenu zaštitu koju su uživali. Glumci su prepušteni na milost i nemilost lokalnim zvaničnicima londonskog grada, koji su odavno želeli da isteraju kompanije glumaca iz grada. Tomas Neš (engl. Thomas Nashe) se u pismu iz tog vremena požalio da su glumce u ovom periodu „bezobzirno progonili Lord gradonačelnik i većnici“. Taj interval nije trajao; kada je Kobham umro manje od godinu dana kasnije, mesto lorda Komornika prešlo je na sina Henrija Karija Džordža, drugog barona Hansdona, a glumci su ponovo dobili svoje prethodno pokroviteljstvo. Ime je promenjeno u „Falstaf“, zasnovano na ser Džonu Fastolfu, istorijskoj ličnosti sa reputacijom kukavičluka u bici kod Pataja, koju je Šekspir prethodno prikazao u Henriju VI, 1. deo. Fastolf je umro bez potomaka, čineći ga bezbednim za upotrebu dramatičara. Ubrzo nakon toga, ekipa dramskih pisaca napisala je dvodelnu predstavu pod nazivom Ser Džon Oldkasl, koja predstavlja herojsku dramatizaciju Oldkaslovog života, a objavljena je 1600. godine. 1986. godine u Oksfordskom izdanju Šekspirovih dela, lik je dobio ime Oldkasl, a ne Falstaf, u Henriju IV, 1. delu (mada ne, zbunjujuće, u drugom delu), što je posledica želje urednika da drame predstave kao što bi se pojavile tokom originalnih nastupa. Nijedno drugo objavljeno izdanje nije tako postupilo. Ekranizacija Britanska televizija BBC 2 izvela je 2012-2016. kompletnu ekranizaciju 8 najvećih Šekspirovih istorijskih drama, u obliku mini-serije pod naslovom Šuplja Kruna (engl. The Hollow Crown). Naslov serije uzet je iz stiha u drami Ričard II: Jer u šupljoj kruni Što okružuje smrtne slepoočnice kralja Smrt drži svoj dvor ... - Ričard II, čin 3, scena 2. Prva sezona, koja sadrži 4 drame koje obrazuju prvu tetralogiju (Ričard II, Henri IV, deo prvi, Henri IV, deo drugi i Henri V) snimljena je 2012: Džeremi Ajrons glumi Henrija IV, a Tom Hidlston igra Princa Hala. Druga sezona, pod naslovom Šuplja Kruna: Ratovi Ruža (engl. The Hollow Crown: The Wars of the Roses) snimljena je 2016. Druga sezona ekranizovala je istorijske drame druge tetralogije: sva tri dela Henrija VI (u dve epizode) i Ričarda III, sa Benediktom Kamberbačom u ulozi Ričarda od Glostera (kasnije Ričarda III). MG36

Autor - osoba Kondžić, Muhamed, 1932-1996 = Kondžić, Muhamed, 1932-1996 Karahasan, Dževad, 1953- = Karahasan, Dževad, 1953- Naslov Silicijum front / Muhamed Kondžić ; [priredio Željko Ivanković]. Kraljevske legende / Dževad Karahasan ; [priredio Ivan Lovrenović] Vrsta građe roman Jezik hrvatski, srpski, bosanski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 575 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Ivanković, Željko, 1954- = Ivanković, Željko, 1954- Lovrenović, Ivan, 1943- = Lovrenović, Ivan, 1943- Zbirka Savremena književnost naroda i narodnosti BiH : u 50 knjiga ; knj. 47 (Plast.) Napomene Tiraž 5.000 U kolofonu god. izdavanja: 1984/1985 Str. 5-14: „Sicilijum front“ - govor između prošlog i budućeg / Željko Ivanković Str. 411-415: Stvarnost teksta / Ivan Lovrenović Biografija, biliografija, literatura: str. 405-406; 573-574. Predmetne odrednice Kondžić, Muhamed, 1932-1996 Karahasan, Dževad, 1953- Spolja kao na slici, iznutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata. Dževad Karahasan (rođen u Duvnu, danas Tomislavgrad 1953.) jugoslavenski i bosanskohercegovački je književnik, dramatičar, esejist, romanopisac. Biografija U rodnom je gradu završio osnovno i gimnazijsko školovanje. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, studij komparativne književnosti i teatrologije, a u Zagrebu, na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, branio je doktorski rad. Dugi niz godina učestvovao je u uređivanju sarajevske revije kao urednik za kulturna pitanja Odjek, te dramaturg u Zeničkom narodnom pozorištu. Od 1986. do 1993. Karahasan je na mjestu docenta za dramaturgiju i historiju drame na Akademija scenskih umjetnosti u Sarajevu, gdje vrši dužnost dekana. Bio je glavni urednik časopisa za teoriju i kritiku umjetnost Izraz u Sarajevu. Od 1993. nakon odlaska iz Sarajeva zbog rata u BiH, živi u Grazu. 1994-95. godine gostujući je profesor na Univerzitetu u Salzburgu, 2001. u Innsbrucku, a u Berlinu od 2009-10. 1995. godine postaje stipendist DAAD Berlin, a 1995. i 1997. je lektor za bosanski, hrvatski i srpski jezik na Odsjeku za slavistiku Univerziteta u Göttingenu. U akademskoj godini 2007/08. je stipendist naučnog kolegija Wissenschaftskolleg u Berlinu. Od 1993. radi kao dramaturg za pozorište ARBOS – Gesellschaft für Musik und Theater. Piše drame, romane, pripovjetke, eseje, historiju i kritiku teatra i učestvuje kao pozorišni reditelj. Njegovi pozorišni komadi igraju se u Austriji (Beč, Krems, Hallein, Eisenstadt, Salzburg, Villach, Klagenfurt), Njemačkoj (Gera, Erfurt, Berlin, Leipzig), Bosni i Hercegovini (Sarajevo), Ukrajini (Odesa), Češkoj (Prag, Hradec Králové, Brno), Kosovu (Priština), Poljskoj (Szczecin), Singapuru (Singapore Arts Festival) i SAD (Washington D.C.). Živi i radi u Grazu i Sarajevu sa suprugom Draganom Tomašević-Karahasan. Djela Odlike su Karahasanova djela modernističke i inovativne pripovjedne tehnike u kojima se miješaju žanrovske karakteristike, esejizacija i dramatizacija proze, kao i bogatstvo jezika. Iako prvenstveno, po vlastitom izboru i angažmanu dramski pisac, Karahasan je ostvario najjače prodore u narativnoj i esejističko-memoarskoj prozi. Cijenjen i uspješan dramski autor, prije svega u zemljama njemačkog govornog područja, ovaj pisac, po mišljenju mnogih, dijeli u tom aspektu sudbinu jednoga od svojih uzora, Miroslava Krleže: kao i hrvatski pisac, i bošnjački spisatelj je fasciniran pozorištem za koje je napisao veći broj priznatih drama, no njegova najsnažnija djela su ipak, vjerovatno, romani i esejistička memoaristika. Roman „Istočni diwan“, djelo o sufijskom mučeniku i svecu Al-Halladžu, kompleksnu studiju u kojoj se preklapaju vjerno rekonstruirani ambijent Bagdada u 8. vijeku, refleksivni pasaži i egzistencijalno-spiritualna drama legendarnog martira, pjesnika i aforističkog mislioca. Za razliku od Selimovića u romanu „Derviš i smrt“, Karahasan dobro poznaje problematiku sufijskog misticizma. „Dnevnik selidbe“ je upečatljiva memoarska proza, prikaz opsade Sarajeva i funkcioniranja ljudske zajednice u neljudskim okolnostima, dok je kratki roman „Sara i Serafina“, o dvostrukom identitetu, stalnoj prisutnosti smrti i apsurdnoj pogibiji u opkoljenom gradu virtuozno djelo ispričano u jednom dahu do danas nedovoljno cijenjeno i ocijenjeno ostvarenje u kojemu se prelamaju dokumentaristički realizam, osobno ispovjedna naracija i borgesovki irealna atmosfera. Bibliografija Kazalište i kritika, „Svjetlost“, Sarajevo, 1980. Kraljevske legende, „Veselin Masleša“, Sarajevo, 1980. Kralju ipak ne sviđa se gluma, Sarajevo, 1983. Strašno je vani, Sarajevo, 1984. O jeziku i strahu, Sarajevo, 1987. Model u dramaturgiji, Omladinski centar Zagreb, Zagreb, 1988. Istočni diwan, „Svjetlost“, Sarajevo, 1989. Východný díwán, „Kalligram“, Bratislava, 2007. Misionari, „Svjetlost“, Sarajevo, 1989. Stidna žitija, „Bratstvo-Jedinstvo“, Novi Sad, 1989. Stid nedjeljom, „August Cesarec“, Zagreb, 1991. Kuća za umorne, „August Cesarec“, Zagreb, 1993. Dnevnik selidbe, „Duriex“, Zagreb, 1993. Loučení se Sarajevem, „Mladá fronta“, Prag, 1995. Al-Mukaffa, ARBOS, Klagenfurt-Salzburg-Beč, 1994. Povučeni anđeo, ARBOS, Klagenfurt-Salzburg-Beč, 1995. Šahrijarov prsten, „Bosanska riječ“, Sarajevo, 1996. Koncert ptica, ARBOS, Beč, 1997. Forme teatra kao artikulirana forma života (Herbert Gantschacher), Beč, 2000. Noćno vijeće, „Profil internacional“, Zagreb, 2005. Gozba, ARBOS, Villach-Hradec-Salzburg, 2005. Dževad Karahasan - sabrana djela (Istočni diwan, Šahrijarov prsten, Sara i Serafina, Noćno vijeće), „Dobra knjiga“, Sarajevo, 2007. Izvještaji iz tamnog vilajeta, „Dobra knjiga“, Sarajevo, 2007. Sjeme smrti, Sarajevo, 2012. Što pepeo priča, Sarajevo, 2016. Nagrade 1981. Nagrada „Veselin Masleša“, Sarajevo; 1990. Jugoslovenska nagrada za roman, Sisak 1991. Književna nagrada franjevačke provincije Bosna Srebrena 1994. Evropska nagrada za esej „Charles Veillon“, Pariz 1995. Nagrada „Bruno Kreisky“ za političku knjigu, Beč 1996. Nagrada Stadtschreiber von Graz 1999. Nagrada Herder, Beč 2004. Leipciška književna nagrada za evropsko razumjevanje, Leipzig 2010. Slovenska Nagrada Vilenica, Vilenica; 2012. Počasna nagrada Nagrada Heinrich Heine, Düsseldorf 2012. Goethe medalja, Goethe instituta, Düsseldorf 2020. Goethe nagrada grada Frankfurta Miljenko Jergović: MUHAMED KONDŽIĆ: BITI HRVAT Ime ovoga pisca uzalud ćete tražiti na dva bratska leksikografska projekta: nema ga ni u Hrvatskoj književnoj enciklopediji, ni u Hrvatskoj U-ikipediji. Iako je neusporedivo značajniji prozaist od Ante Pavelića – s kojim ga je nepristojno u istoj rečenici i spominjati – a svojom je sudbinom i svjesnom odlukom o pripadanju mnogo veći Hrvat od Maka Dizdara, ime Muhameda Kondžića nije dobacilo do Zagreba. Gledao sam ga 1990. na osnivačkoj skupštini Hrvatskoga kulturnog društva Napredak u Sarajevu, onako malešnog i nabijenog, kako se drčno bori za svoje pravo da bude Hrvat među Hrvatima, i kako mu se ispotiha podsmijevaju i podgurkuju se bivši komunisti i neofiti, klerikalci koji su na svjetlo dana izašli nakon četrdesetpetogodišnje ilegale, časne sestre i svećenici, sve sami katolici pod punom ratnom