U dobrom stanju! Izdavač: Grafički zavod Hrvatske - Zagreb, 1988. god. Tvrd povez, 24 cm. 152 str. Ilustrovano Ilustrovao Gistav Dore, Karl Fridrih Hijeronim Minhauzen (nem. Hieronymus Carl Friedrich von Münchhausen; Bodenverder, 11. maj 1720 - Bodenverder, 22. februar 1797) je bio nemački baron. Za njega postoji priča da je bio najveći lažov ikada. U srpskom jeziku se kaže da neko laže k`o Minhauzen, ili pak (u slengu) da baroniše. Baron Minhauzen nije izmišljena već stvarna ličnost. On je kao nemački baron sa nepunih dvadeset godina pristupio ruskoj vojsci i sa njima se borio protiv Turaka. Po povratku u rodnu Nemačku izmišljao je i pričao neverovatne avanture tokom svog boravka u Rusiji, o letenju na Mesec i svom velikom junaštvu. Mnogi su želeli da ovekoveče njegove priče, poznate danas kao Minhauzenijade. Prvi je to učinio Nemac Rudolf Raspe, dok je njegove laži ovekovečio nemački pesnik Gotfrid August Birger. Gottfried August Burger (31. decembra 1747. - 8. jun 1794) bio je nemački pesnik. Njegove balade su bile veoma popularne u Nemačkoj. Njegova najistaknutija balada, Lenore, pronašla je publiku izvan čitalaca nemačkog jezika u engleskoj i ruskoj adaptaciji i francuskom prevodu. Rođen je u Molmersvende (sada dio Mansfelda), Kneževina Halberstadt, gdje je njegov otac bio luteranski pastor. Pokazao je ranu predosećanje za usamljena i mračna mesta i izradu stihova, za koje nije imao drugog modela od himni. U dvanaestoj godini, Burger je praktično usvojio njegov deda majka, Bauer, u Asheršleben, koji ga je poslao u Padagogium u Halleu. Latinski je s teškoćom učio. Godine 1764. položio je Univerzitet u Haleu, kao student teologije, koji je, međutim, ubrzo napustio studiranje pravosuđa. Tamo je pao pod uticajem hrišćanskog Adolpha Klotza (1738-1771), koji je uputio pažnju Burgera na literaturu i ohrabrio njegovu prirodnu naklonost divljom i neuređenom životu. Kao posledica njegovih rasipanih navika, on se 1767. godine pozvao od svog dede, ali je obećavajući da je reforma 1768. godine dozvoljena ulazak na Univerzitet u Gettingenu kao studenta prava. Međutim, dok je nastavio svoju divnu karijeru, njegov deda je povukao svoju podršku i ostavio je na svoje uređaje. U međuvremenu, postigao je pravičan napredak svojim pravnim studijama i imao je sreću da stvori blisko prijateljstvo sa brojnim mladićima književnih okusa. Studirao je drevne klasike i najbolja dela na francuskom, italijanskom, španskom i engleskom jeziku, naročito na Šekspiru, kao i na starim engleskim i škotskim baladama. Relici Drevne engleske poezije Tomasa Persija bili su njegov stalni saputnik. U Gottingen Musenalmanachu, koji su uredili Heinrich Christian Bie i Friedrich Vilhelm Gotter, objavljene su prve pesme Burgera, a do 1771. postaje poznat kao pesnik. 1772. godine, pomoću Boieovog uticaja, Burger je dobio mjesto amtmanskog ili okružnog sudija u Altengleichenu kod Gottingena. Njegov deda se sada pomirio sa njim, platio dugove i uspostavio ga u svojoj novoj sferi aktivnosti. Auguste Leonhart, sestra Buržerove supruge, i `Molli` njegove poezije. Dorette Burger, posle pastelnog crtanja njene sestre Auguste 1781. U međuvremenu, ostao je u kontaktu sa svojim prijateljima u Gottingenu, a kada su formirani Gottinger Bund ili `Hain` (`Gottinger Hainbund`), Burger, iako nije sam član, držao se u bliskom kontaktu s njim. Godine 1773, [1] objavljena je balada Lenore [2] u Musenalmanachu. Ova pesma, koja u dramatičnoj sili i u svojoj živopisnoj realizaciji čudnog i natprirodnog ostaje bez rivala, učinila je njegovo ime domaćinskom riječju u Gottingenu. Lenore je parafrazirao Valter Scott pod naslovom Villiam, Helen i Goethe su to uradili pod naslovom Bride of Corinth. [3] [4] [5] 1774. se udala za Dorette Leonhart, kćerka Hanoverianog zvaničnika; ali njegova strast za mlađom sestrom svoje žene Auguste (`Molli` od njegovih pesama i elegija) učinila je sindikat nesrećnim i nesrećnim njegovim životom. Godine 1778. Burger je postao urednik Musenalmanacha, pozicija koju je zadržao do svoje smrti. [6] Iste godine objavila je i prvu zbirku svojih pesama. 1780. godine uzeo je farmu u Appenrode, ali je za tri godine izgubio toliko novca da je morao napustiti poduhvat. Novčana poteškoća su ga ugnjetavali i optuženi da je zanemario svoje službene dužnosti i osjećao da je njegova čast napala, on se odrekao svog službenog položaja i uklonio 1784. u Gettingen, gdje se uspostavio kao Privatdozent. Lenardo i Blandine, posle Burgerove pesme Vilhelm Volkhart Nedugo prije njegovog smenjivanja tamo je umrla njegova supruga (30. jula 1784.), a 29. juna u sledećoj godini se udala za snahu `Molli`. Njena smrt pri porođaju 9. januara 1786. uticala je na njega duboko. Izgleda da je odmah izgubio hrabrost i svu telesnu i mentalnu snagu. I dalje je nastavio da predaje u Gotingenu; na jubileju osnivanja univerziteta 1787. postao je počasni doktor filozofije, a 1789. godine imenovan je za vanrednog profesora na tom fakultetu, iako bez stipendije. Bio je obavezan da zarađuje loše nagrađenim prevodima za knjižare. Godine 1790. venčao se treći put, a njegova supruga je bila izvesna Elise Hahn, koja je, očaravajući svojim pesmama, ponudio mu srce i ruku. Samo nekoliko nedelja venčanog života sa njegovim `Schvabenmadchen` je bilo dovoljno da dokaže svoju grešku, a nakon dve i po godine razveo se od nje. Duboko ranjen od strane Schillerove kritike, u 14. i 15. dijelu Allgemeine Literaturzeitung iz 1791. godine, drugog izdanja njegovih pesama, razočaran, uništen u bogatstvu i zdravlju, Burger je izašao iz nesigurnog postojanja kao učitelj u Gottingenu sve dok, bolestan tuberkulozu, umro je tamo 8. juna 1794. Vlada Hanovera mu je pružila neku pomoć neposredno prije njegove smrti. Burgerov talenat popularne poezije bio je veoma značajan, a njegove balade su među najfinijim na nemačkom jeziku. Osim Lenora, Das Lied vom braven Manne, Die Kuh, Der Kaiser und der Abt i Der Vilde Jager su poznati. Među njegovim čisto liričnim pesmama, ali malo njih je zaradilo trajnu reputaciju

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 20 tak recenica podvuceno hem. olovkom. Nista strasno. Sve ostalo uredno! Sebastian Kneipp (17. svibnja 1821. – 17. lipnja 1897.) bio je njemački katolički svećenik i jedan od rodonačelnika pokreta pseudoznanstvene naturopatske medicine. Najčešće ga se povezuje s „Kneippovim liječenjem” oblikom hidroterapije (često nazivanim „Kneippovom terapijom” ili „Kneippizmom”, primjenom vode različitim metodama, temperaturama i pritiscima, za koje je tvrdio da imaju terapijske ili ljekovite učinke, pa na tim osnovama izgrađeno i nekoliko bolnica u Bad Wörishofenu. Iako se najčešće povezivao s jednim područjem prirodnog liječenja, Kneipp je bio zagovornik čitavog sustava liječenja koji je počivao na pet glavnih načela: Hidroterapija – korištenje vode za liječenje bolesti Fitoterapija – Korištenje botaničkih lijekova bila je još jedna Kneippova specijalnost Tjelovježba – Promicanje zdravlja tijela kroz kretanje Prehrana – zdrava prehrana od cjelovitih žitarica, voća i povrća s ograničenim unosom mesa. Ravnoteža – Kneipp je vjerovao da zdrav duh rađa zdravog čovjeka Rani život Kneipp je rođen 1821. godine u Bavarskoj. Njegov otac je bio tkalac, a Kneipp je učio za tkalca do svoje 23. godine kada se počeo obučavati za svećenika. Matthias Merkle, svećenik u Grönenbacku počeo ga je podučavati, ali Kneipp se razbolio od tuberkuloze 1847. godine. Kneipp je bio toliko bolestan da ga je liječnik posjetio oko 100 puta u svakoj od posljednje dvije godine studija. Dok je Kneipp bio bolestan, počeo je čitati mnoge knjige i pronašao je svoju bolest opisanu u knjizi o liječenju vodom. Godine 1850. Kneipp je upoznao studenta sjemeništa Georgianum u Münchenu koji je također bio bolestan i s njim je dijelio lijekove vodom. I Kneipp i njegov prijatelj u Georgianumu su se oporavili od svojih bolesti i sa svojim obnovljenim zdravljem Kneipp je mogao završiti studij. Za katoličkog svećenika zaređen je 1852. godine. Pozadina U 19. stoljeću došlo je do popularnog oživljavanja primjene hidroterapije, koje je oko 1829. godine potaknuo Vincent Priessnitz, seljak u Gräfenbergu, tada dijelu Austrijskog Carstva. Ovo oživljavanje nastavio je Kneipp, `sposoban i entuzijastičan sljedbenik` Priessnitza, `čije je djelo preuzeo tamo gdje ga je Priessnitz ostavio`, nakon što je naišao na