Zbogom, bako! Tekst: Marija Međo Ilustracije: Vladan Nikolić Izdavač: Banatski kulturni centar, 2017. Format: 23,5x16,5 cm, Broširan povez, 20 strana, pun kolor Tiraž: 300 Starosna grupa: Za mlađi uzrast Bake više nema, kako će to podneti dečak iz ove priče? Slikovnica koja za temu ima smrt člana porodice pomoći će roditeljima da svojoj deci olakšaju suočavanje sa gubitkom voljene osobe i strahom od smrti. Materijal pogodan kao ispomoć prilikom kompleksnog zadatka objašnjavanja najmlađima šta je to smrt, zatim i kako sam pogreb izgleda. Ova knjižica može da ohrabri najmlađe da se uz podršku porodice izbore sa tugom koju upokojenje najdražih sa sobom nosi.

Stanje kao na fotografijma. Malkice zacepljen u gornjem delu gde se presavija nije puno. 49cm x 69cm Ådalen 31 (švedski izgovor: [ˈǒːdɑːlɛn]; [potreban navod] objavljen u Sjedinjenim Državama kao Adalen Riots) švedski je dramski film iz 1969. godine koji je režirao Bo Widerberg. Prikazuje pucnjavu u Adalenu iz 1931. godine, u kojoj su švedske vojne snage otvorile vatru na demonstrante rada u švedskoj četvrti pilane Ådalen, ubivši pet osoba, uključujući i mladu djevojku. Film je u Sjedinjenim Državama dobio X ocjenu. Dobio je Veliku nagradu žirija na filmskom festivalu u Cannesu i nominiran za Oscara za najbolji film na stranom jeziku. Directed by Bo Widerberg Written by Bo Widerberg Starring Peter Schildt Kerstin Tidelius Roland Hedlund Cinematography Jörgen Persson Edited by Bo Widerberg Distributed by AB Svensk Filmindustri Release date 1 May 1969 (Sweden) Running time 114 minutes Country Sweden Language Swedish Peter Schildt as Kjell Andersson Kerstin Tidelius as Karin Andersson Roland Hedlund as Harald Andersson Marie De Geer as Anna Björklund Anita Björk as Hedvig Björklund Olof Bergström as Olof Björklund Jonas Bergström as Nisse Tommy Malmström as angry young communist Olle Björling as strikebreaker Pierre Lindstedt as supervisor Stefan Feierbach as Åke Andersson Martin Widerberg as Martin Andersson Originalan filmski plakat Vesna film

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zalepljeno 96 od 119 Fali 23 slicice Jugio (jap. 遊☆戯☆王 - Yūgiō; eng. Yu-Gi-Oh!) popularna je manga, nastala u Japanu 1996. godine, a čiji je crtač Kazuki Takahaši. Po uzoru na mangu, napravljena je i animirana TV serija, kao i mnoge karte za igranje. Originalni Jugio serijal je imao 5 sezona, i 224 epizode, od čega je studio Laudvorks, uzimajući za osnovu američku prerađenu i cenzurisanu verziju, na srpski jezik sinhronizovao prve četiri sezone, odnosno 184 epizode.[traži se izvor] Odmah nakon toga, krenulo se sa radom na sledećem serijalu, Jugio Ge-Iks- u, tako da je peta sezona preskočena. Ranije je napravljena i zasebna serija od 27 epizoda, koja ne ulazi u drugu Jugio priču. Ta sezona se popularno naziva sezona 0 i nije internacionalno sinhronizovana.[1][2] Priča Priča prati dečaka koji nalazi hiljadugodišnju zagonetku i u njoj otkriva duha drevnog bezimenog faraona. U početku Jugi nije svestan njegovog prisustva, ali će uskoro saznati za njega. Boreći se na raznim turnirima s prijateljima protiv zlikovaca kao što su Maksimilijan Pegaz, Marik Ištar i Darc, on shvata da je njegova sudbina da spasi svet od zlih igrača koji žele zagospodariti svetom - Jami Marik, Jami Bakura, Darc i drugi. Priča takođe prati sudbinu vlasnika mističnih hiljadugodišnjih elemenata. Glavnog junaka Jugija na tom putu prati društvo, Džoi, Tea i Tristan. Kasnije im se pridružuju i Djuk i Sereniti (Džoijeva sestra). Likovi Jugi Moto Jugi je glavni lik. Od deke je dobio hiljadugodišnju zagonetku. Kada se zagonetka aktivira, Jugi postaje Jami Jugi. Jami ne samo da je majstor dvoboja, već je hrabar i pun samopouzdanja. Jugi u dvobojima koristi dekin špil. U svom prvom velikom dvoboju protiv Seto Kaibe, pobedio je uz pomoć nezaustavljivog Eksodije. Ipak, na putu u Kraljevstvo dvoboja, Vivl Andervud mu je bacio svih pet delova Eksodije u okean. To nije omelo ovog majstora u dvobojima i Jugi je pobedio na Kraljevstvu dvoboja. Jugijeva omiljena karta je Mračni čarobnjak. Kasnije Jugi dolazi do sva tri egipatska boga, najmoćnijih karata na svetu. Prvo je dobio Slajfera - nebeskog zmaja protiv jednog od Marikovih sluga, drugog Obiliska mučitelja (Обелиск тхе Торментор) protiv Seto Kaibe a trećeg Krilatog zmaja Ra protiv Marika. Od svih neprijatelja, koje će imati na svom putovanju Jugi, najveći je Marik Ištar koji ga pokušava poslati u carstvo senki i uzeti mu Egipatske Bogove. Solomun Moto Solomun je Jugijev deda. On mu je dao da sklopi mističnu slagalicu. Bio je arheolog. Njega je Pegaz zarobio u kraljevstvo senki da bi se Jugi borio na turniru Kraljevstva dvoboja. Solomun je veoma mudar i veoma strog čovek. Jugi je od njega naučio najbolje taktike kako poraziti neprijatelja i mnoge druge veštine. Za Jugija i njegove prijatelje Solomun je bio kao Guru-zaštitnik. Seto Kaiba Seto Kaiba je vlasnik Kaiba korporacije, koju je nasledio od svoga očuha. Seto ima malog brata Mokubu. Njegov večiti rival je Jugi Moto, koji ga je jedini porazio u dvoboju i od tog trenutka Jugi postaje slavan. Seto Kaiba je vrlo arogantna i ponosna osoba koja misli samo na sebe i svoga brata. Njegovo omiljeno čudovište je Plavi plavooki zmaj. Maksimilijan Pegaz Sofisticiran i kulturan, Pegaz je ne samo genijalni tvorac igre Dvoboj čudovista - koju je stvorio po uzoru na drevne egipatske igre u senci, nego je i savršeni džentlmen. Međutim, Pegaz ima mnogo mračnih tajni. Njegovo levo oko je zamenjeno drevnim egipatskim artefaktom pod nazivom Hiljadugodisnje oko. Pegaz najčešće koristi crtani špil. Najdraža karta mu je Crtani svet. Takođe Pegaz je organizovao i Karljevstvo dvoboja kako bi došao do što više elemenata uključujući i Jugijevu zagonetku. Džoi Viler Džoi je plahoviti borac poznat po svojoj impulsivnoj prirodi i sreći. Počinje da učestvuje u dvobojima da bi sakupio novac za sestrinu operaciju očiju. Iako ume da bude tvrdoglav i pun nepromišljenih poteza, ima zlatno srce i učinio bi sve za svoje prijatelje i za svoju mlađu sestru, koja ne živi sa njim. Glavna karta Džoijevog špila je Pakleni zmaj. Mai Valentin Mai Valentin se prvi put pojavljuje u 1. sezoni ( у 3. епизоди). Ona je na turniru Kraljevstva dvoboja zbog novca i luksuznog života. Mai je u početku egoistična i zla osoba, ali od kada je počela da se druži sa Jugijem i ostalima postala je dobra i brižna osoba, naročito prema Džoiju. Na turniru Kraljevstva dvoboja nije dobro prošla, bila je na 4. mestu. Mai je oduvek bila usamljena i neshvaćena osoba. Njeni roditelji su bili veoma zauzeti da bi joj se i malo posvetili, to je bio razlog zašto je Mai bila tako okrutna. Ona je lepa plavokosa devojka, koliko je i lepa toliko je i opasna, njena najdraza karta je Okrutna dama. Jedino je sa opakim damama imala da deli i radost i tugu. Znala je koliko god njene dame bile snažne one nisu prave, u 4. sezoni pojavila se jedna grupa ljudi, koji su krali ljudske duše, Mai je bila njihov član. Želela je moć to je i dobila. Njen cilj je da uništi to prijateljstvo, počevši od Vilera. Na kraju Viler gubi dušu, ali Mai postaje dobra osoba. Marik Ištar Prvi put se pojavljuje u drugoj sezoni. Zahvaljujući svom hiljadugodišnjem štapu može da upravlja ljudima, odnosno njihovim umovima. U početku ima dva egipatska boga kod sebe, ali gubi Slajfera od Jugija. Kasnije Marikova još lošija strana preuzima njegovo telo i tada njegova dobra strana pokušava da ispravi sve što je uradio tako što koristi Teu, kako bi stupio u kontakt sa Jugijem. Bakura Prijatelj je Jugija. Ima hiljadugodišnji prsten. Međutim u tom prstenu živi zli duh Jami Bakura, koji pravi nevolje već od prve sezone. Cilj mu je da skupi svih sedam hiljadugodišnjih elemenata, kako bi vladao svetom. Jami Bakura preuzima telo dobrog Bakure i pokušava da pošalje Jugija i njegove prijatelje u carstvo senki i uzme mu hiljadugodišnju zagonetku. Međutim, Jami Jugi ga sprečava u tome. Kasnije Jami Bakura će biti najveći neprijatelj Jugija do kraja. Tea Gardner Tea je najbolja Jugijeva prijeteljica. San joj je da ode u Njujork i da nauči da pleše. Slabo se bori ali daje podršku Jugiju i Džoiju kad se bore. Najviše zahvaljujući njoj Jugi uvek zna da nije sam u dvobojima, već da ga bodre prijatelji. Rebeka Hopkins Rebeka je unuka Solomunovog prijatelja i kolege, koja je do ušiju zaljubljena u Jugija. Ona živi u Americi i prvak je Amerike u dvoboju čudovista. Njen špil sadrži uglavnom karte zmajeva, ali ima i veoma jakih karata zamki i karata magija. Sem što koristi kombinacije zmaja, ona koristi još i karte koje nanose štetu protivniku. Tristan Tejlor Takođe Jugijev prijatelj. Kao i Tea slabo se bori, ali daje podršku Jugiju i Džoiju u njihovim dvobojima. Njegova simpatija je Džoijeva sestra Sereniti, što Džoija nervira. Sereniti Viler Džoijeva mlađa sestra. Ona mnogo voli Džoija. Kada su se njihovi roditelji razveli, Džoi je morao da se rastane sa sestrom. Ona od rođenja ima problema sa očima. Džoi se borio u Kraljevstvu dvoboja zbog njene operacije. Sereniti je dobra i lepa osoba. Kako je Tristan zaljubljen u nju i ona oseća isto. Sereniti nije neki borac, borila se samo u virtualnom svetu sa Tristanom protiv Nezbita.

Stanje kao na fotografijama, zacepljen na par mesta nije puno. Les Dimanches de Ville-d`Avray 1962 g. 49cm x 69cm Cybèle ili Dimanches de Ville-d`Avray, često skraćeno Les Dimanches de Ville-d`Avray, francuski je dramski film redatelja Sergea Bourguignona, objavljen 1962. godine. Ovaj je film postigao ogroman uspjeh u Japanu i Sjedinjenim Državama1, gdje je 1963. dobio Oscara za najbolji film na stranom jeziku. Direction Serge Bourguignon Screenplay Serge Bourguignon Antoine Tudal, based on the novel by Bernard Eschasseriaux Main actors Hardy krüger Patricia gozzi Nicole courcel Genre Drama Duration 111 minutes Released 1962 Tijekom snimanja ovog filma Serge Bourguignon misli da je na njega utjecalo, nesumnjivo nesvjesno, nekoliko japanskih filmova, uključujući Comme une fleur des champs Keisuke Kinoshita i Sedam samuraja Akire Kurosawe, kao i kazalište Kabuki, slikajući kineski i onaj od Giotta7. Kako bi se radnja pravilno smjestila na vrijeme, Serge Bourguignon svira na tranzistorskoj stanici slikara amatera uspostavljenog na obali Corota, zvuk programa Georgesa Louriera La Cote du disquaire (priloge preuzeo iz antičkih plesova Ottorino Respighi) , koji je zatim emitiran u frekvencijskoj modulaciji svake nedjelje početkom popodneva na France IV Haute-Fidélité (predak France Musique) između 1959. i 1963. od strane RTF8. Recepcija Uspjeh filma kada je predstavljen na Venecijanskom filmskom festivalu bio bi takav da mu je stalna publika nekoliko minuta davala ovacije9. Tada ga je američki distributer prikazao u kazalištu Fine Arts, umjetničkom kinu u New Yorku, pod engleskim naslovom Sundays and Cybele. Kritičar New York Timesa opisao ga je kao `remek-djelo` između Les Quatre Cents Coups de Truffaut i Renoirovih filmova `, a film je trebao doživjeti javni uspjeh u Sjedinjenim Državama10. Mnoge američke slavne osobe zapanjio je film Sergea Bourguignona, toliko da su ga tri renomirana filmaša sponzorirala za 35. dodjelu Oscara. To su William Wyler, John Huston i Billy Wilder11. No, u Francuskoj niti jedan distributer u početku nije želio dati priliku filmu12. `Bit će teško. Previše je sentimentalan film za intelektualce, a previše intelektualan za širu javnost “, objašnjava redatelj10. Konačno, nakon američkog uspjeha, film je predstavljen u Parizu 24. studenog 1962., u nazočnosti nekoliko ličnosti, uključujući Agnès Varda, Alain Robbe-Grillet, Maurice Druon, Joseph Kessel i Henry Torrès13. Unatoč preziru francuskih kritičara, film je naišao na uspjeh, ostvarivši 1,8 milijuna prijava10. Nakon izlaska filma u Francuskoj, dogodila se žestoka razmjena između Bernarda Eschasseriauxa i Sergea Bourguignona u knjizi Le Figaro littéraire, romanopisac optužujući filmaša da je `izdao` svoje djelo14,15,16. Apartmani Nakon uspjeha filma u Sjedinjenim Državama, Sergeu Bourguignonu, tada u tridesetim godinama, XX. Stoljeće Fox ponudio je sedmogodišnji ugovor, ali je odbio10. Ipak će 1965. snimati u Kaliforniji, The Reward (Nagrada), veliki proračunski film s Maxom von Sydowom, ali film će biti neuspješan. Serge Bourguignon odbio je nekoliko američkih prijedloga za remake filma, ali je 2015. naznačio da je sada otvoren za tu ideju10. Patricia Gozzi, koja glumi Françoise / Cybèle - kojoj je tada 12 godina -, snimit će samo još dva filma - Cvijet doba Johna Guillermina 1965. i Le Grabuge Édouarda Luntza 1973. - prije nego što je okončala karijeru . Film je objavljen u francuskim kinima u travnju 2010. u obnovljenoj verziji i 22. listopada 2014. na DVD-u i Blu-rayu, istovremeno u Francuskoj (urednik Wild Side) i u Sjedinjenim Državama (urednik Criterion) Originalan filmski plakat Kinema Sarajevo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustracije: Gustav Hjortlud Ognjilo / H. C. Andersen ; [ilustrirao Gustav Hjortlund] ; [sa danskog prevela Vera Jugović] Hans Kristijan Andersen (dan. Hans Christian Andersen; Odense, 2. april 1805. — Kopenhagen, 4. avgust 1875) bio je danski književnik, poznat kao pisac bajki. Paul Hazara ga je nazvao kraljem dečjih pisaca sledećim rečima: „Andersen je kralj jer niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari.“ Andersenove bajke, od kojih je bar 3381 radova[1] prevedeno na više od 125 jezika,[2] su postale kulturno utkane u zapadnjačku kolektivnu svest, lako dostupne deci, ali predstavljanje lekcija vrline i otpornosti u suočavanju sa nesrećama za zrele čitaoce.[3] Neke od najpoznatijih bajki su Carevo novo odelo, Mala sirena, Slavuj, Snežna kraljica, Ružno pače, Palčica, i mnog druge. Njegove priče su inspirisale balete, pozorišne komade, animirane filmove, kao i akcione filmove.[4] Jedanan od Kopenhagenskih najširih i najprometnijih bulevara je nazvan „H. K. Andersenov bulevar”.[5] On je proširio tematiku bajke, razvijao narodne motive („Divlji labudi”), ali i stvarao originalne priče. Njegove priče su blistave, razumljive, bude maštu i lako mogu zaneti dete, jer je on sam umeo da mašta, uviđa razna čudesa i razmišlja kao deca. „Čitav je svet pun čudesa, ali mi smo na njih tako navikli da ih nazivamo svakodnevnim stvarima.` — izjavio je Andersen. Kvalitet njegovih bajki je, između ostalog, u tome što je uklopio poeziju u priču, unosio je nove motive, pisao bogatim, lakim i lepršavim jezikom, s puno humora ispod kojeg se često mogu naći ozbiljni, tužni, ironični motivi iz kojih deca mogu učiti — „Olovni vojnik“, ... Rođen je 2. aprila 1805. godine u mestu Odense na ostrvu Funen u Danskoj. Otac mu je bio obućar, sanjalica koji je više voleo umetnost nego zanat, a majka — nepismena pralja. On je bio jedino dete. Andersenov otac, kao i Hans, smatrao je sebe rođakom plemstva (njegova baka po očevoj strani je rekla njegovom ocu da je njihova familija pripadala višoj društvenoj klasi,[6] ali istraživanja nisu potrvrdila tu tvrdnju).[6][7] Jedna istrajna spekulacija sugeriše da je Andersen bio nelegalni sin kralja Kristijana VIII, ali je ta ideja osporavana.[6] Školovao se neredovno. Sa četrnaest godina otišao je u Kopenhagen bez prebijene pare, u potrazi za poslom kao glumac. Tamo se nije proslavio, jer je bio loš glumac, plesač i pevač. Međutim, iako je bio čudan po izgledu i ponašanju, posedovao je jedinstveni šarm, pa je pridobio simpatije mnogih bogatih porodica, pre svih porodice Kolin, naročito Jonasa Kolina, jednog od direktora Kraljevskog pozorišta u Kopenhagenu, koji je bio njegov mecena i mnogo mu pomogao.[8] Godine 1828. Andersen je završio gimnaziju[9] i upisao se na univerzitet. Njegovo prvo delo „Put peške od Holmenskog kanala do istorijskog kraja Amagera“, objavljeno 1829, slabo je prihvaćeno, ali mu je omogućilo put u Nemačku i Italiju, koji je imao veliki značaj za njegov dalji rad. Prilikom posete Velikoj Britaniji bio je gost Čarlsa Dikensa kom se on nije dopao jer je bio feminiziran, sitničav, samoljubiv i hipohondrik. Zatim je počeo da piše romane, putopise, drame, autobiografije i poeziju. Njegov sledeći roman „Improvizator“ je veoma dobro prihvaćen. Slede romani „O. T.“ i „Samo guslar“ koji su bili slabi. Od 1835. godine pa sve do smrti u malim svicima je pisao „Priče i zgode“, koje su vremenom postigle veliki uspeh. Godine 1823. Andersen je doživeo oštru kritiku Švedske enciklopedije, koja ga je optuživala da je previše „cmizdrav“, a da su njegove bajke pod velikim uticajem narodnih bajki i Hofmana. Međutim, Andesen je pre romantik i iako se u njegovim bajkama javljaju motivi iz narodnih bajki, one su pročišćene (nema surovosti — kopanje očiju i sl.) i proširene su opisima — npr. „Mala sirena“. N. A. Dobroljubov je o Andersenovim bajkama rekao sledeće: „Andersenove bajke imaju prekrasnu osobinu koja nedostaje drugim dečjim književnicima. U njima ono što postoji u stvarnosti dobija izvanredni poetički karakter, a ipak ne plaše dečju maštu svakakvim baucima i tamnim silama. Andersen oživljava obične stvari i stavlja u pokret obične nežive predmete. Kod njega se olovni vojnik tuži na svoju samoću, cveće se odaje veselom plesu, lan doživljava svakodnevne preobraze dok prelazi u niti, platno, rublje, papir. Nema ni priča u kojima se javljaju natprirodne više sile, i te bez sumnje idu u najslabije priče. No, zato su divne one priče u kojima nema uopšte ničeg fantastičnog. Takve su npr. „Carevo novo odelo“, „Devojčica sa šibicama“, „Princeza na zrnu graška“, „Saputnik“ i dr.“ Privatni život Andersen, dete siromašnih roditelja, morao je celi život da se bori protiv strogih klasnih razlika danskog društva toga doba. U svojim bajkama Andesen se često identifikuje sa osobama, nesretnim i odbačenim od društva. Jaki autobiografski elementi provejavaju kroz njegove tužne priče. Iako je već bio međunarodno priznat i prihvaćen pisac, Andersen se je osećao kao osoba odbačena od društva.[10] Nije se nikad ženio, ali je njegov interes za žene bio vidljiv. Paustovski, u svom predgovoru ruskom prevodu Andersenovih bajki, piše da je Andersenova velika i nikad uzvraćena ljubav bila Jeni Lind (šved. Jenny Lind), švedska operska pevačica koja je volela Andersenove bajke, ali ne i Andersena.[11] Po Paustovskom, Andersen nije bio muškarac privlačne spoljašnjosti kojom bi privukao ineres žena toga doba. Neke od njegovih bajki nose žigove ove neuzvraćene ljubavi („Slavuj”, na primer).[12] Na svojim putovanjima kroz Evropu je čest posetilac javnih kuća. Pisalo se mnogo o njegovoj mogućoj homoseksualnosti ali na bazi tumačenja teksta njegovih dnevnika i pisama, te dnevnika i pisama ljudi sa kojima je bio u dodiru. Kako En Klara Bom i Anja Arenstrup iz Centra H. K. Andersen na Univerzitetu u Južnoj Danskoj navode, „tačno je da postoje ambivalentni (i veoma traumatični) elementi u Andersenovom ljubavnom životu koji se tiču seksualne sfere, ali je pogrešno opisati ga kao homoseksualca i tvrditi da je imao seksualne odnose sa muškarcima, pošto nije. To bi bilo protivno njegovom moralu i religioznim idejama”.[13] Ipak, nakon njegove smrti, od 1893. godine počinje otvorena diskusija o Andersenovoj seksualnosti. Neke studije, među kojima je i ona štampana u godišnjaku Magnusa Hirschfelda 1901, govore da je on bio biseksualac, da je voleo i muškarce i žene, da su njegove veze najčešće bili ljubavni trouglovi, ali da je najverovatnije do kraja života ostao nevin.[14] Ova teorija se može potvrditi proučavanjem nekih od njegovih bajki. Na primer, postoji mogućnost da se u bajci „Mala sirena“ i romanu „O. T.“ govori o njegovoj ljubavi prema Edvardu Kolinsu, o kojem će kasnije biti reči.[15] Karijera Papirni dimničar koji je napravio Andersen Rani rad Veoma rana Andersonova bajka, „Lojna sveća” (dan. Tællelyset) otkrivena je u danskom arhivu u oktobru 2012. Priča koja je napisana tokom 1820-ih je o sveći koja se nije osećala cenjenom. Ona je napisana dok je Andersen još uvek bio u školi i posvećena je dobrotvoru u čijem porodičnom posedu je ostala dok se nije pojavila među drugim porodičnim papirima u lokalnom arhivu.[16] Godine 1829, Andersen je imao dosta uspeha sa kratkom pričom „Šetnja od Holmenovog kanala do istočne tačke ostrva Amager 1828 i 1829 godine” (dan. Fodrejse fra Holmens Kanal til Østpynten af Amager i aarene 1828 og 1829). Njen protagonista se sreće sa likovima u opsegu od Svetog Petra do mačke koja govori. Andersen je sledio taj uspeh sa pozorišnim komadom, Ljubav na tornju crkve Svetog Nikole, i kratkim tomom poema. Mada je bio relativno malo uspešan u pisanju i objavljivanju neposredno nakon toga, godine 1833. je dobio malu putnu potporu od kralja, čime mu je omogućeno da se zaputi na prvo od mnogih putovanja kroz Evropu. U kantonu Jura, u blizini Le Lokla u Švajcarskoj, Andersen je napisao priču „Agneta i Merman”. Jedno veče provedeno u italijanskom pomorskom selu Sestri Levante iste godine je inspirisalo priču „Zaliv bajki”.[17] Oktobra 1834. on je doputovao u Rim. Andersenova putovanja po Italiji su izražena u njegovoj prvoj noveli, fiktivnoj autobiografiji sa naslovom Improvizator (dan. Improvisatoren), koja je objavljena 1835. i naišla na dobar prijem.[18][19] Bajke i poezija Andersenovi inicijalni pokušaji pisanja bajki bile su revizije priča koje je čuo kao dete. Inicijalno njegove bajke nisu bile dobro prihvaćene, delom usled poteškoća pri njihovom prevođenju. Godine 1835, Andersen je objavio prva dva nastavka svojih Bajki (dan. Eventyr; lit. „fantastične priče”). Još priča, kojima je kompletiran prvi tom, je objavljeno 1837. godine. Kolekcija se sastojala od devet priča, uključujući priče „Kutija za kresivo”, „Princeza na zrnu graška”, „Palčica”, „Mala Sirena” i „Carevo novo odelo”. Kvalitet tih priča nije bio odmah prepoznat, i one su loše prodavane. U to vreme, Andersen je imao više uspeha sa svoja dva romana, O. T. (1836) i Samo violinista (1837);[20] poslednji rad je razmatrao mladi Seren Kirkegor. Znatan deo njegovog rada je inspirisala Biblija, jer je tokom njegovog detinjstva hrišćanstvo bilo veoma važno u danskoj kulturi.[21] Andersenova slika iz 1836, rad Kristijana Albrehta Jensena Nakon posete Švedskoj 1837. godine, Andersen je bio inspirisan skandinavizmom i posvetio se pisanju poeme koja bi izražavala srodnost Šveđana, Danaca i Norvežana.[22] U julu 1839, tokom posete ostrvu Fin, Andersen je napisao tekst svoje poeme Jeg er en Skandinav („Ja sam Skandinavljanin”)[22] da bi ovekovečio „lepotu nordijskog duha, način na koji se tri sestrinjske nacije postepeno zbližavaju” kao deo skandinavske nacionalna himna.[22] Kompozitor Oto Lindblad je napisao muziku za tu poemu, i kompozicija je objavljena januara 1840. Njena popularnost je dostigla vrhunac 1845, nakon čega je retko izvođena.[22] Andersen se vratio žanru bajki 1838. godine sa još jednom kolekcijom, Bajke za decu, nova kolekcija, prva knjižica (dan. Eventyr, fortalte for Børn. Ny Samling), koja se sastojala od priča „Bela rada”, „Olovni vojnik”, i „Divlji labudovi”. Godine 1845. je bila veoma uspešna za Andersena usled objavljivanja četiri prevoda njegovih bajki. „Mala sirena” se pojavila u periodičnom časopisu Bentley`s Miscellany, čemu je sledio drugi tom, Predivne priče za decu. Dva druga toma koji su naišli na entuzijastičan prijem su bili Knjiga danskih priča i Danske bajke i legende. Pregled koji se pojavio u londonskom časopisu The Athenæum (februar 1846) je izjavio za Predivne priče, „Ovo je knjiga puna života i mašte; knjiga za dede isto koliko i za unuke, čija ni jedna reč neće biti preskočena pri čitanju.”[3] Bruno Betelhajm (engl. Bruno Bettelheim), dečiji psihijatar i, za života, profesor čikaškog univerziteta, je imao strogu definiciju bajke po kojoj bajka mora biti puna vere u dobro, utešna i preobrazujuća za svoga heroja ili heroinu. Po njemu Andersenove bajke su namenjene više odraslima nego deci. Najbliža Betelhajmovoj definiciji bajke je Andersenova „Snežna kraljica” dok su „Devojčica sa šibicama” i „Mala sirena” anti-bajke, jer imaju tragičan završetak koji se nadopunjuje idejom smrti kao izbavljenjem od muka koje donosi život.[23] Nezadovoljni tragičnim završecima „Devojčice sa šibicama” i „Male sirene”, Tengren, danski ilustrator bajki, (dan. Gustaf Tenggren), je promenio završetak „Devojčice sa šibicama” tako da je devojčica na kraju zaspala u raskošnom krevetu umesto umrla od hladnoće a u Diznijevoj adaptaciji „Male sirene”, mala sirena se ne pretvara u duha nego postaje ljudsko biće.[24] Andersen je nastavio sa pisanjem i objavljivanjem bajki do 1872.[25] Putopisi Godine 1851, on je objavio veoma dobro prihvaćeni tom putopisnih skica U Švedskoj. Veliki zaljubljenik u putovanja, Andersen je objavio nekoliko drugih dugih putopisa: „Slike iz senke putovanja u Harc, Saksonsku Švajcarsku, itd. itd. u leto 1831”, „Pesnikov bazar”, „U Španiji” i „Poseta Portugalu 1866. godine”. (Zadnji opisuje njegovu posetu svojim portugalskim prijateljima Horheu i Hozeu O’Nil, koji su bili njegovi prijatelji tokom sredine 1820-ih, dok je živeo u Kopenhagenu.) U svojim putopisima, Andersen je uzimao u obzir neke od savremenih konvencija o pisanju putovanja, ali je uvek razvijao žanr koji odgovarao njegovim sopstvenim ciljevima. Svaki od njegovih putopisa kombinuje dokumentarno i opisno svedočanstvo prizora koje je video sa više filozofkim pasusima o temama poput autorstva, besmrtnosti, i o prirodi fikcije u izveštaju o književnom putovanju. Neki od njegovih putopisa, kao što je U Švedskoj, čak sadrže bajke. Tokom 1840-ih, Andersenova pažnja se vratila na pozorišne komade, ali nije imao većeg uspeha. On je imao više sreće sa objavljivanjem dela Slikovnica bez slika (1840). Druga serija bajki je počela 1838, a treća 1845. Andersen je sada bio proslavljen širom Evrope, mada je njegova rodna Danska još uvek pokazivala izvesnu rezervisanost prema njegovim delima. Između 1845. i 1864, H. C. Andersen je živeo u Kopenhagenu, na lokaciji 67 Nihavn (dan. Nyhavn), gde sada stoji memorijalna ploča.[26] Motivi Andersenove bajke su zasnovane na piščevoj mašti i njegovom životnom iskustvu. Sam piše da je „Većina onoga što je napisao odraz mene samog. Svaki lik je iz moga života. Znam ih i znao sam ih sve”.[27] Tako je Palčica i princeza iz bajke „Princeza na zrnu graška“ u stvari Henrieta, kći admirala Vulfa, a u priči „Zaručnici“ se javlja Riborga Voigtova, u koju je pisac dugo bio zaljubljen. Andersen je, osim tipičnih životinja koje su do tada bile likovi u bajkama, uveo i neke druge. Tako se javljaju bajke „Sretna porodica“ — puževi, „Klin čorba“ — miševi, „Rode“, „Ružno pače“ — labudovi i patke itd. On je uviđao sličnost pojedinih životinja sa ljudima i o njima je pisao baš onako kakve one jesu u stvarnosti. U svoje bajke je uveo i biljke, uvidevši i njihovu sličnost sa ljudima prema boji, cvetu, držanju i sl. Ovde treba spomenuti bajke „Cveće male Ide“, „Porodica iz susedstva“ i „Puž i ružin grm“ u kojima se javlja ružin grm. Andersen je oživljavao i mnoge predmete: igračke, figure, stare kuće, svakodnevne predmete, portrete, kipove, ormare, ogledala, posuđe itd. — „Olovni vojnik“, „Kresivo“, „Srećne kaljače“, „Crvene cipelice“, „Stara kuća“... Ovako se ostvaruje spona između fantazije i realnosti, bajke i života, poezije i priče, simbolike i realizma, i u ovom leži sva Andersenova veličina. Hans Kristijan Andersen je umro 4. avgusta 1875. godine. Thomas Vilhelm Pedersen (28. siječnja 1820. - 13. ožujka 1859.) bio je danski slikar i ilustrator koji je poznat po svojim ilustracijama za bajke Hansa Christiana Andersena. Bio je prvi umjetnik koji je ilustrirao Andersenova djela. Njegovi su crteži pretvoreni u drvene grafike i korišteni u danskim i njemačkim izdanjima. Lorenz Frølich (25. listopada 1820. - 25. listopada 1908.) bio je danski slikar, ilustrator, grafičar i grafičar. Frølich je rođen u Kopenhagenu u Danskoj. Otac mu je bio veletrgovac. Studirao je u Kopenhagenu kod Christoffera Wilhelma Eckersberga, u Dresdenu kod Eduarda Juliusa Bendemanna od 1843-1846 i u Parizu kod Thomasa Couturea od 1852-1853. Poslije je mnogo živio u Rimu i Parizu, gdje je stalno izlagao po salonima. Godine 1877. imenovan je profesorom na Kraljevskoj danskoj akademiji umjetnosti u Kopenhagenu. Njegove ilustracije, posebno dječjih knjiga, poznate su posvuda i važnije su od njegovih slika. Njegova kći Edma Frølich bila mu je najdraži model kad je bila beba i dijete za njegove francuske albume s Pierre-Jules Hetzelom.[2][3] Također je opskrbio originalne bakropise za Illustreret Danmarkshistorie za Folket (1853–1855) Adama Kristoffera Fabriciusa [da]; Die Götter des Nordens (1845.) i De tvende Kirketaarne (1844.) Adama Gottloba Oehlenschlägera te mnoga druga djela. Naslikao je ukras na Žalbenom sudu u Flensburgu, Schleswig-Holstein, te u nekim javnim zgradama svoje domovine.[4] Danska slikarica i umjetnica tapiserija Dagmar Olrik (1860.–1932.) i njezini pomoćnici proveli su 18 godina ukrašavajući sobu u gradskoj vijećnici u Kopenhagenu tapiserijama prema crtanim filmovima nordijske mitologije autora Frølicha...

