Ruski doktor je srpski časopis o ruskoj narodnoj medicini. Časopis je poeo da izlazi u Novom Sadu. Prvi broj je izašao 2016. godine. Časopis “Ruski doktor” je časopis o ruskoj narodnoj medicini, i saradnji sa vodećim ruskim zdravstvenim časopisom “Narodni lekar”. Iz sadržaja: Rešenja za bolne zglobove Sve što treba da znate o holesterolu Kako da održavate zubne proteze Efikasna domaća rešenja za kurje oko Kako prebroditi životne krize Srčani pomoćnici Pobedite helikobakteriju Lešnik: čuvar muškog zdravlja ... Izdavač: Color Press Group, Novi Sad Godina: 2019 Broj strana: 68 Povez: meki Biblioteka: Ruski doktor Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: Magazini 58 Težina: 180 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stil magazin – Lifestyle, beauty and fashion magazine Za svaku savremenu ženu, majku i domaćicu! Aktuelne teme i praktični saveti za negu, ishranu, zdravlje, modu, roditeljstvo i poznate ličnosti! Savremena žena koja zna šta je stil – Najnovije vesti iz sveta poznatih, horoskop, trpeza, sex, moda... Iz sadržaja: Naslovna strana: Zdravko Čolić Ličnost nedelje: Bred Pit i Andželina Džoli, Sergej Ćetković U svetskom stilu: Mark Zakerberg, Britni Spirs U našem stilu: Nataša Ninković i Marija Karan Intervju: Zdravko Čolić (na 3 strane i 5 fotografije) Šoping sa Stilom Kao sa piste: Moj stil: Neda Stojanović (prvi srpski model) na dve strane i dve fotografije Muško-ženska priča: Dopisnik sa Marsa: Miloš Biković Priča jedne mame: Nataša Ristić (na dve strane i 5 fotografije) Stil trpeza (Kuvar, recepti) Lepi i zdravi: Stil medicina: Gledaj, slušaj, čitaj (top liste) MTV vesti: Putovanje sa stilom: Etno turizam ... Broj strana: 48 Skladište: Magazini 47 Težina: 100 grama Ocena: 4+. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stil magazin – Lifestyle, beauty and fashion magazine Za svaku savremenu ženu, majku i domaćicu! Aktuelne teme i praktični saveti za negu, ishranu, zdravlje, modu, roditeljstvo i poznate ličnosti! Savremena žena koja zna šta je stil – Najnovije vesti iz sveta poznatih, horoskop, trpeza, sex, moda... Iz sadržaja: Naslovna strana: Dara Bubamara Ličnost nedelje: Pipa Midlton, Emir Kusturica U svetskom stilu: Tom Kruz, Anđelina Džoli U našem stilu: Marija Šerifović Intervju: Dara Bubamara (na dve strane i dve fotografije) Šoping sa Stilom Kao sa piste: Moj stil: Nađa Maršićević Muško-ženska priča: Dopisnik sa Marsa: Dragoljub Ljubičić Mićko Priča jedne mame: Ivana Višković (na dve strane i 6 fotografije) Stil trpeza (Kuvar, recepti) Lepi i zdravi: Stil medicina: Gledaj, slušaj, čitaj (top liste) Životna priča: Irena Sendler (na dve strane i više fotografije) MTV vesti: Putovanje sa stilom: Aranđelovac i Bukovička Banja ... Broj strana: 48 Skladište: Magazini 47 Težina: 100 grama Ocena: 4+. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stil magazin – Lifestyle, beauty and fashion magazine Za svaku savremenu ženu, majku i domaćicu! Aktuelne teme i praktični saveti za negu, ishranu, zdravlje, modu, roditeljstvo i poznate ličnosti! Savremena žena koja zna šta je stil – Najnovije vesti iz sveta poznatih, horoskop, trpeza, sex, moda... Iz sadržaja: Naslovna strana: Jelena Bačić-Alimpić Ličnost nedelje: Karlos Santana, Milica Tepavac Mis Srbije U svetskom stilu: Riki Martin, Viktorija Bekam U našem stilu: Katarina Živković i Bane Jakovljević Intervju: Jelena Bačić-Alimpić (na 3 strane i 4 fotografije) Šoping sa Stilom Kao sa piste: Moj stil: Drina Pešić (na dve strane i 4 fotografija) Muško-ženska priča: Dopisnik sa Marsa: Jovan Marić Priča jedne mame: Isidora Žebeljan (na dve strane i 4 fotografije) Stil trpeza (Kuvar, recepti) Lepi i zdravi: Stil medicina: Gledaj, slušaj, čitaj (top liste) MTV vesti: Thievery Corporation! Spomenar: Olivera Marković Životna priča: Dojna Galić-Bar (na dve strane i više fotografije) Putovanje sa stilom: Obrenovac ... Broj strana: 48 Skladište: Magazini 47 Težina: 100 grama Ocena: 4+. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stil magazin – Lifestyle, beauty and fashion magazine Za svaku savremenu ženu, majku i domaćicu! Aktuelne teme i praktični saveti za negu, ishranu, zdravlje, modu, roditeljstvo i poznate ličnosti! Savremena žena koja zna šta je stil – Najnovije vesti iz sveta poznatih, horoskop, trpeza, sex, moda... Iz sadržaja: Naslovna strana: Romana Panić Ličnost nedelje: Princ Albert od Monaka i Šarlin Vistok, Novak Đoković U svetskom stilu: Kejt Mos U našem stilu: Ana Kokić i Nikola Rađen Intervju: Romana Panić (na 3 strane i 4 fotografije) Šoping sa Stilom Kao sa piste: Moj stil: Danijela Dimitrovska, svetski top model (1 veća i 5 malih fotografija) Muško-ženska priča: Dopisnica sa Venere: Goca Sekulić Priča jedne mame: Stanka Pejović (na dve strane i 5 fotografije) Stil trpeza (Kuvar, recepti) Lepi i zdravi: Stil medicina: Gledaj, slušaj, čitaj (top liste) MTV vesti: Spomenar: Olivera Marković Životna priča: Tanja Janković (na dve strane i 3 fotografije) Putovanje sa stilom: Indonezija ... Broj strana: 48 Skladište: Magazini 47 Težina: 100 grama Ocena: 4+. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Stil magazin – Lifestyle, beauty and fashion magazine Za svaku savremenu ženu, majku i domaćicu! Aktuelne teme i praktični saveti za negu, ishranu, zdravlje, modu, roditeljstvo i poznate ličnosti! Savremena žena koja zna šta je stil – Najnovije vesti iz sveta poznatih, horoskop, trpeza, sex, moda... Iz sadržaja: Naslovna strana: Slavica Ćukteraš Ličnost nedelje: Adrijana Lima (1 foto), Zdravko Čolić (1 foto) U svetskom stilu: Arnold Švarceneger, Dženifer Aniston U našem stilu: Marijana Čvrljak Intervju: Slavica Ćukteraš (na 3 strane i 5 fotografije) Šoping sa Stilom Kao sa piste: Moj stil: Ivana Pavković Muško-ženska priča: Dopisnik sa Marsa: Predrag Peđa Jovanović Priča jedne mame: Dejana Babović (na dve strane i 5 fotografije) Stil trpeza (Kuvar, recepti) Lepi i zdravi: Stil medicina: Gledaj, slušaj, čitaj (top liste) MTV vesti: Coldplay Spomenar: Tanja Vojtehovski Životna priča: Helena Mihić (bivša Mis Jugoslavije i manekenka) na dve strane i 4 fotografije Putovanje sa stilom: Najlepša grčka ostrva ... Broj strana: 48 Skladište: Magazini 47 Težina: 100 grama Ocena: 4. Vidi slike. NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Uvod U svojoj bogatoj vekovnoj istoriji postojanja boks kao sport gomilao je u svom arsenalu određene sprave i rekvizite pomoću kojih se lakše učila i uvežbavala raskošna tehnika boksa, a ujedno poboljšavala i sama kondiciona priprema. Od samog nastanka boksa pa sve do današnjih dana popularnost i broj bokserskih sprava iz godine u godinu su rasli. Istorija sprava počinje u staroj Grčkoj sa pojavom skiyamiye preteče današnjim boserskim džakovima (prikazano na grafici). To je ustvari bila ovnujska mešina, u kojoj su se nalazile skinute svari atlete, koja je bila okačena na klin u svlačionici. Neko je od atleta boksera sasvim slučajno, spontano, prolazeći pored obešene napunjene ovnujske mešine šakom udario u nju. Verovatno je tada nekom ko je to posmatrao sinula ideja da tako obešenu i napunjenu ovnujsku kožu upotrebi kao prvi bokserski džak za uvežbavanje udaraca. Sledeća varijanta je bila da se mešina napuni sa vodom ili peskom a ostalo je istorija. Ako samo za trenutak zavirimo u istoriju Engleske za vreme vladavine Džemsa I videćemo da je to vreme kada sam kralj svakodnevno intenzivno vežba boks radi održavanja dobre kondicije i dobrog zdravlja, posebno je opisan deo njegovog vežbanja na bokserskom džaku. Prelistavajući istoriju od tog vremena pa sve do današnjih dana videćemo da je broj sprava i rekvizita sa kojima boks raspolaže na visokom nivou u odnosu na sve druge sportove. Danas gotovo da nema ni jednog vrhunskog glumca, pisca, režisera ili bilo kojeg drugog umetnika koji u nekom slobodnom vremenu, kada se bavi sportom, radi održavanja dobrog fizičkog izgleda, vežbajući, ne posveti bar jednu rundu rada na bokserskom džaku ili nekoj drugoj bokserskoj spravi. Tradiciju, prema boksu, kao jedinom muškom sportu, koju je započeo pesnik Džordž Gordon Bajron nastavili su drugi pesnici i pisci: Pope Svift, Puškin, Ljermontov, Tolstoj, Gorki, Hemingvej koji obožava da sparinguje tadašnjim aktuelnim šampionima Džin Taneju i Dempseju. Pisci Norman Majler i B. Traven su najlepše stranice svojih bestseler romana posvetili scenama iz bokserskih mečeva koje život znače. SADRŽAJ UVOD, 3 BOKS KAO SPORT, 9 KRATAK ISTORIJSKI PREGLED RAZVOJA BOKSA, 11 SPRAVE I REKVIZITI U BOKSU, 17 BOKSERSKE SPRAVE, 19 VISEĆE SPRAVE U BOKSU, 21 Bokserski džak, 23 Kruška, 31 Vertikalna kruška, 32 Horizontalna kruška, 32 Karpantijeva kruška, 33 Teniska loptica, 35 Klatno, 36 ZIDNE SPRAVE U BOKSU, 37 Zidni jastuk, 39 Zidna silueta boksera, 40 Zidni jastuk na opruge, 40 Zidna lutka, 41 Bokserski krevet, 41 Lat mašina, 42 Nepokretni bokser, 42 Zidni udarački dinamometar, 43 Elektronski dinamometar, 44 Motorni dinamometar, 44 Trenažer za usavršavanje tačnosti udaraca, 45 Trenažer za namotavanje, 45 Leg pres, 46 Lat mašina, 47 Fiksirano vratilo, 47 Guma za udaranje, 48 Rib stol, 49 Kosa daska, 50 Gvozdene šipke, 51 Konopac, 51 Mornarske lestve, 52 Ring, 53 POKRETNE SPRAVE U BOKSU, 55 Uspravljena lutka, 57 Pokretna maketa boksera, 57 Modelovani bokser, 58 Pokretna platforma, 58 Feder bool, 59 Rol bool, 59 Benč-pres klupa, 60 Bokserski džak na naduvavanje, 60 Švedska klupa, 61 Vaga, 62 Štoperica, 64 Gong, 64 REKVIZITI U BOKSU Tegovi, 67 Bučice, 69 Vijača, 71 Gire, 71 Žabice, 74 Prsluk sa opterećenjem, 74 Pojas fiksiran gumama, 75 Gumena traka, 76 Rukavice za šado, 77 Rukavice, 77 Rukavice za trenera “šape", 78 Zaštitna guma za zube, 79 Bandaži za ruke, 80 Kaciga, 81 Ogledalo, 81 Suspenzor, 82 Medicinka, 82 Strunjača, 84 Guma za stezanje, 84 Bokserske patike, 84 LITERATURA, 86 Naslov: Sprave i rekviziti u boksu Izdavač: Samostalni izdavač Zoran Ćirković Strana: 88 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 23 cm Godina izdanja: 2002 ISBN:

Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

Autor - osoba Despotov, Vojislav, 1950-2000 = Despotov, Vojislav, 1950-2000 Naslov Vruć pas i drugi eseji / Vojislav Despotov ; priređivanje i pogovor Gojko Božović Ostali naslovi Vruć pas Vrsta građe esej ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`, 2003 (Zrenjanin : Gradska narodna biblioteka `Žarko Zrenjanin`) Fizički opis 445 str. : fotogr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Božović, Gojko Đerić, Zoran Zbirka ǂBiblioteka ǂIzabrana dela Vojislava Despotova ; ǂknj. ǂ2 Sadržaj 1. Vruć pas (5-166): I zabluda bira ciljeve (7-98): Muško-ženska ništavnost (9-14); Spavanje i buđenje (15-16); Četiri pravca daleko od prvog putokaza (17-19); O dve vrste evropskog đubreta (20-23); Url! Url! Url! (24-26); Hromozom smrti (27-29); Zabluda bira ciljeve (30-40); Lepotice i zver (41-46); Odsekli su mu glavu (47-50); Sfinkter duše (51-53); Narodni hepening (54-56); Uz malu pomoć mojih neprijatelja (57-58); Besni optimisti (59-63); Sita vera i prazan želudac (64-65); Žbun Todora Manojlovića (66-67); Proleće je, ipak, došlo u grad (68-69); Hoćemo istinu (70-71); Trg Rozario (72-73); Na lepom plavom mastilu (74-76); Bogovi u boci (77-78); Viseća železnica (79-80); Madona otkinute noge (81); Jeg blir sa glad nar solen skinner (82-89); Polarni krug (90); Mutavo ogledalo (91-92); Hladna noćna demokratija (93-95); Kosmički kaluđeri (96-98); II Vruć pas (99-166): Vruć pas (101-104); Antireganoezija (105-110); Kalifornijski zev (111-114); Gay-people i teorija kalifornijskog pogleda (115-119); Neuspeli pokušaj da se nauči korejski (120-122); Narandžasti agens (123-126); Buvlja pijaca (127-128); Umetnička mašina (129-130); Ponovo, ponovo jašu omladinci kauboji (131-135); Indijanci - prva i druga propast (136-140); Noćna škola (141-143); Sicilijanski berberin (144-145); Plesovi plesova (146-149); Jedna moderna, veoma složena reč (150-151); Čelo urbanizovanog demona (152-166). - 2. I drugi eseji (167-415): Konac dvadesetog veka (169-374): Vežbe budućnosti (169-184); Pisanje kraja (185-204); Antinuklearni rat (205-218); Evo kako izgleda (219-237); Velika integracija (238-259); Bauk istospolaca (260-276); Pank (277-294); Verovatna utakmica u sreći (295-306); Kafići (307-316); Kućni kompjuteri (317-324); Kontra-svetovi (325-327); Preduzeća za proizvodnju zadovoljenih nagona (328-337); Bela magija danas, kao naučna kritika (338-344); Proizvodnja prirode (345-355); Istina i mit novog umiranja (356-363); Centralni park i zamenjeni svet (364-369); Jagger (370-374); Poezija na satelitu (375-395): Konkretističke i konkretne republike (377-380); Moderna rečenica (381-384); Smrznuto lice smisla (385-386); Državotvornost poezije i kiča (387-392); Pišem pesme (393); Budućnost poezije danas (394-395); Uz knjige i slike (397-415): Oblak virdžinijskog dima, napupeli rododendron (399-403); Dvadeset godina underground-a, otprilike (404-407); Kada i ono što ostane posle davljenja Arhimeda u njoj (408-411); Zapisao si to, Kiš (412-413); Povratak (pre)slici (414-415). Dodatak (417-442): Neka vrsta padobranca / razgovarao Zoran Đerić (419-433). Pogovor / Gojko Božović (435-442). ISBN 86-7284-061-5 (karton) Napomene Tiraž 500 Str. 419-433: Neka vrsta padobranca / [s autorom] razgovarao Zoran Đerić Pogovor: str. 435-442. Predmetne odrednice Despotov, Vojislav, 1950-2000 Manojlović, Todor Džeger, Mik Arhimed Kiš, Danilo Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG64

Detalji predmeta Stanje Polovno Наслов Азбуковица : земља, људи и живот Врста грађе књига Језик српски Година 1985 Издавање и производња Љубовија : Самоуправна интересна заједница културе општине, 1985 (Ваљево : "Милић Ракић") Физички опис 536 стр., [12] стр. с таблама (фотогр.) : илустр. ; 25 cm ISBN (Картон са омотом) Напомене Тираж 3.000 Предговор: стр. 5-8 Библиографија: стр. 465-505 Регистри. Предметне одреднице Azbukovica -- Srbija, zapadna -- Monografije УДК 908(497.11 Azbukovica) Азбуковица је брдско-планинско подручје у западној Србији, на граници са Републиком Српском. Река Дрина одваја Азбуковицу од општина Сребреница и Братунац у дужини од 38 km. На северозападу је општина Мали Зворник, на северу општина Крупањ, на североистоку Осечина, на истоку Ваљево, а на југу Бајина Башта. Највећи врх је Торничка Бобија на планини Бобији, 1272 метра. Азбуковицу пресеца неколико бујичних река које се уливају у Дрину а најпознатије су Трешњица и Љубовиђа. Познати мештани Најстарији међу познатим Азбуковчанима је Петар Протић Сокољанин, који је био један од првих доктора наука у Србији. Докторирао је правне науке у Хајделбергу 1854. године, а био је песник Дружине младежи српске. Овде је рођен Нифонт Павловић, српски архимандрит и игуман Манастира Богоштице. У породичној кући у Дринској улици у Љубовији, рођен је српски генерал Боривоје Тешић (1957—2017). Био је командант српске Жандармерије, заменик команданта Гардијске Бригаде, и водио је велики број војника у ратовима у Братунцу, Сребреници и Вуковару. Сахрањен је у Љубовији. Из Доње Оровице потиче шаховска легенда Светозар Глигорић, а из Дрлача глумац Ненад Ненадовић. Љубитељи фудбала памте Милана Крстића које је тренирао велики број клубова у Југославији и Тунису, као и Богољуба Бобу Ковачевића, играча некадашњих прволигаша „Наших Крила”, и „Мачве” из Шапца. Такође, у Љубовији је рођен Милован Бркић истакнути новинар и колумниста, глумац Ненад Окановић и писац Славиша Павловић. Референце "Гласник Етнографског музеја у Београду", Београд 47/1983. Живорад Јевтић: Административно-територијалне промене у ваљевском крају (1944—1955), pp. 62, у „Гласник”, број 23, Међуопштински историјски архив, Ваљево, 1988. године. Спољашње везе Часопис Хоризонт — Азбуковица „Пролазници кроз Азбуковицу” — текст на мрежно месту новина „Глас јавности” „Азбука природних лепота” Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Влада Арсић, Пресс магазин, 19. октобар 2009. пру Географски региони Србије Области Војводине Банат (Велики ритГорњанеГорње ливадеДелиблатска пешчараЕреКрашованиПанчевачки ритПољадијаПоморишје)Бачка (Горњи БрегПаоријаБајско-суботичка пешчараШајкашка)ПотисјеСрем (Фрушка гораПодлужје) Области Шумадије БелицаГружаКачерКосмајЛевачЛепеницаРудничко ПоморављеСмедеревска ЈасеницаСмедеревско Подунавље и ЈасеницаТемнићШумадијска Колубара Подрињско-посавске области АзбуковицаЈадарКолубараМачваПодгоринаПоцеринаРађевинаТамнаваПосавотамнава Области Рашке и Западног Поморавља ГружаДрагачевоЖупаЗлатиборИбарМоравицаНадибарПештерПљеваљско ПољеПодибар и ГокчаницаПолимљеРасинаРујноСјеничко ПољеСтари ВлахСтари КолашинЦрна ГораШтавица Тимочко-браничевске области ЗвиждКлисураКључКучајМлаваНеготинска КрајинаПожаревачка МораваПоречРесаваСтигТимочка КрајинаХомољеЦрна река Области Јужног Поморавља и Шоплука Алексиначко ПоморављеБањскоБуџакВидличВисокВласинаВрањско ПоморављеЗаглавакЗаплањеИногоштПоречјеЈабланица ГорњаДоњаКлисурицаКрајиштеЛесковачка МораваЛужницаМасурицаНишко ПољеПољаницаПонишављеПуста рекаГорња ПчињаРажањскоСврљигТоплицаТорлакПрешевска Моравица Области Косова и Метохије ГољакГораГорња МораваДреницаИбарски КолашинИзморникКачаничка клисураКосовоКрива рекаЛабЛетничка жупаМетохијаМетохијски ПодгорОпољеПодгораПодримљеПрекорупљеПризренски ПодгорРекаРуговска клисураСиринићка жупаСредачка жупа КопаоникПодрињеПодунављеПоморављеПосавина Азбуковица је била насељена још у праисторији о чему сведоче остаци надгробних хумки из тог времена у Лоњину, и градинска насеља у Рујевцу. У време Римског царства овај крај је припадао провинцији Далмација и кроз њега је пролазио пут који повезује Домавију (садашња Сребреница) и Сингидунум (садашњи Београд). За заштиту тог пута, и пута долином Дрине, Римљани су подигли неколико утврђења Ђурим, Немић, Градац и Кулина-Микуљак. Остаци насеља из римског периода пронађени су и на Врхпољу, Црнчи и Узовници. Зна се да су Римљани користили и руднике у Црнчи, а у Грачаници и данас постоји темељ базилике из четвртог века. Остаци римских грађевина могу се наћи на целој територији Азбуковице, а неколико римских споменика изложено је у Народном музеју у Шапцу. У средњем веку, Азбуковица је била у саставу Византијског царства, па српских држава. Рудници Липник и Велики Мајдан су коришћени у том периоду. Најстарији званични документ из 1913е године помиње рудник Липник. Из тог времена потиче и мост на реци Љубовиђи код села Горња Љубовиђа. Мост је изграђен на некадашњем караванском путу према Ваљеву и Београду, а у народу је познат као „Латинска ћуприја”. У Горњој Трешњици нађени су остаци средњовековног Великог и Малог града, а споменици из тог времена постоје у Узовници, Рујевцу, Црнчи и Горњој Трешњици. Азбуковица је постала део Османског царства одмах после пада Смедерева 1460. године. Због значаја рудника Црнча, ова област је била царски хас (царски феудални посед). Турци су јој дали назив хас Буковица по највећем тадашњем селу Буковици и из тога је настао садашњи назив краја — Азбуковица.[1] Турци ће утврдити, ојачати и населити средњовековну тврђаву Соко град, која ће бити неосвојива све до предаје 1863. године када је и порушена. Данас се, подно турских грађевина, на том месту налази манастир Светог Николе. Љубовија (на место где је данас Стара Љубовија) је 1860. постала среско место а 1871. године, указом Милана Обреновића, варошица. Међутим, већ 1896. године хировита Дрина ће Љубовију сравнити са земљом и она се од тада развија на садашњем месту, око три километра узводно и мало удаљена од Дрине. У Првом светском рату народ овог краја много је страдао у одмаздама после великих битака на Гучеву и Мачковом камену. Неколико села испод Мачковог камена дочекало је крај рата без половине мушког становништва. У Другом светском рату Азбуковчани су поделили трагедију српског народа учествујући од 1941. године у оба покрета — четничком и партизанском. Због овог првог ће читав крај 30 година испаштати потпуно занемарен од стране Републике Србије. То је и појачало стално присутно исељавање становништва. После Другог светског рата, 1947. године, села Гуњаци, Драгодол, Пецка, Скадар, Коњиц и Пуљези су прешли из азбуковачког у подгорски срез,[2] и касније постали део општине Осечина. Ово подручје су кроз историју насељавали становници из Црног Врха, Босне и Херцеговине па и Далмације, али су се углавном кратко задржавали и селили даље где су бољи услови за живот. Према попису из 2002. године општина Љубовија има око 17.052 становника, а 1961. године имала је 25.000 становника. Знатан део одселио се у Мачву, али и Срем, подручје Ваљева, Новог Сада, Београда и других градова. Највеће место је Љубовија са око 5.000 становника а постоји још 26 углавном мањих села од којих су највећа Црнча и Врхпоље.