raspravu o liječenju hladnom vodom. U Worishofenu, dok je služio kao ispovjednik u samostanu, počeo je nuditi tretmane hidroterapije, botaničke tretmane, tjelovježbu i prehranu ljudima koji su živjeli u selu. Neki od njegovih predloženih tretmana uključivali su `ledene kupke i hodanje bosih nogu po snijegu` i druge `oštre` metode. Godine 1893. M. E. Bottey opisao je Kneippove kure vodom kao `opasne u većini slučajeva`. Worishofen je postao poznat kao mjesto s reputacijom duhovnog iscjeljivanja. Osim `seljaka`, Kneippovi klijenti bili su i austrijski nadvojvoda Franz Ferdinand i njegov otac, nadvojvoda Karl Ludwig, kao i papa Leon XIII. Drugi su Kneippove postupke prenijeli u svoje domovine kako bi tamo osnovali toplice i fakultete za alternativnu terapiju. Hidroterapija Kneipp je počeo razvijati svoje metode liječenja 1849. nakon što je obolio od tuberkuloze i eksperimentirao s tretmanima vodom koje je razvio Sigmund Hahn. Nakon što je 1852. zaređen, nastavio je eksperimentirati s tretmanima vodom u svojoj župi. Kneipp je počeo raditi s kurama koje je razvio Vincenz Priessnitz, ali je razvio kompliciraniju i nježniju metodu. Njegove nježne kure suprotstavljaju se ranijim kurama vodom koje je nazivao konjskim kurama zbog njihove naporne prirode. Kneippovo liječenje pacijenata također se razlikovalo od bolničke medicine jer je bilo personalizirano i uzimalo je u obzir individualne snage i slabosti pacijenta. Kneippov pristup proizlazi iz njegove teorije da sve bolesti nastaju u krvožilnom sustavu. Ova je teorija slična humoralnoj teoriji. Poput onih koji su vjerovali u humoralnu teoriju, Kneipp je tvrdio da bi udisanje mijazmatičnog ili pretjerano vrućeg zraka dovelo do bolesti.Iako se možda bavi jednim humorom umjesto četiri, njegova teorija i dalje tvrdi da je neravnoteža u krvi, bilo da se radi o cirkulaciji ili stranim tvarima, korijen bolesti. Prema Kneippovom prikazu bolesti, liječenje vodom djeluje tako što utječe na krv. Ono otapa strane tvari, čisti krv od tih tvari, pomažu u cirkulaciji i jača tijelo u cjelini. Životni stil Osim specifičnih lijekova, Kneipp je imao recepte za hranu, piće i odjeću. Smatrao je da hrana treba biti suha i jednostavna te da ne smije biti začinjena. Također je smatrao da ljudi trebaju piti prvenstveno vodu, ali je također dopuštao umjerenu konzumaciju alkohola. Što se tiče odjeće, Kneipp je davao prednost samo odjeći od platna ili konoplje a u odnosu na vunu. Osobna ideologija Kneippov pristup medicini nije bio neovisan o njegovoj katoličkoj vjeri. Njegov fokus na vodi i bilju proizlazi iz ideje da lijekove prirodno osigurava Bog.Njegov naglasak na jednostavnoj hrani, piću i odjeći dolazi iz teorije da ljudi trebaju živjeti u skladu s prirodom. Koristio je sveto pismo kao i reference na rimsku praksu kako bi podržao obrazloženje iza svog lijeka i priznavao je da njegovi tretmani nisu u skladu s trenutnim znanstvenim razumijevanjem. Činjenica da njegovi tretmani nisu bili utemeljeni na znanstvenoj teoriji nije smetala Kneippu jer se smatralo da mogu uspjeti tamo gdje znanstvena medicina nije mogla. Sebastian Kneipp posebno je predano pomagao siromašnima i onima kojima liječnici ne mogu pomoći. Njegova patnja u ranoj mladosti navela je Kneippa da razvije duboko suosjećanje prema onima koji su bili manje sretni od njega.Odbio je mnoge pacijente koji su se izvedivo mogli oporaviti sami, ali tvrdi da nikada nije odbio liječiti pacijenta koji je loš ili se ne može liječiti drugim metodama. Publikacije Kneippova knjiga Moja kura vodom objavljena je 1886. s mnogim kasnijim izdanjima i prevedena na mnoge jezike. Također je napisao `Tako ćeš živjeti`, `Moja volja` i Njega bolesne i zdrave djece. Naslijeđe Kneipp je proširio definiciju zdravlja kako bi uključio holistički pogled koji je uključivao mentalne, društvene i duhovne aspekte. Pred kraj njegova života i nakon njegove smrti, stvorene su razne organizacije koje su podučavale njegove metode. Godine 1891. osnovao je Kneipp Bund, organizaciju koja do danas promiče liječenje vodom. U Americi su osnovana Kneippova društva koja su pod utjecajem Benedicta Lusta promijenila ime u Naturopatic Society of America. Danas postoji 600 organizacija koje su dio Kneipp Worldwide i postoji oko 1000 članova Međunarodnog društva Kneippovih liječnika. Nakon njegove smrti, njegovo liječenje postalo je dijelom glavne struje u njemačkoj medicini. Nadvojvoda Josef posvetio je svoj medicinski atlas Kneippu. Kneippov lik bio je prikazan na pečatu. Njegov recept za kruh od cjelovitog zrna pšenice, nazvan Kneippbrød, kruh je koji se danas najčešće jede u Norveškoj

Nova knjiga GERMAN FEDERALISM Past, Present, Future Publisher: Palgrave Macmillan, 2002 RETKO U PONUDI! Nemački federalizam This book explores the German idea of federalism denoting `diversity within unity`. Historians, linguists and political scientists examine how federalism emerged in the Holy Roman Empire, was re-shaped by nineteenth-century cultural movements, and was adopted by the unified state in 1871 and again after 1945. The myth of federalism as a safeguard against totalitarianism is tested in regard to the Third Reich and the GDR. The book concludes with an outlook on German federalism`s future in Europe. Federalizam (franc. federalisme, od lat. foedus — „dogovor”, „savez”) je osnovni princip federacije, priznavanje političkog ideala federalne organizacije države, odnosno želja da se kombinuje nekoliko pojedinačnih država u federaciju ili pretvori unitarna država u federaciju. To je složena društvena i politička struktura stvorena udruživanjem užih celina u širu zajednicu kako bi se postigli neki trajniji ciljevi. Federalisti su pristalice federalne organizacije njihove države ili svih država uopšte. Kao oblik političkog udruživanja federalizam se javlja već u antici gde su grci u cilju odbrane od Persijanaca stvarali različite oblike udruživanja i saradnje. Najstariji takav oblik udruživanja je Jonska liga, nakon koje slede Beotijski savez, Lakedemonski savez, Panhelenska liga i druge.[1] U srednjem veku takođe dolazi do stvaranja širih složenih zajednica sa istim interesima. U severnoj Italiji razvijeni gradovi stvaraju Lombardijsku ligu u 11. veku, u Nemačkoj Hansa u 13. veku, a sličnih primera je bilo i širom evrope. Federalizam je prvi put primenjen u SAD 1787. godine, a nakon toga se proširio na mnoge svetske države. Poseban oblik federalizma je bio razvijen i u SFRJ i bio je razrađen u ustavu iz 1974. godine.[1] U Evropi „federalistima“ se ponekad nazivaju oni koji se zalažu za poptune savezne vlade, rasporede vlasti na regionalni, nacionalni i nadnacionalni nivo. Evropski federalizam je nastao u posljeratnoj Evropi, a jedna od najvažnijih inicijativa u tom pravcu bio je govor Vinstona Čerčila u Cirihu 1946. godine.[2] Federalizam se razlikuje od konfederalizma, u kojem je opšti nivo vlasti podređen regionalnom nivou, i od devolucije unutar unitarne države, u kojoj je regionalni nivo vlasti podređen opštem nivou.[3] To predstavlja centralnu formu na putu regionalne integracije ili razdvajanja, ograničenu sa manje integrisane strane konfederalizmom, a sa više integrisanom devolucijom unutar unitarne države.[4][5] Pregled[uredi | uredi izvor] Put regionalne integracije ili razdvajanja Etimologija[uredi | uredi izvor] Izrazi „federalizam” i „konfederalizam” imaju koren u latinskoj reči foedus, što znači „ugovor, pakt ili sporazum”. Njihovo uobičajeno rano značenje do kasnog osamnaestog veka bilo je jednostavna liga ili međuvladin odnos među suverenim državama zasnovan na ugovoru. Stoga su u početku bili sinonimi. U tom smislu je Džejms Madison u Federalistu br. 39 pomenuo novi Ustav SAD kao „ni nacionalni ni federalni ustav, već sastav oba“ (tj. kao da ne čini ni jednu veliku unitarnu državu niti ligu/konfederaciju između nekoliko malih država, ali hibrid te dva pristupa).[6] Tokom devetnaestog veka u Sjedinjenim Državama, značenje federalizma se promenilo, ojačavajući da se jedinstveno odnosi na novu složenu političku formu ustanovljenu Filadelfijskom konvencijom, dok će značenje konfederalizma ostati na ligi država.[7] Poreklo[uredi | uredi izvor] U užem smislu, federalizam se odnosi na način na koji je političko telo jedne države organizovano iznutra, i to je značenje koje se najčešće koristi u modernim vremenima. Politikolozi ga, međutim, koriste u mnogo širem smislu, pozivajući se umesto toga na „višeslojni ili pluralistički koncept društvenog i političkog života“.