spremom, uvjereni kako jednom Muhamedu od Boga nije dano da bude Hrvat, barem dok se u Zagrebu drukčije ne odluči. Uzalud je Kondžić vikao, uzalud se pozivao na godine provedene na političkoj robiji, nudeći im je kao da je njihova, pa da se tom robijom mogu ponositi kao sa svojom, hrvatskom mukom i patnjom. Samo neka njega, Muhameda, prime k sebi, i izaberu ga na neki hrvatski položaj. Vidio sam svojim očima, nikome tog dana do Hrvatskoga kulturnog društva Napredak nije bilo toliko stalo kao njemu. A kako sam ih gledao iz zadnjih redova, odakle se stvari najbolje vide, vidio sam ih sve. Muhamed Kondžić karijeru je počeo kao novinar tvorničkih novina po bosanskoj provinciji. Rođen 1932. u Derventi, u Sarajevu je studirao jugoslavistiku, a poslije se selio od Dervente i Prnjavora, do Slavonskoga Broda, Tuzle i Travnika, sve dok, na svoju nevolju, nije stigao u Zenicu. Povremeno bi radio i kao profesor srpskohrvatskoga jezika, ali za taj posao nije imao strpljenja. Nije znao s djecom, a nije znao ni s ljudima. Zapravo, nije znao sa sobom. Oni koji su ga od rana poznavali, ili su s njime studirali, govore da je u sebi nosio neku nepravdu, učinjenu njemu ili njegovima, za koju su mu bili krivi svi od njega jači i moćniji, nepravdu koju je htio pod svaku cijenu za života ispraviti. Odložimo na još nekoliko trenutaka priču o tome kako je Muhamed Kondžić ispravljao nepravdu. Bio je romanopisac i pripovjedač, možda i najbolji kojega je poslijeratna bosanska provincija imala. Značajan i u cjelini bosanske književnosti, darovitiji i ostvareniji od većine svojih hrvatskih ispisnika, onih iz metropolitanske, zagrebačke Hrvatske. Pisao je o suvremenom životu i o bosanskoj prošlosti. Bio je tvrd u izrazu, ali precizan i vrlo pismen. Poznavao je čovjekovu nesreću, bio srođen s nesrećom kao s vlastitom naravi, osjećao je kako se svud okolo pletu mreže zavjera i da se svakom preko noći može izvrnuti život. Danas njegove proze djeluju uspjelije, snažnije nego u vremenu u kojem su napisane. Evo naslova Kondžićevih knjiga: Noć nema svjedoka, Silicijum front, Žive muke, Ham-Dagova osveta, Uvježbavanje boli, Limeni lijes za Salcburg, Sužnji. Tko ih neće čitati, pošto u Hrvatskoj ne postoje, barem da zna kako je ovaj pisac imao dara za lijepe naslove. Njegovo stradanje započinje prije nego što je napisao prvi roman. Priča je tipična za onodobnu Bosnu i njezine političke procese. U zeničkim radničkim novinama Naša riječ objavio je članak pod naslovom „Koga kriju knjige dugovanja”, u kojem se bavio pronevjerama u zemljoradničkoj zadruzi iz Viteza. U koga je novinar dirnuo, kome se zamjerio i kakve je mračne sile u provinciji pokrenuo, to bi morao istražiti onaj tko bi se poželio baviti sudbinom jednoga hrvatskog pisca, ili političkim procesima u Bosni, općenito. Buknula je afera, koja, s obzirom na temu, nije mogla predugo trajati, a nakon što se sve smirilo, Muhamed Kondžić je uhapšen i optužen zbog verbalnog delikta i kontrarevolucionarnog djelovanja. Pratili su ga, a on je, nesretnik, negdje nešto izlajao. Bio je četrdesetogodišnjak, imao je ženu i dijete, sređen obiteljski život. Daleko od očiju slobodnoga svijeta, osuđen je na četiri i pol godine zatvora. Nakon što je istekla prva godina robije, javljaju da mu je sin stradao pod kotačima kamiona. Dvanaest mjeseci kasnije žena mu se ubija skokom s prozora hotela Metalurg. On se ne žali na dosuđenu kaznu, odbija pisati molbu za pomilovanje, na kraju odbija i skraćenje kazne za šest mjeseci. Odslužio je svaki dosuđeni mu dan robije. Kada je izašao iz zatvora, rečeno mu je da se ne može vratiti u stan koji je dobio od radne organizacije. Dobio ga je kao oženjen čovjek s malim djetetom, a sada nema ni ženu, ni dijete. Noćiva po parkovima i haustorima, na klupama željezničkog kolodvora, a zimi spava u šahtu za parno grijanje. Unutra je uvijek toplo, ali on se plaši da bi ga mogli zauvijek unutra zatvoriti, da bi netko mogao zavariti šaht. Traje to godinama, dok svud okolo ljudi normalno žive, uživajući u blagodatima liberalnoga jugoslavenskog socijalizma. Muhamedu gore ne bi bilo ni u Staljinovoj Rusiji. Tada su se Muhamedu Kondžiću dogodile dvije stvari. Postao je Hrvat, i počeo se baviti književnošću. Pisao je gdje je i kako je stigao, po klupama, šahtovima i kolodvorima, u rokovnicima i po papirićima. Teško da bi se moglo naći boljega i ispravnijeg motiva za ulazak u literaturu. Suprotstavljajući svoj tekst općoj propasti koja ga je zadesila, kontrapunktirajući književnost životu, Kondžić je spašavao razum i dušu. Nagrada koju time osvaja svakako je veća od Nobelove, premda nema publike koja do nje drži. A što se tiče hrvatstva, ono je, bez svake sumnje, reaktivno. Hrvat im je Kondžić postao u inat, naivno suprotstavljajući takvo nacionalno samoodređenje onima koji su ga osudili i pritom mu uništili obitelj. Njegova je naivnost vrijedna poštovanja, a takvo, Kondžićevo hrvatstvo ganutljivo je srodno Maruninom. I za njega, hrvatstvo je moralna kategorija. Nije htio biti ono što su bili njegovi progonitelji. Malo po izlasku s robije, 1976. pisac je na veličanstven način ušao u književnost. Sarajevski dnevni list Oslobođenje održavao je natječaj za kratku priču, koji je, za razliku od sigurnosno provjerenoga Večernjakova konkursa, bio – anoniman. Tako je Kondžić pod različitim šiframa poslao pet svojih priča, i osvojio prvu, drugu i treću nagradu, dok su mu preostale dvije priče trebale biti otkupljene. Bio je to strašan skandal, silna osveta talenta nad državom i Partijom. Šifre su se, naime, razotkrivale tako što je autor, nakon objave u novinama, slao dokaz svoga autorstva. Pet puta Kondžić, pet puta neprijatelj države. Kakav neoprez čuvara revolucije! Ali naravno, nagrada nije javno uručena, nije bilo plakete, cijela stvar je prikrivena i zataškana. Pisac se, međutim, okoristio: tri godine kasnije, 1979. omogućeno mu je da objavi prvu svoju knjigu. Bilo mu je četrdeset i sedam. Kao meni danas. U sljedećih deset godina odvila se književna karijera Muhameda Kondžića. Napisao je sve što je stigao, i opet je dobio stan. Sada mu je bila dovoljna garsonijera. Stigao je dobiti i neke književne nagrade – što bi moglo značiti da mu je grijeh protiv socijalizma bio oprošten – a onda je došlo do velikih promjena, i s književnošću je za Kondžića bilo gotovo. Došlo je na red hrvatstvo. Htio je 1990. da se i za njegovu muku zna. Uhvatila ga je luda, kao i tolike bivše robijaše, ustaške kćeri i sinove, mučenike jednoga muklog doba, koje se u Bosni razlikovalo od svega što se događalo u Zagrebu ili Beogradu. Zbog te razlike su se, možda, i okretale glave od sudbina kakva je bila Kondžićeva. Pokušao sam ga tada upoznati, ali nije išlo. Bio je sumnjičav. Odmah mi je zamjerio nešto što sam napisao o Tuđmanu. No, kratko će trajati to vrijeme ludovanja i pokazivanja vlastitih ožiljaka. Počinje rat, koji će sve stvari, i sve ljude, vratiti na početak i privesti ih njihovim stvarnim sudbinama. Nikada, nijedna knjiga Muhameda Kondžića nije objavljena u Hrvatskoj. U Bosni je prisutan u panoramama i antologijskim pregledima. I neshvaćen. Kakav bi i mogao biti čovjek takve životne putanje? Upravi Gradske biblioteke u Zenici 1994. uputio je pismo u kojem traži da mu se knjige povuku iz javnog opticaja. Sljedeće godine se razbolio. Umro je 7. listopada 1996. Po vlastitoj želji, pokopan je bez ikakvih ceremonija i bez prisustva javnosti. Ostavio je novac da se plate ona dvojica koja će iskopati grob. Nikome nije dugovao, niti je ljude molio da mu išta halale. MG97 (N)

Autor - osoba Jovanović, Biljana, 1953-1996 = Jovanović, Biljana, 1953-1996 Naslov Duša, jedinica moja / Biljana Jovanović ; [likovna oprema Rade Rančić] Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod, 1984 Fizički opis 303 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Rančić, Rade Zbirka Nove knjige domaćih pisaca ; 10 (Broš.) Biljana Jovanović je do sada objavila dva romana („Pada Avala“ i „Psi i ostali“) i stekla izuzetnu naklonost i čitalačke publike i književne kritike. Sada se pred nama nalazi treća knjiga proze Biljane Jovanović, takođe roman – „Duša, jedinica moja“, i bez sumnje, njena do sada najambicioznije pisana knjiga. Za razliku od prethodnih knjiga, roman „Duša, jedinica moja“ ima daleko širi vremenski raspon događanja – od aprilskog bombardovanja Beograda 1941. godine, pa do 1970. godine, kada umire glavni junak romana. Ako su se prethodne knjige Biljane Jovanović bavile isključivo jednim junakom, u ovom romanu ona se bavi jednom porodicom, bolje reći rasulom jedne porodice. Crnogorska porodica Kralj, sticajem istorijskih okolnosti, prepolovila se – jedni su ostali u Crnoj Gori, u Pljevljima, drugi prešli u Beograd, i okupljeni su oko nekrunisane glave porodice Simona Rođaka – koji u sebi ima nešto od plemenskog i patrijarhalnog, počev od jezika kojim govori, rezonovanja о ljudima i prilikama u kojima živi, i uspeva da ponekad, ili za trenutak, „natera“ ostale članove porodice da kod njega nađu utočište, obrate mu se za pomoć, ispovede mu se. Rat, ratni i poratni uslovi veoma brzo uništavaju i razjedaju ovu porodicu, svi redom umiru, a nema rađanja i obnavljanja. U romanu „Duša, jedinica moja“ Biljana Jovanović se potvrdila kao izuzetan pisac i poznavalac prilika i atmosfere ratnog i poratnog Beograda, nikad ne improvizujući, već se oslanjajući na prava autentična dokumenta. (Iz recenzije