Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Лазаревић, Милијанка Наслов Jodna banja : Specijalna bolnica za reumatske bolesti Novi Sad / Milijanka Lazarević ; [prevodilac Angelina Čanković Popović ; savremene fotografije snimio Aleksandar Plačkov] Врста грађе књига ; одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 2011 Издавање и производња Novi Sad : Prometej, 2011 (Novi Sad : Prometej) Физички опис 107 str. : ilustr. u bojama ; 23 cm Други аутори - особа Чанковић-Поповић, Ангелина Плачков, Александар ISBN 978-86-515-0604-1 (karton) Напомене Autorkina slika Tiraž 1.000 Summary: str. 104-105 Bibliografija: str. 106. Предметне одреднице Специјална болница за реуматске болести (Нови Сад) – 1911-2011 УДК 614.2:615.8(497.113 Novi Sad)"1911/2011" COBISS.SR-ID 263622663 Jodna Banja Jodna banja Specijalna bolnica za reumatske bolesti Novi Sad ili Jodna Banja zdravstevena je ustanova u Novom Sadu, u Futoškoj ulici br. 68.. To je savremena reumatološka bolnica i jedina specijalizovana ustanova ove vrste u Vojvodini. Kompleks banje predstavlja nepokretno kulturno dobro kao prostorna kulturno-istorijska celina od velikog značaja.[1] Sadržaj 1 Delatnost 2 Istorijski razvoj 3 Medicinske indikacije 4 Kompleks Jodne banje 5 Sportski centar „Sajmište” 6 Budućnost Jodne banje 7 Galerija 8 Reference 9 Spoljašnje veze Delatnost Bavi se dijagnostikom, lečenjem i rehabilitacijom svih oblika reumatizma. Zahvaljujući savremenoj dijagnostičkoj opremi (DEXA – osteodenzitometar, digitalni Rtg aparat, dijagnostički ultrazvučni aparat,...) i povećanom broju reumatologa, u mogućnosti je da zadovolji zahteve savremene reumatologije: rano otkrivanje, sprečavanje i blagovremeno lečenje. Postala je referentna ustanova za upotrebu bioloških lekova kao najsavremenijeg oblika medikamentnog lečenja u reumatologiji, što joj uz postojeću opremu za fizikalni tretman, iskusne terapeute i sestre omogućuje kompleksniji pristup lečenju reumatizma. Istorijski razvoj Na mestu gde je danas Specijalna bolnica za reumatske bolesti Novi Sad, nekada je bilo jodno gradsko kupatilo. Godine 1908. doktor Viljem Vita inicirao je da dobije zvaničan status lekovite banje i isposlovao carsko odobrenje.[2] Glavne objekte Jodne banje projektovao je arhitekta Imre Franček iz Budimpešte. Banja je 1931. godine proširena, i u to doba postala poznata i popularna. To je trajalo sve do 60-ih godina 20. veka. U to vreme banja je posedovala velike kade, bazene, i opremu za fizikalnu terapiju. Banja je bila poznata po kupkama, slanim i sumpornim. Banja je naglo zapuštena, 1977. godine kada prestaje da radi najveći, centralni bazen. Nakon 2000. godine, Jodna banja ponovo dobija svoj stari sjaj. Obnavlja pružanje terapijskih usluge lekovitom vodom. U rad su puštene i dve terapijske kade sa bisernom kupkom i dve za podvodnu masažu. Danas je ovo savremena reumatološka bolnica i jedina ustanova ove vrste u Vojvodini. Bavi se dijagnostikom, lečenjem i rehabilitacijom svih oblika reumatizma.[3] Novosadska Jodna banja nastala je krajem 19. veka (1897. godine) kod Futoške šume, prilikom bušenja arteškog bunara za potrebe snabdevanja grada pijaćom vodom Tada je izbila topla, mineralna, jodna voda, temperature 24,6°S, čija je lekovitost kasnije analizirana i potvrđena.