[8] Prvi oblici federalizma nastali su u antičko doba, u vidu saveza između država. Neki primeri iz sedmog do drugog veka p. n. e. bili su Arhaični savez, Etolski savez, Peloponeski savez i Delski savez. Rani predak federalizma bio je Ahajski savez u helenističkoj Grčkoj. Za razliku od grčkih gradskova država klasične Grčke, od kojih je svaka insistirala na očuvanju svoje potpune nezavisnosti, promenljivi uslovi u helenističkom periodu naterali su mnoge gradske države da se udruže čak i po cenu gubitka dela svog suvereniteta. Kasniji savezi država uključivali su prvu i drugu Švajcarsku konfederaciju (1291–1798 i 1815–48), Ujedinjene provincije Holandije (1579–1795), Nemački Bund (1815–66), prvu američku uniju poznatu kao Konfederacija Sjedinjenih Američkih Država (1781–89), i druga američka unija formirana kao Sjedinjene Američke Države (1789–1865).[9] Politička teorija[uredi | uredi izvor] Savremeni federalizam je politički sistem zasnovan na demokratskim pravilima i institucijama u kojima je vlast za upravljanje podeljena između nacionalnih i pokrajinskih/državnih vlada. Termin federalista opisuje nekoliko političkih uverenja širom sveta u zavisnosti od konteksta. Pošto termin federalizacija takođe opisuje karakteristične političke procese, njegova upotreba zavisi i od konteksta.[10] U političkoj teoriji prepoznaju se dva glavna tipa federalizacije: integrativna,[11] ili agregativna federalizacija,[12] označavajući različite procese kao što su: integracija nefederativnih političkih subjekata stvaranjem nove federacije, pristupanje nefederativnih subjekata u postojeću federaciju ili transformacija konfederacije u federaciju devolutivna,[11] ili disagregativna federalizacija:[13] transformacija unitarne države u federaciju Razlozi za usvajanje[uredi | uredi izvor] Prema Danijelu Ziblatu, postoje četiri konkurentna teorijska objašnjenja u akademskoj literaturi za usvajanje federalnih sistema: Idejne teorije, koje smatraju da veća ideološka posvećenost decentralističkim idejama u društvu čini federalizam verovatnijim za usvajanje. Kulturno-istorijske teorije, koje smatraju da je veća verovatnoća da će federalne institucije biti usvojene u društvima sa kulturno ili etnički fragmentiranom populacijom. Teorije „društvenog ugovora“, koje smatraju da se federalizam pojavljuje kao pogodba između centra i periferije gde centar nije dovoljno moćan da dominira periferijom, a periferija nije dovoljno moćna da se otcepi od centra. Teorije „infrastrukturne moći“, koje smatraju da će se federalizam verovatno pojaviti kada podjedinice potencijalne federacije već imaju visoko razvijenu infrastrukturu (npr. one su već ustavne, parlamentarne i administrativno modernizovane države).[14] Imanuel Kant je primetio da „problem uspostavljanja države može da reši čak i nacija đavola“ dokle god poseduju odgovarajući ustav koji suprotstavlja suprotstavljene frakcije jedne protiv drugih uz sistem provere i ravnoteže. Često su pojedine države zahtevale federaciju kao zaštitu od mogućnosti rata.[15] Zagovornici federalnih sistema su istorijski tvrdili da podela vlasti svojstvena federalnim sistemima smanjuje unutrašnje pretnje bezbednosti, kao i strane pretnje. Federalizam omogućava državama da budu velike i raznolike, ublažavajući rizik od tiranske vlade kroz centralizaciju moći.[16][17] Evropa vs. Sjedinjene Države[uredi | uredi izvor] U Evropi, „federalistički“ se ponekad koristi da opiše one koji se zalažu za zajedničku federalnu vladu, sa raspoređenom moći na regionalnom, nacionalnom i nadnacionalnom nivou. Unija evropskih federalista se zalaže za ovaj razvoj unutar Evropske unije, koji na kraju vodi ka Sjedinjenim Evropskim Državama.[18] Vidi još[uredi | uredi izvor] Federacija Federalna država istorija nemačke nemačka država kroz istoriju nemci nemačkog naroda

Autor: dr Džozef Marfi Izdavač: Begen comerc Godina izdanja: 2021. Br. str.: 232 Povez: Mek Format: 135mm x 205mm Pismo: Latinica Opis U vama je moć – autor dr Džozef Marfi Budite uporni, ne odustajte, trudite se sve dok konačno ne svane zora i sve senke zauvek nestanu. Naučite li kako da prepoznate i oslobodite skrivenu moć u sebi, u svoj ćete život uneti snagu, bogatstvo, zdravlje, sreću i zadovoljstvo. Vi ste baštovan kojim tokom celog dana nešto sadi (misli). Plodove onoga što ste zasadili u svom umu ubiraćete u svom telu i u odnosu sa spoljašnjim svetom. O autoru: Dr Džozef Marfi je napisao više od 30 knjiga. Njegovo najpoznatije delo, Moć podsvesti, koje je prvi put objavljeno 1963. godine, odmah je postalo bestseler. Smatra se jednim od najboljih vodiča za samopomoć koji su ikada napisani. Prodato je u više od milion primeraka, a njegova dela se prodaju i dalje, širom sveta. Iz sadražaja knjige U vama je moć: Prvo poglavlje U VAMA JE MOĆ (Oko sveta sa dr Marfijem) Vi ste sami svoj spasitelj U iščekivanju slave Dotaknite božansku prisutnost u sebi Bog na delu Poseta Istanbulu Opravdano pitanje i odgovor Steknite novu sliku o sebi Zemlja faraona Velika piramida Četiri strane sveta i kako se moliti Prečnik odlučuje o vašu budućnost Uvećala je svoj prečnik Interpretacija piramida Prvi plodovi Rekla je: „Sve ide naopako“ Želela je bundu Čovek ima mogućnost izbora Drugo poglavlje PRESTANITE DA OKRIVLJUJETE RODITELJE Vi niste žrtva nasleđa Razmišljajte o Izvoru Nova rasa ljudi Rođen u Đavoljoj kuhinji Otkrijte svoju božansku prirodu Ko su vaša deca? Neka se Bog u vama uzdigne Vera je vaša unutrašnja svesnost Odbacite opravdanja i izgovore Vaše božansko i ljudsko poreklo Naša uslovljenost i obrazovanje Da li mrtvi upravljaju vašim umom? Duh ili materija Postanite provodnik božanskog Prestanite da krivite svoje roditelje Vi ste kralj Treće poglavlje DA LI SAZVEŽĐA UPRAVLJAJU VAMA? Krive su zvezde Jedina moć Zakon uma na delu Potraga Psihologija antike Verovanje američkog kolektivnog uma Kako bik postaje ovan Nazivi zvezda Zodijak i njegovo značenje Biblija i zvezde Pozovite se na ovu moć Čarobnjaštvo, vudu i vračanje Velika istina Naši prvi satovi Setva i žetva Životni ciklusi Četvrto poglavlje ŠTA JE ISTINA? Živimo u svetu suprotnosti Možete se promeniti Istina uvek deluje Zakon života U šta verujete? Jedna temeljna istina Večne promene su u korenu svih stvari Sagledajte obe strane Bio je alergičan na šunku Medijska kampanja i njen uticaj Jedno je sigurno Neprestano je gubio Peto poglavlje PRAVO UMEĆE MEDITACIJE I OPUŠTANJA Kako meditirati konstruktivno i lako Istinska duhovna meditacija Svi meditiraju, konstruktivno ili negativno Plodovi njene duhovne meditacije Šta je meditacija? Šta kaže Biblija? Trenutak koji traje zauvek Meditacija oblikuje vašu budućnost Transcendentalna meditacija „Om“ mantra Očistite svoj um Lak način Smirite se i znajte da sam ja Bog (Ps. 46, 10) Okretanje prema unutra Opuštanje Naučite da dišete ritmično Izlečena od astme Vaše telo se neprestano menja Prestanite da okrivljujete druge Svet je ogledalo Pogledajmo u sebe Promena stava menja sve Neka pitanja Šesto poglavlje ZNAČENJE DREVNIH ISTINA Sfinga i vi Kako proveriti svoju želju Vaš novi oreol Točkovi unutar točkova Biti i raditi Konopci ljubavi Potekli ste iz božjeg vrta Sedmo poglavlje MIR U OVOM PROMENJIVOM SVETU Nezadovoljstvo vodi ka zadovoljstvu Zašto je napisao knjigu? Možete pronaći mir Sredstva za umirenje vam neće doneti mir Mislila je da mora trpeti Rekao je: „Naravno da sam napet“ Kako je opuštao izrazitu napetost Ugledajte se na drvo Uzrok revolucije Smerno slušanje Mač Odbacio je istinu Nošenje prave duhovne odeće Osmo poglavlje PRAVO ZNAČENJE REČI: „VI STE ONO ŠTO JEDETE“ Deveto poglavlje BIBLIJSKO ZNAČENJE PRELJUBNICE Preljuba Mentalni brakovi Opasnost propagande Da li ste žrtva sugestija? Vaša istinska supruga Zaljubljivanje Postite i molite se Odevanje nagih Zdravlje brzo napreduje Stupnjevi vere Kolektivni um prosečnosti Rasti u veri Deseto poglavlje DUHOVNA MOĆ KOJU MOŽETE PRIMENITI Duhovna poruka Dublje značenje Isusa Hrista Uskladite se sa Beskrajnim Naučite da sebe duhovno uslovljavate Arapski konji Šta je obrazovanje? Mudrost je u vama Njegovo ime je čudesno Želeo je da piše Kako je dobio unapređenje Kako se moliti za drugog Nemate šta da date Bogu Vežbanje po knjizi Dva naučnika Šta nosite na sebi? Jedanaesto poglavlje ODgOVOR JE