Jovana Radulovića) Glavni junak ovog romana, Ivan K., okružen je mnogobrojnom daljom i bližom rodbinom u kojoj se, čas na jedan tihi čas na jedan drastičan način, događaju porodični lomovi i sukobi generacija, njihovog morala, životnih ideja, ideologija, građanskog i malograđanskog porekla i shvatanja. On je čovek zastrašen i poslušan, bez orijentacije i svog identiteta. Da bi spasio svoga sina koji mu je jedina uporišna tačka života, a koji u međuvremenu ostaje bez majke i postaje ovejani kriminalac, Ivan K. sređuje s vlastima da njegovog jedinca pošalju u vojsku. Njegov sin, očev imenjak, dosledan svojim životnim opsesijama, beži iz vojne kasarne, prelazi granicu i dolazi u logor „Latina“ u Italiji. Tek tada, pred očima Ivana K. otvara se jedna ogromna pukotina u kojoj uspeva da sagleda sve nedaće kroz koje je prolazio. Tako zapada u gorčinu svog teškog i promašenog života, iz koje piše pisma kajanja i nade za izbavljenje sina jedinca. U ovoj hronici о jednoj crnogorskoj porodici naslikan je žestok sudar pojedinca spram mnoštva, sistema, vlasti. Neki od događaja poklapaju se sa društvenim previranjima u nas šezdesetih godina. U međuodnosima pojedinaca, pojedinaca i vlasti, nema dobročinstva ni čovečnosti. Rekonstrukcija brojnih detalja, podataka i fotografija, izvedena je do kraja dosledno, stvarajući tako napetu i odveć zanimljivu pripovest koja nosi svu darovitost ove spisateljice iskazanu i u prethodnim dvema knjigama. (Iz recenzije Radoslava Bratića) Biljana Jovanović (1953–1996) bila je i potpisnica svih peticija sedamdesetih i osamdesetih godina za zaštitu progonjenih zbog verbalnog delikta, bez obzira na to sa kakvih pozicija su nastupali, članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda 1982. u Udruženju književnika Srbije, predsednica prve nevladine organizacije kod nas (Odbora za zaštitu čoveka i okoline, od 1984. godine), a na prelomu te decenije u zloglasne devedesete i osnivač UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora… Tokom ratova devedesetih teško da je bilo ijednog mirovnog protesta a da ga nije organizovala ili bar u njemu učestvovala. Tada je objavljena i knjiga prepiske „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“ (Samizdat B92, 1992) Biljane Jovanović, Maruške Krese, Rade Iveković i Radmile Lazić. Ta knjiga bila je predložak za predstavu „Jeste li za bezbednost?” u režiji Anđelke Nikolić, premijerno izvedenu pre dve godine na maloj sceni u Narodnom pozorištu u Beogradu. Pripremajući tu predstavu, Vanja Ejdus prvi put susrela se sa delom Biljane Jovanović. – Pre nego što smo počeli da radimo tu predstavu, nikada nisam čula za nju. Čula sam za nagradu „Biljana Jovanović“, ali ništa dalje. A onda sam bila fascinirana time šta je sve uradila na svim planovima: od književnog, preko njenih mirovnih aktivnosti, u građanskom pokretu… I pomislila sam da li sam to možda ja neobrazovana i počela sam stidljivo da se raspitujem kod ljudi oko sebe o njoj. I niko bukvalno nije čuo za Biljanu Jovanović, osim ljudi u njenom užem krugu, koji su je lično poznavali, kao što je bila, recimo, Borka Pavićević. I to me je na neki način duboko deprimiralo i zaista sam se zapitala šta je to što jednu takvu osobu u ovom društvu učini nevidljivom. Nedavno me je nova direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Ana Miljanić zvala, povodom rođendana Biljane Jovanović. Oni svake godine povodom njenog rođendana nešto prave, pa je ove godine Ana okupila nekoliko glumica koje su igrale Biljanu da pričamo o njoj, i jesmo, sigurno jedno tri sata. Oni neguju tu kulturu sećanja, ali to je jako mali krug ljudi – kaže Vanja Ejdus. Za to što se o Biljani Jovanović tako malo zna kod nas, ona vidi najmanje dva razloga. – Prvo, u tadašnjem političkom i istorijskom trenutku ona nije bila da se pamti. Bila je suviše provokativna, a nije odgovarala režimu. Drugo, možda i zato što je žena – misli Vanja Ejdus. Pripremajući se za ulogu, istraživala je njen život i delo „koliko god je bilo moguće“. – O njoj nema mnogo podataka, to je problem. Njenih ispovesti ima jako malo. U toj prepisci „Vjetar ide na jug i obrće se na sjever“, po kojoj smo radili predstavu, čak ima najmanje o njoj lično. Svi govore neke svoje lične priče, a Biljana je najmanje u tim pismima pisala o sebi lično, tako da je dosta teško bilo mnogo naći o njoj. Ali to i nije bilo toliko bitno za našu predstavu, jer mi nismo radili autobiografski, niti smo pokušavali da pravimo likove od njih, nego je to više bila predstava o pojedincima u određenom trenutku – navodi ona. Na pitanje kako bi, nakon svega što je saznala o njoj, opisala Biljanu Jovanović, Vanja Ejdus spremno kaže. – Krhka, buntovna, erotična, inteligentna, hrabra i pravdoljubiva. Radmila Lazić: Mi smo narod koji želi da zaboravlja Slično Biljanu Jovanović opisuje i pesnikinja Radmila Lazić, ističući da je „u književnosti išla ispred svog vremena, a bila je osetljiva spram stvari koje su se dešavale u društvu“. Osim književnosti i angažmana, njih dve vezivalo je i dugogodišnje blisko prijateljstvo. – To je najiskrenija osoba koju sam znala. Potpuno otvorena za ljude. Iako se iz perspektive njenog otpora smatra da je bila gruba, prodorna ili ne znam šta, ona je privatno bila nežna i jako osetljiva osoba, i na nepravde, i uopšte. Posle nje nisam imala intimniju prijateljicu, u tom smislu što ste sa njom mogli da podelite sve, i u pola noći. Ljudi su joj bili privrženi. Iz njene generacije, dok je studirala filozofiju, cela grupa živo se seća Biljane, idu na pomene… Ko joj je bio prijatelj, ostao joj je zauvek prijatelj. Ona je imala taj osećaj za ljude i ljudi su je jako voleli zato što je i ona volela njih. Ona nije bila takav tip da kalkuliše. Bila je hrabra, javno britka na jeziku, a sa druge strane osoba od poverenja – kaže Radmila Lazić. Pričajući o Biljani Jovanović, upućeni ukazuju na to da je ona pišući pomerala granice u književnosti kod nas, a o njenom angažmanu nabrajaju osobine kakve krase visoko moralne osobe. Pa ipak se o njoj ne zna dovoljno. To Radmilu Lazić, na neki način, i ne čudi. – U principu se žene veoma brzo zaboravljaju, a savremene spisateljice posebno. Za mnoge od naših prethodnica iz 19. ili prve polovine 20. veka nismo znali do poslednjih 20-30 godina, kada su otkrivene. Zaborav je kod nas takoreći stalno stanje, tako da nije apsolutno nikakvo čudo. Mi smo uradili mnogo da se Biljana ne zaboravi, a to što nije prošireno na neku širu populaciju je stvar srpske kulture. Mnogo ljudi umetnike, pa i pisce, otkriva tek posle smrti, a nekad čak prođu i vekovi. Po Biljani je nazvana nagrada i ona je prilično ugledna, iako se, možda, poslednjih godina previđa da ona ne samo da treba da prati njenu poetiku, nego i njenu ličnost, a to znači i bunt i otpor koji je imala prema stvarnosti i prema društvenim događanjima. Možda je sada teško i naći takve ličnosti, naročito među piscima. Čini mi se da su prilično klonuli u odnosu na neke druge umetnike što se tiče današnje društvene situacije, mislim da su se povukli. Osim pojedinačnih istaknutih članova SKD, koji su i inače bili istaknuti i angažovani, kao, primera radi, Svetislav Basara ili Dragan Velikić, udruženje izgleda više ne reaguje na društvena događanja, što je bilo obavezno osamdesetih i devedesetih godina, u ono vreme kada je Biljana živela. Te šire društvene situacije utiču i na ponašanje ljudi, pisci su postali suzdržani, zato što Ministarstvo finansira one koji to vode i sede na tim mestima upravnika i Saveta, oni ne žele ništa da se talasa, jer se plaše i na neki način su ucenjeni – priča Radmila Lazić. „Sloboda Erike Jong i poetika Margaret Diras“ Razloge skrajnutosti Biljane Jovanović u kulturi kod nas neki vide i u njenom kritičkom i beskompromisnom odnosu prema dešavanjima u društvu. – Ne bih mogla da sigurno tvrdim da je to razlog. I inače ljudi koji reaguju na stvarnost i danas pišu takođe su skrajnuti. Imate primer angažovane pesnikinje Dragane Mladenović, tek nedavno je dobila prvu svoju nagradu, „Dušan Vasiljev“, a iza sebe ima sedam ili osam knjiga. Neko želi da bude na margini, a nekome se to desi. A zaborav ide otud što smo mi narod koji želi da zaboravlja ili se, pak, vraća u daleku, daleku prošlost da bi političku situaciju doveo u kontekst prošlosti i tradicije, kao nacionalnog… Sve te društvene okolnosti utiču – smatra Radmila Lazić. Ona među novijim generacijama autorki ne vidi nekoga ko nastavlja njenim tragom. – Biljana nije popularna, da upotrebim taj izraz, kao neke nazovi spisateljice voditeljke. Njena književnost je atipična. Niti je narativna u klasičnom smislu, pisala je tu fragmentarnu književnost. Možda je najsličnija spisateljicama poput Margaret Diras i Erike Jong, mešavina ta dva: slobode Erike Jong i pisma ili poetike Margarit Diras. Biljana kod nas nema nastavljačicu. Ta vrsta modernosti i stil nisu, ne samo u životu, nego i u književnosti, kod nas nastavljeni. To što je ona uradila za žensku književnost prekinulo se. U prozi kod nas toga nema. Imate kod nekih makedonskih spisateljica, poput Rumene Bužarovske, kod nekih hrvatskih i bosanskih, ali u Srbiji ne. Nema spisateljice kod koje biste rekli: „to je to, sasvim je u duhu vremena“. Ne piše se o duhu vremena, a Biljana je bila spisateljica koja je preticala svoje vreme. Po tome kako je pisala, kakav joj je bio senzibilitet i doživljaj sveta. Tako se sedamdesetih i osamdesetih