[4] Početak rada Varoškog jodnog kupatila, kao organizovane zdravstvene ustanove, kada je dobila odobrenje za početak rada i status lekovite banje, smatra se 1910. Gradnja je početa 1908. Secesijska zgrada Jodne banje u to vreme spada u grupu najmarkantnijih objekata na zapadnoj strani grada, čime je doprinosila ambijentalnom kvalitetu kraja u kome se našla. Zdravstvena služba Banje bila je na veoma zavidnom nivou. Imala je stalno zaposlenog lekara, uz to specijalistu balneologa, koji je bio prvi upravnik Banje — dr Vilhelm Njilt. U to vreme, u funkciji je bio veliki broj kada, tuševa i tri bazena sa toplom i hladnom vodom. U odeljenju za fizikalnu terapiju sprovode se razne terapijske procedure: elektro, foto, krio, helio, fango terapija, kao i masaža. U terapijske svrhe primenjivale su se i različite kupke: slane, sumporne, ugljeno-kisele, u peni, suvo-vazdušne. U Banji su se lečili bolesnici sa bolovima reumatskog porekla, neuralgijama, išijasom, bolovima i otocima u zglobovima reumatskog i traumatskog porekla, akutnim i hroničnim katarom želuca i creva, posledicama zapaljenja bubrega, gojaznosti itd. Godine 1957. u Banji se formira Centar za medicinsku rehabilitaciju, koji prethodi kasnijem razvoju medicinske rehabilitacije u Vojvodini. Počinje razvoj kinezi i radne terapije, povećava se broj aparata za fizikalnu terapiju i menja se kadrovska struktura zaposlenih. Od 1966. godine započinje naizmenični period integracije i osamostaljenja. U 1991. godini urađena je delimična spoljašnja i unutrašnja adaptacija zgrade, uvedena je računarska oprema u bitnim procesima rada. Godine 1977. prestaje rad bazena koji je bio smešten u delu zgrade koji je podignut još 1910. godine. Zbog dotrajalosti zgrade i instalacija i nemogućnosti revitalizacije ovog dela ustanove 1994. godine prestaje svaki oblik hidroterapije. Krajem 2002. godine, na čelo Zavoda za reumatizam Novi Sad došla je dr Milijanka Lazarević, specijalista za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju. Medicinske indikacije Voda iz Jodne Banje je povoljna naročito za lečenje sledećih oboljenja: bolovi reumtaskog porekla neuralgije išijas bolovi i otoci u zglobovima reumtaskog i traumtaskog porekla Fizikalna terapija je jedan od najvažnijih delova medicinske rehabilitacije. U Jodnoj banji bolesnici, u zavinosti od stanja i problema sa kojim se suočavaju, mogu dobiti termoterapiju, elektroterapiju, ultrazvučnu terapiju, terapiju laserom, magnetnu terapiju i fototerapiju. Kompleks Jodne banje Kompleks Specijalne bolnice za reumatske bolesti čine: centralna zgrada, stari hotel „Park”, tursko kupatilo, kotlarnica sa dimnjakom i nekoliko pomoćnih objekata. Zgrada turskog kupatila nije u funkciji i propada, dok stari hotel „Park” i kotlarnica imaju drugačiju namenu od prvobitne. Nekadašnji hotel funkcioniše kao bolnički stacionar, severni deo kotlarnice je preuređen u stambeni prostor, dok je južni van upotrebe. Jedino je centralna zgrada zadržala prvobitnu funkciju. Kompleks Jodne banje zahvata površinu od 0,94 ha. Objekat je u odličnom stanju posle skorašnjeg renoviranja, a u njemu su smeštene ordinacije, sale za terapiju i kancelarije lekara i uprave. Sportski centar „Sajmište” Drugi važan kompleks, koji doprinosi sportsko-rekreativnoj funkciji Banje, jeste Sportski centar „Sajmište”. Kompleks se nalazi na 48.000 m2 i sastoji se od kompleksa bazena (olimpijski, dečji i bazen za bebe), klizališta, automatske kuglane sa četiri terena, sportske dvorane od 5.000 m², sportske ambulante i poslovnog prostora. Prateći prostori su tribine sa ugostiteljskim prostorom, garderobama i javnom telefonskom govornicom. SC „Sajmište” u svom sastavu poseduje i niz otvorenih sportskih terena. Reč je o travnatom fudbalskom terenu, dva asfaltna terena za rukomet i odbojku, košarkaškom terenu, devet teniskih terena i trim stazi. Posebnu vrednost ovog sportsko-rekreativnog centra predstavlja kompleks otvorenih bazena, koji, u punom smislu te reči, upotpunjuju rekreativne sadržaje celokupnog banjskog kompleksa. Budućnost Jodne banje Pored obnove postojećih objekata u sklopu Specijalne bolnice i izgradnje novih na mestu onih koji nemaju kulturno-istorijsku vrednost, važno je, uz bolničke i