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Шапоња, Ненад, 1964- = Šaponja, Nenad, 1964- Наслов Аутобиографија читања : критике и есеји / Ненад Шапоња Врста грађе есеј ; одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 1999 Издавање и производња Београд : Просвета, 1999 (Београд : Мидим принт) Физички опис 264 стр. ; 21 cm Збирка ǂБиблиотека ǂСавремени есеј Садржи и Аутобиографија читања (5-229): Аутобиографија читања (7-12); Приче из прошлог света : Павле Угринов: Утопија I-III, Просвета, Београд, 1997 (13-17); Власници бивших љубави : Данило Николић: Фајронт у Гргетегу, Нолит, Београд, 1998 (18-20); Саучесници пролазног : Мирослав Поповић: Тврдо небо, Гутенбергова галаксија, Београд, 1998 (21-23); Фатална стратегија привлачности : Милорад Павић: Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Просвета, Београд, 1991 (24-32); Гласови (из) прошлости : Светлана Велмар Јанковић: Гласови, Стубови културе, Београд, 1997 (33-35); О историјским истинама и литерарној истини : Милован Данојлић: Ослободиоци и издајници, Филип Вишњић, Београд, 1997 (36-38); Лозинка читаоца : Добрило Ненадић: Деспот и жртва, Просвета, Београд, 1998 (39-41); Емотивна топлина испричаног : Вида Огњеновић: Стари сат, Просвета, Београд, 1996 (42-44); У руху ониричног : Марко Недић: Кућа у пољу, Просвета, Ниш, 1996 (45-47); Нит омладинског романа : Милован Витезовић: Лајање на звезде, Шешир професора Косте Вујића, Симфонија Винавер, Чарапе краља Петра, Милена из Кнез Михаилове, Дерета, Београд, 1998 (48-52); Плима читалачког задовољства : Милисав Савић: Ожиљци тишине, Светлост књига - Рашка школа, Београд, 1997 (53-56); У потрази за стварношћу бајке : Драган Стојановић: Злочин и казна, Стубови културе, Београд, 1996 (57-60); Двојнички заплет : Зоран Славић: Ујед времена, Рад, Београд, 1998 (61-63); Рат и избеглиштво : Стеван Тонтић: Твоје срце, зеко, Филип Вишњић, Београд, 1998 (64-66); Записи из земље скерлетних луда : Боба Благојевић: Скерлетна луда, Милтас - Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Београд - Сремски Карловци - Нови Сад, 1991 (67-71); Једна биографија : Милица Мићић Димовска: Последњи заноси МСС, Нолит, Београд 1996 (72-73); Крај трилогије : Драго Кекановић: Рибља стаза, Каирос, Сремски Карловци, 1997 (74-76); Смрт као наслеђе : Давид Албахари: Цинк, Филип Вишњић, Београд, 1988 (77-83); Лимбови есхатолошког : Саша Хаџи Танчић: Небеска губернија, Просвета, Београд, 1997 (84-86); Говор о недокучивом : Радивој Шајтинац: Чеховија, Просвета, Београд, 1996 (87-89); Трактат о облацима : Војислав Деспотов: Јесен сваког дрвета, Стубови културе, Београд, 1997 (90-92); Књига као концепт : Миленко Пајић: Женидба и агонија, Просвета, Београд, 1997 (93-96); Породична хроника : Љиљана Јокић Каспар: Четири мале жене, Стубови културе, Београд, 1996 (97-99); Сентандрејска разгледница : Петар Милошевић: Ми же Сентандрејци, Матица српска - Издан, Нови Сад - Будимпешта, 1997 (100-104); Књижевни мемоари и метафизички инциденти : Светислав Басара: Looney tunes, Дерета, Београд, 1997 (105-108); Калеидоскоп кривотворитеља и картографа : Драган Великић: Астраган, Знање, Загреб, 1991 (109-118); Незадрживост садашњег : Васа Павковић: Монструм и друге фикције, Матица српска, Нови Сад, 1990 (119-122); Интерцивилизацијски дијалог : Владислав Бајац: Друид из Синдидуна, Народна књига, Београд, 1998 (123-126); Патетични цитати ненаписаних прича : Предраг Марковић: Отменост душе, Просвета, Београд, 1989 (127-131); Књижевност као игра : Сава Дамјанов: Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве, Културни центар Новог Сада, Нови Сад, 1997 (132-134); Приповедање сумње : Љубица Арсић: Зона сумрака, Стубови културе, Београд, 1997 (135-137); Разгледнице из света : Нина Живанчевић: Византијске приче, Време књиге, Београд, 1995 (138-140); Живот у библиотеци : Ђорђе Писарев: Посланице из Новог Јерусалима, Стубови културе, Београд, 1996 (141-144); Ентропија текста у истраживању нуле : Мирослав Тохољ: Стид, Просвета, Београд, 1989 (145-149); Чежња за комуникацијом : Гордана Ћирјанић: Веласкезовом улицом до краја, Просвета, Београд, 1996 (150-151); Слике (из) рата : Драган Јовановић Данилов: Иконостас на крају света, Светови, Нови Сад, 1998 (152-157); Коитофест у позоришту сенки : Дејан Симоновић: Кројач из Улма, Књижевна омладина Србије, Београд, 1987 (158-162); Амерички прозор : Владимир Пиштало: Приче из целог света, Стубови културе, Београд, 1997 (163-165); Ковитлац бајколиког или српска прича : Горан Петровић: Опсада цркве Светог Спаса, Народна књига, Београд, 1997 (166-169); Прозни експеримент : Сретен Угричић: Маја и ја и Маја, Прометеј, Нови Сад, 1993 (170-173); Порнографија свакодневног : Зоран Ћирић: Вулваши, Беополис, Београд, 1998 (174-176); Психологија свакодневног : Нина Рабреновић: На Средоземљу, Матица српска, Нови Сад, 1990 (177-182); О границама прозног : Дивна Вуксановић: Опажач, опажена, КОВ, Вршац, 1997 (183-185); Друге обале стварности : Зоран Пешић: Мапа лањског снега, Матица српска, Нови Сад, 1997 (186-188); Литерарно-музичка парастварност : Александар Гаталица: Мимикрије, Стубови културе, Београд, 1996 (189-193); Метатекстуалност или причање о немогућности приче : Мирко Демић: Сламка у носу, Књижевна омладина Србије, Београд, 1996 (194-196); Поетика Рубикове коцке : Саша Радоњић: Приручник за пауна, Књижевна омладина Новог Сада, Нови Сад, 1993 (197-199); Тескоба свакодневног : Нарцис Агатић: Ентеријери, Матица српска, Нови Сад, 1990 (200-202); Лакоћа генерацијске идентификације : Владимир Арсенијевић: У потпалубљу, Време књиге, Београд, 1995 (203-208); Фикције & дескрипције : Ђорђе Јаков: Известан број описа, Светови, Нови Сад, 1991 (209-212); О чему говоримо, када ћутимо о љубави : Владимир Тасић: Псеудологија фантастика, Матица српска, Нови Сад, 1995 (213-215); Виртуална аутобиографија : Ласло Блашковић: Свадбени марш, Стубови културе, Београд, 1997 (216-219); "Проза у фармеркама" : Срђан Ваљаревић: Лист на корици хлеба, Књижевна омладина Србије, Београд, 1990 (220-222); У потрази за причом : Вуле Журић: Умри мушки, Књижевна омладина Србије, Београд, 1991 (223-225); Читање рата : Владимир Јокановић: Есмарх, Матица српска, Нови Сад, 1995 (226-229). - Аутобиографија писања (231-260): Књижевна критика између прихватања и похвале другости (233-236); Плутајући литерарним привидом (237-239); Реалност као мистификација дела (240-244); Ретродинамика стварног (245-248); Златно доба свакодневице (249-251); Цитати читања (252-255); Аутобиограф и ја (256-259); Аутентичност у тексту (260). Белешка о аутору (261). ISBN (Брош.) Напомене "Награда 'Милан Богдановић' за најбољу критику" --> корице Тираж 500 Белешка о аутору: стр. 261 На корицама белешка о делу. Предметне одреднице Угринов, Павле, 1926- – "Утопија" Николић, Данило, 1926- – "Фајронт у Гргетегу" Поповић, Мирослав, 1926-1985 – "Тврдо небо" Павић, Милорад, 1929- – "Унутрашња страна ветра" Велмар-Јанковић, Светлана, 1933- – "Гласови" Данојлић, Милован, 1937- – "Ослободиоци и издајници" Ненадић, Добрило, 1940- – "Деспот и жртва" Огњеновић, Вида, 1941- – "Стари сат" Недић, Марко, 1943- – "Кућа у пољу" Витезовић, Милован, 1944- Савић, Милисав, 1945- – "Ожиљци тишине" Стојановић, Драган, 1945- – "Злочин и казна" Славић, Зоран, 1945- – "Ујед времена" Тонтић, Стеван, 1946- – "Твоје срце, зеко" Благојевић, Боба, 1947- – "Скерлетна луда" Мићић-Димовска, Милица, 1947- – "Последњи заноси МСС" Кекановић, Драго, 1947- – "Рибља стаза" Албахари, Давид, 1948- – "Цинк" Хаџи Танчић, Саша, 1948- – "Небеска губернија" Шајтинац, Радивој, 1949- – "Чеховија" Деспотов, Војислав, 1950-2000 – "Јесен сваког дрвета" Пајић, Миленко, 1950-2015 – "Женидба и агонија" Јокић-Каспар, Љиљана, 1951- – "Четири мале жене" Милошевић, Петар, 1952- – "Ми же Сентандрејци" Басара, Светислав, 1953- – "Looney tunes" Великић, Драган, 1953- – "Астраган" Павковић, Васа, 1953- – "Монструм и друге фикције" Бајац, Владислав, 1954- – "Друид из Синдидуна" Марковић, Предраг, 1955- – "Отменост душе" Дамјанов, Сава, 1956- – "Повести различне: лирске, епске, но највише неизрециве" Арсић, Љубица, 1955- – "Зона сумрака" Живанчевић, Нина, 1957- – "Византијске приче" Писарев, Ђорђе, 1957- – "Посланице из Новог Јерусалима" Тохољ, Мирослав, 1957- – "Стид" Ћирјанић, Гордана, 1957- – "Веласкезовом улицом до краја" Јовановић, Драган Данилов, 1960- – "Иконостас на крају света" Симоновић, Дејан, 1960- – "Кројач из Улма" Пиштало, Владимир, 1960- – "Приче из целог света" Петровић, Горан, 1961- – "Опсада цркве светог Спаса" Угричић, Сретен, 1961- – "Маја и ја и Маја" Ћирић, Зоран, 1962- – "Вулваши" Рабреновић, Нина, 1963- – "На Средоземљу" Вуксановић, Дивна, 1963- – "Опажач, опажена" Пешић, Зоран, 1963- – "Мапа лањског снега" Гаталица, Александар, 1964- – "Мимикрије" Демић, Мирко, 1964- – "Сламка у носу" Радоњић, Саша, 1964- – "Приручник за пауна" Агатић, Нарцис, 1965- – "Ентеријери" Арсенијевић, Владимир, 1965- – "У потпалубљу" Јаков, Ђорђе, 1965- – "Известан број описа" Тасић, Владимир, 1965- – "Псеудологија фантастика" Блашковић, Ласло, мл., 1966- – "Свадбени марш" Ваљаревић, Срђан, 1967- – "Лист на корици хлеба" Журић, Вуле, 1969- – "Умри мушки" Јокановић, Владимир, 1973- – "Есмарх" Српска књижевност – 20в УДК 821.163.41.09"19" 821.163.41-4 821.163.41-95 COBISS.SR-ID 150038791

Naslov: Autobiografija čitanja Autor: Nenad Šaponja Izdavač: Beograd : Prosveta Zbirka: Biblioteka Savremeni esej Godina izdanja: 1999, 264 str. ; 21 cm Povez: Broš. Ćirilica Stanje 4 Sadržaj: Autobiografija čitanja (5-229): Autobiografija čitanja (7-12); Priče iz prošlog sveta : Pavle Ugrinov: Utopija I-III, Prosveta, Beograd, 1997 (13-17); Vlasnici bivših ljubavi : Danilo Nikolić: Fajront u Grgetegu, Nolit, Beograd, 1998 (18-20); Saučesnici prolaznog : Miroslav Popović: Tvrdo nebo, Gutenbergova galaksija, Beograd, 1998 (21-23); Fatalna strategija privlačnosti : Milorad Pavić: Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Prosveta, Beograd, 1991 (24-32); Glasovi (iz) prošlosti : Svetlana Velmar Janković: Glasovi, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (33-35); O istorijskim istinama i literarnoj istini : Milovan Danojlić: Oslobodioci i izdajnici, Filip Višnjić, Beograd, 1997 (36-38); Lozinka čitaoca : Dobrilo Nenadić: Despot i žrtva, Prosveta, Beograd, 1998 (39-41); Emotivna toplina ispričanog : Vida Ognjenović: Stari sat, Prosveta, Beograd, 1996 (42-44); U ruhu oniričnog : Marko Nedić: Kuća u polju, Prosveta, Niš, 1996 (45-47); Nit omladinskog romana : Milovan Vitezović: Lajanje na zvezde, Šešir profesora Koste Vujića, Simfonija Vinaver, Čarape kralja Petra, Milena iz Knez Mihailove, Dereta, Beograd, 1998 (48-52); Plima čitalačkog zadovoljstva : Milisav Savić: Ožiljci tišine, Svetlost knjiga - Raška škola, Beograd, 1997 (53-56); U potrazi za stvarnošću bajke : Dragan Stojanović: Zločin i kazna, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (57-60); Dvojnički zaplet : Zoran Slavić: Ujed vremena, Rad, Beograd, 1998 (61-63); Rat i izbeglištvo : Stevan Tontić: Tvoje srce, zeko, Filip Višnjić, Beograd, 1998 (64-66); Zapisi iz zemlje skerletnih luda : Boba Blagojević: Skerletna luda, Miltas - Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Beograd - Sremski Karlovci - Novi Sad, 1991 (67-71); Jedna biografija : Milica Mićić Dimovska: Poslednji zanosi MSS, Nolit, Beograd 1996 (72-73); Kraj trilogije : Drago Kekanović: Riblja staza, Kairos, Sremski Karlovci, 1997 (74-76); Smrt kao nasleđe : David Albahari: Cink, Filip Višnjić, Beograd, 1988 (77-83); Limbovi eshatološkog : Saša Hadži Tančić: Nebeska gubernija, Prosveta, Beograd, 1997 (84-86); Govor o nedokučivom : Radivoj Šajtinac: Čehovija, Prosveta, Beograd, 1996 (87-89); Traktat o oblacima : Vojislav Despotov: Jesen svakog drveta, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (90-92); Knjiga kao koncept : Milenko Pajić: Ženidba i agonija, Prosveta, Beograd, 1997 (93-96); Porodična hronika : Ljiljana Jokić Kaspar: Četiri male žene, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (97-99); Sentandrejska razglednica : Petar Milošević: Mi že Sentandrejci, Matica srpska - Izdan, Novi Sad - Budimpešta, 1997 (100-104); Književni memoari i metafizički incidenti : Svetislav Basara: Looney tunes, Dereta, Beograd, 1997 (105-108); Kaleidoskop krivotvoritelja i kartografa : Dragan Velikić: Astragan, Znanje, Zagreb, 1991 (109-118); Nezadrživost sadašnjeg : Vasa Pavković: Monstrum i druge fikcije, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (119-122); Intercivilizacijski dijalog : Vladislav Bajac: Druid iz Sindiduna, Narodna knjiga, Beograd, 1998 (123-126); Patetični citati nenapisanih priča : Predrag Marković: Otmenost duše, Prosveta, Beograd, 1989 (127-131); Književnost kao igra : Sava Damjanov: Povesti različne: lirske, epske, no najviše neizrecive, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 1997 (132-134); Pripovedanje sumnje : Ljubica Arsić: Zona sumraka, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (135-137); Razglednice iz sveta : Nina Živančević: Vizantijske priče, Vreme knjige, Beograd, 1995 (138-140); Život u biblioteci : Đorđe Pisarev: Poslanice iz Novog Jerusalima, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (141-144); Entropija teksta u istraživanju nule : Miroslav Toholj: Stid, Prosveta, Beograd, 1989 (145-149); Čežnja za komunikacijom : Gordana Ćirjanić: Velaskezovom ulicom do kraja, Prosveta, Beograd, 1996 (150-151); Slike (iz) rata : Dragan Jovanović Danilov: Ikonostas na kraju sveta, Svetovi, Novi Sad, 1998 (152-157); Koitofest u pozorištu senki : Dejan Simonović: Krojač iz Ulma, Književna omladina Srbije, Beograd, 1987 (158-162); Američki prozor : Vladimir Pištalo: Priče iz celog sveta, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (163-165); Kovitlac bajkolikog ili srpska priča : Goran Petrović: Opsada crkve Svetog Spasa, Narodna knjiga, Beograd, 1997 (166-169); Prozni eksperiment : Sreten Ugričić: Maja i ja i Maja, Prometej, Novi Sad, 1993 (170-173); Pornografija svakodnevnog : Zoran Ćirić: Vulvaši, Beopolis, Beograd, 1998 (174-176); Psihologija svakodnevnog : Nina Rabrenović: Na Sredozemlju, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (177-182); O granicama proznog : Divna Vuksanović: Opažač, opažena, KOV, Vršac, 1997 (183-185); Druge obale stvarnosti : Zoran Pešić: Mapa lanjskog snega, Matica srpska, Novi Sad, 1997 (186-188); Literarno-muzička parastvarnost : Aleksandar Gatalica: Mimikrije, Stubovi kulture, Beograd, 1996 (189-193); Metatekstualnost ili pričanje o nemogućnosti priče : Mirko Demić: Slamka u nosu, Književna omladina Srbije, Beograd, 1996 (194-196); Poetika Rubikove kocke : Saša Radonjić: Priručnik za pauna, Književna omladina Novog Sada, Novi Sad, 1993 (197-199); Teskoba svakodnevnog : Narcis Agatić: Enterijeri, Matica srpska, Novi Sad, 1990 (200-202); Lakoća generacijske identifikacije : Vladimir Arsenijević: U potpalublju, Vreme knjige, Beograd, 1995 (203-208); Fikcije & deskripcije : Đorđe Jakov: Izvestan broj opisa, Svetovi, Novi Sad, 1991 (209-212); O čemu govorimo, kada ćutimo o ljubavi : Vladimir Tasić: Pseudologija fantastika, Matica srpska, Novi Sad, 1995 (213-215); Virtualna autobiografija : Laslo Blašković: Svadbeni marš, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (216-219); `Proza u farmerkama` : Srđan Valjarević: List na korici hleba, Književna omladina Srbije, Beograd, 1990 (220-222); U potrazi za pričom : Vule Žurić: Umri muški, Književna omladina Srbije, Beograd, 1991 (223-225); Čitanje rata : Vladimir Jokanović: Esmarh, Matica srpska, Novi Sad, 1995 (226-229). - Autobiografija pisanja (231-260): Književna kritika između prihvatanja i pohvale drugosti (233-236); Plutajući literarnim prividom (237-239); Realnost kao mistifikacija dela (240-244); Retrodinamika stvarnog (245-248); Zlatno doba svakodnevice (249-251); Citati čitanja (252-255); Autobiograf i ja (256-259); Autentičnost u tekstu (260). Beleška o autoru (261). KO1 Pogledajte ostale knjige,časopise i stripove u ponudi http://www.kupindo.com/Clan/bdenis/SpisakPredmeta http://www.limundo.com/Clan/bdenis/SpisakAukcija

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Posebni događaj ili limitirano izdanje Ostalo Detaljno stanje Dosta dobro Godina 2011 - 2020. Iz vise razloga ide sve u kompletu,a osnovni razlog je nova operacija vena laserom Nije sve uslikano ali je sve detaljno popisano pa procitajte spisak NE IDE NA KOMAD niti ce ici iako ne bude prodato,pa vam je trpanje u listu zelja nepotrebno,no vasa stvar... Odmah da odgovorim na cesto postavljana pitanja,SALJEM SVUDA osim u samoprozvanu drzavu Kosovo Ako niste iz Srbije placanje iskljucivo preko WESTERN UNION,slanje postom ili preko vozaca ako postoji autobuska linija NOVI SAD - VAS GRAD... Ukoliko saljem na adresu u republici Srbiji ptt je uracunat u cenu... 01.Popaj 2 prazna albuma i 2 kompletna seta zivih slicica 02.Plavokapica 2 prazna albuma i dve kutije sa po 50 punih kesica 03.Garfild 2 prazna albuma i 2 kompletna seta zivih slicica 04.Svetsko fudbalsko prvenstvo Brazil 2014 prazan album i 50 punih kesica 05.Album Vali fali samo jedna slicica br 60 06.Boj na Kosovu album za vadjenje slicica ima 131 razlicitu upotrebljivu 07.Shrek 2 panini dve kutije u celofanu sa po 50 punih kesica 08.Talicni Tom kompletan set zivih slicica 09.Euro 2020 kutija sa 100 punih kesica 10.Euro 2020 skoro ceo set zivih slicica fali oko 10 komada 11.Kvalifikacije za svetsko prvenstvo 2018 prazan album u celofanu plus kutija sa 40 punih kesica 12.How How - Vau Vau 2 prazna albuma i 100 punih kesica 13.Football Fan 2016 50 kesica u celofanu 14.Football Fan 2016 kompletan set zivih slicica 15.Puna kutija sa par hiljada slicica iz raznih starih i novih kolekcija 16.Football Stars 2019 3 prazna albuma i set zivih slicica 17.Orlovi visoko lete i 2010-e 2 prazna albuma i set zivih slicica 18.Popaj prazan album i 40 punih kesica 19.Svetsko fudbalsko prvenstvo Rusija 2018 prazan album i 50 punih kesica 20.Svetsko fudbalsko prvenstvo Brazil 2014 2 prazna albuma i kutija sa 50 punih kesica 21.Bebe Zivotinja Marketprint slabije popunjen album sa poklonom 5 punih kesica 22.The Simpsons panini germany album u kojem fali 20-ak slicica 23.Action Man album za slicice iz zvakacih guma kompletno popunjen 24.Barbie razglednice made in England kompletan set 25.Sirene kompletan set zivih slicica 26.Shrek 2 panini kompletan set zivih slicica 27.Ferrari panini kompletan set zivih slicica 28.Hercules panini kompletan set zivih slicica 29.Action Man kompletan set zivih slicica 30.Evropsko fudbalsko prvenstvo 2008 2 prazna albuma 31.Pocahontas album fali 10 slicica 32.Korea-Japan 2002 bonart prazan album 33.Euro 96 panini prazan album 34.Leteca druzina kompletno popunjen album 35.Leteca druzina kompletan set zivih slicica 36.Zabibuska Russia 2018 prazan album i kutija u celofanu sa 50 punih kesica 37.Zabibuska Russia 2018 prazan album i kompletan set zivih slicica 38.Misterija i Magija prazan album i kompletan set zivih slicica i kutija sa 50 punih kesica 39.Masa i Medved kompletan set zivih slicica 40.Angry bird prazan album i kutija sa 50 punih kesica 41.Calimero i prijatelji prazan album i 50 punih kesica 42.Masa i Medved prazan album i 50 punih kesica 43.Aba liga prazan album i set zivih slicica fali samo jedna 44.Tarzan prazan album i kompletan set zivih slicica 45.Diznijeva Galerija 2 prazna albuma i set zivih slicica fali samo jedna 46.Euro 2016 - Top 24 prazan album i lot od 275 razlicitih zivih slicica 47.Barbie Spy Squad prazan album i kompletan set zivih slicica 48.Zbornaja Rusija 2018 100 punih kesica 49.Mini Greeny kutija sa 50 punih kesica svaka kesica sadrzi igrackicu 50.Snupi i Carli Braun prazan album i kompletan set zivih slicica 51.Svetsko fudbalsko trziste prazan album i kutija u celofanu sa 50 punih kesica 52.Juzna Afrika 2010 prazan album i kompletan set zivih slicica 53.Juzna Afrika 2010 kutija sa 100 punih kesica 54.Spajdermen,gradski derby i jos raznih praznih albuma 55.Zivot Isusa Hrista prazan album i 50 punih kesica 56.YU fudbalsko prvenstvo 1998-1999 lot zivih slicica fali 20-ak komada da bude komplet plus 20-ak punih kesica 57.Quasimodo 124 razlicite zive slicice 58.2 velika albuma sa znackama prepuna preko hiljadu a vrlo verovatno i mnogo vise,ne da mi se brojati 59.60 i vise razlicitih punih kesica sa slicicama od 70-ih na ovamo ZA OPCIJU KUPI ODMAH = 60.MNOGO VREDNIH POKLONA zenski rucni sat made in France u originalnoj kutiji polovan,Smart Watch u originalnoj kutiji kao nov,Sat za trudnice nov neotpakovan,polovan odlicno ocuvan,ispravan ali zakljucan telefon Honor X8 iz 2022-e godine,muski parfem u staklenoj bocici u obliku lule ross cosmetics kupljen u inostranstvu nekoriscen,zenski parfem bruno banani nekoriscen,video kasete originalne par komada i jos svasta nesto... CENA JE ZA SVE KOMPLETNO NAVEDENO NA SPISKU IZNAD Ako ste kolekcionar lepa prilika da popunite svoje kolekcije,ukoliko postajete kolekcionar lepa prilika da u startu imate ogromnu kolekciju,ukoliko ste preprodavac mozete pojedinacnom prodajom izvuci bar duplo vise novca,ako ste covek kliknite kupovinu novac ide u zdravstvene svrhe i ni za sta drugo i zbog termina koji je sredinom Juna moram ovo rasprodati godinama sakupljano... Ukoliko ne zelite redni broj 60 tj sve te poklone cena za vas 60 000 Mala greska se potkrala,uz album angry bird film ne ide ova crvena kutija nego kutija koja odgovara tom albumu

Fototipsko izdanje iz 1933. Djelo austrougarskog kotarskog školskog nadzornika Frana Barbalića (1878-1952) "Peroj - srpsko selo u Istri" prvi put je objavljeno u zagrebačkim Narodnim novinama (br. 48-55 i 59) 1933. godine. Iste godine je preštampano u izdanju Zakladne tiskare Narodnih novina u Zagrebu kao knjižica. Srpska pravoslavna crkvena opština pulska i perojska objavila je fototipsko izdanje ove knjižice 2002. godine. PEROJ Peroj je danas jedino pravoslavno selo u Istri. Nalazi se u srezu puljskom, mjesna općina Pula, a inače je samo selo ujedno i katastralna ili porezna općina. Leži k sjeveru od gradića Fazane, udaljeno je od mora pol morske milje. Peroj je već sam po sebi vrlo simpatičan. Divan mu je pogled na Jadransko more i na poznate Brionske otoke, koji stoje pred lukom Pule i Fazane. Stanovnici su potomci doseljenih Crnogoraca. Jaki su to ljudi, čisti i radini. Bave se poljodjelstvom. Imadu pravoslavnu parohijalnu crkvu i svoga paroha, a imali su i pomoćnu školu, u kojoj je bio kao učitelj sam mjesni paroh. S ovim srpsko-pravoslavnim selom želim upoznati javnost, ako i znam, da je to već mnogima poznato. NEŠTO O PROŠLOSTI PEROJA Najprije da nešto rečem o prošlosti zemlje Istre kao cjeline. O prehistorijskom žiteljstvu Istre, malo nam je što poznato. Nema sumnje, da je to prehistorijsko žiteljstvo postojalo, ali se u rimsko doba romanizovalo. Rimljani osvojiše Istru, podjarmiše narode, koji su tu živjeli, a po svojim kolonijama, odnarodiše te narode. Ponavlja se stara pripovijest. Kao što su u svoje vrijeme Rimljani romanizirali tuđe narode, tako su kasnije Mleci, kao i današnja Italija, potalijančivali tuđe narode, a pogotovo Hrvate i Slovence, koji su živjeli unutar granica njihovih država. Vidimo i današnju Italiju, što sve čini, da odnarođuje 650.000 Hrvata i Slovenaca. Oduzela im je škole, potalijančila njihova starinska prezimena, brani im njihov materinski jezik na svakom koraku, da, čak i u samoj crkvi brani im njihov jezik, ne smiju ni Boga slaviti, ni moliti ga u svojem hrvatskom i slovenskom jeziku. Seoba naroda u srednjem vijeku i kolonizacije u novom vijeku dva puta promijeniše etnografsku sliku cijele Istre. Pražitelji Istre bili su: Liguri, Histri i Liburni. Oko sjevernog dijela Jadranskog mora stanovahu Veneti, a na sjevero-istoku Istre Karni i Japidi. Onda dodoše u Istru Kelti. Kada su Istru zauzeli Rimljani, našli su tu Kelto-Venete i Kelto-Ilire. Rimljani su kolonizirali najviše primorske krajeve, manje unutrašnjost Istre. Seoba naroda prisilila je Rimljane, da uzmaknu u primorske krajeve Koliko ih je ostalo u unutrašnjosti, ti se izgubiše među Slavenima koji su došli u Istru svršetkom šestoga vijeka. Prve vijesti o Slavenima u Istri sačuvane su nam od godine 599., 600., 602., 611., 641., 642., 670., itd. Godine 807. održala se u Rižanu kod Kopra skupština, na kojoj se prosvjedovalo, što je vojvoda Ivan u Istru doselio Slavene. O Hrvatima oko rijeke Raše imamo pouzdanih vijesti iz godina 799., 820., 839., itd. Na Labinštini i Buzeštini spominju se Slaveni oko godine 1000. Godine 1030. cesta Poreč-Pazin zove se »via sclava«. U spomenicima od godine 1102. sačuvana su čisto hrvatska imena u Istri: Gologorica, Cernogradus i Belogradus. U mletačkom arhivu leže dva ugovora dvaju slavenskih župana iz Barbana i Gračišća s puljskim vojvodom: a) 10. II. 1199. »Pribisclavus Zupanus, Zupanus Drasicha de Galegnana et Jurcogna et Basegna de Barbana«, b) 4. III. 1199. »Pribisclaus Gastaldus Barbanae, Mirosclaus et Pridisius«. Koncem srednjega i početkom novoga vijeka pao je jako romanski živalj u istarskim gradovima. Stanovništvo uništiše nevolje: ratovi, kužne bolesti, gospodarske krize itd. Pula je pala na samih 300, a Poreč na 100 žitelja. Istra bi bila opustjela i propala, da nije doseobom i kolonizacijom novih žitelja, osobito Hrvata, bila spasena. [1] Što smo općenito rekli za Istru, to vrijedi i za Peroj. I tu se već u VII. vijeku naseliše Slaveni. Godine 1527.-1631. uništila je kuga stanovništvo Pule i njegove okolice, a prema tome i Peroja. Ovamo se ponovo naseliše Slaveni, poslije ovih na vrlo kratko vrijeme Grci (1580., 1585.), pa zatim ponovo Slaveni i napokon 1657. godine njegovi današnji stanovnici. Dr. Schiavuzzi veli, da je blizu današnjeg Peroja postojalo godine 1197. mjesto, koje se zvalo Petroro, Petroriolum.[2] Camillo De Franceschi navodi staro ime Pedroli.[3] Prema tome je i današnje selo Peroj dobilo svoje ime. Godine 1540. morali su Mlečani napustiti Moreju (današnji Peloponez). Zauzeli su je Turci. S Mlečanima odoše iz Moreje i mnogi grčki žitelji. Te godine doseljeno je u Pulu 70 porodica iz Malvasije i Napolija (Nauplia). To su bili prvi grčki bjegunci, koji su došli u Istru, ali se oni malo kasnije vratiše natrag u svoju domovinu.[4] No odlukom od 5. jula 1573., mletačka vlada dozvoli, da se na Puljštinu dosele neki bjegunci iz Nauplie, a drugi iz Cipra. Godine 1578. došlo je 80 porodica. Godine 1580. dođoše bjegunci sa Cipra, Krete i Moreje i to 50 obitelji. Ciprani se naseliše u gradu Puli, gdje osnovaše pravoslavnu crkvu.