pisalo u Americi i Francuskoj, i tako je pisala Biljana. Ona nije nikoga kopirala, bila je autohtona i autentična. I ne vidim ko bi to nastavio, jer su i književna udruženja i književnici postali potpuno apolitični, ne vidim da u tom smislu razmišljaju – ocenjuje Radmila Lazić. I to što postoji Nagrada „Biljana Jovanović“ i što jedna ulica na Zvezdari nosi ime po njoj ishod je angažmana njenih prijatelja da ona bude zapamćena. – To su pre svega ljudi koji su bili Biljani bliski. Ja sam, kada sam bila u časopisu „Pro femina“ osnovala književnu Nagradu „Biljana Jovanović“ za najbolji rukopis, a onda, pošto je dodeljivana samo nekoliko godina, na desetogodišnjicu sam predložila Srpskom književnom društvu da ustanovi nagradu, ali za objavljeno delo. Da se ustanovi nagrada i da se objavljuje njena ostavština sam više inicirala ja i ljudi su prihvatali, a da se ulici na Zvezdari da ime pokrenule su Žene u crnom, Obrad Savić, Nikola Barović, Borka Pavićević, Nataša Kandić i drugi ljudi koji su bili u antiratnom pokretu. Držali smo antiratne proteste ispred Skupštine, sad će tome 30 godina u oktobru. Napravili smo predlog da se nazove ulica po Biljani Jovanović, išla sam kod Sonje Liht, Verana Matića, ljudi su potpisivali i predali smo to komisiji u Skupštini grada – priča Radmila Lazić. Sonja Veselinović: Nije bila banalno angažovana Dobitnica Nagrade „Biljana Jovanović“ za 2020. godinu je novosadska pesnikinja Sonja Veselinović za zbirku „Proklizavanje“. Ona takođe kaže da se za spisateljicu čije ime nosi nagrada „zna u najužim književnim krugovima“. Pitanje zašto je to tako je, kaže, kompleksno, jer „književnice nemaju veliku recepciju ni u književnom životu, nego se nekako više prepoznaju međusobno“. – Prvo zato što je žensko, a sa druge strane i ono što je Biljana Jovanović pisala nije baš za šire čitalačke mase, malo je zahtevnije. To je eksperimentalna forma, a otvarala je i pitanja poput onih o ženskoj seksualnosti. To možda zvuči banalno kad se kaže, tabu-tema u 20. veku, ali očigledno jeste bilo tako i nije se mnogo pisalo o tome. Njene drame su više u vezi s njenim aktivističkim aspektom, recimo „Centralni zatvor“ kao mesto radnje ili njena drama „Urlike Majhof“ o opresivnom sistemu i različitim vidovima slobode… – priča laureatkinja. Nagradu „Biljana Jovanović“ pre nje dobili su prozni pisci Dragan Velikić, Svetislav Basara, Slobodan Tišma, pesnici Milena Marković, Oto Horvat, Nenad Milošević… Vidi li Sonja Veselinović vezu u onome što piše sa delom Biljane Jovanović? – Njen žanrovski hibridan roman „Pada Avala“ više je u vezi s moje dve prethodne knjige, pošto je to lirska proza i tu ima dosta korespondencije. Ovom trećom nastojala sam da ne budem toliko hermetična i da više uhvatim vezu sa nekim trenutkom u kom živimo, pa bi se moglo reći da neka vrsta inspiracije može biti i njeno delo. Bez obzira na angažman Biljane Jovanović u javnom životu, ona nije pisac u banalnom smislu angažovan, koji deklarativno iskazuje svoj stav, nego daje više dimenzija nekom važnom pitanju i za mene je to posebno inspirativno. Na tom planu su nastojanja da se govori o nekom ženskom iskustvu, da se isprobavaju nove forme i da se neka pitanja koja su i lična i politička osvetle iz raznih uglova i uhvati konflikt oko tih pitanja. I dodela te nagrade je utemeljena u književnom svetu. Ne živimo u društvu u kom se takva vrsta hrabrosti ceni i ne znam koliki odjek može imati u bilo kom trenutku pošto uvek živimo u nekom opresivnom sistemu – zaključuje ona. Ostavština u rukopisima Dela Biljane Jovanović povremeno se preštampavaju i imaju svoju publiku. Njena dva romana, „Pada Avala“ i „Psi i ostali“ objavljena su 2016. godine, na 20. godišnjicu njene smrti. Ponovo kod nezavisnog izdavača (beogradski Lom). Radmila Lazić čuva i njenu ostavštinu, u kojoj su koncepti dva romana, kao i neobjavljene priče i eseji. Te rukopise poverio joj je slovenačni sociolog Rastko Močnik, sa kim je Biljana Jovanović bila u braku do svoje smrti u 43. godini marta 1996. u Ljubljani. – Rastko je doneo te rukopise kod mene, ja sam sve to pregledala i podelila sa idejom da sve to predamo Narodnoj biblioteci. Urednica jedne izdavačke kuće raspitivala se da Biljaninu zaostavštinu objavi u celosti u jednoj knjizi, ali se to nije desilo – navodi Radmila Lazić, dodajući da je „Biljana bila perfekcionista u pisanju“. U rukopisima su detaljne koncepcije dva romana, od kojih je jedan o njenoj majci („bila joj je opsesija da ga napiše“) sa završenih 17 stranica. – Tu je i dvadesetak eseja na društvene i literarne teme i isto toliko priča. To možda i nije jedina zaostavština, ali je jedino što za sada postoji. Imala je četiri drame, tri su izvođene, a poslednja je objavljena u „Pro femini“. Žene u crnom objavile su knjigu „Buntovnica sa razlogom“ koja je posvećena Biljani, i tu su štampane, pored njenih priča iz broja „Pro femine“ posvećenog njoj, i te četiri drame, ali ne i kao zasebna knjiga – navodi Radmila Lazić. MG115 (L)

Kao na slikama Unutra sve lepo očuvano LEK OD SMRTI , Bogdan Čiplić , Matica srpska Novi Sad 1969 pesme mek povez, format 16 x 21 cm Prvo izdanje !!! ČIPLIĆ Bogdan – književnik, prevodilac i upravnik SNP (Novi Bečej, 2. XI 1910 – Beograd, 23. VI 1989). Otac Žarko i mati Sara bili su učitelji; mlađi brat Miloje (v), inače pesnik, kratko je radio u SNP kao blagajnik a u štampi se javljao člancima o novosadskom teatru. U rodnom mestu je pohađao osnovnu i građansku školu i peti i šesti razred gimnazije (1920-1926), sedmi u Somboru (1927), a osmi u Srbobranu (1928). Studirao je etnologiju u Bgdu (1928-1932) i od novembra 1934. do februara 1935. radio kao asistent na etnološkoj katedri Filozofskog fakulteta. Kao student bio je beogradski dopisnik subotičkog i novosadskog „Jugoslovenskog dnevnika“, a po završetku studija 1935. prihvatio je mesto profesora u srpskohrvatskim odeljenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, odakle je slao dopise „Politici“, izdao književni almanah „Život“ i uredio istoimeni časopis, koji je vojna cenzura zabranila posle prvog dvobroja (1936). Kraće vreme bio je profesor gimnazije u Velikoj Kikindi, a 1937. je došao u NSad, gde je do 1944. bio gimnazijski profesor a za vreme rata i sekretar. Sarađivao je u „Letopisu Matice srpske“, za koji je počeo da piše još 1930. Okupio je grupu istaknutih pisaca i 1938. i 1939. objavio je dve sveske „Vojvođanskog zbornika“. U to vreme redovno je objavljivao pozorišne kritike i književne priloge u dnevniku „Dan“. Posle oslobođenja, od februara 1945, preuzeo je najpre funkciju sekretara, lektora i dramaturga SNP, a potom je u dnevniku „Slobodna Vojvodina“ uređivao kulturnu rubriku i pisao pozorišnu kritiku. Od 1. VIII 1947. do 1. XII 1949. bio je upravnik SNP – u to vreme ponovo je ustanovljena Opera a konsolidovan je i dramski ansambl posle masovnog odlaska eminentnih glumaca u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište u Bgdu. Kao ambiciozan i marljiv upravnik neprestano je bdeo nad probama i predstavama i obilazio radionice aktivno učestvujući u rešavanju tekućih, kako umetničkih tako i praktičnih, problema. Održavao je dinamične kontakte sa resorskim vlastima i društveno-političkim telima i rukovodiocima pametno i uspešno koristeći njihovu naklonost prema pozorištu i nastojeći da ne izigra njihovo poverenje. Negovao je pedantnost i strogost i uz izvanrednu ekipu reditelja (Rakitin, Kulundžić, Konjović) postigao je da u sezonama njegovog upravnikovanja SNP od svih bude prihvatano kao „,mezimče“ – kruna ove višedecenijske plodne saradnje je Č. knjiga Tragom mezimčeta srbskog, koju je SNP izdalo 1980. Tu saradnju ne može da pomuti ni Č. ispad u „aferi Golubnjača“, kada je u „Dnevniku“ 9. XII 1982. objavio članak Politički kopci u golubijem perju „umetnosti“. Od decembra 1949. delovao je kao profesionalni književnik. Pokrenuo je 1952. književne novine pod imenom „Stražilovo“ i izdavao ih g. dana, da bi potom 1953/54. prihvatio uređivanje „Naše scene“. Od 1956. do 1964. bio je zaposlen kao lektor i urednik beogradskih „Večernjih novosti“. Poslednje g. života proveo je kao slobodan umetnik. Pisao je pesme sa tematikom iz zavičaja. Za prozni književni rad (za roman Na veliko i na malo) nagrađen je nagradom Vlade NR Srbije (1946). Na konkursu za dramu u NSadu 1952. njegova drama Koncert za dve violine osvojila je drugu nagradu (izvođena je na Radio-Sarajevu). Zmajevu nagradu Matice srpske dobio je za zbirku poezije Slatko pravoslavlje (1968). Na sceni SNP pre rata mu je izvođena drama Uspomena na Sorento (27. II 1940), koju je volonterski sâm režirao i koja je zbog policijske zabrane izvedena samo jednom: „Kontroverzna Čiplićeva drama Uspomena na Sorento, izvedena u SNP februara 1940, izazvala je veliku buru jer je bila nabijena političkim konotacijama. Prvi čin je završen neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke desnice koja je nastojala da onemogući predstavu. U drugom činu se opet prolomio aplauz za vreme izvođenja radnje na sceni i nastajao je sve burniji žagor kako je nailazio tekst koji je imao političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada, jer je policija zabranila njegovo dalje izvođenje“ (A. Ob.). Na repertoaru SNP bila je i Č. dramatizacija Sremčevog dela Pop Ćira i pop Spira (17. III 1949), kao i pozorišni komadi Nad popom popa (28. V 1954), Varalica u Bečeju (24. XI 1961), Traktat o