materijal - verovatno guma unutrasnjost ima fleke nacizam, fasizam, fasista, nacista, firer, zlikovac Adolf Hitler (nem. Adolf Hitler; Braunau na Inu, 20. april 1889 — Berlin, 30. april 1945) bio je nemački političar, diktator i vođa Nacističke partije koji je 1933. postao nemački kancelar (premijer, predsednik vlade). Posle smrti nemačkog predsednika Paula fon Hindenburga 1934, Hitler je proglasio sebe za firera (vođu), zvanje u kojem je, zahvaljujući uredbi (nem. Ermächtigungsgesetz) iz 1933, objedinio ovlašćenja predsednika i kancelara i uspostavio totalitarni režim u Nemačkoj pod njegovom vlašću, koji je trajao sve do smrti samoubistvom 1945. godine. Nacistička partija je značajno ojačala svoju poziciju tokom perioda krize u Nemačkoj nakon Prvog svetskog rata, zahvaljujući odličnoj propagandi i Hitlerovoj harizmi i govorničkoj sposobnosti kojom je lako pridobijao mase. Partija je isticala nacionalizam i antisemitizam kao svoje osnovne oblike izražavanja političkih stavova, i ubrzo je pribegla i fizičkom uklanjanju svojih političkih protivnika kako bi osigurala uspeh. Nakon obnove nemačke ekonomije i ponovnog naoružavanja Vermahta, u Nemačkoj je uspostavljena diktatura pod Hitlerom koji je vodio agresivnu spoljnu politiku sa ciljem osvajanja „životnog prostora“. Kao logični nastavak ovakve spoljne politike usledio je nemački napad na Poljsku 1939. zbog čega su Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska objavile rat Nemačkoj, čime je i zvanično počeo Drugi svetski rat. Na početku Drugog svetskog rata Vermaht je postigao odlične uspehe i Sile Osovine su okupirale najveći deo evropskog kopna i delove Azije. Međutim, zajednički napor savezničkih sila doveo je do poraza Vermahta. Do 1945. Hitlerova politika je pretrpela poraz, a Nacistička partija je bila pred raspadom. Hitlerov rat za teritorije i pročišćenje rase prouzrokovo je smrt desetina miliona ljudi, uključujući i genocid nad oko 6.000.000 Jevreja, poznatiji kao holokaust. U poslednjim danima rata 1945, dok je nemačka prestonica Berlin pružala poslednji otpor sovjetskoj Crvenoj armiji, Hitler se oženio Evom Braun, da bi za manje od 24 sata kasnije njih dvoje izvršili samoubistvo u Hitlerovom bunkeru u Berlinu. Adolf Hitler je rođen u austrijskom graničnom gradu Braunau, kao četvrto od šestoro dece carinika Alojza Hitlera i njegove žene Klare (rođene Pelcl). Od sve dece samo su preživeli Adolf i njegova sestra Paula. U knjizi „Moja borba“ (nem. Mein Kampf), Hitler opisuje svog oca kao naprasitog tiranina. Hitler je svom ocu jako zamerio to što je otac bio vanbračni sin Ane Marije Šiklgruber (Hitlerova baba) i 1876. Alojz je promenio svoje prezime u Hitler. Da li je kasniji muž Alojzove majke u stvarnosti bio Hitlerov deda, to nikada nije bilo dokazano. Johan Georg Hajdler je tek pred smrt priznao očinstvo nad Hitlerovim ocem. Zbog prirode posla Alojza Hitlera morali su često da se sele — iz Braunaua je porodica prešla u Pasau, zatim u Lambah i potom Leonding kod Linca. U osnovnoj školi je bio dobar učenik, a isticao se i u društvu svojih vršnjaka. 1900. nakon završene osnovne škole, Alojz je odlučio da mu sin upiše gimnaziju, i njegovim stopama krene u činovničku karijeru, iako je ta ideja mladom Adolfu bila potpuno nezamisliva, jer je želeo da postane umetnik. U srednjoj školi nije bio uspešan, ponavljao je prvu godinu, a u kasnijim danima je išao na popravne ispite. Iako je tvrdio da je jako voleo Istoriju, Geografiju i Veronauku, iz tih predmeta imao je prosečne ocene. Do kraja je zbog loših ocena bio prisiljen da pređe u drugu školu. Hitler opravdava svoj loš uspeh željom da na taj način razljuti oca sa kojim se nije slagao, iako je imao loše ocene i posle očeve smrti 1903, u pozadini njegova nezamislivost prema školi verovatno je bila sukob sa ocem. Većina njegovih profesora je tvrdila da se Hitler uopšte nije isticao, ni na pozitivan, ni na negativan način. Neki smatraju da je bio bistar, ali nedovoljno zainteresovan za školu zbog toga što je imao problema sa autoritetom. NJegov profesor istorije, Leopold Poesh, ga je svojim pričama o nemačkoj istoriji i mitologiji zainteresovao za pangermansku nacionalnost. Nakon završetka gimnazije 1905, Hitler nije nastavio sa daljim školovanjem. Nije pokazivao želju za bilo kakvim radom, a finansijsko stanje porodice ga nije prisiljavalo na to. Umesto toga, uz dopuštenje svoje popustljive majke, proveo je dve godine živeći neurednim životom, čitajući knjige, svirajući klavir, slikajući i sanjajući da će jednom postati veliki umetnik. Ovaj period je opisao kao `najlepši u životu`. Družio se sa Augustom Kubizekom, mladićem koji je delio Hitlerove snove i bio vrlo opčinjen njime i njegovim idejama. Od 1905. Hitler je živeo boemskim životom u Beču izdržavajući se od penzije koja mu je pripadala kao siročetu i od novca koji mu je majka slala. Dva puta je pokušao da upiše Akademiju primenjenih umetnosti u Beču (1907. i 1908) ali je oba puta odbijen uz komentar da je „nesposoban za slikarstvo“ i da njegov talenat može najbolje doći do izražaja u arhitekturi. NJegova sećanja odražavaju opsednutost ovom temom: „ Cilj mog putovanja je bila poseta galeriji slika u dvorskom muzeju, ali su moje oči jedva zapazile šta drugo osim samog muzeja. Od jutra do kasne večeri obilazio sam mesta koja su bila predmet mog interesovanja ali uvek su zgrade bile te koje su privlačile moju pažnju. ” Sledeći preporuku školskog rektora i sam je postao ubeđen da je to pravi put koji mora da sledi, iako je bio nedovoljno akademski spreman za arhitektonsku školu: „ U samo nekoliko dana postalo mi je jasno da ću jednog dana postati arhitekta. Zasigurno, u pitanju je veoma težak put; sva predavanja koja sam propustio u realnoj školi bila su mi preko potrebna. Neko ne može upisati arhitektonski fakultet ako prethodno nije pohađao građevinsku školu na tehničkoj akademiji i ukoliko nema diplomu srednje škole. Nisam imao ništa od toga. Ispunjenje mojih umetničkih snova delovalo je fizički nemoguće.” Dana 21. decembra 1907. Hitlerova majka je umrla u 47 godini od raka dojke. Po odluci suda u Lincu, Hitler je bio u obavezi da polovinu svoje penzije ustupi svojoj sestri Pauli. Kada je napunio 21 godinu nasledio je novac od svoje tetke. U Beču je zarađivao za život kao slikar, tako što je kopirao scene sa razglednica i prodavao slike trgovcima i turistima. Nakon što je po drugi put odbijen na umetničkoj akademiji, Hitler je ostao bez novca. Godine 1909, potražio je utočište u prihvatilištu za siromašne. Od 1910. živeo je u kući za siromašne radnike. Hitler je tvrdio da je antisemita postao u Beču gde je živela brojna jevrejska populacija među kojima je bilo i ortodoksnih Jevreja izbeglih iz Rusije. Međutim, prema njegovom prijatelju iz detinjstva Avgustu Kubičeku, Hitler je bio „ubeđeni antisemita“ i pre nego što je napustio Linc u Austriji.[7] Beč je u to vreme bio kolevka tradicionalnih religijskih predrasuda i rasizma 19. veka. Hitler je možda bio pod uticajem dela ideologa i antisemite Lanca fon Libenfelsa i rasprava političara kao što su Karl Luger, osnivač Hrišćanske socijalističke partije i gradonačelnika Beča, kompozitora Riharda Vagnera i Georga Ritera fon Šenerera, vođe pan-germanskog pokreta „Dalje od Rima!“. Hitler je izjavio u „Majn kampfu“ da je njegova transformacija od protivnika antisemitizma na religijskoj osnovi do njegovog zagovornika na rasnoj osnovi nastala kao posledica kontakta sa ortodoksnim Jevrejima, ali u ovom periodu života, Hitlerova antisemitska osećanja nisu bila naročito ispoljena. Bio je čest gost na večerima u uglednoj jevrejskoj kući, a jevrejski trgovci su prodavali njegove slike. Hitler je verovatno bio i pod uticajem dela Martina Lutera „O Jevrejima i njihovim lažima“. Kristalna noć odigrala se 10. novembra, na rođendan Martina Lutera. „ U Lincu je bilo malo Jevreja. Tokom vekova, Jevreji koji su živeli tamo su se evropeizovali u spoljašnjem izgledu i toliko su ličili na druga ljudska bića da sam ih čak posmatrao kao Nemce. Razlog zbog kojeg tada nisam razumeo apsurdnost ove zablude bio je taj što je jedini vidljivi znak koji sam prepoznao i koji je odvajao njih od nas bilo upražnjavanje njihove čudne religije. Kada bih pomislio da su proganjani samo zbog njihove religije, moj otpor prema izjavama protiv njih koje bi čuo, pretvarao se u gađenje. Nisam ni pretpostavljao da je moguće da postoji takva stvar kao što je sistematski antisemitizam. Jednom kada sam prolazio kroz centar grada, iznenada sam naišao na pojavu u dugom kaftanu i sa crnim loknama. Moja prva misao je bila: „Da li je to Jevrejin?“ Oni svakako nisu ovako izgledali u Lincu. Krišom sam nastavio da pažljivo posmatram čoveka i što sam duže gledao u čudnu pojavu i ispitivao je detalj po detalj, to se sve više oblikovalo pitanje u mojoj glavi: „Da li je to Nemac?“ U „Majn kampfu“ Hitler je opisao Martina Lutera kao velikog ratnika, pravog državnika i velikog reformatora, rame uz rame sa Vagnerom i Fridrihom Velikim. Vilhelm Repke je u svojim delima nakon holokausta došao do zaključka da je „bez ikakve sumnje luteranizam uticao na političku, duhovnu i društvenu istoriju Nemačke na takav način, koji se nakon pažljivog razmatranja može samo okarakterisati kao sudbonosan.“ Hitler je tvrdio da su Jevreji neprijatelji arijevske rase. Smatrao ih je odgovornim za austrijsku krizu. Takođe je identifikovao određene oblike socijalizma i boljševizma, sa velikim brojem jevrejskih lidera kao jevrejske pokrete, sjedinjavajući svoj antisemitizam sa antimarksizmom. Krivio je revolucije iz 1918. za vojni poraz Nemačke, smatrao je da su Jevreji glavni krivci za propast Nemačkog carstva i ekonomske probleme koji su potom nastupili. Generalizujući na osnovu burnih scena iz parlamenta višenacionalne austrougarske monarhije, zaključio je da je demokratski sistem nedelotvoran. Ipak, prema Avgustu Kubišeku, njegovom nekadašnjem cimeru, bio je više zainteresovan za Vagnerove opere nego za politiku. Hitler je u maju 1913. nasledio poslednji deo očevog imanja i preselio se u Minhen. U „Majn kampfu“ je napisao da je oduvek želeo da živi u „pravom“ nemačkom gradu. U Minhenu se ponovo zainteresovao za arhitekturu i kako je sam rekao za delo Hjustona Stjuarta Čemberlena. Preseljenje u Minhen mu je takođe pomoglo da izbegne vojnu obavezu u Austriji, ali ga je austrijska vojska ipak uhapsila. Nakon sistematskog pregleda i prigovora savesti, ustanovljeno je da je nesposoban za vojnu službu i dozvoljeno mu je da se vrati u Minhen. Ipak, kada je Nemačka ušla u Prvi svetski rat u avgustu 1914, uputio je peticiju kralju Ludvigu III od Bavarske u kojoj je zatražio dozvolu da stupi u bavarski puk. Dana 1. avgusta 1914. nemački car Vilhelm II objavio je opštu mobilizaciju. Budući da je bio austrijski državljanin, zakon je onemogućavao Adolfu Hitleru da se prijavi u nemačku vojsku kao dobrovoljac. Zbog toga je 3. avgusta uputio peticiju bavarskom kralju Ludvigu III u kojoj je zatražio da mu se omogući da dobrovoljno stupi u nemačku vojsku. Nakon što je njegova molba uvažena, Adolf Hitler se 16. avgusta prijavio kao dobrovoljac i raspoređen je u 16. bavarski pešadijski puk. Posle osnovne pešadijske obuke, njegov puk je 21. oktobra upućen na zapadni front. Dana 3. novembra 1914. unapređen je u čin kaplara. Po unapređenju Hitler je obavljao dužnost kurira puka i često se pod žestokom neprijateljskom vatrom kretao na relaciji front-pozadina. Tokom Bitke na Somi, Hitler je 5. oktobra 1916. ranjen u levu butinu zbog čega je prebačen na lečenje u vojnu bolnicu u Belicu, blizu Berlina, u kojoj je ostao do početka decembra. Po otpuštanju iz bolnice, raspoređen je u 4. četu, 1. bataljona 16. puka koja je bila stacionirana u Minhenu. Zgrožen stanjem u bavarskoj prestonici i niskim moralom civilnog stanovništva, zatražio je od svog pretpostavljenog, poručnika Videmana, da se vrati na front. Dana 5. marta 1917. ponovo se pridužio svojoj jedinici na frontu. Tokom jula 1918. u više navrata pokazao je izuzetnu hrabrost. Spasao je život ranjenom komandiru čete, iznevši ga iz zone dejstva američke artiljerije, a zatim je blagovremenom intervencijom sprečio nemačku artiljeriju da greškom otvori vatru na sopstvenu pešadiju. Savesno obavljajući svoju dužnost, privukao je pažnju nadređenih oficira koji su ga predložili za odlikovanje. Dana 4. avgusta odlikovan je Gvozdenim krstom I klase. Neposredno pred kraj rata, 14. oktobra 1918. Hitler je zajedno sa grupom vojnika iz svog puka nastradao tokom britanskog napada bojnim otrovima. Nakon što mu je u frontovskoj bolnici ukazana prva pomoć, prebačen je na lečenje u rezervnu vojnu bolnicu u Pazevalku. Lekar koji je bio zadužen za njegovo lečenje konstatovao je da Hitler nije pretrpeo ozbiljne povrede očiju i disajnih puteva, već da je do privremenog gubitka vida došlo usled „histeričnog slepila“, a da je gubitak moći govora bio posledica „histerične onemelosti“. Međutim, prava priroda Hitlerovog slepila i gubitka moći govora ne može se sa sigurnošću utvrditi jer je kompletna bolnička dokumentacija bolnice u Pazevalku nestala. Po završetku Prvog svetskog rata Hitler se vratio u Minhen gde je ostao u vojnoj službi sve do otpuštanja 31. marta 1920. Hitler se dugo divio Nemačkoj i tokom rata je postao strastveni nemački patriota, iako je nemački državljanin postao tek 1932. Bio je šokiran kapitulacijom Nemačke u novembru 1918. uprkos tome što je Nemačka vojska još uvek bila na stranoj teritoriji. Kao i mnogi drugi nemački nacionalisti, Hitler je verovao u legendu o „ubodu u leđa“ (nem. Dolchstoßlegende) po kojoj je vojska, iako „neporažena na bojnom polju“, bila „ubodena u leđa“ od strane civilnih lidera i marksista iz pozadine. Ovi političari su kasnije nazvani „novembarskim kriminalcima“. Versajski sporazum lišio je Nemačku brojnih teritorija, demilitarizovana je Rajnska oblast i nametnute su joj ekonomski štetne sankcije. Sporazumom je ponovo uspostavljena Poljska država na šta su čak i umereni Nemci reagovali sa zgražavanjem. Sporazum je takođe okrivio Nemačku za sve užase rata, što neki ugledni istoričari kao DŽon Kigan danas smatraju barem delimično „pobedničkom pravdom“; mnoge evropske nacije su pred kraj Prvog svetskog rata postale značajno militarizovane i spremne za borbu. Nemačka krivica je iskorišćena da joj se nametnu ratne reparacije (iznos reparacija je više puta obnovljen Davovim planom, Jangovim planom i Huverovim moratorijumom). Nasuprot tome, Nemačka je sam sporazum, a naročito tačku u kojoj se ističe nemačka krivica za rat, smatrala ponižavajućim. Na primer, u skladu sa sporazumom, u Nemačkoj je sprovedena skoro potpuna demilitarizacija i njene oružane snage ograničene su na šest bojnih brodova, bez podmornica, bez avijacije, bez tenkova i sa vojskom ne većom od 100.000 ljudi. Sporazum je bio jedan od značajnih činilaca u formiranju društvene i političke situacije u Nemačkoj koja je prethodila dolasku Hitlera i nacista na vlast. Hitler i njegova partija iskoristili su potpisivanje Versajskog sporazuma od strane „novembarskih kriminalaca“ i poniženje koje je on doneo nemačkom narodu kao jedan od najjačih argumenata u borbi za vlast. „Novembarski kriminalci“ iskorišćeni su kao žrtveni jarci iako ni jedan od nemačkih političara koji je učestvovao na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. nije imao punu slobodu izbora pri donošenju ovakve odluke. Posle Prvog svetskog rata, Hitler je ostao u vojsci i vratio se u Minhen gde je — suprotno njegovim kasnijim izjavama — učestvovao u pogrebnoj ceremoniji ubijenog bavarskog premijera Kurta Ejznera.[traži se izvor] Nakon suzbijanja Bavarske Sovjetske Republike, učestvovao je u kursevima „nacionalnog mišljenja“ u organizaciji Obrazovnog i propagandnog odeljenja bavarske Rajhsver grupe, Štab 4 pod komandom kapetana Karla Majera. „Žrtveni jarci“ pronađeni su među „međunarodnim Jevrejima“, komunistima i političarima različitih opredeljenja, a naročito unutar političkih stranaka Vajmarske koalicije. U julu 1919. Hitler je postavljen za policijskog špijuna (nem. Verbindungsmann) u sastavu obaveštajne komande (nem. Aufklärungskommando) Rajhsvera sa zadatkom da vrši uticaj na vojnike i da se infiltrira u malu političku stranku po imenu Nemačka radnička partija. Tokom inspekcije Nemačke radničke partije, Hitler je bio impresioniran antisemitskim, nacionalističkim i antimarksističkim idejama njenog vođe Antona Drekslera koji je zagovarao snažnu i aktivnu vladu, ne-jevrejsku varijantu socijalizma i uzajamnu solidarnost svih članova društva. Hitler je takođe upoznao i Ditriha Ekarta, jednog od prvih osnivača partije i člana okultnog društva Tula. Ekart je postao Hitlerov mentor i često je razmenjivao ideje sa njim, učeći ga kako da se oblači i govori i upoznajući ga sa velikim brojem ljudi iz svog okruženja. Svoju zahvalnost Ekartu, Hitler je izneo u drugom tomu svog dela „Majn kampf“. Hitler je otpušten iz armije u martu 1920, nastavljajući, uz punu podršku svojih nekadašnjih pretpostavljenih, učešće u svim partijskim aktivnostima. Početkom 1921. postao je veoma vešt u držanju govora pred velikim brojem ljudi. U februaru je održao govor u Minhenu pred skoro 6.000 ljudi. Da bi najavio miting, poslao je dva kamiona puna partijskih članova da se voze kroz grad sa istaknutim svastikama, deleći propagandni materijal i bacajući letke. U ovom periodu političke aktivnosti Hitler je stekao lošu reputaciju izvan partije zbog svojih vatrenih, polemičkih govora protiv Versajskog sporazuma i političkih suparnika (monarhista, nacionalista, socijalista i dr.) a naročito protiv marksista i Jevreja. Rukovodstvo Nemačke radničke partije činio je izvršni komitet sastavljen od starih članova koji su smatrali da je Hitlerov uticaj suviše ojačao. Iskoristivši njegovu odsutnost, članovi komiteta su se pobunili protiv njegovog rukovođenja partijom i udružili su se sa grupom socijalista iz Augzburga. Hitler se u Minhen vratio 11. jula 1921. i zapretio je članovima komiteta da će napustiti partiju. Znajući da bi njegov odlazak značio raspad partije, iskoristio je priliku da svoj povratak uslovi davanjem najširih „diktatorskih“ ovlašćenja. Razljućeni članovi komiteta, uključujući i Drekslera, snažno su se usprotivili ovom Hitlerovom zahtevu. U međuvremenu, u javnosti se pojavio anonimni letak na kojem je pisalo „Adolf Hitler: Da li je on izdajnik?“, u kojem je kritikovana njegova žudnja za vlašću kao i siledžije koje je okupio oko sebe. Hitler je na objavljivanje ovog članka u Minhenskim novinama reagovao tužbom i nakon što je sud presudio u njegovu korist, isplaćena mu je određena skromna suma na ime odštete. Naposletku, izvršni komitet DAP je popustio pred Hitlerovim zahtevima koji su nakon glasanja članova partije usvojeni sa 543 glasa za i samo jednim protiv. Na sledećem skupu održanom 29. jula 1921. Adolf Hitler je predstavljen kao firer Nacional-socijalističke partije, što je bila prva javna upotreba ove titule. Hitler je promenio ime partije u Nacional-socijalistička nemačka radnička partija (nem. Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei). Hitlerovi vatreni govori koje je držao u pivnici, napadajući Jevreje, socijal-demokrate, liberale, reakcionarne monarhiste, kapitaliste i komuniste, počeli su da privlače sve veću pažnju javnosti. NJegovi rani sledbenici postali su Rudolf Hes, bivši pilot ratnog vazduhoplovstva Herman Gering i armijski kapetan Ernst Rem, koji je postao vođa nacističke paramilitarne organizacije pod nazivom SA odredi (nem. Sturmabteilung ili „jurišni bataljon“), koja je imala zadatak da obezbeđuje održavanje mitinga i napada političke protivnike. Hitler je takođe asimilirao i nezavisne grupe, kao što je bila nirnberška (nem. Deutsche Werkgemeinschaft) pod vođstvom Julijusa Štrajhera koji je kasnije postao gaulajter Frankonije. NJegova politička aktivnost privukla je pažnju lokalnih poslovnih ljudi koji su ga primili u svoje okruženje što mu je omogućilo da dođe u kontakt i sa ratnim herojem generalom Erihom Ludendorfom. Ohrabren podrškom uglednih krugova nemačkog društva Hitler je odlučio da iskoristi generala Ludendorfa kao paravan za državni udar koji će kasnije postati poznat kao Pivnički puč (u upotrebi su i nazivi „Hitlerov puč“ ili „Minhenski puč“). Nacistička partija kopirala je ikonografiju italijanskih fašista i prihvatila je neke tačke njihovog programa pa je Hitler, 1923. odlučio da, slično Musolinijevom maršu na Rim, pokrene svoju kampanju „Na Berlin“. Hitler i Ludendorf mogli su da računaju na tajnu podršku Gustava fon Kara, tadašnjeg de facto vladara Bavarske, kao i vodećih ljudi Rajhsvera i policije. Hitler je 8. novembra 1923. zajedno sa pripadnicima SA upao na javni skup koji je vodio Kar, u pivari Birgerbrojkeler (nem. Bürgerbräukeller) izvan Minhena. Objavio je da je osnovao novu vladu sa Ludendorfom i zatražio je, pod pretnjom vatrenim oružjem, od Karovih pristalica i lokalnog oficirskog kora da mu pomognu u svrgavanju vlade u Berlinu. Kar je iskoristio prvu priliku kako bi napustio Hitlera i pridružio se njegovim protivnicima. Sledećeg dana, Hitler i njegove pristalice napustili su pivnicu i uputili se ka bavarskom ministarstvu rata kako bi svrgli Bavarsku vladu i započeli svoj „Marš na Berlin“, ali su se sukobili sa vojskom i policijom. Došlo je do kraće razmene vatre nakon koje su se pučisti razbežali. U sukobu je nastradalo šesnaest članova i simpatizera NSDAP. Hitler je u razmeni vatre bio ranjen u ruku, ali je uspeo da pobegne i da se sakrije u kuću Ernsta Hanfštengla, gde je za kratko razmišljao o samoubistvu. Ubrzo je uhapšen zbog izdaje, a Alfred Rozenberg je postao privremeni vođa partije. Tokom suđenja Hitleru je dozvoljeno da koristi sudnicu kao govornicu za iznošenje političkih stavova i ubrzo je stekao veliku popularnost u nemačkoj javnosti vešto artikulišući i manipulišući njenim nacionalističkim osećanjima. NJegova popularnost pravazišla je okvire Minhena i stekla je nacionalni karakter. Hitler je 1. aprila 1924. osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 5 godina i upućen je na njeno izdržavanje u zatvor Landsberg. U zatvoru je Hitler imao povlašćen položaj i primao je veliki broj pisama od svojih obožavalaca. Pomilovan je i pušten iz zatvora decembra 1924. u sklopu opšte amnestije za sve političke zatvorenike. Računajući i vreme provedeno u pritvoru, ukupno je odslužio nešto više od godinu dana zatvorske kazne. Dok je bio na izdržavanju zatvorske kazne u zatvoru Landsberg, Hitler je izdiktirao „Majn kampf“ (srp. Moja borba, dok je prvobitni naziv knjige bio „Četiri godine borbe protiv laži, gluposti i kukavičluka“) svom zameniku Rudolfu Hesu. Knjigu koju je posvetio članu tajnog društva Tula, Ditrihu Ekartu, predstavljala je njegovu autobiografiju prožetu ideološkim stavovima i načelima. Objavljena je u dva dela 1925. i 1926. i u periodu 1925—34. godine prodato je oko 240.000 primeraka. Do kraja rata ukupno je prodato ili distribuirano (svaki vojnik koji bi se oženio kao bračni poklon dobijao je jedan primerak knjige) preko osam miliona primeraka. Hitler je godinama izbegavao da plati porez na prihode od prodaje knjige i njegov dug prema državi je, do njegovog imenovanja za kancelara, dostigao cifru od 405.500 nemačkih rajhsmaraka (oko šest miliona evra) ali mu je ovaj dug oprošten. U vreme Hitlerovog puštanja iz zatvora, politička situacija u Nemačkoj se smirila, a ekonomska situacija značajno popravila zbog čega je znatno umanjen prostor za Hitlerovu političku agitaciju. Iako je Hitlerov puč imao nacionalni odjek, uporište partije je i dalje bilo u Minhenu. Pošto mu je bilo zabranjeno da drži govore u javnosti, Hitler je imenovao Georga Štrasera, koji je 1924. izabran u Rajhstag, za organizacionog vođu partije (nem. Reichsorganisationsleiter) i poverio mu je organizaciju partije u severnoj Nemačkoj. Štraser je zajedno sa svojim mlađim bratom Otom Štraserom i Jozefom Gebelsom, forsirao nezavisne političke stavove unutar partije, insistirajući na socijalističkim načelima unutar partijskog programa. Potpartija „Arbeitsgemeinschaft der Gauleiter Nord-West“ je postala unutrašnja opozicija, koja je značajno ugrozila Hitlerov autoritet ali je ova frakcija poražena tokom Bamberške konferencije 1926. tokom koje se Gebels pridružio Hitleru. Posle ovog susreta, Hitler je još više centralizovao upravljanje partijom u koje je uveo „princip vođe“ (nem. Führerprinzip) kao osnovni princip partijske organizacije. Lideri nisu bili birani od strane svoje organizacije već su ih imenovali njihovi pretpostavljeni kojima su bili odgovorni dok su, od ljudi njima potčinjenih mogli da zahtevaju apsolutnu poslušnost. U skladu sa Hitlerovim gađenjem nad demokratijom, vlast unutar partije progresivno je slabila od vrha ka dnu. Ključni činilac Hitlerove privlačnosti bila je njegova sposobnost da u narodu probudi osećaj povređenog nacionalnog ponosa čiji je uzrok bio Versajski sporazum nametnut poraženom Nemačkom carstvu od strane zapadnih saveznika. Nemačka je izgubila ekonomski veoma značajne teritorije u Evropi, zajedno sa njenim kolonijama i priznala je isključivu odgovornost za izbijanje rata zbog čega je bila prinuđena da plati ogromne ratne reparacije u ukupnom iznosu od 132 milijarde zlatnih maraka. Većina Nemaca nije se slagala sa ovim uslovima ali su prvobitni nacistički pokušaji da pridobiju podršku naroda svaljujući krivicu za ovako teške uslove mira na „međunarodno jevrejstvo“ bili relativno neuspešni. Partija je brzo učila na svojim greškama i uskoro je počela da primenjuje novu propagandnu praksu kombinujući antisemtizam sa napadima na nedostatke Vajmarskog sistema i partija koje su ga podržavale. Posle neuspelog pokušaja svrgavanja republike, Hitler se u daljim političkim aktivnostima rukovodio „legalitetnom strategijom“ — ova strategija podrazumevala je formalno poštovanje zakona Vajmarske republike u cilju legalnog dolaska na vlast. Neki od članova stranke, naročito unutar SA, protivili su se ovakvoj strategiji — Rem se podrugivao Hitleru nazivajući ga Adolf Legalite. U posleratnom periodu Hitler je dobio posao u pokrajini Bavarska kao istraživač političkih grupacija. Ubrzo je primetio Nemačku radničku partiju (nem. Deutsche Arbeiterpartei) i bio fasciniran njenim programom i žarom njenih članova. Učlanio se, ubrzo postao odgovoran za propagandu, a nedugo zatim i predsednik. Partija je promenila ime u Nacionalsocijalistička Nemačka partija (nem. Nationalsocialistische Deutsche Arbeiterpartei) — NSDAP, ili u običnom govoru „nacisti“. Nakon neuspešnog pokušaja puča 8. i 9. novembra 1923. (nem. Hitlerputsch), Hitler je osuđen na pet godina zatvora. Pušten je nakon 9 meseci provedenih u tvrđavi Landsberg (od aprila do decembra 1924). Hitler je smatran bezopasnim, a nacisti kao politička partija su jedva i postojali, razbijeni nakon neuspelog puča. Hilter je 1925. osnovao SS, odred svojih ličnih telohranitelja. Na čelu ove elitne jedinice u crnim uniformama je bio Hajnrih Himler, kasnije glavni izvršitelj Hitlerovih planova za „Jevrejsko pitanje“. U svojim govorima Hitler je igrao na kartu izgubljenog ponosa kod nemačkog naroda, koji je nakon Versajskog mira izgubio teritorije i isplaćivao velike odštete napadnutim državama. Takva istupanja su naročito došla do izražaja u ranim tridesetim kada je Nemačku pogodila finansijska kriza i depresija. Na izborima u septembru 1930, nacisti su od partije izvrgnute podsmehu izrasli u važan činilac u političkom životu Nemačke, osvojivši preko 18% glasova i 107 mesta u Rajhstagu. Nacisti su postali druga po veličini partija u Nemačkoj. U nemačkim parlamentarnim izborima u martu 1933, nacisti su osvojili 44% glasova i kroz koaliciju sa DNVP (Nemačka narodna partija) imali parlamentarnu većinu u Rajhstagu. Hilter je bio izabran za državnog sekretara. Ubrzo su zabranjene ostale partije, a nakon smrti predsednika Hindenburga Hitler je, umesto novih izbora, promenio zakon i uzeo upražnjeno mesto. Hitler je imao običaj da svake godine, na dan 8. novembra obeleži godišnjicu Pivničkog puča iz 1923. držeći govor svojim saborcima u pivnici Birgerbrojkeler u Minhenu, iz koje su pučisti krenuli u akciju. Svake godine njegov govor počinjao bi oko 20.30 i potrajao bi nešto malo duže od sat vremena. Međutim, zbog mnoštva obaveza Hitler je 8. novembra 1939. stigao u pivnicu oko 20.00, a govor je počeo u 20.10. Žureći da stigne na specijalni voz za Berlin, Hitler je održao kraći govor i brzo napustio pivnicu. Samo deset minuta nakon njegovog odlaska, u pivnici je odjeknula eksplozija. Bomba koja je bila postavljena u stubu iza podijuma za govornike ubila je sedmoricu i ranila više desetina prisutnih nacističkih veterana. Istraga je brzo utvrdila da je za atentat odgovoran tridesetogodišnji Georg Esler, po zanimanju stolar. Esler je malo pre ekslozije priveden u Konstancu od strane carinskih službenika kojima se učinio sumnjiv i koji su ga predali graničarima. Prilikom pretresa kod njega su pronađeni značka „Rotkempferbunda“ (komunističke organizacije), eksploziv, podaci o firmama specijalizovanim za prodaju oružja i eksploziva i razglednica Birgerbrojkelera. Tokom saslušanja Esler je priznao da je podmetnuo bombu, ali je tvrdio da je to učinio samostalno, bez pomoći saučesnika. Esler je bez suđenja upućen u koncentracioni logor Dahau gde je i pogubljen 9. aprila 1945. Dana 12. marta 1938, Hitler je proglasio Austriju i Nemačku jednom državom (Anšlus) i trijumfalno umarširao u Beč. Sledeći korak je bio izazivanje krize oko Sudetske oblasti, većinski nemačke oblasti u Čehoslovačkoj. Na Minhenskim pregovorima u septembru, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su popustile njegovim zahtevima, rat je izbegnut na štetu Čehoslovačke. Sudetska oblast je pripala Nemačkoj. Kao rezultat tih događaja, Hitler je izabran za „Osobu godine“ (engl. Man of the year) 1938. u magazinu Tajm. Hitler je naredio invaziju na Čehoslovačku 10. marta 1939. i istovremeno zatražio od Poljske da vrati teritoriju oduzetu Nemačkoj u Versaju. Evropske sile su se protivile ali i bile nemoćne da formiraju zajednički stav sa Sovjetskim Savezom. Hitler ih je izmanevrisao sklopivši tajni pakt sa Rusima 23. avgusta 1939. (Molotov — Ribentrop). Dana Prvog septembra 1939, Nemačka je napala Poljsku. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su objavile rat Nemačkoj. Poljska je pala do kraja septembra, a Hitler je nastavio sa mobilizacijom. U martu 1940, nemačke snage su umarširale u Dansku i Norvešku a nakon dva meseca napale su i Francusku osvojivši usput Holandiju i Belgiju. Francuska je potpisala primirje 22. juna 1940, a Musolini i Italija, politički bliski Hitleru, stali su na nemačku stranu u ratu. Da bi nemačka pobeda na zapadu bila kompletna, kao i da bi osigurao svoju pozadinu pred početak pohoda na Istok, Hitler je morao da uništi Britaniju. Nemački ratni plan za napad na Britaniju nosio je naziv Operacija Morski lav. Osnovni preduslov za uspešno iskrcavanje nemačkih trupa na britansko tlo bio je da Luftvafe ostvari vazdušnu premoć na nebu iznad Engleske. U tu svrhu, nemačko ratno vazduhoplovstvo pokrenulo je veliku operaciju nazvanu operacija „Orao“, koja će u istoriji ostati zapamćena kao bitka za Britaniju. Bitka za Britaniju je trajala od avgusta 1940. godine do maja 1941. godine, ali su najžešći sukobi okončani do novembra 1940. godine. Luftvafe nije uspela da uništi RAF zbog čega je Operacija Morski lav otkazana. Aprila 1941, Nemačka je napala Jugoslaviju i Grčku i uskoro zauzela skoro celi Balkan. Dana 22. juna 1941, Hitler je poslao 5 miliona vojnika na Sovjetski Savez. Pohod na Sovjetski Savez, Operacija Barbarosa, u prvi mah je bila uspešna jer je Hitler dodao Baltičke zemlje i Ukrajinu na svoju mapu osvojenih zemalja. U blizini Moskve, nemačke snage su zaustavljene veoma oštrom zimom i dobro organizovanom odbranom. To je bio prvi veći Hitlerov neuspeh u Drugom svetskom ratu, jer je planirao da osvoji Rusiju u kratkom periodu. Između 1942, i 1945. „SS“ i saučesnici, tj. kolaboratori, sistematski su ubili oko 3,5 miliona Jevreja u koncentracionim logorima. Takođe ogroman broj Jevreja je ubijen manje sistematski, ili je umrlo od izgladnjenosti ili iznemoglosti radeći u radnim kampovima. Pretpostavlja se da je između 5 i 6 miliona Jevreja ubijeno ili umrlo od navedenih razloga u Drugom svetskom ratu. Osim Jevreja, Sloveni, komunisti, homoseksualci, Romi, hendikepirane osobe, mentalno zaostale osobe, Jehovini svedoci, antinacisti, poljski intelektualci, i drugi, su bili ciljevi u ovom zločinačkom projektu. Eliminacija svih ovih, za naciste nepoželjnih, grupa se generalno naziva Holokaust. Smatra se da je Hitler, zajedno sa Himlerom, bio idejni tvorac ovog projekta iako nema mnogo dokumenata koji to potvrđuju. To su bili nezvanični razgovori posle kojih nisu ostajali tragovi. Na konferenciji u Vanseu u blizini Berlina, 20. januara 1942. Hitler je snimljen kako govori: „Jedino eliminacijom Jevreja možemo vratiti sebi zdravlje“. Ovakav stav se ogledao i u odnosu prema ratnim zarobljenicima. Zapadni ratni zarobljenici su tretirani shodno Ženevskoj konvenciji, dok su ratni zarobljenici istočno od Beča imali isti tretman kao i Jevreji. Hitler je živeći u strahu od trovanja hranom, imao 15 devojaka koje su pre njega probale hranu pre svakog obroka. Nemačke snage su prvi veliki poraz doživele u Staljingradu, zime 1942/43. U severnoj Africi, saveznici su zaustavili Nemce u njihovom pokušaju da osvoje Suecki kanal i Bliski istok. Ovi porazi su bili glavne prekretnice u II svetskom ratu. Posle toga, Hitlerovi vojno-taktički potezi su postali iracionalni. Nemačka vojna i finansijska pozicija je uzdrmana, kao i Hitlerovo zdravlje. Leva ruka mu je počela nekontrolisano drhtati; neki istoričari smatraju da je bolovao od Parkinsonove bolesti. Proglašenje rata SAD 11. decembra 1941. dovelo je Hitlera u nezavidnu poziciju. Ratovao je sa najvećom i vojnički najbrojnijom državom (Sovjetski Savez), najvećom industrijskom i finansijskom silom (SAD) i najvećom imperijom (Britanska imperija). Kada je 1943. njegov saveznik Musolini zbačen sa vlasti, američke snage su zauzele Siciliju. Sovjeti su napredovali na Istočnom frontu. Konačno, 6. juna 1944. savezničke snage su se iskrcale u severnoj Francuskoj (operacija Overlord). Realisti u Nemačkom vojnom vrhu su videli da je poraz neminovan, nekoliko njih je odlučilo smaknuti Hitlera. Krajem jula 1944. jedan od njih, Klaus fon Štaufenberg, podmetnuo je bombu u Hitlerov vojni štab, ali je Hitler preživeo. Usledila su ispitivanja i streljanja, oko 4.000 osoba je pogubljeno - i pokret otpora je slomljen. Do kraja 1944. Sovjeti su potpuno oslobodili državu i počeli prodirati u srednju Evropu. Saveznici su nadirali u Nemačku sa zapada. Nemačka je vojno poražena, ali Hitler je odbijao pomisao na predaju ili pregovore o predaji. To je dovelo do daljeg ratovanja i razaranja Nemačke. U aprilu 1945, Sovjeti su bili pred Berlinom. Hitlerovi saradnici su savetovali beg u Austriju ili Bavarsku, ali on je bio odlučan da umre u glavnom gradu. Odbijao je svaku pomisao na izbeglički, neizvesni status, i kao što je obećavao od samog početka rata, izvršio je samoubistvo u trenucima bezizlaza i poraza. Naime, septembra 1939. u Krol Operi, obraćajući se nemačkoj naciji, Hitler je između ostalog rekao da je ponovo obukao uniformu, koja mu je između 1914—1918. bila najsvetija i da je neće skinuti dok ne dobije rat, a ako izgubi - on taj kraj neće dočekati. Nešto posle ponoći 29. aprila, završio je diktiranje svog privatnog i političkog testamenta i potom odlučio da se oženi svojom ljubavnicom Evom Braun, sa kojom je bio u vezi bez prekida od 1932. godine. Samoubistvo su izvršili zajedno, oko 15:30 časova, 30. aprila. Adolf Hitler je zagrizao ampulu cijanida i pucao sebi u glavu, dok je Eva Hitler popila samo otrov. NJihova tela par minuta kasnije iznesena su u dvorište Rajhstaga, polivena sa 200 litara benzina i spaljena. Veruje se da su Adolf i Eva Hitler lažirali smrt tako što su pobegli iz tajnog tunela i sa transportnim avionom `junkers 52 otišli u Argentinu i da je Hitler tamo živeo do 1962. godine i imao dve ćerke sa Evom Hitler. Sebastijan Hafner je u svom delu „Anmerkungen zu Hitler - Primedbe o Hitleru“ pisao o prelomu Hitlerovog života. „Trideset godina neuspeli čovek, onda iz istog momenta politička lokalna ličnost a na kraju čovek oko kog se svetska politika okreće“. Filozof Karl Jaspers je nazvao istoriju o nacionalnom socijalizmu kao opomenu. „Bilo je moguće da se to dogodi, i može u svako doba da se desi“.

vrlo retko intervju lenona sa samim sobom. pita i odgovara. str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. In Novermber (?) 1974, John Lennon interviewed himself for Andy Warhol’s Interview Magazine. The interview, as the title in the pictures say, is conducted by/on John Lennon, and/or Dr Winston O’boogie. For those who don’t know, Dr Winston O’boogie is a pseudonym John used to use. Here, John talks about Walls And Bridges, seeing UFO’s in New York, producing other artists’ albums, Klein and how “he was unfaithful”,the other beatles, and sex with men… Andy Warhol`s Interview Magazine November 1974. CONTENTS VOL. IV No. 10 Bette Midler 4 John Lennon 10 Elsa Peretti 14 Bryan Pitts 16 Butterfly McQueen 18 Louis Malle 20 Aurore Clement 22 Tab Hunter 24 Bruce Lee 30 Yvette Mimieux 32 John Springer 34 Dina Merrill 37 Meet Your Maker 38 Carol Charming 41 Making Faces 43 Good News 45 Out .46 Smalltalk 49 I Cover The Waterfront 54 EDITORS: Andy Warhol Paul Morrissey Fred Hughes PUBLISHER: Peter M. Brant COVER PHOTO: Berry Berenson

str. 47, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. fellini, man ray, josephina baker, mick jager, david bowie ... Rare Vintage Andy Warhol`s INTERVIEW Magazine, June 1973, featuringFellini by Andy Warhol & Pat HackettUschiTommy NutterCharles LudlumJosephine BakerRobert Aldrich`Fabulous Fruits`Lots of photos by ScavulloMAN RAY: Many full page photos!Antonio, fashion illustrator with several full page illustrations Hollywood Headstones Fran Lebowitz (`THE BEST OF THE WORST` column) Bad movies Patti Labelle Jonathan Richmond with funny photo booth photo series!Johnny Nash Mati, the painter DAVID BOWIE AND MICK JAGGER AND LOU REED kissing each other in party picsFull page Warhol color ad for Pioneer Stereo.

str. 54, kompletno stanje : LOŠE samo srbija ne saljem ovaj predmet u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Endi Vorhol (6. avgust, 1928. – 22. februar, 1987.) bio je američki umetnik, koji se smatra tipičnim predstavnikom pop arta. Bio je slikar, filmski reditelj, pisac i zvezda. Osnivač je časopisa Interview. Rođen je kao Andrew Warhola u Pittsburghu u Pennsylvaniji. Njegov otac Andrej Warhola (prezime se pisalo Varhola u Evropi, ali je promenjeno na Warhola kada je emigrirao u SAD) i majka Ulja Justina Zavacka bili su imigranti radničke klase, rusinkog porekla iz sela Mikó, Ugarska. (Danas Slovačka: Miková). Porodica je pripadala Rusinskoj katoličkoj crkvi istočnog obreda. U trećem razredu Worhol se razboleo od horeje, koja izaziva bezvoljne trzaje mišića. Ova bolest je dovela i do promena u pigmentaciji kože, a kasnije je razvio i hipohondriju i strah od lekara i bolnica. Pošto je bio vezan za krevet kao mali, bio je isključen od društva svojih vršnjaka i veoma je postao vezan za majku. Kada je bio u krevetu voleo je da crta, sluša radio i skuplja sličice filmskih zvezda, koje je lepio oko kreveta. Warhol je kasnije svoje bolešljivo detinjstvo opisao kao veoma važno za razvoj njegove ličnosti i njegovih sposobnosti. Rano je pokazao svoj talenat za umetnost i studirao je dizajn na Carnegie Mellon University u Pittsburghu. Godine 1949. preselio se u New York City i počeo je uspešnu karijeru u magazinu, baveći se ilustracijom i advertisingom. Postao je poznat po svojim neobaveznim potezima pri crtanju cipela. To je dovelo do njegove prve izložbe u New Yorku u galeriji Bodley. Tokom 1960-ih Warhol je od ilustratora postao jedan od najpoznatijih umetnika Amerike. Na mnogo načina su Warhol i krug ljudi okupljeni oko njega definisali ovu deceniju. Tokom ove decenije Warhol je počeo da slika poznate američke proizvode, kao što su Campbell’s Soup Cans i Coca-Cola, kao i poznate popularne ikone, kao Marilyn Monroe, Troy Donahue i Elizabeth Taylor. Godine 1963. osnovao je „The Factory“ na Midtown Manhattnu i oko sebe je skupio slikare, pisce, muzičare i poznate underground ličnosti. Počeo je da se bavi štampom na tkanini i slike je radio u serijama, postižući time ne samo da se bavi umetnošću masovne proizvodnje, već i da sama umetnost postaje masovni produkt. Izjavljujući da želi da bude mašina i umanjujući značaj svoje kreativnosti u produkovanju svoje umetnosti, Warhol je načinio revoluciju u umetnosti. Njegov rad veoma brzo postaje kontroverzan i popularan. Od ovog perioda njegov rad se kreće oko američke pop (popularne) kulture. Štampao je slike novčanica, zvezda, brendiranih proizvoda i slike iz novina. Teme njegove umetnosti bile su prepoznatljive i dostupne masi – ovaj aspekt ga je najviše interesovao. Na primer, Warhol komentariše dostupnost Coca-Cole: Odlična stvar u vezi sa ovom zemljom je to da je Amerika započela tradiciju u kojoj najbogatiji ljudi kupuju suštinski iste stvari kao i najsiromašniji. Možete da gledate TV i vidite Coca-Colu i znate da i predsednik pije Colu, Liz Taylor poje Colu i, zamislite, i vi možete da pijete Colu. Cola je Cola i ne postoje pare kojima možete kupiti bolju Colu od one koju pije propalica na uglu. Sve Cole su iste i sve Cole su dobre. Liz Taylor to zna, Predsednik to zna, propalica to zna i vi to znate. Tokom 1950-ih Warhol je, kao ilustrator, koristio asistente da bi povećao svoju produktivnost. Sarađivanje sa drugima će ostati prepoznatljiv (i kontroverzan) aspekt njegovog načina rada tokom cele karijere, a posebno tokom 1960-ih. Jedan od njegovih najvažnijih saradnika iz ovog perioda je Gerard Malanga, koji mu je pomagao u štampi, snimanju filmova, skulpturi i drugim radovima. Među drugima koji su činili njegovu grupu bili su i Freddie Herko, Ondine, Ronald Tavel, Mary Woronov, Brigid Berlin (od koje je dobio ideju da snima svoje telefonske razgovore). Tokom decenije Warhol je negovao boemsku ekscentričnost sa kojom je prezentovao svoje „Superstars“, među kojima su Edie Sedgwick, Viva, Nico, Candy Darling, Ultra Violet, Jackie Curtis, Holly Woodlawn i dr. Ovi ljudi su učestvovali u snimanju filmova u Factory-u i neki su, kao Berlin, ostali Warholovi prijatelji do njegove smrti. Vazne ličnosti iz njujorškog underground umetničkog i filmskog sveta (kao pisac John Giorno i reditelj Jack Smith) pojavljivale su se u njegovim filmovima, što ukazuje na Warholovu povezanost sa različitim umetničkim krugovima u tom periodu. Krajem decenije Warhol je već i sam bio zvezda i pojavljivao se često u štampi zajedno sa svojim Superstarovima iz Factory-a, kao što je Sedgwick. Valerie Solanas se 3. juna, 1968. pojavila u Factory-u i pucala u Warhola. Mario Amaya je takođe bio meta. Pre ovoga Solanas je bila marginalna ličnost u Factory-u. Osnovala je „grupu“ (ona je bila jedina članica) pod nazivom S.C.U.M. - Society for Cutting Up Men (Društvo za sečenje muškaraca) i napisala je S.C.U.M Manifest, radikalno feministički napad na patrijarhat. Solanas se pojavljuje u Warholovom filmu iz 1968. godine I, A Man. Nešto ranije tog dana Solana je tražila da joj vrate scenario koji je dala Factory-u, ali joj nisu vratili. Scenario je bio, zapravo, zaturen. Warhol je bio ozbiljno ranjen i jedna je preživeo (lekari su morali da mu otvore grudni koš i masirali su mu srce da bi ga stimulisali). Fizičke posledice je trpeo do kraja života (morao je, recimo, da nosi korset, koji mu je držao abdomen). Pokušaj ubistva je imao trajne posledice i na njegov život i umetnost. Solanas je uhapšena narednog dana. Tokom ispitivanja izjavila je: „Imao je preveliku kontrolu nad mojim životom.“ Posle pokušaja ubistva Factory je postao krući zbog kontrole i mera opreza. Ovo je za mnoge značio kraj Factory-a 60-ih. U poređenju sa uspehom i skandalima iz 1960-ih, nova decenija je bila mnogo mirnija. Warhol je sada počeo da okuplja nove, bogatije ličnosti, među kojima su Mick Jagger, Liza Minnelli, John Lennon, Diana Ross, Brigitte Bordot i Michael Jackson, koje je portretisao. Njegov čuveni portret Mao Zedonga napravljen je 1973. zajedno sa Malangom osniva magazin Interview i objavljuje knjigu The Philosophy of Andy Warhol (1975). U knjizi prezentuje ideje o prirodi umetnosti: Pravljenje para je umetnost i rad je umetnost i dobar biznis je najbolja umetnost. Warhol je izlazio u Serendipity 3, a kanije u Studio 54, poznate noćne klubove na Manhattanu. Opisan je kao povučen, stidljiv i kao posmatrač koji uviđa detalje. Umetnički kritičar Robert Hughes ga naziva „bela krtica Union Square-a“ Tokom 1980-ih Warhol je ponovo doživljavao uspeh kod kritičara i u finansijama, delom i zbog njegovih novih prijateljstava sa mladim umetnicima, među kojima su Jean-Michel Basquiat, Julian Schnabel, David Salle, kao i sa takozvanim neo-ekspresionistima: Francesco Clemente, Enzo Cucchi i članovima Transavanrguardia grupe, koji su tada postali uticajni. Warhol je, takođe, cenio intenzivan hollywoodski glamur. Jednom je rekao: „Volim Los Angeles. Volim Hollywood. Tako su lepi. Sve je plastično, ali ja volim plastiku. Želim da budem plastičan.“ Warhol je bio jedan od prvih vodećih gej američkih umetnika koji su bili otvoreni po pitanju svoje seksualnosti. Mnogi su o njemu mislili kao o aseksualnoj osobi ili tek voajeru. To je međutim odbačeno od strane njegovih biografa (kao što je Victor Bockris), kao i članova scene Factory-a, poput Boba Colacella (u njegovoj knjizi Holy Terror: Andy Warhol Up Close) i akademaca, poput istoričara umetnosti Richarda Meyera. Pitanje kako je njegova seksualnost uticala na njegovu umetnost i oblikovala njegov odnos prema umetničkom svetu je glavna tema istoričara umetnosti, kao i pitanje koje je Warhol sam postavljao u intervjuima, u razgovorima sa savremenicima i u publikacijama (na primer: Popism: The Warhol Sixties). Tokom karijere Warhol je pravio erotske fotografije i crteže golih muškaraca. Mnogi njegovi čuveni radovi (poput portreta gej ikona, kao što su Liza Minnelli, Judy Garland, Elizabeth Taylor i fimovi kao My Hustler, Blow Job i Lonesome Cowboys) crpe snagu iz gej kulture i/ili otvoreno ispituju složenost seksualnosti i seksualne želje. Mnogi njegovi filmovi su premijerno pokazani u gej porno bioskopima. Neke od najinteresantnijih priča o njegovom razvoju kao umetnika jesu u vezi sa preprekama koje je njegova seksualnost u početku predstavljala dok se trudio da pokrene svoju karijeru. Prvi radovi koje je podneo galeriji bili su homoerotski crteži koji su odbijeni jer su bili isuviše otvoreno gej[1]. U Popism-u Warhol se seća svog razgovora sa rediteljem Emile de Antoniom o teškoćama koje je imao da bude prihvaćen od umetnika, kao što su Jasper Johns i Robert Rauschenberg, koji su takođe bili gejevi, ali ne outovani u to vreme. De Antonio objašnjava da je Warhol bio isuviše „swich“ (da je lako bilo pretpostaviti da je gej) i da ih je to plašilo. Warhol odgovara: „Nisam ništa mogao da kažem na to. Bio je isuviše istinito. Samo sam odlučio da ne brinem, jer su sve to bile stvari koje ionako nisam želeo da menjam, za koje sam mislio da ne treba da menjam... Drugi ljudi mogu da menjaju svoj stav o meni[2]. Ispitujući njegovu biografiju, mnogi definišu ovaj period – kasne 1950-e i početak 1960-ih – kao ključni za razvoj njegove ličnosti. Neki tvrde da njegovo često odbijanje da komentariše svoj rad i da priča o sebi (odgovarajući na pitanja novinara u intervjuima sa „Uhm, Yes“ i „Uhm, No“ i dozvoljavajući drugima da pričaju o njemu), pa i razvoj njegovog pop stila mogu da se prate do godina kada je Warhol odbijen od strane unutrašnjih krugova njujorškog umetničkog sveta. Warhol je praktikovao Katoličanstvo istočnog obreda. Redovno je volontirao u skloništima za beskućnike i opisivao je sebe kao religioznu osobu. Mnogi njegovi kasniji radovi sadrže skrivene religijske teme. Redovno je posećivao liturgije, a sveštenik crkve Saint Vincent Ferrer na Manhattnu je rekao da je Warhol u crkvu odlazio gotovo svakog dana. Na njegov rad je uticala ikonografska tradicija istočnog Hrišćanstva. Warholov brat je rekao da je Warhol bio „istinski religiozan, ali da nije želeo da ljudi to znaju, jer je to bila privatna stvar“. Warhol umire relativno rano, u svojoj 58. godini, 22. februara, 1987. godine u 6:32 u New Yorku. Prema novinskim izveštajima, Warhol se dobro oporavljao posle rutinske operacije žučne kese u uglednoj New York Hospital pre nego što je umro u snu od iznenadnog infarkta. Bolničko osoblje nije dobro pratilo njegovo stanje i posle operacije su ga „napunili“ tečnošću, zbog čega je došlo do hiperhidratacije, zbog čega je Warholov advokat podneo tužbu. Warhol je sahranjen na grkokatoličkom groblju u Bethel Parku, predgrađu Pittsburgha. Među ljudima koji su održali posmrtni govor bila je i Yoko Ono. Bilo je toliko puno predmeta koje je Warhol posedovao da je Sotheby’s devet dana izlagao njegove stvari na aukciji. Aukcijom se prikupilo više od 20 miliona dolara. Do početka 1960-ih Warhol je bio uspešni reklamni ilustrator. Warhol je bio toliko uspešan kao komercijalni ilustrator, da ga niko nije shvatao kao umetnika. Koristeći istu tehniku koju je koristio u ilustracijama, Warhol je uradio seriju crteža i podneo ih galeriji, koja ga je odbila. Počeo je da promišlja odnos između komercijalne umetnosti i umetnosti i umesto da ih vidi kao suprotnosti (što je bio slučaj sa ostalim umetnicima) počeo je da ih spaja stvarajući pop art. Pop art je bila eksperimentalna forma koju je nekoliko umetnika nezavisno počelo da usvaja. Neki od njih, kao što je Roy Lichtenstein kasnije će postati sinonimi za ovaj pokret. Warhol koji će postati poznat kao „Papa popa“ („Pope of Pop“) prihvatio je ovaj stil. Njegove prve slike prikazuju likove iz crtanih filmova i reklama, koje je radio ručno. Kasnije, Warhol svoje teme traži u samim ikonama popa – brendovima, zvezdama i dolarima – i isključuje svaki trag „ruke“. Warhol je tražio svoje teme, koje bi ga razlikovale od drugih pop-artista. Prijatelji su mu rekli da slika stvari koje najviše voli. Na sebi svojstven način da stvari shvata bukvalno počeo je da slika svoje omiljene stvari. Za svoju prvu veliku izložbu slikao je konzerve Campbell’s Soup, koje je jeo za ručak tokom celog života. Warhol je voleo novac, pa je slikao novčanice. Voleo je zvezde, pa je slikao i njih. Od ovakvih početaka razvio je svoj kasniji stil. Umesto da bira teme po kojima će biti prepoznatljiv, birao je prepoznatljiv stil, iz koga je polako istiskivao ruku u procesu stvaranja. Slike je počeo da radi kao štampu na tkanini. Od slikara Warhol je postao dizajner slike. U vrhuncu svoje slave, Warhol je imao nekoliko asistenata koji su radili po njegovim instrukcijama. Warhol se bavio i komičnim i ozbiljnim temama, birajući predmete od konzerve supe do električne stolice. Koristio je istu tehniku – tekstilna štampa, serijska reprodukcija i upotreba svetlih boja – bez obzira na to da li slika glamurozne zvezde, predmete iz svakodnevnog života ili slike samoubistava, saobraćajnih nesreća i sl. Slike iz serije „Dead and Disaster“ (1962-1963), kao što su „Red Car Crach“, „Purple Jumping Man“, „Orange Disaster“, transformišu ličnu tragediju u javnu spektakl i opominje medije da stalno prikazivanje ovakvih slika u medijima otupljuje publiku. Jedinstveni element njegovog rada je njegov keatonski stil – potpuna bezizražajnost. Ovo se ogledalo i u njegovom ponašanju – često se „pravio glup“ u medijima i odbijao je da objašnjava svoj rad. Poznat je po tome što je rekao da sve što treba da se zna o njemu i njegovom radu je već tu – na površini. U takvoj površnosti, bez oznaka iskrenosti, posmatrač je ostavljen da se pita i otkriva šta „pravi Andy“ misli. Da li je Andy užasnut smrću ili mu je ona smešna? Da li su njegove konzerve supe cinična primedba o bezvredosti popularne kulture, ili su „homage“ jednostavne udobnosti doma? Bez želje da odgovara na ova pitanja, njegov rad postaje interesantniji – ostavlja publici da interpretiraju njegovo značenje. Warhol je radio u mnogim medijima – slikarstvo, fotografija, crtež i skulptura. Pored toga, pravio je i filmove. Između 1963. i 1968. snimio je preko 60 filmova. Jedan od najpoznatijih filmova, Sleep (1963.) prati šestočasovno spavanje pesnika Johna Giorna. Film Blow Job (1963.) 41 minut prati izraz lica Toma Bakera kome Willard Maas čini felacio (kamera, međutim, prikazuje samo Tomovo lice). Film Empire sastoji se od osmočasovnog snimanja zgrade Empire States Building u sumrak. Njegov najpopularniji film koji je dobio i najbolje kritike je Chelsea Girls (1966). Film prikazuje dva filma istovremeno, sa različitim pričama. Posle pokušaja ubistva Warhol, koji je sada živeo povučenije, odustao je od snimanja filmova. Njegov asistent, reditelj Paul Morrissay nastavio je da pravi filmove za Factory, usmeravajući filmsku produkciju sa warholovske na više mainstream i filmove sa narativom, kao što su Flesh, Trash, Heat. Ovi filmovi, uključujući i Andy Warhol’s Dracula i Andy Warhol’s Frankenstein bili su više mainstream od bilo čega što je Warhol režirao. U ovim filmovima pojavljivao se Joe Dallesandro, koji je bio više Morrisseyeva nego Warholova zvezda. Warhol je prihvatio bend Velvet Underground kao jedan od svojih projekata tokom 1960-ih, „producirajući“ njihov prvi album The Velvet Underground and Nico i praveći naslovne slike. Njegova „produkcija“ ovog albuma se sastojala samo u plaćanju vremena u studiju. Posle ovog albuma Warhol i Lou Reed su počeli da se sukobljavaju oko ideje u kom pravcu bend treba da se razvija i konačno su prekinuli kontakt. Warhol je dizajnirao omote za dva albuma The Rolling Stones: Sticky Fingers (1971) i Love You Live (1977). Godine 1975. Warhol je uradio nekoliko portreta Mick Jaggera. Godine 1990. Lou Reed snima album Sons for Drella (jedan od Warholovih nadimaka bio je Drella, kao kombinacija imena Drakula i Cinderella (Pepeljuga)) sa John Caleom. Na albumu Reed se izvinjava Warholu zbog sukoba. Warhol je bio prijatelj sa mnogim muzičarima, uključujući Bob Dylana i John Lennona. Warhol je dizajnirao omot za Lennonov album Menlove Avenue, koji je posthumno izdat 1986. godine. Warhol se pojavljuje kao barmen u spotu pesme „Hello Again“ grupe The Cars i u spotu za singl „Mistif“ grupe Curiosity Killed the Cat. Warhol je imao veoma veliki uticaj na new wave/punk rock bend Devo, kao i na David Bowiea, koji je snimio i pesmu pod nazivom „Andy Warhol“ za album Hunky Dory (1971). Andy Warhol Museum u Pittsbughu je najveći američki muzej posvećen samo jednom umetniku. Čuva zbirku sa više od 12.000 umetničkih predmeta. Warholov brat, John Warhol i Warhol Foundation iz New Yorka osnovali su 1992. Warholov porodični muzej moderne umetnosti u Slovačkoj u mestu Medzilaborce, pored koga su rođeni Warholovi roditelji. U filmu The Doors (1991) Olivera Stona Warhola glumi Crispin Glover. David Bowie ga je glumio u filmu Basquiat Juliana Schnabela. U filmu I Shot Andy Warhol (1996), rediteljke Mary Harron glumio ga je Jared Harris, a Sean Gregory Sullivan u filmu 54. Poslednji film u kome se pojavljuje lik Andy Warhola je Factory Girl (2007) u kome ga glumi Guy Pearce. jon voigt, donyale luna, john lenon Andy Warhol`s Interview October 1974 Donyale Luna Philippe Petit Hiram Keller Michael Winner Martha Donyale Luna 5 Philippe Petit 8 Meet Your Maker 12 Michael Winner 14 Martha Reeves 18 Jon Voigt 20 The Andrews Sisters 24 Hiram Keller 30 Frederic Davies 34 Ray Bolger 36 Les Smiths de Monte Carlo 40 Richard Estes 42 Waylon Jennings 44 Making Faces 47 Buy n` Buy 49 Out 50 Smalltalk 52 I Cover The Waterfront 54 COVER: DONYALE LUNA IN HALSTON 3D LUMILAR SEQUINS: AND HIRAM KELLER IN HALSTON BLACK CASHMERE. PHOTOGRAPHED BY BILL KING. STYLED BY DENNIS CHRISTOPHER. COVER DESIGNED BY RICHARD BER NST E I N.