[5] Nauplijanci se neki naseliše u gradu Puli, drugi u zapuštenom selu Pedrolu,[6] a neki u okolini Pule.[7] Puljski providur Malipiero (1580.-1583.) odredio je perojskim doseljenicima 400 njiva.[8] Premda su tu imali vrlo dobra zemljišta, oni godine 1585. odoše iz Peroja i uopće iz Istre.[9] Godine 1644. imao je Peroj samo tri osobe. Napuštenu zemlju prisvojiše tada Vodnjaci; no mletačka vlast taj postupak Vodnjanaca zabrani. Ona je htjela Peroj ponovo naseliti, a to je i učinila.[10] Već i prije nego što su Grci počeli dolaziti u Istru, bilo je u Puli i okolini Hrvata i Srba,[11] makar da nas talijanski pisci ne vole zvati tim našim imenima, nego nas zovu »Morlacchi«. Taj naziv voli upotrebljavati i mletačka vlast. Ti Morlaki ili Maurovlahi bili su rumunjsko pleme (»stirpe rumena«), ali poslavenjeni. Bježali su ispred Turaka u mletačke i austrijske zemlje[12]. Tako su neki Slaveni naselili i Peroj. Domaći stanovnici bijahu im protivni, te oni ubiše njihovoga vodu Nazića; zato se ti Slaveni povratiše natrag u Dalmaciju[13]. No 27. oktobra 1645. mletačka vlada primi iz Crne Gore molbu 15 obitelji. U toj se molbi kaže, da će doći u Istru 100 osoba, koje će sa sobom dovesti oko 300 glava stoke. (Zanimljivo je, da je godine 1647. došlo na Puljštinu 3450 Hrvata sa 66.500 glava sitne i velike stoke[14]. Bježali su u Istru, da se otmu progonstvima Turaka. Oni u molbi navedoše, da ne će doći svi najednom. Kapetan sa sjedištem u Rašporu mora providjeti za zemljišta i kuće, gdje će se smjestiti onako, kako je propisano[15]. Ovo bi bila, čini se, prva vijest o današnjim stanovnicima Peroja. Mletačka vlast obavijestila je 21. jula 1657. kapetana u Rašporu, što treba da uradi u pogledu 13 porodica, koje su poslane iz Crne Gore u Istru[16]. PEROJSKA POVELJA Najvažnija je stvar isprava, kojom je bila Perojcima, današnjim stanovnicima, podijeljena zemlja u Peroju. Talijan iz Vodnjana, Giovanni Andrea Dalla Zonca, objelodanio je u listu »L'Istria« godine 1852., dakle prije 80 godina, članak pod natpisom: »Notizie riguardo a Peroj«. Tu je Dalla Zonca objavio »Perojsku povelju«. Da se danas takva isprava, nakon 80 godina, ponovo iznosi na javu, držim da je i potrebno. Dalla Zonca ju je našao kod seoskog župana u Peroju, ali ne original, već prijepis prvotnog originala i nazivlje iu »Atto d' investitura«. Ja je nisam doslovno preveo, zato i donosim talijanski original u cjelosti, kako ga je objavio Dalla Zonca. U samoj povelji označene su i neke tačkice, koje pokazuju, da tu nesto fali, ali tako ih označio i Dalla Zonca. On u uvodu svoga članka veli, da se Perojci nisu doselili ovamo 1650. godine, kako to iznose »Fasti istriani« na str. 40. i baš ta netačnost navela ga je na to, da ovu povelju objavi i dokaže, da su se oni ovdje naselili godine 1657. Evo prijevod ove povelje:[17] »Smatram svojom dužnošću prepisati prijepis, koji je prepisan iz drugoga jednakog prijepisa, a koji se prijepis nalazi kod seoskog župana (glavara) u Peroju, a iz kojega se vidi, da je to investitura zemljišta onom naselju, a iz datuma proizlazi, da je 7 godina poslije 1650. godine ovo naselje bilo ovamo doseljeno. »DNE 26. NOVEMBRA 1657. »Presvijetli i preuzvišeni gospodin Jeronim Priuli u ime prejasne Republike Mletačke, kapetan Rašpora. Izvršujući naredbe koje ima od preuzvišenog Senata u Duždevu ukazu od 27. prošloga jula mjeseca, da nastani u Pokrajini u jednom položaju, koji bi Njegova Preuzvišenost našla zgodnim, glavara Mišu Brajkovića s 10 albanskih porodica i glavara popa Mihajla Lubosinu s pet porodica, u svemu sedamdeset i sedam duša, koje dođoše iz Crne Gore, turske zemlje, kao vjerni podanici odani Prejasnoj Republici. Ali budući je već imao tačnu obavijest, da će biti baš zgodan i udoban položaj i mjesto, koje je već od prije službeno poznato, zvano Peroj, pusto i nenaseljeno mnogo godina . . . . sa zapuštenim, neobrađenim, kamenitim, trnovitim, ostavljenim, zanemarenim zemljištem i bez nijednog vlasnika. Graniči sa područjem Fazane, Marane, Vodnjana i sv. Foške, sa pašnjacima i šumama sve do luke Marića. Zato Njegova Preuzvišenost sa vlašću koju ima i s ovlaštenjem (investiturom) dobivenim od Preuzvišenog Senata ovime investira (podjeljuje) spomenutim glavarima Miši Brajkoviću i popu Mihajlu Lubosini za gore naimenovanih četrnaest porodica, za njihove baštinike i nasljednike za sve vjekove u gore rečenom mjestu Peroju i na cijelom zemljištu, kako gori rečeno, neobrađenom, koje je među granicama gore imenovanim, ali unutra područja Peroja, ujedno sa jezerom zvanim Brusola, uz načine i uvjete, koji će niže biti navedeni, no pridržavajući si uvijek pravo, da može vlast naseliti i druge stanovnike s obzirom na veličinu podjeljenih posjeda i na broj investjranih porodica. Da rečena zemljišta tj. ona koja su podesna, moraju potpuno obraditi u roku od pet godina u smislu odredaba zakona, a neproduktivna zemljišta da se pridrže za upotrebu pašnjaka. Ova je zemljišta, kako gori rečeno podjeljena investiturom, po našem nalogu nacrtao gospodin Paskvalin Panteleo javni zemljomjer, i ovaj je nacrt bio predložen nama, da se sačuva u ovoj pisarni. Da se svi hrastovi, koji bi bili u rečenom predjelu dobri za arsenal, moraju uščuvati zdravi i netaknuti, prema odredbi vlasti i javnog interesa, a stanovnici mogu se služiti drugim drvima prema svojoj potrebi. Da ti novi stanovnici trudu dužni i obvezani posaditi najveći broj maslina kolikogod bude moguće uzevši u obzir položaj i vrsnoću zemljišta, njegujući već od prije zasađene masline, kalameći i oplemenjujući voćnjake i divljake u roku od dvije godine, također u duhu zakona. »Da u roku od 10 godina moraju otplatiti državne potpore, koje su im bile date, kako proizlazi njihov dug iz javnih knjiga ove pisarne, ali s obzirom na njihovo siromaštvo, za prve tri godine ne smiju biti pozivani na otplatu. »Izjavljujući Njegova Preuzvišenost, da dodavši radi investiture na lice mjesta i saslušavši razloge potraživalaca o proglašenju zajedno s uvidom u spise i pismene dokaze, on je riješio i odredio u prilog starim stanovnicima sva ona dobra, premda neka i nisu bila obrađivana i stajala su pusta, ali su to bili patronatski posjedi, a nalaze se u spomenutom području, i niže su navedena i registrirana, tako da bez ikakve prepirke u svako vrijeme svatko nesmetano i mirno uživa svoje. »Omissis. »Antonu Biasiol-u jednu ogradu dijelom pošumljenu dijelom oraću, podno sv. Fuške, koja mu je bila ostavljena oporučno od pok. Venier-a Biasiol-a. »Omissis. »Od gospodina Paskvina udovca ostavština pok. Filipa iz Tržiča, u području Peroja, vinograd od dvanaest dnevnica, blizu gospodina Gašpara Moscheni-ja, jednu ogradu blizu ceste, koja graniči sa Gregol Gregoricom i općinom Vodnjan. »Ja Franjo Konsolić sadašnji pisar općine Peroja, prepisao sam ovo. »Mi Melkior Balbi za Prejasnu Republiku Mletačku kapetan i providur Pule i njegove oblasti. »Svakomu potvrdujemo i svjedočimo, da je gori označeni potpis napisan znakom gospodina Frana Konsolića, i da je on takav kako se potpisao. »Za vjernost itd. »L. S. S. M.« »Pula, 25. marta 1787. »Melkior Balbi itd. itd. »Marko Anton Marinović kancelar pretora i providura«. »Za ovom slijedi druga datirana 5. X. 1658. od Senata (in Pregadi) kapetanu Rašpora po pismu od 10. prošloga . . . . . . s molbom za opskrbu o stanovanju s obiteljima i o provedenju u kulturu doznačenih mjesta . . . . . . Čita se u njemu, da je pisano u Kopar, da mu pošalju lira 300 po 3 novčića po liri od daće na ulje, što bi se imalo upotrebiti za kupnju toliko volova i drugo, da se razdijeli svakoj porodici po jednoga . . . . . i na koncu: »Upravi za žito, da pošalje kapetanu u Rašpor 50 mjerova sijerka, a isto toliko kukuruza za potrebu novim stanovnicima. Istotako tvrđavama, da pošalju u Rašpor 300 letava, tri tisuće čavala za gradnju baraka novim stanovnicima i da se pribavi još 16 sjekira, osam radnika i 16 rankuna za obrađivanje njihovih zemljišta«. »Izvađeno iz Reg. Mar. No. 116 C. te 260«. Prije negoli pređemo na pretres te povelje, treba još spomenuti, da je 29. juna 1658. godine rašporski kapetan javio u Mletke, da je 13 crnogorskih porodica dobro smješteno u Peroj. Što se tiče pravoslavne crkve, budući se radi o malom broju duša, mogli bi oni vršiti svoje vjerske dužnosti u crkvama bližnjih sela[18], Camillo De Franceschi[19] veli također, da se 1658. godine naselilo u Peroj 13 srpskih porodica, pravoslavne vjeroispovijesti, koje su došle iz Crne Gore. Drugih 8 obitelji naselilo se u Vintijan. Godine 1660. trideset crnogorskih obitelji naselilo se u Kavran, a 1671. godine naselilo se iz Perasta u Pulu 600 »hajduka«, od kojih su se neki preselili u Senj, a neki »valjda« u Peroj[20]. Zanimljivo je kako to iznosi dr. Schiavuzzi: Važno seljenje Slavena bilo je ono, što je dozvoljeno u julu 1657. godine. Odnosi se na 13 obitelji pravoslavne vjeroispovijesti, porijetlom iz Crnice (Cernizza) u Crnoj Gori, istočno izmedu Budve i Bara; došli su u Istru i dobili su 26. novembra 1657. godine u Peroju kuće i zemlju. Deset obitelji vodio je njihov voda Mišo Brajković, a druge tri (ili pet) vođa Mihajlo Ljubotina, tako da su ukupno brojile 77 osoba. Misli se, da je ova kolonija bila prvotno određena za Savudriju, ali da su oni to odbili[21]. Dne 5. oktobra 1658. godine, naređuje mletačka vlast, da se u Peroju u pogledupravoslavne crkve ne uvode nikakve novotarije, pa neka se novi stanovnici služe sa crkvom sv. Nikole, koja nije od Peroja udaljena više od 9 milja[22]. Dne 12. marta 1659. godine određuju Mleci, neka kapetan iz Pule izvijesti, nalazi li se u Peroju samo jedan prijašnji stanovnik[23]. Dne 18. septembra 1677. godine mletački Senat bio je obavješten o neprilikama što ih novim stanovnicima u Peroju čini župnik Carboncin radi njihove duhovne pastve, koja spada pod dušobrižnika pra-voslavne crkve sv. Nikole u Puli, kako je to odredeno dekretom od 5. oktobra 1658. i nalaže kapetanu u Rašporu, neka svagdje izvršuje sve, što je u tom dekretu navedeno[24]. Dne 18. augusta 1687. godine podijelio je Senat za restauraciju pravoslavne crkve sv. Nikole u Puli 1.400 lira[25]. Dne 6. jula 1701. godine nalažu Mleci, da općina Peroj uplati u blagajnu u Rašpor 167 dukata, što ih duguje za primljeno žito[26]. U martu 1705. godine saopćeno je mletačkoj vladi, da neki Crnogorci žele prijeći u mletacke zemlje, pa vlada nalaže providuru u Puli, neka saopći njihovim rođacima (valjda Perojcima), da će se ih vrlo rado primiti. Ipak se odatle ne vidi, da bi ovi bili došli u Istru[27]. Dne 4. februara 1772. godine javljaju Mleci, neka se nagradi prema propisu kancelar iz Rašpora, koji je vodio raspravu i potjerao iz Peroja svećenika Servijana Bazilija Seražića[28]. Tako evo navedoh sve poznate nam podatke, pa sada možemo preći na sam pretres. Od navedenih je ličnosti svakako najzanimljiviji Dalla Zonca. On je našao ispravu, kojom se Perojcima daju zemljišta u Peroju. Ja sam je nazvao Perojska povelja. Klaić ju nazivlje Mletačka povelja. Tko pročita Nikolićev članak uvjerit će se, da ju je i on čitao, ali ne veli, gdje, kako što to ne veli ni Klaić. Zašto sam ju nazvao Perojska, a neMletačka kao Klaić? Istina je, da ju je napisao rašporski kapetan u ime mletačke republike, ali je razvidno iz nje, da je on došao na lice mjesta u Peroj, prema tome je ova povelja i sastavljena i napisana u Peroju, i odnosi se na Peroj i Perojce, zato mislim, da joj i pripada ime Perojska povelja. Dalla Zonca naglasuje, da nisu današnji Perojci došli ovamo 1650. godine, kako to neki tvrde, na pr. »Fasti istriani« str. 40., nego 1657. godine. On citira i pismo rašporskog kapetana s datumom u Buzetu 26. marta 1677. godine, gdje se spominju stanovnici Peroja, koji su tamo došli prije 19 godina a to ne daje godinu 1650., nego 1657. godinu. On prigovara i Gravisi-ju, koji piše u »Popolano dell' Istria« br. 23., da je Peroj starinom grčka naseobina. Ostali se pisci slažu, da je mletačka vlada dozvolila Perojcima, da se ovamo nasele, svojom odlukom od 21. jula 1657., i da je povelja napisana 26. novembra 1657. godine. Prema tome su se i Perojci doselili ovamo 1657. godine. Svi se pisci slažu i u tome, da su bjegunci imali dvije vođe. Povelja donosi njihova imena: »Micho Braicovich« i »Prete Michiel Lubosina«. Dr. Schiavuzzi ih piše ovako: Mišo Brajković i Michele Ljubotina. Kako da čitamo imena »Micho« i »Michiel«? Da li »Miho« ili »Miko« i »Mihiel« ili »Mikiel«? Kada bi to čitali po talijanskom pravopisu, onda bi morali čitati »Miko« i »Mikiel«. Ali čemu je onda u talijanskom napisano »Micho«, kada bi se to i bez onog »h« moralo čitati »Miko«. Pa makar da mi dr. Schiavuzzi i pise našim pravopisom Miso, ja držim, da je treba u oba slučaja ono ch čitati kao naše h, dakle Miho i Mihiel, a ovo posljednje moralo bi biti Mihail ili Mihajlo. Prvo prezime piše u povelji »Braicovich«, a dr. Schiavuzz; piše ga kao i Klaić »Brajković«. Drugo prezime prepisao je Dalla Zonca »Lubosina«, a isto tako navodi i Nikolić, dok svi drugi pisci pišu to ime »Lubotina«, a dr. Schiavuzzi i Klaić pišu »Ljubotina«, a imaju svakako i pravo, jer to prezime postoji i danas u Peroju. Moguće je da je Dalla Zonca to ime slabo prepisao. To se može suditi i po samim njegovim navodima u istom članku. On na drugom mjestu ima i ime »Jure Baucovich« (čitaj Baukovich) iz Peroja, (»koji bi mogao biti i naprijed navedeni Roscovicchio, lošije ili bolje napisano ili po meni čitano«). Dakle ni on sam ne zna, je li to »Baukovich« ili »Roscovicchio«. A ja bih ovome dodao, da to nije tačno ni jedno ni drugo, već da bi to moralo biti »Banković«, jer tih prezimena ima i danas u Istri; u poreznoj općini Smoljani, mjesna općina Svetvinčenat, ima i selo Bankovići. Pa kao što je Dalla Zonca loše čitao Banković, isto je tako loše čitao Lubosina, mjesto Ljubotina. Nikolić tvrdi, da je Mišo Brajković iz Perasta, dokazuje to time, što ima i danas u Perastu tih prezimena. Ima ih i u Peroju, ali ima Brajkovića po cijeloj Istri, tako na pr. u Bermu, a ima u Istri i dva sela Brajkovići, i to u Trvižu i Kanfanaru. Dakle mogli bi Brajkovići iz Perasta biti u Peroju, a mogli bi biti i u drugim selima Istre. U samoj povelji veli se, da je Brajković iz Albanije, sa 10 porodica, a Ljubotina sa 5 porodica, u svemu 77 osoba, koje su dosle iz Crne Gore, turske zemlje, ali vjerni podanici mletačke republike. Ipak se ne kaže mjesto odakle dolaze. U broju porodica ima sama povelja kontradikciju. Broj je ispisan rječima »dieci famiglie«, »cinque famiglie«, dakle ukupno 15 porodica: Međutim malo dalje čitamo u povelji, da Njegova Ekcelencija, Girolamo Priuli, s ovlaštenjem koje ima, uvodi u posjed Peroja vode Brajkovića i Ljubotinu »delle sudette quattordeci famiglie« (»od gore rečenih četrnaest porodica«), dakle najednom 14 porodica, a ne 15. Nije dakle ni sama povelja tačna: na jednom mjestu 15 porodica, a na drugom 14. Klaić uzima 15 porodica, koje dođoše na poziv mletačke vlade, a veli i to, da je Ljubotina bio pop. Schiavuzzi kaže, da je bilo 13 pravoslavnih porodica, ali u zagradama navodi, da je Ljubotina »doveo (5) obitelji«. Onda bi ih bilo 15. Nikolić piše, da je bilo 15 porodica, i da je Mišo Brajković vodio katolike, a pop Mihajlo Ljubotina pravoslavne, pa su prema tome bili katolici u većini. Sama povelja ne spominje, koje su vjeroispovijesti ti doseljenici bili. Rekli smo već, da Camillo De Franceschi piše, da se u Peroj doselilo 13 srpskih porodica. Mletačka je vlada obavijestila 21. jula 1657. godine kapetana u Rašporu, da će iz Crne Gore doći 13 porodica, a ovaj je dne 29. juna 1658. godine javio u Mletke, da je 13 crnogorskih porodica dobro smješteno. Nije dakle jasno, je li u Peroj došlo 13, 14 ili 15 porodica. Ne znamo ni odakle su došle. Nikolić veli, da je Brajković došao iz Perasta. Istina, mletačka je vlada godine 1671. naselila u Pulu »hajduke« iz Perasta, a odavle u Peroj, ali Camillo De Franceschi to ne tvrdi odlučno nego »valjda«. Klaić piše, da su ti doseljenici bili Crnogorci, Camillo De Franceschi, da su to bile srpske porodice, pravoslavne vjeroispovijesti iz Crne Gore. Isto što i De Franceschi veli nam i Schiavuzzi, samo je on jasniji. On tvrdi, da su Perojci došli iz Crnice (Cernizza) u Crnoj Gori, istočno izmedu Budve i Bara. »Rečnik mesta Kraljevine Jugoslavije« nema mjesta Crnice. To je dr. Schiavuzzi pogrešno ispisao, ako je to gdje našao; nije to selo u Crnoj Gori, već je to kraj oko rijeke Crmnice, južno od Virpazara. Dr. Schiavuzzija poznavao sam. Služili smo zajedno kod kotarske oblasti u Puli. Bio je Talijan, o tome nema sumnje; po njegovu se članku, koji toliko citiram, može to vrlo lako suditi. Mnogo sam ga puta gledao, gdje pravi svakojake bilješke, o čemu bi kasnije pisao. Bio je tačan čovjek. Moram reći, ma da je bio Talijan dušom i tijelom, ipak nije nikada činio neprilika kada se otvarala bilo javna ili zasebna hrvatska škola gdjegod bilo u puljskom kotaru. To rekoh zato, da dokažem, da, ako je on jedini napisao, da su današnji Perojci došli iz Crmnice, da je on jedini bio u tome i najsavjesniji i da je jamačno i najtočniji. Moguće je da je on našao u knjigama općine Peroja ili mu je to dao perojski paroh. On to sigurno nije iz prsta isisao. Na drugom mjestu[29] pozivlje se on na katoličkog župnika u Ližnjanu, Luku Kirca, što dokazuje,da je on svaku stvar najsavjesnije ispitivao. Osim Nikolića još i Seidel [30], koji Peroj nazivlje »kotorska naseobina« (Bocche senansiedlung). Zašto je za dr. Schiavuzzija »važno seljenje« Crnogoraca iz Crmnice, ne bih znao. Možda je mislio, da je to važno stoga, što su ti bjegunci bili pravoslavne vjere i da su to ostali i danas ? U jednom se svi pisci slažu. Broj osoba, koje su se naselile u Peroj, bio je 77. Jedino Nikolić tvrdi, da je većina doseljenih Perojaca koje je vodio Brajković, bila katolička, a manjina, da je bila pravoslavna, koju je vodio njihov pop Ljubotina. Ostali pisci tvrde, da su svi bili pravoslavne vjere, ali nisu mogli vršiti vjerske obrede u Peroju, nego su morali ići u crkvu sv. Nikole u Pulu. Danas su u Istri dvije pravoslavne crkve, i to sv. Nikole u Puli i sv. Spiridiona u Peroju. O njima treba nešto reći. PRAVOSLAVNA CRKVA SV. NIKOLE U PULI Ova crkva nije nista izvanredno, dakako naspram onim lijepim rimskim spomenicima, što ih ima grad Pula, kao na pr. Arena. Nalazi se u ulici, koja vodi u Kaštel (»Via Castropola«). Rekli smo, da su se godine 1580. u Pulu doselili bjegunci s otoka Cipra, koji su bili pravoslavne vjere pa su tu osnovali pravoslavnu crkvu[31]. Ne zna se, je li ta crkvica bila sazidana bas u tu svrhu ili ne. Međutim nam anonimni pisac u listu »L' Istria«[32] piše, da se ta crkva otvorila 1589. Prvi svećenik bio je Teofan Xenaki. On je godine 1617. imenovan nadbiskupom (»arcivescovo«) Filadelfije sa sjedištem u Mlecima, t. j. nadbiskupom svih pravoslavnih. koji su se nalazili pod mletačkom republikom. Kada su se godine 1657. doselili pravoslavni iz Crmnice u Peroj, bila je ova crkvica sv. Nikole u Puli određena i njima za njihove vjerske obrede, dok sami ne sazidaše crkvu u Peroju[33]. Godine 1695. je ovu crkvu u Puli oštetila munja i mletačka je vlast dala 1.400 lira, da se restaurira. S početka su crkvom upravljala dva kaluđera, a zatim jedan svećenik, koji je kasnije nosio naslov arhimandrita. Godine 1668. je crkvom upravljao Onofrij Sagredo, 1740. Petar Giaffuni, od 1742.-1763. Nikola Balassi, a poslije njega Jovan Moscanà[34]. Danas upravlja pravoslavnom crkvom u Puli paroh iz Peroja. PRAVOSLAVNA CRKVA SV. SPIRIDIONA U PEROJU Petar Maričević perojski paroh Sadašnja crkva postoji od godine 1788. Poznato je, da su u Peroju živjeli katolici, koji su imali dvije crkve: župnu crkvu sv. Stjepana i drugu sv. Jeronima. Poznato je, da Hrvati u Istri i u Dalmaciji mnogo časte sv. Jeronima. To bi bio znak, da su katolici u Peroju svakako bili Hrvati. Novo naseljeni Perojci, kako već prije spomenusmo, bili su podređeni pravoslavnoj crkvi u Puli. U svih prvih 130 godina oni se nisu mogli dostati do svoje posebne crkve u Peroju, jer se tome protivila mletačka vlast. Tako su u ovo 130 godina te katoličke crkve bile opustjele, ali su jos uvijek imale svoga župnika kako dokazuje Dalla Zonca. Kada je crkvi sv. Stjepana pao krov onda, početkom godine 1788., stadoše Perojci popravljati tu crkvu; pokriše je, preurediše je za vjerske obrede, i u martu 1788. crkva bijaše gotova. I Dalla Zonca i Nikolić tvrde da su Perojci tu crkvu sebi naprosto prisvojili i preko noći je pokrili, a kasnije si prisvojiše i crkvu sv. Jeronima pa i nju pretvoriše u pravoslavnu. Klaić pak navodi, da su Perojci 1788 godine kupili porušenu katoličku kapelu sv. Jeronima - (Nikolić i Dalla Zonca vele, da su sebi prisvojili crkvu sv. Stjepana) - za 150 libara, pa preinačivši je po obliku istočne crkve, učinili su ju svojom župnom crkvom sv. Spiridiona. Prvi pravoslavni svećenik u Peroju bio je Samuel Jova, grčki svećenik, koji je do tada služio kao drugi svećenik kod crkve sv. Nikole u Puli, a u Peroju bio je paroh[35]. Svi nam pisci kažu, da je jedan od vođa Perojaca bio pop Mihajlo Ljubotina, ali nam nitko ne veli o njemu, je li on i vršio svećeničku službu i gdje? Ovoliko znamo o današnjim dvjema pravoslavnim crkvama u Istri. Postojala je u Istri još jedna pravoslavna kapela i to u kaznioni u Kopru za pravoslavne kažnjenike za koje je bio namješten i posebni pravoslavni svećenik. Ove danas više nema. Prema svemu tome razvidno je, da mletačka vlast nije voljela pravoslavne vjernike. Eno i kapetan rašporski, Priuli, javlja u Mletke, da mogu Perojci vršiti svoje vjerske dužnosti u crkvama bližnjih sela[36]. A koje su to bližnje crkve? Pravoslavne? Držim, da ne. A je li u puljskoj okolici bilo pravoslavnih crkava? Ne. No pravoslavnih vjernika jamačno je bilo. Župnik Petar Studenac, koji je umro kao 90 godišnji starac koncem prošloga vijeka, prema tradiciji, primio je u svojoj župi u Kanfanaru u katoličku crkvu posljednje obitelji pravoslavnih Hrvata[37]. Polovicom 19. vijeka imao je - prema tradiciji - pravoslavni paroh iz Peroja parnicu s katoličkim župnikom u Medulinu radi crkvice sv. Petra tvrdeći, da je to pravoslavna crkva. Sigurno je, da je među bjeguncima u Istru došlo i pravoslavnih, ali su posvuda bili u vrlo neznatnom broju, oni su prelazili na katoličku vjeru, isto tako kao što su oni građani Kandije, koji su godine 1669. došli u Istru, kasnije prešli na katoličku vjeru[38]. Još dne 5. oktobra 1658. godine naređuju Mleci, da se u Peroju ne smiju uvoditi nikakve novotarije i neka se novi stanovnici služe pravoslavnom crkvom u Puli, koja nije udaljena od Peroja vise od 9 milja[39]. A sada ponovno se vratimo na perojsku povelju. U njoj stoji, da je Peroj bio pust i nenapučen mnogo godina . . . . . zemljište neobrađeno, napušteno i bez gospodara. Zato se i novim stanovnicima i podjeljuju ova zemljišta. Vidjeli smo, da je Peroj godine 1644. imao samo tri osobe. Vodnjanci su bili sebi prisvojili zemljišta, jer nisu imala gospodara. Vlast im je tada to zabranila[40]. Godine 1659. pitaju Mleci kapetana u Puli, je li istina, da se u Peroju nalazi samo jedan od starih stanovnika[41]. No Dalla Zonca, unatoč gornjim službenim podacima, veli, da se riječi »Peroi deserta e disabitata« ne smiju naprosto uzeti kao takove. On upozorava na svršetak povelje, gdje se veli, da se starim stanovnicima prepuštaju njihova zemljišta, koja neka svatko mirno uživa, a spominje Antuna Biasiola; stari su stanovnici to svoje pravo dokazali spisima u ruci. No ja na to pitam: Jesu li baš ovi stanovali u samom selu Peroju? Možda i nisu. Mogli su to biti i Vodnjanci, koji su imali svoja zemljišta u Peroju. U samoj povelji naglasuje se, da vlast sebi pridržaje pravo naseliti u Peroj i druge stanovnike i to s obzirom na zemljišta, koja budu još slobodna. Novi stanovnici moraju zemlju pretvoriti u plodno tlo u roku od pet godina, a ono zemljište, koje se ne može obraditi, ostat će za pašu. Naglasuje se, da novi stanovnici ne smiju sjeći hrastove. U roku od dvije godine moraju se obnoviti svi maslinici. U drugoj alineji same povelje rečeno je, da će Perojci u roku od 10 godina svakako vratiti pomoć, što im je dana, ali prve tri godine nisu dužni vraćati ništa. Što su dobili, toga nam povelja ne kaže. Ali nas Dalla Zonca upozoruje na ispravu od 5. oktobra 1658. godine, po kojoj su Perojci dobili po svakoj porodici jednoga vola i potrebno sjemenje. Za kupnju tih volova traži rašporski kapetan 300 lira. Ako je dakle u Peroju bilo 15 porodica, onda je kupljeno i 15 volova, prema tome možemo i računati, da je u ono vrijeme svaki vol vrijedio 20 lira. Čini se, da Perojci nisu tako brzo taj svoj dug isplatili, jer eno 6. jula 1701. godine nalažu Mleci, da mora općina Peroj platiti blagajni u Rašporu 167 dukata, što ih duguje za primljeno žito. Osim toga bilo je Perojcima dano 50 mjerova sijerka i toliko kukuruza, 300 letava (panjeva-dasaka), 3.000 čavala, da se novim stanovnicima sagrade barake, onda 16 sjekira, 8 ljudi ili težaka, koji će tu stvar urediti, napokon 16 rankuna (vrst kosijera na dugom štapu), da mogu obrađivati svoja zemljišta, koja oni prema povelji moraju prevesti na kulturno tlo za vrijeme od pet godina. Dalla Zonca dokazuje, da Perojci u novoj postojbini već prvih godina nisu imali mira. Svjedoči to pismom rašporskog kapetana, koji javlja iz Buzeta u Mletke 26. marta 1677. godine, da Martin Carboncino, sadašnji župnik onoga malog broja katolika uznemiruje pismima nove stanovnike u njihovoj vjeri i obredima, pa toga radi nastaju zadjevice. A kad je Senat za to doznao, nalaže 18. septembra 1677. godine kapetanu u Rašporu, neka se strogo drži dekreta mletačke vlade od 5. oktobra 1658[42]. Čini se, da raspre nisu nikada prestale. Vidimo to po odluci mletačke vlade od 4. februara 1772. godine, kojom se određuje, da se rašporskom kancelaru naplate troškovi, što je vodio parnicu i potjerao iz Peroja svećenika Servijana Bazilija Seražića. Sudeći po imenu, čini se, da je to bio pravoslavni svećenik, ali, jer se valjda nije pokoravao dekretu mletačke vlade od 5. oktobra 1658. godine, možda je uvodio, protiv zabrane, pravoslavno bogoslužje, i za to je bio iz Peroja otjeran. Ovo se dogodilo 18 godina prije nego što su pravoslavni dobili svoju crkvu u Peroju. Da je Seražić bio katolički svećenik