lečilišne, uvesti i rekreativne sadržaje, dostupne građanstvu i turistima. To bi, pre svega, značilo obnovu prakse upotrebe termo-mineralne vode i peloida, što u savremenom banjskom turizmu predstavlja suštinu spa koncepta. Ista opaska odnosi se i na SC „Sajmište”, koji bi korišćenjem termo-minaralne vode iz postojećih bušotina, osim rekreativnog, predstavljao i centar zdravstvene prevencije, pa tako od lokalnog, dobio širi društveni značaj. Uređenje Futoškog parka, prema važećem planskom dokumentu, od krucijalne je važnosti za njegovo atraktiviranje i aktiviranje, što podrazumeva obnovu postojećeg urbanog mobilijara i komunalnih objekata i postavljanje novih, gde se poseban akcenat stavlja na obnovu bunara termo-mineralne vode i njihovo pretvaranje u aktivne i uređene izvore, natkrivene atraktivnim svodovima, kao i na obnovu staza za šetanje. Galerija Iodine Spa in Novi Sad 01.jpg Jodna banja, Novi Sad 01.jpg Jodna banja u Novom Sadu.1.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 12.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 16.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 04.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 13.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 14.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 19.jpg Jodna Banja u Novom Sadu 17.jpg Reference „Kompleks Jodne banje”. Zavod za zaštitu spomenika kulture grada Novog Sada. Pristupljeno 9. 6. 2020. „Jodna banja - Selo”. Arhivirano iz originala na datum 08. 10. 2018. Pristupljeno 13. 12. 2018. Jodna banja – najlepša bolnica u Srbiji Magazin Novi Sad Aleksandra. „Kako je nastala novosadska Jodna banja? | NSU” (na jeziku: srpski). Pristupljeno 13. 12. 2018. Spoljašnje veze Jodna Banja na Vikimedijinoj ostavi. Zvanični veb-sajt Kompleks objekata "Jodna banja" u Novom Sadu pru Banje u Srbiji BadanjaBezdanskaBogutovačkaBrestovačkaBujanovačkaBukovičkaVisočka banjaVranjskaVrdnikVrnjačkaVrujciGamzigradskaDag banjicaGornja TrepčaZvonceJodna BanjaJošaničkaJunakovićKanjižaKoviljačaKuršumlijskaLukovskaLjigMataruškaNiškaObrenovačkaOvčarOraovička ilidžaPalanački kiseljakPačir BanjaPaunskaPalićka BanjaPribojskaProlomRadaljskaRajčinovića BanjaRibarskaRogeRusandaSeltersSijarinskaSlatinskaSokoStaparskaStari SlankamenTopiloTošinaTularskaNovopazarska Mineralni i termomineralni izvori Podrinja Niska Banja waterfall.JPG Kategorije: Banje u SrbijiZdravstvene ustanoveZdravstvo u Novom SaduNovi SadProstorno kulturno-istorijske celine od velikog značajaNepokretna kulturna dobra

Detalji predmeta Stanje Polovno dobro očuvano sozialismus in der DDR Источна Немачка С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу За друге употребе, погледајте Немачка (вишезначна одредница). Немачка Демократска Република Deutsche Demokratische Republik Источна Немачка Застава Застава Грб Источне Немачке Грб Химна Auferstanden aus Ruinen (Из рушевина подигнута) East Germany 1956-1990.svg Територија Немачке Демократске Републике од њеног настанка 7. октобра 1949. до њеног распада 3. октобра 1990. године Географија Главни град Источни Берлин службено: "Berlin, Hauptstadt der DDR" (Берлин, главни град НДР) Друштво Службени језик немачки Политика Облик државе Социјалистичка држава Владари — Председник Манфред Герлах — Премијер Ханс Модров Историја Догађаји — Конституисана 7. октобар 1949. — Уједињење Немачке 3. октобра 1990. Географске и друге карактеристике Површина — укупно 108.333 km² Становништво 17.000.000 (1989) Валута Источнонемачка марка Земље претходнице и наследнице Источне Немачке Претходнице: Наследнице: Flag of the Soviet Union.svg Совјетска окупациона зона у Немачкој Немачка Flag of Germany.svg Портал:Историја Окупиране зоне: Западна Немачка (Уједињено Краљевство, Француска, САД); Источна