Stanje kao na fotografijma, iskrzan po ivicam i ponegde zaceplpjen, nije puno 100 cm x 70 cm Gigi je mjuzikl snimljen 1958. u režiji Vincentea Minnellija. Scenarij je napisao Alan Jay Lerner koji se temelji na istoimenom romanu iz 1944. autorice Colette. Film ima pjesme sa stihovima koje je napisao sam Lerner; muziku je komponirao Frederick Loewe, a aranžer i dirigent bio je André Previn. Godine 1991. Gigi je odabran na čuvanje u Nacionalnom filmskom registru Sjedinjenih Američkih Država pri Kongresnoj biblioteci kao `kulturno, historijski i estetski značajan.` Američki filmski institut ga je rangirao na 35. mjestu u kategoriji `100 godina... 100 strasti`. Film se smatra posljednjim velikim muzičkim ostvarenjem MGM-a i konačnim velikim dostignućem Freed Unita, na čijem je čelu bio producent Arthur Freed, iako će on kasnije proizvesti još nekoliko filmova, uključujući mjuzikl Zvona zvone 1960. Film je bio temelj za neuspjeli pozornišni mjuzikl na Broadwayu 1973. Radnja se dešava u Parizu na prelasku iz 19. u 20. vijek i počinje s Honoréom Lachailleom (Maurice Chevalier) među visokim društvom u Bulonjskoj šumi. Šarmantni stari raskalašnik, on cinično primjećuje: `Kao i svuda, većina ljudi u Parizu se vjenčavaju, ali ne svi. Postoje i neki koji neće da se žene i neki koji nisu oženjeni. Godine 1900. u Parizu Honoré Lachaille, iskusni poznavalac ljepote i mode, šeta se kroz Bulonjsku šumu, diveći se sjaju mladosti utjelovljenom u duhovitoj školarki Gigi Alvarez. Kasnije, Honoré se susreće sa svojim elegantnim nećakom Gastonom, bogatim nasljednikom carstva šećera, koji kaže da je umoran da bude u centru pažnje pariskog društva. Na Honoréovo iznenađenje, Gaston priznaje da jedino mjesto gdje se može opustiti je u skromnom stanu Honoréove bivše ljubavnice, madam Alvarez, Gigijeve bake i starateljke. U međuvremenu, na njenim sedmičnim lekcijama o bontonu sa svojom kraljevskom tutorkom Alicijom, Gigi se bori da obuzda svoj prirodni nagon, dok uči o pravilima za vrijeme večere. Kada se Gigi žali da ona nikad ne smije prihvatiti ničije pozive i da nema prijatelja, Alicia joj objašnjava da se ne smije miješati s običnim ljudima koji žive običnim životom. Gigi priznaje da je svjesna da su žene u njenoj familiji malo neobične po tome što se nikada ne udaju, ali je zbunjena zbog toga. Alicia onda savjetuje Gigi o važnosti prepoznavanja skupog nakita i upozorava je da nikada ne prihvata drugorazredne poklone ili muškarce. Nakon što pokazuje Gigi kako razlikovati fine cigare, Alicia podsjeća svoju nećakinju da sve što ona uči ima svrhu i savjetuje joj da ne zaboravi da je ljubav umjetnost. Zbunjena o tome šta jedenje, nakit i duhan imaju veze s umjetnošću, Gigi odlazi kući i nailazi na Gastona, koji je bio u posjeti kod madam Alvarez. Oduševljen Gigijevom bezazlenom prirodom, Gaston je poziva na klizalište, gdje njegova trenutna ljubavnica, Liane d`Exelmans, uzima lekcije iz klizanja. Gigi iznenađuje Gastona kada mu izjavljuje da ona smatra Liane običnom i grubom. Te večeri, dok je večerao sa Liane i Honoré u restoranu Maxim, Gaston shvaća da su misli Liane negdje drugdje. Sljedećeg jutra Gaston govori Honoreu da je duboko uvrijeđen kada je saznao od privatnih detektiva da se Liane potajno viđa sa njenim instruktorom klizanja. Kad Gaston nagovještava da će okončati svoj ​​odnos s Liane preko pisma, Honoré insistira da raskid mora biti u skladu sa Gastonovim stilskim ugledom. Sjedajući u Gastonov potpuno novi automobil, dvojica muškaraca slijede Liane do Honfleura gdje Gaston plaća instruktoru klizanja da napusti Liane, a zatim je kritikuje u restoranu i izjavljuje joj da raskida vezu. Honoré zatim ohrabruje Gastona da prisustvuje svim nadolazećim modernim zabavama kako bi se pokazalo da raskid nije imao nikakav utjecaj na njega. Gigi i baka naknadno prate Gastonove avanture kroz novinske kolumne i nekoliko sedmica prolazi prije nego što ih on ponovo posjećuje. Dolazi jedne večere i donosi čokolade i šampanjac, te otkriva da će uskoro ići za Trouville. Nakon što madam Alvarez uvjerava Gastona da odustane od zabave sa dvije stotine gostiju kod Eiffelovog tornja, Gigi mu nudi da se karta s njim i kladi se da će, ako izgubi morati povesti nju i njezinu baku za Trouville. Kad Gigi pobjeđuje u igri, Gaston galantno pristaje ispuniti svoj ​​dio opklade, unatoč protivljenjima madam Alvarez, i priznaje da on ima više zabave sa Gigi nego sa bilo kim drugim. Kod Trouvillea, Gaston prati raskošnu Gigi na plaži, igra tenis i jaši magarca. Honoré, koji je također došao na more, začudio se kada je sreo madam Alvarez i njih dvoje zatim prepričavaju uspomene o njihovoj romantičnoj prošlosti. Po povratku u Pariz, madam Alvarez je pozvana od strane Alicie, koja je kritikuje što je prihvatila Gastonov poziv za Trouville zato što Gigi nije bila dobro pripremljena. Zaprepaštena sugestijom da je Gigi dovoljno zrela da otpočne romantičnu vezu sa Gastonom, madam Alvarez ipak nevoljko prihvaća sestrin savjet. Dok se Gaston odmara u Monte Carlu, Gigi posjećuje Aliciu svaki dan, ali njena tetka je obeshrabrena time da je Gigi i dalje nezrela i da ne cijeni njene lekcije. Iako se Gigi osjeća nelagodno u lepršavim haljinama kupljenim za nju od strane Alicie, kada se Gaston vraća ona oblači jednu za njega. Gaston je tako ogorčen Gigijevom neočekivanom transformacijom u odraslu osobu tako da poput oluje izlazi iz stana, da bi se nekoliko trenutaka kasnije vratio i pitao Gigi da idu na čaj u Swank Reservoir klub. Madam Alvarez to zabranjuje, ali u privatnom razgovoru kaže Gastonu da ako želi da se Gigi viđa sa njim u društvu, oni moraju imati formalno razumijevanje. Razbješnjen idejom, Gaston odlazi, te ljutito šeta ulicama smatrajući Gigi samo kao dijete dok on najednom shvaća da ona zaista postaje mlada dama. Gaston se vraća u stan i predstavlja svoju ponudu madam Alvarez, koja opet traži odobrenje od Alicie. Nakon što Alicia pristaje na uslove da Gaston službeno preuzima Gigi, žene se slažu da za sada neće ništa reći Gigi o aranžmanu. Kasnije, Gaston svraća u stan sa cvijećem za Gigi i poziva je na večeru. Kad Gaston pokušava objasniti promjene u njihovom odnosu, bio je zapanjen kako ga je glatko odbila. Gigi otkriva da je ona shvatila da je ona sada njegova ljubavnica i također otkriva da kada on postane umoran od nje onda će se očekivati ​​od nje da ode drugom čovjeku. Gigi zaključuje da to nije u njezinoj prirodi da živi na takav način. Šokiran njenom iskrenošću, Gastonu je neugodno, ali Gigi ističe da mu nimalo nije bilo neugodno napraviti aranžmane za nju sa madam Alvarez da ona postane njegova ljubavnica. Gigi zatim otkriva svoju želju da ona i Gaston mogu biti prijatelji kao i prije, ali Gaston izjavljuje da ne mogu, jer on je voli. Zapanjena, Gigi ga kritikuje da on nju želi samo kao ljubavnicu, i da on zaista ne brine za nju i onda bježi u svoju sobu. Zbunjen i ljutit, Gaston galami na madam Alvarez što je odgojila Gigi nepropisno i odlazi. Dok se Gaston sastaje sa Honoréom da mu se požali o situaciji, madam Alvarez telefonira Aliciu i saopštava joj vijesti. Užasnuta, Alicia napušta svoj ​​stan i po prvi put dolazi u sestrin stan. One su iznenađene kada Gaston stiže, nakon što je dobio poruku od Gigi. Na Alicijino olakšanje, Gigi Gaston priznaje da bi bila sretnija s njim nego bez njega, a i pristaje na dogovor. Iako nesigurna o svemu, Gigi, lijepo obučena, prati Gastona da bi se pridružili društvu u Maximu. Koristeći sve Alicijine savjete, Gigi je savršena pratilja, što dodtano uznemiruje Gastona, ali ipak joj poklanja prekrasnu smaragdnu narukvicu. Kad Honoré čestita Gastonu na uspjehu sa tako mladom pratiljom koja će ga uveseljavati tokom nekoliko mjeseci, Gaston naglo odvodi Gigi kući bez riječi. Zatim onda šeće ulicama Pariza u stanju zbunjenosti sve dok mu najednom nešto pade na um i, po povratku u stan, pita madam Alvarez da mu dopusti tu čast da oženi Gigi.[2] Uloge Leslie Caron - Gigi Maurice Chevalier - Honoré Lachaille Louis Jourdan - Gaston Lachaille Hermione Gingold - Madame Alvarez Eva Gabor - Liane d`Exelmans Jacques Bergerac - Sandomir Isabel Jeans - tetka Alicia John Abbott - Manuel [3] Nagrade Oscari Oskar za najbolji film William A. Horning, E. Preston Ames, Henry Grace - Oscar za najbolju scenografiju Joseph Rottenberg - Oscar za najbolju fotografiju Cecil Beaton - Oscar za najbolji kostim Vincente Minnelli - Oscar za najbolju režiju Adrienne Fazan - Oscar za najbolju montažu Andre Previn - Oscar za najbolju originalnu muziku Frederick Loewe - Oscar za najbolju pjesmu Alan Jay Lerner - Oscar za najbolji adaptirani scenarij BAFTA Film nije osvojio nijednu BAFTA-u ali je imao nominaciju za najbolji film Zlatni globus Zlatni globus za najbolji film - komedija ili mjuzikl Vincente Minnelli - Zlatni globus za najboljeg režisera Hermione Gingold - Zlatni globus za najbolju sporednu glumicu Ostale nagrade Najbolji strani film - nagrada `David di Donatello` Vincente Minnelli - najbolji režiser - nagrada Udruženja američkih režisera Andre Previn - najbolja muzika - nagrada `Grammy` Najbolji mjuzikl - nagrada `Laurel` Leslie Caron - najbolja glumica - nagrada `Laurel` Alan Jay Lerner - najbolji scenarista - nagrada Udruženja američkih pisaca [3] Zanimljivosti Tokom Gastonove šetnje kroz Pariz gdje pjeva pjesmu `Gigi`, koristili su se kamerni trikovi da bi dijelovi Pariza koji su bili kilometrima daleko izgledali sastavljeni. Ova tehnika, pod nazivom `kreativna geografija`, nastala je i dobila ime po francuskom režiseru Jeanu Cocteau. Pisci Colette i Alan Jay Lerner izabrali su Audrey Hepburn za glavnu ulogu, koja je nastupala na pozornici 1952. Nažalost, 1958. Hepburn je bila zauzeta s drugim filmovima i nije mogla prihvatiti ulogu. Broadwayska pozorišna predstava `Gigi` koju je producirala Anita Loos, otvorena je u pozorištu Fulton 24. novembra 1951. i imala je ukupno 219 nastupa, a zatvorena je 31. maja 1952. Naslovna uloga bila je povjerena tada nepoznatoj Audrey Hepburn koja je 1952 osvojila Svjetsku pozorišnu nagradu za svoju izvedbu. Kad je snimanje filma bilo završeno, Alan Jay Lerner i Frederick Loewe su bili nezadovoljni u početku; Lerner je smatrao da je radnja spora i da je bila dvadeset minuta preduga. On je predložio promjene koje će koštati Arthura Freeda dodatnih 300,000 dolara, ali je Arthur bio protiv dodatnih troškova. Muzički tim ponudio je da kupi 10% od prava filma za 300,000 dolara, a zatim su ponudili 3 miliona dolara za štampanje. Impresionirani sa njihovom vjerom u film, vlasnici MGM-a su se složili s promjenama, što je uključivalo dodatnih jedanaest dana snimanja, te je odvelo projekat 400,000 dolara preko proračuna. Međutim, test projekcije filma imao je povoljnu reakciju (prije izmjene) te odličnu (nakon promjene), a Lerner je shvatio da je film konačno završen. Nakon što su Alan Jay Lerner i Frederick Loewe komponirali nekoliko pjesama, odnijeli su ih Mauriceu Chevalieru, koje su mu svidjele i odmah je pristao glumiti u filmu. Naslovna pjesma je bila Alan Jay Lernerova omiljena od svih njegovih kompozicija. Također, u svojoj biografiji, `Na ulici gdje živim`, Lerner je naveo da u pjesmi `Ona ne razmišlja o meni` stih `Ona je tako ooo-la-la-la, tako nestvarno-la-la-la` je jedina linija u njegovoj karijeri gdje mu je trebalo najduže vremena za komponiranje. Cecil Beaton je naručio više od 150 kostima za scenu u Bois i 20 okićenih haljina za scenu u Maxim. Beaton je imao poteškoća sa nabavkom tako velikog broja kostima u Parizu, ali kada se snimanje preselilo u Hollywood, on je pronašao skladište krcato kostimima.[3] Kritike ... Ako ste dovoljno stari, ili dovoljno zainteresirani za mjuzikle, možda ćete se sjetiti tih vremena, sredinom dvadesetog vijeka kada su Broadway i Hollywood ispunjavali svoje mjuzikle sa privlačnim pričama i nezaboravnim pjesama. `Texas`, `Pjevanje na kiši`, `Moja lijepa gospođice`, `The Music Man`, `Camelot`, `Cabaret`, i još nekoliko drugih ostavljali su publiku da pjevuši melodije dok su napuštali kino dvorane. Danas imamo uglavnom manje vrijedne mjuzikle sa samo jednom dobrom kompozicijom skovanom sa beskrajnim varijacijama. Nije ni čudo da filmski mjuzikli više nisu popularni. MGM koji je producirao `Gigi` 1958, na vrhuncu popularnosti ovog žanra, koji ne samo da je osvojio pohvale publike već i devet Oscara. Gigi je prekrasan, zabavan, romantičan i, što je najvažnije od svega, prepun je šarmantnih likova i iznimno dobre muzike. Čak i ako niste već upoznati s muzikom, vi ćete početi da pjevušite i sami sve dok ne završite gledanje filma. Gigi drži čvrsto mjesto u srcima mnogih posjetilaca kina kao jedan od najslavnijih holivudskih klasika iz doba kada su studiji još uvijek pravili pedantne, pjesmama ispunjene mjuzikle. John J. Puccio, Movie Metropolis [4] Gigi odražava tehničke moći visokog sjaja Hollywooda, zbir klasične ere. Ipak, to je napravljeno u atmosferi sumnjičavosti i pesimizma, isprva potkopavano prijetnjama cenzurom, slabim budžetom, i skepsom. Kao i mnogi drugi Minnellijevi mjuzikli, Gigi je imao dobitnu kombinaciju sastavljenu od: originalne muzike, istančanih likova, gorke ljubavne priče koja balansira sentiment i ironiju. Radnja filma se odvijala u Minnellijevom omiljenom gradu, Parizu, u njegovom omiljenom razdoblju, na prelazu vijeka. Od svih Minnellijevih filmova, Gigi snažno dokazuje da je stil filozofija, način života. Umjetnost je prava tema Gigija, a Minnelli pokazuje gotovo perverzno poštivanje sve te glamurozne gluposti. Nijedan režiser ne zna bolje od Minnellija da su naporan rad, sposobnost i predanost potrebni za stvaranje takve nonšalantnosti. Ali nijedan drugi režiser ne osjeća takvu radost i užitak u postavljanju takvog stila na ekran. Mješavina francuske i anglo-američke književnosti, stari Broadway i tradicije Hollywooda ograničavali su Minnellijeve inače slobodne instinkte. To je jedan od rijetkih Minnellijevih filmova za koji se ponekad osjeća da je ilustriran i pretjerano proučavan mjuzikl. Imajući to u vidu, Gigi se šepuri posebnom ljepotom neusporedivom s bilo kojim drugim holivudskim mjuziklom i ostaje najdraže holivudsko sanjarenje o dobu poznatom uglavnom iz francuskog slikarstva. – Emanuel Levy Directed by Vincente Minnelli Screenplay by Alan Jay Lerner Based on Gigi by Colette Produced by Arthur Freed Starring Leslie Caron Maurice Chevalier Louis Jourdan Hermione Gingold Eva Gabor Jacques Bergerac Isabel Jeans Cinematography Joseph Ruttenberg Edited by Adrienne Fazan Music by Frederick Loewe Music adapted and conducted by André Previn Distributed by Metro-Goldwyn-Mayer Release date May 15, 1958 Running time 115 minutes[1] Country United States Language English Budget $3.3 million[2][3] Box office $13.2 million[ Originalan filmski plakat Zeta Film