sluškinjama (8. XI 1966) i Kaplar i car (25. V 1971). Po odlasku u penziju bavio se više slikanjem nego pisanjem. U NSadu je objavljena Antologija Čiplić, koju je 2003. priredio D. Ređep. BIBL: pesme – Poljana, Novi Bečej 1930; Obećana zemlja (za decu), Velika Kikinda 1931; Pesme za Vojvodinu, NSad 1940; Kanal Dunav-Tisa-Dunav, NSad 1949; Divlje jato, NSad 1952; Paorske balade, NSad 1955; Mrtva Tisa, Bgd 1955; Okamenjena stada, NSad 1959; Oproštaj sa Rahovom, Bgd 1960; Je l’ dobro divanim, Bgd 1964; Slatko pravoslavlje, Bgd 1968; Lek od smrti, NSad 1968; pripovetke – Preko Tise, 1946; Iz novih dana, NSad 1948; Lekarska poseta, NSad 1950; Snaga zemlje, Bgd 1951; Stravična zvona, Subotica 1958; romani – Na veliko na malo, NSad 1946; Dečaci sa Tise, NSad 1950; Burno proleće, Bgd 1951; Sinovi ravnice, NSad 1952; Okovi, Bgd 1952; Jaruga, Bgd 1953; Zid plača, Bgd 1960; Kadril, NSad 1964; romansirane biografije – Đorđe Zličić Ciga, Bgd 1951; Pinki, Bgd 1956; Đura Jakšić, Bgd 1959. LIT: L. Dotlić, „Uspomena na Sorento“ u Novom Sadu, Dan, 29. II 1940; V. M., „Uspomena na Sorento“ od Bogdana Čiplića, Vreme, Bgd, 1. III 1940; T., Premijera Bogdana Čiplića: „Uspomena na Sorento“, Pravda, Bgd, 3. III 1940; V. Popović, Nova dramatizacija Sremčeva „Pop Ćire i pop Spire“, LMS, 1949, knj. 363, sv. 6, s. 380; M. Mirković, Sinovi ravnice, Nova misao, 1953, knj. I, s. 708-709; M. Kujundžić, Nad popom popa, Dnevnik, 27. V 1954; B. Glišić, Jedna domaća premijera, NIN, 6. VI 1954; M. Matko (A. Panov), Nad popom popa, NS, 1954, br. 82-83, s. 2; M. Antić, Paorske balade, Dnevnik, 26. II 1956; D. Ređep, Okamenjena stada, LMS, 1959, knj. 383, s. 92-94; M. Antić, Bogdan Čiplić, Dnevnik, 27. XI 1960; M. I. Bandić, Lirika ravnice, Politika, 12. XI 1961; J. Vilovac, Opet promašaj, Dnevnik, 26. XI 1961; M. Miloradović, Traktat o sluškinjama, LMS, 1962, knj. 389, s. 573-575; Đ. Đurđević, Autentično scensko doživljavanje Vojvodine, Borba, 10. XI 1966; M. Kujundžić, Bečejske služavke i njina gospođa, Dnevnik, 10. XI 1966; M. Mirković, Pun šušanj sluškinja, Politika ekspres, 10. XI 1966; Ž. Jovanović, Bečejska vrteška, Večernje novosti, 10. XI 1966; D. Ređep, Događaji u Gogi i Bečeju, Pozorište, NSad, 1968, br. 1, s. 8; M. Kujundžić, Ubio grad u naćve, Dnevnik, 27. V 1971; D. Popović, U pozorištu, Bgd 1973, s. 163-168. V. V. Pre dve godine, preciznije 27. juna 1989. godine, sahranjen je u Beogradu, na groblju „Lešće`, u 79. godini života ugledni književnik Bogdan Čiplić. Mesto, mislim na samo groblje „Lešće`, i način sahrane vrlo skromni, baš kao što je u svojim prohtevima, pa i svojim načinom života bio skroman i sam pokojnik. Pored Novobečejaca, koji su došli kao predstavnici Bogdanovog zavičaja, bilo je i nekoliko njegovih sugrađana koji danas žive u Beogradu - sve u svemu oko dvadesetak prisutnih. Posebno mesto, među njima, zauzima kamenorezac po zanimanju, Novobečejac Stevan Lekić, koji od prvih posleratnih godina živi u Beogradu. Bogdan Čiplić Steva je četiri godine stariji od Bogdana, a bio je veliki majstor svog zanata i kao takav uživao ugled među beogradskim kamenorescima, inače veliki poštovalac Bogdana Čiplića, ne samo zbog njegovog književnog dela, već možda još i više kao istaknutog Novobečejca. Izgledaće malo neobično što se, povodom Bogdanove smrti, zadržavam na ovim podacima - jednog običnog zanatlije poreklom iz Novog Bečeja. Ali Steva je dokazao da nije običan - mali čovek. Iako je prevalio osamdesetu godinu života, još uvek dosta vitalan, kada je iz novina pročitao da je umro Bogdan, za nas Novobečejce, Boda Čiplić, i da će se sahrana obaviti na groblju u „Lešću`, koje je nedavno osnovano i spada u red još neizgrađenog beogradskog groblja, taj Steva Lekić se pokazao u svojoj pravoj veličini. Upotrebio je svoj ugled, velikog kamenorezačkog stručnjaka, i u Upravi beogradskog Novog Groblja izrazio svoje nezadovoljstvo što se jedan, tako veliki čovek kakav je bio Bogdan Čiplić, sahranjuje na groblju u „Lešću`. Po Stevi, i ne samo po njemu, Čipliću je mesto među zaslužnim građanima na Novom Groblju. Pa kad već za to pozvani, nisu našli za potrebno, o čemu će kasnije biti nešto više reci, onda mu se mora obezbediti skromni grob na jednoj od parcela na Novom Groblju, ili makar u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. To je prihvatila Uprava Novog Groblja i prilikom sahrane saopštila prisutnima da će Bogdanovi posmrtni ostaci naknadno biti preneti sa „Lešća` na Novo Groblje. Pa sad recite, zar ne zaslužuje Steva Lekić, da se u ovom podsećanju na sahranu Bogdana Čiplića spomene kao njegov veliki poštovalac. Uprava Novog Groblja, izvršila je obećanje i ekshumacija (prenošenja) tela Bogdana Čiplića izvršena je krajem jula 1989. godine i sahranjen je u grobu gde su mu sahranjeni otac i mati. Da se vratim na samu sahranu. Ona je obavljena o trošku i organizaciji Matice srpske, kojoj je Bogdan zaveštao svu svoju skromnu imovinu, o kojoj ću kasnije reći nešto više. Ispred Matice, sahrani je prisustvovao sekretar dr Dušan Popov, bez predstavnika književničkog odbora, a i da ne pomenem da je, s obzirom na književničku plodnost i veličinu Bogdana Čiplića, trebalo da prisustvuje i čitav Odbor, a možda i predsednik Matice srpske, sa kojim je Bogdan bio lični poznanik još iz mlađih književničkih dana. Možda sav ovaj deo zvuči kao prigovor Matici, ali iz Vojvodine, nije u tome zatajila samo Matica srpska, nego i mnoge druge ustanove u kojima je Bogdan radio kao što su: Novosadska gimnazija, Srpsko narodno pozorište, Dnevnik i dr. koje je zadužio da ga se bar sećaju. Bogdan je bio jedan od starijih i spadao u red plodnijih pisaca iz Vojvodine, koji nisu nikad zaboravili da pripadaju tom kraju, pa su i motivi njegovog stvaralaštva bili isključivo vojvođanski. No, nisam pozvan da sudim, već to iznosim više kao Novobečejac i jedan od Bogdanovih mlađih prijatelja i poštovalaca, kao svoj bol, pri čemu moram reći da možda i nemam pravu meru. Na sahrani se od Bogdana oprostio Sekretar Matice, prigodnim govorom, u ime Matice. Tu je zatim bio i Bogdanov prijatelj, književnik Laza Lazić iz Sombora, koji živi u Beogradu, i on je rekao par lepih reci o stvaralaštvu i ličnosti Bogdana Čiplića. Književnik Ivan Ivanji, opraštajući se od Bogdana, izneo je njegovu hrabrost i humanost kada ga je upisao u novosadsku gimnaziju, iako Ivanji nije raspolagao nikakvim dokumentima, da je pre toga u Zrenjaninu završio prethodne razrede, o čemu ću kasnije izneti više detalja. U ime Novobečejaca se oprostio Branislav Bata Kiselički. Eto to bi bilo sve o toj skromnoj i preskromnoj sahrani. Nisam pozvan, što se stručnosti tiče, da sudim o Bogdanovom stvaralaštvu, već ću samo, u najopštijim crtama, izneti ono, koliko sam iz druženja sa njim poslednjih desetak godina njegovog života, zabeležio da je pisao i objavio. Naravno, bez pretenzija da ta dela ocenjujem, već ću izneti priznanja koja je dobio za svoje stvaralaštvo do 1981. godine. On je, i posle toga stvarao mnogo, možda čak više nego u godinama, koje se smatraju da predstavljaju period najvećeg stvaralaštva. Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! Pesme Bogdana Čiplića

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! ODABRANA DELA , Edgar Alan Po , Nolit Beograd 1974 , biblioteka ORFEJ Isidora Sekulić: Jedan od pesnika ponora Alan Po Edgar PRIPOVETKE U dubinama Malstrema (prev. Vera Stojić) Ukradeno pismo Đavo perverznosti Vilijam Vilson Čovek gomile Pad kuće Ušera Bunar i klatno Maska crvene smrti AVANTURE GORDONA PIMA (Prevela Isidora Sekulić). PESME Eldorado (prev. Stanislav Vinaver) U snu san Izrafel Snovidija Grad u moru Julaluma Anabel Li Gavran (prev. Antun Šoljan) OGLEDI Tvrd povez, format 12,5 x 18,5 cm, latinica, 410 strana Edgar Alan Po (engl. Edgar Allan Poe; Boston, 19. januar 1809 — Baltimor, 7. oktobar 1849) je bio američki pisac, urednik, i književni kritičar. Pored svoje poezije i kratkih priča, Po je naročito bio poznat zbog priča misterije i jeze. Smatran kao glavna ličost romantizma u Americi, bio je njihov najraniji praktičar kratke priče. Osim što je smatran i za osnivača detektivskog žanra, priznat je i kao važan za još mladu naučnu fantastiku koja je tada počela da se probija u književnosti.[1] Bio je prvi poznati američki pisac koji je pokušao da živi od struke, zbog čega je imao finansijski težak život i karijeru.[2] Rođen u Bostonu, bio je drugo dete dvoje glumaca.[3] Otac je napustio porodicu 1810. godine, a njegova majka je preminula naredne godine. Kao siroče, odveden je u Virdžiniju u grad Ričmond gde su ga primili Džon i Fransis Alan. Iako nikad zvanično usvojen, proveo je veliki deo detinjstva kao deo te porodice. Uskoro je počela da se pojavljuje napetost između Džona i Edgara zbog dugova, najviše nastalih kockanjem, i cene školovanja. Po je jedan semestar pohađao Univerzitet u Virdžiniji pre nego što se ispisao zbog nemogućnosti plaćanja. Svađao se sa Dž. Alanom oko novčanih sredstava za svoje obrazovanje pre nego što se pod lažnim imenom regrutovao u vojsku 1827. godine. Tada mu je i počela, mada na početku skromna izdavačka karijera anonimnom zbirkom pesama, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems), koja je bila pripisana „Bostoncu“. Smrću Fransis Alan 1829. godine, Po i Alan su se opet privremeno zbližili. Kasnije kao neuspešni oficirski pitomac (kadet) na Vest Pointu, Po se čvrsto odlučuje da bude pesnik i pisac, i rastavlja se sa Džonom Alanom. Po se tad okrenuo ka prozi, i narednih nekoliko godina radio na književnim časopisima po kojima je njegov stil književne kritike postao poznat. Posao ga je naterao da se često seli iz grada u grad, kao što su Baltimor, Filadelfija i Njujork. U Baltimoru se 1835. godine oženio Virdžinijom Klem, svojom trinaestogodišnjom rođakom. U januaru 1845. godine je objavio svoju pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), koja je odmah postala uspešna. Dve godine posle objavljivanja, žena mu umire od tuberkuloze. Četiri godine je planirao da napravi sopstveni časopis The Penn (Kasnije nazvan The Stylus), ali je umro pre nego što je bio realizovan. Po je umro kad je imao četrdeset godina, u Baltimoru, 7. oktobra 1849. godine. Uzrok smrti je nepoznat ali često pripisan alkoholu, koleri, drogama, srčanoj bolesti, besnilu, samoubistvu, tuberkulozi, i drugim uzrocima.