Немачка (Совјетски Савез) Источна Немачка, званично Немачка Демократска Република (НДР; нем. Deutsche Demokratische Republik, DDR — ДДР) је била социјалистичка држава која је трајала од 1949. до 1990. године под бившом Совјетском окупационом зоном. НДР је прокламована у совјетском делу Берлина 7. октобра 1949. Пуни суверенитет је добила 1945, али совјетске трупе су ступиле на њену територију после договора у Потсдаму, као одговор америчком присуству у Западној Немачкој током Хладног рата. Главни град је Источни Берлин са 1.279.212 становника (1989), представљао је њен политички, административни, економски, универзитетски и културни центар. Источна Немачка је била чланица Варшавског пакта. Њена обавештајна служба био је ШТАЗИ, новинска агенција АДН, а авиопревозник Интерфлуг. После избора, ујединила се са Западном Немачком 1990. године. Садржај 1 Географија 2 Историја 3 Политика 3.1 Важнији политичари у НДР 4 Војска 5 Државни симболи 6 Привреда 7 Административна подела 8 Демографија 9 Култура 10 Спорт 11 Осталгија 12 Види још 13 Референце 14 Литература 15 Спољашње везе Географија Главни чланак: Географија Источне Немачке Клима је углавном умерена, под утицајем Голфске струје. Уз северне обале клима је влажна током целе године. Време је понекад непредвидиво. Усред лета могућ је топао дан, а хладан и кишовит одмах сутрадан. Али екстремне временске неприлике су готово искључене на подручју Источне Немачке, осим поплава у долинама река када су зими температуре изнад нуле. Просечна температура по месецима иде од 0,5 °C у фебруару, до 17 °C у јулу. Највиша надморска висина: Фихтелберг (1.214 m). Историја Додатне информације: Историја Источне Немачке и Историја Немачке На крају Другог светског рата, на Потсдамској конференцији 1945, победничке државе: Француска, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе и Совјетски Савез одлучиле су да поделе Немачку у четири окупационе зоне. Свака држава би контролисала одређени део Немачке док се њен суверенитет не реорганизује. Територија Источне Немачке је првобитно била насељена словенским народом Вендима, а Немачка ју је освојила у средњем веку. Новоосвојена територија је организована у облику немачких феудалних држава на словенским земљама. Кретања разних народа по њеној територији су значајно утицала на етнички састав Источне Немачке. Већи део Источне Немачке је био део Краљевине Пруске. У империјалистичкој Немачкој и Вајмарској Републици, територије које су припадале Источној Немачкој су се налазиле у централном делу државе. Те територије су се називале „Mitteldeutschland“ (Средња Немачка), док су „истоку“ припадале провинције као што су источна Померанија, источни Бранденбург, Шлеска и Источна и Западна Пруска. Током Другог светског рата, савезници су на конференцији у Јалти одлучили да послератна граница Пољске буде померена западније према реци Одри, док би се совјетска граница такође померила западније према пољским територијама. Дискусије на Јалти и у Потсдаму су знатно утицале на будуће окупационе границе и администрацију послератне Немачке, која је потпала под четири силе победнице (Сједињене Државе, Велика Британија, Француска и СССР).[1] Државе Мекленбург, Бранденбург, Саксонија, Саксонија-Анхалт, Тирингија и берлински источни сектор су потпали под немачки совјетски сектор. Остатак територије Немачке је подељен на три дела којима су управљале Сједињене Државе, Велика Британија и Француска. Територија под њиховом управом је конституисана као Савезна Република Немачка (СРН или Западна Немачка). Источна Немачка је прихавтила социјализам као државно уређење и постала је део Варшавског пакта, док је Западна Немачка постала либерална парламентарна република и чланица НАТО-а. Први лидер НДР је био Валтер Улбрихт. Устав