Samuraji su bili privilegirana plemićka vojnička kasta feudalnog Japana do revolucije 1868. godine. Nosili su daisho-dva mača tj. katana i wakizashi. Slijedili su put bushida. Morali su počiniti harakiri/samoubojstvo ako im je povrijeđena čast. Čast je bila centar života, koji im je bio posvećen obrani svog gospodara; bio to plemić, feudalac ili car osobno. Samuraj koji je izgubio gospodara ili koji ga nikada nije imao, a bio je samuraj, zvao se ronin. Mnogi su ronini postali senseji (učitelji), banditi ili lutalice (komuso). Samuraji su jedini imali prezime i oružje. U ovim nestalnim godinama XX veka nije bilo političkog ili društvenog koncepta koji bi bio manje aktuelan od jedne nasledno ratničke vladajuće klase. I zaista, većina ljudi već pri pomenu »elitnog društva« oseti silnu i neprijatnu odbojnost. To potvrđuju istorijski primeri normanskih barona, španskih plemića (hidalgo) i pruskih oficira. Njima treba dodati i klasu buši ili, kako je još nazivaju, japansku ratničku klasu, poznatiju kao - samuraji. Ponekad ima nesporazuma u shvatanju istorije, karaktera, vere i položaja samuraja, posebno u društvima koja se prilično razlikuju od japanskog. Ova iskrivljena shvatanja su plod dubokih emocija i često su to bile dve krajnosti — obožavanje i gnušanje. Zahvaljujući živom sećanju na Togovo uništenje ruske carske flote i Nogijevo osvajanje Port Artura, poraslo je interesovanje celog sveta za tu malo poznatu zemlju, čiji su ratnici i mornari pokazali i viteštvo i hrabrost u ratu protiv Rusa. Moglo se očekivati da će Englezi, vezani ugovorom o savezništvu s Japanom, pozdraviti ishod borbe i Japanu dodeliti naziv »Britanija Dalekog istoka«. Takođe je bilo prirodno da azijski narod, od Žutog mora do Persijskog zaliva, oseti duboko zadovoljstvo što se bela rasa više ne može hvalisati, bar ne s takvom sigurnošću, svojom nepobedivom vojnom moći. Amerikance je jako uznemirila japanska pobeda; carska vlada je zbog mnogih razloga, i ne samo zbog surovog zlostavljanja ruskih i poljskih Jevreja, već dugo trpela pritisak Sjedinjenih Država. Stoga se u Evropi, Aziji i Americi, u sveopštoj zbunjenosti, nametnulo pitanje: »U čemu je tajna japanskog uspeha?« Najubedljiviji odgovor na ovo pitanje, čini se, daje jedna knjižica pod nazivom Bušido — duša Japana, koju je napisao profesor tokijskog Carskog univerziteta, dr Inazo Nitobe. Ova knjiga, koja je danas skoro zaboravljena, bila je u svoje vreme pravi bestseler u Britaniji i Americi. Prvi put je štampana 1900. godine, a izašla je ni manje ni više nego u 17 izdanja za narednih dvanaest godina. Dr Nitobe je studirao u SAD, gde se pridružio sekti kvekera. Pošto se vratio u Japan, ubrzo je stekao glas hrišćanskog učitelja i pisca, ali i nekog, ko je bez obzira na sve, okrenuo leda tradicionalnim religijama i japanskoj etici. Na primer, u jednoj od njegovih knjiga pod nazivom Ići-nići ići-gen (Po jedna reč na dan), on jednako hvali poruke budizma, konfucijanizma i stare japanske poezije, kao i poruke Biblije. Bušido — duša Japana veliča tradicije, načela i stil samuraja. Nitobe je dao sjajnu, idealizovanu sliku, koja je trebalo da probudi romantična razmišljanja čitalaca. Njegovi samuraji su vitezovi bez straha i mane. Pošto je ovo shvatio, edvardijanski čitalac dolazi do jezgra Nitobove poruke: bušido, etički kodeks samuraja - još je živ! On nije više ograničen samo na staru ratničku klasu, nego je proširio svoj uticaj na celo japansko društvo. Sve ovo je objašnjavalo heroizam i požrtvovanje koje su pokazivali na borbenom polju, i stoicizam kojim su porodice ispraćale svoje muškarce u rat. Još više od toga, Nitobeovi čitaoci su mogli sebi stvoriti sliku japanskog samuraja iz drevnih vremena, koji se u potpunosti može poistovetiti s hajlendskim lordovima i južnjačkim džentlmenima, s veoma malo specifičnih osobina, koje su se odnosile, uglavnom, na izgled. Ovaj laskavi pristup njihovoj tradiciji i još posebno uticajnoj vodećoj klasi ne bi želeo da porekne nijedan Japanac. Ali, do sada, pošto je bio prilično neosnovan, mogao je izazvati i neka oprečna shvatanja. Očekivanja su se nekada završavala grubim razočaranjima. I manje od 30 godina posle rusko-japanskog rata, iz razloga u koje ne treba dublje ulaziti, Japan - zemlja heroja, zamenjen je Japanom -- imperijalističkim, kapitalističkim skorojevićem! A onda dolazi nešto još gore. Rat na Pacifiku, njegove neposredne posledice i oslobađanje ratnih zarobljenika i interniraca iz logora u jugoistočnoj Aziji uspeli su da od piščeve poruke načine pravu, okrutnu farsu. U prvim godinama posle rata i sama reč bušido budila je gnusna sećanja. Ovo nisu osećali samo bivši japanski neprijatelji — veliki deo japanskog stanovništva izgledao je isto tako neprijateljski raspoložen prema samurajskoj tradiciji. Oni koji su pokušali da ovo poreknu, mogli su samo da prigovore da su njihovi savremeni naslednici uprljali jedno lepo naslede svojom brutalnošću i glupošću. Do 1958. godine Japan je bio vrlo blizak saveznik Amerike i filmu »Sedam samuraja« aplaudirali su u bioskopima od Londona do Los Anđelesa. Te iste godine izašla je iz štampe i knjiga koja bi se mogla nazvati antitezom Nitobeove publikacije, pod nazivom Vitezovi bušida, čiji je autor bio lord Rasel iz Liverpula. U njoj je, s osvrtom na ratne grozote, duh samuraja opisan kao izdajnički i sadistički, čak im je pridodat naziv »nacisti Dalekog istoka«. Knjiga lorda Rasela nikada nije postigla takav uspeh kao Nitobeova, ali uticaj koji je tada imala, nije zanemarljiv. Ona je podsticala, posebno na evropskoj strani Atlantika, antipatiju koja je gajena prema japanskim carskim snagama, i još više prema svemu što je bilo povezano sa samurajskom tradicijom. Do sedamdesetih godina XX veka bilo je različitih mišljenja koja su se našla negde između suprotnosti datih u obe ove knjige, mada slika još nije jasna. Pre svega, samuraj je figura iz prošlosti, koja se, izgleda, skoro nikako ne uklapa u našu predstavu moderne japanske scene. Pa, kako ga onda zamišljamo? On je, naravno, mačevalac, s repom kose vezanim na vrhu glave, spreman da se sam bori s desetinom neprijatelja. On je ratnik sa slike ili ekrana, u crnom oklopu, s kacigom na glavi, ukrašenom krilima, i s maskom na licu. Vidimo ga kako se bori do poslednjeg daha, dok zamak nestaje u plamenu, ili kako smireno kleči na bezgrešnom tatamiju da bi otrovni bodež zabio u levu stranu svoje utrobe. Gledajući ga danas očima ljudi sa Zapada, on nam izgleda sasvim egzotično i toliko daleko od nas, čak više nego neki paladin iz doba evropskog viteštva, još čudniji od mandarina carske Kine ili šamana iz tatarskih stepa. Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri u tradicionalnom buši stilu. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije. Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili tokotai, piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa. Ovakvi događaji nas uvode u srž tradicije, kao što čine i ćanbara eiga, samurajske melodrame, koje su danas glavna tema japanske televizije i bioskopa. Ove priče su japansko viđenje »vesterna«, analogija koja se može i drugačije tumačiti - kao uloga koju igra Jul Briner u Sedam veličanstvenih, a koja predstavlja samuraja sa sombrerom na glavi. Ali, da li zaista ove moderne predstave približavaju današnjeg čitaoca realnosti? Ko su bili samuraji? Kakvi su zapravo bili? Možemo li dati uopšteno viđenje jedne ratničke klase koja je činila 5 % ili 6 % stanovništva, a koja je ipak uspevala da vlada japanskim društvom punih 700 godina? Poreklo samuraja, pa i celokupnog japanskog naroda, još je obavijeno plastom magle. U dalekoj prošlosti, Japan su, možda u naletima, naselili došljaci s ostrva u jugozapadnom Pacifiku ili s azijskog kontinenta. Danas ne postoje zapisi koji bi upućivali na seobu naroda ovakve vrste, ali japanski folklor - moćna mitologija koja se tridesetih godina XX veka uzdigla do statusa nacionalne vere — ukazuje da su zemlju osnovala neka božanstva sa Visokih nebesa i da je boginja sunca poslala svog unuka na vrh planine Kjušu i naredila mu da vlada od bogova stvorenom »Centralnom ravnicom prekrivenom trskom«. Njen unuk je za nekoliko godina borbe uspeo da proširi teritoriju ka istoku, duž obala Japanskog unutrašnjeg mora, do oblasti Jamato, južno od sadašnjeg Kjota, i da tamo osnuje prvu prestonicu Japana. Ta nestvarna ličnost bio je car Dimu, prvi u dugom nizu vladara. On je sa svojim sledbenicima, precima sadašnjih Japanaca, silom oružja pokorio tadašnji domorodački narod. Njihove žrtve su najverovatnije bili preci kavkaskog naroda Ainu, koji su davno naselili severni deo Honšua i danas žive na ostrvu Hokaido, iako u veoma malom broju. Pošto se o prvom caru i njegovim naslednicima govorilo kao o potomcima boginje sunca, i pošto su Japanci verovali da su planine, ravnice, šume, potoci i stene njihove zemlje božanskog porekla, stvorena su dva kulta koja ujedinjena sačinjavaju šintoizam, religiju koja je stalno uticala na psihologiju celokupnog naroda. Prvi od ova dva kulta je mogao da se objasni kao neko posebno poštovanje Sunca. Drugi je, blisko povezan s prvim, predstavljao jako i osečajno shvatanje prirode — ne samo promene godišnjih doba nego i drveća, biljaka, zemlje, svega onoga što sačinjava sredinu u kojoj čovek živi. Svetilište Ise, oko 120 km od Nagoje, simbolizuje oba ova kulta. Naiku (Unutrašnje svetilište) posvećeno je obožavanju boginje sunca Amaterasu. Geku (Spoljašnje svetilište), udaljen oko 6,5 km, posvećen je boginji žita Tojuke. Glavna osobenost oba ova svetilišta je njihova jednostavnost. To su obične drvene građevine kosih smolastih krovova, prekrivenih trskom. Ipak, arhitekta Kenzo Tange kaže: »jednostavne, gotovo prirodne, one ipak poseduju neki visok i prefinjen stil. Njihovo poreklo im je podarilo tu elementarnu snagu i one su kombinacija toga i večne lepote. Ima vrlo malo primera gde je arhitektura uspela da tako dobro ujedini ono životno i estetsko, kao u ovom slučaju.« Mi nikada ne bismo bili u stanju da shvatimo ko su Japanci kada ne bismo uzeli u obzir njihovo osećanje za ono što je neizveštačeno, neulepšano i jednostavno. Ovo može izgledati i pomalo čudno onima koji su videli ružnoću i vulgarnost, koje karakterišu deo japanskog savremenog urbanizovanog života. Štaviše, istina je da nam japanska istorija može pružiti dokaze o preterano dekorativnoj umetnosti, koja je doživljala svoj procvat i bila naveliko cenjena. U svakom slučaju, za sve, od lepota perioda Nara iz XIII veka nove ere, do velegradske ekstravagancije Tokija sedamdesetih godina ovog veka, inspiracija je dolazila iz inostranstva, bilo iz perioda Tanga iz Kine ili iz Amerike XX veka. Pravi domorodački instinkt oduvek se okretao ka onome što je strogo ozbiljno i zaista asketsko. Na ovo se odnosi i faktor uskogrudnosti, koji je bio presudan u prošlosti, a koji i danas uveliko važi. Sve do pronalaska parobroda, japanskim ostrvima se nikako nije moglo priči, čak ni s azijskog kontinenta. Moreuz Cušima, koji deli Japan od Koreje, bio je dovoljno širok i meteorološki vrlo riskantan da bi se narušila homogenost Japanaca od vremena legendarnog cara Dimu. Sasvim sigurni u svoj brdoviti arhipelag, ubedeni u posebnu zaštitu koju im je pružala njihova boginja sunca i bezbrojna druga božanstva — poznata pod nazivom kami, pravi obožavaoci prirode, jednostavni i jako razvijenog instinkta, Japanci su posedovali čvrstoću na koju nije mogao da utiče niko sa strane. Ni snažna budistička metafizika ili Konfucijeva etika nisu bile u stanju da je iskorene ili apsorbuju. Iz ovakvog naroda se u XI veku izdigla posebna vojnička klasa samuraja. Samuraji nisu predstavljali trajnu oligarhiju istočnih protofašista, iako im se ovakav atribut, bez obzira na to što nije imao istorijskih osnova, može lako pridodati. Postoji način, u stvari, na koji bi se lako moglo tvrditi da su samuraji bili uzurpatori. Mnogo ranije, i pre nego što su mogli da polažu pravo bilo na koji deo vlasti u zemlji, za vreme takozvanog heianskog perioda, Japan je posedovao jednu od najprivlačnijih i najfinijih metropolskih civilizacija poznatih istoriji. Ona je nadživela generacije, ne dozvoljavajući nikakvo veće mešanje u poslove vlasti koja je bila u sigurnim rukama samuraja. S tim u vezi, Kina je pružala primer koji je heianski Japan svesrdno sledio. Onog časa kada su samuraji postali neizbežni i stalni članovi vlade, mnogi od njih su tokom vremena stekli ponašanje i dostojanstvenost dvorske aristokratije, kojoj su oduzeli sve sem nominalne vlasti u državnoj administraciji. Ovaj proces je poznat u istoriji. Varvarin u bliskom kontaktu s boljima od sebe, pre ili kasnije, steći će nešto od njihovog sjaja, mada ne i one vrlo fine kulturne osobine. U vreme pada Rimskog Carstva, Goti i ostala plemena mogu poslužiti kao paralela ovom procesu. U slučaju Japana, ovaj proces je bio još produbljeniji sklapanjem brakova između moćnih ratničkih i carskih porodica. Ipak, to nije značilo da će samuraj dati celog sebe kako bi postigao savršenost naučnika ili umetnika, ukoliko bi time izgubio epitet čoveka koji ume da ratuje. Napredovanje u svakodnevnom životu mora da ide ukorak s vežbanjem u vojnim veštinama. Tako kaže i ratnička izreka: Zeitaku va teki da (Raskoš je neprijatelj). Sastav ove ratničke klase se umnogome promenio za vreme građanskog rata od sredine XV do kraja XVI veka. Istoričar G. B. Šansom je istakao »da se sastav vladajuće klase u Japanu u potpunosti promenio do 1600. godine«. Ipak, bez obzira na sve promene, tradicija se održala. Oni koji su se u tom mračnom vremenu izdigli iz neznanja, vojnici-pešaci ili seljaci koji su postali poznati kapetani, bili su spremni da prihvate — svim srcem ili samo na rečima — način ponašanja i vladanja specifičan za samuraje. Tako se i pre XVII veka klasa samuraja stalno obnavljala. Čak i za vreme strogog društvenog sistema, za šogunata Tokugave, još u ranom XVII veku sve do sredine XIX, postojala su neka kretanja unutar i izvan redova samuraja. Ali tradicije su se održale, a kodeks je opstajao. Sve ovo je samuraja činilo velikim u sopstvenim očima, kao i u očima društva u celini. Izmešani su mnogi religiozni, filozofski i estetski elementi ne bi li se pronašao duh »idealnog« samuraja. Prvenstveni imperativ bila je odanost jednom gospodaru, što je važilo i za ostala plemenska društva, a da se pri tome ne oseća poniženje pred onima koji tvrde da su na višim položajima. Ovom imperativu, snaga Konfucijeve doktrine dodala je još više — moglo bi se reći — čak biblijsku važnost. Odnos samuraja prema smrti bio je takođe veoma važan u njegovom načinu mišljenja. Smrt je bila »lakša od pera«, što ukazuje da je bio jak uticaj budizma. Budizam, i to posebno zen-budizam, odigrao je odlučujuću ulogu u uvežbavanju samuraja da vladaju sobom i da koriste oružje — mač, luk, koplje ili musketu. Zen je uveo i ritual ceremonije pijenja čaja, kao inspiraciju pre bitke i relaksaciju posle nje. Što se tiče obreda sepuku (uobičajeni naziv za hara-kiri), on je, verovatno, svoj izvor imao u šintoizmu. Kada je bio na vrhuncu svoje moći, stil života samuraja iz perioda Tokugava (1603—1867) dao je neke primere na polju umetnosti, koji su bili asketski i pomalo ograničeni, ali ne i manje vredni. Njegovi prethodnici iz ranijih perioda, za vreme epskih borbi u gempejskom ratu u XII veku, bili su, možda, živopisniji, ali i oni su mogli da prikažu, s vremena na vreme, kvalitete koji se odnose na domen umetnosti, kao i na sferu etike. Kada se razmatra psihološko ustrojstvo i organizaciona struktura samurajske klase, prirodno je potražiti ubedljive paralele u ostalim društvima. Jedna od njih odmah nas upućuje na evropske vitezove iz vremena feudalizma, na primer, za vladavine Anžuvinaca. Ipak, prema onome što znamo, vitez i samuraj se nikada nisu sreli, i verovatno da nisu ni znali da onaj drugi uopšte postoji. Ali pre nekih 400 godina, ovakav susret se ipak zbio između samuraja i članova evropske elite, modelirane prema dužnostima jedne ratničke klase - i njen osnivač je bio veliki vojskovođa. »Družba Isusova«, takozvana »crkvena konjica«, bila je prilično uspešna nekoliko desetina godina po svom dolasku u jugozapadni Japan. Postoji veliki broj dokaza koji ukazuju da su jezuitski redovnici i japanski samuraji bili izuzetno upućeni jedni na druge, izražavajući obostrano poštovanje. Pohvale koje je za Japance izrekao Franjo Ksaverski, dobro su poznate: »Ne verujem da medu paganskim narodima možete naći nekog sličnog njima. Veoma su društveni, obično dobri i nezlonamerni, obuzeti svojom čašću, koju veličaju iznad svega... Imaju i jednu osobinu koja se ne može naći ni u jednom delu hrišćanstva.. . Bez obzira na to koliko je neki plemić siromašan, oni mu odaju istu čast, kao da je veoma bogat... Narod uveliko poštuje plemstvo, i po njihovom shvatanju, plemstvo je ponosno što služi gospodaru i ceni njegove naredbe. Stoga mislim da ovo nije posledica straha od kazne koju bi gospodar mogao izreći za nepoštovanje, nego je reč o gubitku časti, što bi doživeli ako ne bi ispunili njegovu želju«. Treba posebno uočiti da Ksaverski pominje reč »čast« ni manje ni više nego tri puta u ovom kratkom odlomku. Bez obzira na blisku srodnost, ovaj koncept »časti« nije jednak pojmu »obraz«. Pojam »obraz« ima manju težinu od pojma »časti«, a u feudalnom Japanu oni izvan, kao i oni u okviru samurajskog reda — na primer, trgovci ili zanatlije, mogli su posedovati »obraz«, kao kvalitet koji se mogao uvećati, spasti ili izgubiti. S druge strane, čast je nešto više od toga, dodatak moralnom teretu koji svaki samuraj nosi sa sobom. Antropolozi se, izgleda, slažu da je japansko društvo bilo - i još je velikim delom, »stidljiva kultura«. Do današnjih dana, sasvim je uobičajeno da majka upozorava svoje dete da će ga svako ekscentrično ponašanje izložiti podsmehu okoline. Ona ima običaj da kaže: »Ako to uradiš, ljudi će ti se smejati«. Postoji razlika između ovog shvatanja i mnogo roditeljskog rezona na Zapadu, gde se često može čuti: »Ne obaziri se ako ti se ljudi smeju«, po kome čovek treba da sledi sopstvenu savest i da se ne osvrće na ono što kažu drugi. Ovaj više zapadnjački odnos postojao je, u malom obimu, i u Japanu za vreme feudalizma, čak i medu nekim članovima ratničke klase. Drugim rečima, samurajska čast je poljuljala ideal ličnog integriteta i, još više, uključila slobodnu volju i primat individue. Kao što možemo videti, odanost jednom gospodaru nije zahtevala i slepu poslušnost u svakoj mogućoj situaciji. Prava odanost je mogla zahtevati protest pun poštovanja, ali i ozbiljan protest, koji se u ekstremnim slučajevima završavao obredom sepuku. Postoje, takođe, mnogobrojni primeri nepoštovanja medu samurajima - corruptio optimi pessima (pokvarenost najboljih je gora od svih drugih) — kao što bi rekli jezuiti XVI veka. Ovi misionari, neustrašivi, jer su i sami imali vrlo visoko mišljenje o ratničkoj klasi među kojom su živeli, nisu se ustručavali da u svojim razgovorima citiraju detalje samurajskih izdajstava, osvetoljubivost i bezosećajnu surovost. Dok su rivalstvo u vojnim veštinama i hrabrost uzimane zdravo za gotovo, kao dva osnovna faktora u karakteru samuraja, bilo bi, naravno, pogrešno misliti da samuraji nisu radili ništa drugo sem što su se borili ili pripremali za bitku. Pre svega, oni su vekovima bili vladajuća klasa u Japanu, pa su time bili uključeni u nacionalnu i lokalnu administraciju na svim nivoima iznad seoskih. Ova administracija je takode bila veoma važna za samurajsku klasu. Nije bilo neophodno da običan čovek smatra vladu za ugnjetača, ali i u najboljim vremenima prema njoj se morao odnositi s dosta opreza. Savremeni japanski je »uljudan jezik«, ukrašen izrazima iz počasti, pun suvišnih reči, zbog okolišanja. Čovek se ne može odupreti osećanju da je sve ovo bilo potrebno u prošlosti kako se ne bi izbacila iz ravnoteže nestalna ćud ratnika, koji jaše pirinčanim poljima. Dugi mač, u isto vreme smrtonosan i predivan, zahtevao je svačiju pokornost. Kratki mač, simbol samoubistva, nametao je unutrašnje poštovanje. Moglo se lako predvideti da će ova samouverena ratnička klasa izraziti želju da nauči vojne tehnike Zapada. Još je neobičnija predanost kojom se veliki broj samuraja, za poslednjih trideset godina XX veka, okrenuo raznovrsnim profesijama i trgovačkim aktivnostima karakterističnim za Zapad. Teško se moglo pretpostaviti, na početku XIX veka, da će japanski ratnik, s urođenim smislom za trgovinu, u stvari, za novac, ikada pomisliti da postane bankar, vlasnik fabrike ili trgovac. Ipak, samuraji su dokazali da su često bili uspešniji trgovci nego oni koji su u toj oblasti imali veliku tradiciju. Ovo kazuje da je postojao elemenat povratka na zemlju u karakteru mnogih samuraja. Ratnik se nije ustezao da zaradi novac kada se ta njegova aktivnost mogla opravdati kao građanska, tj. patriotska dužnost. Na kraju, evo dokaza da ovaj fenomen i nema neku veliku važnost. Iako je samurajska zajednica gajila japanski ultranacionalizam ovog veka, odlučnu, mada bezuspešnu opoziciju ovoga pokreta, koji je podržavala manjina socijalista, vodili su oni koji su i sami pripadali ovim tradicijama. Autentična priroda samuraja mnogo je složenija i paradoksalnija nego što to može prikazati jedan konvencionalni opis. Odnos između oca i sina u samurajskom društvu imao je istu osnovu kao u Rimskoj Imperiji, tj. ljubav koja se krila ispod grubosti. Izgleda da je osnovno osećanje ratnikovog sina bilo poštovanje pojačano strahom. U slučaju potrebe, na mladog čoveka se još u detinjstvu svaljivala sva težina odgovornosti, koju je jedva mogao da izdrži. Ma koliko mlad, dečak je mogao postati glava porodice u slučaju da otac umre. U doba građanskog rata muškarci su rano sazrevali, kao što ilustruje jedna čuvena priča iz XIV veka. Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina. Mnogi istoričari sada tvrde da je dečak bio mnogo stariji, ali kako Ivan Moriš kaže: »U proučavanju japanskog heroizma nije bitna autentičnost priče, nego njeno postojanje.« Pre nego što su stigli na bojno polje, otac je rekao Masacuri da se vrati kući i da se brine o majci. Kusonoki Masašige je nagovestio dečaku da bi mogao čuti vest o smrti svoga oca, što bi značilo da mora da ode u planine i da se tamo do poslednjeg daha bori protiv neprijatelja. Kao što je ratnik i predvideo, sve se okrenulo protiv njega, tako da je bio teško ranjen pre nego što je izvršio sepuku. Ovom poslednjem aktu Kusonoki Masacure prisustvovao je i njegov brat koji je izjavio pre nego što se ubio, da bi voleo da može da se rodi sedam puta kako bi uništio njihove neprijatelje. Pošto su sebi proburazili trbuhe, braća su jedan drugog proboli mačem i zajedno umrli. Posle nekog vremena, komandant neprijateljske vojske poslao je Kusonokijevu glavu njegovoj ženi. Dečak Masacura se povukao u drugu sobu, svukao se i pripremio se da se proburazi mačem koji mu je dao otac pre nego što su se rastali. I upravo kad je hteo da oštricu zabije u svoj trbuh, majka ga je pozvala i rekla mu da je njegova dužnost da ostane živ. Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveća životna fenomena: »vatra, zemljotres i otac«. Nema sumnje da je strah nestajao s detinjstvom, ali neki određeni stepen bojazni je uvek postojao. Obaveza prema roditelju nikada se u potpunosti nije mogla odužiti, čak se ni smrću taj odnos nije završavao. Ispred domaćeg kamidana (porodičnog oltara) članovi porodice su se ispovedali pokojnom ocu kao da je on tu stvarno ili duhovno prisutan. Ova ogromna i moćna moralna odanost sina prema ocu, koja, prema kodeksu samuraja, treba da ustupi mesto većoj obavezi ratnika prema svom gospodaru, veoma jasno pokazuje snagu i kvalitet ovih veza koje samuraja spajaju s njegovim feudalnim gospodarem. Klasično tumačenje značenja ove vrste odanosti predstavljeno je u knjizi Hagakure (Skriven medu lišćem), delu jednog od samuraja s feuda Nabešima na Kjušu, iz prvih godina XVIII veka. Delo odiše i poezijom i skučenim provincijalizmom, jer sve počinje i sve se završava na feudu Nabešima. Hagakure navodi da osnivač budizma ni Konfucije nikada nisu bili službovali na feudu Nabešima, pa se njihova učenja i ne slažu s tradicijama ove kuće. Drugim recima, samuraj koji služi daimja Nabešima, nema obaveze prema bilo kojoj religiji, osim da služi svom gospodaru. »Gde god da smo, duboko u planini ili pokopani pod zemljom, bilo u koje vreme i bilo gde, naša je dužnost da štitimo interese našeg gospodara. Ovo je obaveza svakog Nabešima čoveka. To je kičma naše vere, nepromenljive i večite istine. Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara... Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti... Bušido, život ratnika, znači smrt Treba napomenuti da su odanost i detinja pokornost jedini etički osnov po kome je dužnost prema ocu zamenjena dužnošću prema gospodaru. Ovo je bio dobar način da se spreči bilo kakav sukob između ova dva vrhunska moralna imperativa. Na primer, bio je opšte prihvaćen stav, ukoliko se samuraj suprotstavi svom gospodaru, dužnost njegovog sina je da podrži gospodara, čak i na štetu svog oca. Nekom čudnom logikom, sinovljevo ponašanje bi se tada shvatilo kao »najviši oblik detinje pokornosti«. Izgleda da je Hagakure nalagalo slepu odanost samu po sebi. U stvari, bez obzira na to kako je bilo na Nabešima feudu, samuraj ne samo da je imao pravo nego mu je nalagala i dužnost da se usprotivi uvek kada je bio siguran da je potez njegovog gospodara nesmotren ili nepravičan. Ukoliko sva ubeđivanja ne bi pomogla, onda bi se s tim prestalo ili bi se završilo samoubistvom. Ovaj krajnji korak je predstavljao veoma snažnu sankciju, dovoljno jaku da uzdrma odlučnost svih, pa i najčvršćih i najtvrdoglavijih feudalnih gospodara. Ukoliko se samuraj ne bi usprotivio, odlučno, ali s punim poštovanjem, onda, kada bi se za to ukazala prilika, njegov stav bi se mogao protumačiti kao nelojalnost i moralni kukavičluk. Sledeći citat dolazi iz poznatog dela »Onna Daigaku«, što se bukvalno prevodi kao »Veliki nauk za žene«, ali je možda bolje reći »Sve dužnosti žene«. »Pridi svom mužu kao da prilaziš nebesima, jer je sigurno da će, ukoliko ga povrediš, nebeska kazna tebe stići.« Veruje se da je pomenuto delo napisao naučnik Kaibara Eken (1630—1714). Novator velikog značaja, bio je osnivač medicinske botanike u Japanu. Kaibara je bio neodlučan, kritičan, pristalica neokonfucijanizma. Bio je u srećnom braku punih 45 godina, ali nije imao dece. Danas se smatra da je autor dela Onna Daigaku pre njegova žena nego Kaibara Eken. Po oštrom antifeminističkom tonu dela, ova činjenica može da zvuči čudno, ali jedno je sigurno - u Japanu iz perioda Tokugava, posebno u samurajskoj klasi, i žene su prihvatile sanđu, konfucijanistički princip »trostruke podčinjenosti«, koji je od žena zahtevao: potčinjavanje muževijevim roditeljima, mužu i najstarijem sinu. Moderni zapadni naučnici nazivaju Onna Daigaku, »Bušido za žene«. Zahtevi koji se postavljaju mladoj supruzi biće vrlo očigledni kada se navede sledeći pasus iz knjige: »Žena nema samo jednog gospodara. Ona mora da gleda u svog muža kao u svog gospodara, i mora ga služiti, obožavati i poštovati, ne prkoseći mu i ne misleći površno o njemu. Najveća dužnost u životu žene je poslušnost. U razgovoru s mužem, njeno držanje i ponašanje mora biti ljubazno, ponizno i pomirljivo, a nikada mrzovoljno i tvrdoglavo, nikada grubo i agresivno. Sve ovo treba da bude prvenstvena briga žene... Žena uvek mora biti na oprezu i mora dobro paziti na svoje ponašanje. Ujutro mora rano ustajati, a uveče ići kasno na spavanje ... Kao što žena odgaja naslednike ne svojih roditelja, nego svekra i svekrve, tako mora poštovati više njih nego svoje roditelje i odnositi se prema njima s dužnim uvažavanjem. Njene posete rodnom domu treba da budu ređe posle njene udaje. Bez obzira na to koliko slugu ima, njena je dužnost da se ne izvlači od obaveza koje su joj namenjene. Ona mora šiti odeću za svekra i svekrvu, i pripremati im hranu. Prema mužu mora uvek biti predusretijiva, mora mu peglati odela, čistiti prostirke, podizati decu, prati sve što je prljavo, biti stalno prisutna u svom domaćinstvu, i nikada ne odlaziti izvan svog doma, osim ako to nije zaista neophodno ... Pet najtežih bolesti koje mogu uticati na ženin um su: neukrotivost, nezadovoljstvo, kleveta, ljubomora i glupost. Nema sumnje da ovih pet bolesti napadaju sedam ili osam od svakih deset žena, a iz njih se rađa inferiornost žene u odnosu na muškarca. Žena se od tih bolesti mora lečiti samokontrolom i samoubedivanjem. Kažu nam da je bio običaj naših predaka da se žensko dete, pošto se rodi, ostavi da leži na podu tri dana. I po ovome se vidi koliko je muškarac vezan s nebesima, a žena sa zemljom. Žena treba da nauči koliko je za nju neophodno, da se u svemu oslanja, pre svega, na svog muža i da bude zadovoljna što zauzima mesto pored njega ... Ako se žena ovako ponaša, njeni bračni odnosi biće harmonični i dugotrajni, a njeno domaćinstvo — slika mira i sklada.« Ova pravila su bila deo nastavnog plana terakoja, ili hramova-škola za osnovno obrazovanje običnih ljudi. To naglašavanje drugostepenog statusa žene, posebno primetno u klasi samuraja, bilo je tipično za celokupno društvo. Izgleda da je samo neuka seljanka uživala slobodu da protivreči boljima od sebe. Važno je naglasiti da su s ukidanjem feudalizma sedamdesetih godina XIX veka, mnogo prosvećenija mišljenja počela da potkopavaju pravila i duh Onna Daigaku. Štaviše, ne treba zaboraviti da, ukoliko je zbog ovakvih propisa žena samuraja trpela i nepravdu i pokornost, ni život njenog muža (ukoliko se i on strogo pridržava svojih pravila), nije bio nimalo lakši. Koliko su ovi zahtevi bili spartanski, pokazuje i činjenica da je samuraj još kao dečak poučavan od oca da tri ljudske funkcije - uzimanje hrane, izlučivanje izmeta i polni čin, treba obaviti što je moguće brže, a svaka želja da se u ovim zadovoljstvima uživa, strogo je zabranjena. Izgleda da psihologija čoveka uključuje i fenomen uzvraćanja tiranije. Čovek može, s pravom, pomisliti da je samuraj, pod težinom nametnutih obaveza i samodiscipline potražio neku vrstu oduška na taj način što je tiranisao svoju ženu. Jednako se i žena svetila kada je došlo vreme da joj snaha ude u kuću. Požrtvovane mlade supruge postaju prave svekrve-tirani. O inferiornosti žene nije se naročito glasno govorilo pre perioda Tokugava. Dok se inferiornost žene oduvek podrazumevala u konfucijanističkoj etici, sada je još dobila na snazi širokom propagandom neokonfuncjanističkih ideja XVII veka; ovaj trend još više su podstaknuli uslovi mirnog života sredinom tog stoleća. U ranijim, i nestabilnijim vremenima, od ratnikove žene se očekivalo da bude više nego samo kuvarica i majka. Mali broj ratnika se oženio izvan svoje klase. Kao ćerka samuraja, ona je morala da nauči da rukuje helebardom i da timari i vežba očevog konja. Takode su je učili kako da izvrši samoubistvo, presecanjem vratne arterije bodežom kai-ken ukoliko bi to bilo potrebno. Ove »veštine« nisu bile u potpunosti zaboravljene za vreme mira u periodu Tokugava, ali je potreba za njima bila manje naglašena. Zbog toga je uloga žene Tokugavinog samuraja, kao partnera koji se suočava s opasnošću, izbledela i postala zaista nepotrebna. S druge strane, za seljake, zanatlije i trgovce bilo je sasvim normalno da žena pomaže mužu u svakodnevnim poslovima. Stoga u ovim klasama u bračnom odnosu i nije bilo toliko nejednakosti kao u samurajskom društvu. Na brak se u svim klasama gledalo kao na društvenu dužnost, na obavezu pri kojoj moraju pretegnuti interesi porodice nad pojedinačnim željama. U samurajskoj klasi, pre svega, društvena obaveza i interes porodice bili su od veoma velikog značaja. Ukoliko je stalež viši, i interesi porodice bili su veći. U slučaju daimja i njihovih glavnih savetnika, sistem alternativnog boravaka u Jedu uključivao je i dužu odvojenost muža od žene. Istina, idealno gledajući, po ulasku u brak uslediće ljubav pre ili kasnije. Izuzetno samopožrtvovanje i poslušnost žene razmekšali bi muža, i najvećeg despota. Istina je da se to često dešavalo, ali otvoreno priznati ove činjenice (osim nekim prećutnim znacima), smatralo se neprikladnim. Hvaliti svoju ženu značilo je hvaliti samog sebe, pa je to ujedno bilo i kršenje lepog ponašanja. Sa stanovišta savremenog evropskog društva, većina samurajskih žena bila je potisnuta. U istoriji Zapada, reč »viteštvo« iako je etimološki vezano za reč »konj«, istovremeno je simbol galantnosti prema osobama suprotnog pola, što je imalo malo ili nimalo odraza u životu i shvatanju tipičnog samuraja. U njegovoj tradiciji, pre svega, nije uopšte postojala viteška borba u kojoj bi sudija bila žena i koja bi se odigravala u njenu čast ili po njenoj želji. Znači li to da na »putu samuraja« nije bilo mesta za romantičnu ljubav medu polovima? Tokom niza godina, stroga pravila naređivala su idealnom samuraju da se ne upušta u avanturu s nekom ženom. Samurajsko društvo nije bilo svet Gendija. Zaista, tokom dugog perioda Tokugava, roman Murasaki Šikibua smatran je razvratnim i opasnim. Ipak, u XVIII veku, ovo mišljenje nije bilo tako rasprostranjeno, pa je usledilo i ponovno ocenjivanje romana Genđi Monogatari; smatralo se da, bez obzira na površni erotizam, roman ipak sadrži moralne principe, ako je suditi po strogo estetskim kriterijumima. To je dokazivano, na primer, time da lotosov cvet cveta i u blatnjavim vodama, kao što i neka zabranjena ljubavna veza može da sadrži čistu lepotu i prefinjena osećanja. I sama činjenica da je ovako zrela kritička misao privukla školovane ljude, većinom samuraje, bila je znak da nema više stroge, didaktičke atmosfere, koja se obično vezivala za Tokugavinu vodeću klasu. Grubi stoicizam, ukoliko izbegne one opasne staze do brutalnosti, može da izazove i tanana osećanja i da gaji posebno, iako neobjašnjivo, poštovanje za čežnju i druge potrebe ljudskog srca. Ninđo — ljudska osećanja, uzbudila su samuraje, u to možemo biti sigurni, više nego ostale ljude. Ali, za samuraja, više nego za bilo koga drugog, ninđo nije smeo da umanji njegovu odanost i obavezu. Jer, obaveza — giri uvek je bila imperativ koji je pokazivao jedini put kako da on svoje dužnosti (on) bar, delimično sprovede. Giri, kao što smo već videli, prvenstveno se vezuje za odnose samuraja prema svom gospodaru. Na drugom mestu je bio njegov odnos prema roditeljima, u kome je do izražaja dolazio i giri i on. Po prirodi stvari, vrlo često je nastajao sukob između dužnosti i osećanja, između girl i ninđo, i u većini slučajeva može se sa sigurnošću pretpostaviti da je on rešen u korist girija, bez obzira na potrebe ljudskog srca. Ali, bilo je, naravno, i kritičnih situacija kada je ishod tog sukoba ostajao neizvestan neko vreme, ili je mogao da se pretvori u tragediju. Stoga nije čudno da je sukob između giri i ninđo bio tema mnogih drama i priča. Vrednosti girija i ninđa mogu se lepo izjednačiti, čak se može reći da se oni međusobno i dopunjuju. I više od toga, oni imaju, u najširem smislu, i jednu univerzalnu primenu: »Giri koji nije omekšan ninđom može izgledati nehuman: on poriče pravo individue da bude srećna na račun društva. Ninđo, ukoliko ga ne ograničava giri, ne samo da je popustljiv nego može, na kraju, da uništi ljudsko društvo«. Samo obazrivost može naterati samuraja da bude uzdržan kad je u pitanju ninđo. Biti rastrzan između ljubavi i dužnosti predstavlja agoniju koju je teško izdržati. To su vrlo dobro znale žene samuraja i njihove majke. Pošto giri uvelu mora da nadvlada, bilo je najbolje tu borbu učiniti lakšom, pristajući na ninđo onoliko koliko je bilo potrebno za harmoniju u kući. Tako je u ženinoj potčinjenosti i pokornosti bilo duha rimske matrone - dura virum nutrix (stroge dadilje muškarca). U hijerarhiji samurajskih odnosa, giri je ipak značio više od jednostavne reči »dužnost«. Dužnost ima, posle svega, nekakvo hladno, čak beživotno značenje. Ovog puta je faktoru romantičnosti, često odsutnom ili prećutkivanom u drugim odnosima, dozvoljeno da se pojavi na sceni. Nitobe govori o »čudnoj snazi i nežnosti prijateljstva između dva muškarca, o odnosu između braće čemu dodaje i romantičnu naklonost, nesumnjivo pojačanu odvajanjem polova u mladosti - i to odvajanjem koje je poricalo svaku prirodnu naklonost, priznavanu u zapadnom viteštvu«. On dalje kaže: »Ja mogu ispuniti stranice japanskim verzijama priče o Demonu i Pitiji, ili Ahileju i Patroklu, ili da jezikom bušida pričam o vezama koje su bile isto toliko tužne kao i ona koja je vezivala Davida i Jonatana«. Skoro isto mišljenje je izrazila i Ćie Nakane, dobro poznati japanski antropolog. Ona tvrdi da »u Japanu nema ljubavne priče koja bi se po popularnosti mogla porediti s pričom o 47 ronina, jer ova ilustruje »poseban oblik idealnog ljudskog odnosa (uvek na relaciji superiorniji-inferiorniji), kako ga Japanci zamišljaju«. Ona takode komentariše da muškarci koji se nađu u takvoj vrsti odnosa »imaju malo osećanja za ženu ili dragu«; emocije samuraja »bile su u potpunosti potrošene na ljubav prema gospodaru«. Čini se da oni nisu ni imali potrebe za ljubavlju žene. Dr Nakane napominje da bi ovo moglo da bude prava priroda samurajskog mentaliteta .. . Sigurno da u tome ima mnogo istine. Pri tom se, naravno postavlja pitanje homoseksualnosti, bila ona svesna ili nesvesna. Koliko mi znamo, homoseksualnost je bila, možda, rasprostranjena medu budističkim sveštenicima i njihovim pomoćnicima. Postoje mnoge priče o homoseksualnoj ljubavi u ovim krugovima za vrema perioda Muromaći (1339 — 1573), pa su u XVI veku evropski jezuiti i franjevci u Japanu zabeležili, zabrinuto i s negodovanjem, veliki broj homoseksualnih aktivnosti medu njihovim neprijateljima, budističkim sveštenicima. Ipak, homoseksualne aktivnosti nisu bile ograničene samo na hramove. Uostalom, u jednoj od svojih knjiga Ihara Saikaku, pisac iz XVII veka, veličao je ljubav muškaraca, više nego žena u samurajskoj klasi. Ali možda je on pisao u tom tonu kako bi se dodvorio vladi Cunajošija, tzv. »šoguna-psa«, koji je gajio veliku naklonost prema mladićima. U svakom slučaju, ogromna književna slava Ihara Saikakua oduvek je počivala na njegovoj veštini da prikaže život trgovaca i građana. Navodi se da je većina njegovih heroja-samuraja »predstavljena bez imalo kritičnosti ili humora ...« Nije poznato koliko je Saikaku bio u ličnom kontaktu sa samurajskom klasom. Svoje varošane opisao je do najsitnijih detalja, »dok njegovi samuraji izgledaju pomalo shematizovano«, a njihove ljubavne odnose gotovo uvek je prikazivao kao besprekornu odanost. Razumljivo je da je Saikakuov glavni cilj bio da udovolji samurajima, mada je sam verovao da samuraji zaista poseduju neke vrline nedostupne klasi trgovaca. Samuraji ljubavnici predstavljeni su po grčkim normama, kao ratnici koji preziru ljubav žena, ali su spremni da umru dokazujući nepokolebljivu ljubav prema drugom muškarcu. I sve ove priče završavale su se sepukuom (ritualnim samoubistvom) obojice mladih ljudi, »od kojih se svaki odlučio na taj čin da u očima onog drugog ne bi ispao manje požrtvovan.« Komentari koje daje profesor Donald Kin, uključuju dva bitna momenta za osvetljavanje ličnosti samuraja. Postojala su tumačenja, čak verovanja, da obični smrtnici ne mogu da shvate vrline samuraja, a pri tome je postojala i paralela s drevnom Grčkom. Da je Saikaku, majstor ironije u humora, hteo da naslika samuraja u idealizovanom obliku, bilo bi to kao da »sam sebi skače u usta«. Ali, to ne bi moralo isključivo da znači nedostatak poštovanja za one samuraje koji su zaista živeli po pravilima koja su sami sebi nametnuli. Ova pravila, koja je, nesumnjivo, poštovala manjina japanske moralne elite, izazivala su, pre svega, poštovanje. Niko, ma koliko bio cinik, nije mogao da porekne ispravnost tih pravila, jer su zahtevala određeni stepen samopožrtvovanja, koje je bilo iznad moči običnog čoveka. Društva koja su bila zadojena hrišćanskom tradicijom pokazivala su kontrast između ideala i stvarnosti. Samo oni zaista bezosećajni članovi ovih društava zaboravili su da odaju počast onima koji su pokušali da svoje živote dovedu u sklad s onim što je izloženo u »Besedi na gori«. Jer voleti svog neprijatelja i ponuditi mu prvo desni, pa levi obraz, značilo je izvršiti silan pritisak na psihu običnog čoveka. »Mi najviše moramo voleti naše potrebe onda kada ih spoznamo« - kontekst ove rečenice mogao bi da bude i Tenisonov dvor kralja Artura, ali se te reči mogu jednako primeniti i na feudalni Japan. Paralela sa starom Grčkom je očigledna, mada je ne bi trebalo preuveličavati. Seišinteki-ai — »duhovna ljubav«, može se slobodno tumačiti kao »platonska ljubav«, a odanost japanskih ratnika njihovim feudalnim gospodarima, koja se svaki put iznova prikazivala kao pravilo i primer, mogla bi predstavljati osećanje koje nije dozvoljavalo gotovo nimalo rivalstva od strane ženskog pola. Nema sumnje da je navika, uz naklonost, vezivala samuraja za njegovu suprugu. Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se ni bolje ni gore nego kao jedan od oblika muške razonode. Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva. Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija. Prema ovome, jasno je da u srcu mnogih samuraja nije bilo »nimalo mesta za ženu ili draganu«. Isto tako, verovatno je, mada se to ne može tvrditi, da su samuraji svih perioda imali vrlo malu potrebu da seišinteki-ai (»duhovnu ljubav«) spajaju s fizičkim seksualnim življenjem. Ali u kakvom je odnosu bila duhovna ljubav između roditelja i sina? Videli smo da se odanost roditeljima smatrala nečim višim od prirodnog ljudskog instinkta; ta veza je bila etički imperativ, u stvari, manifestacija detinje odanosti, koja je na lestvici samurajskih dužnosti bila na drugom mestu. Podrazumeva se da su se obaveze sina prema ocu izražavale kroz njegovu ljubav i poslušnost. Što se tiče veze između sina i majke tokom njegovog života, izgleda da na ovaj odnos nije negativno uticalo pravilo da majka mora slušati sina kad on stigne u zrelo doba. Izgleda verovatno da je žena lakše podnosila svoju podređenost mužu s obzirom na jake veze između nje i njene dece. Ovo se posebno odnosi na sinove, jer ćerka posle udaje odlazi u kuću mladoženje. Briga za majku-udovicu i samoodricanje u takvim slučajevima imali su veliku važnost za samurajsku klasu, čak više nego i bilo u kom drugom delu društva. Hidejoši se prema svojoj staroj majci odnosio s bezgraničnom ljubavlju i pažnjom, trudeći se da s njom bude u stalnom kontaktu, bar u pismima, ako nije mogao da bude pored nje. Zaista, ovaj oblik sinovlje odanosti, tj. briga o majci, mogao je čak da se oseti i na visokom položaju uprkos lojalnosti prema gospodaru. Najpoznatiji primer je naučnik-samuraj, Nake Todu (1608 — 1648), koji se obično smatra osnivačem Vang Jang-ming škole u Japanu. Vang Jang-ming škola neokonfucijanizma, poznata u Japanu kao Ojomei-gaku, prevazilazi neke oblike ponašanja, koje je vrlo precizno utvrdio Jamaga Soko i pristalice bušida, jer naglašava potrebu da se rečima iskaže akcija. Ono što savest diktira, mora se dokazati delima, a savest je glas neposrednog moralnog osećanja svakog čoveka. Savest je Nakea primorala da napusti službu kod svog daimja i da se vrati u svoje rodno mesto kako bi se starao o staroj majci. On je ostavio svoje dužnosti samuraja a da za to nije dobio odobrenje. Ovaj postupak ga je skupo stajao, ali su mu njegovi kritičari odobravali a pristalice tumačile kao nesebičan korak koji se zasnivao na određenom, neortodoksnom, filozofskom i moralnom načinu razmišljanja. Stoga on nije predstavljao slučaj giri-ninđo sukoba nego pre jednu vrstu girija. Idealni samuraj, spreman da u svakom trenutku žrtvuje svoj život kako bi pokazao odanost, nije bio fanatik koji ne razmišlja. Jer, i pored sve težine spoljašnjih obaveza, koje su ga pritiskale, on nikada nije zaboravljao dužnost prema svojoj savesti. Ovo je posebno bilo izraženo u slučaju onih koji su prihvatili Ojomei gaku, učenje škole Vang Jang-ming, koja je posebno naglašavala intuiciju i važnost jedinstva verovanja i akcije. Ovde je naročit značaj pridavan instinktu samostalnog razmišljanja o stvarima, koji je, naravno, mogao dovesti do određene samostalnosti u mišljenju, kao kad je Nate Todu odlučio da se brine o svojoj majci. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojeg je vlada Tokugave želela da se prema Ojomei gaku svi odnose s nepoverenjem. Iskreno verovanje u bilo koju veru, ma koliko ona na prvi pogled izgledala ortodoksno, moglo je jako da utiče na um samuraja. Dokaz za ovo su mnogobrojni ratnici sa Kjušua koji su se opredelili za hrišćanstvo i neverovatna hrabrost s kojom su mnogi od njih gledali mučeničkoj smrti u oči. Zbog toga, u praksi, Bakufu nije mogao da ograniči samurajsku klasu samo na jednu vrstu ideološke opredeljenosti, iako su, nesumnjivo, postojale zamašne mere spoljnjeg konformizma. Ipak, 1837. godine, u Osaki se odigrao značajan prekid mira. Bio je to ustanak gladnih stanovnika koje je predvodio istaknuti samuraj-naučnik i bivši sudija, Ošio Heihaćiro. Pristalica Ojomei gaku, on je pošao na hodočašće u rodno mesto Nake Tođua, na obali jezera Biva. Prelazeći jezero, pri povratku, brod je zadesila oluja i učinilo se da će se Ošio utopiti. Razmišljajući o bliskoj smrti, Ošio je imao pred sobom viziju Vang Jang-minga. »Ovo mistično iskustvo na jezeru«, piše Ivan Moriš, »verovatno je podstaklo Ošija na potpunu emocionalnu predanost i pripremilo ga za završni čin i smrt na jedan način koji nikada ne bi mogao postići bilo kakvim razmišljanjem ili apstraktnim mudrovanjem«. Ošija su oduvek pamtili po tom njegovom »završnom činu«, koji je predstavljao njegov oružani ustanak protiv vlasti Bakufua. Inspirisalo ga je sažaljenje nad patnjom običnih ljudi u Osaki, koji su zbog loših žetvi i pogrešnog upravljanja gradom trpeli glad, a siromašniji su od nje čak i umirali. Pošto svojim protestom nije uspeo da razmekša neosetljivo srce poglavara gradske uprave, Ošio je prodao svoju biblioteku punu vrednih knjiga, kako bi tim novcem nahranio sirotinju i kupio oružje. U početku je izgledalo da će pobuna biti uspešna. Ali ubrzo, dok se Ošio borio protiv tlačitelja, Bakufu ga je progonio do u smrt. Ošio je završio u plamenu jedne kuće, u nekom zabitom selu, gde se naočigled svojih neprijatelja ubio, dok su zgrade oko njega nestajale u plamenu. Ovde nije toliko važno govoriti o tragičnoj pobuni, koliko o činjenici da je ustanak smislio i poveo jedan samuraj. Staviše, on nije bio ronin bez porekla, nego cenjeni naučnik i bivši činovnik. Takode je važno pomenuti da je na njegovim zastavama za vreme pobune pisalo: »Spasimo narod!« To bi bilo isto kao da je englesku seljačku bunu predvodio jedan od kraljevih barona, a ne Vat Tajler i Džon Bol. Ovo je samo jedan način gledanja na Ošijev ustanak. Veliki broj sadašnjih japanskih naučnika vide ga u ovakvom svetlu. Ali drugi, obazriviji, i možda verodostojniji, smatraju da se ustanak u Osaki 1837. godine teško može tumačiti kao pravi revolucionarni događaj. Tamo, izgleda, nije postojala velika želja da se društveno uređenje promeni. Što se tiče Ošija, ustanak je, u stvari, bio žestoki protest protiv nepodnošljivih uslova i kažnjavanje nemilosrdnih činovnika i pohlepnih trgovaca pirinčem. Ošio je pokazao svoju slobodoumnost i humanost, što i danas njegovom imenu daje nepomućeni sjaj. Možda je interesantno pomenuti da je on za vreme svoje službe otkrio i uništio tajno sastajalište hrišćana. Bilo kako bilo, Ošija je na taj nivo svesti dovelo učenje Ojomei gaku i njegov beskompromisni karakter, pun herojskog iako bespomoćnog revolta. Pravi revolucionarni pokret samuraja ili bilo koje druge klase u feudalnom Japanu, iako shvatljiv, nije uopšte bio moguć, jer bi time automatski mogao da bude uključen jedan od njegovih ciljeva - uništenje carske porodice. S druge strane, bila bi to istinska revolucija, u pravom smislu reči. Šintoizam i carski rod bili su toliko međusobno isprepleteni da su postali stvarni sinonimi, pa bi totalna revolucija, u nedostatku ubacivanja novih vera sa strane, možda, samo nagovestila duhovni kolaps i nihilizam.

Kao na slikama Retko Lepo je i za uramiti kada se rasklopi Piperi Pozivnice Zmajevo Пипери су једно од српских племена[1][2][3][4][5][6] која припадају групи брђанских племена у данашњој Црној Гори.[1] Пипери као племе и историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Тачан почетак настанка Пипера остаје и данас непознат. Први пут се спомињу у Млетачким списима средином 15. века, а као брдско племе у правом смислу те речи, попут Куча и Бјелопавлића, формирани око 16. века. Историја и прошлост племена је веома бурна, праћена многобројним биткама са Османлијама, те се за њих са правом сматра да су једно од најратоборнијих српских племена. Ту традицију су наставили и за време Другог светског рата, када велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, а треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Етимологија Реч `Пипер` потиче од латинске речи `piper` што значи `бибер`. Коришћење те речи се проширило из централне Италије у друге крајеве. Разлог томе јесте трговина Римљана са другим крајевима, па се јавља и у језику којим су говорили Романи, односно стари Власи у Далмацији у периоду Римског царства, а и у другим језицима попут грчког. Од исте основе, реч се нашла и у модерним данашњим језицима, попут немачког и албанског језика.[7] Осим тога, реч се налази и у старословенском језику у форми `пипру`.[8][9] Одатле, она је у форми `пипру`-`пипер` била веома рано заступљена код Јужних Словена на Балкану.[7] Постоји већи број топонима на Балкану, који имају у основи реч пипер. У Бугарској се код Дупнице и Бистрице налази место Пиперево, јужније од Софије, док је код Перника место Пиперка. У Бугарској се налази и место Пиперково је између Плевена и Руса. У Северној Македонији постоје места Пиперево, између Штипа, Струмице и Кавадарца, као и истоимено место североисточно од Струмице, те и место Пиперка на тромеђи Северне Македоније, Бугарске и Грчке.[7] Није јасно да ли су у вези, или ако јесу, каквој, ови топоними са племеном Пипера, али постоје предања из племена Пипера или сродних братстава која говоре о доласку из старе Србије. Код Срба се током прошлости то име појављивало, па су у повељама црногорског владара Ивана Црнојевића Цетињском манастиру из 1485. и 1489. године споменути Михаило Пипер и Вук Пиперовић, а за њих није сигурно да ли су у вези са братством Пипера из Брда око којег је настало племе Пипера.[7] Такође, у области где је Доброско село у северном делу Горњег Цеклина, постојала је област Пиперовина и у Доброској жупи село Пипери, одакле су претходно споменуте личности.[10] Историчар Ристо Ковијанић наводи у которским документима и Николу Остојину Пипера из 1445. године који је споменут да је из Зете, а вероватно се ради управо о претходном селу.[10] Он такође наводи да се у которским документима из 1398. године се може наћи и помен Радослава Михаилова Пипера, а у дубровачким изворима из 1285. године и Владо Пипер, али да је непознато јесу ли они у сродству са претходним особама, мада оставља то за могућност због блискости локација појављивања.[10] Оно што се зна, јесте да се ради о личностима Пиперима сродним онима или из самог Горњег Цеклина. Осим тога, у српским народним песмама се среће име Пиперевка, у Херцеговини се може срести презиме Пиперац, а у Босни и место Пипери (Лопаре).[7] На основу свега наведеног, могу се поставити два разматрања како је племе добило име Пипери, а и како се лично име Пипер појавило у тим крајевима. Прво разматрање јесте да је име племена добијено од старих Влаха који су тамо живели пре доласка Словена у те крајеве. Овакву позицију заступају историчари попут Бранислава Ђурђева, који свој став базирају на чињеници да је реч пипер пореклом латинска реч, те да је могла бити добијена од старих Влаха.[2] Та теорија је према етнологу Јовану Ердељановићу мање вероватна зато што у нису забележени никакви топоними, нити лична имена везана за реч пипер, код староседелаца. Додатно, у албанском језику који је доста речи преузео од старих Влаха и латинског, а и код Албанаца уопште нема никаквог географског топонима, нити имена од те основе или у тој форми у средњем веку.[7] По другом разматрању које заступају историчари и етнолози попут Ердељановића, лично име Пипер је већ постојало код Јужних Словена, наслеђено из старословенског, те је као име дошло у област племена Пипера доласком Словена, што је због горе наведених ствари према Ердељановићу чини највероватнијом.[7] Име племена или места је вероватно добијено из тог личног имена.[7] Територија Кањон Мораче недалеко од Подгорице Пипери као једно од брђанских племена и као историјски регион, обухватају област коју чини троугао између река Зете и Мораче, северно од данашње Подгорице. Територија највише иде уз Морачу, те се са источне стране Мораче граничи са суседним племенима Братоножићима и Кучима, на северу са племеном Ровци, на западу са Бјелопавлићима, а на југу ка Спужу и Подгорици. Од области и већих насеља могу се истаћи Сеоца, Завала, Стијена, Радовче, Потпеће, Свиба, Радећа, Рогами, Црнци, Баћи, Ријека, Ожеге, Близна, Мрке и друга. То су углавном била стална или полустална насеља, која су последица слободнијег начина живота и зато су доста разбијеног типа. Код Пипера, појам `кућа` је означавао не само један дом или како се често назива и `дим` (огњиште), већ некад и више домова груписаних у једном мањем месту.[11] Међу природним целинама се истиче област названа Пиперска гора која се може поделити на јужни део између села Радовча и села Расловића и северни део који иде у планине. Њен спомен се налази и у народним песмама записаним у Његошевом делу Огледало српско. Пиперска гора је кречњачки красни предео са разноврсним појавама краста и пространим стеновитим површинама. Јужнији део ка Зети има више зеленила са шумарцима и виноградима.[11] Уређење и организација Као и код осталих племена, код Пипера мање самоуправне јединице јесу катуни и села.[2][12] Ипак, у периоду 15. века, постојала је на територији Пипера и Лушка жупа, коју су формирали Лужани,[2][10] старо српско становништво словенског порекла у том делу и који припадају старијем слоју Пипера.[13] Она је споменута и у делу Летопис Попа Дукљанина као једна од девет жупа на територији Зете.[2] Што се тиче катуна, они су настали под утицајем географије и номадског начина живота, а наслеђени од староседелаца Влаха. Може се рећи да су се они у 15. веку потпуно утопили у сеоску организацију, те 1485. године област Пипера уопште не разликује много од кнежине у данашњој Србији која је у то време такође почела да се развија.[2] Родовска структура у то време није била развијена, и тек нешто касније се почиње да се јавља и започиње процес сложен процес саплемењавања и формирања правих племена у каснијем смислу те речи.[2] Порекло племенске организације Постоје различити видови на то зашто су се формирала српска племена као таква, односно да ли је то преузето из самих Словена који су дошли у те просторе, или је племенска организација из 16. века више последица преузимања формације од несловенског становништва. Из раније српске историографије, етнолози попут Јована Ердељановића су сматрали да је на формирање такве племенске организације највише утицало становништво словенског порекла који су као племена дошли на Балкан. Племена су била формирана, како због тога, тако и због природних одлика терена због којег је било повољније сточарство и формирање мањих организација. Та организација се током времена изгубила захваљујући формираним средњовековним српским државама, да би се касније приликом пада тих држава та организација поново вратила, али у измењеној форми у виду данашњих племена.[14] Слично виђење има и познати српски научник и утемељивач српске географије Јован Цвијић.[4] Ипак, он указује на то да племена која су споменута у млетачким документима са почетак 15. века, међу којима и Пипери, нису иста као племена након турских освајања, већ да је ипак дошло до одређених промена захваљујући српским досељеницима из различитих крајева, као и другачијих услова.[4] Та стара племена су се претворила у језгра за новија, чиме су се на њих додала и многобројна братства досељеника. Некад је то новије становништво, било околно или досељено другде, постало већина, па су се нека мања племена попут Крича утопила у већа, попут Дробњака. Са друге стране, некада су та старија племена имала снажније језгро које је успело да се одржи, те је име племена остало сачувано и после, као што је био случај код Пипера.[4] Иако првобитне племенске организације у виду оне код старих племена попут Лужана, готово да нема у периоду 15. века ван територија Црне Горе и Херцеговине, ипак постоје изузеци попут Брсјака и других словенских племена спомињаним на простору данашње Северне Македоније. На овај начин, Ердељановић закључује да су већи утицај ипак имали Словени и да је племенска организација настала крајем 16. века њихова.[4] Са друге стране, историчари попут Бранислава Ђурђева сматрају да је племенска организација из 16. века па надаље, више последица утицаја старих Влаха и катуна по којима су били познати. Словенима, који су због терена били принуђени да се баве сточарством, је лакше било да приме већ постојећи вид организације који су имали стари Власи. Осим тога, споменута племена из млетачких докумената 15. века нису права племена у смислу организације, већ она то постају касније.[2] За ово су везана и питања за етнички идентитет, на који су племена као организације имала доста утицаја. Кључно за то јесте када су стари Власи престали да буду етничка категорија и утопили се у српски корпус, односно да ли је до тога дошло још за време Немањићке државе или раније, или је до тога дошло управо у време османских освајања и формирања племенске организације каква су имала српска брдска племена из тог периода па надаље. О овоме ће бити више речи даље у чланку. Племенска организација код Пипера За почетак формирања племена Пипера од великог значаја су пописи из 15. века, а међу њима и споменути турски дефтери из 1485. и 1497. године. Праћењем тих пописа, види се да одлике жупске организације почињу да се губе крајем 15. века и да благо теже ка катунској, за време османских освајања. Ово се дешавало и поред тога што се организација нахије Пипера под Османлијама у почетку окретала ка сеоској. Може се рећи да се катунска организација у том периоду, донекле, утопила у сеоску. Пре 1455. године, и стари Пипери Лужани и стари Пипери влашког порекла имају веома мале разлике, како у територијалној организацији, тако и у социолошким категорији, јер су обе групе потпале под лушком организацијом. По пописима из тог периода, види се да су Лужани били доминантни у селима Копиљ, Црнци и Сеоца. Лушка жупа која је била доминантна до 1455. године, већ 1460. године прима одлике катуна, а ипак 1485. године постоје још увек јасно истакнута села и недовољно развијена родовска организација. Ово је од посебног значаја, јер је, по социолошкој категорији, односно доминантном занату сточарству, ова област сматра влашком нахијом. Из дефтера из 1485. године, спомињу се домаће спахије, хришћани, које су Османлије оставили да убирају порез у својим селима. Те спахије су Божидар Вукотин, Радул Вукашинов и Вук Ђурђев. У дефтеру из 1497. године, ствари се мењају. Прво што се истиче јесте доста већи број становника, што говори да се радило о придошлом становништву, односно новијем слоју Пипера у народу познат као Лутовци, који је дошао из Братоножића. Из њихових личних имена која су доминантно српска или православна у српској верзији, као и српског језика, може се закључити да се ради о носиоцима српског идентитета.[2] Поједина села која су била пуста, попут Лушке жупе која је као таква, уписана 1485. године као празна, сада су поново постала пуна. Територијална организација се изменила, па су поједина места и области које су 1485. године пописане одвојено, сада су припојене Пиперима. Тако се катун Бушати (не треба мешати са истоименим код Скадра) из долине Зете, код Подгорице, нашао на рубном подручју у оквиру области Пипера. Села и катуни који се у том дефтеру спомињу, су Лушка жупа, Дрезга, Добрико, Мрке, Златичиште, Бјелице, Дуга, Брестица, Ријечица, Страхалићи, Морачица, Букумири, Бушати, Радушев до и Дреновица. Из ова два дефтера се види да су крајем 15. века биле сједињене територије Братоножића и Пипера. На то указује и спомињање у њима пиперског војводе Милице Ђуркова, који је био из Лутова.[2] Како се из дефтера из 1485. године организација огледа у слабљењу жупе, 1497. године у добијању катуна, тако се 1570. године бележи формирана племенска управа какву знамо. У дефтеру за Скадарски санџак из 1570. године се види да су Пипери попримили родовски облик организације. У њему стоји да је раја масовно одбила да се попише, а да су кнезови пристали да плаћају одсјечком. Споменута су села Гојсалићи, Ђурковица, Мрке, Црнци, Петровићи, Николићи, Павличићи, Гостићи и друга.[2] Управа од 16. века па надаље, је била слична је оној код Куча. Поред војводе, племеном су управљали главари из снажнијих братстава, а некада су имали и кнежеве до 19. века. Титула кнеза је више била у форми титуле, него стварне власти. Највећу власт у племену је имала скупштина или збор, који се састајао на Бјелоглаву код села Радећа, код више пута обнављане цркве Св. Николе. Збор се сазивао тако што би главари у сваком селу из мале пушке пуцали у вис и узвикнули `Ко је Пипер, на Бјелоглав!`. Тамо су се решавала питања о ратовању, мирењу завађених припадника племена, решавању проблема везаних за крађе и остало. Такође, већа братства су имала своја зборна места или сједнике на којима су се састајали ради решавања питања везаних за њихово братство, а некад и зарад свечаности и забаве.[12] Историја Пипери као племе имају дугу историју. Праћењем њихове историје се може видети како су се иначе српска племена формирала, односно како се долазило до племенске организације. Оно по чему Пипери донекле одступају од појединих других племена јесте терен на коме је била формирана Лушка жупа, то јест, жупска формација је била доста снажно присутна. Она је обухватала већински становништво словенског порекла, али је утопила донекле у ратаре и становништво несловенског порекла. Османским освајањима простора те и доласком новијег слоја становништва, нестаје лушка жупа и почиње прелаз ка катунима, а након тога ка племенској организацији.[2] По пописима се још и у то време види да доминирају српска и хришћанска имена, док других има у траговима, да је говорни језик био српски, а једина вера забележена још и у 15. веку је била српска православна, како код старијег, тако и код придошлог слоја становништва код кога је то било и израженије.[2][12] Као племе, Пипери су се показали као веома ратоборни што се види по њиховом учешћу у многим биткама. Узрок овога су били веома тешки услови живота, жеља за слободом и нетрпељивост према османској управи ових крајева. Касније, преласком у новије државе, Црну Гору, а касније Југославију, племенска организација губи на значају и полако нестаје. Предплеменски период и прелазак на племенску организацију Рушевине старог града Дукље код Рогама у Пиперима, Подгорица Што се тиче периода пре и у време доласка Словена на Балкан, а тиме и Срба, око 6. и 7. века, оно што је сигурно јесте то да су на овим просторима живели староседеоци који су били илирско-романско становништво, називано Власима. О томе сведоче многи топоними, који су пред-словенског порекла, а преузети су од језика који се у тим крајевима говорио, а то укључује и латински и задржали се и до данас: Матаруге, Рогаме, Баћи, Мажђап, Дука, Бањаестра (познато код Пипера и као Бољесестра) и други.[1][2] Ко су били ти староседеоци сведоче и топоними попут Влашке Драче код Стијене, а и на основу извора и података о тим крајевима лако се закључује да се ради о народу које су Словени назвали Власима.[1] Влашке термине и топониме су преузели Срби из крајева Дукље, а самим тиме и у Пиперима, али и Албанци ка Скадру који је у близини и северној Албанији уопште. Тако се мали број топонима са ових простора, попут назива села Рогами, у мало измењеној форми могу наћи у мањем броју и у околним деловима, као и данашњој северној Албанији. Оно што треба имати у виду јесте то да се у близини Пипера налазио стари град Дукља, односно Диоклеја, што објашњава порекло тих топонима.[1] Ипак, терен и мали број тих топонима указује на то да Влаха уопште није било много у тим крајевима, те да су они за време доласка Словена били слабо насељени.[1] Што се тиче старих Срба који су долазили у те крајеве за време насељавања Срба на Балкан, јасно је да нису дошли у једном великом таласу, већ су насељавали те крајеве постепено. О њиховом присуству сведочи велики број словенских топонима, везаних за насеља за која се зна да су доста стара и првобитно припадала старијем слоју Пипера, а међу којима су Потпећ, Завала, Свиба, Радећа, Близна и друга. Такође, о њима сведочи и споменута формирана Лушка жупа.[1] Слојеви словенског и несловенског порекла Власи су се током времена у територијама српских држава постепено утапали у српску културу и асимиловали се са већинским становништвом словенског порекла. Након тога, Власи нестају као страни етнички идентитет. Ова појава је била присутна и код других балканских народа, попут Бугара. Када је дошло до нестанка влашког идентитета као страног етничког елемента, зависи од области и територије, као и других фактора, али о томе постоје различита мишљења. Док је углавном заступљено мишљење у српској историографији, као код Јована Ердељановића[1], Јована Цвијића, Бранислава Ђурђева и других, да је до тога дошло веома рано у време управе Немањића или чак и пре, постоје и мишљења попут Симе Ћирковића да се то десило тек у време или након османских освајања простора Балкана.[15] По првом виђењу доста заступљеном у српској и делу западне историографије, термин Влах се постепено у многим областима пренео са етничког, на социолошку категорију у виду сточара још у време владавине Немањића. То се десило због потпуног утапања старих Влаха у српску културу, односно прихватањем језика и имена, као и обичаја, а и српске православне вере, по чему су изгубили главне карактеристике страног етничког елемента по чему би се разликовали од околине.[1][2][15][16] По Ћирковићевом виђењу, а и у једном делу западне историографије, Влах је остао као етничка одредница и поред утапања у српску културу за време Немањића, још увек је био страни етнички елемент због другог сталешког положаја (сточари). Тиме је био издвојен од Срба који су углавном били ратари. Овиме Власи, иако остају издвојени, ипак због исте културе нису више етничка група у правом смислу. Тако је било све док османска освајања нису задесила просторе и урушила тадашњи феудални систем и увела свој који се више фокусирао на веру, чиме је дошло до стапања православних Влаха у Србе. То је довело до већих промена укључујући и формирања племенске организације из 15. и 16. века чиме су се Власи брзо изгубили као страни етнички елемент и измешали са словенским становништвом, прихватајући српски. Ово је текло различитим током у зависности од простора на коме се дешавало и утицаја разноврсних елемената попут цркве која је тада била носилац културе, сегрегације словенског и несловенског становништва и слично. То није било ограничено само на Србе, већ и друге словенске балканске народе.[15] Ипак,ово постаје донекле проблематично када се из ове перспективе посматрају мали простори попут Брда и Зете на територији данашње Црне Горе. Ту је такво издвајање било теже, и те се асимилација вероватно десила раније још у крајем периода управе Немањића.[2] Такође, огроман број топонима у Пиперима је доминантно словенског порекла, што сведочи о томе да је српски идентитет био укорењен у тим просторима пре Османских освајања.[1] Осим тога, у време Немањића се развија српски феудални састав у коме је Власима препуштено сточарство, као и други послови те је свако ко би се бавио тиме био влах по сталежу. Такође, када су првобитно били издвојена етничка група у раном средњем веку, не треба заборавити и чињеницу да је до тог стапања могло доћи само ако је у тим просторима било већинских Словена у које се несловенско становништво могло утопити, као и да је то текло различитим периодима на различитим просторима. У сваком случају, било да се то десило у време српских средњовековних држава или у време османских освајања тих простора у 15. веку па надаље, Власи су се као страни етнички елемент утопили у суседно словенско становништво чиме престају бити други етнички елемент. Од тада, термин `Влах` се на српским просторима користи као синоним за Србе.[2][15][16] Словенско становништво ових крајева чинили су Лужани. Они су представљали бројно старије српско становништво које се касније постепеним слабљењем српске управе и нестанком жупске формације утопило у околно становништво и формирало племена попут Пипера и Бјелопавлића.[1][2][10] Код Пипера, асимиловањем старих Влаха од стране старих Срба настаје старији слој Пипера.[1][2] Та асимилација се десила рано захваљујући већ формираном српском идентитету, јаком српском културном утицају и позицији усред Зете, као и присутности бројнијег становништва словенског порекла, као и формиране лушке жупе, а о њој сведоче пописи из 15. века и раније, и топоними где се види да су становници великом већином носиоци српског, односно словенског идентитета.[1][2] Катуни у Горњој Зети средином XV века - простор Пипера, Лужана и Рогама ће касније чинити племе Пипера Рани помени Пипера Пипери се први пут спомињу у Млетачким документима почетком 15. века. Тада још нису формирали племенску организацију какву познајемо из каснијег периода. Према Константину Јиречеку, Пипери се спомињу први пут 1416. године у Скадарском земљишнику.[17] Историчар Бранислав Ђурђев је указао да је то непосредан спомен, те да се ради о досељенику из Пипера у скадарској области.[2] Један од спомена јесте из 1455. године у српском православном манастиру Врањина, између Млечана са Стефаном Црнојевићем и народом горње Зете који је прихватио његову управу.[10] Ту се осим Куча спомињу и Пипери под тим именом, а један од захтева упућеним Млечанима и Стефану Црнојевићу је био да им свештенство не може бити католичко, него да им се остави православно.[3][18] На основу тога, закључује се да су Пипери још у то време били православци.[14] Први спомен Пипера код Дубровчана јесте онај из 1444. године у коме су споменули напад Пипера, Бјелопавлића и Васојевића, под вођством два Бјелопавлића Радосава Димитровића и Радоње Ружића, убили и опљачкали једног Дубровачког трговца.[10] Нажалост, због недостатака историјских списа из ранијих периода, остаје непознато када су се Пипери као племе тачно формирали.[14] Ипак, оно што јесте познато је да се одлике племенске организације стичу крајем 15. века и негде у току 16. века Пипери постају потпуно формирано племе.[2] Крајем 15. века, територије Пипера заузимају Османлије. Према Ђурђеву, Пипери још увек нису попримили пуну племенску организацију какву познајемо у 16. веку. Тада је на месту Пипера и Братоножића формирана Пиперска нахија. Становништво се делило по томе ко им је казнец, словенска титула коју носи особа задужена за прикупљање пореза и дажбина, што се може видети из пописа 1497. године.[2] Према Ердељановићу, Пипери још увек нису били обједињена територија, али са тиме се не слаже Ђурђев који указује да су 1485. године Пипери према историјским изворима из тог периода, попут турских дефтера, већ били сједињена територија која је обухватала и територију Братоножића.[2] Крајем 15. и почетком 16. века почиње насељавање српских досељеника у Пипере из других крајева, чиме се стари Пипери као братство, односно старији слој са братствима попут старих Пипера, Мугоша, Лужана и других, утапају у новији или делом истискују. Тако се формира многобројнији новији слој Пипера који надјачава старији. Ти досељеници углавном имају по народном предању заједничко порекло, о чему ће бити речи у делу код родова.[2][19] У турским дефтерима од 15. века па надаље, се види да је говорни језик у тој области српски, а да доминирају поред хришћанских, и српска имена и веома мало оних несловенског порекла, а вера српска православна. Из њих се види и да је досељено становништво имало доминантно имена словенског порекла или православна у словенској верзији. У споменутом турском дефтеру из 1497. године се спомињу следеће личности као казнеци или спахије у својим селима: Божидар, син Вукотин; Божидар, син Дабижинов; Ђуро, син Лекин; Петар, син Ников; Радич, син Гомњенов; Нико, син Радешинов; Пешко, син Радешинов; Радич, син Рашков; Радул, син Вукашинов; Дабко, син Вукашинов; Вук, син Ђурђев; Ђуро, син Лијев (Илијев); Радич, син Лазаров; Никац, син Пајшин; Вук, син Никин.[2] Племенски период до Првог светског рата Већ током 16. века започињу местимични сукоби између Пипера и Османлија, а један је опеван и у песми Пиперски бој са Тахир-Пашом. Разлог тих борби је био одбијање плаћања харача од стране Пипера.[12][20] У периоду 16. века, Пипери у потпуности добијају одлике племенског уређења.[2] Као што је већ речено, у великом делу српске и једном делу западне историографије установљено је да је, већ тада становништво несловенског порекла добило српски идентитет. Ово је јасно на основу доминантних српских личних имена и језику из споменутих османских дефтера крајем 15. века. По виђењу Ћирковића, захваљујући бољим условима за сточарство и већ формираним катунима, као и османској управи, до потпуног мешања становништва словенског и несловенског порекла долази тек у време самог формирања племена.[2][15] Треба навести и да се у дефтеру Скадарског санџака из 1570. године је забележено да је раја у Пиперима масовно одбила да се попише.[2] Спаљивање моштију Светог Саве на Врачару 1595. године, испровоцирало је православне Србе широм Османског царства. Појачана је активност ускока из Аустрије, а у периоду 1596. и 1597. године, на подручју данашње Црне Горе и Херцеговине избија устанак Срба под вођством војводе Грдана из данашњег Никшића. Побуна је избила у Бјелопавлићима и проширила се на стару Херцеговину, где су јој се придружила многа племена попут Дробњака, Пивљана и других.[21] Због овога и због погрешно пренесене вести да је османски султан Мехмед III погинуо у битки код Егера 1596. године, према Млечанину Лазару Соранцу (Lazzaro Soranzo), у побуну улазе и Пипери, Кучи, те и католички Клименти.[22] Два српска калуђера упућена у Рим 1597. год. излагала су на папској курији српску прошлост, те су предлагали папи да пошаље војску са којом би кренули у ослобађање Срба на простору данашње Црне Горе, као и да постави Србима једног човека, хришћанина, који би управљао њима. Како устанак није био добро организован, те је више представљао низ местимичних побуна и сукоба, као и због недостатка помоћи из хришћанских земаља, Османлије су га веома лако угушиле.[23] Ипак, после овога побуне Срба не престају. Године 1609, против Османлија избијају побуне у северној Албанији, чиме се придружују и суседна српска племена Пипери, Кучи и Бјелопавлићи, али и он, и поред одређених неуспеха Османлија, бива брзо угушен.[21][24] Због поновних побуна Пипера, Бјелопавлића и других Брђана, Османлије сакупљају велику војску од 40,000 људи и нападају споменута племена, приликом чега су она тешко страдала.[21][24] Ипак, ни овај напад није успео да у потпуности умири Пипере и друге Брђане, те су они спорадично дизали побуне све до периода пред Кандијски рат половином 17. века.[24] Говорећи о Србима, као народу који живи од Арбаније до Дунава, споменути Лазар Соранцо 1599. године наводи за племена у Зети да су српска, а међу њима набраја Пипере, Куче, Бјелопавлиће и племена на подручју Плава, али и католичке Клименте.[25][26] Више детаља о самим племенима даје Которанин Маријан Болица (Mariano Bolizza), који 1614. године у свом документу Извештај и опис Скадарског санџака наводи Пипере као српско православно племе, чији вођа је Радослав Божидаров.[2][27] У току периода под османском окупацијом, осим сукоба са Османлијама, умели су да се дешавају и мањи окршаји између и унутар самих српских племена.[4] Године 1658, под утицајем Млетачке републике, Пипери, Кучи, Васојевићи, Братоножићи, Клименти, Хоти и Груда формирају такозвани Алај Барјак, односно савез тих седморо племена са Млетачком републиком против Османског царства.[28] Нешто касније, побуне против Османлија избијају у Пиперима, Ровцима, Бјелопавлићима, Братоножићима, Кучима и Васојевићима.[29] Млечани пружају подршку Црногорцима и Брђанима и касније, све док их Османлије нису поразиле и избациле из Старе Црне Горе.[24] У то време, скадарски паша Сулејман средином јула 1691. године, скупа знатну војску и напада Пипере и Бјелопавлиће, али се напад завршава поразом пашине војске.[24] Током 18. и 19. века, Пипери као једно од најратоборнијих брдских племена, воде многобројне битке против Османлија. У историји је познато више битака у којима су учествовали Пипери против турских везира међу којима су битке: против Осман-паше 1732, против Махмут-паше 1788, против Махмут-паше, битка на Мартинићима 1796, против Тахир-паше, око 1810. Због тога су опевани у бројним народним епским песама, међу којима су неке и у Његошевом делу Огледало српско. У писму послатом Русима из 1789. године које су саставили представници брдских племена, међу којима су били и Пипери, записано је да су сви они Брђани и српски кланови, односно племена, са православном вероисповести. Ово је био у складу са тадашњим виђењем, по чему су се Брђани раздвајали од Црногораца са подручја старе Црне Горе.[30] Машан Божовић Након битке на Мартинићима из 1796. године, Пипери и Бјелопавлићи улазе у састав Црне Горе. Касније, 1847. године долазе у жесток сукоб са Данилом због његовог сламања племенске аутономије, те су у јулу 1854. године Пипери, Кучи и Бјелопавлићи себе прогласили независност. Ипак, књаз Данило је успео да угуши њихову побуну.[31] Упоредо са борбама у Србији за време Првог српског устанка, брдска племена су започела нападе на Османлије на територији данашње Црне Горе. Због активног учешћа, многе племенске војводе су добиле од вожда Карађорђа Петровића барјаке. Међу њима су биле и Пипери Тодор Перишин Аћимић и Токо Павићев Божовић са Стијене.[32] У књажевини Црној Гори, Пипери су имали своје сенаторе попут чувеног Јола Пилетића. Активно су учествовали у војсци те земље и заузимали добре положаје. У то време, велики српски правник из Цавтата Валтазар Богишић је обилазио брдска племена са циљем да прикупи информације о правним обичајима које би му служиле за доношење његовог Општега имовинског законика за Црну Гору из 1888. године. Његов информатор у Пиперима је био сенатор Јоле Пилетић.[33] У периоду до 19. века, али и надаље, због веома лоших економских услова и сталних сукоба са Османлијама, доста Пипера се расељава у Србију и Босну. Неке од тих исељених породица су дале познате личности и војне заповеднике, међу којима је и Узун Мирко Апостоловић коме су се преци управо из Пипера доселили у Руднички крај, а касније у околину Београда.[34][35] Такође, по предању Рајића из Гледића и из Гуче, рођацима Рајића из Страгара, позната породица Рајић која се у Шумадију доселила из Нове Вароши, је претходно дошла из Пипера веома рано, још током 17. века. Од њих, конкретно Рајића из Страгара, потичу Танаско Рајић, Карађорђев барјактар из Првог српског устанка и командант у Другом српском устанку, као и познати српски песник Велимир Рајић из 19. века.[36] Средином 18. века се из Пипера у Шумадију досељавају преци данашњих Вујића из Липовца, потомци Дмитра Петровића Пипера, одакле је и чувени гуслар Живан Вујић (20. век).[36] Јоле Пилетић Мијајло Вучинић Међуратни период и Други светски рат У периоду до Првог светског рата, дали су већи број истакнутих личности попут Мијајла Вучинића[37] који је био дивизијар, гувернер, војвода и судија, Машана Божовића који је био председник општине Цетиње, и Јола Пилетића, сердара и народног хероја, који је због сукоба са црногорским краљем Николом I Петровић напустио Црну Гору и отишао у Ниш. Пред крај Првог светског рата, након Подгоричке скупштине, у Црној Гори избија Божићна побуна. То је био сукоб између ткз. Бјелаша, присталица уједињења Црне Горе са Србијом под влашћу династије Карађорђевића и Зеленаша који су били противници таквог уједињења. Како су Пипери били веома окренути војсци и династији Петровић, велики број Пипера се нашао на страни Зеленаша. Након престанка побуне, већи део њих ће постати присталице Комунистичке партије.[38] За ширење подршке Комунистичкој партији у периоду 1927. године и даље у, Пиперима био је одговоран будући народни херој, Иван Милутиновић.[39] Што се тиче периода Краљевине Југославије, сем политичара и војних лица, Пипери су имали и своје чланове у спорту. Међу њима је и фудбалер Милан Бецић, који је играо за клубове по Југославији и репрезентацију Југославије, а затим играо за клубове по Француској и Швајцарској.[40] За време Другог светског рата, велики број Пипера је учествовао у борбама против Сила Осовина, где треба посебно истаћи Тринаестојулски устанак у коме је доста команданата било управо из Пипера. Већи број Пипера је подржавао Партизане.[41] Мањи број је припадао Југословенској војсци у отаџбини, углавном уз четнике Баје Станишића. Дешавало се да се исте породице поделе у ове две групације. Пипери су дали велики број истакнутих припадника Народноослободилачке борбе и народних хероја попут Ивана Милутиновића, Арса и Блаже Јовановића, Саве Брковића, Владимира Владе Ћетковића и многих других. Неки од њих, попут Божа Љумовића, су касније прихватили Резолуцију Информбироа, након чега су завршили на Голом отоку,[42] док је Арсо Јовановић, први начелник Генералштаба Југословенске армије након њеног прихватања покушао да побегне у Румунију те је убијен на граници.[43] Међу комунистима треба истаћи и Др Вукашина Марковића, учесник Октобарске револуције и близак сарадник и пријатељ Владимира Лењина. Рођен је у Стијенама Пиперским 1874. године.[44] На челу припадника Југословенске војске у отаџбини у Пиперима је био Јовица Бољевић, а међу њима треба истаћи Саво Божовића, Милована Бешића, Павла Бешића који је био бивши председник општине и Ђорђија Бецића, пешадијског капетана Пипера, који је са Бајом Станишићем и генералом Блажом Ђукановићем погинуо на Острогу у нападу Партизана 1943. године.[45][46] Пиперска братства и родови Пипере чине многобројна братства са разгранатим родовима. Као што је већ речено, Пипери се могу поделити на старији слој мешовито словенско-влашког порекла и новији бројнији слој придошао из Братоножића, са којима су Пипери веома блиски.[2][19] И поред мањег броја старовлашких топонима, у свим пописима масовно преовладавају словенска имена.[2][19] Као што је споменуто, постоји могућност да су лично име Пипер(и) донели Јужни Словени који су дошли у те крајеве, јер је код њих то име било распрострањено, а код староседелаца тада није забележено. Племе као формација се јавља тек после доласка Срба у те крајеве.[19] Елементи племена се јављају формирањем катуна у време када су Османлије заузеле те просторе, а потпуне одлике родовске организације и после племена се јављају у 16. веку.[2] Постоје различита народна предања о настанку Пипера. По једној верзији, оснивач племена је особа по имену војвода Пипо, брат Васојев, оснивача Васојевића.[19][47] Код појединих племена, предање говори да је тај заједнички њихов предак дошао из Херцеговине.[47] Постоје многобројне верзије овог предања, у коме се често укључују и друга племена попут Озринића који су од Озра, брата Пиповог, а дешава се да су у та предања укључена и поједина албанска племена попут Хота и Краснића. И она такође имају предања о заједничком пореклу, али укључују потпуно друга племена и имена, а упућују и на потпуно друго порекло тог претка.[47] Ипак, ова народна предања су веома непоуздана, а могуће је да се ради о измешаним предањима старијег становништва тих крајева.[47] Између осталог, поједина генетска истраживања су утврдила да већина ових предања суштински нису могућа, самим тиме и нетачна, те да се радило о накнадном орођавању породица из тих крајева, током периода саплемењавања.[47] Споменути старији слој чине стари Срби Лужани и друге групе, као и групе старовлашког порекла које су асимиловане и у 15. веку потпуно стопљене са Србима.[13] Међу њима су стари Пипери, Рогамљани, споменути Лужани, Мрке, Новичани, Мугоше и други. Током 15. века су на том подручју они јасно формирани у катуне, али у виду дружина, из којих ће се касније ф