[4] Po i njegova dela su dosta uticala na književnost u SAD i svetu, kao i na kosmologiju i kriptografiju. Pojavljuju se i u popularnoj književnosti, muzici, filmovima, i televiziji. Njegove mnogobrojne kuće su danas muzeji. Mystery Writers of America svake godine istaknutim radovima u žanru misterije dodeljuju nagradu poznatu kao Nagrada Edgar. Detinjstvo i školovanje Natpis u Bostonu koji označava približnu lokaciju kuće u kojoj je Edgar Po živeo kada je bio dete. Rođen je kao Edgar Po, 19. januara 1809. godine, kao drugo dete glumice engleskog porekla Elizabete Arnold Hopkins i glumca Dejvida Poa ml. Imao je starijeg brata Vilijama Henrija Leonarda Poa i mlađu sestru Rozali Po.[5] Dejvid Po (Stariji) je iz okruga Kavan u Irskoj 1750. godine emigrirao u Ameriku.[6] Moguće je da je Edgar nazvan po liku iz Šekspirove drame Kralj Lir, predstave koju je par izvodio 1809. godine.[7] Otac ih je napustio 1810. godine,[8] a majka umrla godinu dana kasnije od tuberkuloze. Po je tada odveden u virdžinijski grad Ričmond i primljen u kuću Džona Alana, uspešnog škotskog trgovca duvana, raznih tkanina, pšenice, nadgrobnih spomenika i robova.[9] Iako zbog svojih staratelja nazvan Edgar Alan,[10] Po nikad nije zvanično usvojen.[11] Velečasni Džon Bučenan ga je 1812. godine u američkoj episkopalnoj crkvi krstio u Edgara Alana Poa. Porodica je 1815. godine zajedno za Poom, Alanovom ženom Fransis Valentajn Alan i njenom sestrom En Mur (Nensi) Valentajn otplovila u Britaniju. Edgar je 1815. godine kratko pohađao školu u gradu Irvine (grad u Škotskoj gde je rođen Džon Alan) pre nego što se pridružio porodici u Londonu 1816. godine. Tamo je išao u internat u Čelsiju do leta 1817. godine. Naknadno je upisan u Manor House School Prečasnog Džona Bransbija koja se nalazila svega nekoliko kilometara od severnog Londona.[12] Porodica se 1820. godine vratila u Ričmond. Po je 1824. godine kao načelnik služio u ričmondskoj omladinskoj brigadi kada je grad slavio posetu markiza de Lafajeta.[13] U martu 1825. godine, Vilijam Galt, poslovni mecen i jedan od najbogatijih ljudi u Ričmondu i ujak Džona Alana,[14] je preminuo i ostavio Alanu mnogo hektara nekretnine. Nasledstvo je vredelo 750.000 dolara. Alan je na leto 1825. godine proslavio svoje novo bogatstvo kupivši dvospratnu kuću zvanu Moldavija.[15] Po se navodno verio Sarom Elmirom Rojster pre nego što se u februaru 1826. godine upisao u virdžinijski univerzitet gde je učio antičke i moderne jezike.[16][17] Mladi univerzitet, star svega jednu godinu, pratio je principe Tomasa Džefersona. Tomasova ustanova je imala stroga pravila protiv kockanja, oružja, duvana i alkohola. Međutim, ta pravila su često bila ignorisana. Džeferson je uneo sistem studentske samovlade, koji je dozvoljavao učenicima da biraju svoje predmete, da se dogovaraju oko življenja unutar škole, i prijavljuju sve prestupe fakultetu. Taj jedinstven sistem je tada još uvek bio u haosu i mnogi su se ispisivali.[18] Dok je bio tamo, Po je izgubio kontakt sa Rojster i otuđio od staratelja zbog kockarskih dugova. Tvrdio je da mu Džon nije dao dovoljno novca za časove, skripte, i nabavku i sređivanje studentskog doma. Alan mu je dodatno poslao novca i odeće, ali su se Poovi dugovi povećali.[19] Ispisao se posle godinu dana i pošto se nije osećao dobrodošlim u Ričmondu, pogotovo kad je čuo da se njegova ljubljena Rojster udala za Aleksandra Šeltona, otputovao je u aprilu 1827. godine u Boston, živeći na platama koje je dobijao radeći kao službenik i žurnalista.[20] Tada je počeo da koristi pseudonim Henri Li Renet.[21] Vojska Po je isprva bio stacioniran u Masačusetsu. Pošto mu je bio potreban novac Po je, 27. maja, 1827. godine, upisao Armiju Sjedinjenih Država. Zapisan u vojsci kao Edgar A. Peri, potpisao se da ima 22 godine iako je tada imao samo 18.[22] Kao redov služio je u Masačusetsu na Fort Independence za mesečnu platu od pet dolara.[20] Te iste godine, objavio je svoju prvu knjigu, „Tamerlan i druge pesme“ (engl. Tamerlane and Other Poems); zbirku od četrdeset strana koja je bila pripisana „Bostoncu“. Knjiga je bila štampana u samo pedeset primeraka i nije primila naročitu pažnju u javnosti.[23] Edgar je ubrzo unapređen u starijeg vodnika Pešadijskog artiljerijskog puka, što mu je udvostručilo prihod.[24] Posle dvogodišnje službe, pod činom zastavnika za artiljeriju (najviši rang podoficira), Po je zaželeo da izađe iz vojske. Otkrio je nadležnom, načelniku Havardu, svoje okolnosti i pravo ime. Bilo mu je dozvoljeno da se ispiše samo ako se pomiri i napiše pismo Džonu Alanu. Mesecima je Alan ignorisao molbe, čak ga ne obaveštavajući da je Fransis bila bolesna. Poova pomajka je preminula 28. februara. Sahranjena je 2. marta. Sledećeg dana Po posećuje Džona koji je, verovatno pod utiskom smrti svoje žene, dozvolio da mu se sin ispiše da bi mogao da zakaže sastanak sa Vojnom Akademijom Sjedinjenih Država u Vest Pointu, u kojoj je Po trebalo da nastavi svoju službu.[25] Po je otpušten 15. aprila 1829. godine kada mu je potvrđen ulaz u Vest Point.[26] Pre odlaska u vojsku se vratio u Baltimor da bi živeo sa tetkom Marijom Klem, njenom ćerkom Virdžinijom E. Klem, svojim bratom Henrijem, i babom Elizabetom K. Po.[27] U međuvremenu, Po je objavio svoju drugu knjigu, „Al Araf, Tamerlan, i manje pesme“ (engl. Al Aaraaf, Tamerlane, and Minor Poems).[28] Upisao je Vest Point 1. jula, 1830. godine.[29] Džon Alan se oktobra iste godine oženio Luizom Paterson.[30] Pošto je Alan imao vanbračnu decu koju Po nije odobravao, često su se svađali i ubrzo rastali.[31] Po je ubrzo posle toga namerno doveo sebe u situaciju da bude izbačen iz Vest Pointa, tako što je zapostavljao dužnosti i izbegavao naređenja da prisustvuje vojničkim vežbama, časovima i crkvi.[32] Preselio se u Njujork u februaru 1831. godine gde je objavio treći tom pesama nazvan „Poeme“ (engl. Poems). Knjigu je finansirao uz pomoć svojih poznanika iz Vest Pointa koji su većinom donirali 75 centi kao doprinos zbirci, skupivši tako 170 dolara. Očekivali su satirične stihove slične onima koje je Po pisao o nadležnima dok je služio vojsku.[33] Zbirku, koja je označena kao „Drugo izdanje“, odštampao je Elam Blis iz Njujorka, zajedno sa posvetom: „Ovaj tom je sa poštovanjem posvećen korpusu kadeta Sjedinjenih Država“. U sadržaju knjige su se opet našle pesme „Tamerlan“ i „Al Araf“, kao i šest pre neobjavljenih, prvih verzija pesama, uključujući: „Heleni“ (engl. To Helen), „Izrafel“ (engl. Israfel), „Grad u moru“ (engl. The City in the Sea).[34] Vratio se u Baltimor kod svoje tetke, brata i rođake, marta 1831. godine. Njegov brat Henri je zbog bolesti, delom uzrokovanoj alkoholizmom, preminuo 1. avgusta 1831. godine.[35] Izdavačka karijera Posle bratovljeve smrti, Po je ozbiljnije pokušao da započne karijeru. Međutim, izabrao je veoma nezgodno vreme.[36] Bio je prvi poznati Amerikanac koji je pokušao da živi od pisanja,[2][37] što mu je bilo otežano zbog oskudice zakona međunarodnih ugovora o autorskim pravima.[38] Izdavači su radije proizvodili neovlašćene kopije britanskih radova nego plaćali za nova američka.[37] Industrija je delimično bila skrhana tkzv. „Panikom“ iz 1837. godine.[39] Iako mu je posao u američkim časopisima počeo da cveta, delimično zbog uticaja nove tehnologije, mnogi nisu trajali više od nekoliko izdanja[40] i izdavači su odbijali da plate piscima ili su ih plaćali mnogo kasnije nego dogovoreno.[41] Po je mnogo puta u svojoj karijeri morao da moli za pare i drugu pomoć.[42] Po (26) je 1835. godine dobio dozvolu da oženi svoju rođaku Virdžiniju Elizu Klem (13). Proveli su 11 godina u braku sve dok Virdžinija nije preminula. Veruje se da je njena smrt inspirisala neka Poova dela. Posle poezije, Po se okreće ka prozi. Objavio je nekoliko priča sa izdavačkom kućom u Filadelfiji i započeo da piše svoju jedinu dramu, „Politije“ (engl. Politian). Baltimore Saturday Visiter je oktobra 1833. godine nagradio Poa za njegovo delo „Rukopis pronađen u boci“ (engl. MS. Found in a Bottle).[43] Priča je skrenula pažnju Džon P. Kenedija, koji je pomogao Edgaru tako što ga je upoznao sa Tomasom V. Vajtom, urednikom lista Southern Literary Messenger u Ričmondu.[44] Tamo je avgusta 1835. godine radio kao pomoćni urednik, ali je u roku od nekoliko nedelja otpušten zato što je pijan došao na posao.[45] Vraćajući se u Baltimor, Po se u tajnosti 22. septembra 1835. godine oženio Virdžinijom, svojom rođakom. On je imao 26 godina, a ona, na venčanom listu potpisana kao da ima 21, je imala 13 godina.