jamačno ga vlasti ne bi bile silom otjerale iz Peroja. Perojci su nastojali žalbama da im se dozvole crkvene funkcije u Peroju, ali, veli Dalla Zonca, mletačka se vlast uvijek protivila. I godine 1790. nastoje Perojci izvojštiti nešto u vjerskom pogledu. Oni su dosad i brojem ponarasli; mole, da mogu vršiti vjerske obrede »pod ložom« (talijanski »loggia«), da bi mogli pokapati mrtvace u Peroju itd., ali ne uspijevaju. Mletačka vlada određuje ponovo, da oni mogu ići samo u pravoslavnu crkvu sv. Nikole u Pulu, pravoslavni svećenik može doći iz Pule u Peroj, ali samo da privatno uči mtadež i da posjećuje bolesnike, ali ne smije držati u Peroju vjerskog obreda, komu bi puk prisustvovao, a jos manje sa znakovima župničkog dostojanstva (»parochial; insegne«). A kada je katolički svećenik napustio Peroj, kada su bile napuštene katoličke crkve i kada su se ove već rušile, Perojci ih potajno popravljaju i ureduju pravoslavnu crkvu. Katolički župnik Peroja, koji je stanovao u Fazani, žali se protiv postupka pravoslavnih. Čini se, da je Perojcima napokon uspjelo, te mogu nesmetano vršiti svoje vjerske obrede u Peroju. Crkva sv. Spiridona u Peroju Ovo navodi Dalla Zonca na osnovi dokumenata, koje je imao u ruci. On se, veli, rodio godine 1792. i sjeća se, da su pravoslavni u današnjoj svojoj crkvi vršili svoju službu, a zna, da je ta crkva prije bila katolička. Dalla Zonca je čuo od drugih i vidio sam više puta, da su Perojci za velikih svečanosti polazili u crkvu sv. Nikole u Pulu, i čini mu se, kao da još vidi Perojce nositi svoje mrtvace na pokop u Pulu, jer se držalo, da je perojska crkva kapelanija. On je prve dane 1813. godine prisustvovao u Peroju jednom krštenju po istočnom obredu. Kada je kasnije crkva sv. Nikole u Puli bila napuštena, postade ona u Peroju crkvom parohijalnom, te je godine 1852. bio u Peroju kao paroh pop Petar Maričević. Dalla Zonca dokazuje, da je u Peroju uvijek bilo i katolika, što nije nikakvo čudo, jer ih ima i danas. Po matici, krštenih u Vodnjanu, koja se je vodila od 9. decembra 1770. godine do 1. novembra 1794. godine, bilo je iz Peroja kršteno 13 katoličke djece. Knjiga mrtvih vodila se od 7. jula 1771. godine do 2. novembra 1794. godine, umrlo je u Peroju 17 katolika, među ovima 7 stranaca. Knjiga vjenčanih, koja se počinje 9. augusta 1773. i svršava 29. juna 1796. godine, ima 5 vjenčanja, među ovima dva stranca s djevojkama iz Peroja. Dok nam nekoji pisci vele, da su prije sadašnjih Perojaca tu bili »Napolitani«, i jer bi se moglo misliti, da su ti bili iz talijanskog Napolitanskog kraljevstva, Dalla Zonca nam tumači, da »Napoli di Romania«, »Nation Napolitana«, ne znači to, nego da su ovi bili iz Moreje, o čemu smo već spomenuli, i rekli, da se taj grad zvao Nauplia, a vođa Nauplianaca bio je Marko Vernin[43]. Nema sumnje, da perojska povelja ima veliku važnost, ma da je pisana talijanskim jezikom. Ima u izdanju Dalla Zonkinom više ortografskih pogrešaka, kojih bez sumnje nije počinio sam Datla Zonca, jer ju on vjerno prepisao. Treba istaknuti još jednu stvar: perojsku povelju prepisao je 1787. godine općinski pisar u Peroju, koji se zvao Franjo Konsolić, dakle svakako nije bio Talijan. Neki pisci navađaju, da je 1657. godine prestalo doseljivanje Slavena u Istru i da su Perojci bili posljednji, koji su se ovamo naselili[44]. Međutim, ta tvrdnja prema drugim podacima ne stoji. Nikolić piše, da je bilo u svemu 15 seljenja Slavena iz Dalmacije u Istru. Taj isti pisac ne dijeli u svemu mnijenje drugih, da je mletačka vlast samo zato naseljavala Hrvate u Istru, što je pređašnje stanovništvo kuga pomorila. Ne za to, veli Nikolić, jer mi znamo, da je mletačka vlaat Hrvate, koji su od prije obitavali u Istri, uvijek odnarođivala. Ona je i u Dalmaciji širila talijanski jezik i uvijek se s nama borila za prevlast na Jadranu. Naseljivanjem Slavena u Istru pojačao bi se naš elemenat u Istri; ona toga nije trpjela. Pa zašto je dakle doseljivala baš naš narod ovamo? Njoj je bilo samo do toga, da joj naša krv brani granice u Istri, da se i tu lije naša krv za njezinu moć i slavu. Nova doseljivanja Hrvata i Srba iz Dalmacije, Bosne, Hercegovine i Crne Gore započela su godine 1463., kada je umro posljednji bosanski kralj Stjepan Tomašević. Tada je turska sila najjače pritisla. U Istru su se selili ponajviše Bosanci i Hercegovci[45]. A ipak, talijanski pisci i sama mletačka vlast, kako sam već napomenuo, nazivaju nove doseljenike »Morlaki«, rijetko »Dalmatinci«, »Hrvati«, »Srbi«, a kadikad »Slaveni«. To vidimo i za Perojce, koje zovu Albancima, Crnogorcima, a samo neki i Srbima. Ovime nije dakako obrađena prošlost današnjih Perojaca, pa se zato ne bi smjelo pustiti ovu stvar iz vida, a još manje u zaborav. Trebalo bi je svestrano obraditi, a to se može, ako se pristupi na rad u razne arhive, gdje bi se još štošta zanimivo našlo. Jedna stvar se mora ovdje osobito istaknuti. Perojci su donijeli u novu postojbinu vjeru, jezik i običaje svojih pradjedova i očuvali to do dana današnjega. Mletačka im vlast nije bila sklona, naprotiv ona im je zabranjivala u Peroji vjerske obrede. Nisu isprva imali ni crkve ni svećenika, pa čak i svoje mrtvace morali su pokapati u Puli. Nikolićeva tvrdnja, da je Brajković bio vođa katolika dakle većine Perojaca, ne stoji. Da je to bilo, sigurno bi bile u Peroju ostale i dvije katoličke crkve i ne bi se bile porušile. Peroj je mali, sitni, pravoslavni otočić u širokom katoličkom moru. Niti se je taj pravoslavni otočić proširio, niti ga je katoličko more izbrisalo. Nije se čulo, da bi koji od pravoslavnih vjernika. koji su bili opkoljeni katolicima, bio kada prešao na katoličku vjeru, kaošto je naprotiv činjenica, da nisu ovi pravoslavci uplivali ni na bližu ni na dalju okolinu Peroja, t. j. nije se nikada čulo, da bi koji od Hrvata katolika u Istri prešao na pravoslavlje. Pravoslavni u Peroju radi njihove vjere imali su neprilika samo od svjetskih ili državnih mletačkih vlasti, ali ne od crkvenih. STATISTIKA PEROJA Imam pri ruci vrlo malo starih statističkih podataka, ali i one što ih imam, daju nam ipak nešto, da stvorimo neku sliku o Peroju. Poznato nam je, da je godine 1657. došlo u Peroj 13, 14 ili 15 obitelji, ukupno 77 osoba. Jesu li se i godine 1671. naselili u Peroj i doseljenici »hajduci« iz Perasta, to nije stalno. Prema navedenom broju porodica i osoba možemo reći, da je svaka porodica poprijeko brojila 6 članova obitelji, a to je u našem narodu općenita stvar. Istina je, da ima obitelji i s većim brojem članova, ali poprečno se taj broj penje izmedu 5-6 članova po porodici. Načelnik i kapetan u Kopru, Pavao Condulmier, naložio je godine 1741., da se u Istri provede popis pučanstva. U gradu Puli i Peroju nabrojena su tada 172 stanovnika pravoslavne vjeroispovijesti[46]. Šteta, što nisu tu nabrojeni pravoslavci posebice za grad Pulu, a posebice za Peroj. Nu kada toga nemamo, moramo se zadovoljiti gornjim podacima. Držim, da većina gornjeg broja otpada na Peroj. Prema tome bi broj stanovnika u Peroju od njihova dolaska znatno porastao. Godine 1818. provela je popis pučanstva u Istri Austrija. U poreznoj općini Peroj nabrojena su 243 stanovnika, ali nije onznačen broj vjeroispovijesti[47]. Po tome otpadala su u poreznoj općini Peroju samo 22 stanovnika na km2[48]. Godine 1852. imala je porezna općina Peroj 288 stanovnika, ali ni tu nemamo podataka o vjeroispovijesti[49]. Nu, ako uporedimo broj perojskih stanovnika od godine 1818. (243 stanovnika) i godine 1852. (228 stanovnika) vidimo, da je broj stanovništva pao za 25 osoba; čino se to nevjerojatno, ali tu su brojke. No uporedimo li te brojke s brojem osoba, koje su se u prvi mah naselle u Peroju vidimo, da se broj stanovništva potrostručio. Tačnije podatke imamo za kasnije vrijeme i to od godine 1880., 1890., 1900. i 1910[50]. Prema tim službenim podacima imao je Peroj godine: 1880 1890 1900 1910 Broj kuća 77 82 86 83 Prisutno pučanstvo (muških) 117 143 152 166 Prisutno pučanstvo (ženskih) 105 124 135 139 Prisutno pučanstvo (ukupno) 222 267 287 305 Vjera katolička 33 49 63 35 Vjera druga 189 218 224 270 Saobraćajni jezik domaćeg pučanstva (talijanski) 3 2 63 5 Saobraćajni jezik domaćeg pučanstva (srpskohrvatski) 219 265 224 300 Da malo razglobimo gornje brojke triju desetogodišta. U prvom desetogodištu broj je kuća narastao za 5 ili za 6.5% , u drugom za 4 kuće ili za 4.9%, u trećem je pao za 3 kuće ili za 3.5%. Kako to, da je broj kuća nešto pao? U poreznoj općini Peroju ima izvan samog sela nekoliko malih posjeda (»stanzia«), kojih vlasnici nisu Perojci. Oni obično iznajmljuju svoje posjede (»stancije«) drugim našim seljacima, koji nisu Perojci, pa je možda koji od tih posjeda bio godine 1910. neiznajmljen, i tako su ostale kuće prazne i nisu se brojile, jer nisu bile nastanjene, a možda su doista bile i napustene. Broj muških je uvijek veći, nego ženskih. U prvom desetogodištu je broj muških narastao za 26 osoba ili za 22,22%, u drugom za 9 osoba ili za 6.29%, a u trećem za 14 osoba ili za 9.21%. Zanimljivo je, da broj muških raste, ali ne u pravom razmjeru t. j. uvijek jače nego se mijenja, porast nije normalan nije prirodan, nije konstantan iii srazmjeran. Broj ženskih narastao je u prvom desetogodištu za 19 osoba ili za 18%, u drugom za 11 osoba ili za 8.87%, a u trećem za 4 osobe ili za 2.96%. Dakle je i broj ženskih u porastu, ali je porast uvijek slabiji, a morao bi biti uvijek jači, dakle ni tu nije porast normalan, nije prirodan ili nije konstantan ili srazmjeran. Narodna igra u Peroju Ukupni porast stanovništva u prvom je desetogodištu 45 osoba ili 20.2%, u drugom 20 osoba ili 7.4%, a u trećem 18 osoba ili 6.27%. Dakle i ukupni broj stanovništva uv:jek je u porastu, ali je porast uvijek slabiji, manji, a morao bi biti jači, viši, dakle ni ukupni porast nije normalan, nije prirodan, ili nije konstantan ili srazmjeran. Kako da to rastumačimo? Moguće je, da su se mnogi odselili u Pulu, gdje su radili u arsenalu, i tako je iseljivanjem nastao snerazmjerni porast. Katolici su u prvom desetogodištu u porastu za 16 osoba ili za 48.48%, u drugom za 14 osoba ili za 28.57%, a u trećem su u padanju za 28 osoba ili za 44.44%. Kako da ovo razjasnimo? Već sam prije spomenuo, da ima u poreznoj općini Peroj više posjeda, koje obrađuju koloni, a to su ponajviše Hrvati katolici. Kako ti koloni nisu stalni, nego je njihov boravak u toj općini vezan na ugovor, koji je sklopljen sa vlasnikom posjeda, to je i uzrok, da broj katolika nije uvijek isti. Neka se na ovaj način preseli iz Peroja 5 obitelji, i eto nam je jasno, zašto najedamput takova razlika. Istina je, da ima Perojaca stalnog boravišta, koji su katolici, pa kad ne bi bilo onih nestalnih, onda bi nam i taj broj katolika bio normalan; ovako nije. Sada nas evo kod perojskoga stanovništva, koje je druge vjere osim katoličke. Koja je ta druga vjera? Znamo, da je to, kako se službeno nazivalo, grčko-istočna, dakle pravoslavna. »Spezial-Orts-Repertorium« od godine 1890. donosi u cijeloj mjesnoj općini Puli 790 stanovnika druge vjere i to: grad Pula 571, Medulin 1 i Peroj 218. Među ovim 790 veli, da ih ima 328 pravoslavnih. Prema tome bijaše godine 1890, u Peroju 218 pravoslavnih, a u gradu Puli 110. »Gemeindelexikon« od 1900. godine veli u primjedbi, da su pravoslavni 224 stanovnika Peroja, koji su označeni pod drugom vjerom, ali nam ne kaže, koliko je pravoslavnih u gradu Puli. »Spezialortsreportorium« od godine 1910. donosi, da ima Peroj 270 stanovnika druge vjere, ali u primjedbi nije označeno, da su to pravoslavni, no o tome nema sumnje. U gradu Puli bilo je godine 1910. ukupno 1758 stanovnika druge vjere, ali nam u primjedbi napominje, da je među ovima bilo 592 pravoslavca. Ti su spadali parohiji perojskoj, premda je Peroj imao manji broj vjernika, negoli grad Pula. Što je u Puli toliko narastao broj pravoslavnih, polazi odatle, što je Pula bila najveća austrijska pomorska tvrđava, pa je u taj broj uvršten i broj pravoslavnih vojnika, časnika i njihovih porodica. Pregledamo li prije navedenu skrižaljku o broju pravoslavnih duša u Peroju, vidimo, da je u prvom deceniju njihov broj narastao za 19 duša ili za 10%, u drugom za 6 duša ili za 2.75%, a u trećem za 46 duša ili za 20.5%. Kako to, da je porast u desetogodištu 1900-1910, tako velik? Prirodan bi mogao biti, ali se prema prvom desetogodištu vidi nerazmjeran. Može se rastumačiti samo tako, da je broj rođenih u ovom desetogodištu bio tako velik, a moguće je, da su se nekoji mještani vratili kući, koji su prošlog desetogodišta bili otsutni. Prelazim na vrlo zanimljivu rubriku o općevnom jeziku u Peroju. Tu nalazimo dva jezika: talijanski i srpsko-hrvatski. Da nam bude stvar jasnija, ponovit ćemo ove brojke, ali ćemo uz njih navesti i broj katolika. Službena statistika donosi to ovako: talijanski srpsko-hrvatski katolika God. 1880. 3 219 33 God. 1890. 2 265 49 God. 1900. 63 224 63 God. 1910. 5 300 35 Ima tu dragocjenih podataka. Broj Talijana je godine 1880., 1890. i 1910. neznatan, Možemo reći, da je to bila samo jedna obitelj. Kako je broj Talijana u Peroju najednom narastao od godine 1890. do 1900. od 2 na 63 ili za 61 osobu ili 3.050%, pa da onda pane na 5 osoba ili za 58 osoba? To je stvar ne samo neprirodna nego i abnormalna. Ali eto dokaza, kako su Talijani u Istri vodili popis pučanstva i falsificirali ga na štetu našega naroda, te su naše ljude naprosto upisivali kao Talijane. Treba da s tom rubrikom povežemo i vjeru stanovnika. Katolika bilo je godine 1880. u Peroju nabrojeno 33, od njih 3 Talijana, a ono 30 katolika bili su Hrvati, koji s 189 pravoslavnih čine 219 stanovnika srpsko-hrvatskoga saobraćajnog jezika. Godine 1890. nabrojeno je u Peroju 49 katolika, od njih su 2 Talijana, a 47 Hrvata, koji s 218 pravoslavnih čine 265 stanovnika srpsko-hrvatskoga saobraćajnog jezika. Godine 1900. nabrojeno je u Peroju 63 katolika i 224 pravoslavnih, a upravo toliko ima i stanovnika prema saobraćajnom jeziku, t. j. svi katolici navedeni su da imaju saobraćajni jezik talijanski, a svi pravoslavni srpsko-hrvatski. I to je najbolji dokaz, kako se u Istri falsificirao popis pučanstva. Godine 1910. nabrojeno je u Peroju 35 katolika, od njih je 5 Talijana a 30 Hrvata, koji sa 270 pravoslavnih čine 300 stanovnika srpsko-hrvatskog općevnog jezika. U prvom desetogodištu 1880.-1890. broj je stanovnika srpsko-hrvatskog saobraćajnog jezika narastao za 46 osoba ili za 21%, u desetogodištu 1890.-1900. je ovaj broj pao za 41 osobu ili za 16%, a u desetogodištu 1900.-1910. narastao je za 76 osoba ili za 34%. Još ćemo pregledati zemljište i stoku, jer je i to narodno blago. »Gemeindelexikon« od godine 1900. donosi, da ima porezna općina Peroj ukupno 1267 ha površine, od kojih 1246.42 ha ili 98.35% je obavezano plaćati porez, a 21 ha ili 1.65% je neplodno tlo, koje ne plaća poreza. Ovo 1246.42 ha plodnog tla podijeljeno je ovako: 209 ha ili 16.77% oranica 104 ha ili 8.34% vrtova 347 ha ili 27.84% pašnjaka 0.42 ha ili 0.04% livada 88 ha ili 7.06% vinograda 498 ha ili 39.96% šuma. Broj stoke prema službenom popisu iznosi: 1900. 1910. konja 3 3 goveda 110 104 ovaca 287 374 svinja 18 37 Prema tome je broj goveda u desetogodištu 1900.-1910. pao za 6 ili 5%, broj ovaca je znatno porastao i to za 87 ili 30% , a i broj svinja znatno je porastao i to za 19 ili za 106%. Time smo statistički obradili poreznu općinu Peroj. Naslov: Peroj: srpsko selo u Istri: bilješke i uspomene Izdavač: Српска православна црквена општина пулска и перојска Strana: 35 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2002 ISBN:

Опет рече Бог: Нека изникне из земље трава, биље, што носи семе по својим врстама, и дрво родно, које рађа по својим врстама, у којем ће бити семе његово н земљи. (Пост.1.11) И појавише се ливаде пребогате високом травом, а по плодним равницама таласало се зеленило, пружајући лелујањем класја призор попут узбурканог мора. И свакакво биље и све врсте зеља, и што у струковима расте, и што бобице доноси, све је то у изобиљу прекривало земљу. Св. Василије велики Биље може да буде одличан лек који јача организам, не ремети његове билошке функције, а нема штетних пропртаних појава или су оне минималне. Правилно употребљено биље често спречи или излечи неку болест која се чини неизлечивом. Лековито биље налази се свуда око нас, зато многи мисле да ништа не вреди, поготово ако га сами уберу. Влада погрешно уверење да је добро само оно што је скупо, што је заиста погрешно. Тражити на другом крају земље оно што се може наћи на два-три корака од својих врата је заиста бесмислено. Покушаји да се лековито биље избаци из употребе остали су без успеха, а преко 80% лекова савремене фармације справља се из биља и других природних сировина. Број биљака је врло велики, тако рећи непрегледан, јер их има 700.000 - 800.000, а неки мисле да је и укупан број болести толики, колико има лековитог биља. Биљкама се лече најчешће оне болести које не захтевају агресивну медицинску терапију. У многим случајевима тешко је поставити оштру границу између научне и ненаучне (алтернативне) медицине. Највећа потешкоћа код многих људи данашње цивилизације састоји се у томе што једноставно не желе да размишљају. Прилагођавају се размишљању широких маса. Исправно је оно што чине сви! Међутим, стварност нас опомиње да то није тачно, да је исправно баш нешто супротно. Лековито биље не само што лечи него и крепи, јача и чини тело отпорним против многих болести, а нарочито против оних које се појављују у позним годинама. Лековито биље не ствара чуда, али у стручним рукама лекара може да постане велика вредност. Лекар који поседује сложена медицинска знања, и који је побожан, јесте прави благослов за народ. У селима су у прошлости најпоштованији били свештеник, доктор и учитељ. Зато је сељак радо са своје муке школовао децу за тако узвишену службу. Данас смо сведоци опште моралне криз и охладнелог односа многих лекара према пацијентима и пацијената који не поштују своје лекаре. Без њихове добре сарадње, тешко ћемо доћи до здравља. Једино такви лекари, који пожртвовано врше своју службу, данас могу много да учине за здравље народа и буду оно што им је и Бог дао, сарадници Божији у Његовом стварању за малог човека, кога у данашње време многе групације варају, искоришћавају и одбацују када постану немоћни и болесни. Будућност савремених доктора је све тамнија и неизвеснијашто је изазвано чињеницом да медицина све више зависи од технологије. Улога доктора се смањује, док је улога техничких лица све већа. Лекари би требало да се врате на своју основну мисију, да буду исцелитељи и учитељи. Односи између пацијента и лекара су суштина успешног лечења. Осећај поверења и наде које да лекар пацијенту, када је он раљив болешћу, је велика драгоценост којој се треба вратити. Саосећање са онима који пате, не улази у материјалну сферу и јесте могуће. зато је важно да се медицином баве верујући људи, нарочито зато што су им морална начела и борба за добро у складу са том светом професијом. Тада ће знање отето од духовности, које горди и понижава истинског исцелитеља, бити враћено онима који неће хтети да се "чине боговима", него онима који ће у страху Божијем бити његови сарадници у Његовом промислу о људима. Уплашени пацијент ће уз топли поглед или благи додир доктора, лакше пребродити свој страх од бола и смрти. Да бисмо имали такве лекаре и њихови учитељи би требало да се у току школовања према њима односе са учитељском љубављу и очинском бригом. Травари су људи који воле да помажу људима и неки су стекли многа искуства и наследили многа знања о биљу и болестима. Има међу њима и оних који су нестручни и лажни. Али таквих неваљалих има у свим сферама људске заједнице. Озбиљни травари никада не угрожавају свог пацијента. Они не преузимају посао медицини. Углавном се укључују у лечење превентивно, код лакших тегоба, или се укључују у помагање отписаним болесницима, којима је медицина скраћено рекла да нема одговора за њихов случај. Има доста случајева да су успели, има и да нису. Али и ти њихови умрли су умрли са осећањем бриге и старања о њима, а не као отписани. Зато ове човекољубиве исцелитеље народна треба брижљиво помагати и подучавати у ономе што они могу да учине, да заједнички подигну ново здравља нашег народа, не само лечећи последице, него и великим покретом превентивног деловања. Ова сарадња је у Русији лепо постављена. Ова књига није замена за стручне књиге с подручја ботанике и медицине, већ има за циљ да буде саветник свакоме ко уз класичну, од лекара преписану терапију жели додатну помоћ при лечењу, или се нађе у природи далеко од урбаних места, где нема организоване медицинске службе или из материјалних разлога не може за сваку малу интервенцију да обезбеди себи услове, може да се подучи, посаветује и исцели. Код лечења која су у народу дуго у употреби било помоћу биља, масажа, купки, облога, морамо бити прецизни и стрпљиви: оздрављење долази полако, а када се догоди, онда је темељно и дуготтрајно. И не зеборавимо: без Бога не можемо чинити ништа, зато Њему нека је слава, сада и увек у све векове векова. Амин. Приређивач САДРЖАЈ 1. Јела, 7 2. Једић или јадић, 7 3. Иђирот, 7 4. Бели јавор 5. Хајдучка трава, спориш, 9 6. Гороцвет, 10 7. Дивљи кестен, 10 8. Петровац, 11 9. Пиревина, 11 10. Алоја, 12 11. Вирак, 12 12. Планински вирак, 13 13. Црна јова, 13 14. Сремуш, 14 15. Црвени лук, 14 16. Празилук, 15 17. Бели лук, 15 18. Лучац, 16 19. Арника, 16 20. Питоми слез, 16 21. Штир, 17 22. Воловски језик, 18 23. Рањеник прави, 19 24. Мирођија, копар, 19 25. Целер, 19 26. Вучја јабучица, 20 27. Велика репушина, 20 28. Мала репушина, 21 29. Маљави чичак, 21 30. Шумска репушина, 21 31. Пелин, 21 32. Вилина метла, 22 33. Усколиста вилина метла - танколисна шпаргла, 22 34. Лазаркиња Мирисна, 22 35. Велебиље или беладона, 23 36. Зоб, 24 37. Жутика, жута шимширика, 24 38. Бреза, 25 39. Цвекла, 25 40. Ранилист, чистац, 25 41, Црна слачица, 26 42. Купус, 27 43. Боражина, 27 44. Бела бундева, дулек, 28 45. Невен, 29 46. Паприка, 29 47. Ким, 30 48. Вилино сито - главочике краљевац, 30 49. Русомача, хоћу - нећу, 31 50. Питоми кестен, 31 51. Црнуша, 32 52. Водопија - цикорија, 32 53. Дрен, 33 54. Мразовац, јесењи каћун, 33 55. Пуцалина, жути багрен, 34 56. Ђурђевак или ђурђиц, 34 57. Црвени глог, 35 58. Бели глог, 35 59. Лимун, 35 60. Конопља, кудеља, коноп, 36 61. Лешник, 36 62. Различак, 37 63. Свиба, 37 64. Руј, рујевина, 38 65. Руса, трава од росопаса, 39 66. Шафран, 39 67. Чкаљ, 40 68. Артичока, 40 69. Попонац, ладолеж, 40 70. Дивља шаргарепа, 41 71. Татула, 42 72. Чешљуга - боца, 42 73. Вучја лика, вучја опута, 43 74. Вунасти дигиталис, бесник, 43 75. Јасенак, 44 76. Папрат мушка, навала, 45 77. Сунцокрет, 46 78. Конопљуша, ресник, 46 79. Раставић, преслица, 47 80. Кантарион, Богородичина трава, 48 81. Ветровац, 48 82. Кичица, 49 83. Врбовице, 49 84. Мала млечика (ситноцветна), 50 85. Млечика, усколисна, 50 86. Видовача, видова трава, 51 87. Шумска јагода, 51 88. Бели јасен, 51 89. Црни јасен, 52 90. Буква, 52 91. Морач, коморач, 53 92. Суручица, 53 93. Медуника, 53 94. Димњача, росопаст, 54 95. Добричица, 55 96. Маљава добричица, 55 97. Коница, 56 98. Ждраљевина, пискавица, 56 99. Ивањско цвеће, 56 100. Прострел, сириштара, линцура плава, 57 101. Линцура жута, 57 102. Здравац, ждралица, прибој, 58 103. Пастирска иглица, 59 104. Зечја стопа, 59 105. Рибизла црвена, 60 106. Гледичија, гледић, 60 107. Слатки корен, сладић, 60 108. Пролевак, 61 109. Чичока, 61 110. Мечја шапа, 62 111. Велика мечја шапа, 63 112. Шапица, 63 113. Бршљан, бршљика, 63 114. Зечја лобода, 64 115. Кукурек, 64 116. Смиље, 64 117. Пасји трн, 65 118. Хмељ, 66 119. Изоп, сипан, 66 120. Нетик, 67 121. Оман, бели оман, 67 122. Барска перуника, 68 123. Клека - боровица, 68 124. Црвена смрека - црвена боровица, 69 125. Пукиња, 69 126. Орах, 70 127. Дивља салата, горска отровница, 72 128. Мртва коприва, 72 129. Мравља мртва коприва, 73 130. Црвена мртва коприва, 73 131. Влашка салата, 73 132. Бела рада - иванчица, 74 133. Милодух, селен, 74 134. Златан, 75 135. Орлови нокти, козја крв, 75 136. Ланилист, 76 137. Лан питоми, 76 138. Гвајак, вучја нога, 77 139. Метиљева трава, 77 140. Врбичица. мочварна врбица, 78 141. Пречица, црвоточина, 78 142. Црни слез, 79 143. Бело-ружичасти слез, 79 144. Ситни слез, 79 145. Бела слезовача, 79 146. Велика слезовача, 80 147. Маклура обична, 80 148. Камилица, 81 149. Нана, 81 150. Кудрава нана, 82 151. Ситна нана, 82 152. Водена нана, 82 153. Дуголиста нана, 82 154. Пољска нана, 83 155. Матичњак, 83 156. Кокотац, 84 157. Дуд, 84 158. Локвањ, 85 159. Жути локвањ, 86 160. Дрезга, драгушац, поточарка, 86 161. Зечији купус, зечија соца, 87 162. Жута зечија соца, 87 163. Вранилова трава, ориган, 88 164. Каћун, 88 165. Мледац, 89 166. Велики каћун, 89 167. Пегави каћунак, 89 168. Мочварни каћун, 89 169. Мали каћунак 170. Јелењак, 89 171. Медени каћунак, 89 172. Усколисти каћун, 90 173. Плаштак, 90 174. Врањак, 90 175. Босиљак, 90 176. Ноћурак жути, 91 177. Зечји трн, гладиш, 92 178. Чкаљ, магарећи трн, 92 179. Трбуља, водени или коњски морач, 92 180. Турчинак, булка, 93 181. Виошница, 93 182. Божур, 94 183. Пашканат, 94 184. Троскот, 94 185. Лисац, 95 186. Срчењак, 95 187. Папрац, водена биберка, 96 188. Мали срчењак, 96 189. Слатка папрат, ослад, 97 190. Дивља крушка, 97 191. Бедринац, сиљевина, 98 192. Трњина, 98 193. Дивља трешња, 98 194. Јагорчевина, 99 195. Јаглика, 100 196. Прави јаглац, 100 197. Плућњак, 100 198. Поганчева трава, дивља паприка, љоскавац, 100 199. Црњуша, 101 200. Џанарика, 102 201. Бадем, бајам, миндал, 102 202. Вишња, 103 203. Боквица - средња, 104 204. Мушка боквица, 104 205. Велика боквица - женска, 104 206. Планинска боквица, 105 207. Буачак, 105 208. Смрека, 105 209. Планински бор, 106 210. Пинија, 106 211. Дивља јабука, 107 212. Тушт, 107 213. Гусја трава, 107 214. Трава од стрдобоље, срчењак, 108 215. Крушина, пасја леска, 109 216. Златица, 110 217. Купина црна, 110 218. Шумска купина, 110 219. Низинска купина, оструга, 111 220. Приморска купина, 111 221. Малина, 111 222. Дивља ружа, 111 223. Пољска ружа, 112 224. Планинска ружа, 112 225. Зимзелена ружа, 112 226. Веприна, 112 227. Рута, рутвица, седеф, 113 228. Броћ, 114 229. Рузмарин, 114 230. Багрем, 114 231. Бела врба, 115 232. Чубар, 116 233. Жалфија, 116 234. Апта, бурјан, 117 235. Зова, базга, 117 236. Дињица, лубеничица, змијска трава, 118 237. Сапуњача, 118 238. Чуваркућа, 119 239. Плава чуваркућа, 119 240. Мала чуваркућа, 119 241. Драгушац, жабља трава, 120 242. Бели јарич, 120 243. Жути јарич, 120 244. Пуцавац, 120 245. Јаребика, 121 246. Разводник, пасквица, 122 247. Помоћница, пасје грожђе, 122 248. Остак, 122 249. Златница, челеби-грана, 123 250. Парадајз, 124 251. Мишјакиња, 124 252. Шумска мишјакиња, 125 253. Ранилист, рањеник, црна боквица, 125 254. Јоргован, 126 255. Гавез, црни гавез, 126 256. Ливадска детелина, 127 257. Барска детелина, 128 258. Бела детелина, 128 259. Мајкина душица, 128 260. Маслачак, 129 261. Бљушт, 129 262. Вратич, 130 263. Липа, 130 264. Грчко семе, пискавица, 131 265. Подубица, 132 266. Подбел, 132 267. Драгољуб, 132 268. Храст лужњак, 133 269. Коприва, 134 270. Мала коприва, 135 271. Љута коприва, 135 272. Винова лоза, 135 273. Даниноћ, шарена љубичица, 136 274. Дивља љубичица, 136 275. Зимзелен, женска павенка, 136 276. Разгон, честославица, 137 277. Змијина трава - честославица, 138 278. Дивља врбена, љутовница, 138 279. Дивизма, 139 280. Валеријана, 139 281. Боровница, 140 282. Брусница, 140 283. Имела бела, 141 284. Ђул-удика црвена, 142 285. Ђул-удика црна, 143 Шта би требало да знамо, 154 Чајеви, 154 Антибиотици, 155 Антисептици, 155 Глина, 156 Зеолит, 157 Испирање, 158 Сирће, 158 Јабуково сирће, 158 Комбуха, 159 Купељи-бање, 160 Средства за јачање, 161 Масаже, 161 Средства за мазање, 161 Мед, 162 Матични млеч, 163 Прополис, 164 Правилна припрема и употреба полена, 165 Утрљавања (трљања), 165 Облози, 165 Уља, 166 Повоји, 168 Прашкови, 168 Сирупи, 169 Слузи, 169 Сокови, 169 Паре (инхалације), 169 Шведске капи, 170 Тинктуре, 170 Вина, 170 Купус (облози), 171 Ваздух и светлост, 171 Одмор, 173 Сан на јастуку од трава, 174 Лечење пијавицама, 174 Сунчање, 175 Вода, 175 Купање у јутарњој роси, 177 Одевање, 177 Класификација свих лековитих биљака и препарата према укусима, 178 Подела биља према сродности и аналогија делова биљке и органа код човека, 179 Симптоми болести, рецептуре и употреба биљних лекова, 181 (по азбучном редоследу) А, 181 . . . . Ш, 517 Рефлексологија, масирање стопала и дланова, 525 Прва помоћ, 527 Кућна апотека, 530 Календар брања лековитог биља, 532 Лековитост хране, 538 Витамини и минерали, 559 Минералне соли, 559 Витамини, 566 Поремећаји који се јављају услед неодговарајућег садржаја минерала или витамина у организму, 567 О челичењу организма, 578 Парна терапија, 593 Водена терапија, 593 Примена бањске терапије код различитих обољења, 611 Локалне парне терапије, 617 Вода и обичаји, 623 Корисно гладовање (пост), 623 Неке заблуде у погледу посне хране, 630 Савети у погледу исхране код најраспрострањенијих хроничних болести за време поста, 631 Шта би могли да чинимо да нам буде боље, 636 Псалтир као требник, 639 Молитва у болести, 640 Молитва захвална после излечења од болести (Св. Јована Кронштатског), 640 Молите за разне болести и немоћи, 641 Латинско-српски називи лековитог биља, 651 Српско-латински називи лековитог биља, 654 Наслов: Здравље из Божије баште Издавач: Манастир Рукумија Страна: 686 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21,5 x 30,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-83801-42-8