samurai keymura rokusuke 毛谷村 六助 - Kida Magobee (貴田 孫兵衛) Keyamura Rokusuke (毛谷村 六助), also known as Kida Magobee (貴田 孫兵衛), is one of the leading characters in the ningyō jōruri and kabuki play Hiko-san Gongen chikai no sukedachi (彦山権現誓助劔) and in some other plays. The farmer turned samurai is known for his filial piety and incredible strength, and is viewed as an ideal samurai. Written by Tsugano Kafū and Chikamtsu Yasuzō, the Hiko-san Gongen chikai no sukedachi was first performed as a ningyō jōruri play in 1786.[1] It gained popularity and was adopted as a kabuki play in the next year. It was set in the Azuchi-Momoyama period, when Toyotomi Hideyoshi was about to reunify Japan: Yoshioka Ichimisai, a sword instructor to the Kōri (Mōri) clan, is killed with a sneak attack by Kyōgoku Takumi. His widow Okō and daughters Osono and Okiku swear revenge on him. However, Okiku is killed by Kyōgoku Takumi and her young son Yasamatsu disappears. Around the same time, Rokusuke goes into mourning for his late mother in a mountainous village named Keya (Keya-mura). He lives a quiet life in the countryside as a farmer although he is a skilled swordmaster. In fact he was a student of Yoshioka Ichimisai. His skill is so famous that the local ruler has proclaimed that anyone who defeats Rokusuke would be hired as a sword instructor. Rokusuke is visited by a rōnin who styles himself Mijin Danjō but is Kyōgoku Takumi in disguise. Holding an elderly woman on his back to raise sympathy, Mijin Danjō asks Rokusuke to help him become a swordmaster. Rokusuke accepts his request and deliberately loses a match. On his return, Rokusuke finds Yasamatsu without knowing that he is the grandson of his late teacher. He hangs the boy`s kimono outside his house hoping that his family will see it. He is visited by an elderly woman, and then by a woman disguised as a traveling priest. She sees the kimono and misidentifies Rokusuke as the enemy. He fends off her fierce attack, and then Yasamatsu identifies her as his aunt Osono. She suddenly becomes very feminine and claims to be his wife, which is a highlight of the play. Then the elderly woman reveals her identify as the swordmaster`s widow. Later he is visited by a woodman who asks for a revenge for the killing of his mother. It turns out that the woman brought by Mijin Danjō was the woodman`s mother, not Mijin Danjō`s. Osono identifies Mijin Danjō as Kyōgoku Takumi, and Rokusuke decides to help their revenge. Rokusuke is refused to make a match against Mijin Danjō because of his humble state. He becomes a retainer of Katō Kiyomasa after demonstrating his incredible power and skills by a series of sumō matches. He is given the name of Kida Magobee (貴田孫兵衛). Now as a samurai, he challenges Mijin Danjō to a match and successfully defeats him. The play ends with Katō Kiyomasa`s departure to the Korean campaign. It is not clear how well this fiction reflects historical facts. A small village community named Keyamura is located in Tsukinoki, Yamakuni-machi, Nakatsu, Ōita Prefecture. There is a tomb of Kida Magobee (木田孫兵衛), which was built in the Meiji period. There is also an apparently old manuscript about Keyamura Rokusuke that contains the dates of copy of 1716 and 1902. According to the manuscript, Rokusuke was a son of a rōnin and his local wife. He joined Toyotomi Hideyoshi`s Korean campaigns and distinguished himself as the unrivaled warrior. He returned to the village and died at the age of 62. Kida Magobee himself was a real figure. He appeared as a retainer of Katō Kiyomasa in some contemporary sources. The Kiyomasa-ki, a not-so-faithful biography of Katō Kiyomasa written in the mid-17th century, claimed that Kida Magobee was killed in a battle with the Jurchens (Orankai) on the Manchurian border (in 1592). Japanologist Choi Gwan dismissed this claim. His name can be found in a letter written by Katō Kiyomasa about two months after his supposed death. One of the recipients was Kida Magobee himself. Until the end of the Edo period, the Kida family served to the Hosokawa clan, who replaced the Katō clan as the ruler of Kumamoto. In South Korea, Keyamura Rokusuke is remembered as the 16th-century victim of a murder–suicide by Nongae, a kisaeng (official prostitute). However, the identification of the victim as Keyamura Rokusuke can only be traced back to the mid-20th century. The new myth is as follows: Following the second siege of Jinju in 1593, Rokusuke was one of many victorious Japanese commanders. That same night the Japanese high command celebrated their victory in Jinju Castle. Rokusuke, who was lured onto a balcony by a kisaeng called Nongae. After Nongae passionately embraced Rokusuke, she toppled backward, taking Rokusuke and herself to their deaths. A shrine to Nonggae stands on this site. There is no contemporary record of Nongae. Relatively early accounts did not name the victim of her suicide attack. Later, various manuscripts of the Imjillok, a semi-fictitious history book, identify him as Katō Kiyomasa or Toyotomi Hideyoshi, which is obviously wrong. No contemporary Korean sources suggest that the Koreans recognized the name of Kida Magobee or Keyamura Rokusuke, not to mention his association with the suicide attack. Choi Gwan claimed that Bak Jonghwa (朴鍾和)`s Nongae and Gyewolhyang (1962) was the first to identify the victim as Keyamura Rokusuke. Kawamura Minato discovered a slightly earlier mention of the new myth: a Japanese novel named Keijō, Chinkai and Fuzan (1951) by Tamagawa Ichirō. --------------------- ------------------------ Samuraji su bili privilegirana plemićka vojnička kasta feudalnog Japana do revolucije 1868. godine. Nosili su daisho-dva mača tj. katana i wakizashi. Slijedili su put bushida. Morali su počiniti harakiri/samoubojstvo ako im je povrijeđena čast. Čast je bila centar života, koji im je bio posvećen obrani svog gospodara; bio to plemić, feudalac ili car osobno. Samuraj koji je izgubio gospodara ili koji ga nikada nije imao, a bio je samuraj, zvao se ronin. Mnogi su ronini postali senseji (učitelji), banditi ili lutalice (komuso). Samuraji su jedini imali prezime i oružje. U ovim nestalnim godinama XX veka nije bilo političkog ili društvenog koncepta koji bi bio manje aktuelan od jedne nasledno ratničke vladajuće klase. I zaista, većina ljudi već pri pomenu »elitnog društva« oseti silnu i neprijatnu odbojnost. To potvrđuju istorijski primeri normanskih barona, španskih plemića (hidalgo) i pruskih oficira. Njima treba dodati i klasu buši ili, kako je još nazivaju, japansku ratničku klasu, poznatiju kao - samuraji. Ponekad ima nesporazuma u shvatanju istorije, karaktera, vere i položaja samuraja, posebno u društvima koja se prilično razlikuju od japanskog. Ova iskrivljena shvatanja su plod dubokih emocija i često su to bile dve krajnosti — obožavanje i gnušanje. Zahvaljujući živom sećanju na Togovo uništenje ruske carske flote i Nogijevo osvajanje Port Artura, poraslo je interesovanje celog sveta za tu malo poznatu zemlju, čiji su ratnici i mornari pokazali i viteštvo i hrabrost u ratu protiv Rusa. Moglo se očekivati da će Englezi, vezani ugovorom o savezništvu s Japanom, pozdraviti ishod borbe i Japanu dodeliti naziv »Britanija Dalekog istoka«. Takođe je bilo prirodno da azijski narod, od Žutog mora do Persijskog zaliva, oseti duboko zadovoljstvo što se bela rasa više ne može hvalisati, bar ne s takvom sigurnošću, svojom nepobedivom vojnom moći. Amerikance je jako uznemirila japanska pobeda; carska vlada je zbog mnogih razloga, i ne samo zbog surovog zlostavljanja ruskih i poljskih Jevreja, već dugo trpela pritisak Sjedinjenih Država. Stoga se u Evropi, Aziji i Americi, u sveopštoj zbunjenosti, nametnulo pitanje: »U čemu je tajna japanskog uspeha?« Najubedljiviji odgovor na ovo pitanje, čini se, daje jedna knjižica pod nazivom Bušido — duša Japana, koju je napisao profesor tokijskog Carskog univerziteta, dr Inazo Nitobe. Ova knjiga, koja je danas skoro zaboravljena, bila je u svoje vreme pravi bestseler u Britaniji i Americi. Prvi put je štampana 1900. godine, a izašla je ni manje ni više nego u 17 izdanja za narednih dvanaest godina. Dr Nitobe je studirao u SAD, gde se pridružio sekti kvekera. Pošto se vratio u Japan, ubrzo je stekao glas hrišćanskog učitelja i pisca, ali i nekog, ko je bez obzira na sve, okrenuo leda tradicionalnim religijama i japanskoj etici. Na primer, u jednoj od njegovih knjiga pod nazivom Ići-nići ići-gen (Po jedna reč na dan), on jednako hvali poruke budizma, konfucijanizma i stare japanske poezije, kao i poruke Biblije. Bušido — duša Japana veliča tradicije, načela i stil samuraja. Nitobe je dao sjajnu, idealizovanu sliku, koja je trebalo da probudi romantična razmišljanja čitalaca. Njegovi samuraji su vitezovi bez straha i mane. Pošto je ovo shvatio, edvardijanski čitalac dolazi do jezgra Nitobove poruke: bušido, etički kodeks samuraja - još je živ! On nije više ograničen samo na staru ratničku klasu, nego je proširio svoj uticaj na celo japansko društvo. Sve ovo je objašnjavalo heroizam i požrtvovanje koje su pokazivali na borbenom polju, i stoicizam kojim su porodice ispraćale svoje muškarce u rat. Još više od toga, Nitobeovi čitaoci su mogli sebi stvoriti sliku japanskog samuraja iz drevnih vremena, koji se u potpunosti može poistovetiti s hajlendskim lordovima i južnjačkim džentlmenima, s veoma malo specifičnih osobina, koje su se odnosile, uglavnom, na izgled. Ovaj laskavi pristup njihovoj tradiciji i još posebno uticajnoj vodećoj klasi ne bi želeo da porekne nijedan Japanac. Ali, do sada, pošto je bio prilično neosnovan, mogao je izazvati i neka oprečna shvatanja. Očekivanja su se nekada završavala grubim razočaranjima. I manje od 30 godina posle rusko-japanskog rata, iz razloga u koje ne treba dublje ulaziti, Japan - zemlja heroja, zamenjen je Japanom -- imperijalističkim, kapitalističkim skorojevićem! A onda dolazi nešto još gore. Rat na Pacifiku, njegove neposredne posledice i oslobađanje ratnih zarobljenika i interniraca iz logora u jugoistočnoj Aziji uspeli su da od piščeve poruke načine pravu, okrutnu farsu. U prvim godinama posle rata i sama reč bušido budila je gnusna sećanja. Ovo nisu osećali samo bivši japanski neprijatelji — veliki deo japanskog stanovništva izgledao je isto tako neprijateljski raspoložen prema samurajskoj tradiciji. Oni koji su pokušali da ovo poreknu, mogli su samo da prigovore da su njihovi savremeni naslednici uprljali jedno lepo naslede svojom brutalnošću i glupošću. Do 1958. godine Japan je bio vrlo blizak saveznik Amerike i filmu »Sedam samuraja« aplaudirali su u bioskopima od Londona do Los Anđelesa. Te iste godine izašla je iz štampe i knjiga koja bi se mogla nazvati antitezom Nitobeove publikacije, pod nazivom Vitezovi bušida, čiji je autor bio lord Rasel iz Liverpula. U njoj je, s osvrtom na ratne grozote, duh samuraja opisan kao izdajnički i sadistički, čak im je pridodat naziv »nacisti Dalekog istoka«. Knjiga lorda Rasela nikada nije postigla takav uspeh kao Nitobeova, ali uticaj koji je tada imala, nije zanemarljiv. Ona je podsticala, posebno na evropskoj strani Atlantika, antipatiju koja je gajena prema japanskim carskim snagama, i još više prema svemu što je bilo povezano sa samurajskom tradicijom. Do sedamdesetih godina XX veka bilo je različitih mišljenja koja su se našla negde između suprotnosti datih u obe ove knjige, mada slika još nije jasna. Pre svega, samuraj je figura iz prošlosti, koja se, izgleda, skoro nikako ne uklapa u našu predstavu moderne japanske scene. Pa, kako ga onda zamišljamo? On je, naravno, mačevalac, s repom kose vezanim na vrhu glave, spreman da se sam bori s desetinom neprijatelja. On je ratnik sa slike ili ekrana, u crnom oklopu, s kacigom na glavi, ukrašenom krilima, i s maskom na licu. Vidimo ga kako se bori do poslednjeg daha, dok zamak nestaje u plamenu, ili kako smireno kleči na bezgrešnom tatamiju da bi otrovni bodež zabio u levu stranu svoje utrobe. Gledajući ga danas očima ljudi sa Zapada, on nam izgleda sasvim egzotično i toliko daleko od nas, čak više nego neki paladin iz doba evropskog viteštva, još čudniji od mandarina carske Kine ili šamana iz tatarskih stepa. Ipak, tri neobična događaja sedamdesetih godina XX veka podsetila su nas da duh samuraja još živi. Novembra 1970. godine jedan od največih japanskih romanopisaca izvršio je harakiri u tradicionalnom buši stilu. Marta 1974. jedan poručnik Carske armije pojavio se iz džungle Lubanga, na Filipinima, posle nekih tridesetak godina upornog sakrivanja. Marta 1976. jedan mladi glumac namerno je uništio avion udarivši u kuću u predgrađu Tokija, želeći da ubije ne samo sebe nego i vlasnika kuće koga je mrzeo i prezirao zbog navodne korupcije. Bila je to svesno sprovedena operacija, kao što su u ratu činili tokotai, piloti-kamikaze, koji su se svesno ugledali na heroizam samuraja. Nijedan od ova tri događaja ne može da se shvati bez poznavanja samurajskog kodeksa. Ovakvi događaji nas uvode u srž tradicije, kao što čine i ćanbara eiga, samurajske melodrame, koje su danas glavna tema japanske televizije i bioskopa. Ove priče su japansko viđenje »vesterna«, analogija koja se može i drugačije tumačiti - kao uloga koju igra Jul Briner u Sedam veličanstvenih, a koja predstavlja samuraja sa sombrerom na glavi. Ali, da li zaista ove moderne predstave približavaju današnjeg čitaoca realnosti? Ko su bili samuraji? Kakvi su zapravo bili? Možemo li dati uopšteno viđenje jedne ratničke klase koja je činila 5 % ili 6 % stanovništva, a koja je ipak uspevala da vlada japanskim društvom punih 700 godina? Poreklo samuraja, pa i celokupnog japanskog naroda, još je obavijeno plastom magle. U dalekoj prošlosti, Japan su, možda u naletima, naselili došljaci s ostrva u jugozapadnom Pacifiku ili s azijskog kontinenta. Danas ne postoje zapisi koji bi upućivali na seobu naroda ovakve vrste, ali japanski folklor - moćna mitologija koja se tridesetih godina XX veka uzdigla do statusa nacionalne vere — ukazuje da su zemlju osnovala neka božanstva sa Visokih nebesa i da je boginja sunca poslala svog unuka na vrh planine Kjušu i naredila mu da vlada od bogova stvorenom »Centralnom ravnicom prekrivenom trskom«. Njen unuk je za nekoliko godina borbe uspeo da proširi teritoriju ka istoku, duž obala Japanskog unutrašnjeg mora, do oblasti Jamato, južno od sadašnjeg Kjota, i da tamo osnuje prvu prestonicu Japana. Ta nestvarna ličnost bio je car Dimu, prvi u dugom nizu vladara. On je sa svojim sledbenicima, precima sadašnjih Japanaca, silom oružja pokorio tadašnji domorodački narod. Njihove žrtve su najverovatnije bili preci kavkaskog naroda Ainu, koji su davno naselili severni deo Honšua i danas žive na ostrvu Hokaido, iako u veoma malom broju. Pošto se o prvom caru i njegovim naslednicima govorilo kao o potomcima boginje sunca, i pošto su Japanci verovali da su planine, ravnice, šume, potoci i stene njihove zemlje božanskog porekla, stvorena su dva kulta koja ujedinjena sačinjavaju šintoizam, religiju koja je stalno uticala na psihologiju celokupnog naroda. Prvi od ova dva kulta je mogao da se objasni kao neko posebno poštovanje Sunca. Drugi je, blisko povezan s prvim, predstavljao jako i osečajno shvatanje prirode — ne samo promene godišnjih doba nego i drveća, biljaka, zemlje, svega onoga što sačinjava sredinu u kojoj čovek živi. Svetilište Ise, oko 120 km od Nagoje, simbolizuje oba ova kulta. Naiku (Unutrašnje svetilište) posvećeno je obožavanju boginje sunca Amaterasu. Geku (Spoljašnje svetilište), udaljen oko 6,5 km, posvećen je boginji žita Tojuke. Glavna osobenost oba ova svetilišta je njihova jednostavnost. To su obične drvene građevine kosih smolastih krovova, prekrivenih trskom. Ipak, arhitekta Kenzo Tange kaže: »jednostavne, gotovo prirodne, one ipak poseduju neki visok i prefinjen stil. Njihovo poreklo im je podarilo tu elementarnu snagu i one su kombinacija toga i večne lepote. Ima vrlo malo primera gde je arhitektura uspela da tako dobro ujedini ono životno i estetsko, kao u ovom slučaju.« Mi nikada ne bismo bili u stanju da shvatimo ko su Japanci kada ne bismo uzeli u obzir njihovo osećanje za ono što je neizveštačeno, neulepšano i jednostavno. Ovo može izgledati i pomalo čudno onima koji su videli ružnoću i vulgarnost, koje karakterišu deo japanskog savremenog urbanizovanog života. Štaviše, istina je da nam japanska istorija može pružiti dokaze o preterano dekorativnoj umetnosti, koja je doživljala svoj procvat i bila naveliko cenjena. U svakom slučaju, za sve, od lepota perioda Nara iz XIII veka nove ere, do velegradske ekstravagancije Tokija sedamdesetih godina ovog veka, inspiracija je dolazila iz inostranstva, bilo iz perioda Tanga iz Kine ili iz Amerike XX veka. Pravi domorodački instinkt oduvek se okretao ka onome što je strogo ozbiljno i zaista asketsko. Na ovo se odnosi i faktor uskogrudnosti, koji je bio presudan u prošlosti, a koji i danas uveliko važi. Sve do pronalaska parobroda, japanskim ostrvima se nikako nije moglo priči, čak ni s azijskog kontinenta. Moreuz Cušima, koji deli Japan od Koreje, bio je dovoljno širok i meteorološki vrlo riskantan da bi se narušila homogenost Japanaca od vremena legendarnog cara Dimu. Sasvim sigurni u svoj brdoviti arhipelag, ubedeni u posebnu zaštitu koju im je pružala njihova boginja sunca i bezbrojna druga božanstva — poznata pod nazivom kami, pravi obožavaoci prirode, jednostavni i jako razvijenog instinkta, Japanci su posedovali čvrstoću na koju nije mogao da utiče niko sa strane. Ni snažna budistička metafizika ili Konfucijeva etika nisu bile u stanju da je iskorene ili apsorbuju. Iz ovakvog naroda se u XI veku izdigla posebna vojnička klasa samuraja. Samuraji nisu predstavljali trajnu oligarhiju istočnih protofašista, iako im se ovakav atribut, bez obzira na to što nije imao istorijskih osnova, može lako pridodati. Postoji način, u stvari, na koji bi se lako moglo tvrditi da su samuraji bili uzurpatori. Mnogo ranije, i pre nego što su mogli da polažu pravo bilo na koji deo vlasti u zemlji, za vreme takozvanog heianskog perioda, Japan je posedovao jednu od najprivlačnijih i najfinijih metropolskih civilizacija poznatih istoriji. Ona je nadživela generacije, ne dozvoljavajući nikakvo veće mešanje u poslove vlasti koja je bila u sigurnim rukama samuraja. S tim u vezi, Kina je pružala primer koji je heianski Japan svesrdno sledio. Onog časa kada su samuraji postali neizbežni i stalni članovi vlade, mnogi od njih su tokom vremena stekli ponašanje i dostojanstvenost dvorske aristokratije, kojoj su oduzeli sve sem nominalne vlasti u državnoj administraciji. Ovaj proces je poznat u istoriji. Varvarin u bliskom kontaktu s boljima od sebe, pre ili kasnije, steći će nešto od njihovog sjaja, mada ne i one vrlo fine kulturne osobine. U vreme pada Rimskog Carstva, Goti i ostala plemena mogu poslužiti kao paralela ovom procesu. U slučaju Japana, ovaj proces je bio još produbljeniji sklapanjem brakova između moćnih ratničkih i carskih porodica. Ipak, to nije značilo da će samuraj dati celog sebe kako bi postigao savršenost naučnika ili umetnika, ukoliko bi time izgubio epitet čoveka koji ume da ratuje. Napredovanje u svakodnevnom životu mora da ide ukorak s vežbanjem u vojnim veštinama. Tako kaže i ratnička izreka: Zeitaku va teki da (Raskoš je neprijatelj). Sastav ove ratničke klase se umnogome promenio za vreme građanskog rata od sredine XV do kraja XVI veka. Istoričar G. B. Šansom je istakao »da se sastav vladajuće klase u Japanu u potpunosti promenio do 1600. godine«. Ipak, bez obzira na sve promene, tradicija se održala. Oni koji su se u tom mračnom vremenu izdigli iz neznanja, vojnici-pešaci ili seljaci koji su postali poznati kapetani, bili su spremni da prihvate — svim srcem ili samo na rečima — način ponašanja i vladanja specifičan za samuraje. Tako se i pre XVII veka klasa samuraja stalno obnavljala. Čak i za vreme strogog društvenog sistema, za šogunata Tokugave, još u ranom XVII veku sve do sredine XIX, postojala su neka kretanja unutar i izvan redova samuraja. Ali tradicije su se održale, a kodeks je opstajao. Sve ovo je samuraja činilo velikim u sopstvenim očima, kao i u očima društva u celini. Izmešani su mnogi religiozni, filozofski i estetski elementi ne bi li se pronašao duh »idealnog« samuraja. Prvenstveni imperativ bila je odanost jednom gospodaru, što je važilo i za ostala plemenska društva, a da se pri tome ne oseća poniženje pred onima koji tvrde da su na višim položajima. Ovom imperativu, snaga Konfucijeve doktrine dodala je još više — moglo bi se reći — čak biblijsku važnost. Odnos samuraja prema smrti bio je takođe veoma važan u njegovom načinu mišljenja. Smrt je bila »lakša od pera«, što ukazuje da je bio jak uticaj budizma. Budizam, i to posebno zen-budizam, odigrao je odlučujuću ulogu u uvežbavanju samuraja da vladaju sobom i da koriste oružje — mač, luk, koplje ili musketu. Zen je uveo i ritual ceremonije pijenja čaja, kao inspiraciju pre bitke i relaksaciju posle nje. Što se tiče obreda sepuku (uobičajeni naziv za hara-kiri), on je, verovatno, svoj izvor imao u šintoizmu. Kada je bio na vrhuncu svoje moći, stil života samuraja iz perioda Tokugava (1603—1867) dao je neke primere na polju umetnosti, koji su bili asketski i pomalo ograničeni, ali ne i manje vredni. Njegovi prethodnici iz ranijih perioda, za vreme epskih borbi u gempejskom ratu u XII veku, bili su, možda, živopisniji, ali i oni su mogli da prikažu, s vremena na vreme, kvalitete koji se odnose na domen umetnosti, kao i na sferu etike. Kada se razmatra psihološko ustrojstvo i organizaciona struktura samurajske klase, prirodno je potražiti ubedljive paralele u ostalim društvima. Jedna od njih odmah nas upućuje na evropske vitezove iz vremena feudalizma, na primer, za vladavine Anžuvinaca. Ipak, prema onome što znamo, vitez i samuraj se nikada nisu sreli, i verovatno da nisu ni znali da onaj drugi uopšte postoji. Ali pre nekih 400 godina, ovakav susret se ipak zbio između samuraja i članova evropske elite, modelirane prema dužnostima jedne ratničke klase - i njen osnivač je bio veliki vojskovođa. »Družba Isusova«, takozvana »crkvena konjica«, bila je prilično uspešna nekoliko desetina godina po svom dolasku u jugozapadni Japan. Postoji veliki broj dokaza koji ukazuju da su jezuitski redovnici i japanski samuraji bili izuzetno upućeni jedni na druge, izražavajući obostrano poštovanje. Pohvale koje je za Japance izrekao Franjo Ksaverski, dobro su poznate: »Ne verujem da medu paganskim narodima možete naći nekog sličnog njima. Veoma su društveni, obično dobri i nezlonamerni, obuzeti svojom čašću, koju veličaju iznad svega... Imaju i jednu osobinu koja se ne može naći ni u jednom delu hrišćanstva.. . Bez obzira na to koliko je neki plemić siromašan, oni mu odaju istu čast, kao da je veoma bogat... Narod uveliko poštuje plemstvo, i po njihovom shvatanju, plemstvo je ponosno što služi gospodaru i ceni njegove naredbe. Stoga mislim da ovo nije posledica straha od kazne koju bi gospodar mogao izreći za nepoštovanje, nego je reč o gubitku časti, što bi doživeli ako ne bi ispunili njegovu želju«. Treba posebno uočiti da Ksaverski pominje reč »čast« ni manje ni više nego tri puta u ovom kratkom odlomku. Bez obzira na blisku srodnost, ovaj koncept »časti« nije jednak pojmu »obraz«. Pojam »obraz« ima manju težinu od pojma »časti«, a u feudalnom Japanu oni izvan, kao i oni u okviru samurajskog reda — na primer, trgovci ili zanatlije, mogli su posedovati »obraz«, kao kvalitet koji se mogao uvećati, spasti ili izgubiti. S druge strane, čast je nešto više od toga, dodatak moralnom teretu koji svaki samuraj nosi sa sobom. Antropolozi se, izgleda, slažu da je japansko društvo bilo - i još je velikim delom, »stidljiva kultura«. Do današnjih dana, sasvim je uobičajeno da majka upozorava svoje dete da će ga svako ekscentrično ponašanje izložiti podsmehu okoline. Ona ima običaj da kaže: »Ako to uradiš, ljudi će ti se smejati«. Postoji razlika između ovog shvatanja i mnogo roditeljskog rezona na Zapadu, gde se često može čuti: »Ne obaziri se ako ti se ljudi smeju«, po kome čovek treba da sledi sopstvenu savest i da se ne osvrće na ono što kažu drugi. Ovaj više zapadnjački odnos postojao je, u malom obimu, i u Japanu za vreme feudalizma, čak i medu nekim članovima ratničke klase. Drugim rečima, samurajska čast je poljuljala ideal ličnog integriteta i, još više, uključila slobodnu volju i primat individue. Kao što možemo videti, odanost jednom gospodaru nije zahtevala i slepu poslušnost u svakoj mogućoj situaciji. Prava odanost je mogla zahtevati protest pun poštovanja, ali i ozbiljan protest, koji se u ekstremnim slučajevima završavao obredom sepuku. Postoje, takođe, mnogobrojni primeri nepoštovanja medu samurajima - corruptio optimi pessima (pokvarenost najboljih je gora od svih drugih) — kao što bi rekli jezuiti XVI veka. Ovi misionari, neustrašivi, jer su i sami imali vrlo visoko mišljenje o ratničkoj klasi među kojom su živeli, nisu se ustručavali da u svojim razgovorima citiraju detalje samurajskih izdajstava, osvetoljubivost i bezosećajnu surovost. Dok su rivalstvo u vojnim veštinama i hrabrost uzimane zdravo za gotovo, kao dva osnovna faktora u karakteru samuraja, bilo bi, naravno, pogrešno misliti da samuraji nisu radili ništa drugo sem što su se borili ili pripremali za bitku. Pre svega, oni su vekovima bili vladajuća klasa u Japanu, pa su time bili uključeni u nacionalnu i lokalnu administraciju na svim nivoima iznad seoskih. Ova administracija je takode bila veoma važna za samurajsku klasu. Nije bilo neophodno da običan čovek smatra vladu za ugnjetača, ali i u najboljim vremenima prema njoj se morao odnositi s dosta opreza. Savremeni japanski je »uljudan jezik«, ukrašen izrazima iz počasti, pun suvišnih reči, zbog okolišanja. Čovek se ne može odupreti osećanju da je sve ovo bilo potrebno u prošlosti kako se ne bi izbacila iz ravnoteže nestalna ćud ratnika, koji jaše pirinčanim poljima. Dugi mač, u isto vreme smrtonosan i predivan, zahtevao je svačiju pokornost. Kratki mač, simbol samoubistva, nametao je unutrašnje poštovanje. Moglo se lako predvideti da će ova samouverena ratnička klasa izraziti želju da nauči vojne tehnike Zapada. Još je neobičnija predanost kojom se veliki broj samuraja, za poslednjih trideset godina XX veka, okrenuo raznovrsnim profesijama i trgovačkim aktivnostima karakterističnim za Zapad. Teško se moglo pretpostaviti, na početku XIX veka, da će japanski ratnik, s urođenim smislom za trgovinu, u stvari, za novac, ikada pomisliti da postane bankar, vlasnik fabrike ili trgovac. Ipak, samuraji su dokazali da su često bili uspešniji trgovci nego oni koji su u toj oblasti imali veliku tradiciju. Ovo kazuje da je postojao elemenat povratka na zemlju u karakteru mnogih samuraja. Ratnik se nije ustezao da zaradi novac kada se ta njegova aktivnost mogla opravdati kao građanska, tj. patriotska dužnost. Na kraju, evo dokaza da ovaj fenomen i nema neku veliku važnost. Iako je samurajska zajednica gajila japanski ultranacionalizam ovog veka, odlučnu, mada bezuspešnu opoziciju ovoga pokreta, koji je podržavala manjina socijalista, vodili su oni koji su i sami pripadali ovim tradicijama. Autentična priroda samuraja mnogo je složenija i paradoksalnija nego što to može prikazati jedan konvencionalni opis. Odnos između oca i sina u samurajskom društvu imao je istu osnovu kao u Rimskoj Imperiji, tj. ljubav koja se krila ispod grubosti. Izgleda da je osnovno osećanje ratnikovog sina bilo poštovanje pojačano strahom. U slučaju potrebe, na mladog čoveka se još u detinjstvu svaljivala sva težina odgovornosti, koju je jedva mogao da izdrži. Ma koliko mlad, dečak je mogao postati glava porodice u slučaju da otac umre. U doba građanskog rata muškarci su rano sazrevali, kao što ilustruje jedna čuvena priča iz XIV veka. Poznati ratnik, Kusonoki Masašige, koga je potomstvo duboko poštovalo kao ideal odanog samuraja, pošao je u jednu bezizlaznu bitku, a pratio ga je njegov sin Masacura, za koga se pričalo da nije imao više od deset godina. Mnogi istoričari sada tvrde da je dečak bio mnogo stariji, ali kako Ivan Moriš kaže: »U proučavanju japanskog heroizma nije bitna autentičnost priče, nego njeno postojanje.« Pre nego što su stigli na bojno polje, otac je rekao Masacuri da se vrati kući i da se brine o majci. Kusonoki Masašige je nagovestio dečaku da bi mogao čuti vest o smrti svoga oca, što bi značilo da mora da ode u planine i da se tamo do poslednjeg daha bori protiv neprijatelja. Kao što je ratnik i predvideo, sve se okrenulo protiv njega, tako da je bio teško ranjen pre nego što je izvršio sepuku. Ovom poslednjem aktu Kusonoki Masacure prisustvovao je i njegov brat koji je izjavio pre nego što se ubio, da bi voleo da može da se rodi sedam puta kako bi uništio njihove neprijatelje. Pošto su sebi proburazili trbuhe, braća su jedan drugog proboli mačem i zajedno umrli. Posle nekog vremena, komandant neprijateljske vojske poslao je Kusonokijevu glavu njegovoj ženi. Dečak Masacura se povukao u drugu sobu, svukao se i pripremio se da se proburazi mačem koji mu je dao otac pre nego što su se rastali. I upravo kad je hteo da oštricu zabije u svoj trbuh, majka ga je pozvala i rekla mu da je njegova dužnost da ostane živ. Tradicionalna japanska izreka kaže da su tri najveća životna fenomena: »vatra, zemljotres i otac«. Nema sumnje da je strah nestajao s detinjstvom, ali neki određeni stepen bojazni je uvek postojao. Obaveza prema roditelju nikada se u potpunosti nije mogla odužiti, čak se ni smrću taj odnos nije završavao. Ispred domaćeg kamidana (porodičnog oltara) članovi porodice su se ispovedali pokojnom ocu kao da je on tu stvarno ili duhovno prisutan. Ova ogromna i moćna moralna odanost sina prema ocu, koja, prema kodeksu samuraja, treba da ustupi mesto većoj obavezi ratnika prema svom gospodaru, veoma jasno pokazuje snagu i kvalitet ovih veza koje samuraja spajaju s njegovim feudalnim gospodarem. Klasično tumačenje značenja ove vrste odanosti predstavljeno je u knjizi Hagakure (Skriven medu lišćem), delu jednog od samuraja s feuda Nabešima na Kjušu, iz prvih godina XVIII veka. Delo odiše i poezijom i skučenim provincijalizmom, jer sve počinje i sve se završava na feudu Nabešima. Hagakure navodi da osnivač budizma ni Konfucije nikada nisu bili službovali na feudu Nabešima, pa se njihova učenja i ne slažu s tradicijama ove kuće. Drugim recima, samuraj koji služi daimja Nabešima, nema obaveze prema bilo kojoj religiji, osim da služi svom gospodaru. »Gde god da smo, duboko u planini ili pokopani pod zemljom, bilo u koje vreme i bilo gde, naša je dužnost da štitimo interese našeg gospodara. Ovo je obaveza svakog Nabešima čoveka. To je kičma naše vere, nepromenljive i večite istine. Nikada u svom životu nisam stavljao svoje iznad interesa mog gospodara. Čak i kad umrem, vratiću se u život sedam puta da čuvam kuću svog gospodara... Svakog jutra odluči se kako ćeš umreti. Svake večeri osveži svoje misli razmišljajući o smrti... Bušido, život ratnika, znači smrt Treba napomenuti da su odanost i detinja pokornost jedini etički osnov po kome je dužnost prema ocu zamenjena dužnošću prema gospodaru. Ovo je bio dobar način da se spreči bilo kakav sukob između ova dva vrhunska moralna imperativa. Na primer, bio je opšte prihvaćen stav, ukoliko se samuraj suprotstavi svom gospodaru, dužnost njegovog sina je da podrži gospodara, čak i na štetu svog oca. Nekom čudnom logikom, sinovljevo ponašanje bi se tada shvatilo kao »najviši oblik detinje pokornosti«. Izgleda da je Hagakure nalagalo slepu odanost samu po sebi. U stvari, bez obzira na to kako je bilo na Nabešima feudu, samuraj ne samo da je imao pravo nego mu je nalagala i dužnost da se usprotivi uvek kada je bio siguran da je potez njegovog gospodara nesmotren ili nepravičan. Ukoliko sva ubeđivanja ne bi pomogla, onda bi se s tim prestalo ili bi se završilo samoubistvom. Ovaj krajnji korak je predstavljao veoma snažnu sankciju, dovoljno jaku da uzdrma odlučnost svih, pa i najčvršćih i najtvrdoglavijih feudalnih gospodara. Ukoliko se samuraj ne bi usprotivio, odlučno, ali s punim poštovanjem, onda, kada bi se za to ukazala prilika, njegov stav bi se mogao protumačiti kao nelojalnost i moralni kukavičluk. Sledeći citat dolazi iz poznatog dela »Onna Daigaku«, što se bukvalno prevodi kao »Veliki nauk za žene«, ali je možda bolje reći »Sve dužnosti žene«. »Pridi svom mužu kao da prilaziš nebesima, jer je sigurno da će, ukoliko ga povrediš, nebeska kazna tebe stići.« Veruje se da je pomenuto delo napisao naučnik Kaibara Eken (1630—1714). Novator velikog značaja, bio je osnivač medicinske botanike u Japanu. Kaibara je bio neodlučan, kritičan, pristalica neokonfucijanizma. Bio je u srećnom braku punih 45 godina, ali nije imao dece. Danas se smatra da je autor dela Onna Daigaku pre njegova žena nego Kaibara Eken. Po oštrom antifeminističkom tonu dela, ova činjenica može da zvuči čudno, ali jedno je sigurno - u Japanu iz perioda Tokugava, posebno u samurajskoj klasi, i žene su prihvatile sanđu, konfucijanistički princip »trostruke podčinjenosti«, koji je od žena zahtevao: potčinjavanje muževijevim roditeljima, mužu i najstarijem sinu. Moderni zapadni naučnici nazivaju Onna Daigaku, »Bušido za žene«. Zahtevi koji se postavljaju mladoj supruzi biće vrlo očigledni kada se navede sledeći pasus iz knjige: »Žena nema samo jednog gospodara. Ona mora da gleda u svog muža kao u svog gospodara, i mora ga služiti, obožavati i poštovati, ne prkoseći mu i ne misleći površno o njemu. Najveća dužnost u životu žene je poslušnost. U razgovoru s mužem, njeno držanje i ponašanje mora biti ljubazno, ponizno i pomirljivo, a nikada mrzovoljno i tvrdoglavo, nikada grubo i agresivno. Sve ovo treba da bude prvenstvena briga žene... Žena uvek mora biti na oprezu i mora dobro paziti na svoje ponašanje. Ujutro mora rano ustajati, a uveče ići kasno na spavanje ... Kao što žena odgaja naslednike ne svojih roditelja, nego svekra i svekrve, tako mora poštovati više njih nego svoje roditelje i odnositi se prema njima s dužnim uvažavanjem. Njene posete rodnom domu treba da budu ređe posle njene udaje. Bez obzira na to koliko slugu ima, njena je dužnost da se ne izvlači od obaveza koje su joj namenjene. Ona mora šiti odeću za svekra i svekrvu, i pripremati im hranu. Prema mužu mora uvek biti predusretijiva, mora mu peglati odela, čistiti prostirke, podizati decu, prati sve što je prljavo, biti stalno prisutna u svom domaćinstvu, i nikada ne odlaziti izvan svog doma, osim ako to nije zaista neophodno ... Pet najtežih bolesti koje mogu uticati na ženin um su: neukrotivost, nezadovoljstvo, kleveta, ljubomora i glupost. Nema sumnje da ovih pet bolesti napadaju sedam ili osam od svakih deset žena, a iz njih se rađa inferiornost žene u odnosu na muškarca. Žena se od tih bolesti mora lečiti samokontrolom i samoubedivanjem. Kažu nam da je bio običaj naših predaka da se žensko dete, pošto se rodi, ostavi da leži na podu tri dana. I po ovome se vidi koliko je muškarac vezan s nebesima, a žena sa zemljom. Žena treba da nauči koliko je za nju neophodno, da se u svemu oslanja, pre svega, na svog muža i da bude zadovoljna što zauzima mesto pored njega ... Ako se žena ovako ponaša, njeni bračni odnosi biće harmonični i dugotrajni, a njeno domaćinstvo — slika mira i sklada.« Ova pravila su bila deo nastavnog plana terakoja, ili hramova-škola za osnovno obrazovanje običnih ljudi. To naglašavanje drugostepenog statusa žene, posebno primetno u klasi samuraja, bilo je tipično za celokupno društvo. Izgleda da je samo neuka seljanka uživala slobodu da protivreči boljima od sebe. Važno je naglasiti da su s ukidanjem feudalizma sedamdesetih godina XIX veka, mnogo prosvećenija mišljenja počela da potkopavaju pravila i duh Onna Daigaku. Štaviše, ne treba zaboraviti da, ukoliko je zbog ovakvih propisa žena samuraja trpela i nepravdu i pokornost, ni život njenog muža (ukoliko se i on strogo pridržava svojih pravila), nije bio nimalo lakši. Koliko su ovi zahtevi bili spartanski, pokazuje i činjenica da je samuraj još kao dečak poučavan od oca da tri ljudske funkcije - uzimanje hrane, izlučivanje izmeta i polni čin, treba obaviti što je moguće brže, a svaka želja da se u ovim zadovoljstvima uživa, strogo je zabranjena. Izgleda da psihologija čoveka uključuje i fenomen uzvraćanja tiranije. Čovek može, s pravom, pomisliti da je samuraj, pod težinom nametnutih obaveza i samodiscipline potražio neku vrstu oduška na taj način što je tiranisao svoju ženu. Jednako se i žena svetila kada je došlo vreme da joj snaha ude u kuću. Požrtvovane mlade supruge postaju prave svekrve-tirani. O inferiornosti žene nije se naročito glasno govorilo pre perioda Tokugava. Dok se inferiornost žene oduvek podrazumevala u konfucijanističkoj etici, sada je još dobila na snazi širokom propagandom neokonfuncjanističkih ideja XVII veka; ovaj trend još više su podstaknuli uslovi mirnog života sredinom tog stoleća. U ranijim, i nestabilnijim vremenima, od ratnikove žene se očekivalo da bude više nego samo kuvarica i majka. Mali broj ratnika se oženio izvan svoje klase. Kao ćerka samuraja, ona je morala da nauči da rukuje helebardom i da timari i vežba očevog konja. Takode su je učili kako da izvrši samoubistvo, presecanjem vratne arterije bodežom kai-ken ukoliko bi to bilo potrebno. Ove »veštine« nisu bile u potpunosti zaboravljene za vreme mira u periodu Tokugava, ali je potreba za njima bila manje naglašena. Zbog toga je uloga žene Tokugavinog samuraja, kao partnera koji se suočava s opasnošću, izbledela i postala zaista nepotrebna. S druge strane, za seljake, zanatlije i trgovce bilo je sasvim normalno da žena pomaže mužu u svakodnevnim poslovima. Stoga u ovim klasama u bračnom odnosu i nije bilo toliko nejednakosti kao u samurajskom društvu. Na brak se u svim klasama gledalo kao na društvenu dužnost, na obavezu pri kojoj moraju pretegnuti interesi porodice nad pojedinačnim željama. U samurajskoj klasi, pre svega, društvena obaveza i interes porodice bili su od veoma velikog značaja. Ukoliko je stalež viši, i interesi porodice bili su veći. U slučaju daimja i njihovih glavnih savetnika, sistem alternativnog boravaka u Jedu uključivao je i dužu odvojenost muža od žene. Istina, idealno gledajući, po ulasku u brak uslediće ljubav pre ili kasnije. Izuzetno samopožrtvovanje i poslušnost žene razmekšali bi muža, i najvećeg despota. Istina je da se to često dešavalo, ali otvoreno priznati ove činjenice (osim nekim prećutnim znacima), smatralo se neprikladnim. Hvaliti svoju ženu značilo je hvaliti samog sebe, pa je to ujedno bilo i kršenje lepog ponašanja. Sa stanovišta savremenog evropskog društva, većina samurajskih žena bila je potisnuta. U istoriji Zapada, reč »viteštvo« iako je etimološki vezano za reč »konj«, istovremeno je simbol galantnosti prema osobama suprotnog pola, što je imalo malo ili nimalo odraza u životu i shvatanju tipičnog samuraja. U njegovoj tradiciji, pre svega, nije uopšte postojala viteška borba u kojoj bi sudija bila žena i koja bi se odigravala u njenu čast ili po njenoj želji. Znači li to da na »putu samuraja« nije bilo mesta za romantičnu ljubav medu polovima? Tokom niza godina, stroga pravila naređivala su idealnom samuraju da se ne upušta u avanturu s nekom ženom. Samurajsko društvo nije bilo svet Gendija. Zaista, tokom dugog perioda Tokugava, roman Murasaki Šikibua smatran je razvratnim i opasnim. Ipak, u XVIII veku, ovo mišljenje nije bilo tako rasprostranjeno, pa je usledilo i ponovno ocenjivanje romana Genđi Monogatari; smatralo se da, bez obzira na površni erotizam, roman ipak sadrži moralne principe, ako je suditi po strogo estetskim kriterijumima. To je dokazivano, na primer, time da lotosov cvet cveta i u blatnjavim vodama, kao što i neka zabranjena ljubavna veza može da sadrži čistu lepotu i prefinjena osećanja. I sama činjenica da je ovako zrela kritička misao privukla školovane ljude, većinom samuraje, bila je znak da nema više stroge, didaktičke atmosfere, koja se obično vezivala za Tokugavinu vodeću klasu. Grubi stoicizam, ukoliko izbegne one opasne staze do brutalnosti, može da izazove i tanana osećanja i da gaji posebno, iako neobjašnjivo, poštovanje za čežnju i druge potrebe ljudskog srca. Ninđo — ljudska osećanja, uzbudila su samuraje, u to možemo biti sigurni, više nego ostale ljude. Ali, za samuraja, više nego za bilo koga drugog, ninđo nije smeo da umanji njegovu odanost i obavezu. Jer, obaveza — giri uvek je bila imperativ koji je pokazivao jedini put kako da on svoje dužnosti (on) bar, delimično sprovede. Giri, kao što smo već videli, prvenstveno se vezuje za odnose samuraja prema svom gospodaru. Na drugom mestu je bio njegov odnos prema roditeljima, u kome je do izražaja dolazio i giri i on. Po prirodi stvari, vrlo često je nastajao sukob između dužnosti i osećanja, između girl i ninđo, i u većini slučajeva može se sa sigurnošću pretpostaviti da je on rešen u korist girija, bez obzira na potrebe ljudskog srca. Ali, bilo je, naravno, i kritičnih situacija kada je ishod tog sukoba ostajao neizvestan neko vreme, ili je mogao da se pretvori u tragediju. Stoga nije čudno da je sukob između giri i ninđo bio tema mnogih drama i priča. Vrednosti girija i ninđa mogu se lepo izjednačiti, čak se može reći da se oni međusobno i dopunjuju. I više od toga, oni imaju, u najširem smislu, i jednu univerzalnu primenu: »Giri koji nije omekšan ninđom može izgledati nehuman: on poriče pravo individue da bude srećna na račun društva. Ninđo, ukoliko ga ne ograničava giri, ne samo da je popustljiv nego može, na kraju, da uništi ljudsko društvo«. Samo obazrivost može naterati samuraja da bude uzdržan kad je u pitanju ninđo. Biti rastrzan između ljubavi i dužnosti predstavlja agoniju koju je teško izdržati. To su vrlo dobro znale žene samuraja i njihove majke. Pošto giri uvelu mora da nadvlada, bilo je najbolje tu borbu učiniti lakšom, pristajući na ninđo onoliko koliko je bilo potrebno za harmoniju u kući. Tako je u ženinoj potčinjenosti i pokornosti bilo duha rimske matrone - dura virum nutrix (stroge dadilje muškarca). U hijerarhiji samurajskih odnosa, giri je ipak značio više od jednostavne reči »dužnost«. Dužnost ima, posle svega, nekakvo hladno, čak beživotno značenje. Ovog puta je faktoru romantičnosti, često odsutnom ili prećutkivanom u drugim odnosima, dozvoljeno da se pojavi na sceni. Nitobe govori o »čudnoj snazi i nežnosti prijateljstva između dva muškarca, o odnosu između braće čemu dodaje i romantičnu naklonost, nesumnjivo pojačanu odvajanjem polova u mladosti - i to odvajanjem koje je poricalo svaku prirodnu naklonost, priznavanu u zapadnom viteštvu«. On dalje kaže: »Ja mogu ispuniti stranice japanskim verzijama priče o Demonu i Pitiji, ili Ahileju i Patroklu, ili da jezikom bušida pričam o vezama koje su bile isto toliko tužne kao i ona koja je vezivala Davida i Jonatana«. Skoro isto mišljenje je izrazila i Ćie Nakane, dobro poznati japanski antropolog. Ona tvrdi da »u Japanu nema ljubavne priče koja bi se po popularnosti mogla porediti s pričom o 47 ronina, jer ova ilustruje »poseban oblik idealnog ljudskog odnosa (uvek na relaciji superiorniji-inferiorniji), kako ga Japanci zamišljaju«. Ona takode komentariše da muškarci koji se nađu u takvoj vrsti odnosa »imaju malo osećanja za ženu ili dragu«; emocije samuraja »bile su u potpunosti potrošene na ljubav prema gospodaru«. Čini se da oni nisu ni imali potrebe za ljubavlju žene. Dr Nakane napominje da bi ovo moglo da bude prava priroda samurajskog mentaliteta .. . Sigurno da u tome ima mnogo istine. Pri tom se, naravno postavlja pitanje homoseksualnosti, bila ona svesna ili nesvesna. Koliko mi znamo, homoseksualnost je bila, možda, rasprostranjena medu budističkim sveštenicima i njihovim pomoćnicima. Postoje mnoge priče o homoseksualnoj ljubavi u ovim krugovima za vrema perioda Muromaći (1339 — 1573), pa su u XVI veku evropski jezuiti i franjevci u Japanu zabeležili, zabrinuto i s negodovanjem, veliki broj homoseksualnih aktivnosti medu njihovim neprijateljima, budističkim sveštenicima. Ipak, homoseksualne aktivnosti nisu bile ograničene samo na hramove. Uostalom, u jednoj od svojih knjiga Ihara Saikaku, pisac iz XVII veka, veličao je ljubav muškaraca, više nego žena u samurajskoj klasi. Ali možda je on pisao u tom tonu kako bi se dodvorio vladi Cunajošija, tzv. »šoguna-psa«, koji je gajio veliku naklonost prema mladićima. U svakom slučaju, ogromna književna slava Ihara Saikakua oduvek je počivala na njegovoj veštini da prikaže život trgovaca i građana. Navodi se da je većina njegovih heroja-samuraja »predstavljena bez imalo kritičnosti ili humora ...« Nije poznato koliko je Saikaku bio u ličnom kontaktu sa samurajskom klasom. Svoje varošane opisao je do najsitnijih detalja, »dok njegovi samuraji izgledaju pomalo shematizovano«, a njihove ljubavne odnose gotovo uvek je prikazivao kao besprekornu odanost. Razumljivo je da je Saikakuov glavni cilj bio da udovolji samurajima, mada je sam verovao da samuraji zaista poseduju neke vrline nedostupne klasi trgovaca. Samuraji ljubavnici predstavljeni su po grčkim normama, kao ratnici koji preziru ljubav žena, ali su spremni da umru dokazujući nepokolebljivu ljubav prema drugom muškarcu. I sve ove priče završavale su se sepukuom (ritualnim samoubistvom) obojice mladih ljudi, »od kojih se svaki odlučio na taj čin da u očima onog drugog ne bi ispao manje požrtvovan.« Komentari koje daje profesor Donald Kin, uključuju dva bitna momenta za osvetljavanje ličnosti samuraja. Postojala su tumačenja, čak verovanja, da obični smrtnici ne mogu da shvate vrline samuraja, a pri tome je postojala i paralela s drevnom Grčkom. Da je Saikaku, majstor ironije u humora, hteo da naslika samuraja u idealizovanom obliku, bilo bi to kao da »sam sebi skače u usta«. Ali, to ne bi moralo isključivo da znači nedostatak poštovanja za one samuraje koji su zaista živeli po pravilima koja su sami sebi nametnuli. Ova pravila, koja je, nesumnjivo, poštovala manjina japanske moralne elite, izazivala su, pre svega, poštovanje. Niko, ma koliko bio cinik, nije mogao da porekne ispravnost tih pravila, jer su zahtevala određeni stepen samopožrtvovanja, koje je bilo iznad moči običnog čoveka. Društva koja su bila zadojena hrišćanskom tradicijom pokazivala su kontrast između ideala i stvarnosti. Samo oni zaista bezosećajni članovi ovih društava zaboravili su da odaju počast onima koji su pokušali da svoje živote dovedu u sklad s onim što je izloženo u »Besedi na gori«. Jer voleti svog neprijatelja i ponuditi mu prvo desni, pa levi obraz, značilo je izvršiti silan pritisak na psihu običnog čoveka. »Mi najviše moramo voleti naše potrebe onda kada ih spoznamo« - kontekst ove rečenice mogao bi da bude i Tenisonov dvor kralja Artura, ali se te reči mogu jednako primeniti i na feudalni Japan. Paralela sa starom Grčkom je očigledna, mada je ne bi trebalo preuveličavati. Seišinteki-ai — »duhovna ljubav«, može se slobodno tumačiti kao »platonska ljubav«, a odanost japanskih ratnika njihovim feudalnim gospodarima, koja se svaki put iznova prikazivala kao pravilo i primer, mogla bi predstavljati osećanje koje nije dozvoljavalo gotovo nimalo rivalstva od strane ženskog pola. Nema sumnje da je navika, uz naklonost, vezivala samuraja za njegovu suprugu. Pošto se seksualna vernost muža nije smatrala nekom posebnom vrlinom, ljubakanje s kurtizanama, ukoliko je bilo lakomisleno i nerazmetljivo, smatralo se ni bolje ni gore nego kao jedan od oblika muške razonode. Ipak, ozbiljniji arbitri o samurajskoj etici, i na ovo zadovoljstvo, ukoliko je ono bilo samo popuštanje sebi, gledali su s omalovažavanjem. Kao i u grčkim gradovima-državama, na žene se u samurajskom društvu gledalo kao na potencijalne ili stvarne majke, ili kao na neku vrstu objekta koji pruža fizička zadovoljstva. Ali, ukoliko bi žena uspela da uznemiri muškarca — ma kakva ona bila — to bi se obično smatralo nedostojnom, čak i sramnom, nezgodom, čiji bi kraj mogao biti tragičan, izazvavši bar jedno ili dva samoubistva. Na takvo romantično zaljubljivanje gledalo se kao na giri-ninđo krizu neizmerljivih proporcija. Prema ovome, jasno je da u srcu mnogih samuraja nije bilo »nimalo mesta za ženu ili draganu«. Isto tako, verovatno je, mada se to ne može tvrditi, da su samuraji svih perioda imali vrlo malu potrebu da seišinteki-ai (»duhovnu ljubav«) spajaju s fizičkim seksualnim življenjem. Ali u kakvom je odnosu bila duhovna ljubav između roditelja i sina? Videli smo da se odanost roditeljima smatrala nečim višim od prirodnog ljudskog instinkta; ta veza je bila etički imperativ, u stvari, manifestacija detinje odanosti, koja je na lestvici samurajskih dužnosti bila na drugom mestu. Podrazumeva se da su se obaveze sina prema ocu izražavale kroz njegovu ljubav i poslušnost. Što se tiče veze između sina i majke tokom njegovog života, izgleda da na ovaj odnos nije negativno uticalo pravilo da majka mora slušati sina kad on stigne u zrelo doba. Izgleda verovatno da je žena lakše podnosila svoju podređenost mužu s obzirom na jake veze između nje i njene dece. Ovo se posebno odnosi na sinove, jer ćerka posle udaje odlazi u kuću mladoženje. Briga za majku-udovicu i samoodricanje u takvim slučajevima imali su veliku važnost za samurajsku klasu, čak više nego i bilo u kom drugom delu društva. Hidejoši se prema svojoj staroj majci odnosio s bezgraničnom ljubavlju i pažnjom, trudeći se da s njom bude u stalnom kontaktu, bar u pismima, ako nije mogao da bude pored nje. Zaista, ovaj oblik sinovlje odanosti, tj. briga o majci, mogao je čak da se oseti i na visokom položaju uprkos lojalnosti prema gospodaru. Najpoznatiji primer je naučnik-samuraj, Nake Todu (1608 — 1648), koji se obično smatra osnivačem Vang Jang-ming škole u Japanu. Vang Jang-ming škola neokonfucijanizma, poznata u Japanu kao Ojomei-gaku, prevazilazi neke oblike ponašanja, koje je vrlo precizno utvrdio Jamaga Soko i pristalice bušida, jer naglašava potrebu da se rečima iskaže akcija. Ono što savest diktira, mora se dokazati delima, a savest je glas neposrednog moralnog osećanja svakog čoveka. Savest je Nakea primorala da napusti službu kod svog daimja i da se vrati u svoje rodno mesto kako bi se starao o staroj majci. On je ostavio svoje dužnosti samuraja a da za to nije dobio odobrenje. Ovaj postupak ga je skupo stajao, ali su mu njegovi kritičari odobravali a pristalice tumačile kao nesebičan korak koji se zasnivao na određenom, neortodoksnom, filozofskom i moralnom načinu razmišljanja. Stoga on nije predstavljao slučaj giri-ninđo sukoba nego pre jednu vrstu girija. Idealni samuraj, spreman da u svakom trenutku žrtvuje svoj život kako bi pokazao odanost, nije bio fanatik koji ne razmišlja. Jer, i pored sve težine spoljašnjih obaveza, koje su ga pritiskale, on nikada nije zaboravljao dužnost prema svojoj savesti. Ovo je posebno bilo izraženo u slučaju onih koji su prihvatili Ojomei gaku, učenje škole Vang Jang-ming, koja je posebno naglašavala intuiciju i važnost jedinstva verovanja i akcije. Ovde je naročit značaj pridavan instinktu samostalnog razmišljanja o stvarima, koji je, naravno, mogao dovesti do određene samostalnosti u mišljenju, kao kad je Nate Todu odlučio da se brine o svojoj majci. Ovo je bio jedan od razloga zbog kojeg je vlada Tokugave želela da se prema Ojomei gaku svi odnose s nepoverenjem. Iskreno verovanje u bilo koju veru, ma koliko ona na prvi pogled izgledala ortodoksno, moglo je jako da utiče na um samuraja. Dokaz za ovo su mnogobrojni ratnici sa Kjušua koji su se opredelili za hrišćanstvo i neverovatna hrabrost s kojom su mnogi od njih gledali mučeničkoj smrti u oči. Zbog toga, u praksi, Bakufu nije mogao da ograniči samurajsku klasu samo na jednu vrstu ideološke opredeljenosti, iako su, nesumnjivo, postojale zamašne mere spoljnjeg konformizma. Ipak, 1837. godine, u Osaki se odigrao značajan prekid mira. Bio je to ustanak gladnih stanovnika koje je predvodio istaknuti samuraj-naučnik i bivši sudija, Ošio Heihaćiro. Pristalica Ojomei gaku, on je pošao na hodočašće u rodno mesto Nake Tođua, na obali jezera Biva. Prelazeći jezero, pri povratku, brod je zadesila oluja i učinilo se da će se Ošio utopiti. Razmišljajući o bliskoj smrti, Ošio je imao pred sobom viziju Vang Jang-minga. »Ovo mistično iskustvo na jezeru«, piše Ivan Moriš, »verovatno je podstaklo Ošija na potpunu emocionalnu predanost i pripremilo ga za završni čin i smrt na jedan način koji nikada ne bi mogao postići bilo kakvim razmišljanjem ili apstraktnim mudrovanjem«. Ošija su oduvek pamtili po tom njegovom »završnom činu«, koji je predstavljao njegov oružani ustanak protiv vlasti Bakufua. Inspirisalo ga je sažaljenje nad patnjom običnih ljudi u Osaki, koji su zbog loših žetvi i pogrešnog upravljanja gradom trpeli glad, a siromašniji su od nje čak i umirali. Pošto svojim protestom nije uspeo da razmekša neosetljivo srce poglavara gradske uprave, Ošio je prodao svoju biblioteku punu vrednih knjiga, kako bi tim novcem nahranio sirotinju i kupio oružje. U početku je izgledalo da će pobuna biti uspešna. Ali ubrzo, dok se Ošio borio protiv tlačitelja, Bakufu ga je progonio do u smrt. Ošio je završio u plamenu jedne kuće, u nekom zabitom selu, gde se naočigled svojih neprijatelja ubio, dok su zgrade oko njega nestajale u plamenu. Ovde nije toliko važno govoriti o tragičnoj pobuni, koliko o činjenici da je ustanak smislio i poveo jedan samuraj. Staviše, on nije bio ronin bez porekla, nego cenjeni naučnik i bivši činovnik. Takode je važno pomenuti da je na njegovim zastavama za vreme pobune pisalo: »Spasimo narod!« To bi bilo isto kao da je englesku seljačku bunu predvodio jedan od kraljevih barona, a ne Vat Tajler i Džon Bol. Ovo je samo jedan način gledanja na Ošijev ustanak. Veliki broj sadašnjih japanskih naučnika vide ga u ovakvom svetlu. Ali drugi, obazriviji, i možda verodostojniji, smatraju da se ustanak u Osaki 1837. godine teško može tumačiti kao pravi revolucionarni događaj. Tamo, izgleda, nije postojala velika želja da se društveno uređenje promeni. Što se tiče Ošija, ustanak je, u stvari, bio žestoki protest protiv nepodnošljivih uslova i kažnjavanje nemilosrdnih činovnika i pohlepnih trgovaca pirinčem. Ošio je pokazao svoju slobodoumnost i humanost, što i danas njegovom imenu daje nepomućeni sjaj. Možda je interesantno pomenuti da je on za vreme svoje službe otkrio i uništio tajno sastajalište hrišćana. Bilo kako bilo, Ošija je na taj nivo svesti dovelo učenje Ojomei gaku i njegov beskompromisni karakter, pun herojskog iako bespomoćnog revolta. Pravi revolucionarni pokret samuraja ili bilo koje druge klase u feudalnom Japanu, iako shvatljiv, nije uopšte bio moguć, jer bi time automatski mogao da bude uključen jedan od njegovih ciljeva - uništenje carske porodice. S druge strane, bila bi to istinska revolucija, u pravom smislu reči. Šintoizam i carski rod bili su toliko međusobno isprepleteni da su postali stvarni sinonimi, pa bi totalna revolucija, u nedostatku ubacivanja novih vera sa strane, možda, samo nagovestila duhovni kolaps i nihilizam.