U VAMA Uspostavila je konstruktivnu naviku Kako je bankar sam sebe unapredio Njegovi najveći strahovi Sličnosti se privlače Zašto nije uspeo Moć izbora Lažna uverenja Čula je neke glasove Posebna molitva Ponovo rođen Možete se duhovno preporoditi ovog trenutka Rekao je: „Jednom će se svi ponovo roditi“ Dvanaesto poglavlje MEDITACIJA O 23. PSALMU Kako primiti vođstvo Na pašnjacima zelenim odmor mi daje Vodi me na spokojna mesta gde obilne vode teku Dušu moju krepi Štap tvoj i palica tvoja utehu mi daju Postavljaš trpezu preda mnom ispred neprijatelja mojih Uljem mi glavu mažeš Čaša se moja preliva Dobrota i ljubav pratiće me sve dane života moga I mnoge dane prebivaću u domu gospodnjem Trinaesto poglavlje U ČEMU JE VAŠ PROBLEM? Rekao je da se umorio od svega Promenite svoj način razmišljanja i održavajte ga takvim Prestanite da optužujete majku i oca Oslobodite ih i pustite Vi ste gospodar Rekla je: „Bili ne želi da uči“ Bio je sam sebi problem Rekao je: Oh, ozdraviću jednog dana“ Plašila se pasa Sačuvajte mir i pouzdanje, to će biti vaša snaga (Is. 30, 15) Smiren um je delotvoran Zatvoreni um Stara legenda mudro poručuje Četrnaesto poglavlje UKLETA KUĆA I UKLETI UM Ukleta kuća se nalazila u njegovom umu Lek Prošlost je mrtva Patio je od kompleksa mučenika Putovanje umom Religija i nauka Čuo je jezive glasove Neka mudrost zavlada Tvrdila je da je bučni duh bio kriv za sve Prehladio se zbog vremena Petnaesto poglavlje UPOZNAVANJE SA JEZIKOM BIBLIJE Dve strane Prosečno uverenje Zmija Rešavanje svih problema Šesnaesto poglavlje MNOGI ODGOVORI NA VAŠA PITANJA Treba li da idem u ašram? Besmislena uverenja Pobuna protiv poreza Kako se nositi sa teretom? Da li se mogu pričestiti? Dostojanstvo rada Vera je primenjivanje Prisutnosti Biblijske bludnice Fariseji ovoga sveta Ništa nije ni dobro ni loše Majka joj je rekla da je grešnica Poseta iz Las Vegasa Sedamnaesto poglavlje STVARI KOJE TREBA DA ZNATE Zbog čega je razgovarao sam sa sobom Uznemiravali su ga naslovi u novinama Ostanite verni do kraja Bogatstvo je u vama Kraljevstvo je u vama Pobedite svet Rekla je: „Ne mogu to da podnesem“ Budi dobar baštovan Šta projektujete? Otkrio je riznicu Uvek gledajte prema unutrašnjosti Da li ste spremni? Bog na prvom mestu Koristila je ploču za prizivanje duhova Upotrebite ovaj ključ Prvi i poslednji Tri puta je doživela neuspeh Vaše raspoloženje je zarazno Budite dobar gospodar Sreća Upoznajte samog sebe O DR DŽOZEFU MARFIJU

Detalji predmeta Stanje Polovno deutsche geschichte und kultur bilder aus 2000 jahren A4 format, vrlo dobro očuvano SA VIKIPEDIJE Историја Немачке С Википедије, слободне енциклопедије Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. Помозите у његовом побољшавању навођењем прецизнијих извора. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) Део серије о историји Немачке Историја Немачке Germany Рана историја Средњи век Рана савремена историја Прво уједињење Немачки рајх Хладни рат Савремена историја Flag of Germany.svg Портал Немачка пру Немачки језик и „германизам“ постоје више од хиљаду година, али је држава по имену Немачка као модерна национална држава формирана тек 1871. године, када је Пруска предводила немачке државе до победе над Француском. Тада је настао други немачки Рајх (нем. Reich), обично препознатљив као Царство. Први рајх, познатији као Свето римско царство Немачке нације, је настао поделом Каролиншког царства (843), кога је раније основао Карло Велики. Царство је трајало све до 1806. Током ових хиљаду година, Немци су успешно проширили свој утицај на исток уз помоћ Католичке цркве, Тевтонског витешког реда и Ханзеатске лиге. Године 1530, покушај протестантске реформације Католичке цркве је пропао, што је довело до формирања нове, Протестантске цркве, која је постала нова званична религија у многим немачким државама. Ова догађања су довела до Тридесетогодишњег рата (1618), који је, када се завршио Вестфалским миром (1648), учинио да Немачка постане економски исцрпљена и политички нестабилна. Оваква ситуација је онемогућила да Немачка понуди ефикасан отпор Наполеону и Свето римско царство је било укинуто 1806. После пада Наполеона склопљена је Немачка конфедерација (Deutscher Bund), где је главну реч имала Аустрија. Конфедерација се састојала од 39 малих држава. Амбициозни премијер Пруске, Ото фон Бизмарк, је искористио тежње за националним уједињењем да вештом унутрашњом и спољном политиком наметне доминацију Пруске монархије. Бизмарк је био познат као „културни борац“ против римокатолицизма и борац за социјалне реформе. После француског пораза у Француско-пруском рату (1870.), Други рајх је проглашен у Версају, 18. јануара 1871. Оснивање модерне Немачке, Версај, 1871. Међутим, у Првом светском рату (1914—1918), када је инвазија на Француску била главни циљ, на крају је победила Француска. Тиме је окончан Други немачки рајх, када је немачки цар Виљем II био принуђен да абдицира. После револуције и одбацивања монархије, конституисана је демократска Вајмарска Република. Велики економски проблеми Немачке изазвани Великом депресијом и диктатима Версајског мира, довели су до одбацивања демократије од стране и лево и десно оријентисаних немачких грађана. Садржај 1 Сеоба народа 2 Франачка 2.1 Покрштавање 2.2 Пипин и Карло 2.3 Оснивање Светог римског царства 2.4 Карлови наследници и распад Франачке 3 Немачка под влашћу Отонске династије (919—1024) 4 Владари Салијске династије (1024—1125) 5 Немачко друштво у раном средњем веку 5.1 Феудализам у Немачкој 6 Династија Хоенштауфен 7 Свето римско царство у 14. и 15. веку 8 Реформација 8.1 Немачки сељачки рат 9 Свето римско царство у 16. веку 10 Тридесетогодишњи рат 10.1 Вестфалски мир 11 Успон Пруске 11.1 Рат за аустријско наслеђе 11.2 Седмогодишњи рат 11.3 Рат за баварско наслеђе 12 Француска револуција и Наполеонови ратови 12.1 Револуционарни ратови 12.2 Распад Светог римског царства 12.3 Немачка у коалицијама против Наполеона 12.4 Бечки конгрес 13 Немачке земље до 1848. године 13.1 Царински савез 13.2 Нове идеје 14 Револуција 1848. године у Немачкој 15 Подељеност Немачке средином 19. века 15.1 Други шлезвички рат 16 Аустријско-пруски рат 17 Француско-пруски рат 18 Немачко царство крајем 19. века 18.1 Немачка превласт у Европи 19 Немачка почетком 20. века 20 Немачка у Првом светском рату 21 Међуратна Немачка 21.1 Нацистичка Немачка 21.2 Послератна Немачка 22 Референце 23 Литература 23.1 Енциклопедија 23.2 Часописи 23.3 Атлас и мапе 23.4 Прегледи 23.5 Средњи век 23.6 Реформација 23.7 Рани нови век до 1815. 23.8 1815–1890. 23.9 1890–1933. 23.10 Нацистички период 23.11 Од 1945. 23.11.1 Примарни извори 23.12 ГДР 23.13 Историографија 24 Спољашње везе Сеоба народа Детаљније: Велика сеоба народа Германи су у Римско царство најпре долазили као слуге и колони. Варвари су били у различитом степену колонизовани у зависности од близине римској граници. Утицај Рима на варваре могао је бити далеко већи да су Римљани показали интересовање за ширење својих интереса међу њима. Први Римљани који су се за то интересовали били су хришћани. Најранија позната отаџбина Германа била је област око западног дела Балтичког мора, северне Немачке, до реке Одре на истоку. До Христа, Германи заузимају област целе данашње Немачке одакле су њихово напредовање зауставиле јаке границе римске државе. На доњој Рајни живели су Франци, а на горњој Алемани. У Чешкој су живели Маркомани, док су Вандали и Гепиди живели у угарској равници. Одатле до реке Дон простирала се област Гота. У северозападној Немачкој живели су Саси, док су Англи и Јити насељавали Јитланд. Источно од Саксонаца живели су Свеви, а још даље Лангобарди. Франачка Детаљније: Франачка Каролиншко царство под Пипином и Карлом Великим. Франци су западногерманска скупина која се први пут помиње у 3. веку. Делили су се на три језгра: северна скупина, Батавци или Салијски Франци, насељавали су област данашњег Келна. Рипауријски Франци насељавали су област средње Рајне, а Хати источно од Рипауријских франака. Најјача скупина били су Салијски Франци који 357. године стичу статус римских федерата и насељавају Тоскандрију. Под вођством Меровеја учествују у бици на Маурицијаковом пољу након чега освајају целу северну Галију до Соме. Након пада Западног римског царства, Аквитанију заузимају Визиготи, а облашћу између Франака и Визигота је до 486. године владао римски намесник Сијагрије. Сијагрије је