Источне Немачке је дефинисао државу као „Републику радника и сељака“. До 1949. Немачка демократска република била је федерација. Дана 17. јуна 1953, пратећи мале плате и изградњу грандиозног булевара (Стаљиналеја) у Источном Берлину, велики број грађана на улицама је започео демонстрације. Касније, тог дана совјетске трупе и тенкови изненада су почели са хладнокрвним убијањем демонстраната — било је најмање 125 мртвих. (види Побуна у Источној Немачкој). Смотра Борбених јединица радничке класе поводом 25. годишњице подизања „антифашистичког заштитног бедема“ у источноберлинској алеји Карла Маркса од стране државног и партијског руководства Демократске републике Немачке 13. августа 1986. Убрзо после поделе Немачке, Берлин, бивши главни град Немачке подељен је у четири сектора. Источни део је потпао под контролу Совјетског Савеза, док је западни расподељен преосталим трима западним силама победницама. Конфликт око статуса Западног Берлина је створио Берлински ваздушни мост. Брз просперитет Западне Немачке и економска стагнација Источне, навели су велики број Немаца из источног дела Немачке да пребегну на запад. Део серије о историји Немачке Историја Немачке Germany Рана историја[прикажи] Средњи век[прикажи] Рана савремена историја[прикажи] Прво уједињење[прикажи] Немачки рајх[прикажи] Хладни рат[прикажи] Савремена историја[прикажи] Flag of Germany.svg Портал Немачка пру До педесетих година, избеглице су прелазиле Совјетску зону Немачке да би започеле нов живот на Западу. Унутарнемачка граница је била затворена, али до педесетих година, граница у Берлину је била лако премостива. У ноћи, 13. августа 1961, источнонемачке трупе су дошле на границу са Западним Берлином и почеле да граде Берлински зид. Проток људи је потом рестриктивно контролисан у оба правца. Антифашистички заштитни зид био је пропагандни назив за берлински зид који су користиле власти Источне Немачке,[2] при чему назив „заштитни зид“ у синтагми има дефанзивну конотацију, због чега се сматра еуфемизмом. Године 1971, Ерих Хонекер је заменио Улбрихта. Источна Немачка је генерално била економски најпросперитетнија држава Варшавског пакта. До седамдесетих година позиција Западне Немачке се огледала у Халштајновој доктрини која је укључивала игнорисање Источне Немачке. Раних седамдесетих „источна политика“, чији је покретач Вили Брант подразумевала је заједничку сарадњу Источне и Западне Немачке. Августа 1989, Мађарска је уклонила своју рестриктивну границу и неколико хиљада људи је из Источне Немачке прешло „зелену“ границу Мађарске, и потом преко Аустрије дошло до Западне Немачке. Дана 9. новембра 1989. срушен је Берлински зид. Резултат су биле дирљиве емотивне сцене на улицама, када је стотине хиљада Источних Немаца прешло у Западни Берлин (и Западну Немачку) по први пут. Било је неколико покушаја за конституисање некомунистичке Источне Немачке, али позиви на уједињење Немачке су их спречили. После преговора (преговори „2+4“ — две Немачке и силе победнице) створени су услови за уједињење Немачке. Коначно, 3. октобра 1990, источнонемачка популација је била прва из источног блока која је приступила Европској унији као део Савезне Републике Немачке. Територије Источне Немачке су признате као саставни део Савезне Републике Немачке, а Устав из 1950. је укинут. До данашњег дана, постоји много тога што подећа на различитости „источног“ и „западног“ дела Немачке (нпр. животни стилови, богатство, политичка уверења итд). Привреда источног дела Немачке се бори за опоравак, а велики део средстава се и даље каналише са запада. Политика Главни чланак: Политика Источне Немачке Улбрихтова доктрина добила је назив по Валтеру Улбрихту, а суштина јој је да нормалне дипломатске везе између Источне Немачке или било које друге државе