15 x 13 cm LOUIS ARMSTRONG 2. aprila 1959., Dom Sindikata u Beogradu(2 koncerta) najveca truba svih vremena, kralj jazza na koncertu ucestvovala i Velma Middleton Luj Armstrong (engl. Louis Armstrong; Nju Orleans, 4. avgust 1901 — Njujork, 6. jul 1971) je bio američki džez muzičar. Iako se prvo proslavio svirajući trubu, krajem karijere postao je najpoznatiji kao pevač i bio je jedan od najuticajnijih džez pevača. Tokom svoje karijere, postao je najveći džez muzičar, neosporni čelnik popularne muzike 20. veka i jedna od najvećih figura u istoriji muzike. Armstronga su voleli, ne samo zbog njegovog trubačkog talenta, neverovatno čistog i prodornog sviranja na trubi i specifičnog hrapavog pevanja, nego i zbog ljudske topline i velikodušnosti, kao i zbog simpatične osobnosti „velikog deteta“ koje se raduje životu i živi za muziku. Armstrong je često govorio da je rođen 4. jula 1900. i to je datum koji je zabeležen u brojnim biografijama. Iako je umro 1971. tek je sredinom 1980-ih utvrđen pravi datum rođenja 4. avgusta 1901. Otkrio ga je Tad Džons Armstrong je rođen u vrlo siromašnoj porodici u Nju Orleansu, Luizijani, kao unuk robova. Detinjstvo je proveo u siromaštvu, u opasnoj četvrti u gornjem delu grada Nju Orleansa, znanoj kao engl. Back of the Town, nakon što je njegov otac Vilijam Armstrong (1881–1922) napustio porodicu zbog druge žene, dok je Luj bio beba. Njegova majka Mari Albert (1886–1942), napustila je Luja i njegovu mlađu sestru Beatris Armstrong Kolins (1903–1987), i ostavila ih na brigu baki Džozefin Armstrong, i povremeno ujaku Isaku. Kad je imao pet godina vratio se da živi kod majke i njenih rođaka, a oca je viđao povremeno na paradama. Pohađao je školu za dečake Fisk, gde je vrlo rano bio izložen muzici. Zarađivao je nešto novca raznoseći novine i prodajući odbačenu hranu u restoranima, ali je to bilo nedovoljno da bi se majka prestala baviti prostitucijom. Obilazio je lokalne plesne dvorane u blizni doma, gde je video sve vrste plesa, od razuzdanog plesa do kvadrile (egl. quadrille). Za dodatni novac teglio je ugalj u Storivilu, poznatoj četvrti crvenih svetiljki, gde je slušao muzičke sastava u bordelima i plesnim dvoranama, posebno „Pete Lala`s“, gde je nastupao Džo „King“ Oliver, a ostali poznati muzičari su povremeno gostovali. Nakon što je odustao od škole u uzrastu od jedanaest godina, Armstrong se pridružio kvartetu dečaka koji su pevali na ulici za novac. Ali počeo je upadati u nevolje. Svirač korneta Bank Džonson je tvrdio da je naučio Armstronga (tada 11) da svira honki tonk po uvu u „Dago Tony`s“ u Nju Orleansu., iako se nekoliko godina kasnije Armstrong zahvalio za to Oliveru. Armstrong je retko gledao na mladost kao najteža vremena, već je često crpio inspiraciju iz toga vremena: „Svaki put kada zatvorim oči dok sviram moju trubu - pogledam u srce dobrog starog New Orleansa... dao mi je razlog da živim“. Radio je i za litvansko-jevrejsku imigrantsku porodicu Karnofskis, koja je imala odlagalište otpada i davala mu povremeno poslove. Prihvatili su ga i odnosili se prema njemu kao prema delu porodice, znajući da je odrastao bez oca. Kasnije je napisao sećanja o odnosu sa Karnofskis porodicom u delu „Louis Armstrong + the Jewish Family in New Orleans, La., the Year of 1907“. Opisuje svoje otkriće kako je ta porodica zbog svog jevrejskog porekla često bila diskriminisana od ostalih belaca. Armstrong je nosio privezak Davidove zvezde do kraja života i pisao šta je naučio njih: „kako živeti stvaran život i odlučnost“. Uticaj porodice Karnofski se u Nju Orleansu oseća kroz Karnofski Projekat, bezprofitnu organizaciju posvećenu prihvaćanju doniranih muzičkih instrumenata i njihovog davanja deci koja nemaju priliku da sviraju. Armstrong je ozbiljno razvio sviranje korneta u muzičkom sastavu „New Orleans Home for Colored Waifs“ (Dom za tamnopute beskućnike), gde je boravio u više navrata zbog delikvencije, najduže nakon što je pucao u vazduh iz očuhovog pištolja na novogodišnjem slavlju, prema policijskom zapisu. Profesor Piter Dejvis, koji je često navraćao u dom na zahtev upravnika, kapetana Džozefa Džonsa kod mladog Armstronga uveo je disciplinu i muzičko obrazovanje. Nakon nekog vremena, Davis je Armstronga postavio za vođu muzičkog sastava. Muzički sastav Doma nastupao je u okolini Nju Orleansa i trinaestogodišnji Luj počeo je da privlači pažnju sviranjem korneta, čime je započela njegova muzička karijera. Pri uzrastu od četrnaest godina pušten je iz Doma, te je nastavio da živi sa ocem i novom maćehom, a ujedno i ponovno na ulici, pred iskušenjima. Armstrong je prvi posao dobio u plesnoj dvorani „Henry Ponce’s“, gde je Blek Beni postao njegov zaštitnik i vodič. Danju je teglio ugalj, a noću je svirao kornet. Nastupao je u gradskim čestim paradama limene muzike, gde je slušao starije muzičare, kad god je imao priliku. Tako je učio od Banka Džonsona, Badi Petita, Kida Ori, a ponajviše od svih, Džoa „King“ Olivera, koji mu je bio mentor. Kasnije je nastupao u sastavima limene muzike, te rečnim brodovima na Nju Orleansu, a počeo je da putuje sa tada poznatim muzičkim sastavom „Fate Marable“, koji je nastupao po parobrodima na reci Misisipi. Vreme provedeno sa sastavom nazivao je pohađanjem univerziteta, jer je stekao veliko iskustvo u radu sa pisanim aranžmanima. Godine 1919. Džo Oliver se zaputio na sever i napustio mesto u muzičkom sastavu Kid Orija, te ga je zamenio Armstrong. Postao je i druga truba za društveni sastav limene muzike „Tuxedo Brass Band“. Luj je 19. marta 1918. oženio Dejzi Parker iz gradića Gretna, Luizijana. Usvojili su trogodišnjeg dečaka Klarensa Armstronga, čija je majka bila Lujova rođaka Flora, a koja je preminula ubrzo nakon poroda. Klarens Armstrong je bio mentalno retardiran, kao rezultat ozlede glave i Luj je proveo ostatak života brinući se za njega. Lujov brak sa Parkerovom brzo se raspao. Nedugo nakon razvoda ona je preminula. Kroz nastupe na rečnim brodovima Armstrongovo muzičko znanje se proširilo. Pri uzrastu od dvadeset godina, naučio je da čita muziku i počeo je da nastupa sa solo deonicama na trubi. Bio je jedan od prvih džez muzičara koji su tako nastupali, te je s vremenom pridodavao vlastitu osobnost i stil u solo deonice. Naučio je da stvara vlastiti zvuk te je počeo da koristi pevanje i lupkanje u svojim nastupima. Godine 1922. Armstrong se priključio egzodusu u Čikagu, gde ga je pozvao mentor Džo „King“ Oliver, da se pridruži sastavu „Creole Jazz Band“ i gde je mogao dovoljno da zaradi da ostavi dnevni posao. Bilo je to vreme napretka u Čikagu, te iako su rasni odnosi bili loši, „Vetroviti grad“ je bio pun poslova za tamnopute ljude, koji su dovoljno zarađivali u fabrikama i imali dovoljno da troše na zabavu. Oliverov bend je bio najbolji i najuticajniji muzički sastav u Čikagu početkom 1920-ih, i u to vreme Čikago je bio središte džez svemira. Armstrong je u Čikagu živeo kao kralj u vlastitom stanu sa privatnom kupatilom (prvi put u svom životu). Iako uzbuđen zbog toga što se nalazio u Čikagu, započeo je da piše nostalgična pisma prijateljima u Nju Orleansu, što se nastavilo do kraja karijere. Kako je Armstrongova reputacija rasla, često su ga izazivali na sviračke obračune. Armstrong je snimio prve snimke za izdavačke kuće Gennett Records i Okeh Records 1923, dok je svirao drugi kornet u Oliverovom bendu. U to vreme je upoznao Hogija Karmajkla (s kojim će kasnije sarađivati), preko prijatelja Biksa Bajderbeka, koji je imao svoj muzički sastav. Lil i njen suprug svirali su i klasičnu muziku na crkvenim koncertima kako bi proširili njegovu veštinu i unapredili svoje solo nastupe. Podsticala ga je da se modernije oblači kako bi izgledao bolje i kako bi se prikrio njegov rastući obim. Armstrong je uživao u saradnji sa Oliverom, ali je Lujova druga supruga, pijanistkinja Lil Hardin Armstrong, insistirala da potraži bolju zaradu, te da razvije noviji stil podalje od Oliverovog uticaja. Armstrong je poslušao njen savet, te je napustio bend 1924. Ubrzo nakon toga, Armstrong je dobio poziv da ode u Njujork Siti i svira u muzičkom sastavu Fletcher Henderson Orchestra, vodećem afroameričkom muzičkom sastavu tog vremena. Armstrong je prešao na trubu, kako bi se bolje uklopio sa ostalim muzičarima svoje sekcije. Armstrong se brzo prilagodio Hendersonovom stilu, svirajući trubu i eksperimentišući sa trombonom. Ostali članovi benda brzo su prihvatili Armstrongov emotivni, izražajni puls. Njegovi nastupi počeli su da sadrže pevanje i pričanje priča o likovima iz Nju Orleansa. Hendersonov orkestar nastupao je u najboljim mestima isključivo za belce, kao što je npr. poznati Roseland Ballroom, gde je aranžmane radio Don Redman. Djuk Elingtonov orkestar je išao u Rouzland kako bi videli Armstrongove nastupe, a mladi svirači su uzaludno pokušavali da sviraju bolje od njega. U to vreme, Armstrong je snimio brojne snimke koje je aranžovao stari prijatelj iz Nju Orleansa, pijanista Klarens Vilijams; bili su to snimci sa malim džez muzičkim sastavom „Vilijams Blue Fajv“ i serija sa bluz pevačicama kao što su Besi Smit, Ma Rejni i Alberta Hanter. Nakon sviranja po Njujorku, Armstrong se vratio u Čikago 1925, uglavnom na nagovaranje supruge, koja je htela da poboljša prihode i Amstrongovu karijeru. On je Njujorku bio zadovoljan, ali je kasnije priznao da je bila u pravu, te da je Hendersonov orkestar ograničavao njegov umetnički rad. U javnosti ga je često nazivala „Najbolji svirač trube na svetu“, na njegovo razočaranje. Na početku je bio član muzičkog sastava „Lil Hardin Armstrong Band“ i radio je za suprugu. Pod vlastitim imenom počeo je da snima za firmu Okeh sa svojim poznatim muzičkim sastavima „Louis Armstrong and his Hot Five“ i „Louis Armstrong and his Hot Seven“. Tada su nastali hitovi poput „Potato Head Blues“, „Muggles“ i „West End Blues“. Muzika pesme „West End Blues“ postala je standard i agenda za džez u sledećim godinama. Grupu su činili Kid Ori (trombon), Džoni Dods (klarinet), Džoni St. Kir (bendžo), supruga Lil na klaviru i obično bez bubnjara. Armstrongov način vođenja benda bio je vrlo jednostavan, tako je St. Kir zapisao: „Radeći s njime čovek se osećao tako opuštenim, a on je bio vrlo širokouman... uvek se trudio da svakoga istakne pojedinačno.“) Njegovi snimci sa pijanistom Erlom „Fata“ Hajnesom (najpoznatiji njihov duet iz 1928. „Weatherbird“) i Armstrongov uvod trubom u „West End Blues“ ostali su jedni od najpoznatijih i najuticajnijih džez improvizacija u istoriji. Armstrong je sada bio slobodan da razvije svoj vlastiti stil kako je želio, koji je uključivo velike doze živahnog govora kao što su „whip that thing, Miss Lil“ i „Mr. Johnny Dodds, Aw, do that clarinet, boy!“ Armstrong je nastupio i u kvintetu „Erskine Tate’s Little Symphony“, koji je uglavnom nastupao u pozorištu Vendome Theatre. Svirali su muziku za neme filmove i nastupe uživo, isključujući i džez verzije klasične muzike poput „Madame Butterfly“, što je Armstrongu dalo iskustvo sa dužim oblicima muzike i vođenju pred velikom publikom. Počeo je sa sket-pevanjem (improvizovani vokalni džez koristeći reči bez smisla) i prvi je koji je snimio sket 1926. na pesmi „Heebie Jeebies“. Snimak je bio toliko popularan da su postali najpoznatiji džez muzički sastav u SAD, iako sastav nije mnogo nastupao uživo. Mladi muzičari, bez obzira na boju kože okrenuli su se novom Armstrongovom tipu džeza. Nakon razdvajanja od Lil, Armstrong je počeo da nastupa u „Sunset Caféu“ za Al Kaponeovog suradnika Džoa Glejsera u muzičkom sastavu „Carroll Dickerson Orchestra“, sa pijanistom Erl Hajnsom. Sastav je ubrzo preimenovan u „Luis Armstrong and his Stompers“, iako je Hajns bio muzički direktor i Glejser menadžer orkestra. Hajns i Armstrong su brzo postali prijatelji kao i uspešni saradnici. Armstrong se vratio u Njujork 1929, gde je svirao u orkestru za uspešan mjuzikl „Hot Chocolate“, koji su napisali Andi Razaf i kompozitor/pijanista Fats Voler. Pojavljivao se i kao vokalista, glumeći samoga sebe, te je redovno „krao šou“ sa svojom izvođenjem pesme „Ain`t Misbehavin` “, koja je njegov najbolje prodavani snimak do danas. Armstrong je počeo da nastupa u noćnom klubu „Connie`s Inn“ u Harlemu, glavnom rivalu kluba „Cotton Club“, mestu za temeljno pripremljene nastupe i paravan za gangstera Dača Šulca. Armstrong je imao dosta uspeha sa vokalnim snimcima, posebno njegova verzija poznate pesme koju je napisao njegov prijatelj Hogi Karmajkl. Njegovi snimci iz 1930-ih iskoristili su novi tip RCA mikrofona, predstavljenog 1931, koji je vokalima davao posebnu toplinu i ubrzo postao intrinzični deo „crooning“ zvuka umetnika poput Binga Krosbija. Armstrongova interpretacije Hogi Karmajklove pesme „Stardust“ postala je najuspešnija verzija pesme, koja je demonstrirala Armstrongov jedinstven glas i stil, te inovativni način izvođenja pesama koje su već postale standardne. Armstrongova radikalna prerada Sidni Arodinove i Karmajklove pesme „Lazy River“ (snimljene 1931) obuhvatila je mnoga inovativna obeležja njegovog pristupa melodiji i fraziranju. Pesma započinje kratkom solo deonicom trube, tada glavna melodija započinje jecajućim rogovima, memorabilno isprekidana Armstrongovim mumljajućim ubacivanjima na kraju svakog takta: „Yeah! ...`Uh-huh` ...`Sure` ... `Way down, way down.“ U prvom stihu, ignoriše zapisanu melodiju u potpunosti i peva kao da svira solo trubu, naglašavajući veći deo prve linije na svakoj noti i koristi snažno sinkopirajuće fraziranje. U drugoj strofi prelazi gotovo u potpunosti u improvizovanu melodiju, koja kasnije evoluira u klasični odlomak Armstrongovog skat pevanja. Kao i kod sviranja trube, Armstrongove vokalne inovacije poslužile su kao temelj umetnosti džez vokalne interpretacije. Unikatno hrapav kolorit njegovog glasa postao je muzički arhetip koji je beskonačno imitiran i oponašan. Njegovo skat pjevanje obogaćeno je neuporedivim iskustvom solo trubača. Njegov rezonantni, baršunasti dublji ton i prskutava modulacija glasa na pesmama kao što je „Lazy River“ imala je veliki uticaj na mlade bele pevače poput Binga Krozbija. Velika depresija početkom 1930-ih odrazila se jako na džez sceni. Klub Cotton Club zatvoren je 1936. i mnogi muzičari su nakon toga prestali u potpunosti da sviraju. Biks Bajderbek je umro, muzički sastav Flečera Hendersona se raspao. King Oliver je snimio nekoliko ploča, iako se mučio. Sidni Bečet postao je krojač, a Kid Ori se vratio u Nju Orleans, gde je uzgajao piliće. Armstrong se preselio u Los Anđeles 1930. tražeći nove prilike. Nastupao je u klubu New Cotton Club u Los Anđelesu sa Lionelom Hamptonom na bubnjevima. Sastav je privlačio ljude iz Holivuda, koju su još uvek mogli da priušte raskošni noćni život, dok su radijska javljanja povezivala Amstronga sa mlađom publikom. Bing Krozbi i mnoge zvezde bili su redovni gosti kluba. Godine 1931. Armstrong se pojavio po prvi put u flimu „Ex-Flame“. Armstrong je osuđen za posedovanje marihuane, ali mu je kazna umanjena. Vratio se u Čikago kasnije 1931, a zatim je otišao u Nju Orleans, gde je dočekan poput junaka. Sponzorisao je lokalni bejzbol tim „Armstrong’s Secret Nine“. Po njemu je nazvana vrsta cigareta. Ubrzo je krenuo na turneju žirom zemlja, ali kako bi izbegao uticaj organizovanog kriminala, odlučio je privremeno boravi u Evropi. Nakon povratka u SAD, zaputio se na nekoliko iscrpljujućih turneja. Njegove agent Džoni Kolins svojim ponašanjem i potrošnjom ostavio je vrlo malo zarađenog novca Armstrongu. Odlučio se da mu novi menadžer bude Džo Glejzer, koji je svojim poznanstvima i vezama sa mafijom, počeo da rešava Armstrongove nagomilane prave probleme i dugove. Armstrong je zbog načina sviranja, počeo da se suočava sa problemom sa prstima i usnama, te se zbog toga više bavio vokalnim nastupima i prvi put je nastupio u pozorištu. Ponovno je nastupao u filmovima, od kojih je jedan bio Krozbijev hit iz 1936. „Pennies from Heaven“. Godine 1937. Armstrong je nastupio kao zamena Rudi Valea na mreži CBS, i postao prvi afroamerički voditelj na sponzorisanoj nacionalnoj emisiji. Razveo se od Lil 1938. i oženio dugogodišnju devojku Alfa. Nakon nekoliko godina na turneji, Armstrong se trajno nastanio u Kvinsu u Njujorku 1943. sa četvrtom suprugom Lusil. Iako je često bio predmet hirova izdavača „Tin Pan Alley“ i muzičkog posla kojim su dominirali gangsteri, kao i rasnih predrasuda, nastavio je da razvija svoju muziku. Snimio je pesmu Hogija Karmakla „Rockin` Chair“ za Okeh Records. Tokom sledećih tridesetak godina, Armstrong je svirao na više od tri stotine nastupa godišnje. Potražnja za „velikim bendovima“ tokom 1940-ih je opadala zbog promena ukusa publike; plesne dvorane su se zatvarale, a televizija je donosila konkurenciju ostalih vrsta muzike koje su postajale sve popularnije. U novim uslovima postalo je finansijski nemoguće da se održava šesnaestočlani muzički sastav. Nakon vrlo uspešnog koncerta malog džez muzičkog sastava u gradskoj sali Njujorka 17. maja 1947. u kojem je nastupio Armstrong sa trombonistom/pevačem Džekom Tigardenom, Armstrongov menadžer Džo Glejzer je raspustio Amstrongov big band 13. avgusta 1947. i oformio mali šestočlani muzički sastav, koji su sačinjavali Armstrong, Tigarden, Erl Hajns i ostali vodeći muzičari, od kojih su većina bili bivše vođe velikih bendova. Prvi nastup novog muzičkog sastava bio je u klubu Billy Berg`s Supper Club. Naziv muzičkog sastava je bio „Louis Armstrong and his All Stars“, a povremeno su ga sačinjavali Erl Hajns, Barni Bigard, Edmond Hol, Džek Tigarden, Trami Jang, Arvel Šo, Bili Kajl, Marti Napoleon, Big Sid Kejtlet, Kozi Kol, Tajri Glen, Baret Dims, Džo Darensburg i Deni Barcelona. Tokom tog vremena Armstrong je nastupio u preko trideset filmova i snimio brojne snimke. Bio je prvi džez muzičar koji se pojavio na naslovnoj strani časopisa Tajm 21. februara 1949. Godine 1964. snimio je svoju najprodavaniju ploču „Hello, Dolly!“. Pesma je postala broj jedan na muzičkim lestvicama pop muzike, čime je Armstrong (u svojoj 63. godini) postao najstarija osoba koje je to ostvarila. Na putu je oborio Bitlse sa prvog mesta, gde su se nalazili 14 nedelja zaredom sa tri različite pesme. Armstrong je učestalo nastupao na turneji sve do nekoliko godina pred smrt 1971. Nastupao je uspešno po Africi, Evropi i Aziji pod pokroviteljstvom ministarstva spoljašnjih poslova SAD (US State Department), te je tako zaradio nadimak „ambasador Satch“. Iako je njegovo narušeno zdravlje ograničavalo broj nastupa u poslednjim godinama života, nastupao je sve do svoje smrti, kad god je mogao. Armstrong je preminuo od srčanog udara u snu 6. jula 1971, mesec dana pre 70-tog rođendana, i 11 meseci nakon poznatog nastupa u hotelu „Waldorf-Astoria“. U vreme smrti živeo je u četvrti Korona, delu Kvinsa, u Njujorku. Sahranjen je na groblju Flušing u Kvinsu, Njujork. Počasni nosači kovčega su bili Bing Krosbi, Ela Ficdžerald, Dizi Gilespi, Perl Bejli, Kont Basi, Hari Džejms, Frank Sinatra, Ed Sulivan, kolumnista Erl Vilson, komičar Alan King, Džoni Karson i David Frost. Na pogrebu je Pegi Li otpevala molitvu `Oče naš`, dok je Al Hibler izveo pesmu „Nobody Knows the Trouble I`ve Seen“, a dugogodišnji prijatelj Fred Robins, držao je govor na pogrebu. Armstrong se pojavio u više od dvanaest holivudskih filmova, gde je obično glumio vođe muzičkih sastava ili muzičare. Njegova najpoznatija uloga je vođe muzičkog sastava i naratora u muzičkom filmu iz 1956. „High Society“, gde je otpevao naslovnu pesmu i duet sa Bingom Krosbijem „Now You Has Jazz“. Godine 1947. glumio je samoga sebe u filmu „New Orleans“ uz Bili Holidej, koji govori o propadanju četvrti Storivil i egzodusu muzičara iz Nju Orleansa u Čikagu. U filmu „The Five Pennies“ iz 1959. (priča o sviraču korneta Redu Nikolsu), Armstrong je glumio samog sebe, gde je otpevao i odsvirao nekoliko klasičnih muzičkih dela. Armstrong je glumio uz Džejmsa Stjuarta u filmu „The Glenn Miller Story“ u kojemu Glen (kojega glumi Stjuart) svira sa Armstrongom i nekim drugim istaknutim muzičarima toga vremena. Godine 1969. Armstrong je imao kameo ulogu u filmskoj verziji „Hello, Dolly!“ kao vođa muzičkog sastava, Luj, gde je otpevao naslovnu pesmu sa glumicom Barbrom Strajsend. Nadimci Satchmo i Satch skraćeno je od Satchelmouth. Poput mnogih stvari u Armstrongovom životu, koji je prepun slikovitih priča bilo istinitih ili izmišljenih, od kojih je mnoge on ispričao, nadimak ima nekoliko mogućih porekala. Najčešća priča koju pričaju brojni biografi je o vremenu kada je kao mladić plesao na ulicama Nju Orleansa za sitniš. Dok je plesao podigao bi novac sa ulice i stavio ga u usta kako mu ga snažniji dečaci ne bi ukrali. Neko mu je dao ime „satchel mouth“, jer su mu usta služila kao „satchel“, što je engleska reč za torbu. Druga priča govori da je zbog velikih usta dobio naziv „satchel mouth“, što je kasnije postalo skraćeno Satchmo. Na početku su ga nazivali i Dipper, skraćeno od Dippermouth, referenca na pesmu „Dippermouth Blues“. i na njegov neobičan položaj usana prilikom sviranja (engl. embouchure). Nadimak Pops dolazi od toga što je često zaboravljao imena drugih ljudi, te im se obraćao sa „pops“. Nadimak se ubrzo počeo odnositi na Armstronga. Pisac Teri Tičot, koristio je ovaj nadimak kao naslov biografije iz 2010. Kada su ga pitali o veri, Armstrong bi odgovarao da je odgajan kao baptist, da je uvek nosio Davidovu zvezdu, i da je prijatelj sa Papom. Armstrong je nosio Davidovu zvezdu u čast porodice Karnofski, koja ga je prihvatila dok je bio dete i pozajmila mu novac da kupi prvi kornet. Luj Armstrong je kršten kao katolik u crkvi Sacred Heart of Jesus Church u Nju Orleansu, i upoznao je pape Pije XII i Pije VI, iako nema dokaza da bi se smatrao katolikom. Čini se da je Armstrong bio tolerantan prema različitim religijama, ali je nalazio i humor u njima. --------------------- ------------------------ Velma Middleton (September 1, 1917 – February 10, 1961) was an American jazz vocalist and entertainer who sang with Louis Armstrong`s big bands and small groups from 1942 until her death. Middleton was born in Holdenville, Oklahoma, and moved with her parents to St. Louis, Missouri. She started her career as a chorus girl and dancer and throughout her career performed acrobatic splits on stage. After working as a solo performer, and singing with Connie McLean and his Rhythm Orchestra on a tour of South America, she joined Armstrong`s big band in 1942, and appeared with him in soundies. When Armstrong`s orchestra disbanded in 1947, Middleton joined his All-Stars, a smaller group. She was often used for comic relief, such as for duets with Armstrong on `That`s My Desire` and `Baby, It`s Cold Outside`, and she did occasional features. She also recorded eight tracks as a solo singer for Dootone Records in 1948 and 1951. Although she was not widely praised for her voice, described by critic Scott Yanow as `average but reasonably pleasing and good-humored`, Armstrong regarded her as an important and integral part of his show. Middleton performed on June 7, 1953 with Louis Armstrong and his All Stars for the famed ninth Cavalcade of Jazz concert held at Wrigley Field in Los Angeles which was produced by Leon Hefflin, Sr. Also featured that day were Don Tosti and His Mexican Jazzmen, Roy Brown and his Orchestra, Shorty Rogers, Earl Bostic, and Nat `King` Cole. While touring with Armstrong in Sierra Leone in January 1961, Middleton suffered a stroke, and died the following month in a hospital in Freetown. Musician Barney Bigard was critical of Armstrong as well as manager Joe Glaser for refusing, after Middleton took ill, to arrange her transfer to a country with better health facilities.