страдао у бици против франачког владара Хлодовеха, а Франци постају суседи Визигота. Године 496. Хлодовех је освојио државу Аламана. Неколико година раније је прихватио хришћанство. Године 500. Хлодовех неуспешно напада Бургундију којој у помоћ притичу Визиготи. Године 507. Франци су у бици код Вујеа поразили Визиготе и протерали их из Галије. Римљани су му доделили титулу конзула. Године 509. Хлодовех постаје и краљ Рипауријских Франака. Престоница му је била у Паризу. Умро је 511. године, а држава је подељена међу четворицом синова. Покрштавање Из англосаксонских центара, хришћанство се почело ширити у области делте Рајне. Англосаксонски мисионари деловали су један век. Најважнији су били Вилиброрд (Климент) и Винфрит (Бонифација). Вилиброрд (658—739) је, уз подршку франачког краља, ширио хришћанство међу Фризима. Постао је први фризијски архиепископ са седиштем у Утрехту (данашња Холандија). Од Фризије до Тирингије и Баварске деловао је Винфрит. Винфрит је основао манастир у Фулди и носио титулу „архиепископ Германа“ са седиштем у Мајнцу. Након смрти франачког краља Дагоберта који је био последњи меровиншки краљ са стварном влашћу, у Франачкој су владали краљеви главни помоћници – мајордоми. Од 687. године ова функција је била резервисана за династију Каролинг. Након смрти Карла Мартела, мајордоми су постали његови синови Пипин и Карломан, знатно побожнији. Они су спровели корените реформе франачке цркве у складу са канонским правом позног Римског царства. Карломан се 747. године замонашио, а мајордом целе Франачке постаје Пипин. Положај му је оспоравао други брат те је Пипину била потребна потврда легитимитета од стране папе. Истовремено је желео да постане и формално краљ Франачке и збаци меровиншког владара Хилдерика. Пипинова тежња да добије пристанак за свргавање Меровинга поклопила се са потребама папе Захарија да се заштити од Лангобарда који су вршили притисак на Рим. Папа је дао легитимитет Пипиновој побуни и свргавању Хилдерика. Пипин је изабран за франачког краља (751). Пипин је, за узврат, поразио лангобардског краља, а освојене територије (некада византијске) прикључио папиној држави. Ова „Пипинова даровница“ представља почетак папске државе која је постојала до уједињења Италије 1870. године, а постоји и данас као држава Ватикан. Германске војсковође углавном су поштовале хришћанску цркву. Франачки владар Хлодовех (486—511) склопио је са црквом савез схватајући њену важност у обезбеђивању верности народа. Хлодовех је постао заштитник католичке цркве у Галији. Године 496. покорио је Алемане, а 507. протерао Визиготе из Галије (сем Септиманије). Претња великог остроготског владара Теодориха спречила је Хлодовеха да освоји Бургундију, али су то учинили његови наследници 534. године након Теодорихове смрти (умро 526. године). Пипин и Карло Детаљније: Пипин Мали Детаљније: Карло Велики Карло Велики. Хлодовех је био први владар династије Меровинг. Франачки престо био је изборни с тим што је избор био ограничен на лозу Меровинга. Након смрти Хлодовеха, држава се распала те је распарчана остала (изузев мањих прекида) током читаве владавине Меровинга. Старе франачке земље, са обе стране Рајне, чиниле су Аустразију. Северна Галија називана је Неустријом, некадашње Бургундијско војводство је чинило трећу франачку државу, а југозападна Франачка била је позната као Аквитанија. Франачки краљеви подржавали су католичку цркву, али су истовремено захтевали да је потпуно контролишу. Краљ је утицао на избор епископа, сазивао саборе и потврђивао саборске одлуке и сл. Након изумирања прве генерације свештеника, на њихово место долазе углавном Франци због чега писменост и црквена дисциплина опадају. О историји Франачке у доба Меровинга сазнајемо највише на основу дела „Црквена историја Франака“ епископа Гргура из Тура. Ученост је била веома ретка, а писменост тек изузетак. У последњем веку Меровинга, стварна моћ краљева веома је опала. Многи од краљева били су малолетни те је функцију регента вршио мајордом (управник краљевог двора) или вођа Франака (dux Francorum). Мајордо

dobro očuvano kao na slikama Gustav Struve, known as Gustav von Struve[1] until he gave up his title (11 October 1805 in Munich, Bavaria – 21 August 1870 in Vienna, Austria-Hungary), was a German surgeon, politician, lawyer and publicist, and a revolutionary during the German revolution of 1848-1849 in Baden Germany. He also spent over a decade in the United States and was active there as a reformer. Gustav Struve Gustav struve.jpg Born 11 October 1805 Munich Died 21 August 1870 Vienna Occupation Surgeon, politician, lawyer and publicist Early years Edit Struve was born in Munich the son of a Russian diplomat Johann Christoph Gustav von Struve, whose family came from the lesser nobility. His father Gustav, after whom he was named, had served as Russian Staff Councilor at the Russian Embassy in Warsaw, Munich and The Hague, and later was the Royal Russian Ambassador at the Badonian court in Karlsruhe. The younger Gustav Struve grew up and went to school in Munich, then studied law at universities in Göttingen and Heidelberg. For a short time (from 1829 to 1831) he was employed in the civil service in Oldenburg, then moved to Baden in 1833 where in 1836 he settled down to work as a lawyer in Mannheim. In Baden, Struve also entered politics by standing up for the liberal members of the Baden parliament in news articles. His point of view headed more and more in a radical democratic, early socialist direction. As editor of the Mannheimer Journal, he was repeatedly condemned to imprisonment. He was compelled in 1846 to retire from the management of this paper.[2] In 1845, Struve married Amalie Düsar on 16 November 1845 and in 1847 he dropped the aristocratic `von` from his surname due to his democratic ideals. He also gave attention to phrenology, and published three books on the subject.[2] Pre-revolutionary period Edit It was the time of the Vormärz, the years between the Congress of Vienna in 1815 and the revolutions of 1848-49. Struve was strongly against the politics of Metternich, a strict Conservative and reactionary against the democratic movement, who ruled Austria at the time and had a strong influence on restoration Germany with his Congress system. The revolution begins Edit Along with Friedrich Hecker, whom he had met in Mannheim, Struve took on a leading role in the revolutions in Baden (see History of Baden) beginning with the Hecker Uprising, also accompanied by his wife Amalie. Both Hecker and Struve belonged to the radical democratic, anti-monarchist wing of the revolutionaries. In Baden their group was particularly strong in number, with many political societies being founded in the area. When the revolution broke out, Struve published a demand for a federal republic, to include all Germany, but this was rejected by `Pre-Parliament` (Vorparlament), the meeting of politicians and other important German figures which later became the Frankfurt Parliament. Dreams of a federal Germany Edit Struve wanted to spread his radical dreams for a federal Germany across the country, starting in southwest Germany, and accompanied by Hecker and other revolutionary leaders. They organised the meeting of a revolutionary assembly in Konstanz on 14 April 1848. From there, the Heckerzug (Hecker`s column) was to join up with another revolutionary group led by the poet Georg Herwegh and march to Karlsruhe. Few people joined in the march, however, and it was headed off in the Black Forest by troops from Frankfurt. Hecker and Struve fled to Switzerland, where Struve continued to plan the struggle. He published Die Grundrechte des deutschen Volkes (The Basic Rights of the German People) and made a `Plan for the Revolution and Republicanisation of Germany` along with the revolutionary playwright and journalist Karl Heinzen. On 21 September 1848 he made another attempt to start an uprising in Germany, in Lörrach. Once again it failed, and this time Struve was caught and imprisoned. May Uprising in Baden Edit Struve was freed during the May Uprising in Baden in 1849. Grand Duke Leopold of Baden fled and on 1 June 1849 Struve helped set up a provisionary republican parliament under the liberal politician Lorenz Brentano. Prince Wilhelm of Prussia, later to become Wilhelm I of Germany, set out for Baden with troops. Afraid of a military escalation, Brentano reacted hesitantly - too hesitantly for Struve and his followers, who overthrew him. The revolutionaries took up arms and, led by Ludwik Mieroslawski, tried to hold off the Prussian troops, who far outnumbered them. On 23 July the revolutionaries were defeated after a fierce battle at Rastatt and the revolution came to an end. Post-revolutionary life Edit Gustav Struve, along with other revolutionaries, managed to escape execution, fleeing to exile, first in Switzerland and then in 1851 to the US. In the USA, Struve lived for a time in Philadelphia.