[46][47]. Zbog obećanja da neće biti više incidenata, Vajt ga opet zapošljava i Po sa Virdžinijom i njenom majkom vraća u Ričmond. Radio je za časopis sve do januara 1837. godine. Tvrdio je da se za vreme njegovog radnog staža broj prodatih primeraka povećao sa 700 na 3,500.[5] U časopisu je objavio nekoliko pesama, recenzija knjiga, kritika i priča. On i Virdžinija su se u Ričmondu javno venčali 16. maja 1836. godine. Delo „Avanture Artura Gordona Pima“ (engl. The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket) je 1838. godine objavljeno i uveliko primljeno ujavnosti.[48] Na leto 1839. godine počeo je da radi kao pomoćni urednik u časopisu Burton`s Gentleman`s Magazine. Tu je objavio mnoge članke, priče i recenzije, što mu je poboljšalo već ustaljenu reputaciju kritičara. Iste godine je objavio „Priče iz Groteske i Arabeske“ (engl. Tales of the Grotesque and Arabesque), koje su bile podeljene u dva toma, i od kojih je dobio malo novca i podeljene kritike.[49] Po je ovaj časopis napustio posle godinu dana, da bi u kratkom periodu posle počeo da radi za Graham`s Magazine.[50] Juna 1840. godine, objavljuje prospekt koji je najavio njegove namere da započne sopstveni časopis, The Stylus.[51] Originalni naslov je trebalo da bude The Penn, jer je ideja bila da se novine objave u Filadelfiji. Šestog juna 1840. godine je kupio mesto za svoju reklamu u časopisu Saturday Evening Post, koja je glasila: „Prospekt za The Penn časopis, mesečni književni žurnal, koji će uređivati u Filadelfiji Edgar A. Po“.[52] Po je umro pre nego što je časopis zaživeo. Pokušao je da dobije mesto u administraciji Džona Tajlera tako što je tvrdio da je član Vigovske stranke.[53] Nadao se da će mu Robert,[54] sin predsednika Tajlera i poznanik Frederika Tomasa (Poov prijatelj), pomoći u dobijanju posla na filadelfijskoj carini.[55] Sredinom septembra 1842. godine kada je trebalo da se dogovori sa Tomasom oko sastanka, Po se nije pojavio. Kao izgovor je uzeo da je bio bolestan, mada je Frederik verovao da je Po u stvari bio pijan.[56] Iako mu je bio obećan sastanak, sva radna mesta su se popunila.[57] Koliba u Bronksu u kojoj je Po proveo poslednje godine svog života. Virdžinija je jedne večeri dok je pevala i svirala klavir, u januaru 1842. godine, počela da ispoljava simptome svoje tuberkuloze. Po je taj prizor opisao kao da joj je krvni sud pukao u grlu.[58] Samo se delimično oporavila, a on je zbog njene bolesti počeo još više da pije. Napustio je svoju poziciju u Graham`s i pokušao da nađe novo radno mesto. U Njujorku je neko vreme radio za Evening Mirror, pre nego što je postao urednik, a kasnije i vlasnik časopisa Broadway Journal.[59] Po se tada otuđio od ostalih pisaca kada je javno optužio Henrija Vodsvorta Longfeloua za plagijat, optužbu na koju Longfelou nikad nije dao priznanje.[60] Kratka pesma „Gavran“ (engl. The Raven) je januara 1845. godine oštampana u stranicama Mirror časopisa i brzo postala senzacija. Iako ga je proslavila,,[61] Po je za pesmu bio plaćen samo 9 dolara.[62] Objavljena je i u žurnalu The American Review: A Whig Journal pod pseudonimom „Kvarlz.“[63] Kada je Broadway Journal propao 1846. godine, Po se preselio u Bronks, oblast u Njujorku. U ulici gde se nalazila njegova kuća, danas poznata kao „Po koliba“, Edgar se sprijateljio sa Jezuitima koji su išli u obližnju školu.[64] Tamo je i umrla Virdžinija, 30. januara 1847 godine.[65] Mnogi biografičari i kritičari veruju da Poov čest motiv „smrti prelepe žene“ proizilazi od žalosti zbog svih žena koje je izgubio u toku svog života.[66] Nestabilan posle smrti svoje žene, Po prosi Saru Helen Vitman koja je živela u gradu Providens u Roud Ajlandu. Njihova veridba nije dugo potrajala zbog Edgarovog stalnog alkoholisanja i nestalnog ponašanja. Ima i dokaza da je Vitmanina majka intervenisala njihov odnos.[67] Po se posle toga vratio u Ričmond i nastavio vezu sa Sarom E. Rojster.[68] Smrt Edgar Alan Po je sahranjen u Baltimoru. Okolnosti u kojima je umro su i dan danas nepoznate. Po je nađen zbunjen na ulicama Baltimora 3. oktobra 1849. godine. Džozef V, čovek koji ga je našao,[69] pozvao je pomoć i Po je odveden u Washington College Hospital, gde je i umro u pet ujutru, 7. oktobra 1849 godine.[70] Nije bio pri sebi dovoljno dugo da bi objasnio kako je završio u tuđoj odeći i u takvom stanju. Mnogi tvrde da je na noć pred smrt stalno ponavljao ime „Renolds“. Prema nekim izvorima, njegove poslednje reči su bile: „Gospode, pomozi mojoj jadnoj duši“.[70] Sva evidencija, uključujući i umrlicu, je izgubljena.[71] Mnoge novine u to vreme su pisale kako je Po umro zbog alkoholizma.[72] Međutim, pravi uzrok smrti je i dan danas nepoznat.[73] Drugi mogući uzroci: delirijum tremens, srčana bolest, epilepsija, sifilis, meningitis,[4] kolera[74] i besnilo[75]. Jedna teorija iz 1872. godine ukazuje na mogućnost da je Po ubijen zbog političkih razloga. Naime, u to vreme su neki građani bili prisiljeni da glasaju za određenog kanditata, posle čega su često bili ubijeni.[76] Grizvoldovi „Memoari“ Na dan Poove sahrane, u New York Tribune, na videlo izlazi obimna čitulja potpisana sa „Ludvig“. Njen uvod je glasio: „Edgar Alan Po je mrtav. Prekjuče je umro u Baltimoru. Ovo obaveštenje će iznenaditi mnoge, malo njih će ožalostiti“. Ubrzo je „Ludvigov“ identitet otkriven kao Rufus Vilmot Grizvold (engl. Rufus Wilmot Griswold). Ovaj kritičar, urednik i antologičar je imao loše odnose sa Poom od 1842. godine. Grizbold je zbog toga pokušao da mu posthumno ukalja ugled.[77] Rufus Grizvold je u zbirci pesama 1850. godine napisao biografski članak o Pou nazvan Memoir of the Author. U njemu je Poa prikazao kao pijanog narkomana, lišenog razuma. Kao dokaz je dao u prilog piščeva pisma.[77] Međutim, mnoge informacije u članku su ili bile potpune laži ili izopačene poluistine. Na primer, sad se zna da Edgar nije bio zavisnik od droge.[78] Iako su Poovi poznanici bili protiv knjige,[79] ona je postala popularna. To je bio slučaj većinom zbog toga što je to bila jedina celovita biografija i zbog toga što se ljudima svidelo da čitaju dela „zlog“ čoveka.[80] Ubrzo je otkriveno da su pisma koja je Grizvold dao kao dokaze bila falsifikati.[81] Tematika i književni stil Portret umetnika Samjuela Stilmana Ozguda. Žanr Njegova najpoznatija dela fikcije su u gotičarskom stilu,[82] u kome su najčešće teme smrt (i njene fizičke karakteristike kao što su dekompozicija), prevremeno sahranjivanje, vaskrsenje mrtvih, i žal.[83] Najveći broj Poovih dela se smatra da pripadaju mračnom ili crnom romantizmu koji je nastao kao reakcija na transcedentalizam,[84] pokret koji Po nije podržavao.[85] Pošto je često zvao Boston Barom („Frogpond“), smatrajući ga štabom „klika ljudskog roda“, ljudima koji su pripadali transcedentalizmu dao je nadimak „frogpondijans“.[86][87] Kritikovao je članove tog pokreta, opisivajući njihove radove kao „poludele metafore“ koje su „nejasne samo da bi bile nejasne“[88] ili „mistične samo da bi bile mistične“.[85] U pismu napisanom Tomasu H. Čiversu, Po je objasnio da ne mrzi transcedentaliste, već samo „simulante i sofiste među njima“.[89] Pored horora pisao je i satire, humorističke priče i podvale. Da bi povećao komičnost i omogućio čitaocu da se oslobodi društvenih normi i pravila, Po je često koristio ironiju i smešna preuveličavanja u svojim delima.[90][90] Njegovo prvo nama poznato delo „Mecengerštajn“[91] (engl. Metzengerstein), koje je ujedno bilo i njegov prvi horor, trebalo je da bude satira horor žanra.[92] Pored toga, obnovio je naučnu fantastiku kada je zbog vazduhoplovnih balona napisao „Podvala sa balonom“ (engl. The Ballon-Hoax).[93] Dosta je pisao po ukusima masovnog tržišta.[94] Zbog toga je u svojoj fikciji često pisao o pesudonaukama, kao što su frenologija[95] i fiziognomika.[96] Književna teorija Svoje književne teorije koje su se često ogledale u njegovim delima, Po je predstavio u svojim kritikama i esejima- kao što je „Pesničko načelo“ (engl. The Poetic Principle).[97] Iako je verovao da smisao ili značenje u književnosti treba da bude ispod površine, Po nije podržavao didakticizam[98] i alegoriju.[99] Dela sa očiglednim značenjem, piše on, prestaju da budu umetnost.[100] Smatrao je da kvalitetno delo treba da bude kratko i da se koncentriše na jedan utisak.[97] Do kraja je verovao da pisac mora pažljivo da se brine o ideji i osećanjima u svojim delima.[101] U svom eseju „Filozofija kompozicije“ (engl. The Philosophy of Composition), u kojoj opisuje metode koje je koristio da bi napisao pesmu „Gavran“ (engl. The Raven), Po tvrdi da je strogo pratio taj metod. Međutim, postoje sumnje da se nije držao tog sistema. T.S. Eliot je rekao: „Teško nam je da čitamo taj ogled, a da ne uvidimo da, ako je Po stvarno tako precizno isplanirao svoju pesmu, onda se verovatno previše mučio oko nje: Metodi ne pripada zasluga za rezultat“.[102] Biografičar Dž.V. Krutč je opisao esej kao: „Veoma genijalnu vežbu u tehnikama racionalizacije.“[103] Nasledstvo Digitalna restauracija ilustracije koju je Eduar Mane nacrtao za prevedeno izdanje „Gavrana“ (1875). Književni uticaji Za života najviše je bio poznat po svojim kritikama. Džejms Rasel Lovel ga je opisao kao jednog od najboljih kritičara fiktivnih dela u Americi, čak rekavši da je Po ponekad koristio prusku kiselinu umesto mastila kad je pisao.