15 x 13 cm LOUIS ARMSTRONG 2. aprila 1959., Dom Sindikata u Beogradu(2 koncerta) najveca truba svih vremena, kralj jazza na koncertu ucestvovala i Velma Middleton Luj Armstrong (engl. Louis Armstrong; Nju Orleans, 4. avgust 1901 — Njujork, 6. jul 1971) je bio američki džez muzičar. Iako se prvo proslavio svirajući trubu, krajem karijere postao je najpoznatiji kao pevač i bio je jedan od najuticajnijih džez pevača. Tokom svoje karijere, postao je najveći džez muzičar, neosporni čelnik popularne muzike 20. veka i jedna od najvećih figura u istoriji muzike. Armstronga su voleli, ne samo zbog njegovog trubačkog talenta, neverovatno čistog i prodornog sviranja na trubi i specifičnog hrapavog pevanja, nego i zbog ljudske topline i velikodušnosti, kao i zbog simpatične osobnosti „velikog deteta“ koje se raduje životu i živi za muziku. Armstrong je često govorio da je rođen 4. jula 1900. i to je datum koji je zabeležen u brojnim biografijama. Iako je umro 1971. tek je sredinom 1980-ih utvrđen pravi datum rođenja 4. avgusta 1901. Otkrio ga je Tad Džons Armstrong je rođen u vrlo siromašnoj porodici u Nju Orleansu, Luizijani, kao unuk robova. Detinjstvo je proveo u siromaštvu, u opasnoj četvrti u gornjem delu grada Nju Orleansa, znanoj kao engl. Back of the Town, nakon što je njegov otac Vilijam Armstrong (1881–1922) napustio porodicu zbog druge žene, dok je Luj bio beba. Njegova majka Mari Albert (1886–1942), napustila je Luja i njegovu mlađu sestru Beatris Armstrong Kolins (1903–1987), i ostavila ih na brigu baki Džozefin Armstrong, i povremeno ujaku Isaku. Kad je imao pet godina vratio se da živi kod majke i njenih rođaka, a oca je viđao povremeno na paradama. Pohađao je školu za dečake Fisk, gde je vrlo rano bio izložen muzici. Zarađivao je nešto novca raznoseći novine i prodajući odbačenu hranu u restoranima, ali je to bilo nedovoljno da bi se majka prestala baviti prostitucijom. Obilazio je lokalne plesne dvorane u blizni doma, gde je video sve vrste plesa, od razuzdanog plesa do kvadrile (egl. quadrille). Za dodatni novac teglio je ugalj u Storivilu, poznatoj četvrti crvenih svetiljki, gde je slušao muzičke sastava u bordelima i plesnim dvoranama, posebno „Pete Lala`s“, gde je nastupao Džo „King“ Oliver, a ostali poznati muzičari su povremeno gostovali. Nakon što je odustao od škole u uzrastu od jedanaest godina, Armstrong se pridružio kvartetu dečaka koji su pevali na ulici za novac. Ali počeo je upadati u nevolje. Svirač korneta Bank Džonson je tvrdio da je naučio Armstronga (tada 11) da svira honki tonk po uvu u „Dago Tony`s“ u Nju Orleansu., iako se nekoliko godina kasnije Armstrong zahvalio za to Oliveru. Armstrong je retko gledao na mladost kao najteža vremena, već je često crpio inspiraciju iz toga vremena: „Svaki put kada zatvorim oči dok sviram moju trubu - pogledam u srce dobrog starog New Orleansa... dao mi je razlog da živim“. Radio je i za litvansko-jevrejsku imigrantsku porodicu Karnofskis, koja je imala odlagalište otpada i davala mu povremeno poslove. Prihvatili su ga i odnosili se prema njemu kao prema delu porodice, znajući da je odrastao bez oca. Kasnije je napisao sećanja o odnosu sa Karnofskis porodicom u delu „Louis Armstrong + the Jewish Family in New Orleans, La., the Year of 1907“. Opisuje svoje otkriće kako je ta porodica zbog svog jevrejskog porekla često bila diskriminisana od ostalih belaca. Armstrong je nosio privezak Davidove zvezde do kraja života i pisao šta je naučio njih: „kako živeti stvaran život i odlučnost“. Uticaj porodice Karnofski se u Nju Orleansu oseća kroz Karnofski Projekat, bezprofitnu organizaciju posvećenu prihvaćanju doniranih muzičkih instrumenata i njihovog davanja deci koja nemaju priliku da sviraju. Armstrong je ozbiljno razvio sviranje korneta u muzičkom sastavu „New Orleans Home for Colored Waifs“ (Dom za tamnopute beskućnike), gde je boravio u više navrata zbog delikvencije, najduže nakon što je pucao u vazduh iz očuhovog pištolja na novogodišnjem slavlju, prema policijskom zapisu. Profesor Piter Dejvis, koji je često navraćao u dom na zahtev upravnika, kapetana Džozefa Džonsa kod mladog Armstronga uveo je disciplinu i muzičko obrazovanje. Nakon nekog vremena, Davis je Armstronga postavio za vođu muzičkog sastava. Muzički sastav Doma nastupao je u okolini Nju Orleansa i trinaestogodišnji Luj počeo je da privlači pažnju sviranjem korneta, čime je započela njegova muzička karijera. Pri uzrastu od četrnaest godina pušten je iz Doma, te je nastavio da živi sa ocem i novom maćehom, a ujedno i ponovno na ulici, pred iskušenjima. Armstrong je prvi posao dobio u plesnoj dvorani „Henry Ponce’s“, gde je Blek Beni postao njegov zaštitnik i vodič. Danju je teglio ugalj, a noću je svirao kornet. Nastupao je u gradskim čestim paradama limene muzike, gde je slušao starije muzičare, kad god je imao priliku. Tako je učio od Banka Džonsona, Badi Petita, Kida Ori, a ponajviše od svih, Džoa „King“ Olivera, koji mu je bio mentor. Kasnije je nastupao u sastavima limene muzike, te rečnim brodovima na Nju Orleansu, a počeo je da putuje sa tada poznatim muzičkim sastavom „Fate Marable“, koji je nastupao po parobrodima na reci Misisipi. Vreme provedeno sa sastavom nazivao je pohađanjem univerziteta, jer je stekao veliko iskustvo u radu sa pisanim aranžmanima. Godine 1919. Džo Oliver se zaputio na sever i napustio mesto u muzičkom sastavu Kid Orija, te ga je zamenio Armstrong. Postao je i druga truba za društveni sastav limene muzike „Tuxedo Brass Band“. Luj je 19. marta 1918. oženio Dejzi Parker iz gradića Gretna, Luizijana. Usvojili su trogodišnjeg dečaka Klarensa Armstronga, čija je majka bila Lujova rođaka Flora, a koja je preminula ubrzo nakon poroda. Klarens Armstrong je bio mentalno retardiran, kao rezultat ozlede glave i Luj je proveo ostatak života brinući se za njega. Lujov brak sa Parkerovom brzo se raspao. Nedugo nakon razvoda ona je preminula. Kroz nastupe na rečnim brodovima Armstrongovo muzičko znanje se proširilo. Pri uzrastu od dvadeset godina, naučio je da čita muziku i počeo je da nastupa sa solo deonicama na trubi. Bio je jedan od prvih džez muzičara koji su tako nastupali, te je s vremenom pridodavao vlastitu osobnost i stil u solo deonice. Naučio je da stvara vlastiti zvuk te je počeo da koristi pevanje i lupkanje u svojim nastupima. Godine 1922. Armstrong se priključio egzodusu u Čikagu, gde ga je pozvao mentor Džo „King“ Oliver, da se pridruži sastavu „Creole Jazz Band“ i gde je mogao dovoljno da zaradi da ostavi dnevni posao. Bilo je to vreme napretka u Čikagu, te iako su rasni odnosi bili loši, „Vetroviti grad“ je bio pun poslova za tamnopute ljude, koji su dovoljno zarađivali u fabrikama i imali dovoljno da troše na zabavu. Oliverov bend je bio najbolji i najuticajniji muzički sastav u Čikagu početkom 1920-ih, i u to vreme Čikago je bio središte džez svemira. Armstrong je u Čikagu živeo kao kralj u vlastitom stanu sa privatnom kupatilom (prvi put u svom životu). Iako uzbuđen zbog toga što se nalazio u Čikagu, započeo je da piše nostalgična pisma prijateljima u Nju Orleansu, što se nastavilo do kraja karijere. Kako je Armstrongova reputacija rasla, često su ga izazivali na sviračke obračune. Armstrong je snimio prve snimke za izdavačke kuće Gennett Records i Okeh Records 1923, dok je svirao drugi kornet u Oliverovom bendu. U to vreme je upoznao Hogija Karmajkla (s kojim će kasnije sarađivati), preko prijatelja Biksa Bajderbeka, koji je imao svoj muzički sastav. Lil i njen suprug svirali su i klasičnu muziku na crkvenim koncertima kako bi proširili njegovu veštinu i unapredili svoje solo nastupe. Podsticala ga je da se modernije oblači kako bi izgledao bolje i kako bi se prikrio njegov rastući obim. Armstrong je uživao u saradnji sa Oliverom, ali je Lujova druga supruga, pijanistkinja Lil Hardin Armstrong, insistirala da potraži bolju zaradu, te da razvije noviji stil podalje od Oliverovog uticaja. Armstrong je poslušao njen savet, te je napustio bend 1924. Ubrzo nakon toga, Armstrong je dobio poziv da ode u Njujork Siti i svira u muzičkom sastavu Fletcher Henderson Orchestra, vodećem afroameričkom muzičkom sastavu tog vremena. Armstrong je prešao na trubu, kako bi se bolje uklopio sa ostalim muzičarima svoje sekcije. Armstrong se brzo prilagodio Hendersonovom stilu, svirajući trubu i eksperimentišući sa trombonom. Ostali članovi benda brzo su prihvatili Armstrongov emotivni, izražajni puls. Njegovi nastupi počeli su da sadrže pevanje i pričanje priča o likovima iz Nju Orleansa. Hendersonov orkestar nastupao je u najboljim mestima isključivo za belce, kao što je npr. poznati Roseland Ballroom, gde je aranžmane radio Don Redman. Djuk Elingtonov orkestar je išao u Rouzland kako bi videli Armstrongove nastupe, a mladi svirači su uzaludno pokušavali da sviraju bolje od njega. U to vreme, Armstrong je snimio brojne snimke koje je aranžovao stari prijatelj iz Nju Orleansa, pijanista Klarens Vilijams; bili su to snimci sa malim džez muzičkim sastavom „Vilijams Blue Fajv“ i serija sa bluz pevačicama kao što su Besi Smit, Ma Rejni i Alberta Hanter. Nakon sviranja po Njujorku, Armstrong se vratio u Čikago 1925, uglavnom na nagovaranje supruge, koja je htela da poboljša prihode i Amstrongovu karijeru. On je Njujorku bio zadovoljan, ali je kasnije priznao da je bila u pravu, te da je Hendersonov orkestar ograničavao njegov umetnički rad. U javnosti ga je često nazivala „Najbolji svirač trube na svetu“, na njegovo razočaranje. Na početku je bio član muzičkog sastava „Lil Hardin Armstrong Band“ i radio je za suprugu. Pod vlastitim imenom počeo je da snima za firmu Okeh sa svojim poznatim muzičkim sastavima „Louis Armstrong and his Hot Five“ i „Louis Armstrong and his Hot Seven“. Tada su nastali hitovi poput „Potato Head Blues“, „Muggles“ i „West End Blues“. Muzika pesme „West End Blues“ postala je standard i agenda za džez u sledećim godinama. Grupu su činili Kid Ori (trombon), Džoni Dods (klarinet), Džoni St. Kir (bendžo), supruga Lil na klaviru i obično bez bubnjara. Armstrongov način vođenja benda bio je vrlo jednostavan, tako je St. Kir zapisao: „Radeći s njime čovek se osećao tako opuštenim, a on je bio vrlo širokouman... uvek se trudio da svakoga istakne pojedinačno.“) Njegovi snimci sa pijanistom Erlom „Fata“ Hajnesom (najpoznatiji njihov duet iz 1928. „Weatherbird“) i Armstrongov uvod trubom u „West End Blues“ ostali su jedni od najpoznatijih i najuticajnijih džez improvizacija u istoriji. Armstrong je sada bio slobodan da razvije svoj vlastiti stil kako je želio, koji je uključivo velike doze živahnog govora kao što su „whip that thing, Miss Lil“ i „Mr. Johnny Dodds, Aw, do that clarinet, boy!“ Armstrong je nastupio i u kvintetu „Erskine Tate’s Little Symphony“, koji je uglavnom nastupao u pozorištu Vendome Theatre. Svirali su muziku za neme filmove i nastupe uživo, isključujući i džez verzije klasične muzike poput „Madame Butterfly“, što je Armstrongu dalo iskustvo sa dužim oblicima muzike i vođenju pred velikom publikom. Počeo je sa sket-pevanjem (improvizovani vokalni džez koristeći reči bez smisla) i prvi je koji je snimio sket 1926. na pesmi „Heebie Jeebies“. Snimak je bio toliko popularan da su postali najpoznatiji džez muzički sastav u SAD, iako sastav nije mnogo nastupao uživo. Mladi muzičari, bez obzira na boju kože okrenuli su se novom Armstrongovom tipu džeza. Nakon razdvajanja od Lil, Armstrong je počeo da nastupa u „Sunset Caféu“ za Al Kaponeovog suradnika Džoa Glejsera u muzičkom sastavu „Carroll Dickerson Orchestra“, sa pijanistom Erl Hajnsom. Sastav je ubrzo preimenovan u „Luis Armstrong and his Stompers“, iako je Hajns bio muzički direktor i Glejser menadžer orkestra. Hajns i Armstrong su brzo postali prijatelji kao i uspešni saradnici. Armstrong se vratio u Njujork 1929, gde je svirao u orkestru za uspešan mjuzikl „Hot Chocolate“, koji su napisali Andi Razaf i kompozitor/pijanista Fats Voler. Pojavljivao se i kao vokalista, glumeći samoga sebe, te je redovno „krao šou“ sa svojom izvođenjem pesme „Ain`t Misbehavin` “, koja je njegov najbolje prodavani snimak do danas. Armstrong je počeo da nastupa u noćnom klubu „Connie`s Inn“ u Harlemu, glavnom rivalu kluba „Cotton Club“, mestu za temeljno pripremljene nastupe i paravan za gangstera Dača Šulca. Armstrong je imao dosta uspeha sa vokalnim snimcima, posebno njegova verzija poznate pesme koju je napisao njegov prijatelj Hogi Karmajkl. Njegovi snimci iz 1930-ih iskoristili su novi tip RCA mikrofona, predstavljenog 1931, koji je vokalima davao posebnu toplinu i ubrzo postao intrinzični deo „crooning“ zvuka umetnika poput Binga Krosbija. Armstrongova interpretacije Hogi Karmajklove pesme „Stardust“ postala je najuspešnija verzija pesme, koja je demonstrirala Armstrongov jedinstven glas i stil, te inovativni način izvođenja pesama koje su već postale standardne. Armstrongova radikalna prerada Sidni Arodinove i Karmajklove pesme „Lazy River“ (snimljene 1931) obuhvatila je mnoga inovativna obeležja njegovog pristupa melodiji i fraziranju. Pesma započinje kratkom solo deonicom trube, tada glavna melodija započinje jecajućim rogovima, memorabilno isprekidana Armstrongovim mumljajućim ubacivanjima na kraju svakog takta: „Yeah! ...`Uh-huh` ...`Sure` ... `Way down, way down.“ U prvom stihu, ignoriše zapisanu melodiju u potpunosti i peva kao da svira solo trubu, naglašavajući veći deo prve linije na svakoj noti i koristi snažno sinkopirajuće fraziranje. U drugoj strofi prelazi gotovo u potpunosti u improvizovanu melodiju, koja kasnije evoluira u klasični odlomak Armstrongovog skat pevanja. Kao i kod sviranja trube, Armstrongove vokalne inovacije poslužile su kao temelj umetnosti džez vokalne interpretacije. Unikatno hrapav kolorit njegovog glasa postao je muzički arhetip koji je beskonačno imitiran i oponašan. Njegovo skat pjevanje obogaćeno je neuporedivim iskustvom solo trubača. Njegov rezonantni, baršunasti dublji ton i prskutava modulacija glasa na pesmama kao što je „Lazy River“ imala je veliki uticaj na mlade bele pevače poput Binga Krozbija. Velika depresija početkom 1930-ih odrazila se jako na džez sceni. Klub Cotton Club zatvoren je 1936. i mnogi muzičari su nakon toga prestali u potpunosti da sviraju. Biks Bajderbek je umro, muzički sastav Flečera Hendersona se raspao. King Oliver je snimio nekoliko ploča, iako se mučio. Sidni Bečet postao je krojač, a Kid Ori se vratio u Nju Orleans, gde je uzgajao piliće. Armstrong se preselio u Los Anđeles 1930. tražeći nove prilike. Nastupao je u klubu New Cotton Club u Los Anđelesu sa Lionelom Hamptonom na bubnjevima. Sastav je privlačio ljude iz Holivuda, koju su još uvek mogli da priušte raskošni noćni život, dok su radijska javljanja povezivala Amstronga sa mlađom publikom. Bing Krozbi i mnoge zvezde bili su redovni gosti kluba. Godine 1931. Armstrong se pojavio po prvi put u flimu „Ex-Flame“. Armstrong je osuđen za posedovanje marihuane, ali mu je kazna umanjena. Vratio se u Čikago kasnije 1931, a zatim je otišao u Nju Orleans, gde je dočekan poput junaka. Sponzorisao je lokalni bejzbol tim „Armstrong’s Secret Nine“. Po njemu je nazvana vrsta cigareta. Ubrzo je krenuo na turneju žirom zemlja, ali kako bi izbegao uticaj organizovanog kriminala, odlučio je privremeno boravi u Evropi. Nakon povratka u SAD, zaputio se na nekoliko iscrpljujućih turneja. Njegove agent Džoni Kolins svojim ponašanjem i potrošnjom ostavio je vrlo malo zarađenog novca Armstrongu. Odlučio se da mu novi menadžer bude Džo Glejzer, koji je svojim poznanstvima i vezama sa mafijom, počeo da rešava Armstrongove nagomilane prave probleme i dugove. Armstrong je zbog načina sviranja, počeo da se suočava sa problemom sa prstima i usnama, te se zbog toga više bavio vokalnim nastupima i prvi put je nastupio u pozorištu. Ponovno je nastupao u filmovima, od kojih je jedan bio Krozbijev hit iz 1936. „Pennies from Heaven“. Godine 1937. Armstrong je nastupio kao zamena Rudi Valea na mreži CBS, i postao prvi afroamerički voditelj na sponzorisanoj nacionalnoj emisiji. Razveo se od Lil 1938. i oženio dugogodišnju devojku Alfa. Nakon nekoliko godina na turneji, Armstrong se trajno nastanio u Kvinsu u Njujorku 1943. sa četvrtom suprugom Lusil. Iako je često bio predmet hirova izdavača „Tin Pan Alley“ i muzičkog posla kojim su dominirali gangsteri, kao i rasnih predrasuda, nastavio je da razvija svoju muziku. Snimio je pesmu Hogija Karmakla „Rockin` Chair“ za Okeh Records. Tokom sledećih tridesetak godina, Armstrong je svirao na više od tri stotine nastupa godišnje. Potražnja za „velikim bendovima“ tokom 1940-ih je opadala zbog promena ukusa publike; plesne dvorane su se zatvarale, a televizija je donosila konkurenciju ostalih vrsta muzike koje su postajale sve popularnije. U novim uslovima postalo je finansijski nemoguće da se održava šesnaestočlani muzički sastav. Nakon vrlo uspešnog koncerta malog džez muzičkog sastava u gradskoj sali Njujorka 17. maja 1947. u kojem je nastupio Armstrong sa trombonistom/pevačem Džekom Tigardenom, Armstrongov menadžer Džo Glejzer je raspustio Amstrongov big band 13. avgusta 1947. i oformio mali šestočlani muzički sastav, koji su sačinjavali Armstrong, Tigarden, Erl Hajns i ostali vodeći muzičari, od kojih su većina bili bivše vođe velikih bendova. Prvi nastup novog muzičkog sastava bio je u klubu Billy Berg`s Supper Club. Naziv muzičkog sastava je bio „Louis Armstrong and his All Stars“, a povremeno su ga sačinjavali Erl Hajns, Barni Bigard, Edmond Hol, Džek Tigarden, Trami Jang, Arvel Šo, Bili Kajl, Marti Napoleon, Big Sid Kejtlet, Kozi Kol, Tajri Glen, Baret Dims, Džo Darensburg i Deni Barcelona. Tokom tog vremena Armstrong je nastupio u preko trideset filmova i snimio brojne snimke. Bio je prvi džez muzičar koji se pojavio na naslovnoj strani časopisa Tajm 21. februara 1949. Godine 1964. snimio je svoju najprodavaniju ploču „Hello, Dolly!“. Pesma je postala broj jedan na muzičkim lestvicama pop muzike, čime je Armstrong (u svojoj 63. godini) postao najstarija osoba koje je to ostvarila. Na putu je oborio Bitlse sa prvog mesta, gde su se nalazili 14 nedelja zaredom sa tri različite pesme. Armstrong je učestalo nastupao na turneji sve do nekoliko godina pred smrt 1971. Nastupao je uspešno po Africi, Evropi i Aziji pod pokroviteljstvom ministarstva spoljašnjih poslova SAD (US State Department), te je tako zaradio nadimak „ambasador Satch“. Iako je njegovo narušeno zdravlje ograničavalo broj nastupa u poslednjim godinama života, nastupao je sve do svoje smrti, kad god je mogao. Armstrong je preminuo od srčanog udara u snu 6. jula 1971, mesec dana pre 70-tog rođendana, i 11 meseci nakon poznatog nastupa u hotelu „Waldorf-Astoria“. U vreme smrti živeo je u četvrti Korona, delu Kvinsa, u Njujorku. Sahranjen je na groblju Flušing u Kvinsu, Njujork. Počasni nosači kovčega su bili Bing Krosbi, Ela Ficdžerald, Dizi Gilespi, Perl Bejli, Kont Basi, Hari Džejms, Frank Sinatra, Ed Sulivan, kolumnista Erl Vilson, komičar Alan King, Džoni Karson i David Frost. Na pogrebu je Pegi Li otpevala molitvu `Oče naš`, dok je Al Hibler izveo pesmu „Nobody Knows the Trouble I`ve Seen“, a dugogodišnji prijatelj Fred Robins, držao je govor na pogrebu. Armstrong se pojavio u više od dvanaest holivudskih filmova, gde je obično glumio vođe muzičkih sastava ili muzičare. Njegova najpoznatija uloga je vođe muzičkog sastava i naratora u muzičkom filmu iz 1956. „High Society“, gde je otpevao naslovnu pesmu i duet sa Bingom Krosbijem „Now You Has Jazz“. Godine 1947. glumio je samoga sebe u filmu „New Orleans“ uz Bili Holidej, koji govori o propadanju četvrti Storivil i egzodusu muzičara iz Nju Orleansa u Čikagu. U filmu „The Five Pennies“ iz 1959. (priča o sviraču korneta Redu Nikolsu), Armstrong je glumio samog sebe, gde je otpevao i odsvirao nekoliko klasičnih muzičkih dela. Armstrong je glumio uz Džejmsa Stjuarta u filmu „The Glenn Miller Story“ u kojemu Glen (kojega glumi Stjuart) svira sa Armstrongom i nekim drugim istaknutim muzičarima toga vremena. Godine 1969. Armstrong je imao kameo ulogu u filmskoj verziji „Hello, Dolly!“ kao vođa muzičkog sastava, Luj, gde je otpevao naslovnu pesmu sa glumicom Barbrom Strajsend. Nadimci Satchmo i Satch skraćeno je od Satchelmouth. Poput mnogih stvari u Armstrongovom životu, koji je prepun slikovitih priča bilo istinitih ili izmišljenih, od kojih je mnoge on ispričao, nadimak ima nekoliko mogućih porekala. Najčešća priča koju pričaju brojni biografi je o vremenu kada je kao mladić plesao na ulicama Nju Orleansa za sitniš. Dok je plesao podigao bi novac sa ulice i stavio ga u usta kako mu ga snažniji dečaci ne bi ukrali. Neko mu je dao ime „satchel mouth“, jer su mu usta služila kao „satchel“, što je engleska reč za torbu. Druga priča govori da je zbog velikih usta dobio naziv „satchel mouth“, što je kasnije postalo skraćeno Satchmo. Na početku su ga nazivali i Dipper, skraćeno od Dippermouth, referenca na pesmu „Dippermouth Blues“. i na njegov neobičan položaj usana prilikom sviranja (engl. embouchure). Nadimak Pops dolazi od toga što je često zaboravljao imena drugih ljudi, te im se obraćao sa „pops“. Nadimak se ubrzo počeo odnositi na Armstronga. Pisac Teri Tičot, koristio je ovaj nadimak kao naslov biografije iz 2010. Kada su ga pitali o veri, Armstrong bi odgovarao da je odgajan kao baptist, da je uvek nosio Davidovu zvezdu, i da je prijatelj sa Papom. Armstrong je nosio Davidovu zvezdu u čast porodice Karnofski, koja ga je prihvatila dok je bio dete i pozajmila mu novac da kupi prvi kornet. Luj Armstrong je kršten kao katolik u crkvi Sacred Heart of Jesus Church u Nju Orleansu, i upoznao je pape Pije XII i Pije VI, iako nema dokaza da bi se smatrao katolikom. Čini se da je Armstrong bio tolerantan prema različitim religijama, ali je nalazio i humor u njima. --------------------- ------------------------ Velma Middleton (September 1, 1917 – February 10, 1961) was an American jazz vocalist and entertainer who sang with Louis Armstrong`s big bands and small groups from 1942 until her death. Middleton was born in Holdenville, Oklahoma, and moved with her parents to St. Louis, Missouri. She started her career as a chorus girl and dancer and throughout her career performed acrobatic splits on stage. After working as a solo performer, and singing with Connie McLean and his Rhythm Orchestra on a tour of South America, she joined Armstrong`s big band in 1942, and appeared with him in soundies. When Armstrong`s orchestra disbanded in 1947, Middleton joined his All-Stars, a smaller group. She was often used for comic relief, such as for duets with Armstrong on `That`s My Desire` and `Baby, It`s Cold Outside`, and she did occasional features. She also recorded eight tracks as a solo singer for Dootone Records in 1948 and 1951. Although she was not widely praised for her voice, described by critic Scott Yanow as `average but reasonably pleasing and good-humored`, Armstrong regarded her as an important and integral part of his show. Middleton performed on June 7, 1953 with Louis Armstrong and his All Stars for the famed ninth Cavalcade of Jazz concert held at Wrigley Field in Los Angeles which was produced by Leon Hefflin, Sr. Also featured that day were Don Tosti and His Mexican Jazzmen, Roy Brown and his Orchestra, Shorty Rogers, Earl Bostic, and Nat `King` Cole. While touring with Armstrong in Sierra Leone in January 1961, Middleton suffered a stroke, and died the following month in a hospital in Freetown. Musician Barney Bigard was critical of Armstrong as well as manager Joe Glaser for refusing, after Middleton took ill, to arrange her transfer to a country with better health facilities.