[3] He edited Der Deutsche Zuschauer (The German Observer) in New York City, but soon discontinued its publication because of insufficient support. He wrote several novels and a drama in German, and then in 1852 undertook, with the assistance of his wife, the composition of a universal history from the standpoint of radical republicanism. The result, Weltgeschichte (World History), was published in 1860.[2] It was the major literary product of his career and the result of 30 years of study.[4] From 1858 to 1859, he edited Die Sociale Republik.[5] He also promoted German public schools in New York City. In 1856, he supported John Frémont for U.S. president. In 1860, he supported Abraham Lincoln.[5] At the start of the 1860s, Struve joined in the American Civil War in the Union Army, a captain under Blenker,[6] and one of the many German emigrant soldiers known as the Forty-Eighters. He resigned a short time later to avoid serving under Blenker`s successor, the Prussian Prince Felix Salm-Salm.[7] Struve was an abolitionist, and opposed plans to create a colony of freed slaves in Liberia because he thought it would hinder the abolition of slavery in the United States.[8] Return to Germany Edit He never became naturalized since he felt his primary objective was to battle the despots of Europe.[9] In 1863, a general amnesty was issued to all those who had been involved in the revolutions in Germany, and Struve returned to Germany. His first wife had died in Staten Island in 1862.[2] Back in Germany, he married a Frau von Centener.[5] Lincoln appointed him U. S. consul at Sonneberg in 1865, but the Thuringian states refused to issue his exequatur[2] due to his radical writings.[5] On 21 August 1870 he died in Vienna where he had settled in 1869.[5] Vegetarianism Edit Struve was a leading figure in the initial stage of the German vegetarian movement. He had become a vegetarian in 1832 under the influence of Rousseau`s treatise Émile.[10] Struve authored the first German vegetarian-themed novel, Mandaras Wanderungen in 1833.[11] He founded the Vegetarische Gesellschaft Stuttgart (Stuttgart Vegetarian Society) in 1868.[11] He wrote the vegetarian book Pflanzenkost, in 1869.[11] Historian Corinna Treitel has noted that Struve linked `vegetarianism to republican self governance.`[10] Works Edit Politische Briefe (Mannheim, 1846) Das öffentliche Recht des deutschen Bundes (2 vols., 1846) Grundzüge der Staatswissenschaft (4 vols., Frankfort, 1847–48) Geschichte der drei Volkserhebungen in Baden (Bern, 1849) Weltgeschichte (6 vols., New York, 1856–59; 7th ed., with a continuation, Coburg, 1866–69) Das Revolutionszeitalter (New York, 1859–60) Diesseits und jenseits des Oceans (Coburg, 1864-`5) Kurzgefasster Wegweiser für Auswanderer (Bamberg, 1867) Pflanzenkost die Grundlage einer neuen Weltanschauung (Stuttgart, 1869) Das Seelenleben, oder die Naturgeschichte des Menschen (Berlin, 1869) Eines Fürsten Jugendliebe, a drama (Vienna, 1870) His wife Amalie published: Erinnerungen aus den badischen Freiheitskämpfen (Hamburg, 1850) Historische Zeitbilder (3 vols., Bremen, 1850) See also Gustav Karl Johann Christian von Struve bzw. nach der Ablegung seines Adelstitels im Jahre 1847 Gustav Struve (* 11. Oktober 1805 in München; † 21. August 1870 in Wien) war ein deutscher Rechtsanwalt und Publizist im Großherzogtum Baden. Als radikaldemokratischer Politiker in der Märzrevolution trat er für ein föderativ-republikanisches Staatswesen im Sinne der Großdeutschen Lösung ein. Inhaltsverzeichnis 1 Leben 1.1 In der Badischen Revolution 1.1.1 Beim Heckerzug 1.1.2 Beim Struve-Putsch 1.1.3 Beim Militäraufstand 1.2 Aufenthalt in den Vereinigten Staaten 1.3 Rückkehr in die Alte Welt 2 Schriften 3 Literatur 4 Weblinks 5 Einzelnachweise Leben[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Siehe auch: Struve (Adelsgeschlecht) Struve stammte aus dem Magdeburgischen und war ein Sohn des in russischen Diensten stehenden Diplomaten Johann Gustav von Struve (1763–1828). Sein Großvater Anton Sebastian von Struve (1729–1802) war zunächst als russischer Gesandter beim Immerwährenden Reichstag in Regensburg, dessen Präsident er wurde. Von 1806 bis 1817 lebte Gustav Struve in Stuttgart, wo er auch das Gymnasium besuchte. Von 1817 bis 1822 war er Schüler des Lyzeums in Karlsruhe.[1] Anschließend studierte er an der Georg-August-Universität Göttingen und der Ruprecht-Karls-Universität Heidelberg Rechtswissenschaft. Er schloss sich 1822 der Alten Göttinger Burschenschaft, nach deren Auflösung 1824 dem Corps Bado-Württembergia Göttingen und 1825 der Alten Heidelberger Burschenschaft an.[2][3] Er trat 1827 in den Staatsdienst des Großherzogtums Oldenburg und wurde als Attaché der oldenburgischen Gesandtschaft beim Bundestag (Deutscher Bund) in Frankfurt am Main zugeordnet.[4] Nach dem Tod seines Vaters im März 1828 nach Oldenburg zurückberufen, erhielt er eine Assessorenstelle am Landgericht Jever. Da er mit seinen Ansichten in Diplomatenkreisen Anstoß erregte, war Struve zunächst froh, im Justizwesen eine neue Karriere beginnen zu können, wurde aber auch hier nicht glücklich. Er ersuchte um die Entlassung aus dem Staatsdienst und versuchte, in Göttingen und Jena eine akademische Tätigkeit aufzunehmen. 1833 ließ er sich im badischen Mannheim als Rechtsanwalt nieder, wo seine Examen aber nur teilweise anerkannt wurden und er erst 1836 Obergerichts-Advocat werden konnte.[5] Nachdem Struve 1831–1843 mehrere juristische Werke publiziert hatte, befasste er sich 1843–1845 verstärkt mit der Phrenologie. Er schrieb ein Handbuch und zwei weitere Bücher zu diesem Thema und war Herausgeber und Redakteur der Zeitschrift für Phrenologie und Herausgeber der Zeitschrift für Deutschlands Hochschulen (Heidelberg). Er war der führende Kopf des Progress (Studentenbewegung).[3] In Baden stieg er aufgrund der konservativen Politik des Ministeriums Blittersdorf auch in die Politik ein. Er unterstützte die liberalen Abgeordneten in der badischen Kammer durch journalistisches Engagement. Dabei wandte er sich immer stärker radikaldemokratischen und frühsozialistischen Positionen zu. Mitte 1845 bis Ende 1846 war er Redakteur des Mannheimer Journals. In dieser Zeit sah er sich stark den Eingriffen staatlicher Zensur ausgesetzt.[6] Amalie Struve, geb. Siegrist Am 16. November 1845 heiratete er Elise Ferdinandine Amalie Düsar,[7] die Tochter eines Sprachlehrers aus Mannheim. Die zu dieser Zeit nicht „standesgemäße“ Heirat führte zum Zerwürfnis mit seiner Familie. Dies und seine lebensreformerische Haltung, die er mit seiner Frau teilte, veranlassten das Ehepaar 1846 von der evangelischen Konfession in die damals bestehende Deutsch-Katholische Kirche zu konvertieren, die eine Vereinigung von Katholizismus, Protestantismus, Judentum und moderner Wissenschaft anstrebte. Des Weiteren legte Struve 1847 seinen Adelstitel ab. Diese einschneidenden privaten Veränderungen in Gustav Struves Leben belegen den starken auch inhaltlichen Einfluss, den seine für die Zeit ungewöhnlich selbstbewusste, der frühen Frauenbewegung verbundene Frau auf ihn hatte und zeit seines Lebens auch behielt. In der Badischen Revolution[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Die Forderungen des Volkes in Baden vom 12. September 1847 in Offenburg Es war die Zeit des Vormärz, der Jahre zwischen dem Wiener Kongress 1815 und dem Beginn der Märzrevolution 1848, in der das reaktionäre metternichsche System der Restauration herrschte, gegen das Struve sich zunehmend wandte. So stellte er am 31. März 1848 einen Antrag an das Vorparlament, der wesentliche Grundzüge demokratischer Politik beinhaltete. Zusammen mit Friedrich Hecker war Struve einer der führenden Köpfe der badischen Revolution. Beide gehörten zum