[104] Zbog svojih recenzija dobio je reputaciju „tomahavk čoveka“.[105] Često je kritikovao Henrija Vodsvorta Longfeloua, kome je objavio tkzv. „Longfelou rat“. Po je smatrao da su njegova dela previše propovedački nastrojena, izvedena iz tuđih radova i da su plagijati.[106] Predvideo je da će se Longfelouva reputacija i stil pisanja pogoršati.[107] Bio je i poznat po delima fikcije. Bio je jedan od prvih američkih pisaca 19. veka koji je postao poznatiji u Evropi nego SAD.[108] Šarl Bodler je preveo njegova dela, zbog čega je Po postao veoma poznat u Francuskoj.[109] Po je postavio osnove detektivskog žanra. Artur Konan Dojl je o tome rekao: „Svaka Poova detektivska priča je koren iz kog se jedna cela književnost razvila... Gde je bila detektivska priča pre nego što joj je Po dao dah života?“.[110] Mystery Writers of America su nagrade koje dodeljuju za taj žanr nazvali „Edgar“.[111] Dosta je i uticao na naučnu fantastiku. Žil Vern je napisao nastavak Poovog dela „Avanture Artura Gordona Pima“ pod nazivom „Antarktička misterija“ (engl. An Antarctic Mystery), poznatiji kao „Ledena sfinga“ (engl. The Sphinx of the Ice Fields).[112] Herbert Džordž Vels, poznati pisac naučne fantastike, je o Poovom romanu rekao: „Pim je ono što veoma inteligentan um može da smisli o svetu južnog pola pre sto godina.“[113] The Guardian je 2013. godine objavio da je delo „Avanture Artura Gordona Pima“ jedno od najboljih novela napisanih na engleskom jeziku, i da je uticao na mnoge autore kao što su Henri Džejms, Artur Konan Dojl, B. Traven i Dejvid Morel. Alfred Hičkok je jednom rekao da ga su ga Poova dela inspirisala da piše napete filmove.[114] Kao mnogi umetnici, i Po je imao imitatore.[115] Mnogi njegovi imitatori koji su bili vidovnjaci su tvrdili da „kanališu“ pesme preko Poovog duha. Poznati primer ovoga je delo Lizi Doten iz 1863. godine, „Pesme iz unutrašnjeg života“ (engl. Poems from the Inner Life), gde je tvrdila da joj je Poov duh „dao“ nove kompozicije. Te nove kompozicije su bile prerađeni radovi poznatih Poovih dela kao što su „Zvona“ (engl. The Bells), ali sa novim, pozitivnim gledištem.[116] Po u retuširanom izdanju tkzv. Ultima Thule dagerotipije. Dosta je bio i kritikovan.[108] Vilijam Batler Jejts ga je jednom pak nazvao vulgarnim.[117] Transcedentalista Ralf Voldo Emerson je često nazivao Poa „galamdžijom“,[118] čak rekavši za njegovo delo „Gavran“ da „ne vidi ništa u njemu“.[119] Oldus Haksli je za Poova dela rekao da su „vulgarna“ zato što su „previše poetična“- kao kada neko nosi dijamantski prsten na svakom prstu.[120] Veruje se da postoji samo 12 kopija Poove prve knjige „Tamerlan i druge pesme“. Jedna kopija je prodata za 662,500 dolara u Njujorku, što je rekordna cena za američka književna dela.[121] Fizika i kosmologija U njegovom eseju „Eureka: pesma u prozi“ (engl. Eureka: A Prose Poem; 1848) se nalazi kosmološka teorija koja sluti o Velikom prasku 80 godina pre zvanične teorije o tom fenomenu,[122][123] kao i prvo verodostojno rešenje na Olbersov paradoks.[124][125] Esej je pisao intuitivno[126] i nije se obazirao mnogo na naučne činjenice. Iako je zbog toga tvrdio da je „Eureka“ umetnost, a ne nauka,[126] Po je insistirao da je sve napisano istinito[127] i smatrao esej svojim remek-delom.[128] „Eureka“ je ipak puna naučnih grešaka. Na primer, Po je davajući svoje predloge ignorisao Njutnove zakone o gustini i rotaciji planeta.[129] Kriptografija Po se mnogo zanimao za kriptografiju. Izjavio je svoje zainteresovanje u časopisu Alexander`s Weekly (Express) Messenger gde je pozivao ljude da mu šalju šifre koje bi on kasnije i dešifrovao.[130] Jula 1841. godine je u Graham`s Magazine objavio esej A Few Words on Secret Writing. U svom delu „Zlatni jelenak“ (engl. The Gold-Bug ), Po je ubacio šifre koje su ne samo bile zanimljive javnosti već i važne za celokupnu priču dela.[131] Ipak, Po nije bio naročito upoznat sa kriptografijom (najčešće je samo koristio metod substitucije). Bio je uspešan u tom polju zahvaljujući tome što njegova publika nije bila upoznata sa kriptografijom, što je on uveliko iskorišćavao.[130]Osim toga, doprineo je popularizaciji kriptograma u novinama i časopisima.[132] Njegov uticaj se proširio dalje od obične javnosti. Po je dosta uticao na poznatog kriptologa Vilijama Fridmana.[133] Fridman je kao dete pročitao „Zlatni jelenak“, što je i pobudilo njegovu zainteresovanost za kriptografiju. Vilijam je zbog toga za vreme Drugog svetskog rata uspeo da dešifruje japansku PURPLE šifru.[134] U popularnoj kulturi Lik Po je u fikciji često prikazivan kao „ludi genije“ ili „mučeni umetnik.“[135] Osim toga, često je poistovećen sa svojim likovima.[136] Ponekad je prikazivan i kao detektiv, na primer kao u romanu „Poova senka“ (engl. The Poe Shadow) Metjua Perla.[137] Spomenici, kuće i muzeji Njegova kuća u Filadelfiji. Nažalost, nijedna kuća iz Poovog detinjstva nije opstala. Trenutno se kuća u Ričmondu, The Old Stone House, koristi kao njegov muzej. Tu se nalazi kolekcija Poovih igračaka i ostalih predmeta koje je koristio kada je živeo sa Alanima, kao i nekoliko njegovih retkih prvih izdanja. Takozvano „Društvo Gavrana“ (engl. Raven Society) održava 13 West Range, sobu u kojoj je Po živeo dok je studirao u Univerzitetu u Virdžiniji.[138] Najstarija očuvana kuća u kojoj je Po živeo je u Baltimoru i danas se koristi kao muzej. Veruje se da je u njoj sa 23 godine živeo zajedno sa Marijom Klem i Virdžinijom (kao i sa svojom bakom i verovatno bratom Vilijamom Henrijem Leonardom Poom).[139] Otvorena je za javnost i koristi se kao sedište „Društva Edgara Alana Poa“ (engl. Edgar Allan Poe Society). Od kuđa u Filadelfiji gde je živeo sa svojom ženom Virdžinijom i svekrvom, samo je poslednja opstala. Kuća Spring Garden u kojoj je živeo 1843–1844 je zaštićena kao kulturno dobro,[140] a koliba u Bronksu u kojoj je proveo svoje poslednje godine života je danas poznata kao „Poova koliba“ (eng. Poe Cottage).[65] U Bostonu u ulici Bojlston, nedaleko od mesta gde je Po rođen, okačena je pločica u njegovu čast.[141] Kuća u kojoj je rođen koja se nalazila u bivšoj ulici Karver br. 62 (danas poznata kao ulica Čarls–jug) više ne postoji. „Trg“ na raskršću ulica Brodvej–Fajet–Čarls je neko vreme bio nazvan po njemu, ali je nestao kada su ulice bile izmeštene. Srećom, 2009. godine, raskrsnica između ulica Čarls i Bojston je postala novi „trg,“ a u martu 2014. godine, na tom mestu je podignuta skulptura u njegovu čast. Skulpturu je dizajnirala Stefani Roknek i prikazuje Poa u prirodnoj veličini kako zajedno sa gavranom i koferom iz kog izleću papiri ide uz vetar. Spomenik je zvanično otkriven petog oktobra 2014. godine i u publici je bio poznati pesnik Robert Pinski. Od ostalih spomenika imamo zgradu u Aper Vest Sajdu gde je Po živeo kada se preselio u Njujork (veruje se da je tu napisao „Gavrana“). Tu je i kafana u Fels Pointu u Baltimoru u kojoj je, po legendi, Po pio neposledno pred smrt. Kafana je danas poznata pod nazivom The Horse You Came in On (grub prevod: „Konj na kome si dojahao“) i meštani tvrde da duh po imenu „Edgar“ često pije tamo.[142] Fotografije Ultima Thule, dagerotipija Poa iz 1848. godine. Najpoznatije dagerotipije ovog pisca su:[143] Ultima Thule („daleko otkriće“) nastalo u čast ove nove tehnike fotografisanja. Slikana je novembra 1848. godine u Providensu (Roud Ajlend). Fotograf je verovatno bio Edvin H. Mančester. „Eni“ (engl. Annie) koja je verovatno data Poovoj prijateljici Eni L. Ričmond. Verovatno je slikana juna 1849. godine u Louelu (Masačusets). Fotograf je nepoznat. Tajanstveni posetilac Decenijama je nepoznati posetilac, takozvani „Poov zdravičar“ (engl. Poe Toaster), svakog 19. januara ostavljao vlašu konjaka i tri ruže na Poovom grobu. Sem Porpora, istoričar iz Vestminister crkve u Baltimoru gde je Po sahranjen, objavio je 15. avgusta 2007. godine da je on 1949. godine započeo tu tradiciju jer je hteo da pomogne Vestminister crkvi. Njegova priča još uvek nije potvrđena,[144] ali se veruje da je lagao jer neke podatke koje je izjavio nisu bile tačne.[145] Poov zdravičar je poslednji put posetio grob 19. januara 2009., na dvestogodišnjici Poove smrti. Odabrana dela Poov opus obiluje romanima, kratkim pričama i pesmama. Smatra se ogromnim doprinosom svetskoj književnosti, pogotovo u žanru horora i kriminalistike. Pripovetke „Mecengerštajn“ „Rukopis pronađen u boci“ „Ugovoreni sastanak“ „Morela“ „Neki postupci u životu jednog pisca u modi“ „Kralj kuga“ „Senka“ „Ćutanje“ „Ligeja“ „Pad kuće Ušer“ „Vilijam Vilson“ „Čovek gomile“ „Ubistva u ulici Morg“ „U Malstremskom vrtlogu“ „Razgovor Monosa i Une“ „Elenora“ „Ovalni portret“ „Maska crvene smrti“ „Bunar i klatno“ „Izdajničko srce“ „Zlatni jelenak“ „Crna mačka“ „Ukradeno pismo“ „Moć reči“ „Nekoliko reči sa mumijom“ „Đavo perverznosti“ „Činjenice o slučaju g. Valdemara“ „Sfinga“ „Skočižaba ili osam orangutana u lancima“ „Iks-iranje teksta“ Poezija „Tamerlan“ „Al Araf“ „Sonet nauci“ „Za -“ „Sam“ „Heleni“ „Izrafel“ „Grad u moru“ „Usnula“ „Dolina nespokojstva“ „Snovidija“ „Pean“ „Lenora“ „Koloseum“ „Gavran“ „Eulalija“ „Julaluma“ „Eldorado“ „Za Ani“ „Mojoj majci“ „Anabel Li“ „Zvona“ „U snu san“ Ostala dela „Politije“ (1835) - Poova jedina drama „Avanture Artura Gordona Pima“ (1838) - Poov jedini završeni roman „Filozofija nameštaja“ (1840) - Esej „Filozofija kompozicije“ (1846) - Esej „Pesničko načelo“ (1848) - Esej