15 x 13 cm LOUIS ARMSTRONG 2. aprila 1959., Dom Sindikata u Beogradu(2 koncerta) najveca truba svih vremena, kralj jazza na koncertu ucestvovala i Velma Middleton Luj Armstrong (engl. Louis Armstrong; Nju Orleans, 4. avgust 1901 — Njujork, 6. jul 1971) je bio američki džez muzičar. Iako se prvo proslavio svirajući trubu, krajem karijere postao je najpoznatiji kao pevač i bio je jedan od najuticajnijih džez pevača. Tokom svoje karijere, postao je najveći džez muzičar, neosporni čelnik popularne muzike 20. veka i jedna od najvećih figura u istoriji muzike. Armstronga su voleli, ne samo zbog njegovog trubačkog talenta, neverovatno čistog i prodornog sviranja na trubi i specifičnog hrapavog pevanja, nego i zbog ljudske topline i velikodušnosti, kao i zbog simpatične osobnosti „velikog deteta“ koje se raduje životu i živi za muziku. Armstrong je često govorio da je rođen 4. jula 1900. i to je datum koji je zabeležen u brojnim biografijama. Iako je umro 1971. tek je sredinom 1980-ih utvrđen pravi datum rođenja 4. avgusta 1901. Otkrio ga je Tad Džons Armstrong je rođen u vrlo siromašnoj porodici u Nju Orleansu, Luizijani, kao unuk robova. Detinjstvo je proveo u siromaštvu, u opasnoj četvrti u gornjem delu grada Nju Orleansa, znanoj kao engl. Back of the Town, nakon što je njegov otac Vilijam Armstrong (1881–1922) napustio porodicu zbog druge žene, dok je Luj bio beba. Njegova majka Mari Albert (1886–1942), napustila je Luja i njegovu mlađu sestru Beatris Armstrong Kolins (1903–1987), i ostavila ih na brigu baki Džozefin Armstrong, i povremeno ujaku Isaku. Kad je imao pet godina vratio se da živi kod majke i njenih rođaka, a oca je viđao povremeno na paradama. Pohađao je školu za dečake Fisk, gde je vrlo rano bio izložen muzici. Zarađivao je nešto novca raznoseći novine i prodajući odbačenu hranu u restoranima, ali je to bilo nedovoljno da bi se majka prestala baviti prostitucijom. Obilazio je lokalne plesne dvorane u blizni doma, gde je video sve vrste plesa, od razuzdanog plesa do kvadrile (egl. quadrille). Za dodatni novac teglio je ugalj u Storivilu, poznatoj četvrti crvenih svetiljki, gde je slušao muzičke sastava u bordelima i plesnim dvoranama, posebno „Pete Lala`s“, gde je nastupao Džo „King“ Oliver, a ostali poznati muzičari su povremeno gostovali. Nakon što je odustao od škole u uzrastu od jedanaest godina, Armstrong se pridružio kvartetu dečaka koji su pevali na ulici za novac. Ali počeo je upadati u nevolje. Svirač korneta Bank Džonson je tvrdio da je naučio Armstronga (tada 11) da svira honki tonk po uvu u „Dago Tony`s“ u Nju Orleansu., iako se nekoliko godina kasnije Armstrong zahvalio za to Oliveru. Armstrong je retko gledao na mladost kao najteža vremena, već je često crpio inspiraciju iz toga vremena: „Svaki put kada zatvorim oči dok sviram moju trubu - pogledam u srce dobrog starog New Orleansa... dao mi je razlog da živim“. Radio je i za litvansko-jevrejsku imigrantsku porodicu Karnofskis, koja je imala odlagalište otpada i davala mu povremeno poslove. Prihvatili su ga i odnosili se prema njemu kao prema delu porodice, znajući da je odrastao bez oca. Kasnije je napisao sećanja o odnosu sa Karnofskis porodicom u delu „Louis Armstrong + the Jewish Family in New Orleans, La., the Year of 1907“. Opisuje svoje otkriće kako je ta porodica zbog svog jevrejskog porekla često bila diskriminisana od ostalih belaca. Armstrong je nosio privezak Davidove zvezde do kraja života i pisao šta je naučio njih: „kako živeti stvaran život i odlučnost“. Uticaj porodice Karnofski se u Nju Orleansu oseća kroz Karnofski Projekat, bezprofitnu organizaciju posvećenu prihvaćanju doniranih muzičkih instrumenata i njihovog davanja deci koja nemaju priliku da sviraju. Armstrong je ozbiljno razvio sviranje korneta u muzičkom sastavu „New Orleans Home for Colored Waifs“ (Dom za tamnopute beskućnike), gde je boravio u više navrata zbog delikvencije, najduže nakon što je pucao u vazduh iz očuhovog pištolja na novogodišnjem slavlju, prema policijskom zapisu. Profesor Piter Dejvis, koji je često navraćao u dom na zahtev upravnika, kapetana Džozefa Džonsa kod mladog Armstronga uveo je disciplinu i muzičko obrazovanje. Nakon nekog vremena, Davis je Armstronga postavio za vođu muzičkog sastava. Muzički sastav Doma nastupao je u okolini Nju Orleansa i trinaestogodišnji Luj počeo je da privlači pažnju sviranjem korneta, čime je započela njegova muzička karijera. Pri uzrastu od četrnaest godina pušten je iz Doma, te je nastavio da živi sa ocem i novom maćehom, a ujedno i ponovno na ulici, pred iskušenjima. Armstrong je prvi posao dobio u plesnoj dvorani „Henry Ponce’s“, gde je Blek Beni postao njegov zaštitnik i vodič. Danju je teglio ugalj, a noću je svirao kornet. Nastupao je u gradskim čestim paradama limene muzike, gde je slušao starije muzičare, kad god je imao priliku. Tako je učio od Banka Džonsona, Badi Petita, Kida Ori, a ponajviše od svih, Džoa „King“ Olivera, koji mu je bio mentor. Kasnije je nastupao u sastavima limene muzike, te rečnim brodovima na Nju Orleansu, a počeo je da putuje sa tada poznatim muzičkim sastavom „Fate Marable“, koji je nastupao po parobrodima na reci Misisipi. Vreme provedeno sa sastavom nazivao je pohađanjem univerziteta, jer je stekao veliko iskustvo u radu sa pisanim aranžmanima. Godine 1919. Džo Oliver se zaputio na sever i napustio mesto u muzičkom sastavu Kid Orija, te ga je zamenio Armstrong. Postao je i druga truba za društveni sastav limene muzike „Tuxedo Brass Band“. Luj je 19. marta 1918. oženio Dejzi Parker iz gradića Gretna, Luizijana. Usvojili su trogodišnjeg dečaka Klarensa Armstronga, čija je majka bila Lujova rođaka Flora, a koja je preminula ubrzo nakon poroda. Klarens Armstrong je bio mentalno retardiran, kao rezultat ozlede glave i Luj je proveo ostatak života brinući se za njega. Lujov brak sa Parkerovom brzo se raspao. Nedugo nakon razvoda ona je preminula. Kroz nastupe na rečnim brodovima Armstrongovo muzičko znanje se proširilo. Pri uzrastu od dvadeset godina, naučio je da čita muziku i počeo je da nastupa sa solo deonicama na trubi. Bio je jedan od prvih džez muzičara koji su tako nastupali, te je s vremenom pridodavao vlastitu osobnost i stil u solo deonice. Naučio je da stvara vlastiti zvuk te je počeo da koristi pevanje i lupkanje u svojim nastupima. Godine 1922. Armstrong se priključio egzodusu u Čikagu, gde ga je pozvao mentor Džo „King“ Oliver, da se pridruži sastavu „Creole Jazz Band“ i gde je mogao dovoljno da zaradi da ostavi dnevni posao. Bilo je to vreme napretka u Čikagu, te iako su rasni odnosi bili loši, „Vetroviti grad“ je bio pun poslova za tamnopute ljude, koji su dovoljno zarađivali u fabrikama i imali dovoljno da troše na zabavu. Oliverov bend je bio najbolji i najuticajniji muzički sastav u Čikagu početkom 1920-ih, i u to vreme Čikago je bio središte džez svemira. Armstrong je u Čikagu živeo kao kralj u vlastitom stanu sa privatnom kupatilom (prvi put u svom životu). Iako uzbuđen zbog toga što se nalazio u Čikagu, započeo je da piše nostalgična pisma prijateljima u Nju Orleansu, što se nastavilo do kraja karijere. Kako je Armstrongova reputacija rasla, često su ga izazivali na sviračke obračune. Armstrong je snimio prve snimke za izdavačke kuće Gennett Records i Okeh Records 1923, dok je svirao drugi kornet u Oliverovom bendu. U to vreme je upoznao Hogija Karmajkla (s kojim će kasnije sarađivati), preko prijatelja Biksa Bajderbeka, koji je imao svoj muzički sastav. Lil i njen suprug svirali su i klasičnu muziku na crkvenim koncertima kako bi proširili njegovu veštinu i unapredili svoje solo nastupe. Podsticala ga je da se modernije oblači kako bi izgledao bolje i kako bi se prikrio njegov rastući obim. Armstrong je uživao u saradnji sa Oliverom, ali je Lujova druga supruga, pijanistkinja Lil Hardin Armstrong, insistirala da potraži bolju zaradu, te da razvije noviji stil podalje od Oliverovog uticaja. Armstrong je poslušao njen savet, te je napustio bend 1924. Ubrzo nakon toga, Armstrong je dobio poziv da ode u Njujork Siti i svira u muzičkom sastavu Fletcher Henderson Orchestra, vodećem afroameričkom muzičkom sastavu tog vremena. Armstrong je prešao na trubu, kako bi se bolje uklopio sa ostalim muzičarima svoje sekcije. Armstrong se brzo prilagodio Hendersonovom stilu, svirajući trubu i eksperimentišući sa trombonom. Ostali članovi benda brzo su prihvatili Armstrongov emotivni, izražajni puls. Njegovi nastupi počeli su da sadrže pevanje i pričanje priča o likovima iz Nju Orleansa. Hendersonov orkestar nastupao je u najboljim mestima isključivo za belce, kao što je npr. poznati Roseland Ballroom, gde je aranžmane radio Don Redman. Djuk Elingtonov orkestar je išao u Rouzland kako bi videli Armstrongove nastupe, a mladi svirači su uzaludno pokušavali da sviraju bolje od njega. U to vreme, Armstrong je snimio brojne snimke koje je aranžovao stari prijatelj iz Nju Orleansa, pijanista Klarens Vilijams; bili su to snimci sa malim džez muzičkim sastavom „Vilijams Blue Fajv“ i serija sa bluz pevačicama kao što su Besi Smit, Ma Rejni i Alberta Hanter. Nakon sviranja po Njujorku, Armstrong se vratio u Čikago 1925, uglavnom na nagovaranje supruge, koja je htela da poboljša prihode i Amstrongovu karijeru. On je Njujorku bio zadovoljan, ali je kasnije priznao da je bila u pravu, te da je Hendersonov orkestar ograničavao njegov umetnički rad. U javnosti ga je često nazivala „Najbolji svirač trube na svetu“, na njegovo razočaranje. Na početku je bio član muzičkog sastava „Lil Hardin Armstrong Band“ i radio je za suprugu. Pod vlastitim imenom počeo je da snima za firmu Okeh sa svojim poznatim muzičkim sastavima „Louis Armstrong and his Hot Five“ i „Louis Armstrong and his Hot Seven“. Tada su nastali hitovi poput „Potato Head Blues“, „Muggles“ i „West End Blues“. Muzika pesme „West End Blues“ postala je standard i agenda za džez u sledećim godinama. Grupu su činili Kid Ori (trombon), Džoni Dods (klarinet), Džoni St. Kir (bendžo), supruga Lil na klaviru i obično bez bubnjara. Armstrongov način vođenja benda bio je vrlo jednostavan, tako je St. Kir zapisao: „Radeći s njime čovek se osećao tako opuštenim, a on je bio vrlo širokouman... uvek se trudio da svakoga istakne pojedinačno.“) Njegovi snimci sa pijanistom Erlom „Fata“ Hajnesom (najpoznatiji njihov duet iz 1928. „Weatherbird“) i Armstrongov uvod trubom u „West End Blues“ ostali su jedni od najpoznatijih i najuticajnijih džez improvizacija u istoriji. Armstrong je sada bio slobodan da razvije svoj vlastiti stil kako je želio, koji je uključivo velike doze živahnog govora kao što su „whip that thing, Miss Lil“ i „Mr. Johnny Dodds, Aw, do that clarinet, boy!“ Armstrong je nastupio i u kvintetu „Erskine Tate’s Little Symphony“, koji je uglavnom nastupao u pozorištu Vendome Theatre. Svirali su muziku za neme filmove i nastupe uživo, isključujući i džez verzije klasične muzike poput „Madame Butterfly“, što je Armstrongu dalo iskustvo sa dužim oblicima muzike i vođenju pred velikom publikom. Počeo je sa sket-pevanjem (improvizovani vokalni džez koristeći reči bez smisla) i prvi je koji je snimio sket 1926. na pesmi „Heebie Jeebies“. Snimak je bio toliko popularan da su postali najpoznatiji džez muzički sastav u SAD, iako sastav nije mnogo nastupao uživo. Mladi muzičari, bez obzira na boju kože okrenuli su se novom Armstrongovom tipu džeza. Nakon razdvajanja od Lil, Armstrong je počeo da nastupa u „Sunset Caféu“ za Al Kaponeovog suradnika Džoa Glejsera u muzičkom sastavu „Carroll Dickerson Orchestra“, sa pijanistom Erl Hajnsom. Sastav je ubrzo preimenovan u „Luis Armstrong and his Stompers“, iako je Hajns bio muzički direktor i Glejser menadžer orkestra. Hajns i Armstrong su brzo postali prijatelji kao i uspešni saradnici. Armstrong se vratio u Njujork 1929, gde je svirao u orkestru za uspešan mjuzikl „Hot Chocolate“, koji su napisali Andi Razaf i kompozitor/pijanista Fats Voler. Pojavljivao se i kao vokalista, glumeći samoga sebe, te je redovno „krao šou“ sa svojom izvođenjem pesme „Ain`t Misbehavin` “, koja je njegov najbolje prodavani snimak do danas. Armstrong je počeo da nastupa u noćnom klubu „Connie`s Inn“ u Harlemu, glavnom rivalu kluba „Cotton Club“, mestu za temeljno pripremljene nastupe i paravan za gangstera Dača Šulca. Armstrong je imao dosta uspeha sa vokalnim snimcima, posebno njegova verzija poznate pesme koju je napisao njegov prijatelj Hogi Karmajkl. Njegovi snimci iz 1930-ih iskoristili su novi tip RCA mikrofona, predstavljenog 1931, koji je vokalima davao posebnu toplinu i ubrzo postao intrinzični deo „crooning“ zvuka umetnika poput Binga Krosbija. Armstrongova interpretacije Hogi Karmajklove pesme „Stardust“ postala je najuspešnija verzija pesme, koja je demonstrirala Armstrongov jedinstven glas i stil, te inovativni način izvođenja pesama koje su već postale standardne. Armstrongova radikalna prerada Sidni Arodinove i Karmajklove pesme „Lazy River“ (snimljene 1931) obuhvatila je mnoga inovativna obeležja njegovog pristupa melodiji i fraziranju. Pesma započinje kratkom solo deonicom trube, tada glavna melodija započinje jecajućim rogovima, memorabilno isprekidana Armstrongovim mumljajućim ubacivanjima na kraju svakog takta: „Yeah! ...`Uh-huh` ...`Sure` ... `Way down, way down.“ U prvom stihu, ignoriše zapisanu melodiju u potpunosti i peva kao da svira solo trubu, naglašavajući veći deo prve linije na svakoj noti i koristi snažno sinkopirajuće fraziranje. U drugoj strofi prelazi gotovo u potpunosti u improvizovanu melodiju, koja kasnije evoluira u klasični odlomak Armstrongovog skat pevanja. Kao i kod sviranja trube, Armstrongove vokalne inovacije poslužile su kao temelj umetnosti džez vokalne interpretacije. Unikatno hrapav kolorit njegovog glasa postao je muzički arhetip koji je beskonačno imitiran i oponašan. Njegovo skat pjevanje obogaćeno je neuporedivim iskustvom solo trubača. Njegov rezonantni, baršunasti dublji ton i prskutava modulacija glasa na pesmama kao što je „Lazy River“ imala je veliki uticaj na mlade bele pevače poput Binga Krozbija. Velika depresija početkom 1930-ih odrazila se jako na džez sceni. Klub Cotton Club zatvoren je 1936. i mnogi muzičari su nakon toga prestali u potpunosti da sviraju. Biks Bajderbek je umro, muzički sastav Flečera Hendersona se raspao. King Oliver je snimio nekoliko ploča, iako se mučio. Sidni Bečet postao je krojač, a Kid Ori se vratio u Nju Orleans, gde je uzgajao piliće. Armstrong se preselio u Los Anđeles 1930. tražeći nove prilike. Nastupao je u klubu New Cotton Club u Los Anđelesu sa Lionelom Hamptonom na bubnjevima. Sastav je privlačio ljude iz Holivuda, koju su još uvek mogli da priušte raskošni noćni život, dok su radijska javljanja povezivala Amstronga sa mlađom publikom. Bing Krozbi i mnoge zvezde bili su redovni gosti kluba. Godine 1931. Armstrong se pojavio po prvi put u flimu „Ex-Flame“. Armstrong je osuđen za posedovanje marihuane, ali mu je kazna umanjena. Vratio se u Čikago kasnije 1931, a zatim je otišao u Nju Orleans, gde je dočekan poput junaka. Sponzorisao je lokalni bejzbol tim „Armstrong’s Secret Nine“. Po njemu je nazvana vrsta cigareta. Ubrzo je krenuo na turneju žirom zemlja, ali kako bi izbegao uticaj organizovanog kriminala, odlučio je privremeno boravi u Evropi. Nakon povratka u SAD, zaputio se na nekoliko iscrpljujućih turneja. Njegove agent Džoni Kolins svojim ponašanjem i potrošnjom ostavio je vrlo malo zarađenog novca Armstrongu. Odlučio se da mu novi menadžer bude Džo Glejzer, koji je svojim poznanstvima i vezama sa mafijom, počeo da rešava Armstrongove nagomilane prave probleme i dugove. Armstrong je zbog načina sviranja, počeo da se suočava sa problemom sa prstima i usnama, te se zbog toga više bavio vokalnim nastupima i prvi put je nastupio u pozorištu. Ponovno je nastupao u filmovima, od kojih je jedan bio Krozbijev hit iz 1936. „Pennies from Heaven“. Godine 1937. Armstrong je nastupio kao zamena Rudi Valea na mreži CBS, i postao prvi afroamerički voditelj na sponzorisanoj nacionalnoj emisiji. Razveo se od Lil 1938. i oženio dugogodišnju devojku Alfa. Nakon nekoliko godina na turneji, Armstrong se trajno nastanio u Kvinsu u Njujorku 1943. sa četvrtom suprugom Lusil. Iako je često bio predmet hirova izdavača „Tin Pan Alley“ i muzičkog posla kojim su dominirali gangsteri, kao i rasnih predrasuda, nastavio je da razvija svoju muziku. Snimio je pesmu Hogija Karmakla „Rockin` Chair“ za Okeh Records. Tokom sledećih tridesetak godina, Armstrong je svirao na više od tri stotine nastupa godišnje. Potražnja za „velikim bendovima“ tokom 1940-ih je opadala zbog promena ukusa publike; plesne dvorane su se zatvarale, a televizija je donosila konkurenciju ostalih vrsta muzike koje su postajale sve popularnije. U novim uslovima postalo je finansijski nemoguće da se održava šesnaestočlani muzički sastav. Nakon vrlo uspešnog koncerta malog džez muzičkog sastava u gradskoj sali Njujorka 17. maja 1947. u kojem je nastupio Armstrong sa trombonistom/pevačem Džekom Tigardenom, Armstrongov menadžer Džo Glejzer je raspustio Amstrongov big band 13. avgusta 1947. i oformio mali šestočlani muzički sastav, koji su sačinjavali Armstrong, Tigarden, Erl Hajns i ostali vodeći muzičari, od kojih su većina bili bivše vođe velikih bendova. Prvi nastup novog muzičkog sastava bio je u klubu Billy Berg`s Supper Club. Naziv muzičkog sastava je bio „Louis Armstrong and his All Stars“, a povremeno su ga sačinjavali Erl Hajns, Barni Bigard, Edmond Hol, Džek Tigarden, Trami Jang, Arvel Šo, Bili Kajl, Marti Napoleon, Big Sid Kejtlet, Kozi Kol, Tajri Glen, Baret Dims, Džo Darensburg i Deni Barcelona. Tokom tog vremena Armstrong je nastupio u preko trideset filmova i snimio brojne snimke. Bio je prvi džez muzičar koji se pojavio na naslovnoj strani časopisa Tajm 21. februara 1949. Godine 1964. snimio je svoju najprodavaniju ploču „Hello, Dolly!“. Pesma je postala broj jedan na muzičkim lestvicama pop muzike, čime je Armstrong (u svojoj 63. godini) postao najstarija osoba koje je to ostvarila. Na putu je oborio Bitlse sa prvog mesta, gde su se nalazili 14 nedelja zaredom sa tri različite pesme. Armstrong je učestalo nastupao na turneji sve do nekoliko godina pred smrt 1971. Nastupao je uspešno po Africi, Evropi i Aziji pod pokroviteljstvom ministarstva spoljašnjih poslova SAD (US State Department), te je tako zaradio nadimak „ambasador Satch“. Iako je njegovo narušeno zdravlje ograničavalo broj nastupa u poslednjim godinama života, nastupao je sve do svoje smrti, kad god je mogao. Armstrong je preminuo od srčanog udara u snu 6. jula 1971, mesec dana pre 70-tog rođendana, i 11 meseci nakon poznatog nastupa u hotelu „Waldorf-Astoria“. U vreme smrti živeo je u četvrti Korona, delu Kvinsa, u Njujorku. Sahranjen je na groblju Flušing u Kvinsu, Njujork. Počasni nosači kovčega su bili Bing Krosbi, Ela Ficdžerald, Dizi Gilespi, Perl Bejli, Kont Basi, Hari Džejms, Frank Sinatra, Ed Sulivan, kolumnista Erl Vilson, komičar Alan King, Džoni Karson i David Frost. Na pogrebu je Pegi Li otpevala molitvu `Oče naš`, dok je Al Hibler izveo pesmu „Nobody Knows the Trouble I`ve Seen“, a dugogodišnji prijatelj Fred Robins, držao je govor na pogrebu. Armstrong se pojavio u više od dvanaest holivudskih filmova, gde je obično glumio vođe muzičkih sastava ili muzičare. Njegova najpoznatija uloga je vođe muzičkog sastava i naratora u muzičkom filmu iz 1956. „High Society“, gde je otpevao naslovnu pesmu i duet sa Bingom Krosbijem „Now You Has Jazz“. Godine 1947. glumio je samoga sebe u filmu „New Orleans“ uz Bili Holidej, koji govori o propadanju četvrti Storivil i egzodusu muzičara iz Nju Orleansa u Čikagu. U filmu „The Five Pennies“ iz 1959. (priča o sviraču korneta Redu Nikolsu), Armstrong je glumio samog sebe, gde je otpevao i odsvirao nekoliko klasičnih muzičkih dela. Armstrong je glumio uz Džejmsa Stjuarta u filmu „The Glenn Miller Story“ u kojemu Glen (kojega glumi Stjuart) svira sa Armstrongom i nekim drugim istaknutim muzičarima toga vremena. Godine 1969. Armstrong je imao kameo ulogu u filmskoj verziji „Hello, Dolly!“ kao vođa muzičkog sastava, Luj, gde je otpevao naslovnu pesmu sa glumicom Barbrom Strajsend. Nadimci Satchmo i Satch skraćeno je od Satchelmouth. Poput mnogih stvari u Armstrongovom životu, koji je prepun slikovitih priča bilo istinitih ili izmišljenih, od kojih je mnoge on ispričao, nadimak ima nekoliko mogućih porekala. Najčešća priča koju pričaju brojni biografi je o vremenu kada je kao mladić plesao na ulicama Nju Orleansa za sitniš. Dok je plesao podigao bi novac sa ulice i stavio ga u usta kako mu ga snažniji dečaci ne bi ukrali. Neko mu je dao ime „satchel mouth“, jer su mu usta služila kao „satchel“, što je engleska reč za torbu. Druga priča govori da je zbog velikih usta dobio naziv „satchel mouth“, što je kasnije postalo skraćeno Satchmo. Na početku su ga nazivali i Dipper, skraćeno od Dippermouth, referenca na pesmu „Dippermouth Blues“. i na njegov neobičan položaj usana prilikom sviranja (engl. embouchure). Nadimak Pops dolazi od toga što je često zaboravljao imena drugih ljudi, te im se obraćao sa „pops“. Nadimak se ubrzo počeo odnositi na Armstronga. Pisac Teri Tičot, koristio je ovaj nadimak kao naslov biografije iz 2010. Kada su ga pitali o veri, Armstrong bi odgovarao da je odgajan kao baptist, da je uvek nosio Davidovu zvezdu, i da je prijatelj sa Papom. Armstrong je nosio Davidovu zvezdu u čast porodice Karnofski, koja ga je prihvatila dok je bio dete i pozajmila mu novac da kupi prvi kornet. Luj Armstrong je kršten kao katolik u crkvi Sacred Heart of Jesus Church u Nju Orleansu, i upoznao je pape Pije XII i Pije VI, iako nema dokaza da bi se smatrao katolikom. Čini se da je Armstrong bio tolerantan prema različitim religijama, ali je nalazio i humor u njima. --------------------- ------------------------ Velma Middleton (September 1, 1917 – February 10, 1961) was an American jazz vocalist and entertainer who sang with Louis Armstrong`s big bands and small groups from 1942 until her death. Middleton was born in Holdenville, Oklahoma, and moved with her parents to St. Louis, Missouri. She started her career as a chorus girl and dancer and throughout her career performed acrobatic splits on stage. After working as a solo performer, and singing with Connie McLean and his Rhythm Orchestra on a tour of South America, she joined Armstrong`s big band in 1942, and appeared with him in soundies. When Armstrong`s orchestra disbanded in 1947, Middleton joined his All-Stars, a smaller group. She was often used for comic relief, such as for duets with Armstrong on `That`s My Desire` and `Baby, It`s Cold Outside`, and she did occasional features. She also recorded eight tracks as a solo singer for Dootone Records in 1948 and 1951. Although she was not widely praised for her voice, described by critic Scott Yanow as `average but reasonably pleasing and good-humored`, Armstrong regarded her as an important and integral part of his show. Middleton performed on June 7, 1953 with Louis Armstrong and his All Stars for the famed ninth Cavalcade of Jazz concert held at Wrigley Field in Los Angeles which was produced by Leon Hefflin, Sr. Also featured that day were Don Tosti and His Mexican Jazzmen, Roy Brown and his Orchestra, Shorty Rogers, Earl Bostic, and Nat `King` Cole. While touring with Armstrong in Sierra Leone in January 1961, Middleton suffered a stroke, and died the following month in a hospital in Freetown. Musician Barney Bigard was critical of Armstrong as well as manager Joe Glaser for refusing, after Middleton took ill, to arrange her transfer to a country with better health facilities.

15 x 13 cm LOUIS ARMSTRONG 2. aprila 1959., Dom Sindikata u Beogradu(2 koncerta) najveca truba svih vremena, kralj jazza na koncertu ucestvovala i Velma Middleton Luj Armstrong (engl. Louis Armstrong; Nju Orleans, 4. avgust 1901 — Njujork, 6. jul 1971) je bio američki džez muzičar. Iako se prvo proslavio svirajući trubu, krajem karijere postao je najpoznatiji kao pevač i bio je jedan od najuticajnijih džez pevača. Tokom svoje karijere, postao je najveći džez muzičar, neosporni čelnik popularne muzike 20. veka i jedna od najvećih figura u istoriji muzike. Armstronga su voleli, ne samo zbog njegovog trubačkog talenta, neverovatno čistog i prodornog sviranja na trubi i specifičnog hrapavog pevanja, nego i zbog ljudske topline i velikodušnosti, kao i zbog simpatične osobnosti „velikog deteta“ koje se raduje životu i živi za muziku. Armstrong je često govorio da je rođen 4. jula 1900. i to je datum koji je zabeležen u brojnim biografijama. Iako je umro 1971. tek je sredinom 1980-ih utvrđen pravi datum rođenja 4. avgusta 1901. Otkrio ga je Tad Džons Armstrong je rođen u vrlo siromašnoj porodici u Nju Orleansu, Luizijani, kao unuk robova. Detinjstvo je proveo u siromaštvu, u opasnoj četvrti u gornjem delu grada Nju Orleansa, znanoj kao engl. Back of the Town, nakon što je njegov otac Vilijam Armstrong (1881–1922) napustio porodicu zbog druge žene, dok je Luj bio beba. Njegova majka Mari Albert (1886–1942), napustila je Luja i njegovu mlađu sestru Beatris Armstrong Kolins (1903–1987), i ostavila ih na brigu baki Džozefin Armstrong, i povremeno ujaku Isaku. Kad je imao pet godina vratio se da živi kod majke i njenih rođaka, a oca je viđao povremeno na paradama. Pohađao je školu za dečake Fisk, gde je vrlo rano bio izložen muzici. Zarađivao je nešto novca raznoseći novine i prodajući odbačenu hranu u restoranima, ali je to bilo nedovoljno da bi se majka prestala baviti prostitucijom. Obilazio je lokalne plesne dvorane u blizni doma, gde je video sve vrste plesa, od razuzdanog plesa do kvadrile (egl. quadrille). Za dodatni novac teglio je ugalj u Storivilu, poznatoj četvrti crvenih svetiljki, gde je slušao muzičke sastava u bordelima i plesnim dvoranama, posebno „Pete Lala`s“, gde je nastupao Džo „King“ Oliver, a ostali poznati muzičari su povremeno gostovali. Nakon što je odustao od škole u uzrastu od jedanaest godina, Armstrong se pridružio kvartetu dečaka koji su pevali na ulici za novac. Ali počeo je upadati u nevolje. Svirač korneta Bank Džonson je tvrdio da je naučio Armstronga (tada 11) da svira honki tonk po uvu u „Dago Tony`s“ u Nju Orleansu., iako se nekoliko godina kasnije Armstrong zahvalio za to Oliveru. Armstrong je retko gledao na mladost kao najteža vremena, već je često crpio inspiraciju iz toga vremena: „Svaki put kada zatvorim oči dok sviram moju trubu - pogledam u srce dobrog starog New Orleansa... dao mi je razlog da živim“. Radio je i za litvansko-jevrejsku imigrantsku porodicu Karnofskis, koja je imala odlagalište otpada i davala mu povremeno poslove. Prihvatili su ga i odnosili se prema njemu kao prema delu porodice, znajući da je odrastao bez oca. Kasnije je napisao sećanja o odnosu sa Karnofskis porodicom u delu „Louis Armstrong + the Jewish Family in New Orleans, La., the Year of 1907“. Opisuje svoje otkriće kako je ta porodica zbog svog jevrejskog porekla često bila diskriminisana od ostalih belaca. Armstrong je nosio privezak Davidove zvezde do kraja života i pisao šta je naučio njih: „kako živeti stvaran život i odlučnost“. Uticaj porodice Karnofski se u Nju Orleansu oseća kroz Karnofski Projekat, bezprofitnu organizaciju posvećenu prihvaćanju doniranih muzičkih instrumenata i njihovog davanja deci koja nemaju priliku da sviraju. Armstrong je ozbiljno razvio sviranje korneta u muzičkom sastavu „New Orleans Home for Colored Waifs“ (Dom za tamnopute beskućnike), gde je boravio u više navrata zbog delikvencije, najduže nakon što je pucao u vazduh iz očuhovog pištolja na novogodišnjem slavlju, prema policijskom zapisu. Profesor Piter Dejvis, koji je često navraćao u dom na zahtev upravnika, kapetana Džozefa Džonsa kod mladog Armstronga uveo je disciplinu i muzičko obrazovanje. Nakon nekog vremena, Davis je Armstronga postavio za vođu muzičkog sastava. Muzički sastav Doma nastupao je u okolini Nju Orleansa i trinaestogodišnji Luj počeo je da privlači pažnju sviranjem korneta, čime je započela njegova muzička karijera. Pri uzrastu od četrnaest godina pušten je iz Doma, te je nastavio da živi sa ocem i novom maćehom, a ujedno i ponovno na ulici, pred iskušenjima. Armstrong je prvi posao dobio u plesnoj dvorani „Henry Ponce’s“, gde je Blek Beni postao njegov zaštitnik i vodič. Danju je teglio ugalj, a noću je svirao kornet. Nastupao je u gradskim čestim paradama limene muzike, gde je slušao starije muzičare, kad god je imao priliku. Tako je učio od Banka Džonsona, Badi Petita, Kida Ori, a ponajviše od svih, Džoa „King“ Olivera, koji mu je bio mentor. Kasnije je nastupao u sastavima limene muzike, te rečnim brodovima na Nju Orleansu, a počeo je da putuje sa tada poznatim muzičkim sastavom „Fate Marable“, koji je nastupao po parobrodima na reci Misisipi. Vreme provedeno sa sastavom nazivao je pohađanjem univerziteta, jer je stekao veliko iskustvo u radu sa pisanim aranžmanima. Godine 1919. Džo Oliver se zaputio na sever i napustio mesto u muzičkom sastavu Kid Orija, te ga je zamenio Armstrong. Postao je i druga truba za društveni sastav limene muzike „Tuxedo Brass Band“. Luj je 19. marta 1918. oženio Dejzi Parker iz gradića Gretna, Luizijana. Usvojili su trogodišnjeg dečaka Klarensa Armstronga, čija je majka bila Lujova rođaka Flora, a koja je preminula ubrzo nakon poroda. Klarens Armstrong je bio mentalno retardiran, kao rezultat ozlede glave i Luj je proveo ostatak života brinući se za njega. Lujov brak sa Parkerovom brzo se raspao. Nedugo nakon razvoda ona je preminula. Kroz nastupe na rečnim brodovima Armstrongovo muzičko znanje se proširilo. Pri uzrastu od dvadeset godina, naučio je da čita muziku i počeo je da nastupa sa solo deonicama na trubi. Bio je jedan od prvih džez muzičara koji su tako nastupali, te je s vremenom pridodavao vlastitu osobnost i stil u solo deonice. Naučio je da stvara vlastiti zvuk te je počeo da koristi pevanje i lupkanje u svojim nastupima. Godine 1922. Armstrong se priključio egzodusu u Čikagu, gde ga je pozvao mentor Džo „King“ Oliver, da se pridruži sastavu „Creole Jazz Band“ i gde je mogao dovoljno da zaradi da ostavi dnevni posao. Bilo je to vreme napretka u Čikagu, te iako su rasni odnosi bili loši, „Vetroviti grad“ je bio pun poslova za tamnopute ljude, koji su dovoljno zarađivali u fabrikama i imali dovoljno da troše na zabavu. Oliverov bend je bio najbolji i najuticajniji muzički sastav u Čikagu početkom 1920-ih, i u to vreme Čikago je bio središte džez svemira. Armstrong je u Čikagu živeo kao kralj u vlastitom stanu sa privatnom kupatilom (prvi put u svom životu). Iako uzbuđen zbog toga što se nalazio u Čikagu, započeo je da piše nostalgična pisma prijateljima u Nju Orleansu, što se nastavilo do kraja karijere. Kako je Armstrongova reputacija rasla, često su ga izazivali na sviračke obračune. Armstrong je snimio prve snimke za izdavačke kuće Gennett Records i Okeh Records 1923, dok je svirao drugi kornet u Oliverovom bendu. U to vreme je upoznao Hogija Karmajkla (s kojim će kasnije sarađivati), preko prijatelja Biksa Bajderbeka, koji je imao svoj muzički sastav. Lil i njen suprug svirali su i klasičnu muziku na crkvenim koncertima kako bi proširili njegovu veštinu i unapredili svoje solo nastupe. Podsticala ga je da se modernije oblači kako bi izgledao bolje i kako bi se prikrio njegov rastući obim. Armstrong je uživao u saradnji sa Oliverom, ali je Lujova druga supruga, pijanistkinja Lil Hardin Armstrong, insistirala da potraži bolju zaradu, te da razvije noviji stil podalje od Oliverovog uticaja. Armstrong je poslušao njen savet, te je napustio bend 1924. Ubrzo nakon toga, Armstrong je dobio poziv da ode u Njujork Siti i svira u muzičkom sastavu Fletcher Henderson Orchestra, vodećem afroameričkom muzičkom sastavu tog vremena. Armstrong je prešao na trubu, kako bi se bolje uklopio sa ostalim muzičarima svoje sekcije. Armstrong se brzo prilagodio Hendersonovom stilu, svirajući trubu i eksperimentišući sa trombonom. Ostali članovi benda brzo su prihvatili Armstrongov emotivni, izražajni puls. Njegovi nastupi počeli su da sadrže pevanje i pričanje priča o likovima iz Nju Orleansa. Hendersonov orkestar nastupao je u najboljim mestima isključivo za belce, kao što je npr. poznati Roseland Ballroom, gde je aranžmane radio Don Redman. Djuk Elingtonov orkestar je išao u Rouzland kako bi videli Armstrongove nastupe, a mladi svirači su uzaludno pokušavali da sviraju bolje od njega. U to vreme, Armstrong je snimio brojne snimke koje je aranžovao stari prijatelj iz Nju Orleansa, pijanista Klarens Vilijams; bili su to snimci sa malim džez muzičkim sastavom „Vilijams Blue Fajv“ i serija sa bluz pevačicama kao što su Besi Smit, Ma Rejni i Alberta Hanter. Nakon sviranja po Njujorku, Armstrong se vratio u Čikago 1925, uglavnom na nagovaranje supruge, koja je htela da poboljša prihode i Amstrongovu karijeru. On je Njujorku bio zadovoljan, ali je kasnije priznao da je bila u pravu, te da je Hendersonov orkestar ograničavao njegov umetnički rad. U javnosti ga je često nazivala „Najbolji svirač trube na svetu“, na njegovo razočaranje. Na početku je bio član muzičkog sastava „Lil Hardin Armstrong Band“ i radio je za suprugu. Pod vlastitim imenom počeo je da snima za firmu Okeh sa svojim poznatim muzičkim sastavima „Louis Armstrong and his Hot Five“ i „Louis Armstrong and his Hot Seven“. Tada su nastali hitovi poput „Potato Head Blues“, „Muggles“ i „West End Blues“. Muzika pesme „West End Blues“ postala je standard i agenda za džez u sledećim godinama. Grupu su činili Kid Ori (trombon), Džoni Dods (klarinet), Džoni St. Kir (bendžo), supruga Lil na klaviru i obično bez bubnjara. Armstrongov način vođenja benda bio je vrlo jednostavan, tako je St. Kir zapisao: „Radeći s njime čovek se osećao tako opuštenim, a on je bio vrlo širokouman... uvek se trudio da svakoga istakne pojedinačno.“) Njegovi snimci sa pijanistom Erlom „Fata“ Hajnesom (najpoznatiji njihov duet iz 1928. „Weatherbird“) i Armstrongov uvod trubom u „West End Blues“ ostali su jedni od najpoznatijih i najuticajnijih džez improvizacija u istoriji. Armstrong je sada bio slobodan da razvije svoj vlastiti stil kako je želio, koji je uključivo velike doze živahnog govora kao što su „whip that thing, Miss Lil“ i „Mr. Johnny Dodds, Aw, do that clarinet, boy!“ Armstrong je nastupio i u kvintetu „Erskine Tate’s Little Symphony“, koji je uglavnom nastupao u pozorištu Vendome Theatre. Svirali su muziku za neme filmove i nastupe uživo, isključujući i džez verzije klasične muzike poput „Madame Butterfly“, što je Armstrongu dalo iskustvo sa dužim oblicima muzike i vođenju pred velikom publikom. Počeo je sa sket-pevanjem (improvizovani vokalni džez koristeći reči bez smisla) i prvi je koji je snimio sket 1926. na pesmi „Heebie Jeebies“. Snimak je bio toliko popularan da su postali najpoznatiji džez muzički sastav u SAD, iako sastav nije mnogo nastupao uživo. Mladi muzičari, bez obzira na boju kože okrenuli su se novom Armstrongovom tipu džeza. Nakon razdvajanja od Lil, Armstrong je počeo da nastupa u „Sunset Caféu“ za Al Kaponeovog suradnika Džoa Glejsera u muzičkom sastavu „Carroll Dickerson Orchestra“, sa pijanistom Erl Hajnsom. Sastav je ubrzo preimenovan u „Luis Armstrong and his Stompers“, iako je Hajns bio muzički direktor i Glejser menadžer orkestra. Hajns i Armstrong su brzo postali prijatelji kao i uspešni saradnici. Armstrong se vratio u Njujork 1929, gde je svirao u orkestru za uspešan mjuzikl „Hot Chocolate“, koji su napisali Andi Razaf i kompozitor/pijanista Fats Voler. Pojavljivao se i kao vokalista, glumeći samoga sebe, te je redovno „krao šou“ sa svojom izvođenjem pesme „Ain`t Misbehavin` “, koja je njegov najbolje prodavani snimak do danas. Armstrong je počeo da nastupa u noćnom klubu „Connie`s Inn“ u Harlemu, glavnom rivalu kluba „Cotton Club“, mestu za temeljno pripremljene nastupe i paravan za gangstera Dača Šulca. Armstrong je imao dosta uspeha sa vokalnim snimcima, posebno njegova verzija poznate pesme koju je napisao njegov prijatelj Hogi Karmajkl. Njegovi snimci iz 1930-ih iskoristili su novi tip RCA mikrofona, predstavljenog 1931, koji je vokalima davao posebnu toplinu i ubrzo postao intrinzični deo „crooning“ zvuka umetnika poput Binga Krosbija. Armstrongova interpretacije Hogi Karmajklove pesme „Stardust“ postala je najuspešnija verzija pesme, koja je demonstrirala Armstrongov jedinstven glas i stil, te inovativni način izvođenja pesama koje su već postale standardne. Armstrongova radikalna prerada Sidni Arodinove i Karmajklove pesme „Lazy River“ (snimljene 1931) obuhvatila je mnoga inovativna obeležja njegovog pristupa melodiji i fraziranju. Pesma započinje kratkom solo deonicom trube, tada glavna melodija započinje jecajućim rogovima, memorabilno isprekidana Armstrongovim mumljajućim ubacivanjima na kraju svakog takta: „Yeah! ...`Uh-huh` ...`Sure` ... `Way down, way down.“ U prvom stihu, ignoriše zapisanu melodiju u potpunosti i peva kao da svira solo trubu, naglašavajući veći deo prve linije na svakoj noti i koristi snažno sinkopirajuće fraziranje. U drugoj strofi prelazi gotovo u potpunosti u improvizovanu melodiju, koja kasnije evoluira u klasični odlomak Armstrongovog skat pevanja. Kao i kod sviranja trube, Armstrongove vokalne inovacije poslužile su kao temelj umetnosti džez vokalne interpretacije. Unikatno hrapav kolorit njegovog glasa postao je muzički arhetip koji je beskonačno imitiran i oponašan. Njegovo skat pjevanje obogaćeno je neuporedivim iskustvom solo trubača. Njegov rezonantni, baršunasti dublji ton i prskutava modulacija glasa na pesmama kao što je „Lazy River“ imala je veliki uticaj na mlade bele pevače poput Binga Krozbija. Velika depresija početkom 1930-ih odrazila se jako na džez sceni. Klub Cotton Club zatvoren je 1936. i mnogi muzičari su nakon toga prestali u potpunosti da sviraju. Biks Bajderbek je umro, muzički sastav Flečera Hendersona se raspao. King Oliver je snimio nekoliko ploča, iako se mučio. Sidni Bečet postao je krojač, a Kid Ori se vratio u Nju Orleans, gde je uzgajao piliće. Armstrong se preselio u Los Anđeles 1930. tražeći nove prilike. Nastupao je u klubu New Cotton Club u Los Anđelesu sa Lionelom Hamptonom na bubnjevima. Sastav je privlačio ljude iz Holivuda, koju su još uvek mogli da priušte raskošni noćni život, dok su radijska javljanja povezivala Amstronga sa mlađom publikom. Bing Krozbi i mnoge zvezde bili su redovni gosti kluba. Godine 1931. Armstrong se pojavio po prvi put u flimu „Ex-Flame“. Armstrong je osuđen za posedovanje marihuane, ali mu je kazna umanjena. Vratio se u Čikago kasnije 1931, a zatim je otišao u Nju Orleans, gde je dočekan poput junaka. Sponzorisao je lokalni bejzbol tim „Armstrong’s Secret Nine“. Po njemu je nazvana vrsta cigareta. Ubrzo je krenuo na turneju žirom zemlja, ali kako bi izbegao uticaj organizovanog kriminala, odlučio je privremeno boravi u Evropi. Nakon povratka u SAD, zaputio se na nekoliko iscrpljujućih turneja. Njegove agent Džoni Kolins svojim ponašanjem i potrošnjom ostavio je vrlo malo zarađenog novca Armstrongu. Odlučio se da mu novi menadžer bude Džo Glejzer, koji je svojim poznanstvima i vezama sa mafijom, počeo da rešava Armstrongove nagomilane prave probleme i dugove. Armstrong je zbog načina sviranja, počeo da se suočava sa problemom sa prstima i usnama, te se zbog toga više bavio vokalnim nastupima i prvi put je nastupio u pozorištu. Ponovno je nastupao u filmovima, od kojih je jedan bio Krozbijev hit iz 1936. „Pennies from Heaven“. Godine 1937. Armstrong je nastupio kao zamena Rudi Valea na mreži CBS, i postao prvi afroamerički voditelj na sponzorisanoj nacionalnoj emisiji. Razveo se od Lil 1938. i oženio dugogodišnju devojku Alfa. Nakon nekoliko godina na turneji, Armstrong se trajno nastanio u Kvinsu u Njujorku 1943. sa četvrtom suprugom Lusil. Iako je često bio predmet hirova izdavača „Tin Pan Alley“ i muzičkog posla kojim su dominirali gangsteri, kao i rasnih predrasuda, nastavio je da razvija svoju muziku. Snimio je pesmu Hogija Karmakla „Rockin` Chair“ za Okeh Records. Tokom sledećih tridesetak godina, Armstrong je svirao na više od tri stotine nastupa godišnje. Potražnja za „velikim bendovima“ tokom 1940-ih je opadala zbog promena ukusa publike; plesne dvorane su se zatvarale, a televizija je donosila konkurenciju ostalih vrsta muzike koje su postajale sve popularnije. U novim uslovima postalo je finansijski nemoguće da se održava šesnaestočlani muzički sastav. Nakon vrlo uspešnog koncerta malog džez muzičkog sastava u gradskoj sali Njujorka 17. maja 1947. u kojem je nastupio Armstrong sa trombonistom/pevačem Džekom Tigardenom, Armstrongov menadžer Džo Glejzer je raspustio Amstrongov big band 13. avgusta 1947. i oformio mali šestočlani muzički sastav, koji su sačinjavali Armstrong, Tigarden, Erl Hajns i ostali vodeći muzičari, od kojih su većina bili bivše vođe velikih bendova. Prvi nastup novog muzičkog sastava bio je u klubu Billy Berg`s Supper Club. Naziv muzičkog sastava je bio „Louis Armstrong and his All Stars“, a povremeno su ga sačinjavali Erl Hajns, Barni Bigard, Edmond Hol, Džek Tigarden, Trami Jang, Arvel Šo, Bili Kajl, Marti Napoleon, Big Sid Kejtlet, Kozi Kol, Tajri Glen, Baret Dims, Džo Darensburg i Deni Barcelona. Tokom tog vremena Armstrong je nastupio u preko trideset filmova i snimio brojne snimke. Bio je prvi džez muzičar koji se pojavio na naslovnoj strani časopisa Tajm 21. februara 1949. Godine 1964. snimio je svoju najprodavaniju ploču „Hello, Dolly!“. Pesma je postala broj jedan na muzičkim lestvicama pop muzike, čime je Armstrong (u svojoj 63. godini) postao najstarija osoba koje je to ostvarila. Na putu je oborio Bitlse sa prvog mesta, gde su se nalazili 14 nedelja zaredom sa tri različite pesme. Armstrong je učestalo nastupao na turneji sve do nekoliko godina pred smrt 1971. Nastupao je uspešno po Africi, Evropi i Aziji pod pokroviteljstvom ministarstva spoljašnjih poslova SAD (US State Department), te je tako zaradio nadimak „ambasador Satch“. Iako je njegovo narušeno zdravlje ograničavalo broj nastupa u poslednjim godinama života, nastupao je sve do svoje smrti, kad god je mogao. Armstrong je preminuo od srčanog udara u snu 6. jula 1971, mesec dana pre 70-tog rođendana, i 11 meseci nakon poznatog nastupa u hotelu „Waldorf-Astoria“. U vreme smrti živeo je u četvrti Korona, delu Kvinsa, u Njujorku. Sahranjen je na groblju Flušing u Kvinsu, Njujork. Počasni nosači kovčega su bili Bing Krosbi, Ela Ficdžerald, Dizi Gilespi, Perl Bejli, Kont Basi, Hari Džejms, Frank Sinatra, Ed Sulivan, kolumnista Erl Vilson, komičar Alan King, Džoni Karson i David Frost. Na pogrebu je Pegi Li otpevala molitvu `Oče naš`, dok je Al Hibler izveo pesmu „Nobody Knows the Trouble I`ve Seen“, a dugogodišnji prijatelj Fred Robins, držao je govor na pogrebu. Armstrong se pojavio u više od dvanaest holivudskih filmova, gde je obično glumio vođe muzičkih sastava ili muzičare. Njegova najpoznatija uloga je vođe muzičkog sastava i naratora u muzičkom filmu iz 1956. „High Society“, gde je otpevao naslovnu pesmu i duet sa Bingom Krosbijem „Now You Has Jazz“. Godine 1947. glumio je samoga sebe u filmu „New Orleans“ uz Bili Holidej, koji govori o propadanju četvrti Storivil i egzodusu muzičara iz Nju Orleansa u Čikagu. U filmu „The Five Pennies“ iz 1959. (priča o sviraču korneta Redu Nikolsu), Armstrong je glumio samog sebe, gde je otpevao i odsvirao nekoliko klasičnih muzičkih dela. Armstrong je glumio uz Džejmsa Stjuarta u filmu „The Glenn Miller Story“ u kojemu Glen (kojega glumi Stjuart) svira sa Armstrongom i nekim drugim istaknutim muzičarima toga vremena. Godine 1969. Armstrong je imao kameo ulogu u filmskoj verziji „Hello, Dolly!“ kao vođa muzičkog sastava, Luj, gde je otpevao naslovnu pesmu sa glumicom Barbrom Strajsend. Nadimci Satchmo i Satch skraćeno je od Satchelmouth. Poput mnogih stvari u Armstrongovom životu, koji je prepun slikovitih priča bilo istinitih ili izmišljenih, od kojih je mnoge on ispričao, nadimak ima nekoliko mogućih porekala. Najčešća priča koju pričaju brojni biografi je o vremenu kada je kao mladić plesao na ulicama Nju Orleansa za sitniš. Dok je plesao podigao bi novac sa ulice i stavio ga u usta kako mu ga snažniji dečaci ne bi ukrali. Neko mu je dao ime „satchel mouth“, jer su mu usta služila kao „satchel“, što je engleska reč za torbu. Druga priča govori da je zbog velikih usta dobio naziv „satchel mouth“, što je kasnije postalo skraćeno Satchmo. Na početku su ga nazivali i Dipper, skraćeno od Dippermouth, referenca na pesmu „Dippermouth Blues“. i na njegov neobičan položaj usana prilikom sviranja (engl. embouchure). Nadimak Pops dolazi od toga što je često zaboravljao imena drugih ljudi, te im se obraćao sa „pops“. Nadimak se ubrzo počeo odnositi na Armstronga. Pisac Teri Tičot, koristio je ovaj nadimak kao naslov biografije iz 2010. Kada su ga pitali o veri, Armstrong bi odgovarao da je odgajan kao baptist, da je uvek nosio Davidovu zvezdu, i da je prijatelj sa Papom. Armstrong je nosio Davidovu zvezdu u čast porodice Karnofski, koja ga je prihvatila dok je bio dete i pozajmila mu novac da kupi prvi kornet. Luj Armstrong je kršten kao katolik u crkvi Sacred Heart of Jesus Church u Nju Orleansu, i upoznao je pape Pije XII i Pije VI, iako nema dokaza da bi se smatrao katolikom. Čini se da je Armstrong bio tolerantan prema različitim religijama, ali je nalazio i humor u njima. --------------------- ------------------------ Velma Middleton (September 1, 1917 – February 10, 1961) was an American jazz vocalist and entertainer who sang with Louis Armstrong`s big bands and small groups from 1942 until her death. Middleton was born in Holdenville, Oklahoma, and moved with her parents to St. Louis, Missouri. She started her career as a chorus girl and dancer and throughout her career performed acrobatic splits on stage. After working as a solo performer, and singing with Connie McLean and his Rhythm Orchestra on a tour of South America, she joined Armstrong`s big band in 1942, and appeared with him in soundies. When Armstrong`s orchestra disbanded in 1947, Middleton joined his All-Stars, a smaller group. She was often used for comic relief, such as for duets with Armstrong on `That`s My Desire` and `Baby, It`s Cold Outside`, and she did occasional features. She also recorded eight tracks as a solo singer for Dootone Records in 1948 and 1951. Although she was not widely praised for her voice, described by critic Scott Yanow as `average but reasonably pleasing and good-humored`, Armstrong regarded her as an important and integral part of his show. Middleton performed on June 7, 1953 with Louis Armstrong and his All Stars for the famed ninth Cavalcade of Jazz concert held at Wrigley Field in Los Angeles which was produced by Leon Hefflin, Sr. Also featured that day were Don Tosti and His Mexican Jazzmen, Roy Brown and his Orchestra, Shorty Rogers, Earl Bostic, and Nat `King` Cole. While touring with Armstrong in Sierra Leone in January 1961, Middleton suffered a stroke, and died the following month in a hospital in Freetown. Musician Barney Bigard was critical of Armstrong as well as manager Joe Glaser for refusing, after Middleton took ill, to arrange her transfer to a country with better health facilities.