radikaldemokratischen und antimonarchistischen Flügel der Revolutionäre, der in Baden in den vielerorts gegründeten politischen Volksvereinen stark vertreten war. Die Forderungen der Volksversammlung zu Offenburg am 19. März 1848 Bereits im Januar 1847 hatte Struve in einem Brief an den Redakteur der republikanischen Zeitung Seeblätter in Konstanz, Joseph Fickler, die Idee zu einem Treffen der entschiedenen Freunde der Verfassung entwickelt. Am 12. September 1847 trafen sich Verfassungsfreunde aus ganz Baden in der Gaststätte Salmen in Offenburg zu einer Volksversammlung. Höhepunkt der Zusammenkunft bildete eine Rede Heckers, in der er 13 Forderungen des Volkes vortrug. Im ersten Abschnitt seiner Ausführungen verlangte er die Wiederherstellung der von der Regierung so häufig verletzten Badischen Verfassung und beschäftigte sich anschließend mit der Weiterentwicklung der Rechte des Volkes. Am 27. Februar 1848 adressierten Hecker und Struve an die Deputierten zu Carlsruhe eine Kurzfassung der dringlichen Forderungen: Volksbewaffnung mit freien Wahlen der Offiziere Unbedingte Pressefreiheit Schwurgerichte nach dem Vorbilde Englands Sofortige Herstellung eines deutschen Parlaments. Anfang März traten in Heidelberg Männer der Opposition zusammen, um über die revolutionäre Entwicklung in den deutschen Landen zu beraten. Dabei sagte Struve, dass er kein Heil für Deutschland sehen könne, so lange 34 Fürstenfamilien über dasselbe herrschten. Nur die föderative Republik nach dem Vorbilde der nordamerikanischen Freistaaten könne die Einheit und zu gleicher Zeit die Freiheit Deutschlands sicherstellen.[8] Eine Volksversammlung zu Offenburg am 19. März 1848 verlangt in einer u. a. von Struve und Hecker unterzeichneten Erklärung eine Revision der Badischen Verfassung und ein deutsches Parlament. Einzug einer Freischärlerkolonne unter Gustav Struve in Lörrach am 20. April 1848 auf dem Weg zur Unterstützung des Heckerzugs beim Gefecht von Kandern.[9] (Ölgemälde von Friedrich Kaiser[10]) Beim Heckerzug[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Enttäuscht von der Arbeit des Vorparlaments sah Hecker nur in einem gewaltsamen Umsturz die Möglichkeit, eine republikanische Regierungsform in Baden durchzusetzen. Am 12. April 1848 rief Hecker in Anwesenheit Struves in Konstanz die Republik aus. Anschließend warb er Freischärler an, um mit ihnen in die Landeshauptstadt Karlsruhe zu marschieren. Dabei lehnte er eine direkte Hilfe der aus dem Elsass anrückenden Deutschen Demokratischen Legion des revolutionären Dichters Georg Herwegh mehrmals ab, da Patrioten dies als eine ausländische Einmischung hätten ansehen können. Struve zog von Donaueschingen über Stühlingen in den Klettgau, um Freischärler anzuwerben. Im Wald zwischen Kadelburg und Tiengen traf er am 18. April auf eine Gruppe, die zu Hecker in Tiengen wollte. Er befahl die Schar nach Kadelburg,[11] wohl um weitere Zuzügler, die er von Joseph Weißhaar aus Hohentengen erwartete, aufzunehmen. Oberst Weißhaar plädierte für Zwangsaushebungen und für Beschlagnahmungen von öffentlichen Geldern. Struve ließ sich überzeugen, und es kam zum Zollkassenraub in Kadelburg. Im Gefecht auf der Scheideck bei Kandern im Schwarzwald traf der Heckerzug auf reguläre Truppen, die die schlecht bewaffneten Freischärler in die Flucht schlugen. Darauf flohen Hecker und Struve in die Schweiz. Beim Struve-Putsch[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Republikanisches Regierungsblatt Nr. 1, unterzeichnet von Gustav Struve. Aufruf der provisorischen Revolutionsregierung in Lörrach im Rahmen des „Struve-Aufstands“, September 1848 Gustav Struve (1805–1870), Rechtsanwalt und Publizist im Großherzogtum Baden. Als radikaldemokratischer Politiker in der Märzrevolution trat er für ein föderativ-republikanisches Staatswesen im Sinne der Großdeutschen Lösung ein. Inschrift über dem Eingang: Hier hat Gustav Struve am 21. September 1848 die Deutsche Republik ausgerufen. Standort. Altes Rathaus, Untere Wallbrunnstr. 2, 79539 Lörrach, Deutschland Inschrift über dem Eingang: Hier hat Gustav Struve am 21. September 1848 die Deutsche Republik ausgerufen. Struve zog am 21. September 1848 aus Basel kommend mit 50 Mann in Lörrach ein. Auf dem Marktbrunnen ließ er die rote Fahne der Revolution hissen und versprach vom Balkon des Rathauses in einer Rede an das Deutsche Volk: Wohlstand, Bildung, Freiheit für alle! Schließlich proklamierte Struve unter den Hochrufen der Bevölkerung eine Deutsche Republik (Struve-Putsch). Der im Volksmund Struwwelputsch genannte Zug Struves nach Karlsruhe mit etwa 4000 Freischärlern kam jedoch nur bis Staufen, wo 800 Großherzogliche Soldaten ihn und seine bewaffneten Anhänger in dem Gefecht um Staufen entscheidend schlugen. Als er und seine Frau Amalie sich bei Wehr über den Rhein absetzen wollten, wurden sie gefangen genommen. Am 30. März 1849 verurteilte ein Schwurgericht in Freiburg Gustav Struve und Karl Blind wegen versuchten Hochverrats zu einer Strafe von acht Jahren Zuchthaus, die in fünf Jahre und vier Monate Einzelhaft umgewandelt wurde.[12] Das Urteil ließ keine Berufung, wohl aber eine Nichtigkeitsbeschwerde zu, die vom Anwalt der Verurteilten, Lorenz Brentano, auch eingereicht wurde. Am 2. April wurden die Gefangenen nach Rastatt überstellt. Nach Ausbruch der Militär-Meuterei in der Festung Rastatt kamen sie in der Nacht vom 11. auf den 12. Mai ins Bruchsaler Zuchthaus, wo sie in der darauf folgenden Nacht von den Revolutionären befreit wurden. Beim Militäraufstand[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Nachdem die badische Garnison der Bundesfestung Rastatt sich am 9. Mai 1849 feierlich mit Teilen der revolutionären Bürgerwehr unter Beschwörung der Treue und Liebe zum Volk verbrüdert hatte, floh Großherzog Leopold in der Nacht des 13. Mai zunächst über den Rhein in die Festung Germersheim und anschließend ins Elsass nach Lauterburg. Damit machte er in den Augen Vieler den Weg für eine Republik frei. Darauf bildete der gemäßigte liberale Politiker Lorenz Brentano am 1. Juni 1849 eine provisorische republikanische Regierung, an der Struve, der im Verlauf der Maiaufstände aus der Festung Rastatt befreit worden war, als bekennender Linksradikaler ausdrücklich nicht beteiligt war. So gründete er mit anderen Gleichgesinnten wie Johann Philipp Becker, Samuel Erdmann Tzschirner und Maximilian Dortu den Club des entschiedenen Fortschritts als Opposition gegen die Regierung Brentano, die weiterhin auf eine wie in der Reichsverfassung vorgesehene beschränkte Monarchie setzte und die Tür zu Verhandlungen mit dem alten Regime nicht zuschlagen wollte. Struve wurde erst in einer Nachwahl am 18. Juni im Wahlbezirk Engen in das Revolutionsparlament gewählt, das bereits seit dem 10. Juni tagte. Zur Abwehr der anrückenden Truppen des deutschen Bundes unter Führung des Preußenprinzen Wilhelm, dem späteren Kaiser Wilhelm I., berief Brentano den polnischen Revolutionsgeneral Ludwik Mieroslawski. Vergebens stemmte sich das durch Volkswehr verstärkte Revolutionsheer gegen die Übermacht der preußischen Truppen. Am 24. Juni musste die Revolutionsregierung Karlsruhe verlassen und nach Freiburg fliehen. Dort kam es zum endgültigen Bruch zwischen den Anhängern der Reichsverfassung und den radikalen Republikanern, so dass Brentano in der Nacht zum 29. Juni 1849 sich heimlich in die Schweiz absetzte. Struve und andere Radikale blieben noch bis Anfang Juli in Freiburg, bis auch sie vor den am 7. Juli einrückenden Preußen flohen und die Grenze zur Schweiz überschritten. Mit der Niederschlagung des dritten Badischen Aufstandes und der Übergabe der Festung Rastatt an die Preußischen Truppen am 23. Juli 1849 war die Badische Revolution endgültig gescheitert. Aufenthalt in den Vereinigten Staaten[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Nachdem Gustav Struve wegen fortgesetzter Agitation aus der Schweiz ausgewiesen worden war, ging er zusammen mit seiner Frau, die ihn während der Revolution immer auch aktiv kämpfend und agitatorisch unterstützt hatte, zunächst nach Frankreich und über England schließlich 1851 in die USA.[13] Auch hier arbeitete er publizistisch für seine republikanischen Ziele, doch kam er, weil er auf deutsch veröffentlichte, bald in finanzielle Schwierigkeiten. Seine Wochenzeitung Deutscher Zuschauer von Gustav Struve die er am 9. Juli 1851 herausgab, musste er nach 39 Ausgaben wieder einstellen.