SEČANJ Monografija Sečanj : [monografija april 1987. godine] Print Book, Serbian, 1987 144 .strane ..ILUSTROVANA, ------------------- MONOGRAFIJA je stoga pisana bez npetenzija da bude jedini pravi cvedok nastanka, razvoja i perspektiva Sečnja. Pisana je iz razloga da od vela zaborava otrgne autentične fragmente života ovog podneblja, da se karakteristike dpyštvenog miljea, po mnogo čemu specifičnog i jedinstvenog, sačuvaju i ostanu kao vedočanstvo o jednom vremenu koje je bilo i lepo i teško… SARADNJA, sugestije, prilozi i ppedlozi biće i jesu samo dobpodošli. I sutra, kada se zaboravi pad na ovoj Monografiji, neka ona podseća dda ima još uvek mesta u razloga da se proširi i dopuni novim, korisnim podacima o tome kako smo nekada živeli u kako živimo danas. Opšte odlike GEOGRAFSKE KARAKTERISTIKE SEČANJ je po svojim karakteristikama tipično ravničarsko selo. Smešten je tridesetak kilometara jugoistočno od Zrenjanina na magistralnom putu prema susednoj CP Rumuniji od koje je udaljen dvadesetak kilometara. Naselje ima izuzetno povoljan geografski položaj i predstavlja centar opštine, koja po njemu i nosi ime. Putnom i delom železničkom mrežom povezan je Sečanj sa susednim mestima kao i komunama sa kojima se graniči. Današnji Sečanj je, prema nalazima, smešten u neposrednoj blizini razorenog Alasega, koji se pominje još u prvoj polovini XIV veka. Katastarska opština Sečanj smeštena je na nadmorskoj visini od 77 do 79 metara južni odnosno severni deo, a graniči se sa katastarskim opštinama Sutjeska i Krajišnik sa severa, Jaša Tomić sa istoka, Boka i Neuzina sa juga i sa zapada ponovo sa Sutjeskom. Smeštena je na 25-tom stepenu geografske širine i 84-tom stepenu geografske dužine. Reljef sela i okoline blago je zatalasana ravan i predstavlja aluvijalnu ravan. Praktično je smeštena na samom rubu aluvijalne ravni i lesne terase u neposrednoj blizini reke Tamiš. Zemljište je mahom aluvijalnog porekla, a generalno posmatrano teritorija Sečnja je uglavnom ravan bez izrazitijih reljefnih promena sa opštim padom od severa ka jugu, prema toku Tamiša. ---------------- KLIMA KLIMA Sečnja identična je klimi celog područja Vojvodine. To znači da je reč o kontinentalnoj klimi, mada je po svojim geografskim karakteristikama i položaju Sečanj smešten u područje kome bi pre odgovarala umereno kontinentalna klima. Iz prošlosti Sečnja Praistorija Sečnja i okoline GEOGRAFSKI položaj Sečnja i okoline i konfiguracija zemljišta uz rečni tok pružali su izvanredne uslove za boravak i život ljudi. Poznato je da su praistorijski ljudi najradije gradili svoje nastambe uz vodene, posebno rečne tokove, kuda su i vodili glavni putevi. Naselja su tako građena na terenima koji su dominirali okolinom i nisu bili ugroženi od poplava. Tako je i ovaj teren naseljavan već u neolitu. Poseban značaj u ovom delu Banata, imale su reke Tamiš, Begej i Tisa. Duž tih rečnih tokova osećao se upliv raznih civilizacija, a najprisutniji su bili uticaji iz susedne Rumunije, Mađarske, Bugarske, Srednjeg Istoka i Male Azije, što svedoče i nalazišta na brojnim lokalitetima ovog područja. Datumi za sećanje —PRVI put se u ovom delu Banata spominje srpska škola 1745. godine. U početku učitelji nisu imali posebnu školsku spremu, vrlo često su to bila sveštena lica. Oni su decu učili pisanju i čitanju. Za svoj rad su imali obezbeđen stan, hranu, ogrev, odelo i simboličnu nadoknadu u novcu. —U VREME vladavine Marije Terezije počinje planski rad na osnivanju i održavanju srpskih škola. Obavezna je bila nastava za mušku i žensku decu po prihvaćenom nastavnom programu i metodama. Obrazovanje je povereno isključivo obrazovanim učiteljima. Nadzor je poveren crkvi. Već oko 1860. godine Marija Terezija je naredila izgradnju i podizanje nemačkih škola. —BAHAT je u nekoliko navrata posetio, sin Marije Terezije, car Josif II. Evidentan je njegov boravak u ovom kraju 1768, 1770. i 1773. godine. Te posete su bile tajne i dolazio je pod imenom Fakeštajn. Pretpostavlja se da je posetio i Sečanj. —INAČE, car Karlo III i princ Evgenije Savojski su oslobodili 1716. godive Banat od Turaka. Tada je Banat imao oko 25.000 stavovnika, uglavnom Srba i nešto Rumuna. Mađari su živeli uz Moriš i Tisu. Banatski Srbi su bili podeljeni u dve episkopije, temišvarsku i vršačku. —TORONTALSKU županiju, kojoj je pripadao i Sečanj osnovala je Marija Terezija 23. aprila 1779. godine. Bečkerek je bio sedište jednog od četiri sreza sa 24 sela. Župan je ustoličen 4. oktobra. —PREMA podacima iz 1780. godine u Banatu je, bez područja Pančeva, Nove Palanke, Medadije i 23 sela Karanse Beškog okruga (južni Banat) bila sledeća struktura stanovništva: Rumuni 181.639 Srbi 78.780 Bugari 8.638 Cigani 5.272 Nemci 43.201 Jevreji 353 UKUPNO: 317.928 stanovnika Procenjeno je da je u čitavom Banatu bilo preko 350.000 stanovnika. —ARARSKA, Vršačka i Temišvarska eparhija 1769. godine imali su 87.104 domaćinstava, 1797. godine bilo je 159.910 stanovnika uglavnom brojni su bili Rumuni useljeni iz susedne Rumunije. Najveći prodor Rumuna zabeležen je u vremenu od 1788. do 1790. godine, kada su Turci probili kod podunavskog grada Oršave. U tom periodu procenjeno je da je doseljeno preko 20 hiljada Rumuna. —KMETOVI su oslobođeni davanja desetine od pčela, jaganjaca, živine, jaja, teladi i maslada, novim Urbarijalnim zakonom 1836. godine. —SEČANJ je ustupljen zagrebačkom kapitolu kao zamena za Hrvatska dobra 1801. godine. Četiri godine kasnije Srpsko stanovništvo se pod pritiskom odselilo na granicu nemačko-banatske regimente i osnovalo naselje Samoš. —UGOVOROM sa sveštenikom iz Sarče (Sutjeske) 1824. godine, parohijalnom svešteniku, čijoj je parohiji pripadao i Sečanj, dobilo je svog sveštenika. Bogomolja je do 1830. godine bila u školskoj zgradi. —NOVO groblje je urbanizovano 1830. godine. —SPRATNA školska zgrada je podignuta u centru sela u periodu od 1831. do 1833. godine. —JEDNA od najtežih godina u istoriji bila je 1831. kada je kolera „pokosila“ 53 osobe. —PRVA školska komisija je izabrana 1869, a škola je proglašena opštinskom 1870. godine. —POŠTA je otvorena 1876. godine u zgradi u kojoj se i danas nalazi. —VELIKI drveni most preko Tamiša, glavna saobraćajnica između gornjeg i donjeg Torontala, podignut je 1885. godine. —TORONTALSKA Štedionica AD osnovana je 1889. godine. Posle brzog bankrotstva, štediše je preuzela Pančevačka filijala Pučke banke. —ŽELEZNIČKA stanica, važno saobraćajno čvorište tog vremena, otvorena je 4. maja 1889. godive. Prva pruga je povezivala Bečkerek (Zrenjanin) i Ninčićevo (Međa). Dve godine kasnije, 7. jula 1891. puštena je u saobraćaj železvička pruga Sečanj—Vršac, a 25. novembra 1898. godine i pruga Sečanj—Alibunar i Samoš—Kovačica u dužini 64,5 kilometara. Banat je imao 14 železvičkih pruga u dužini oko 720 kilometara. —BANAT je krajem XIX veka raspolagao sa 1.200.993 katastarska jutra oranica, od čega je petina bila u rukama veleposednika. Sav taj potencijal privukao je mađarski kapital koji je inicirao razvoj poljovrivrede i industrije. Kako je bio veliki broj bezemljaša, sirotinja je bila sve brojnija. Zakonom 1898. godine počinje likvidacija feudalnih ostataka što utiče na povećanje eksploatacije agrarnog proletarijata. Plašeći se pokreta radnika, veleposednici su zahtevali smanjenje poreza seljacima u čemu su nalazili i sopstveni interes. Posebno je uticala na raspoloženje kapitalista Blemirska buna krajem devedesetih godina prošlog veka. —MLEKARSKA zadruga je osnovana 1898. godine i bila je druga u komitatu (okrugu). —VELIKA poplava je bila 1905. godine i odmah je započela izgradnja nasipa duž obale Tamiša. Regulacija rečnog korita je završena 1908. godine. —DRŽAVNI porez 1908. godine iznosio je 27.130, opštinski prirez 20.622 kruna. Sveukupne obaveze stanovvištva iznosile su 68.968 kruna ili 26,6 kruna po glavi stanovnika. Prema tom podatku Sečanj je imao 2.592 stanovnika. —U PRVOM svetskom ratu, u bici na Dobrudži, 24. avgusta 1916. godine među 18.510, bilo je i 6.225 vojnika iz Banata, Srema, Bačke i Baranje. Među njima je bvlo i Sečanjaca. U tom ratu je poginulo oko 30 stanovnika Sečnja. —BROJ stanovnika se kretao: 1869. godine 2.122, 1880. 2.246, 1890. 2.517, 1900. 2.596 i 1910. 2.174 stanovnika. —SEČANJ je 1919. godine pripojen Torontalsko-tamiškoj županiji. —PRILIKOM popisa stanovništva 31. januara 1921. godine popisano je ukupno 2.343 stanovnika od kojih je Srba bilo svega 66, Slovaka 8, ostalih Slovena četiri, Rumuna 24, Nemaca 2.090, Mađara 104 i ostalih 47. —INICIJATIVA za izgradnju banskog puta Vršac — Ritovi — Margita Mariolana (Plandište) — Sečanj u dužini 89,15 kilometara potekla je 1931. godine. Gradnja je planirana da se završi za pet godina. Cilj je bio obezbeđenje bolje komunikacije u delu Banata, u kojem živi više od 100.000 stanovnika i gde se nalazilo blizu 200 hiljada katastarskih jutara kvalitetnih oranica. Kasnije je bila predviđena gradnja puta prema Lazarevu. Stručnjaci su u elaboratu predvideli da se izgradnja može ostvariti uz pomoć većeg zajma na teret budućih generacija. Pripremljena je i potrebna tehnička i ekonomska dokumentacija. —U BANATU je 1931. godine delovalo 43 deoničarska društva. Prva sečanjska štedionica A.D. imala je kapital od 200 hiljada uz čist dohodak od 21.873 dinara. —U 1932. GODINI u Banatu su bila registrovana 289 industrijsih preduzeća. Među udruženim u novosadsko udruženje bila je i opštinska električna centrala u Sečnju. —TRGOVAČKO udruživanje 1932. godine imalo je članove u 10 mesta grada i sreza Jaša Tomić. Imalo je 282 člana među kojima su bili i trgovci iz Sečnja. —TVORNICA sira evidentirana je u registru 1938. godine. —SEČANJ je oslobođen 1. oktobra 1944. godine posle snažnog naleta jedinica NOP-a i Crvene armije. —ODLUKOM vlade Demokratske Federativne Jugoslavije u Sečanj su, posle nacionalizacije nemačke imovine, doselili 17. i 21. septembra 1945. godine 238 domaćinstava iz Bileća. Iz mostarskog kraja doselili su 25. aprila 1946. godine, Kosovski živalj se doselio 26. maja iste godine. Poljoprivreda nosilac razvoja POLJOPRIVREDA je oduvek značila život za stanovništvo. Nosioci spomenice 1941....NARODNI HEROJI...PALI BORCI... -------------------------------- Knjiga je NOVA..... --------------------------- . ➡️ ➡️ SREM➡️ ➡️

RECENZIJA Knjiga recepata za korišćenje lekovitog bilja je svestran, obiman i iscrpan priručnik za tradicionalno lečenje veoma velikog broja bolesti. Iza ovog dela, leže mnoge godine posvećenog rada i veliko praktično iskustvo. Jedna od prednosti je raspored rccepata prema bolestima. Ova knjiga može da posluži kao priručnik i savetnik, ne samo u svakoj kući, nego i u lekarskoj ordinaciji. Među mnogim knjigama sličnog sadržaja koje se danas mogu naći po našim knjižarama, ovu knjigu Đure Čučkovića toplo preporučujemo kao jednu od retko profesionalnih i iscrpnih knjiga ove vrste. Prim. dr sci. Todor Jovanović i njegova ćerka Mila Sadržaj KAKO SE KNJIGA KORISTI, 6 PREDGOVOR, 42 UVOD, 44 PRIPREMA LEKOVITOG BILJA, 45 SKUPLjANJE LEKOVITOG BILJA, 45 SUŠENJE LEKOVITOG BILJA, 45 SKLADIŠTENJE LEKOVITOG BILJA, 45 OPŠTA UPUTSTVA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 46 UOBIČAJENA PRIPREMA ČAJEVA, 46 PRIPREMA SOKA OD SVEŽEG BILJA, 46 PRIPREMA SIRUPA OD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA EKSTRAKTAOD SVEŽEG BILJA, 47 PRIPREMA SOKA IZ DRVENASTOG STABLA BILJKE, 47 PRIPREMA BILJNIH ALKOHOLNIH TINKTURA, 47 PRIPREMA ČAJA OD RAZBLAŽENOG VINA, 47 PRIPREMA BILJNIH MASTI, 47 PRIPREMA BILJNIH ULJA, 48 PRIPREMA ETERIČNIH ULJA, 48 PRIPREMA ORAHOVOG MEDA, 48 PRIPREMA UVARKA METODOM UKUVAVANJA, 48 PRIPREMA ŠVEDSKE GRANČICE, 48 PRIPREMA KAFE OD ŽIRA HRASTA, 48 PRIPREMA VODE OD GLINE, 48 PRIPREMA JABUKOVOG SIRĆETA, 49 PUENJE GORKIH ČAJEVA, 49 PUENJE ULJA KAO LEKA, 49 SLABO PODNOŠENJE MIRISA BELOG LUKA, 49 PRIPREMA KUPKl, 49 PRIPREMA TOPLE KAŠE ZA OBLOG, 49 PRIPREMA OBLOGA OD SVEŽIH LISTOVA BILJKE, 49 PRIPREMA ĆAJA ZA INHALACIJU, 49 VREME KORIŠĆENJA BIIJNIH PROIZVODA, 50 NEŽEUENE NUS POJAVE, 50 ZAMENA ZA KVASAC, 50 ADEKVATNA ZAMENA NEKIM ĆAJEVIMA, 50 UPOZORENJA KORISNICIMA LEKOVITOG BILJA, 51 AKUTNA I HRONIĆNA OBLJENJA, 51 KORIŠĆENE MERNE JEDINICE, 51 O1. KOSA (CAPILU), 51 01.01. OBLJENJE KORENA KOSE, 52 01.02. OBLJENJE KORENA KOSE SA POJAVOM LIŠAJA, 52 01.03. OBLJENJE KORENA KOSE SA OPADANJEM KOSE, 52 01.04. PERUTANJE KOSE, 52 01.05. MASNA KOSA SA PERUTANJEM, 53 01.06. MASNA KOSA SA OPADANJEM I PERUTANJEM, 53 01.07. SEBOREJA, 83 01.08. OPADANJE KOSE, 84 01.09. OPADANJE KOSE ZBOG SEKIRACIJE, 54 01.10. OPADANJE KOSE OD TIFUSA, 54 01.11. PREVREMENO SEDENJE KOSE, 54 01.12. LOMLJIVOST KOSE, 55 01.13. RASCVETALA KOSA, 55 01.14. VAŠI, GNJIDE U KOSI, 55 01.15. MIKROSPORIJA, 55 01.16. KOSOJED, FAVS, 56 01.17. ĆELAVOST, 56 01.18. VRAĆANJE PRIRODNE BOJE KOSI, 56 01.19. BOJENJE KOSE PRIRODNOM BOJOM, 57 01.20. POBOLJŠANJE SJAJA KOSE, 57 01.21. POBOLJŠANJE RASTA KOSE, 57 01.22. JAĆANJE KOSE, 57 02. LICE (FACEES), 58 02.01. CRVENELO LICA, 58 02.02. PROŠIRENI KAPILARI NA LICU, 58 02.03. PEGE NA LICU, 58 02.04. CRVENE PEGE NA LICU, 58 02.05. PERUTANJE KOŽE LICA, 59 02.06. BUBULJICE NA LICU, 59 02.07. BRADAVICE NA LICU, 59 02.08. KRASTICE NA LICU, 59 02.09. ISKRIVLJENJE JEDNE STRANE LICA, 59 02.10. INFEKCIJA KOŽE LICA, 60 02.11. MASNA KOŽA LICA, 60 02.12. SUVA KOŽA LICA, 60 02.13. DLAČICE NA LICU, DEPILACIJA, 60 02.14. TUBERKULOZA KOŽE LICA, 60 02.15. BORE NA LICU, 61 02.16. PREVENTIVA PROTIV BORA, 61 02.17. UVEĆAN PODBRADAK, 61 02.18. ZAŠTITA LICA OD RAZNIH ŠTETNIH UTICAJA, 61 02.19. ZAŠTITA LICA OD SUNCA I VETRA, 61 02.20. OSVEŽAVANJE KOŽE LICA, 62 02.21. PODMLAĐIVANJE LICA, 62 03. OKO (OCULUS), 62 03.01. BOL U OKU , 62 03.02. ZAPALJENJE OČIJU, 62 03.03. ZAPALJENJE UNUTRAŠNJIH DELOVA OKA, 63 03.04. ZAPALJENJE VEŽNJAČE, KONJUKTIVITIS, 63 03.05. ZAPALJENJE DONJE IVICE KAPAKA, 64 03.06. POREMEĆAJ SLUZNICE OKA, RETINA, 64 03.07. OČNE TEGOBE ZBOG DUABETESA, RETINOPATIJA, 64 03.08. OSETUIVOST OČIJU NA SVETLO, 64 03.09. SLABOST VIDA ZBOG BOLESTI BUBREGA, 64 03.10. NADRAŽENE OČI, 64 03.11. NEČISTOĆA OČIJU, 64 03.12. ALERGIJA OČIJU, 64 03.13. ČIREVI NA OKU, 65 03.14. KRVARENJE KAPILARA OKA, 65 03.15. VELIKI OČNI PRITISAK, GLAUKOM, 65 03.16. MAGLA PRED OČIMA, 66 03.17. MRAK PRED OČIMA, 66 03.18. MUTNE OČI, 66 03.19. ZAŠTITA OD EKRANA, 66 03.20. TRAHOM, 67 03.21. OBOLELA ROŽNJAČA, 67 03.22. OŠTEĆENJE MREŽNJAČE, 67 03.23. SUŽENJE ZENICE, 67 03.24. MRENA, KATARAKTA, 67 03.25. PREVENTIVA KATARAKTI, 68 03.26. TREPERENJE OČNOG KAPKA, 68 03.27. UMORNI OČNI KAPCI, 68 03.28. ČMIČAK, 68 03.29. ISPIRANJE OČNIH KAPAKA, 69 03.30. PECKANJE OČNIH KAPKA, 69 03.31. POTKOŽNI IZLIV KRVI U KAPCIMA, MODRI KAPCI, 69 03.32. PODOČNJACI, 69 03.33. OTOCI OKO OČIJU, 69 03.34. ISPADANJE OBRVA, 69 03.35. KRVAVI PODLIV POSLE UDARA U OKO, 70 03.36. SUZENJE OČIJU, 70 03.37. GUBITAK SUZE, 70 03.38. KRMELJIVOST OČIJU, 70 03.39. ZAŠTITA OD SLEPILA STARIJIH, 70 03.40. NOĆNO SLEPILO, 71 03.41. KRATKOVIDNOST, 71 03.42. DALEKOVIDNOST, 71 03.43. RAZROKOST, 72 03.44. POBOLJŠANJE VIDA, 72 03.45. POBOLJŠANE BISTRINE VIDA, 73 03.46. JAČANJE OČIJU I VIDNOG NERVA, 73 04. UVO (AURIS), 74 04.01. BOLU UVU, 74 04.02. NAGLI BOL U UVU, 74 04.03. SEVANJE U UVU, 75 04.04. REUMATIĆNI BOL U UVU, 75 04.05. BOL UVA KOD DECE, 75 04.06. AKUTNO ZAPALJENJE UŠNOG KANALA, 75 04.07. AKUTNO ZAPALJENJE SREDNJEG UVA, 76 04.08. HRONIČNO ZAPLJENJE UŠNOG KANALA, 76 04.09. HRONIČNO ZAPLJENJE SREDNJEG UVA, 76 04.10. GNOJNO ZAPLJENJE UŠNOG KANALA, 76 04.11. GNOJNO ZAPLJENJE SREDNJEG UVA, 77 04.12. CURENJE 1Z UŠNOG KANALA, 77 04.13. KRVARENJE 1Z UŠNOG KANALA, 77 04.14. IZBACIVANJE STRANOG PREDMETA IZ UŠNOG KANALA, 77 04.15. SVRAB U UVU, 77 04.16. SKLEROZA UNUTRAŠNJOSTI UVA, 77 04.17. ZUJANJE U UŠIMA - TINITUS, 78 04.18. PRIGLUVOST, 78 04.19. GLUVOĆA, 79 04.20. ZAUŠKE - MUMPS, 79 04.21. POREMEĆAJ RAVNOTEŽE I ORUENTACIJE, 79 04.22. ISPIRANJE UVA, 80 04.23. PROČIŠĆAVANJE UVA, 80 04.24. JAČANJE SLUHA, 80 05. NOS (NASUS), 80 05.01. AKUTNO ZAPLJENJE NOSA, 80 05.02. HRONIČNO ZAPLJENJE NOSA, :, 8< 05.03. ZAPUŠENOST NOSA, 81 05.04. CRVENILO NOSA, 81 05.05. NAGLO KRVARENJE IZ NOSA, 81 05.06. HRONIČNO KRVARENJE IZ NOSA, 82 05.07. AKUTNA KIJAVICA, 82 05.08. HRONIČNA KIJAVICA, 82 05.09. ALERGUSKA KIJAVICA, 82 05.10. POLENSKA KIJAVICA - SENSKA KIJAVICA, 82 05.11. BUBULJICE U NOSU, 83 05.12. ČIRIĆI U NOSU, 83 05.13. KRASTICE U NOSU, 83 05.14. POLIPI U NOSU, 83 05.15. SINUSI, 84 05.16. GUBITAK ČULA MIRISA, 84 06. USTA (OS), 84 06.01. ISKRIVUENJE USTA, 84 06.02. SLINJENJE IZ USTA, 84 06.03. ŽVALE NA USTIMA, 85 06.04. ISPUCALE USNE, 85 06.05. SUVE USNE, 85 06.06. ŽEĐ, 85 06.07. ŽEĐ ZBOG DIJABETESA, 85 06.08. ZADAH IZ USTA, 85 06.09. ZADAH IZ USTA ZBOG POKVARENIH ZUBA, 86 06.10. ZADAH IZ USTA ZBOG BOLESNIH DESNI, 86 06.11. ZADAH IZ USTA ZBOG ZAPALENJA KRAJNIKA, 86 06.12. ZADAH IZ USTA ZBOG PRIŠTA U USNOJ ŠUPLJINI, 86 06.13. ZADAH IZ USTA ZBOG NASLAGA NA JEZIKU, 86 06.14. ZADAH IZ USTA ZBOG OBOLENJA ŽELUDCA, 86 06.15. ZADAH IZ USTA PUŠAČA, 87 06.16. MEHURIĆI, HERPES FEBRILIS, 87 06.17. POVEĆANO LUČENJE PLJUVAČKE, 87 06.18. SMANJENO LUČENJE PLJUVAČKE, 88 06.19. KAMEN U PLJUVAČNIM ŽLEZĐAMA, 88 06.20. AKUTNO ZAPALJENJE USNE ŠUPUINE, 88 06.21. HRONIČNO ZAPALJENJE USNE ŠUPUINE, 88 06.22. GNOJENJE USNE ŠUPUINE, 89 06.23. GNOJNA ANGINA, 89 06.24. PLIKOVI U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.25. ČIRIĆI U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.26. RANICE U USNOJ ŠUPLJINI, 89 06.27. POLIPI U GRLU ILI NA NEPCIMA, 89 06.28. ČVOR NA NEPCU, 90 06.29. GUIVIČNA INFEKCIJA USTA, 90 06.30. KRVAVO PLJUVANJE, 90 06.31. NATEČENI KRAJNICI, 90 06.32. ZAPALJENJE KRAJNIKA, 90 06.33. ANGINA KRAJNIKA, 91 06.34. OSVEŽAVANJE USTA, 91 06.35. JAČANJE SLUZNICE USTA, 91 07. JEZIK (LINGUA), 92 07.01. AKUTNO ZAPALJENJE JEZIKA, 92 07.02. HRONIĆNO ZAPALJENJE JEZIKA, 92 07.03. ZAPLITANJE U GOVORU, 92 07.04. MRMLJANJE, NEJASAN IZGOVOR, 93 07.05. MUCANJE, 93 07.06. OBLOŽEN BELIČAST JEZIK ZBOG TEMPERATURE, 93 07.07. JEZIK SA RASEKOTINAMA, 93 07.08. RANICE NA JEZIKU, 94 07.09. PARALIZA JEZIKA, 94 07.10. GUBLJENJE ČULA UKUSA, 94 08. ZUBI (DENTES), 94 08.01. BOL ZUBA, ZUBOBOLJA, 94 08.02. BOL ZUBA SA NATEČENIM DESNIMA, 95 08.03. BOLOVI KOD DOBIJANJA DEČJIH ZUBA, 95 08.04. SLABI KLIMAVI ZUBI, 95 08.05. UULJANJE I ISPAĐANJE ZUBA, PARADENTOZA, 95 08.06. KRVARENJE OKO ZUBA, 96 08.07. HRONIČNO KRVARENJE OKO ZUBA, 96 08.08. ZARASTANE RANA KOD VAĐENJA ZUBA, 96 08.09. KARIJES - ZUBNl KAMENAC, 96 08.10. OSETUIVA ZUBNA CAKLINA, 97 08.11. POBOUŠANJE BELINE ZUBA, 97 08.12. ODRŽAVANJE ZDRAVIH ZUBA, 97 08.13. JAČANJE ZUBA, 97 09. DESNI (GINGIVA), 98 09.01. OTICANJE DESNI, 98 09.02. OTICANJE DESNI SA OTOKOM OBRAZA, 98 09.03. ZAPLJENJE DESNI, 98 09.04. ZAPLJENJE DESNI ZBOG BAKTERUA - GINGIVITS, 98 09.05. GNOJENJE DESNI, 99 09.06. POVLAČENJE DESNI OKO ZUBA, 99 09.07. KRVARENJE DESNI. 99 09.08. OŠTEĆENJE DESNI OKO ZUBA, 99 09.09. TRULJENJE DESNI, 99 09.10. FISTULA NA DESNIMA, 100 09.11. ČIRIĆI NA DESNIMA, 100 09.12. ISPIRANJE DESNI, 100 09.13. JAČANJE DESNI, 100 10. VRAT (COLLUM), 101 10.01. BOL U VRATU, 101 10.02. BOL VRATNIH ŽILA U POTILJKU, 101 10.03. SEVANJE VRATA, 101 10.04. AKUTNI OTOK ŽLEZDA VRATA, 101 10.05. HRONIČNI OTOK ŽLEZDA VRATA, 102 10.06. ZAPLJENJE VRATA, 102 10.07. SUŽAVANJE VRATNIH ARTERIJA, 102 10.08. ŠKROFULOZA VRATA, 102 10.09. UKOČENOST VRATA, 103 11. ŠTITASTA ŽLEZDA (THYROIDEA), 103 11.01. HIPOTIREOZA - SMANJENO LUČENJE HORMONA ŠTITASTE ŽLEZDE, 103 11.02. HIPERTIREOZA - POVEČANO LUČENJE HORMONA ŠTITASTE ŽLEZDE - BAZEDOVA BOLEST, 104 11.03. STRUMA - GUŠAVOST, 104 11.04. POREMEĆEN RAD ŠTITASTE ŽLEZDE, 105 11.05. ČVORIĆI NA ŠTITASTOJ ŽLEZDI, 105 11.06. JAĆANJE ŠTITASTE ŽLEZDE, 106 12. GRKLJAN (LARYNX), 106 12.01. AKUTNO ZAPLJENJE GRLA, 106 12.02. HRONIČNO ZAPALIENJE GRLA, 107 12.03. ALERGIJA GRLA NA AMBROZUU, 107 12.04. BAKTERUE U GRLU, 107 12.05. ČIREVI U GRLU, 107 12.06. AKUTNA PROMUKLOST, 107 12.07. HRONIČNA TRAJNA PROMUKLOST, 108 12.08. HRAPAV GLAS, 108 12.09. GRČ GLASNIH ŽICA, 108 12.10. OTEKLE GLASNE ŽICE, 109 12.11. ZAPALJENJE GLASNIH ŽICA, LARINGITIS, 109 12.12. POLIPI GLASNIH ŽICA, 109 12.13. GUBITAK GLASA, 109 12.14. OPORAVAK OD DUGOG PEVANJA ILI GOVORA, 110 12.15. JAČANJE GLASNIH ŽICA, 110 13. DUŠNIK (TRACHEA), 110 13.01. GRČ DUŠNIKA, 110 13.02. AKUTNO ZAPALJENJE DUŠNIKA, 111 13.03. HRONIČNO ZAPALJENJE DUŠNIKA, 111 13.04. RANICE NA DUŠNIKU, 111 13.05. KRVARENJE DUŠNIKA IZ NAPRSLIH KAPILARA, 112 13.06. TUBERKULOZA DUŠNIKA, 112 14. DUŠNICE (BRONCHI), 113 14.01. GRČ DUŠNICA, 113 14.02. AKUTNO ZAPALJENJE DUŠNICA, AKUTNI BRONHITIS, 113 14.03. HRONIČNO ZAPALJENJE DUŠNICA, HRONIČNI BRONHITIS.113 14.04. SUVI BRONHITIS DUŠNICA, 113 14.05. BRONHIEKTAZIJE, PROŠIRENJE DUŠNICA, 114 14.06. SPAZMODIČNI BRONHITIS SA NAPADOM, 114 14.07. STARAČKI BRONHITIS, 114 14.08. BRONHITIS SA IZBACIVANJEM GNOJA, 115 14.09. BRONHITIS SA TRNJENJEM, 115 14.10. TUBERKULOZNI BRONHITIS, 116 14.11. KRVARENJE DUŠNICA, 116 14.12. BRONHIJALNA ASTMA BEZ SLUZI, LAKŠI OBLIK, 116 14.13. BRONHIJALNA ASTMA SA SLUZI I ŠLAJMOM, 117 14.14. BRONHIJALNA ASTMA NA NERVNOJ BAZI, 117 14.15. BRONHIJALNA ASTMA SA NAPADOM, 117 14.16. PROČIŠĆAVANJE ZAPUŠENIH BRONHIJA, 118 15. PLUĆA (PULMONES), 118 15.01. KAŠALJ, 118 15.02. PREHLADA, NAZEB, 119 15.03. SKLONOST PREHLADAMA, 119 15.04. PROZEB, 120 15.05. KAŠALJ SA SUKRVIČASTIM ISPLJUVKOM, 120 15.06. POBOLJŠANJE IZBACIVANJA ŠLAJMA, 121 15.07. IZAZIVANJE ZNOJENJA, 121 15.08. PROTIV PRETERANOG ZNOJENJA, 121 15.09. TEMPEARTURA KOJA PADA I RASTE, 121 15.10. PROBADANJE U PLUĆIMA, 122 15.11. ZAPALJENJE PLUĆA, PNEUMONIJA, 122 15.12. ZAPLJENJE PLUĆNIH VRSKOVA, 123 15.13. OTVRDNUĆE PLUĆA POSLE ZAPALJENJA, 123 15.14. ALERGIJA - PREOSETLJIVOST ZBOG LABILNOG STANJA PLUĆA, 123 15.15. ALERGIJA NA PRAŠINU, 123 15.16. ALERGIJA - PROŠIRENJE PLUĆA, EMFIZEM, 124 15.17. PROŠIRENJE PLUĆA SA BRONHITISOM, 124 15.18. PROŠIRENJE PLUĆA SA ASTMOM - SIPNJA, 124 15.19. OTEŽANO DISANJE - ZAPTIV, 124 15.20. GNOJNI ISPLJUVAK, 125 15.21. KRVARENJE IZ PLUĆA, *25 15.22. KRVAVA SLUZ IZ PLUĆA, 125 15.23. GANGRENA PLUĆA, 125 15.24. AKUTNA TUBERKULOZA PLUĆA, 126 15.25. HRONIČNA TUBERKULOZA PLUĆA, 126 15.26. NOĆNO ZNOJENJE IZAZVANO TUBERKULOZOM PLUĆA, 127 15.27. PREVENTIVA TUBERKULOZI PLUĆA, 127 15.28. EHINOKOKUS PLUĆA, 127 15.29. AZBESTOZA, 127 15.30. VODA U PLUĆIMA, 127 15.31. AKUTNO ZAPLJENJE PLUĆNE MARAMICE - PLEURA, 128 15.32. ZAPLJENJE PLUĆNE MARAMICE SA IZLIVOM VODE, 128 15.33. ZAPLJENJE POREBRICE - PLEURITIS, 128 15.34. PROČIŠĆAVANJE PLUĆA, 129 15.35. JAČANJE CIRKULACUE KRVI U PLUĆIMA, 129 15.36. JAČANJE PLUĆA, 129 16. ŽDRELO (PHARYNX), 129 16.01. BOL U ŽDRELU, 130 16.02. AKUTNO ZAPLJENJE ŽDRELA, 130 16.03. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽDRELA, 130 16.04. ZAPLJENJE SLUZNICE ŽDRELA I KRAJNIKA - ANGINA, 130 16.05. SUVOĆA ŽDRELA, 131 16.06. RANICE U ŽDRELU, 131 16.07. GNOJENJE ŽDRELA, 131 16.08. KRVARENJE ŽDRELA, 131 16.09. POLIPI U ŽDRELU, 131 16.10. OTEŽANO GUTANJE, 131 16.11. JAČANJE ŽDRELA, 132 17. JEDNJAK (ESOPHAGUS), 132 17.01. BOL JEDNJAKA, 132 17.02. GRČ JEDNJAKA, 132 17.03. GRĆ JEDNJAKA NA NERVNOJ BAZI, 132 17.04. AKUTNO ZAPLJENJE JEDNJAKA, 133 17.05. HRONIČNO ZAPLJENJE JEDNJAKA, 133 17.06. SMANJENJE SLUZAVOSTI JEDNJAKA, 133 17.07. GNOJENJE JEDNJAKA, 133 17.08. RANICE NA JEDNJAKU, 134 17.09. JAČANJE JEDNJAKA, 134 18. TRBUŠNA ŠUPUINA (CAVUM ABDOMINIS), 134 18.01. BOL U TRBUHU, 134 18.02. BOL U DONJEM TRBUHU, 134 18.03. GRČEVI U TRBUHU, 134 18.04. OTOK TRBUHA, 135 18.05. AKUTNO ZAPALJENJE TRBUŠNE MARAMICE, 135 18.06. TUBERKULOZA TRBUŠNE MARAMICE, 136 18.07. MLITAVOST TRBUHA, 136 18.08. KILA, BRUH, 136 18.09. NADUVENOST TRBUHA, 136 18.10. NADUVENOST TRBUHA U MENOPAUZI, 136 18.11. VODA U TRBUHU, 137 18.12. VODA U TRBUHU ZBOG ZASTOJA JETRE, 137 18.13. VODA U TRBUHU ZBOG OBOLJENJA BUBREGA, 137 18.14. VODA U TRBUHU SA OTOKOM TRBUHA I NOGU, 137 18.15. SMANJENJE CELULITA, 138 18.16. GOJAZNOST, DEBLJINA, 138 18.17. MRŠAVOST, 139 18.18. JAČANJE MIŠIĆA TRBUHA, 139 19. ŽELUDAC (VENTRICULUS ILI GASTER), 139 19.01. TEGOBE SA ŽELUDCEM, 140 19.02. AKUTAN BOL ŽELUDCA, 140 19.03. HRONIČAN BOL ŽELUDCA, 140 19.04. BOL ŽELUDCA ZBOG POKVARENE HRANE, 140 19.05. BOL ŽELUDCA ZBOG RAZNEH TROVANJA, 140 19.06. BOL ŽELUDCA ZBOG SEKIRACIJE, 141 19.07. AKUTNI GRČ ŽELUDCA, 141 19.08. HRONIČNI GRČ ŽELUDCA, 141 19.09. AKUTNO ZAPALJENJE ŽELUDCA, 141 19.10. AKUTNO ZAPALJENJE SLUZNICE, GASTRITIS ŽELUDCA.142 19.11. HRONIČNI GASTRITIS ŽELUDCA, 142 19.12. ATROFIČNI GASTRITIS ŽELUDCA, 143 19.13. HIPOACIDNI GASTRITIS ŽELUDCA, 144 19.14. NERVOZA ŽELUDCA SA GLAVOBOLJOM, 145 19.15. MUČNINA U ŽELUDCU, 145 19.16. MUČNBMA U ŽELUDCU KOD PROMENE GODIŠNJIH DOBA, 145 19.17. MUČNINA POSLE ANESTEZIJE ILI HEMOTERAPIJE, 145 19.18. JUTARNJA MUČNINA, 146 19.19. PREHLAĐENOST ŽELUDCA, 146 19.20. AKUTNO NADIMANJE ŽELUDCA, 146 19.21. HRONIČNO NADIMANJE ŽELUDCA, 146 19.22. NADIMANJE ŽELUDCA ZBOG SMANJENOG LUČENJA HLOROVODONIČNE KISELINE, 146 19.23. NADIMANJE ŽELUDCA ZBOG NERVOZE, AEROFAGIJA, 147 19.24. NADIMANJE I TRBOBOLJA KOD MALE DECE, 147 19.25. NEZADRŽIVI VETROVI, 147 19.26. IZAZIVANJE VETROVA, 147 19.27. OSETLJIV ŽELUDAC, '47 19.28. GORUŠICA U ŽELUDCU - ŽGARAVICA, 147 19.29. AKUTNO ŠTUCANJE, 148 19.30. HRONIČNO ŠTUCANJE, 148 19.31. KISELO ŠTUCANJE, 148 19.32. AKUTNO PODRIGIVANJE, 148 19.33. HRONIČNO PODRIGIVANJE, 148 19.34. KISELO PODRIGIVANJE, 149 19.35. AKUTNO GAĐENJE, 149 19.36. HRONIČNO GAĐENJE, 149 19.37. AKUTNO POVRAĆANJE, 149 19.38. HRONIČNO POVRAĆANJE, 149 19.39. IZAZIVANJE POVRAĆANJA, 150 19.40. UMIRENJE ŽELUDCA POSLE POVRAĆANJA, 150 19.41. SPREČAVANJE POVRAĆANJA, 150 19.42. POVRAĆANJE KRVI IZ ŽELUDCA, 150 19.43. KRVARENJE IZ ŽELUDCA, 150 19.44. PROGUTAN PREDMET, 150 19.45. PROGUTANA OSA ILI INSEKT, 151 19.46. SMANJENA KISELINA U ŽELUDCU, 151 19.47. POVEĆANA KISELINA U ŽELUDCU, 151 19.48. SVOĐENJE ŽELUČANE KISELINE NA NORMALU, 151 19.49. OŠTEĆENJE ŽELUDČANOG ZIDA, 152 19.50. AKUTNI ČIR ŽELUDCA, 152 19.51. HRONIČNI ČIR ŽELUDCA, 153 19.52. ČIR ŽELUDCA - POSLE OPERACUE, 153 19.53. TEŠKOĆE NAKON OPERACUE ŽELUDCA, 154 19.54. ČIR ŽELUDCA NALIK NA RAK, 154 19.55. TRBUŠNI GRIP, 154 19.56. BAKTERUE U ŽELUDCU, 154 19.57. HELICO BAKTERUA U ŽELUDCU, 154 19.58. PROŠIRENJE ŽELUDCA, 155 19.59. SPUŠTEN ŽELUDAC, 155 19.60. MLITAVOST MIŠIĆA ŽELUDCA - ATOMIČNA DISPEPSUA.155 19.61. PROBLEM SLABOG PRAŽNJENJA ŽELUDCA, 156 19.62. SPREČAVANJE TRUIJENJA U ŽELUDCU, 156 19.63. PREKOMERNO LUČENJE SLUZI ŽELUDCA, 156 19.64. POBOUŠANJE VARENJA ŽELUDCA, 156 19.65. OBNAVLJANJE SLUZI ŽELUDCA, 156 19.66. PROČIŠĆAVANJE ŽELUDCA, 156 19.67. JAČANJE ŽELUDCA, 157 20. DVANAESTPALAČNO CREVO (DUODENUM), 157 20.01. AKUTNO ZAPLJENJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 157 20.02. HRONIČNO ZAPLJENJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 157 20.03. ČIR DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 20.04. PROČIŠĆAVANE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 20.05. JAČANJE DVANAESTPALAČNOG CREVA, 158 21. TANKO CREVO (INTESTINUM TENUE), 159 21.01. DIJETA KOD OBOLJENJA TANKOG CREVA, 159 21.02. OPŠTE TEGOBE PROBAVNOG TRAKTA, 159 21.03. BOL TANKOG CREVA, 159 21.04. BOL TANKOG CREVA ZBOG SEKIRACIJE, 159 21.05. BOL TANKOG CREVA ZBOG POKVARENE HRANE, 160 21.06. GRĆEVI TANKOG CREVA, 160 21.07. GRČEVI TANKOG CREVA SA ŽESTOKIM BOLOM, 160 21.08. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA, ENTERITIS, 160 21.09. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA ŽESTOKIM BOLOM 161 21.10. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA PROLIVOM, 161 21.11. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA GASOVIMA, 161 21.12. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA POVRAĆANJEM.161 21.13. AKUTNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA KRVAVIM POVRAĆANJEM, 161 21.14. VIRUSNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA I ŽELUDCA, 161 21.15. HRONIČNO ZAPALJENJE TANKOG CREVA SA PROLIVOM, 162 21.16. ZAPALJENJE SLUZNICE PROBAVNOG TRAKTA, 162 21.17. POREMEĆAJ VARENJA, DISPEPSIJA, 162 21.18. POREMEĆAJ UPIJANJA HRANE, RESORPCIJA (MALAPSORCIJA). 162 21.19. DEHIDRATACIJA ORGANIZMA, 163 21.20. OŠTEĆENJE SLUZNICE CREVA, :, 163 21.21. AKUTNO POVEĆANO LUČENJE CREVNOG SOKA, 163 21.22. HRONIČNO POVEĆANO LUČENJE CREVNOG SOKA, 163 21.23. SMANJENO LUČENJE CREVNOG SOKA, 164 21.24. RANICE NA TANKOM CREVU, 164 21.25. ČIRIĆI NATANKOM CREVU, 164 21.26. KANDIDA U CREVIMA, 164 21.27. INFEKCIJA DIGESTIVNOG TRAKTA, 164 21.28. ANEMIJA CREVNOG TRAKTA, 164 21.29. REGULATOR CREVNE CIRKULACUE, 165 21.30. POBOLJŠANJE VARENJA, 165 21.31. OBNAVLJANJE CREVNE FLORE, 165 21.32. OSVEŽAVANJE SLUZNICA PROBAVNOG TRAKTA, 165 21.33. POBOLJŠANJE LUČENJA ENZIMA, 165 21.34. PROČIŠĆAVANJE TANKOG CREVA, 165 21.35. PROČIŠĆAVANJE SLUZNICE PROBAVNIH ORGANA, 166 21.36. JAČANJE TANKOG CREVA, 166 22. DEBELO CREVO (INTESTINUM GRASSUM), 166 22.01. BOL DEBELOG CREVA, 166 22.02. GRČEVI DEBELOG CREVA, 166 22.03. AKUTNO ZAPALJENJE SLEPOG CREVA, 167 22.04. HRONIČNO ZAPALJENJE SLEPOG CREVA, 167 22.05. AKUTNO ZAPLJENJE DEBELOG CREVA, 167 22.06. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITS, 167 , 22.07. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITS MUCOSA, 168 22.08. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - COLITIS ULCEROSA, 168 22.09. ZAPLJENJE DEBELOG CREVA - KRONOVA BOLEST, 168 22.10. SLABA PERISTATIKA DEBELOG CREVA, 169 22.11. KRVARENJE DEBELOG CREVA, 169 22.12. TRULJENJE HRANE U CREVIMA, 169 22.13. RANICE NA DEBELOM CREVU, 170 22.14. DIVERTOCULE CREVA, 170 22.15. POLIPI CREVA, 1170 22.16. NADIMANJE CREVA - GASOVI, 170 22.17. LENJOST CREVA, 171 22.18. AKUTNI ZATVOR - OPSTIPACIJA, 171 22.19. HRONIČNI ZATVOR, 171 22.20. HRONIČNI ZATVOR STOLICE KOD TRUDNICA I DECE, 171 22.21. PROLIV - DIJAREJA, 172 22.22. AKUTNI DEČJI PROLIV, 172 22.23. PROUV SA JAKIM BOLOM, 172 22.24. PROLIV SA POVRAĆANJEM, 172 22.25. TURISTIČKI PROLIV, 172 22.26. PROLIV ZBOG SEKIRACIJE, 172 22.27. PROLIV SA SLUZI, 173 22.28. PROLIV SA GROZNICOM, 173 22.29. PROLIV SA GASOVIMA, 173 22.30. KRVAVI PROLIV, 173 22.31. UČESTALI PROLIV, 173 22.32. HRONIČNI PROLIV, 173 22.33. EPIDEMIJA KRVAVOG PROLIVA, 174 22.34. STOLICA SA SMRADOM, 174 22.35. STOLICA SA CRVIĆIMA, 174 22.36. KRVAVA STOLICA, 174 22.37. UREĐIVANJE STOLICE, 175 22.38. CREVNI PARAZITI, 175 22.39. CREVNI PARAZITI KOD DECE, 175 22.40. GLISTE, 175 22.41. PANTLJIČARA - TRAKAVICA, 176 22.42. SPRIJE, 176 22.43. TUBERKULOZA DEBELOG CREVA, 176 22.44. BOL ČMARA, 176 22.45. GRČEVI ČMARA, 176 22.46. ZAPLJENJE ČMARA, 176 22.47. SVRAB ČMARA, 177 22.48. SVRAB ČMARA ZBOG SEKIRACIJE, 177 22.49. RANICE ILI PUKOTINE NA ČMARU, 177 22.50. FISTULE I ČIRIĆI NA ČMARU, 177 22.51. SLABOST MIŠIĆA ČMARA, 177 22.52. ŠULJEVI, HEMOROIDI, 177 22.53. BOL ZBOG NADRAŽENIH ŠULJEVA, 179 22.54. UNUTRAŠNJI ZATVORENI ŠULJEVI, 179 22.55. KRVARENJE ŠULJEVA, 179 22.56. ISPADANJE DEBELOG CREVA, 179 22.57. PROČIŠĆAVANJE DEBELOG CREVA, 180 22.58. JAČANJE DEBELOG CREVA, 180 23. JETRA (HEPAR), 181 23.01. PREVENTIVA BOLESTIMA JETRE, 182 23.02. BOL JETRE, 182 23.03. BOL JETRE ZBOG SEKIRACIJE, 182 23.04. AKUTNO ZAPALJENJE JETRE, HEPATITIS, 183 23.05. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, 184 23.06. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, LAKŠI OBLIK CIROZE, 184 23.07. HRONIČNO ZAPALJENJE JETRE, POODMAKLA CIROZA, 184 23.08. MONONUKLEOZA, 185 23.09. MASNA JETRA, 185 23.10. ALERGIJA ZBOG LABILNOG STANJA JETRE, 185 23.11. ANAFILAKSA, 186 23.12. SLABO LUČENJE ŽUČI, 186 23.13. SLABO OTICANJE ŽUČI IZ JETRE, 186 23.14. POVEĆANO LUČENJE ŽUČI, 186 23.15. RAZREĐIVANJE GUSTE ŽUČI, 187 23.16. POVEĆAN BILIRUBIN, 187 23.17. POBOLJŠANJE KVALITETA ŽUČI, 187 23.18. POBOLJŠANJE PROMETA MATERIJA, 187 23.19. POBOLJŠANJE PROMETA AZOTNIH MATERIJA, 188 23.20. POBOLJŠANJE PROMETA VODE, 188 23.21. POVEĆANA UREJA, 188 23.22. POVEĆANA MOKRAĆNA KISELINA, 188 23.23. JETRENE PEGE, 189 23.24. ŽUTICA, 189 23.25. ŽUTICA ZBOG SEKIRACIJE, 189 23.26. ŽUTICA UZ AKUTNO ZAPALJENJE JETRE, 189 23.27. HRONIČNA ŽUTICA, 190 23.28. BAKTERUE OD ŽUTICE, 190 23.29. PREVENTIVA ŽUTICI, 190 23.30. IZRASLINE NA JETRI, 191 23.31. UVEĆANA JETRA, 191 23.32. TVRDA 1 OTEČENA JETRA, 191 23.33. ZASTOJ U RADU JETRE, 192 23.34. EHINOKOKUS JETRE, 192 23.35. DETOKSIFIKACIJA JETRE, 193 23.36. PROČIŠĆAVANJE JETRE OD RAZNIH PARAZITA, 193 23.37. PROČIŠĆAVANJE JETRE, 193 23.38. REGENERACIJA JETRE, 193 23.39. POBOIJŠANJE RADA JETRE, 194 23.40. JAČANJE JETRE POSLE OPERACUE ŽUČNE KESE, 194 23.41. JAČANJE JETRE, 194 24. ŽUČNA KESA (VESICA PELLEA), 194 24.01. DIJETA KAO PREVENTIVA OBOLJENJIMA ŽUČNE KESE, 195 24.02. TEGOBE SA ŽUČl I ŽUČNOM KESOM, 195 24.03. BOL U ŽUČNOJ KESI ZBOG GRČEVA, 195 24.04 AKUTAN BOLU ŽUČNOJ KESI ZBOG KAMENA, 195 24.05. BOL I TEGOBE SA ŽUČNOM KESOM ZBOG SEKIRACIJE, 196 24.06. GRČEVI ŽUČNE KESE I PROBAVNOG TRAKTA, 196 24.07. GRČ ŽUČNE KESE IZAZVAN KAMENOM U ŽUČI, 196 24.08. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE, 196 24.09. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE SA JAKIM BOLOM, 196 24.10. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽUČNE KESE, 197 24.11. IZBACIVANJE PESKA I TALOGA IZ ŽUČNE KESE, 197 24.12. IZBACIVANJE KAMENA IZ ŽUČNE KESE, 197 24.13. PREVENTIVA PESKU I KAMENCU U ŽUČNOJ KESI, 198 24.14. BOLESNIK SA IZVAĐENOM ŽUČNOM KESOM, 198 24.15. TEGOBE POSLE OPERACUE ŽUČNE KESE, 198 24.16. PROČIŠĆAVANJE ŽUČNE KESE, 199 24.17. JAČANJE SLUZNICE U ŽUČNOJ KESI, 199 24.18. JAČANJE ŽUČNE KESE, 199 25. ŽUČNI KANALI (DUCTUS CYSTICUS), 200 25.01. BOLNI GRČEVI ŽUČNIH KANALA ZBOG KAMENA, 200 25.02. AKUTNO ZAPLJENJE ŽUČNIH KANALA, 200 25.03. HRONIČNO ZAPLJENJE ŽUČNIH KANALA, 200 25.04. POBOUŠANJE PROLAZA PESKA 1 KAMENACA KROZ ŽUČNE KANALE, 201 25.05. PROČIŠĆAVANJE ŽUČNIH KANALA, 201 26. GUŠTERAČA (PANKREAS), 201 26.01. DIJETA KOD OBLJENJA GUŠTERAČE, 202 26.02. BOL GUŠTERAČE, 202 26.03. AKUTNO ZAPLJENJE GUŠTERAČE, 202 26.04. HRONIČNO ZAPLJENJE GUŠTERAČE, 202 26.05. POVEĆANO LUČENJE HORMONA GUŠTERAČE, 203 26.06. SMANJENO LUČENJE HORMONA GUŠTERAČE, 203 26.07. NAIZMENIČNO POVEĆANJE I SMANJENJE LUČENJA HORMONA, 203 26.08. POREMEĆAJ U RAZMENI MATERIJA - PANCREATITIS, 204 26.09. OŠTEĆENJE GUŠTERAČE, 204 26.10. GUBLJENJE ŠEĆERA I BELANČEVINA IZ ORGANIZMA, 204 26.11. POSTUPAK ZA OZDRAVUENJE GUŠTERAČE KOD DUABETESA 204 26.12. PROČIŠĆAVANJE GUŠTERAČE, 204 26.13. PODSTICANJE GUŠTERAČE NA RAD, 205 26.14. JAČANJE GUŠTERAČE, 205 26.15. DUABETES, 205 26.16. DUABETES U POČETNOM STADUUMU, 206 26.17. DIJABETES REGULISAN INSULINOM, 206 26.18. SLABOST ZBOG DUABETESA, 207 26.19. HIPOGLIKEMIJA, 207 26.20. DUABETES SA POJAVOM ŠEĆERA U MOKRAĆl, 207 26.21. DUABETES SA POJAVOM KISELOSTI U MOKRAĆI, ACIDOZA, 207 26.22. DUABETES SA POJAVOM BELANČEVINA U MOKRAĆI, 208 26.23. DUABETES SA ISTOVREMENO OBOLELOM JETROM, 208 26.24. OTPORNOST NA INSULIN, 208 26.25. SKLEROZNE PROMENE DUABETIČARA, 208 26.26. HLADNA STOPALA DUABETIČARA, 208 26.27. JAČANJE PERIFERNE CERKULACUE, 209 27. KRV (SANGUIS), 210 27.01. ZA POVEĆANJE BROJA ERITROCITA, CRVENIH KRVNIH ZRNCA, 210 27.02. ZA SMANJENJE BROJA ERITROCITA, 211 27.03. BENIGNO IZUMIRANJE ERITROCITA, 211 27.04. ZA POVEĆANJE BROJA LEUKOCITA, BELIH KRVNIH ZRNCA.211 27.05. ZA SMANJENJE BROJA LEUKOCITA, 211 27.06. PODSTICANJE LEUKOCITA DA UNIŠTAVAJU MIKROBE, 212 27.07. ZA POVEĆANJE BROJA TROMBOCITA, 212 27.08. TROMBOZA, 212 27.09. IZBACIVANJE UGRUŠAKA KRVI IZ TELA, 213 27.10. PREVENTIVA STVARANJU UGRUŠAKA U KRVI, 213 27.11. HOLESTEROL, 213 27.12. TRIGLICERIDI, 215 27.13. POREMEĆENA SEDIMENTACIJA, 216 27.14. POBOLJŠANJE VISKOZIETA I RASTVARANJE ZGRUŠANE KRVI 216 27.15. POBOLJŠANJE CIRKULACUE KRVI, 216 27.16. UBRZANJE SMANJENJA UGLJENE KISELINE U KRVI, 217 27.17. NAVALA KRVI U GLAVU, 217 27.18. SPOLJNA KRVARENJA, 217 27.19. UNUTRAŠNJA KRVARENJA, 218 27.20. UNUTRAŠNJA KRVARENJA USLED POVREDE, 218 27.21. SKLONOST KRVARENJU, HEMOFILIJA, 218 27.22. PROTIV RAZNIH KRVARENJA, 218 27.23. POSLE VELIKOG GUBITKA KRVI, 218 27.24. STVARANJE KRVNIH TELAŠACA, 218 27.25. MALOKRVNOST, ANEMIJA, 219 27.26. MALOKRVNOST POSLE Ra, Rtg I UV ZRAČENJA, 219 27.27. POSLEDICE Ra, Rtg I UV ZRAČENJA, 220 27.28. IZBACIVANJE RADIOAKTIVNIH MATERIJA 1Z ORGANIZMA, 220 27.29. POSLEDICE ELEKTROMAGNETNE RADIJACIJE, 220 27.30. PERINICOZNA ANEMIJA, 220 27.31. POLICITEMIJA, 221 27.32. LEUKEMIJA, 221 27.33. SIDA, 222 27.34. POREMEĆAJ RAZMENE MATERIJA, 222 27.35. OBNOVA KRVNIH ĆELUA, 223 27.36. ODRŽAVANJE NORMALNE KRVNE SLKE, 223 27.37. POBOUŠANJE KRVNE SLIKE, 223 27.38. POVEĆANJE KRVNE MASE, 224 27.39. PREVENCIJA MNOGIM BOLESTIMA, 224 27.40. PROČIŠĆAVANJE KRVI, 224 27.41. JAČANJE KRVI, 225 27.42. JAČANJE IMUNOG SISTEMA, 225 28. KOŠTANA SRŽ (MEDULLA OSSIUM), 226 28.01. ZAPLJENJE KOŠTANE SRŽI, 226 28.02. POTICAJ RADA KOŠTANE SRŽI, 226 29. LIMFNI ORGANI (ORGANA SYMPHATICA), 227 29.01. OTOCI ŽLEZDA, 227 29.02. OTOCI ŽLEZDA SA CRVENILOM KOŽE, 228 29.03. MANJI TVRDI OTOCI ŽLEZDA, 228 29.04. OTOCI ŽLEZDA SA GNOJEM, 228 29.05. OTOCI ŽLEZDA - HRONIČNA ŽLEZDAVOST, 228 29.06. MICINA, 229 29.07. RANE NA OŠTEĆENIM ŽLEZDAMA, 229 29.08. POREMEĆAJ LIMFNE CIRKULACUE, 229 29.09. POKRETANJE LIMFE, 229 29.10. PROČIŠĆAVANJE LIMFNIH ORGANA, 229 29.11. JAČANJE LIMFNIH ORGANA, ;, 230 30. SLEZINA (LIEN), 230 30.01. AKUTAN BOL SLEZINE, 230 30.02. HRONIČAN BOL SLEZINE, 231 30.03. SEVANJE U PODRUČJU SLEZUNE, 231 30.04. POBOUŠANJE UNIŠTAVANJA ZARAZNIH MIKROBA, 231 30.05. OTEČENA SLEZINA, 231 30.06. TVRDA I OTEČENA SLEZINA, 231 30.07. ZAPLJENJE OMOTAĆA SLEZINE, 232 30.08. TUBERKULOZA SLEZINE, 232 30.09. SLABOST SLEZINE, 232 30.10. ZAPUŠENOST SLEZINE, 232 30.11. POTICANJE SLEZINE NA RAD, 232 30.12. PROČIŠĆAVANJE SLEZINE, 233 30.13. JAČANJE SLEZINE, 233 31.SRCE (COR), 233 31.01. DIJETA KAO PREVENTIVA I LEK ZA SRCE, 234 31.02. BOL SRCA, 234 31.03. LUPANJE SRCA, 234 31.04. ARITMUA SRCA, 234 31.05. UBRZAN PULS SRCA, 235 31.06. USPOREN PULS SRCA, 235 31.07. TRAJNO NEPRAVILAN PULS SRCA, 235 31.08. ŠUM U SRCU, 236 31.09. SALO OKO SRCA, 236 31.10. PROŠIRENJE SRCA, 237 31.11. SMANJEN RAD SRCA, DEKOMPENZACIJA SRCA, 237 31.12. SRČANA ASTMA, 237 31.13. ANGINA PEKTORIS, 238 31.14. POVEĆAVANJE PROTOKA KRVl DO SRCA, 238 31.15. PREDINFARKTNO STANJE, 238 31.16. INFARKT SRCA, 238 31.17. NEPOTPUNO ZATVARANJE AORTE NA IZLAZU IZ SRCA, 239 31.18. SLABOST KRVOTOKA U SRČANIM ARTERIJAMA, 239 31.19. SPREČAVANJE ZAPUŠENJA SRČANIH ARTERIJA, 239 31.20. ARTERIOSKLEROZA SRČANIH ARTERIJA, 240 31.21. SRČANA MANA, 240 31.22. POBOLJŠANJE MOKRENJA KOD OBOLELOG SRCA, 240 31.23. IZLIV TEČNOSTI U SRČANU MARAMICU, 241 31.24. ZAPALJENJE SRČANE MARAMICE, 241 31.25. ZAPALJENJE SRČANOG MIŠIĆA, 241 31.26. MALOKRVNOST SRČANOG MIŠIĆA, 241 31.27. DEGENERACIJA SRČANOG MIŠIĆA, 242 31.28. POVEĆANJE PROTOKA KRVI KROZ SRČANI MIŠIĆ, 242 31.29. SLABOST SRČANOG MIŠIĆA U STAROSTI, 242 31.30. SLABO SRCE, 242 31.31. SLABOST SRCA S OTOKOM NOGU, 242 31.32. SLABO SRCE SA TEČNOSTI U TRBUHU I OTOKOM NOGU.242 31.33. SRČANE TEGOBE ZBOG PROBLEMA SA ŽELUDCEM I CREVIMA 243 31.34. OSLABUENO SRCE OD STAROSTI, 243 31.35. PREVENCIJA SRČANIM OBOLJENJIMA, 243 31.36. PROČIŠĆAVANJE SRCA I KRVNIH SUDOVA, 243 31.37. JAČANJE SRČANOG MIŠIĆA, 243 31.38. JAČANJE SRCA, 244 32. KRVNI SUDOVI (VASA SANGUINEA), 244 32.01. GRČENJE KRVNIH SUDOVA, 244 32.02. POVIŠEN ARTERUSKI KRVNI PRITISAK, HIPERTENZIJA.245 32.03. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA GLAVOBOLJOM, 245 32.04. POVIŠEN KRVNI PRITISAK ZBOG SEKIRACIJE, 246 32.05. POVIŠEN KRVNI PRITISAK ZBOG HRONIČNOG ZAPALJENJA BUBREGA, 246 32.06. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA NEPRAVILNIM PULSOM, 246 32.07. POVIŠEN KRVNI PRITISAK SA HOLESTEROLOM, 246 32.08. SNIŽENI KRVNI ARTERUSKI PRITISAK, 246 32.09. POREMEĆEN KRVNI ARTERIJSKI PRITISAK, 247 32.10. OTVRDNJAVANJE AORTE, 247 32.11. ZAKREČENJE ARTERIJA - ARTERIOSKLEROZA, 247 32.12. ZAKREČENJE KRVNIH SUDOVA - ARTERIOSKLEROZA, 248 32.13. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA, 248 32.14. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA PUŠAČA, 249 32.15. SUŽENJE KRVNIH SUDOVA ZBOG SEKIRACIJE, 249 32.16. TRNJENJE DELOVA TELA ZBOG SLABOG KRVOTOKA, 249 32.17. BOL U VENAMA, 249 32.18. ZAPALJENJE VENA, 249 32.19. OTEKLE VENE, 250 32.20. PROŠIRENE VENE NOGU, 250 32.21. ZAPUŠENOST VENA - TROMBOZA, 250 32.22. PRSKANJE VENA, 251 32.23. OTVORENE RANE NA VENAMA, 251 32.24. POVIŠEN VENSKI PRITISAK, 251 32.25. SNIŽEN VENSKI PRITISAK, 252 32.26. RASTVARANJE NASLAGA NA ZIDOVIMA VENA, 252 32.27. REUMATIZAM KRVNIH SUDOVA, 253 32.28. POVEĆANJE OTPORNOSTI KAPILARA ISPOD KOŽE, 254 32.29. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA, 254 32.30. JAĆANJE KRVNIH KAPILARA, 254 32.31. JAČANJE ELASTIČNOSTI I PROTOKA KRVNIH SUDOVA, 254 32.32. JAČANJE KRVNIH SUDOVA, 255 33. BUBREG (RENES), 255 33.01. TEGOBE SA BUBREZIMA, 255 33.02. BOL BUBREGA, 255 33.03. BOL BUBREGA ZBOG SEKIRACIJE, 255 33.04. BOL BUBREGA ZBOG KAMENA, 256 33.05. BOL PRI PROLAZU KAMENA KROZ MOKRAĆNI KANAL, 256 33.06. GRČ BUBREGA, 256 33.07. AKUTNO ZAPALJENJE BUBREGA - AKUTNI NEFRITIS, 256 33.08. AKUTNO ZAPALIENJE BUBREGA SA POVIŠENIM KRVNIM PRITISKOM, 257 33.09. AKUTNO ZAPLJENJE BUBREGA SA OTICANJEM NOGU ILI TRBUHA, 257 33.10. HRONIČNO ZAPLJENJE BUBREGA - HRONIČNI NEFRITIS, 257 33.11. HRONIČNO ZAPLJENJE BUBREGA SA OTOKOM NOGU ILI TRBUHA, 257 33.12. ENDEMSKI NEFRITIS BUBREGA, 258 33.13. ZAGNOJEN BUBREG, 258 33.14. PREVENTIVA PESKU U BUBREGU, 259 33.15. PREVENTIVA KAMENU U BUBREGU, 259 33.16. SKLONOST STVARANJU KAMENA U BUBREGU, 259 33.17. IZBACIVANJE KAMENA. PESKA I KRISTALA IZBUBREGA, 259 33.18. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA AZOTNIH JEDINJENJA, 260 33.19. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA UREJE, 261 33.20. POBOUŠANJE IZLUČIVANJA SOLI OKSALNE KISELINE, 261 33.21. POBOLJŠANJE IZLUČIVANJA SOLI MOKRAĆNE KISELINE, 261 33.22. POBOLJŠANJE IZLUČIVANJA MOKRAĆE, 261 33.23. BELANČEVINE U MOKRAĆI, 261 33.24. UREMUA, 261 33.25. PRESTANAK LUČENJA MOKRAĆE, 262 33.26. KRVARENJE BUBREGA, 262 33.27. ZASTOJNI OTOK, HEDRONEFROZA, 262 33.28. SKLEROZA BUBREGA, 263 33.29. SUŠENJE BUBREGA, 263 33.30. ATROFIJA BUBREGA, SKVRČEN BUBREG, 263 33.31. SPUŠTEN BUBREG, 263 33.32. TUBERKULOZA BUBREGA, 263 33.33. BUBREZI PRED DIJALIZOM, 264 33.34. ZNOJENJE KAO POMOĆ LUČENJU BUBREGA, 264 33.35. AKUTNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.36. AKUTNO GNOJNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.37. HRONIČNO ZAPALJENJE BUBREŽNE KARLICE, 264 33.38. PROČIŠĆAVANJE BUBREŽNE KARLICE, 265 33.39. PROČIŠĆAVANJE BUBREGA, 265 33.40. REGENERACIJA BUBREGA, 265 33.41. POBOLJŠANJE RADA BUBREGA, 265 33.42. JAČANJE BUBREGA, 265 34. MOKRAĆNA BEŠIKA (VESICA URINARIA), 266 34.01. BOL MOKRAĆNE BEŠIKE, 266 34.02. GRČ MOKRAĆNE BEŠIKE, 266 34.03. AKUTNO ZAPALJENJE MOKRAĆNE BEŠIKE, AKUTNI CISTITIS.266 34.04. AKUTNO ZAPALJENE MOKRAĆNE BEŠIKE SA BOLOM KOD MOKRENJA, 267 34.05. HRONIČNO ZAPALJENJE MOKRAĆNE BEŠIKE, HRONIČNI CISTITIS, 267 34.06. PREČESTO MOKRENJE, 267 34.07. OTEŽANO MOKRENJE, 267 34.08. IZAZIVANJE MOKRENJA, 268 34.09. NEKONTROLISANO MOKRENJE, 268 34.10. NOĆNO MOKRENJE ZA VREME SNA, 268 34.11. BAKTERUE U MOKRAĆI, 268 34.12. PREVENTIVA PESKU I KAMENU BEŠIKE, 269 34.13. PESAK U MOKRAĆNOJ BEŠICI SA BOLOM PRI MOKRENJU, 269 34.14. KAMEN, PESAK 1 KRISTALI U MOKRAĆNOJ BEŠICI, 270 34.15. KRVARENJE PRI MOKRENJU, 270 34.16. KRV I GNOJ U MOKRAĆI, 270 34.17. RANICE NA SLUZNICI MOKRAĆNE BEŠIKE, 270 34.18. PAPILOMI U MOKRAĆNIM KANALIMA, 271 34.19. TUBERKULOZA MOKRAĆNE BEŠIKE, 271 34.20. PROČIŠĆAVANJE MOKRAĆNE BEŠIKE, 272 34.21. JAČANJE MOKRAĆNE BEŠIKE, 272 35. MOKRAĆNA CEV (URETHIRA), 272 35.01. ZAPALJENJE MOKRAĆNE CEVI - URETRITIS, 272 35.02. PROĆIŠĆAVANJE MOKRAĆNE CEVI, 273 36. NADBUBREŽNE ŽLEZDE (GLANDULAE SUPRARENALES), 273 36.01. POVEĆANO LUĆENJE HORMONA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 273 36.02. SMANJENO LUČENJE HORMONA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.03. AKUTNO ZAPALJENJE NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.04. HRONIČNO ZAPALJENJE NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.05. UVEĆANA NADBUBREŽNA ŽLEZDA, 274 36.06. PODSTICANJE NA RAD NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 274 36.07. REGULISANJE RADA NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 275 37. ŽENSKI POLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA FEMININA), 275 37.01. ŽENSKE BOLESTI, ,275 37.02. SVRAB STIDNICE, 276 37.03. EKCEM STIDNICE, 276 37.04. OTOK STIDNICE, 276 37.05. RANICE NA STIDNICI, 276 37.06. BARTHOLINOVA ŽLEZDA - TREMNA, 277 (GRANDULE VESTBBULARES MAJORES), 277 37.07. ZAPALJENJE BARTHOLINOVE ŽLEZDE, 277 37.08. OTOK BARTHOLINOVE ŽLEZDE, 277 37.09. AKUTNO ZAPALIENJE VAGINE, 277 37.10. HRONIČNO ZAPALJENJE VAGINE, 278 37.11. BELO PRANJE (FLUOR ALBUS), 278 37.12. BELO PRANJE UZ KRVARENJE, 278 37.13. HRONIČNE GLJIVIČNE INFEKCIJE VAGINE - VAGINITIS, 278 37.14. VAGINALNI POLIPI, 279 37.15. OBOLJENJE VAGINALNE SLUZNICE, 279 37.16. ISPIRANJE VAGINE, 279 37.17. ISPIRANJE VAGINE PRE I POSLE SEKSA, 279 37.18. ISPIRANJE VAGINE POSLE POROĐAJA, 279 37.19. AKUTNO ZAPALJENJE JAJNIKA, 279 37.20. HRONIČNO ZAPALJENJE JAJNIKA, 280 37.21. POREMEĆENl HORMONI JAJNIKA, 280 38. MATERICA (UTERUS), 280 38.01. BOL MATERICE, 281 38.02. NAGLI BOL MATERICE, 281 38.03. GRČ MATERICE, 281 38.04. AKUTNO ZAPALJENJE MATERICE, 281 38.05. HRONIČNO ZAPALJENJE MATERICE, 282 38.06. MUTAVA MATERICA, 282 38.07. ISPADANJE MATERICE (PROLAPS), 282 38.08. ENDOMETRITIS, 282 38.09. RANICA NA GRLIĆU MATERICE, 283 38.10. KRVARENJE IZ MATERICE, 283 38.11. JAČANJE ŽENSKIH HORMONA KOD STARIJIH ŽENA, 283 38.12. JAČANJE MATERICE, 283 38.13. MENSTRUACIJA (MENSIS), 283 38.14. PUBERTETSKE SMETNJE KOD MENSTRUACIJE, 283 38.15. PREDMENSTRUALNA RAZDRAŽIVOST, 284 38.16. BOL NA LICU I POTILJKU PRED MENSTRUACUU, 284 38.17. BOL U KRSTIMA PRED MENSTRUACUU, 284 38.18. MENSTRUALNI GRČEVI, 284 38.19. NEDOVOLJNO TRAJANJE MENSTRUACIJE, 284 38.20. NEREDOVNA MENSTRUACIJA, 284 38.21. NEREDOVNA MENSTRUACIJA SA BOLOM, 285 38.22. NEREDOVNA MENSTRUACIJA SA NESVESTICOM KOD DEVOJAKA, 285 38.23. NEREDOVNA I NEDOVOLJNA MENSTRUACIJA, 285 38.24. BELA GROZNICA, HLOROZA, 286 38.25. POVEĆANA MENSTRUACIJA, 286 38.26. POVEĆANA I PRODUŽENA MENSTRUACIJA, 286 38.27. PRETERANO POVEĆANA MENSTRUACIJA, 286 38.28. VELIKI ODLIV KRVI, 286 38.29. VELIKI ODLIV KRVI SA ŽESTOKIM BOLOM, 287 38.30. IZOSTANAK MENSTRUACIJE, AMENOREJA, 287 38.31. USPOSTAVLJANJE REDOVNE MENSTRUACIJE, 287 38.32. KRVARENJE VAN MENSTRUALNOG CIKLUSA (METRORAGIJA) 287 38.33. KLIMAKTERUUM, MENOPAUZA, 288 38.34. KRVARENJE ŽENA U KLIMAKSU, 288 38.35. KRVARENJE KOD STARIJIH ŽENA.:, 288 38.36. SEKSUALNI ODNOS I OPLODNJA ŽENE, 288 38.37. IZBACIVANJE SPERME IZ VAGINE POSLE SEKSA, 288 38.38. SUZBUANJE MUŠKIH HORMONA KOD ŽENE, 288 38.39. STERILNOST ŽENE, 289 38.40. PROHODNOST JAJOVODA, 289 38.41. PREVELIKI POLNI PROHTEVI ŽENE, NIMFOMANIJA, 290 38.42. JAČANJE SEKSUALNE ŽELJE ŽENE, 290 38.43. TRUDNOĆA I DONJI TRBUH (PELVIS MINOR), 290 38.44. BOL U DONJEM TRBUHU, 290 38.45. SKLONOST POBAČAJU, 290 38.46. POVRAĆANJE ZA VREME TRUDNOĆE, 290 38.47. NESVESTICA ZA VREME TRUDNOĆE, 291 38.48. PREPORUKA ZA TRUDNICE, 291 38.49. JAČANJE TRBUŠNIH MIŠIĆA, PANTLJIKE U TOKU TRUDNOĆE, 29I 38.50. PREVENTIVA PROTIV PREVREMENOG POROĐAJA, 291 38.51. OLAKŠAJTE POROĐAJ, 291 38.52. VELIKI GUBITAK KRVI KOD POROĐAJA, 291 38.53. OTEŽANO MOKRENJE POSLE PORODA, 292 38.54. DRHTAVICA PORODILJA, EKLAMISIJA, 292 38.55. JAČANJE OSLABLJENIH POLNIH ORGANA POSLE PORODA.292 39. DOJKA (MAMMA), 292 39.01. BOLOVI U DOJKAMA, 292 39.02. ZAPLJENJE DOJKI DOJILJA - MASTITIS, 293 39.03. ZAPALJENJE MLEČNIH KANALA DOJILJE, 293 39.04. ZAPALJENJE MLEČNIH ŽLEZDA - MLEČNI ČVOROVI, 293 39.05. TVRDE I ZAPALJENE DOJKE DOJILJE, 293 39.06. SUVIŠE TVRDE DOJKE DOJILJE, 293 39.07. SMEKŠAVANJE MLEČNIH ŽLEZDA DOJILJA, 294 39.08. SLABE MLEČNE ŽLEZDE DOJILJE, 294 39.09. ISPUCALE BRADAVICE DOJKI, 294 39.10. PUKOTINE NA BRADAVICI DOJKE, 294 39.11. RANICE NA BRADAVICI DOJKE, 294 39.12. POVEĆANO LUČENJE MLEKA DOJILJE, 294 39.13. SMANJENO LUČENJE MLEKA DOJILJE, 294 39.14. PRESTANAK LUČENJA MLEKA DOJILJE, 295 39.15. ZGRUŠANO MLEKO DOJttJE, 295 39.16. POBOUŠANJE KVALITETA MLEKA DOJILJE, 295 39.17. ZA UVEĆANJE DOJKI KOD DEVOJAKA, 296 39.18. POBOUŠANJE LEPOTE DOJKI, 296 40. MUŠKI POLNI ORGANI (ORGANA GENITALIA MASCULINA), 296 40.01. ZAPLJENJE POLNIH ORGANA, 297 40.02. KONDILOMI, 297 40.03. TRIPER, 297 40.04. SIFILIS, 297 40.05. PROČIŠĆAVANJE KRVI ZA OBOLELOG OD SIFILISA.297 40.06. OTOK KOŽNE NAVLAKE GLAVIĆA, 298 40.07. EKCEM SA SVRABOM GLAVIĆA, 298 40.08. HLAMIDIJA, 298 40.09. GLJIVICE NA POLNIM ORGANIMA - KANDIDIJAZA, 298 40.10. BOL I OTVRDLINE TESTISA, 298 40.11. OTEČENI TESTISI, 299 40.12. STIDNE VAŠI, 299 40.13. TEGOBE SA PROSTATOM, 299 40.14. PREVENTIVA BOLESTIMA PROSTATE, 299 40.15. BOL PROSTATE, 299 40.16. BOLNO ZADRŽAVANJE MOKREĆE, 300 40.17. AKUTNO ZAPLJENJE PROSTATE, 300 40.18. HRONIČNO ZAPLJENJE PROSTATE, 300 40.19. UVEĆANA PROSTATA - HIPERTROFIJA, 300 40.20. NEPOVOLJAN POKAZATELJ VREDNOSTI PSA, 301 40.21. JAČANJE PROSTATE, 301 40.22. TEGOBE SEKSUALNIH ODNOSA, 301 40.23. POLNA SLABOST ZBOG PRETERANOG FIZIČKOG RADA, 301 40.24. POLNA SLABOST ZBOG PRETERANOG UMNOG RADA, 301 40.25. POLNA SLABOST ZBOG SEKIRACIJE, 301 40.26. IMPOTENCIJA, 302 40.27. MUŠKI STERILITET, 302 40.28. POVEĆANJE BROJA I POKRETUIVOSTI SPERMATOZOIDA.302 40.29. STIŠAVANJE SUVIŠE JAKOG POLNOG NAGONA, 302 40.30. TRAJNA EREKCIJA, UKRUĆENOST POLNOG UDA S BOLOM.303 40.31. NOĆNE POLUCUE, 303 40.32. NEPREKIDNO CURENJE SPERME, 303 40.33. PROČIŠĆAVANJE URINARNO GENITALNOG TRAKTA, 303 40.34. POVEĆANJE POLNIH HORMONA, 304 40.35. JAČANJE POLNE MOĆI, POTENCUE, 304 41. NERVNI SISTEM (SYSTEMA NERVOSUM), 305 41.01. TEGOBE SA NERVIMA, 306 41.02. NERVNI BOL, NEURALGIJA, 306 41.03. ZAPALJENJE NERVI, NEURITIS, 307 41.04. ZAPALJENJE MOŽDANIH OVOJNICA, MENINGITIS, 307 41.05. ZAPALJENJE VELIKOG NERVA NOGE, IŠIJAS, 307 41.06. ZAPALJENJE MOZGA, ENCEFALIS, 308 41.07. NERVI OSETLJIVI NA HLADNOĆU, 308 41.08. NEUSKLAĐENI POKRETI TELA PRI HODU, 308 41.09. TRZANJE I DRHTANJE UDOVA, 309 41.10. NEOBIČNI POKRETI GLAVE, VRATA I UDOVA, HOREJA, 309 41.11. PARKINSONOVA BOLEST, DRHTEĆA PARALIZA, 309 41.12. ALCHAJMEROVA BOLEST, HANTINGTONOVA BOLEST, 309 41.13. ODUZETOST, PARALIZA, 310 41.14. PRITISAK U GLAVI, 311 41.15. NEUROVEGETATIVNA NERVOZA, 311 41.16. DEGENERACIJA OMOTAČA NERVA, 311 41.17. DEGENERATIVNE PROMENE NERVI, 311 41.18. POČETNI NAPADI PADAVICE, EPILEPSUE, 311 41.19. BLAGI NAPAD PADAVICE, 312 41.20. TEŠKI NAPAD PADAVICE, 312 41.21. REUMATIZAM NERAVA, 312 41.22. NERVNA SLABOST, 313 41.23. POBOLJŠANJE ISHRANE NERVNOG SISTEMA, 313 41.24. JAĆANJE NERVI, 313 41.25. JAČANJE PERIFERNIH NERVNIH ZAVRŠETAKA, 313 41.26. MOŽDANE TEGOBE, 313 41.27. MOŽDANI UDAR, 313 41.28. PREVENTIVA MOŽDANOM UDARU, 314 41.29. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA MOZGA, 315 41.30. OSVEŽAVANJE MOZGA, BISTRENJE MOZGA, 315 41.31. JAČANJE MOŽDANE CIRKULACUE, 315 41.32. JAČANJE MOŽDANIH NERVI, 315 41.33. TEGOBE SA MOŽDINOM, 316 41.34. MULTIPLA SKLEROZA, 316 41.35. GLAVOBOLJA, 317 41.36. AKUTNA, NAGLA GLAVOBOLJA, 317 41.37. HRONIČNA GLAVOBOLJA, 317 41.38. GLAVOBOLJA SA NESVESTICOM, 318 41.39. GLAVOBOLJA U POTEJKU, 318 41.40. GLAVOBOLJA SA BOLOM U KOŽI I KOSI GLAVE, 318 41.41. GLAVOBOLJA SA BOLOM OKO SLEPOČNICA I OČIJU, 319 41.42. GLAVOBOLJA, MIGRENA, 319 41.43. GLAVOBOLJA ZBOG LOŠEG VARENJA, 319 41.44. GLAVOBOLJA ZBOG SEKIRACIJE, 319 41.45. GLAVOBOLJA SA VIRUSNOM INFEKCUOM, 320 41.46. GLAVOBOLJA POSLE GRIPA, 320 41.47. GLAVOBOLJA ZBOG MORSKE BOLESTI, 320 41.48. GLAVOBOLJA OD TOPLOTNOG UDARA, 320 41.49. REUMATIČNA GLAVOBOLJA, 320 41.50. SPAVANJE, 320 41.51. NESANICA, 321 41.52. NESANICA ZBOG SEKIRACIJE, 321 41.53. NESANICA ZBOG TUGE, 321 41.54. NESANICA ZBOG PRETERANOG FIZIČKOG RADA, 321 41.55. NESANICA ZBOG PRETERANOG UMNOG RADA, 322 41.56. NESANICA ZBOG GLAVOBOLJE, 322 41.57. NESANICA ZBOG RAZNIH BOLESTI, 322 41.58. HRONIČNA NESANICA, 322 41.59. USPAVLJIVANJE, 322 41.60. NEMIRAN SAN KOD DECE, 323 41.61. NOĆNO ZNOJENJE, 323 41.62. HRKANJE, 323 41.63. GUŠENJE U SNU, 323 41.64. NOĆNA MORA, 323 41.65. STRAH U SNU, 323 41.66. PREMORENOST, 323 41.67. POBOLJŠANJE SNA, 323 41.68. PSIHIČKE TEGOBE, 324 41.69. NERVOZA, 324 41.70. NERVOZA STARIJIH S POVIŠENIM KRVNIM PRITISKOM, 324 41.71. NEURASTENIJA, 324 41.72. NERVNA SLABOST, ASTENIJA, 325 41.73. PREOSETLJIVOST, 325 41.74. FRAS U DECE, 325 41.75. UZRUJANOST, ZABRINUTOST, 325 41.76. NERVNO RASTROJSTVO, 326 41.77. STRES, 326 41.78. TEŠKA RAZOČARANJA, 326 41.79. STRAH, 326 41.80. BEZVOLJNOST, MRZOVOLJNOST, 327 41.81. NEDOSTATAK SAMOPOUZDANJA, 327 41.82. VRTOGLAVICA, 327 41.83. NESVESTICA, 327 41.84. UOBRAŽENJE BOLESTI, HIPOHONDRIJA, 327 41.85. HISTERIJA, 328 41.86. POREMEĆENOST, 328 41.87. UZNEMIRENOST, 328 41.88. RAZDRAŽLJIVOST, 328 41.89. PRIVIĐENJA, HALUCINACUJE, 328 41.90. POTIŠTENOST, DEPRESUA, 329 41.91. MELANHOLIJA, 329 41.92. MLADALAĆKO LUDILO, ŠIZOFRENIJA, 329 41.93. SMIRENJE, 329 41.94. SMANJENA KONCENTRACIJA, NEDOSTATAK PAŽNJE, 330 41.95. OŽIVUAVANJE NERAVA, 330 41.96. JAČANJE PAMĆENJA, MEMORIJE, 330 41.97. JAČANJE MOŽDANIH, MENTALNIH FUNKCIJA, 331 42. HIPOFIZA (HYPOPHYSIS), 331 42.01. SMANJENA FUNKCIJA HIPOFIZE, 332 42.02. POVEĆANA FUNKCIJA HIPOFIZE, 332 42.03. STIMULACIJA RADA HIPOFIZE, 332 43. KOSTI (OSSA), 333 43.01. BOL U KOSTIMA, KOSTOBOLJA, 333 43.02. SEVANJE U KOSTIMA, 333 43.03. SEVANJE U GRUDNOM KOŠU, 333 43.04. TUBERKULOZA KOSTUU, 334 43.05. RAHITIS KOSTIJU, 334 43.06. NEDOVOUNO RAZVIJENE KOSTI, SLABE KOSTI, 335 43.07. PRELOM KOSTUU, 335 43.08. GNOJENJE KOSTUU, 335 43.09. OSTEOPOROZA, GUBITAK KOŠTANE MASE, 335 43.10. KRHKOST KOSTUU, 336 43.11. JAČANJE KOSTUU, 336 44. ZGLOBOVI (ARTICULATIONES), 337 44.01. BOL ZGLOBA, 337 44.02. AKUTNO ZAPALJENJE ZGLOBA, 337 44.03. HRONIČNO ZAPALJENJE ZGLOBA, 338 44.04. ZAPALJENJE ZGLOBA, BURZITIS, 338 44.05. ZAPALJENJE ZGLOBA, TENDINITIS, 338 44.06. OTOK ZGLOBA, 338 44.07. ŠKRIPANJE ZGLOBA, 338 44.08. REUMATOIDNI ARTRITIS, 338 44.09. PREVENTIVA ARTRITISU, 339 44.10. UGANUĆE ILI IŠČAŠENJE ZGLOBA, 339 44.11. PRELOM ZGLOBA, 340 44.12. DEFORMACIJA ZGLOBOVA, 340 44.13. UKOĆENI ZGLOBOVI NAKON DUŽE BOLESTI, 340 44.14. OKOŠTAVANJE HRSKAVICE ZGLOBOVA, 340 44.15. ARTROZA I OBNAVLJANJE HRSKAVICE, 340 44.16. OSTEOARTRITIS, 341 44.17. GIHT, 341 44.18. AKUTNI GIHT, 342 44.19. HRONIČNI GIHT, 342 44.20. GIHT SA BOLOM, 342 44.21. GIHT SA BOLOM. OTOKOM I CRVENILOM, 343 44.22. IZBACIVANJE MOKRAĆNE KISELINE KOD GIHTA, 343 44.23. PROČIŠĆAVANJE KRVNIH SUDOVA KOD GIHTA, 343 44.24. PREVENTIVA GIHTU, 343 44.25. REUMATIZAM ZGLOBOVA, 343 44.26. REUMATIZAM RAMENA, 344 44.27. KVRGE NA ZGLOBU OD REUME, 344 44.28. PROČIŠĆAVANJE ZGLOBOVA, 344 44.29. POBOLJŠANJE RADA ZGLOBOVA, 344 45. KIČMA (COLUMNA VERTEBRALIS), 345 45.01. BOL U KIČMI, 345 45.02. BOL U LEĐIMA, 345 45.03. BOL U KRSTIMA, 345 45.04. BOL PRŠLJENOVA, DISKOPATUA, 346 45.05. ISKRIVLJENJE KIČME, 346 45.06. SPONDILOZA, 346 45.07. ISTROŠENI DISKOVI, 346 45.08. UKLJEŠTENJE NERAVA KIČME, 347 45.09. POVREDA KIČME, 347 45.10. DISKUSHERNIJA, 347 45.11. TUBERKULOZA KIČME, 347 45.12. JAČANJE KIČME, 347 46. RUKA (MEMBRUM SUPERIUS), 347 46.01. BOL RUKE, 348 46.02. BOL LAKTA, 348 46.03. BOL PRSTIJU, 348 46.04. SEVANJE RUKE, 348 46.05. SEVANJE U RAMENU, 348 46.06. TRNJENJE RUKE, 349 46.07. ZAPALJENJE NERAVA RUKE, 349 46.08. MANJI OTOK NA RUCI NA JEDNOM ILI VIŠE MESTA, 349 46.09. OTOK POD PAZUHOM ILI U LAKTU, 349 46.10. UKOČENOST RUKE, 349 46.11. UKOČENOST RAMENA, 350 46.12. ZNOJENJE RUKU, 350 46.13. ZNOJENJE ISPOD PAZUHA SA ZADAHOM, 350 46.14. SLABOST RUKE, 350 46.15. SLABOST KORENA ŠAKE, KARPAL TUNEL SINDROM, 350 46.16. DRHTANJE RUKU, 351 46.17. OBAMRLOST RUKE, 351 46.18. ODUZETOST RUKU ZBOG SRČANOG UDARA, 351 46.19. SUŠENJE RUKE, ATROFIJA, 351 46.20. HLADNE RUKE ZBOG SLABE CIRKULACLJE, 351 46.21. REJNOVA BOLEST, BOLNO HLADNE RUKE I MODRI PRSTI, 352 46.22. ISPUCALE ŠAKE, 352 46.23. PUCANJE KOŽE DLANOVA, 352 46.24. NEMOGUĆNOST ISPRAVLJANJA PRSTUU, 352 46.25. ISKRIVLJENI PRSTI, 352 46.26. KVRŽICE NA PRSTIMA, 353 46.27. MODRI PRSTI RUKU I NOGU, 353 46.28. ZAPALJENJE ZANOKTICA, 353 46.29. GNOJNE ZANOKTICE, 353 46.30. ZAGNOJEN NOKAT, PANARICU, 353 46.31. LOMUIVI NOKTI, 353 46.32. ODVAJANJE NOKTA OD PODLOGE, 354 46.33. DIJAGNOZE POMOĆU NOKTUU, 354 46.34. JAČANJE NOKTUU, 354 47. NOGA (MEMBRUM INFERIUS), 354 47.01. BOL NOGU ZBOG PREMORA, 354 47.02. BOL KUKA, 355 47.03. BOL KOLENA I POTKOLENA, 355 47.04. BOL STOPALA, 355 47.05. BOL TABANA ILl PETE, 355 47.06. BOL POSLE AMPUTACIJE, 355 47.07. JUTARNJE PUCKETANJE KOLENA, 356 47.08. SEVANJE U KUKU, 356 47.09. SEVANJE U KOLENU, 356 47.10. SEVANJE U TABANU, LISTU ILI PETI, 356 47.11. SEVANJE U NOŽNOM PALCU, 357 47.12. GRČEVI MIŠIĆA NOGU, 357 47.13. NOĆNI GRČEVl NOGU, 357 47.14. OTOK NOGE, 358 47.15. OTOK NOGE SA CRVENILOM, 358 47.16. OTOK NOGE UVEČE, 358 47.17. OTOK NOGE UJUTRO, 358 47.18. OTOK KOLENA, 359 47.19. OTOK KOLENA ZBOG POVREDE, 359 47.20. OTOK GLEŽNJEVA, 359 47.21. OŠTEĆENJE LIGAMENATA, 359 47.22. OTOK I BOL NOŽNOG PALCA, 360 47.23. DEFORMACIJA I ISTROŠENOST ZGLOBA KUKA, 360 47.24. KVRGA NA KOLENU, 360 47.25. OTVORENE RANE NA NOZI, 360 47.26. TRN U PETI ILI TABANU, 361 47.27. SPREČAVANE TROVANJA SVEŽIH RANA, 361 47.28. ČIREVI NA NOZI, 361 47.29. PROŠIRENI I NAPRSLI KAPILARI NA BUTINAMA, 361 47.30. TRNJENJE NOGE, SLABA CIRKULACIJA, 361 47.31. OBAMRLOST NOGE, 362 47.32. SLABOST NOGU, 362 47.33. SLABOST NOGU U STARIH LJUDI, 362 47.34. KLONULOST, SLABA POKRETUIVOST NOGU, 363 47.35. HLADNE NOGE, 363 47.36. REUMATIZAM NOGU ILI RUKU, 363 47.37. ZNOJENJE NOGU, 363 47.38. ZNOJENJE NOGU SA NEPRIJATNIM MIRISOM, 363 47.39. ATLETSKO STOPALO, 364 47.40. PUŠAČKO STOPALO, 364 47.41. DIJABETIČARSKO STOPALO, 364 47.42. ČUKUEVI, 364 47.43. KURJE OKO ILI ŽULJ, 364 47.44. ZAGNOJENO KURJE OKO, 365 47.45. BRADAVICE NA NOGAMA, 365 47.46. PUCANJE KOŽE TABANA I PETA, 365 47.47. ISPUCALE PETE, 365 47.48. NAŽULJANI, OJEDENI I ZAPALJENI PRSTI, 366 47.49. NOKTI RASTU OŠTEĆENI, 366 47.50. ZADEBLJALI NOKTI, 366 47.51. URASTAO NOKAT, 366 47.52. SLABA PERIFERNA CIRKULACIJA, 366 47.53. POREMEĆAJ VENSKE CIRKULACUE NOGU, 366 48. MIŠIĆI (MUSCULI), 367 48.01. BOLOVI MIŠIĆA, 367 48.02. GRČEVI MIŠIĆA, 367 48.03. AKUTNO ZAPALJENJE MIŠIĆA, LUMBAGO, 368 48.04. HRONIČNO ZAPALJENJE MIŠIĆA, LUMBAGO, 368 48.05. ZAPALJENJE MIŠIĆA ZBOG FIZIČKOG NAPORA, 368 48.06. HRONIČNI ZAMOR MIŠIĆA, 368 48.07. PROLETNJI UMOR, 368 48.08. TEŠKA SLABOST MIŠIĆA, MIJASTENIJA GRAVIS, 369 48.09. SEVANJE U MIŠIĆIMA, 369 48.10. POVIŠENA NAPETOST MIŠIĆA, HIPERTONIJA, 369 48.11. OPUŠTENOST MIŠIĆA, 369 48.12. ODUMIRANJE MIŠIĆA, 369 48.13. ATROFIJA MIŠIĆA, 370 48.14. JAČANJE MIŠIĆA, 370 48.15. TEGOBE SA REUMATIZMOM, 370 48.16. REUMATIČNI BOL, 371 48.17. GRČEVI MIŠIĆA ZBOG REUME, 371 48.18. AKUTNI REUMATIZAM, 371 48.19. HRONIČNI REUMATIZAM, 371 48.20. REUMATIČNI OTOK, 371 48.21. JAČANJE CIRKULACUE KOD REUME, 372 49. KOŽA (INTEGUMENTUM COMMUNE), 372 49.01. TEGOBE SA KOŽOM, 372 49.02. ZASTARELE KOŽNE BOLESTI, 372 49.03. ZASTARELE KOŽNE BOLESTI SA LJUSKAMA, 373 49.04. ZAPALJENJE KOŽE, 373 49.05. OTOK SA ZAPALJENJEM KOŽE, 373 49.06. OTOK KOŽE SA BOLOM ISPOD KOŽE, 373 49.07. OTOK ISPOD KOŽE, 374 49.08. TVRDI OTOK KOŽE, 374 49.09. OTOK KOŽE ZBOG SLABOG RADA BUBREGA, 374 49.10. OTOK KOŽE SA KRVLJU, 374 49.11. OTOK KOŽE USLED UDARCA, 374 49.12. ŠKROFULOZNI OTOK, 375 49.13. AKNE, 375 49.14. ISPUCALA KOŽA, 375 49.15. SUVA KOŽA, 375 49.16. MASNA KOŽA, SEBOREJA, 375 49.17. PERUTANJE KOŽE, 376 49.18. MODRA BOJA TELA, CIJANOZA, 376 49.19. TETOVIRANA KOŽA, 376 49.20. SVRAB, 376 49.21. SVRAB ISPOD KRASTICA, 376 49.22. OSIP, 377 49.23. OSIP, SUV, 377 49.24. OSIP, VLAŽAN, 377 49.25. OSBP OD KONTAKTA SA OTROVNIM BILJEM, 377 49.26. OSPICE, 377 49.27. KOPRIVNJAČA, URTICARIA, 378 49.28. LAJAMSKA BOLEST KOŽE, 378 49.29. EKCEM, 378 49.30. EKCEM SA SVRABOM, 379 49.31. VLAŽNI EKCEM SA SVRABOM, 379 49.32. EKCEM SA LJUSKAMA, 379 49.33. EKCEM SA GNOJEM, FIRCIGER, 380 49.34. LIŠAJ, 380 49.35. LIŠAJ, PERUTAV, 380 49.36. LIŠAJ, LJUSKAV I SUV, 381 49.37. LIŠAJ, VLAŽAN, 381 49.38. LIŠAJ SA ZAKORELIM KRASTAMA, 381 49.39. LIŠAJ NA BRADI, 381 49.40. LIŠAJ NA JEZIKU, 382 49.41. LIŠAJ OKO POJASA, ZOSTER, 382 49.42. LIŠAJ KOJI NAGRIZA KOŽU, LUPUS, 382 49.43. DEĆJE KRASTE NA KOŽI LICA, 382 49.44. AKUTNE KOŽNE KRASTE NA GLAVI, 382 49.45. AKUTNE KOŽNE KRASTE NA TELU, 382 49.46. HRONIČNE KOŽNE KRASTE NA GLAVI, 383 49.47. HRONIČNE KOŽNE KRASTE NA TELU, 383 49.48. ŽUTE GNOJNE KRASTE, 383 49.49. BRADAVICE NA KOŽI, 383 49.50. BUBULJICE, 383 49.51. SAZREVANJE GNOJNICA, 384 49.52. IMPETIGO, 384 49.53. PSORIJAZA, 384 49.54. CRVENI GNOJNI ČVORIĆI, 385 49.55. KVRGE I KVRŽICE NA KOŽI, 385 49.56. KVRGE ISPOD KOŽE, 386 49.57. GLJIVIČNO OBOLJENJE KOŽE, 386 49.58. EPIDERMOFITIJA, 386 49.59. VITILIGO, 387 49.60. ČIR, 387 49.61. UBRZAVANJE SAZREVANJA ČIRA, 388 49.62. ZASTAREO ČIR, 388 49.63. POTKOŽNI ČIR, 388 49.64. ČIR NA TUBERKULOZNOJ BAZI, 389 49.65. ČIRIĆI PO KOŽI, 389 49.66. OPEKOTINE NA KOŽI, 389 49.67. SUNČANICA, 390 49.68. PROMRZLINE, 390 49.69. RANE NA KOŽI, 390 49.70. BOLNE RANE PRAĆENE GRČEM, 391 49.71. ZAPALJENE RANE, 391 49.72. ZAPALJENE I ZAPUŠTENE RANE, 391 49.73. ZAUSTAVLJANJE KRVARENJA IZ RANE, 391 49.74. RANE POSLE PUCANJA PLIKOVA NA KOŽI, 391 49.75. SMRDUIVE RANE, 391 49.76. ZAGAĐENE RANE, 392 49.77. ZAGAĐENE I ZAPUŠTENE RANE, 392 49.78. GNOJNE RANE, 392 49.79. STARE I GNOJNE RANE, 392 49.80. TRULE RANE, GRIZLICE, 393 49.81. RANE KOJE TEŠKO ZARASTAJU, 393 49.82. TRULE RANE KOJE TEŠKO ZARASTAJU, 393 49.83. RANE SA TRULJENJEM KOSTUU, 393 49.84. RANE, OŠTEĆENE ŽLEZDE, GUKE, KRASTE I OSIPI, 394 49.85. OMEKŠAVANJE RANA, 394 49.86. ISPIRANJE RANA, BUBUUICA I ČIREVA, 394 49.87. GANGRENA RANE, 394 49.88. POSEKOTINE, 394 49.89. VAĐENJE STRANOG TELA IZ RANE, 395 49.90. DEKUBITIS, RANE OD DUGOG LEŽANJA, 395 49.91. UBRZANJE ZARASTANJA RANA, 395 49.92. UDARAC, 395 49.93. MODRICE OD UDARCA, 395 49.94. UDARAC SA RANOM, 396 49.95. NAŽULJANA I OJEDENA KOŽA, 396 49.96. NAGNJEČENOST, 396 49.97. KRVAVE MRLJE I MODRICE PO TELU, 396 49.98. DIVLJE MESO, 397 49.99. TEBERKULOZA KOŽE, 397 49.100. SVETLE MRLJE (ERITEMATODES CHRONICUS), 397 49.101. SLABA CIRKULACIJA KRVI KOŽE, 398 49.102. PROČIŠĆAVANJE RANA I JAČANJE KOŽE, 398 49.103. OTVARANJE PORA NA KOŽI, 398 49.104. OTKLANJANJE OŽILJAKA, 398 49.105. USPORAVANJE STARENJA KOŽE, 398 49.106. PODMLAĐIVANJE KOŽE, 399 50. HIPOVITAMINOZA, 399 50.01. HIPOVITAMINOZA VITAMINA, 399 50.02. HIPOVITAMINOZA VITAMINA, 399 50.03. HIPOVITAMINOZA VITAMINA Bl, 399 50.04. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B2, 400 50.05. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B3, 400 50.06. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B5, 400 50.07. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B6, 400 50.08. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B9, 400 50.09. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B12, 400 50.10. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B15, 400 50.11. HIPOVITAMINOZA VITAMINA B17, 400 50.12. HIPOVITAMINOZA VITAMINA C, 401 50.13. HIPOVITAMINOZA VITAMINA D, 401 50.14. HIPOVITAMINOZA VITAMINA E, 401 50.15. HIPOVITAMINOZA VITAMINA H, 401 50.16. HIPOVITAMINOZA VITAMINA J, 401 50.17. HIPOVITAMINOZA VITAMINA K, 402 50.18. HIPOVITAMINOZA VITAMINA PR, 402 50.19. MULTIVITAMINSKA MESAVINA, 402 51. NEDOSTATAK MINERALA, 402 52. TROVANJA, 403 52.01. TROVANJE OTROVIMA IZ ORGANIZMA, AZOTERMIJA, 403 52.02. TROVANJE UGLJENMONOKSIDOM, 404 52.03. TROVANJE UBODOM PČELE, OSE ILI STRŠLJENA, 404 52.04. TROVANJA UJEDOM DOMAĆE ŽIVOTINJE, 404 52.05. TROVANJE UJEDOM BESNE ŽIVOTINJE, 404 52.06. TROVANJE UJEDOM DIVLJE ŽIVOTINJE, 405 52.07. TROVANJE UJEDOM ŠKORPIONA, 405 52.08. TROVANJE UJEDOM ZMIJE, 405 52.09. TROVANJE TEŠKIM METALIMA, 406 52.10. TROVANJE UBODOM ZARĐALOG PREDMETA, 406 52.11. TROVANJE OLOVOM, 406 52.12. TROVANJE JODOM, 407 52.13. TROVANJE ŽIVOM, 407 52.14. TROVANJE HLOROM, 407 52.15. TROVANJE MORFUUMOM. ARSENTKOM 01 FOSFOROM, 407 52.16. TROVANJE NTKOTINOM, 407 52.17. TROVANJE ALKOHOLOM, 408 52.18. TROVANJE POKVARENOM HRANOM, 408 52.19. TROVANJE LEKOVIMA, 408 52.20. TROVANJE OTROVNIM TRAVAMA, 408 52.21. TROVANJE OTROVNTM GLJIVAMA, 409 52.22. RAZNA CREVNA TROVANJA, 409 52.23. ZASTITA OD TROVANJA SVEŽIH RANA, 409 53. ZARAZNE BOLESTl, 409 53.01. PREVENTIVA ZARAZNIM BOLESTIMA, 409 53.02. POSLE PRF.LEŽANIH TEŠKIH ZARAZNIH BOLESTI, 410 53.03. ŠUGA, 410 53.04. GUBA, LEPRA, 410 53.05. PEGAVT TTFUS, 410 53.06. TRBUSNl TIFUS, 411 53.07. PARATIFUS, 411 53.08. GRIPA, 411 53.09. PREVENTIVA PROTIV EPIDEMUE GRIPA, 411 53.10. SMRTONOSNI GRIP, 412 53.11. DIFTERUA, 412 53.12. VELIKI KAŠALJ, 412 53.13. RUBEOLE, 412 53.14. ŠARLAH, 413 53.15. VELIKE BOGINJE (Variola Vcra), 413 53.16. MALE BOGINJE, 414 53.17. OVCUE BOGINJE, 414 53.18. CRVENI VETAR, 414 53.19. MALARUA, 414 53.20. PRIŠT, 415 53.21. CRNI PRIŠT, 415 53.22. GROZNICA, 416 53.23. BARSKA GROZNICA, 416 53.24. ŽUTA GROZNICA, 416 53.25. DUGOTRAJNA GROZNICA, 416 53.26. SAMRTNA GROZNICA, 417 53.27. DIZENTERUA, SRDOBOLJA, 417 53.28. AMEBNA DIZENTERUA, 417 53.29. KOLERA, 418 53.30. KUGA, 418 54 ALKOHOLIZAM. PUŠENJE, NARKOMANUA, 419 54.01. MAMURLUK ZBOG PIJANSTVA, 419 54.02. TREŽNJENJE PIJANICE, 419 54.03. BUNCANJE ZBOG PIJANSTVA, 419 54.04. DRHTANJE I NERVOZA ALKOHOLIČARA, 419 54.05. DA SE NE OPIJETE, 419 54.06. ODVIKAVANJE OD ALKOHOLA, 419 54.07. ODVIKAVANJE OD PUŠENJA, 420 54.08. IZBACIVANJE NIKOTINA IZ TELA, 420 54.09. NARKOMANIJA, 420 55.0PAKA OBOLJENJA, 421 55.01. MLADEŽI, 421 55.02. CISTE, 421 55.03. CISTE BUBREGA, 421 55.04. CISTE JAJNIKA, 422 55.05. CISTE DOJKI, 422 55.06. MIOMI, 423 55.07. MIOMI MATERICE, 423 55.08. POLIPl, 423 55.09. TUMORI, 424 55.10. TUMOR GRKLJANA, 424 55.11. DOBROĆUDNI TUMOR KRVNOG SUDA, HEMANGIOM, 424 55.12. DOBROĆUDNI TUMOR SLEZINE, 424 55.13. TUMOR PROSTATE, 424 55.14. TUMOR NADBUBREŽNE ŽLEZDE, 425 55.15. TUMOR TESTISA, 425 55.16. DOBROĆUDNI TUMOR KOSTUU, 425 55.17. TUMOR KOŽE, 425 55.18. PROČIŠĆAVANJE ORGANIZMA OD TUMORA, 425 55.19. SPREČAVANJE RASTA TUMORSKIH ĆELIJA, 426 55.20. DJAGNOZA: RAK, 426 55.21. PREVENCIJA RAKU, 427 55.22. TEGOBE OD UZIMANJA ANTIKANCEROGENIH LEKOVA, 428 55.23. ZAUSTAVLJANJE RAZVOJA RAKA, 428 55.24. RAK JEZIKA, 429 55.25. RAK USANA, 429 55.26. RAK PLUĆA, 429 55.27. RAK ŽELUDCA, 429 55.28. RAK TANKOG I DEBELOG CREVA, 430 55.29. RAK JETRE, 430 55.30. RAK GUŠTERAČE, 430 55.31. RAK DOJKE, 430 55.32. PREVENTIVA RAKU DOJKE, 431 55.33. RAK MATERICE I JAJNIKA, 431 55.34. RAK PROSTATE, 432 55.35. RAK MOKRAĆNE BEŠIKE, 432 55.36. RAK SLEZINE, 432 55.37. HODŽKINOVA BOLEST (LIMFOGRANULOMATOZA), 432 55.38. RAK KOSTIJU, 433 55.39. RAK KOŽE, 433 55.40. KANCEROGENI ČIREVI, 434 55.41. OPAKI I GNOJNI ČIREVI, 434 55.42. OPAKE GNOJNE RANE, 434 55.43. OPAKI LIŠAJEVI, 434 55.44. JAČANJE ORGANIZMA U BORBI PROTTV RAKA, 435 56. JAČANJE ORGANIZMA, 435 56.01. UMOR, 435 56.02. PROLETNJI UMOR, 435 56.03. UMOR DECE KOD PRAĆENJA NASTAVE, 435 56.04. SLABOST ZBOG FIZIČKIH NAPORA ILI LAKŠIH OBOLJENJA, 435 56.05. SLABOST POSLE NERVNOG SLOMA, 435 56.06. SLABOST ZBOG HRONIČNOG PROLIVA, 436 56.07. SLABOST ZBOG DUGOG LEŽANJA U KREVETU ZBOG BOLESTI, 436 56.08. OPŠTA SLABOST ORGANIZMA (slabunjavi od rođenja).436 56.09. VELIKA SLABOST ORGANIZMA, 436 56.10. ZAUSTAVLJANJE .RAZVOJA BAKTERUA, 437 56.11. ZAUSTAVLJANJE RAZVOJA GUIVIČNIH OBOLJENJA, 437 56.12. ZAUSTAVLJANJE RAZNIH ZAPALJENJA, 437 56.13. PROBLEMI RASTENJA, 437 56.14. USPORAVANJE STARENJA, 437 56.15. DUGOVEČNOST KAO CIU, 438 56.16. DETOKSIFIKACIJA ORGANIZMA, 439 56.17. PROČIŠĆAVANJE ORGANIZMA, 439 56.18. ZIMSKO OKREPUENJE, 439 56.19. JAČANJE APETITA, 439 56.20. JAČANJE APETITA KOD DECE, 439 56.21. JAČANJE SLABE DECE, 440 56.22. JAČANJE RASPOLOŽENJA, 440 56.23. HRANA ZA JAČANJE ORGANIZMA, 440 56.24. JAČANJE ORGANIZMA POSLE TEŠKIH BOLESTI, 440 56.25. JAČANJE ORGANIZMA U BORBI PROTIV RAKA, 441 56.26. OPŠTE JAČANJE ORGANIZMA, 441 57. RAZNI PROBLEMI, 441 57.01. VISINSKA BOLEST, 441 57.02. NEGATIVNO ZRAČENJE ZEMLJE, 442 57.03. ODBRANA OD ZLIH DUHOVA, 442 57.04. ODBRANA OD UROKA, 442 57.05. ZA MIR I SLOGU U KUĆI, 442 57.06. PROBLEM ZAGAĐIVANJA OKOLINE, 442 ISHRANA, 443 GRUPISANJE HRANE PREMA GRUPAMA, 443 BAZNA I KISELA HRANA, 444 POST, 445 UOBIČAJENA OPŠTA DIJETA, 446 TABLICE NAMIRNICA PO STRUKTURI NAMIRNICA, 446 SPISKOVI LEKOVITOG BILJA, 455 PET NAJLEKOVITUIH BILJAKA, 503 ŽALFIJA, 503 HAJDUČICA, 503 KOPRIVA, 504 RASTAVIĆ, 504 ŠIPURAK, 504 TRAVARSKE ANEGDOTE I ŠALE, 505 LITERATURA, 507 Naslov: Iskustva u korišćenju lekovitog bilja Izdavač: Naša knjiga Strana: 507 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 26 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-918635-0-0

Veterinarska fiziologija obuhvata proučavanja mehanizama funkcionisanja svih sistema u organizu domaćih životinja. Ona je neophodna podloga za razumevanja stočarstva kao biologije gajenja životinja., a pored toga obezbeđuje zapažanje promena u funkciji pojedinih sistema u organizumu, odnosno, omogućava dijagnozu oboljenja kod životinja, tok i ozdravljenje. Sadržaj Predgovor UVOD (V. Stojić), 1 1. FUNKCIONALNA ORGANIZACIJA ORGANIZMA (V. Stojić), 3 Građa i funkcija ćelije, 3 Hemijski sastav ćelije, 4 Delovi ćelije i njihove funkcije, 6 Ćelijska membrana (plazma-membrana), 6 Endoplazmatski retikulum (er), 7 Goldžijev aparat (kompleks), 7 Lizozomi, 8 Mitohondrije, 8 Jedro, 9 Transport materija kroz ćelijsku membranu, 10 Difuzija, 11 Osmoza i osmotski pritisak, 13 Aktivni transport, 14 Transport makromolekula i partikula kroz membranu, 17 Homeostaza, 18 Parametri unutrašnje sredine, 19 Regulacijski sistemi homeostaze, 20 2. FIZIOLOGIJA KRVI (V. Stojić), 23 Opšte osobine krvi, 23 Hematokrit - hematokritska vrednost, 24 Boja krvi, 24 Specifična težina, 24 Sedimentacija eritrocita, 25 Viskoznost krvi, 26 Osmotska koncentracija i osmotski pritisak, 26 Onkotski - ili koloidoosmotski pritisak (konp), 27 Elektrohemijska reakcija krvi, 27 Puferi krvi, 28 Puferska uloga hemoglobina, 29 Alkalna rezerva, 30 Sastav krvi, 31 Neorganski sastojci krvi, 31 Organski sastojci krvi, 32 Uloge krvi, 32 Krvna plazma i krvni serum, 34 Sastav krvne plazme i krvnog seruma, 34 Neorganski sastojci, 35 Katjoni krvne plazme, 35 Anjoni krvne plazme, 36 Organski sastojci, 37 Belančevine krvne plazme i seruma, 37 Metode frakcionisanja belančevina, 38 Fiziološki značaj belančevina krvne plazme, 40 Neproteinski (preostali) azot, 42 Bezazotni sastojci krvne plazme, 42 Ćelijski elementi krvi, 43 Eritrociti, 43 Grada eritrocita, 45 Hemoliza, 45 Osmotska rezistencija, 46 Biohemijski sastav eritrocita, 46 Hemoglobin, 47 Fetalni hemoglobin, 47 Derivati hemoglobina, 48 Mioglobin (mišićni hemoglobin), 49 Metabolizam u eritrocitima, 50 2,3 dpg, 51 Eritropoeza, 51 Fiziologija leukocita, 53 Vrste leukocita i leukocitarna formula, 54 Granulociti, 54 Fiziologija agranulocita, 57 Fiziologija trombocita, 57 Poreklo i stvaranje (trombocitopoeza) trombocita, 59 Hemijski sastav i metabolizam trombocita, 59 Uloge trombocita u hemostazi, 59 Fiziologija hemostaze, 60 Fiziologija koagulacije krvi, 61 I - početak zgrušavanja krvi - stvaranje protrombinskog aktivatora, 63 II - pretvaranje protrombina u trombin, 64 III - pretvaranje fibrinogena u fibrin i stvaranje krvnog ugruška, 64 Fibrinoliza i razlaganje krvnog ugruška, 66 3. FIZIOLOGIJA IMUNITETA (IMUNOSTI) (V. Stojić), 67 Nespecifični imunitet, 68 Specifični imunitet, 70 Funkcionalna organizacija imunog sistema i ćelijska osnova imuniteta, 71 Uloga limfocita, 71 Vrste limfocita i njihovo poreklo, 72 T - limfociti, 72 B - limfociti, 74 Odgovor imunog sistema na antigen, 75 Ćelijski imuni odgovor, 78 Humoralni imuni odgovor, 80 Primarni i sekundami imuni odgovor, 81 Fiziologija antitela, 82 Struktura molekula imunoglobulina, 83 Regioni, domeni i fragmenti imunoglobulina, 83 Antigene specifičnosti (antigenski marked) imunoglobulina, 86 Imunoglobulini g klase (igg), 88 Imunoglobulini m (igm), 88 Imunoglobulini a (iga), 89 Imunoglobulini e (ige), 90 Imunoglobulini d (igd), 91 Reakcije antigena i antitela, 91 Sekundarne manifestacije reakcije antigen-antitelo, 92 Stanja hiperosetljivosti - alergije, 95 Anafilaksa, 95 Alergijske reakcije izazvane antigen-antitelo kompleksima (imuni kompleksi), 97 Alergija izazvana citotoksičnim antitelima, 98 Alergijske reakcije izazvane ćelijskim imunitetom, 99 Krvne grupe, 100 Četiri glavne grupe sistema 0-A-B, 101 RH - sistem, 102 Sistemi krvnih grupa kod domaćih životinja, 103 4. FIZIOLOGUA SRCA (V. Stojić), 105 Struktura miokarda, 107 Bioelektrična svojstva srčanog mišića, 108 Potencijal mirovanja membrane i akcioni potencijal, 108 Ponašanje po zakonu “sve ili ništa”, 110 Franck-Starlingov zakon, 110 Refraktarnost srčanog mišića, 110 Ishrana i metaboličke karakteristike, 111 Automatizam i širenje impulsa u srcu, 112 Atrioventrikularni (AV) čvor i hisov snop, 113 Elektrokardiogram, 114 Tok struje oko srca za vreme jedne aktivacije i kontrakcije, 114 Registrovanje EKG-a, 115 Standardni odvodi sa ekstremiteta, 116 Pojačani unipolarni odvodi sa ekstremiteta, 117 Odvodi sa grudnog koša (prekordijalni odvodi), 118 Normalan elektrokardiogram, 118 Elektrokardiografija kod domaćih životinja, 120 Srčana revolucija - revolutio cordis, 120 Sistolni i minutni volumen, 124 Srčani tonovi, 126 Inervacija srca i regulacija rada, 127 Autoregulacija srčanog rada, 127 Nervna regulacija srčanog rada, 128 Fiziologija cirkulacije, 130 Grada krvnih sudova, 132 Biofizika cirkulatomog sistema, 132 Cirkulacija u arterijskom delu sistema, 137 Arterijski pritisak, 137 Metode merenja krvnog pritiska, 139 Regulisanje arterijskog pritiska, 141 I. sistem brze kontrole arterijskog pritiska, 141 Nervni mehanizmi brze kontrole arterijskog pritiska, 141 Humoralni mehanizmi za brzu kontrolu arterijskog pritiska, 144 II. sistem dugoročne regulacije arterijskog pritiska, 144 Arterijski puls, 144 Kapilarna cirkulacija, 146 Razmena materija kroz kapilarni , 149 Regulacija mikrocirkulacije, 151 Cirkulacija u venama, 152 Venski puls, 153 Specifičnosti krvotoka pluća i bubrega, 154 Krvotok pluca, 154 Krvotok bubrega, 154 Limfa i limfotok, 155 Slezina i njene funkcije, 157 5. FIZIOLOGIJA DISANJA (M. Lazarević) , 159 Grada disajnih organa, 161 1. Vazdušni putevi, 161 2. Pluća (pulmo), 165 3. Grudni koš, 166 4. Respiratorni mišići, 166 5. Aferentni i eferentni nervi i krvni sudovi, 168 6. Nervni respiratorni centri, 168 Ventilacija pluća, 168 Izračunavanje mrtvog prostora, 170 Plućni volumeni i kapaciteti, 171 Frekvenca disanja, 173 Tipovi disanja, 173 Odnos inspirijuma i ekspirijuma, 174 Ventilaciono-perfuzioni količnik, 174 Grada respiratorne membrane, 174 Razmena gasova u plućima i tkivima, 175 Razmena gasova izmedu alveolarnog vazduha i krvi, 177 Transport gasova u krvi, 177 Razmena gasova u tkivima, 181 Regulacija disanja, 182 Respiratorni centri, 183 1. Nervna kontrola disanja — regulatorni uticaj n. vagusa (hering-breuerov refleks).186 2. Humoralna kontrola disanja, 187 3. Uticaj arterijskog i venskog krvnog pritiska, 187 4. Uticaj centra za termoregulaciju, 188 5. Uticaj fizičkog rada na respiratorne centre, 188 6. Uticaj kore velikog mozga, 188 Zaštitni refleksi sa respiratomih sluzokoža, 188 Kašalj (tusis), 189 Kijanje (sternutatio), 189 Uticaj nadmorske visine i sniženog atmosferskog pritiska, 189 Uticaj povećanog atmosferskog pritiska, 189 Disanje fetusa, 190 Opisni termini u fiziologiji disanja, 190 Disanje riba, 191 Disanje ptica, 192 6. FIZIOLOGIJA DIGESTIVNIH ORGANA (M. Vapa, V. Stojić), 199 Varenje hrane i resorpcija, 199 Digestivni trakt, 201 Glad, 202 Hiperglikemija - centar za sitost - inhibicija centra za glad, 203 Žeđ, 204 Varenje u ustima, 204 Uzimanje hrane i tcčnosti, 205 Žvakanje hrane, 205 Lučenje pljuvačke, 206 Uloga pljuvačke, 207 Mehanizam lučenja pljuvačke, 208 Gutanje hrane (deglutitio), 209 Kretanje hrane i tečnosti kroz jednjak, 211 Nervna regulacija gutanja, 212 Varenje u želucu, 212 Varenje u želucu monogastričnih životinja, 212 Sastav želudačnog soka, 214 Lučenje i uloge hlorovodonične kiseline, 216 Regulacija lučenja želudačnog soka, 217 Pokreti želuca, 220 Punjenje želuca, 221 Pražnjenje želuca, 222 Nervna regulacija pokreta