Источног блока и Западне Немачке могуће је успоставити само ако Западна Немачка прво призна Источну Немачку као суверену државу. Ова доктрина је била одговор на Халштајнову доктрину која је тврдила да је Западна Немачка једина легитимна немачка држава. Доктрину су формулисале Пољска и Источна Немачка а и друге државе Источног блока Чехословачка, Мађарска и Бугарска и обвезале су се да неће успоставити дипломатске односе са Западном Немачком док она не призна Источну Немачку. Изузетак је била Румунија која је успоставила дипломатске везе са Западном Немачком 31. јануара 1967. године. То је довело до оштре вербалне размене између Источне Немачке и Румуније. Румунија је окривила НДР да се меша у њене унутрашње ствари и одбила је да учествује на састанку министара спољних послова Варшавског пакта све док се овај не би преселио на друго место осим Берлина. Да би се задржала фасада уједињености социјалистичких држава Леонид Брежњев је преместио састанак у Варшаву.[3] Западна Немачка је с временом напустила Халштајнову доктрину започевши активнију источну политику која је водила доношењу споразума у децембру 1972. између ове две државе, који је омогућио да се обе немачке државе приме у Уједињене нације као пуноправне чланице.[4] Важнији политичари у НДР Ерих Хонекер Валт

Detalji predmeta Stanje Polovno Borgward und seine autos Odlično očuvano, tvrd povez, omot, 255 str Боргвард С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу Боргвард нем. Borgward Borgward-logo.png Врста Јавна компанија Делатност Аутомобилска индустрија Основано 1929. Оснивачи Карл Ф. В. Боргвард Седиште Бремен, Немачка Руководиоци Кристијан Боргвард Производи Аутомобили Веб-сајт Боргвард (нем. Borgward) је немачки произвођач аутомобила са седиштем у Бремену. Компанију је основао Карл Ф. В. Боргвард (нем. Carl Friedrich Wilhelm Borgward) 1929. године, а која је престала са радом 1961. године. Боргвард групација је у своје време производила возила под брендовима Боргвард, Ханза, Голијат и Лојд. Бренд је поново покренуо Карлов унук 2015. године када је на Међународном салону аутомобила у Франкфурту први пут представио потпуно нов аутомобил. Садржај 1 Историја 1.1 Оснивање и ране године 1.2 Период након Другог светског рата 1.3 Банкрот компаније 1.4 Нови почетак 2 Модели 2.1 Садашњи модел 2.2 Некадашњи модели 3 Галерија 4 Референце 5 Спољашње везе Историја Оснивање и ране године Голијат пионир Почетак стварања ауто-компаније Боргвард започиње још 1919. године када Карл Боргвард постаје партнер и генерални директор Bremer Reifen-Industrie GmbH, која је у почетку производила све од кухињске опреме до малих пољопривредних машина. Касније Карл Боргвард успева да преусмери производњу на радијаторе и блатобране за аутомобилску индустрију, тачније за фирму Bremer Hansa Lloyd Werken, чија су возила у Првом светском рату тешко оштећена. 1921. године Карл Боргвард постаје једини акционар у компанији, која је преименована у Bremer Kühlerfabrik Borgward & Co.[1] Ханза 1100 Прво возило које је Боргвард пројектовао и изградио, 1924. године, звало се Blitzkarren, што у преводу значи муњевита кола. То је било лако доставно возило са три точка и са свега 2 коњске снаге. Користиле су га немачке поште, а касније и разни трговци, пекари и други мали индустријалци. 1928. компанија се шири и добија нови назив Goliath-Werke Borgward & Co GmbH. Наредне године Карл Боргвард са партнером Вилхелмом Текленборгом стичу већински пакет акција у Hansa-Lloyd-Werke и постају чланови Извршног одбора. 1931. године спајају Hansa-Lloyd-Werke са Goliath-Werke Borgward & Co и настаје нова фирма Hansa-Lloyd und Goliath-Werke Borgward & Tecklenborg oHG. У то време настаје наследник муњевитих кола такође троточкаш под називом Голијат пионир. 