[14] Endlich fand er in dem deutschen Bierbrauer Biegel einen finanziellen Unterstützer. Dadurch nahm er – ständig von den kritischen Bemerkungen seiner Frau profitierend – seine in der Festungshaft Rastatt begonnene Arbeit einer aus einem sozialistischen Blickwinkel geschriebenen Weltgeschichte wieder auf. Den ersten Band veröffentlichte er im Jahre 1860. Zunächst hatte Struve in den USA ein unpolitisches Leben geführt, doch im Jahre 1860 unterstützte er den republikanischen Präsidentschaftskandidaten Abraham Lincoln, indem er half, die deutschstämmige Bevölkerung des Bundesstaats New York, die bis dahin eher den Demokraten zuneigte, für die republikanische Partei zu gewinnen. Nach dem Wahlsieg Lincolns nahm Struve auf Seiten der Union am Sezessionskrieg teil, indem er sich im Alter von 55 Jahren dem 8. New Yorker Freiwilligen Infanterieregiment unter Ludwig Blenker, den er aus dem Gefecht bei Waghäusel kannte, als gemeiner Soldat anschloss. In seinen Memoiren schreibt er: Ich nahm Theil an allen Strapazen und Gefahren, welche unser Regiment in den Jahren 1861 und 1862 bestand. Namentlich war ich mit dabei, als die deutsche Brigade am Tage der Schlacht von Bull - Run (21. Juli 1861) stehen blieb bis am Morgen des folgenden Tages, als um sie her alle Regimenter in wilder Flucht von dannen eilten.[15] Als Felix zu Salm-Salm das Kommando über die 8. NY-Infanterie übernehmen sollte, sah Struve in ihm nur den verhassten preußischen Offizier, unter dem er nicht dienen wollte. So nahm Struve – inzwischen Hauptmann der Unions-Armee – Ende November 1862 seinen Abschied. Rückkehr in die Alte Welt[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Am 18. Februar 1862 starb seine Ehefrau Amalie in New York bei der Geburt ihrer zweiten Tochter. Als das Großherzogtum im gleichen Jahre eine Amnestie für die Teilnehmer an der 1848/49er Revolution erließ, kehrte Struve im Mai 1863 in die Alte Welt zurück, zumal er immer seine Aufgabe darin gesehen hatte, den Despotismus in Europa zu bekämpfen. Er ließ sich zunächst in Stuttgart und später in Coburg nieder, wo er seine schriftstellerische Tätigkeit wieder aufnahm. Die Vereinigten Staaten ernannten ihn – nach Fürsprache von Friedrich Kapp – zum Konsul für die Handelsbeziehungen mit dem Thüringer Wald, wobei die Aufnahme seiner Tätigkeit daran scheiterte, dass der Großherzog von Sachsen-Meiningen das Exequatur – seine Zustimmung – am 14. November 1863 verweigerte.[16] In Coburg arbeitete er mit Feodor Streit zusammen und wurde mit diesem auch wieder zu Gefängnisstrafen aufgrund ihrer publizistischen Tätigkeit verurteilt. Struve war schon 1832 durch die Lektüre von Jean-Jacques Rousseaus Roman Émile Vegetarier geworden und wurde in den sechziger Jahren zu einem der Begründer der vegetarischen Bewegung in Deutschland. 1868 gründete er „mit Gesinnungsgenossen“ aus Stuttgart und Umgebung einen vegetarischen Verein,[17] der noch heute besteht.[18] Im Jahr 1869 erschien sein diätetisches Werk Pflanzenkost, die Grundlage einer neuen Weltanschauung, das die vegetarische Bewegung nachhaltig beeinflusste und worin Struve den Fleischverzicht mit einem von Rousseau entlehnten Plutarch-Zitat begründete.[19] Mit 62 Jahren heiratete er seine zweite Frau Katharina Zentner (geborene Kölig). Struve starb am 21. August 1870 in Wien. Er wurde auf dem Wiener Zentralfriedhof beerdigt.[20] Schriften[Bearbeiten | Quelltext bearbeiten] Erster Versuch auf dem Felde des deutschen Bundesrechts, betreffend die verfassungsmäßige Erledigung der Streitigkeiten zwischen deutschen Bundesgliedern. Kaiser, Bremen 1830 Positiv-rechtliche Untersuchung der auf die Presse sich beziehenden bundesgesetzlichen Bestimmungen, und Bezeichnung der Mittel, deren Freiheit zu erlangen. J. J. Bohné, Cassel 1834, Digitalisat Ueber das positive Rechtsgesetz in seiner Beziehung auf räumliche Verhältnisse. Carlsruhe 1834 Ueber Todesstrafen, Behandlung der Strafgefangenen u. Zurechnungsfähigkeit mit besonderer Rücksicht auf der Entwurf eines Strafgesetzbuchs für das Grossherzogthum Baden. Karl Groos, Heidelberg 1843, Digitalisat Die Phrenologie in und ausserhalb Deutschland. Karl Groos, Heidelberg 1843 Digitalisat Atlas zur Erläuterung der Lehre von den Verrichtungen des Gehirns. (Zwölf von Gall’s Tafeln). Mit deutschen, französischem und englischem Texte. Hrsg. Gustav von Struve und Dr Eduard Hirschfeld. Karl Groos, Heidelberg 1844, Digitalisat Gallerie berühmter Männer des neunzehnten Jahrhunderts. Julius Groos, Heidelberg 1845, Digitalisat Handbuch der Phrenologie. F. A. Brockhaus, Leipzig 1845, Textarchiv – Internet Archive Briefwechsel zwischen einem ehemaligen und einem jetzigen Diplomaten. J. Bensheimer, Mannheim 1845, Textarchiv – Internet Archive Actenstücke der Censur des Großherzoglich Badischen Regierungs-Rathes von Uria-Sarachaga. Eine Recursschrift an das Publikum. Selbstverlag, Mannheim 1845, urn:nbn:de:bvb:12-bsb10602189-8 Politische Briefe. J. Bensheimer, Mannheim 1846 Briefe über Kirche und Staat. Nebst der Fortsetzung der gegen den Verfasser wegen seines … . Mannheim 1846, Textarchiv – Internet Archive Das öffentliche Recht des deutschen Bundes. 2 Bände. J. Bensheimer, Mannheim 1846 Erster Theil Digitalisat Zweiter Theil Digitalisat Actenstücke der Mannheimer Censur und Polizei. Zweite Recursschrift an das Publikum. Selbstverlag, Mannheim 1846 Digitalisat Grundzüge der Staatswissenschaft. Selbstverlag, Mannheim Erster Band. 1847, Textarchiv – Internet Archive Zweiter Band. Selbstverlag 1847, Mannheim, archive.org Dritter und Vierter Band. Literarische Verlagsanstalt (J. Rütten), Frankfurt a. M. 1848, Textarchiv – Internet Archive Gedichte. 2. Ausgabe. Götz, Mannheim 1847 Die Verfolgung der Juden durch Emicho. Trauerspiel in 5 Aufzügen. 2. Ausgabe. Mannheim 1847 Die Deutsche Diplomatie wider das deutsche Volk. Eine Sammlung wichtiger Aktenstücke. Zum Verständniß der Vergangenheit und zur Warnung für die Zukunft. Wilhelm Friedrich, Wiesbaden 1848 Die Grundrechte des deutschen Volkes. J. U. Walser, Birsfelden 1848 Digitalisat Geschichte der drei Volkserhebungen in Baden. Jenni, Sohn, Bern 1849, Textarchiv – Internet Archive Die neue Zeit. Ein Volkskalender auf das Jahr I. (Vom 21. März 1850 bis 20. März 1851 der alten Zeit.) Hrsg. von Gustav von Struve. M. Schläpfer’schen Buchhandlung, Herisau 1849 Digitalisat Die Union vor dem Richterstuhle des gesunden Menschenverstandes. Gustav Struve, New York 1855 Geschichte der Neu-Zeit. Gustav Struve, New York Erstes Buch. Vom Jahre 1517 bis 1648. New York 1856 Digitalisat Zweites Buch. Vom Jahre 1648 bis 1789. New York 1857 Digitalisat Weltgeschichte. 9 Bände und ein Nachtrag. Gustav Struve, New York 1853/1864 Band 1 bis 3 Digitalisat Band 4 bis 5 Digitalisat Band 6 Digitalisat Band 7 Digitalisat Band 8 Digitalisat Band 9, urn:nbn:de:bvb:12-bsb10033974-0 Nachtrag [Band 10] Digitalisat Diesseits und Jenseits des Oceans. Zwanglose Hefte zur Vermittelung der Beziehungen zwischen Amerika und Deutschland. F. Streit’s Verlagsbuchhandlung, Coburg Zweites Heft. 1864 Digitalisat Drittes Heft 1864 Digitalisat Viertes Heft. 1864 Digitalisat Krieg. 2 Hefte. Löw Verlag, Frankfurt am Main 1866 Kurzgefaßter Wegweiser für Auswanderer mit besonderer Rücksicht auf Nordamerika die brittischen Colonien, Mexiko, die südamerikanischen Republiken, Brasilien und Australien . Buchnerschen Buchhandlung, Bamberg 1867 Digitalisat Gustav Struve und Gustav Rasch: Zwölf Streiter der Revolution. Wegener, Berlin 1867 Pflanzenkost, die Grundlage einer neuen Weltanschauung. Selbstverlag. In Commission in der Buchhandlung von Karl Aue, Stuttgart 1869 Digitalisat Das Seelenleben, oder die Naturgeschichte des Menschen. Grieben, Berlin 1869 Eines Fürsten Jugendliebe. Drama in fünf Aufzügen. Wallishausser’sche Buchhandlung, Wien 1870 Digitalisat Mandaras’ Wanderungen. Schwan & Götz, Manhatten 1843; Dritte Ausgabe. D. v. Struve, Leipzig 1906, Textarchiv – Internet Archive Gustav und Amalie Struve: Freiheit und Menschlichkeit. Ausgewählte Programmschriften. Zsgest. und eingeführt von Peter Hank. Edition Isele, Eggingen 2003 (Bibliothek europäischer Freiheitsbewegungen für die Erinnerungsstätte für die Freiheitsbewegungen in der Deutschen Geschichte im Bundesarchiv 2) ISBN 3-86142-216-6 istorija sveta svetska nemačka revolucija