1934. године лансирају моделе Ханза 1100 и Ханза 1700, то су били први озбиљни и веома успешни аутомобили, који су се могли равноправно носити са реномираним произвођачима као што су били Опел, Форд, Адлер, Ханомаг и други. Компанија се даље шири, купују се локације за нове фабрике, а Карл Боргвард 1937. постаје једини власник, чији је назив Hansa-Lloyd-Goliath Werke Carl F. W. Borgward. 23. септембра 1938. отвара се нова фабрика у Бремену, а фирма се зове Carl F. W. Borgward Bremen Automobil und Motoren Werke. 1939. године Ханза модели су преименовани у Боргвард и спадају међу водећим немачким аутомобилима. Исте године направљена су возила под називом Боргвард 2000/2300.[1] Период након Другог светског рата У Другом светском рату фабрике су у великој мери уништене. Карла Богрварда су 1945. ухапсили Американци и он је провео две и по године у затвору. Године 1948. преузима контролу над компанијом и почиње са производњом камиона. Због рационалне расподеле сировина и продаје возила, 1949. године формира три одвојене фирме из постојећег пословања, а то су Лојд, Голијат и Боргвард. На сајму аутомобила у Женеви 1949. представљен је Боргвард ханза 1500, први нови немачки аутомобил произведен после рата. Овај аутомобил је био далеко испред свог времена, радило се о првом европском аутомобилу са понтон каросеријом. Затим долази модел Боргвард ханза 1800. Фирма улази у сегмент луксузних аутомобила представљајући на салону у Франкфурту 1952. године модел Боргвард ханза 2400. Овај аутомобил је веома лоше прошао на тржишту. 10. јуна 1954. лансирана је изузетно популарна "боргвард изабела", којих је продато око 200.000 комада. Била је у верзији и кабриолета и каравана.[2] Педесетих година 20. века, Боргвард је представљао трећег произвођача аутомобила у Западној Немачкој након Фолксвагена и Опела са гамом малих, средњих и луксузних аутомобила, као и лаких и тежих комерцијалних возила. Аутомобили су сматрани иновативним, луксузним, елегантним, инжењерски прецизним и поузданим.[1] 1959. године на сајму у Франкфурту приказан је нови Боргвард 2300, који ће се касније звати Боргвард П100. Био је најпрестижнији модел компаније и први немачки серијски аутомобил са ваздушним ослањањем точкова.[2] Банкрот компаније Боргвард BX7 Почетне проблеме 1960. године изазвали су губици Лојда и Голијата. У исто време америчка компанија која увози аутомобиле је банкротирала и дилери отказују преко 9000 возила. Продаја иде све лошије, а возила има у великим залихама. 1961. Карл Боргвард одлази из фирме, а компанијом руководи Сенат. Банке одбијају план да финансирају 10 милиона марака у компанију, а добављачи не испоручују робу и тако је крајем 1961. Боргвард банкротирао. Модели Изабела и П100 су се производили од 1967. до 1970. у Мексику.[2] За 42 године постојања произведено је преко милион аутомобила са знаком ове марке. Боргвард је поред аутомобила израђивао и камионе, аутобусе, али и разне врсте пловила, па чак и хеликоптере.[3] Нови почетак Унук Карла Боргварда, Кристијан Боргвард је на салону у Женеви 2015. године најавио повратак бренда на тржиште. Након 54 године компанија Боргвард је на салону у Франкфурту представила нови модел под називом Боргвард BX7. Међутим, Боргвард се вратио захваљујући капиталу кинеске компаније Фотон мотор, која ће финансирати још пет нових модела.[4] На салону аутомобила у Женеви 2016. године, Боргвард је представио два модела, мањи теренац BX5 и СУВ-купе BX6 TS. Модели Садашњи модел Боргвард BX5 (2016–) Боргвард BX6 TS (2016–) Боргвард BX7 (2015–) Некадашњи модели Боргвард 2000 (1938–1939) Боргвард 2300 (1939–1942) Боргвард ханза 1500 (1949–1952) Боргвард ханза 1800 (1952–1954) Боргвард ханза 1800 Д (1953–1954) Боргвард ханза 2400 (1952–1958) Боргвард изабела (1954–1961) Боргвард П100 (1959–1961) Боргвард арабела (1959–1961) Боргвард 230 (1967–1970) у Мексику Галерија Боргвард ханза 1500 Боргвард ханза 1800 Боргвард ханза 2400 (1952) Боргвард ханза 2400 (1958) Боргвард изабела Боргвард П100 Референце „Историја Боргварда” (на језику: енглески). borgward.com/cms/en/story. Архивирано из оригинала на датум 25. 09. 2015. Приступљено 23. 9. 2015. „History of Borgward” (на језику: енглески). Приступљено 23. 9. 2015. „Унук обнавља дедину ауто-компанију после пола века” (на језику: српски). b92.net/automobili. Приступљено 23. 9. 2015. „Боргвард BX7 званичне слике” (на језику: српски). automobili.rs. Приступљено 23. 9. 2015. Спољашње везе Боргвард на Викимедијиној остави. borgward.org.uk (језик: енглески) car-logos.50webs.com (језик: енглески) пру Боргвардови модели пру Немачка Аутомобилска индустрија у Немачкој Нормативна контрола Уреди на Википодацима WorldCatVIAF: 247243854GND: 4206108-8 Категорије: БоргвардПроизвођачи аутомобила из Немачке Carl F. W. Borgward From Wikipedia, the free encyclopedia Jump to navigationJump to search Carl F.W. Borgward (left) and Hubert M. Meingast (second from left) around 1950. Carl Friedrich Wilhelm Borgward (November 10, 1890 in Altona, Hamburg – July 28, 1963 in Bremen) was a German engineer and designer and the creator of the Borgward group, based in Bremen.[1][2][3] Biography He was of modest origin, the son of coal retailer Wilhelm Borgward, and had twelve brothers and sisters. He undertook mechanical engineering studies, and obtained his engineering degree from Hannover Technical University in 1913. He was wounded during World War I. In 1919 he became one of the partners of Bremer Reifenindustrie. The company was restructured and in 1920 became Bremer Kühlerfabrik Borgward & Co. In 1924 and 1925 the company started to produce the small three-wheel trucks Blitzkarren and Goliath. With his partner Wilhelm Tecklenborg, in 1928 he created the company Goliath-Werke Borgward & Co. When the two associates took over Hansa-Lloyd-Werke in 1931, this became the Borgward Group. On September 23, 1938, the Carl F. W. Borgward Automobil- und Motorenwerke factory was opened in Sebaldsbrück near Bremen. At that time the company had 22,000 employees. Until the end of the war the production of Borgward was primarily military vehicles. When the factory was destroyed by bombing in 1944, half of the workers were prisoners of war and forced laborers. Carl Borgward was interned until 1948.[4] One year after being freed, he was again a member of the Chamber of Commerce and Industry of Bremen. In 1949, the first Lloyd LP 300 had been designed and produced. In Germany this car was nicknamed the Leukoplastbomber (Band-aid Bomber). The small car with a plywood body on a wooden chassis had a two-stroke engine and was in the market segment under the Volkswagen Beetle, and kept this position over a decade. In 1949 Borgward had presented the large Hansa sedan, which was the first European car with a pontoon body. He had taken ideas from American magazines, which he read when under detention. The largest success came in 1954 with the Borgward Isabella. The Borgwards met the spirit of the time: the German customers wished for American-type styling and chrome decoration with European compact dimensions. Borgward participated in detail in the design of all the car models. Increased competition on the segment of mid-sized cars, and the broad and uneconomical range of models, as well as poor financial and tactical choices by management, led the company into crisis at the end of the 1950s. The new model Borgward-Lloyd Arabella[5] should have eased the difficulties, but was handicapped by quality problems. In 1961, Borgward underwent one of the