želuca, 222 Povraćanje (vomitus, emesis), 223 Želudačno varenje kod mladih životinja, 224 Varenje hrane u želucu odraslih životinja, 224 Varenje u želucu preživara, 226 Jednjački (ezofagealni, retikulami) žleb, 227 Građa i kapacitet predželuđaca, 229 Pokreti predželudaca, 232 Pokreti kapure i buraga, 232 Pokreti listavca, 234 Pokreti sirišta, 234 Nervna regulacija pokreta predželudaca, 234 Brzina prolaska hrane kroz predželuce, 235 Preživanje (ruminatio), 236 Nervna regulacija preživanja, 239 Fiziološki značaj preživanja, 239 Stvaranje gasova i podrigivanje, 240 Timpanija (nadun), 242 Mikroorganizmi predželuđaca, 243 Bakterije buraga, 245 Protozoe buraga, 245 Gljivice buraga, 249 Razlaganje ugljenih hidrata, 250 Metabolizam proteina, 252 Značaj rastvorljivosti proteina u ishrani preživara i potrebe u proteinima kod visokoproduktivnih grla, 254 Reakcije bakterijske sinteze, 256 Sinteza vitamina, 257 Metabolizam lipida, 258 Varenje hrane u tankim crevima, 259 Crevni sok, 263 Pankreasni sok, 266 Žuč, 268 Zučne boje, 269 Regulisanje lučenja žuči i pražnjenja žučne kese, 272 Varenje u tankim crevima, 272 Varenje u debelim crevima, 276 Pokreti creva, 278 Pokreti tankih creva, 279 Pokreti debelih creva, 280 Defekacija, 282 Vreme prolaska hrane kroz digestivni trakt, 282 Izmet (feces), 283 Resorpcija, 283 Olakšana difuzija, 285 Resorpcija hranljivih materija, 286 Resorpcija u tankim crevima, 287 Resorpcija proteina i nukleinskih kiselina, 288 Resorpcija ugljenih hidrata, 289 Resorpcija masti, 291 Resorpcija vitamina, 293 Resorpcija vode i mineralnih materija, 294 Resorpcija mineralnih materija, 295 Resorpcija u debelim crevima, 297 Parenteralna resorpcija, 298 Resoipcija u predželucima preživara, 298 Jetra i njena uloga u organizmu, 300 Fiziološka uloga jetre, 303 Metabolička uloga jetre, 305 Ostale uloge jetre, 307 Varenje kod peradi, 307 Varenje u želucu, 309 Varenje u crevima, 311 7. ENERGETSKII KVANTITATIVNI METABOLIZAM (V. Stojić), 314 Određivanje kalorijske vrednosti hrane, 315 Respiratorni količnik, 316 Merenje energetskog prometa, 316 Direktna kalorimetrija, 316 Indirektna kalorimetrija, 317 Osnovni energetski promet ili bazalni metabolizam, 319 Izračunavanje bazalnog metabolizma, 320 Izračunavanje površine tela, 320 Faktori koji utiču na bazalni metabolizam, 321 Bilans ishrane, 323 Ukupna energija hrane, 323 Bilans ugljenika, 324 Bilans azota, 325 Obrok ishrane, 326 Metabolizam vode, 327 Metabolizam mineralnih materija, 329 Metabolizam natrijuma, 331 Metabolizam kalijuma, 332 Metabolizan hlorida i bikarbonata, 332 Metabolizam kalcijuma, 333 Metabolizam magnezijuma, 335 Metabolizam fosfora, 336 Metabolizam sumpora, 336 Metabolizam mikroelemenata, 337 Metabolizam gvožđa, 337 Metabolizam bakra, 339 Metabolizam joda, 340 Metabolizam mangana, 341 Metabolizam molibdena, 341 Metabolizam kobalta, 341 Metabolizam cinka, 342 Metabolizam selcna, 342 8.TEMPERATURA TELA I TERMOREGULACIJA (V. Stojić)—, 344 Normalna telesna temperatura, 344 Mehanizmi za regulaciju lelesne temperature, 346 Mehanizmi koje aktivira hladnoća, 346 Mehanizmi koje aktivira toplota, 348 Centri za termoregulaciju i hipotalamusni termostat, 349 Porcmećaji temperature tela, 350 9. VITAMIN! (M. Lazarević), 351 Uvod, 351 Podela vitamina, 354 Liposolubilni vitamini, 354 Vitamin A (retinol, akseroftol, antikseroftalmički vitamin), 355 Vitamin D (kalciferol, antirahitični vitamin), 357 Vitamin E (tokoferol, antisterilitetni vitamin), 360 Vitamin K (filohinon, antihemoragički vitamin), 362 Liposolubilni vitaminoidi, 363 Esencijalne masne kiseline (vitamin F), 363 Hidrosolubilni vitamini, 364 Vitamin B1 (tiamin, aneurin, anti beri-beri vitamin), 364 Biološka uloga u organizmu, 365 Deficit vitamina , 366 Vitamin B2 (riboflavin, laktoflavin), 367 Biološka uloga u organizmu, 368 Vitamin PP (protivpelagrički vitamin, niacin, amid nikotinske kiscline), 369 Bioloska uloga u organizmu, 370 Vitamin B6 (piridoksin), 371 Pantotenska kiselina, 373 Biološka uloga u organizmu, 373 Folna kiselina (pteroil-glutaminska kiselina, foliacin), 375 Cijanokobaltamin (vitamin B12), 376 Biotin (vitamin H), 378 Vitamin C (1 - askorbinska kiselina), 379 Hidrosolubilni vitaminoidi, 380 Holin, 381 Para-aminobenzoeva kiselina (pabk), 381 Orotska kiselina (vitamin bl3), 382 Pangamska kiselina (vitamin b 15), 382 10. STVARANJE IIZLUČIVANJE MOKRAĆE (V. Stojić), 384 Bubrezi, grada i funkcija, 384 Funkcionalna anatomija bubrega, 384 Nefron, 385 1. Ekskreciona funkcija bubrega, 387 Filtracija u glomerulu - stvaranje primarne mokraće, 387 Funkcije tubulskog dela nefrona, 389 Mehanizam tubulske reapsorpcije i sekrecije, 390 2. Koncentraciona i diluciona sposobnosl bubrega, 393 Bubrežni mehanizam za izlučivanje razređene mokraće, 394 3. Uloga bubrcga u održavanju acido-bazne ravnoteže, 396 Sekrecija vodonikovih jona u tubulima, 397 4. Endokrina uloga bubrega, 399 Metode za funkcionalno ispitivanje bubrega, 402 Klinički pregled mokraće, 402 Klirens plazme (clearence), 403 Fiziologija mokraćne bešike, 404 11. FIZIOLOGIJA KOŽE (V. Stojić), 407 Opšte osobine kože, 407 12. MLEČNA ŽLEZDA (GL. MAMMARIA, GL. LACTIFERA) (V. Stojić, D. Gledić), 410 Broj i građa mlečnih žlezda, 410 Krvotok, limfotok i inervacija mlečnih žlezda, 411 Razviće mlečne žlezde, 412 Lučenje mleka, 413 Sekrecija mleka u acinuse žlezde, 413 Fiziologija kolostruma, 415 Kontrola lučenja mleka, 416 Izlučivanje mleka, 417 Trajanje laktacije i faktori koji utiču na intenzitet laktacije, 419 13. HUMORALNA REGULACIJA FUNKCIJA (D. Gledić, V. Stojić), 420 Uvod, 420 Pojam i definicija hormona, 421 Hemizam i metabolizam hormona, 421 Određivanje koncentracije hormona, 423 Mehanizam delovanja hormona, 425 Proteinski hormoni, 425 Steroidni hormoni, 429 Regulatorni mehanizmi, 431 Endokrine žlezde, 432 Principi neurosekrecije, 433 Hipotalamus, 433 Hipoiiza, 436 Opšte osobine, 436 Adenohipofiza, 437 Pars distalis, 438 Somatotropni hormon, 438 Metabolička delovanja hormona rasta, 440 Kontrola lučenja STH, 441 Prolaktin, 442 Adrenokortikotropni hormon, 443 Uloga ACTH, 444 Regulacija lučenja ACTH, 445 Tireotropni hormon, 445 Gonadotropni hormoni, 446 Pars tuberalis, 449 Pars intermedia, 449 Kontrola funkcije adenohipofize, 450 Neurohipofiza, 452 Pars nervosa, 452 Transport i lučenje adh i oksitocina, 452 Struktura i funkcija adh, 453 Struktura i funkcija oksitocina, 454 Epifiza, 455 Uloga epifize u organizmu, 456 Hormoni epifize, 457 Štitasta žlezda, 459 Siiiteza tireoglobulina, 460 Sinteza hormona štitaste žlezde, 461 Lučenje i transport hormona štitaste žlezde, 462 Metabolizam hormona štitaste žlezde, 464 Mehanizam delovanja i biološki efekti hormona štitaste žlezde, 465 Odnos t4 i t3 i kateholamina, 467 Regulacija aktivnosti štitaste žlezde, 468 Poremećaji funkcije štitaste žlezde (hiper i hipotireoidizam), 469 Sinteza kalcitonina, 470 Lučenje CT, 471 Regulacija lučenja CT, 472 Paraštitaste žlezde, 472 Biosinteza i lučenje pth, 473 Metabolizam pth, 474 Biološki efekti pth, 474 Mehanizam delovanja pth, 478 Kontrola lučenja pth, 478 Endokrini deo gušterače, 479 Struktura, biosinteza i lučenje insulina, 480 Metabolizam insulina, 481 Biološki efekti insulina, 481 Mehanizam delovanja insulina, 485 Regulacija lučenja insulina, 485 Biosinteza i lučenje glukagona, 487 Biološki efekti glukagona, 488 Biosinteza i lučenje somatostatina, 489 Pankreatični polipeptid, 490 Nadbubrežne žlezde, 490 Kora nadbubrežnih žlezda, 491 Stmktura, sinteza i lučenje korlikostcroida, 492 Metabolizam kortikosteroida, 493 Biološki efekti mineralokortikosteroida, 494 Regulacija lučenja aldoslerona, 495 Biološki efekti glukokortikosteroida, 496 Glukokortikosteroidi i otpornost na stres, 500 Regulacija lučenja glukokortikosteroida, 501 Polni hormoni nadbubrežnih žlezda, 501 Srž nadbubrežnih žlezda, 502 Biosinteza, lučenje i metabolizam kateholamina, 502 Biološki efekti kateholamina, 503 Mehanizam delovanja kateholamina, 505 Regulacija aktivnosti srži nadbubrežnih žlezda, 506 Polne žlezde, 506 Zenske polne žlezde - jajnici, 506 Ovarijalni ciklus, 506 Endokrina funkcija jajnika, 508 Biosinteza, lučenje i metabolizam estrogena, 508 Biološki efekti estrogena, 510 Biosinteza, lučenje i metabolizam progesterona, 511 Bioloski efekti progesterona, 512 Kontrola lučenja estrogena i progesterona, 513 Biosinteza ostalih hormona u jajnicima, 513 Endokrina uloga posteljice, 514 Muške polne žlezde - semenici, 516 Spermatogeneza, 516 Endokrina uloga semenika, 518 Biosinteza androgena, 519 Kontrola lučenja testosterona, 521 Difuzni endokrini sistem, 525 Gastrin, 526 Sekretin, 526 Holecistokinin-pankreozirnin (CCK-PZ ili CCK), 526 Vasoaktivni intestinalni peptid (VIP), 527 Gip, 527 Somatostatin, 527 Glukagon (enteroglukagon), 527 Motilin, 528 Neurotenzin, 528 Supstanca P (SP), 528 Bombezin, 528 Apud koncept (apud sistem), 529 Ostali organi sa endokrinom ulogom, 529 Bubrezi, 530 Srce, 530 Lokalni hemijski medijatori, 530 Eicosanoidi, 531 Interakcija neuroendokrinog i imunog sistcma, 533 14. POTENCUAL MIROVANJA MEMBRANE IJONSKI KANALI (V. Stojić) , 535 Jonski kanali membrane, 536 Potencijal mirovanja membrane, 540 15. FIZIOLOGIJA MIŠIĆA (V. Stojić), 544 Fiziologija skeletnih mišića, 545 Hemijski sastav mišića, 545 Stmktura skeletnih mišića, 546 Struktura mišićne ćelije (vlakna), 547 Sarkoplazmatski retikulum, 550 Molekulske karakteristike kontraktilnih miofilamenata, 552 Opšte osobine poprečno-prugastih mišića, 555 Inervacija skeletnog mišića i fiziologija perifeme sinapse, 556 Fiziološka anatomija nervno-mišićne sinapse, 557 Prenošenje (transmisija) impulsa u neuromišićnoj sinapsi, 559 Supstance koje utiču na transmisiju impulsa u perifernoj sinapsi, 560 Bioelektrične i biofizičke promene u mišiću i mehanizam mišićne kontrakcije, 561 Jačina mišićne kontrakcije i stepen preklapanja aktinskih i miozinskih filamenata.564 Uticaj opterećenja mišića na snagu mišićne kontrakcije, 565 Zavisnost brzine kontrakcije od opterećenja mišića, 565 Izvor energije za mišićnu kontrakciju, 566 Kiseonički dug, 567 Vrste mišićnih kontrakcija, 568 Tipovi mišićnih vlakana, 571 Fiziologija glatkih mišića, 572 Građa glatkih mišića, 572 Tipovi glatkih mišića, 575 Inervacija glatkih mišića, 576 Uticaj lokalnih humoralnih faktora i hormona na aktivnost visceralnih mišića, 577 Bioelektrične pojave glatkih mišića, 578 16. F1ZIOLOGUA NERVNOG SISTEMA (Natalija Fratrić, V. Stojić), 582 Funkcionalna organizacija nervnog sistema, 583 Ćelijska osnova nervnog sistema, 584 Aksoplazmatski transport, 585 Podela i osobine perifernih nerava, 586 Bioelektrična svojstva perifernih nerava, 588 Glija ćelije, 591 Neurotransmiteri, 592 Fiziologija neuropeptida, 593 Fiziologija centralne sinapse, 594 Fiziološka građa centralne sinapse, 595 Ekscitacija i inhibicija neurona u centralnoj sinapsi , 596 Fiziologija receptora, 599 Receptorski ili generatorski potencijal, 600 Fiziologija bola, 601 Visceralnibol , 603 Fiziologija kičmene moždine (medulla spinalis), 605 Sprovodna funkcija kičmene moždine, 606 Produžena moždina (medulla oblongata), 608 Talamus, 609 Kora velikog mozga, 612 Senzitivna kora velikog mozga, 614 Motorni nervni sistem , 616 Refleks, 618 Neki važniji refleksi domaćih životinja, 619 Miotatički refleks, 619 Mišieno vreteno, 620 Kornealni refleks, 624 Pupilarni refleks, 624 Motorna kora velikog mozga, 625 Motorni sistem preciznih voljnih pokrela (piramidni sistem), 628 Ekstrapiramidni sistem, 630 Mali mozak-cerebellum, 631 Bazalne ganglije, 636 Retikularna formaeija, 639 Limbusni sistem, 642 Funkcije limbusnog sistema, 644 Autonomni nervni sistem, 646 Simpatikusni nervni sistem, 646 Parasimpatikusni nervni sistem, 649 Opšte funkcije autonomnog nervnog sistema, 650 Receptori autonomnog nervnog sistema, 652 Funkcija srži nadbubrežnih žlezda, 656 „Alarm11 ili stress-reakeija simpatičkog nervnog sistema, 657 Hipotalamus, 658 Funkcije hipotalamusa, 659 Budno stanje i san, 664 Spavanje, 667 Sporotalasno spavanje ili ne - REM spavanje, 668 RHM spavanje ili paradoksalni san, 669 Viša nervna delatnost , 670 Pamćenje, 671 Kraikotrajno pamćenje, 672 Dugotrajno pamćenje, 673 Učenje, 674 Krvno-moždana i krvno-likvorna barijera, 677 Cerebrospinalna tečnost, 678 17. FIZIOLOG1JA ČULA (Danijela Kirovski), 681 Čulo mirisa, 681 Glavni olfaktivni sistem, 682 Pomoćni olfaktivni sistem, 685 Receptori čula mirisa, 686 Prenos signala mirisa u centralni nervni sistem, 688 Čulo ukusa, 689 Receptori čula ukusa, 691 Prenos signala ukusa u centralni nervni sistem, 695 Čulo sluha, 696 Funkcionalna anatomija uha, 697 Puž (cochlea), 701 Prenos signala zvuka u centralni nervni sistem, 704 Lokalizacija izvora zvuka, 705 Karakteristike čula sluha kod ptica, 706 Čulo ravnoteže, 707 Polukružni kanali, 707 Otolitni organi (utrikulus i sakulus), 710 Obrada informacije o ravnoteži u višim delovima centralnog nervnog sistema, 711 Čulo vida, 712 Očna jabučica, 713 Optički sistem oka, 716 Akomodacija oka, 718 Retina, 721 Fotoreceptori, 722 Nervni putevi vida, 726 Razlikovanje boja - Kolorni vid, 727 Vidno polje i pokreti očiju kod domaćih životinja, 72 Naslov: Veterinarska fiziologija Izdavač: Naučna KMD Strana: 753 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 19,5 x 26 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-6021-028-1

Broj 36, 1978. godine. Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja. Ima pečat. Kompletno izdanje „Fragmenata ljubavnog govora“ Rolana Barta Lepog mladića Solemna ostavila je nimfa Argira u koju je bio zaljubljen, pripoveda nam grčka mitologija. Afrodita ga je oslobodila ljubavnih jada pretvorivši ga u reku. Ali je on i kao reka patio za Argirom. Stoga mu je boginja podarila moć zaboravljanja i od tada su svi okupani u toj reci bili izbavljeni od ljubavnih muka. Ima li danas kakve reke u kojoj bi se nesrećno zaljubljeni mogli okupati? Fragmenti ljubavnog govora melanholična su oda današnjem Solemnu u potrazi za rekom koja je presušila. Najpoznatije delo Rolana Barta koje Geteovim Verterom, Frojdom, Lakanom, zenom itd. slika portret zaljubljenog i opisuje svu dramu ljubavi. Naslov Bartove knjige – Fragmenti ljubavnog govora – ima implicitno sladostrasni prizvuk, nagoveštavajući mogućnost pomaljanja onih intimnih odnosa čije eksplicitno pominjanje obično izaziva nelagodu. Sama knjiga je, međutim, previše teoretska i previše pesimistična da bi imala bilo kakvu erotsku privlačnost. Tu nema nikakve intimnosti niti razmene intimnosti, budući da se Bartov ljubavnik obraća sam sebi (tj. čitaocu). Tema nije „jezik ljubavi“, već ljubav „kao jezik“. Bart ljubavi radi ono što je radio Balzaku u S/Z ili sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu: razgrađuje je kako bi pokazao da kada se njome govori ona postaje daleko veći kulturološki fenomen nego što smo mi obično spremni da priznamo. Fragmenti ljubavnog govora delo su ili zaljubljenog lingviste ili zaljubljenika u lingvistiku. Iako je čitav tekst veoma moderan, njegova organizacija i argumentacija ipak odaju i starog Barta, radoznalog moralistu po kome svaki oblik ljudskog ponašanja neizbežno vodi do određene maksime. U predgovoru Bart nastoji da predupredi optužbu koju nikako ne želi da čuje: to da je napisao psihološki prikaz ljubavnika. U tom bi slučaju delo previše izbledelo u očima njegovih francuskih pobornika koji bi na njega gledali kao na buržujsko pisanje koje karakteriše predfrojdovska vera u transparentnost i autonomnost ega. On tvrdi da je ovo delo zapravo strukturalni portret i simulacija, pre nego analiza „ljubavnog govora“. To znači da je ono što čujemo glas ljubavnika a ne autora, ljubavnika koji beleži svoje uspone i, još češće, padove prilikom prolaska kroz to svoje mučno promenjivo stanje. Knjigu treba posmatrati kao pozorišni tekst, zamisliti ljubavnika kako stoji na pozornici i pred publikom izgovara reči koje padaju na pamet veoma inteligentnom, veoma načitanom i nesrećno zaljubljenom Francuzu. Drugo je pitanje da li će čitaoci tumačiti Fragmente sofisticirano kako je Bart zamislio. Ja lično verujem da neće. Moguće je da će forma u kojoj je tekst napisan, baš kao i Bartov obazrivi mode d’emploi (uputstvo za upotrebu), zahtevati nešto drugo, ali nema sumnje da je ono čega se treba kloniti doživljavanje dela kao psihološkog i analitičkog prikaza. Bartov ljubavnik zapravo ne ljubavi – kako bi i mogao? On se poverava. A budući da je zbog svog imaginarnog statusa vičniji rečima nego delima, on svoje najvažnije priznanje „je t’aime“, kako je to govorio Dž. L. Ostin, određuje kao performativni iskaz. To je tako jer je reč o pukoj simulaciji, ali da je partner negde u blizini, on bi se pretvorio u beznadežnog ljubavnika kome bi sve izgledalo zadovoljavajuće performativno. Stoga Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju knjigu koja se u potpunosti bavi stanjima duha ili radije stanjima jezika. Bart je konstruisao model savremenog (francuskog?) ljubavnog „imaginarnog“, način na koji imaginacija reaguje na određene momente ljubavne veze.Autor komponente tog modela u jednakoj meri nalazi i u životu i u književnosti, možda čak i više u potonjem. Veliki deo misli o ljubavi koje ćete naći u ovoj knjizi ne pripadaju Bartu: naći ćete reference iz knjiga koje je čitao i iz razgovora sa prijateljima. U tom je smislu on u pravu kada kaže da je napisao „une encyclopédie de la culture affective“. On nas uči zakonima ljubavi običnog čoveka, dajući nam i više detalja kad god je to moguće, s posebnim akcentom na one romantičarske i psihoanalitičke. Možemo samo da nagađamo koliko od onoga što je u knjizi napisano proističe iz njegovog neposrednog iskustva s ljubavlju. Nešto od toga sigurno proističe, kao što postoje i anegdote koje su prilagođene kako bi izgledale u potpunosti autobiografski. Efekat svega toga je neobičan: dobijamo knjigu koja je mešavina priručnika za ljubavnike i ispovesti. Forma knjige je impresivna. Pojam imaginarnog ide u prošlost, preko Lakana do ranog fenomenološkog Sartra, zahvaljujući kome Bart tako povlači razliku između psihološkog i strukturalnog. Osnovna poenta imaginarnog, ono što je toliko privuklo kako Barta tako i Sartra, jeste njegova univerzalnost, to što ne pripada nikome posebno. Bart nikako ne bi voleo da pomislimo da je simulirao neku posebnu imaginaciju, pogotovo ne svoju. On simulira univerzalnu imaginaciju, kao i uobičajene ili neuobičajene šablone koje ona prati kada se osoba zaljubi. Po mom mišljenju, ono što Bart želi da kaže kada insistira na tome da su Fragmenti ljubavnog govora strukturalistički portret jeste to da stanja duha koja prikazuje ne pripadaju nekom određenom pojedincu sa imenom i prezimenom, niti su smeštena u tom (po njemu) staromodnom nizu – priči. Ljubavna priča zaista jeste buržuaski mit koji on sardonički odbacuje zbog njegovog jeftinog obećanja da će na kraju sve biti razrešeno ili da će za ljubavnu bol biti ponuđen nekakav lek: to je, kako on navodi u jednoj od malobrojnih poznatih anatema iz svoje knjige dažbina koju zaljubljeni mora da plati svetu ne bi li se s njime pomirio („le tribut que l’amoreux doit payer au monde pour se réconcilier avec lui”). Svako takvo mirenje Bart vidi kao poražavajuće. U knjizi s namerom ne postoji nikakav tok. Sastavljena je od osamdeset „figura“, tj. osamdeset različitih odlomaka ljubavnog monologa, od kojih je svaki potaknut nekim događajem, bilo stvarnim bilo zamišljenim, u kome su učestvovali zaljubljeni i predmet njegove ljubavi. Bart te „figure“ poredi sa vežbama koje baletani rade kako bi se zagrejali. To su mentalne vežbe koje ljubavnik radi dok proživljava svoje emocije. Svaku „figuru“ opisuje po jedna glavna reč, a osamdeset glavnih reči su organizovane po abecednom redu, kako bi se izbegao utisak da je reč o naraciji. Niz počinje rečju „Propadam“ („S’abîmer“), potom „Odsutnost“ („Absence“), „Predivan“ („Adorable“), nastavlja se najrazličitijim terminima poput „Nestvarnost“ („Déréalité“), „Nepodnošljivo“ („Insupportable“), „Opceno“ („Obscene“), a zaključuje sa „Sjedinjenje“ („Union)“, „Istina“ („Vérité“) i „Želja za posedovanjem“ („Vouloir-saisir“). Zajedno posmatrane, te ključne reči intrigantnije su nego informativne, one su najproizvoljniji element knjige.Učesnici ljubavne veze nisu ni realni ni fiktivni: oni su jednostavno – ili, još bolje, čedno – gramatički. To je situacija u kojoj subjekat voli objekta, to je slučaj očaranosti u kome je prva rekcija glagola zaljubljena u drugu. U skladu sa Bartovim najdubljim uverenjima, nikakve ljudske suštine nisu dozvoljene, samo konstantna promena odnosa između dva algebarska elementa. Subjekat je je (ja), objekat je l’etre aimé (voljeno biće). Je je, paradoksalno, zamenica čiju je upotrebu Bart upadljivo pokušavao da izbegne pišući o sebi u Rolan Bart o Rolanu Bartu, u kome se pojavljivao ili kao il (on) ili kao RB. U ovoj knjizi, u kojoj nekad piše o sebi a nekad ne, prvo lice veoma je bezlično: to je ta frustrirajuće prazna forma subjekta koju filozofi koriste kada žele da izlože argumentaciju. Ta je strategija zabašurivanja jednostavna i, naravno, uvek uspešna. Nikada nismo sigurni kada je Bart to pomenuto je a kada univerzalni ljubavnik. Sa druge strane nalazi se jednako formalno l’etre aimé (voljeno biće), koje takođe nije ništa više rodno određeno. Bart od nas traži da priznamo istinitost onoga što piše, da bismo, pretpostavljam, mogli da se poistovetimo sa subjektom, gde je to moguće, a objektu dodelimo realnost ili rod koji nama odgovara (identifikovanje postaje komplikovano na onim mestima na kojima u francuskom umesto l’etre aimé stoji zamenica il, zbog čega kod muških čitalaca, koji tu zamenicu pre prevode kao on a ne kao to, sve dobija homoerotsku notu). Ali pošto su odnosi između ljubavnika i voljene osobe ovde pre lingvistički nego ljubavni, l’etre aimé nikada istinski nema pristupa u knjizi. Kao i u slučaju svih drugih oblika trećeg lica, o njemu se govori isključivo u njegovom odsustvu. Objekat je pretpostavka, popustljivi primalac ljubavnog govora. Bart nas uverava da ovaj govor mora da bude upućen nekome, čak i kada se ne kaže eksplicitno kome (što ukazuje da to da bi ova knjiga mogla da bude ličnija nego što se čini). U Fragmentima ljubavnog govora stoga nema mesta za razgovore između zaljubljenih, iako Bart u jednom briljantnom pasusu analizira formu tih dijaloga ne bi li dokazao da, čak i u slučaju suočavanja snažnih osećanja, formalni imperativi odnose prevagu nad emotivnima kada se odlučuje o onome što će biti rečeno. Toliko o tim slatkim nevažnim stvarima koje De Sosirovi sledbenici mogu prezirati kao premali dobitak u označenima s obzirom na preveliki trošak u označiteljima. Bartova knjiga se bazira na ogromnom obogaćenju imaginacije, a samim tim i jezika koji sobom povlači samoća. Činjenice tu igraju sporednu ulogu: Bart je više puta podvukao da ga više zanimaju njihovi „retentissements“ (odjeci) nego činjenice same. Ovo nikako nije vesela knjiga. Ljubavnik se u njoj najvećim delom veoma loše provodi, više se žali na izglede koje ima da osvoji l’etre aimé, veoma retko slaveći uspeh. Tekst koji Bart najviše citira i koji u bibliografiji ima povlašćeno mesto u odnosu na ostale jesu Geteovi Jadi mladog Vertera, epohalna romantična priča o ljubavnoj patnji. Bart se prema tom preterano sentimentalnom delu odnosi veoma ozbiljno i skoro da uspeva da nas natera da ga ponovo pročitamo kako bismo proverili da li je zaista egzemplarno, kako ga Bart predstavlja. Mladi Verter je autoru veoma koristan jer ljubavnika predstavlja kao nekoga ko je i usamljen i tvrdoglav, svojevrsna sveta luda dok je god zaljubljen, luda koja ne zna ni za zdrav razum niti za zakone moralnosti ili ekonomije. Bart ceni sve ono što je u ljubavi preterano, podsećajući da je preteranost, potpuna rasipnost, ono što najviše zbunjuje uske, iskalkulisane buržuaske umove (Žorž Bataj je takođe imao veliki uticaj na Fragmente). Ljubavni govor, stoga, potpuno zavisi od odsustva voljene osobe. A ljubavnik, ako je Bart u pravu, ovde nije ništa drugo do artikulisanija, odrasla verzija deteta, čiji je govor rezultat težnje da se izbori sa uznemirujućim odsustvom majke. Bart koristi najveće autoritete iz domena psihoanalize – Frojda, Lakana i, posebno uspešno, britanskog dečijeg psihijatra D. V. Vinikota – kako bi dokazao veoma ambicioznu tezu po kojoj se jezik rađa iz infantilnih pokušaja da se „manipuliše“ odsustvom Drugog. Bart se tu ne zaustavlja: on traži dodatne dokaze koji bi otkrili tajnu mistika, druge grupe potaknutih i tvrdoglavih osoba, sposobnih da koriste jezik kako bi „manipulisali“ strahom od božijeg prekora. Ipak, ni mistici, baš kao ni ljubavnici niti deca, ne govore samo kada se osećaju napuštenima – i tu se čini da nailazimo na nešto namerno jednostrano u Fragmentima ljubavnog govora. Nečega što daje crnu sliku ljubavne imaginacije, kao da je nezamislivo da bi ona ikada mogla da radi u ljubavnikovu korist. Mnoge od stranica Fragmenata odlikuju prustovski solipsizam i melanholičnost. Uspeh ove knjige leži u načinu na koji ona ljubavnika predstavlja kao neku vrstu dementnog semiotičara koji se konstantno valja po onome što Bart definiše kao „žar smisla“ („le brasier du sens“). Ljubav je ono stanje duha u kome okolnosti iz naših života, ma kako poznate i beznačajne, postaju prenapumpane smislom. Ljubavnik svuda vidi znake, stalno se trudi da rastumači ono što se javlja, ili ne javlja, između njega i voljene osobe. Svaki znak predstavlja povod za beskonačno i neprestano maštanje. Ljubavnik ne trpi dvosmislenost. Tumačenje znakova, naravno, zavisi od pravila kulture u kojoj je ljubavnik odgojen. Bart nas uči kako da na najbolji način „čitamo“ ljubavnu vezu.Fragmenti ljubavnog govora predstavljaju veoma originalnu knjigu što se tiče namera, ali se ne može reći da su svi njeni delovi zanimljivi za čitanje. Neke od osamdeset „figura“ zaista su sjajne, upečatljivije i uverljivije od bilo čega što je Bart ikada napisao, dok su druge, opet, prilično ravne. Knjiga je verovatno preopširna, i čini se da nema dovoljno onih prepoznatljivih bartovskih jeresi i provokacija koje bi održale njen intenzitet na nivou koji je zacrtao autor. Prevod: Milana Babić Iz: John Sturrock, “In the words of the lover” u: Times Literary Supplement, no. 3930 (1977) HRONIKA 13 Knjige 15 Film 24 Projekti 28 Istraživanja 34 Izložbe 36 Muzika 39 Beleške TRIBINA TREĆEG PROGRAMA 47 SAMOUPRAVLJANJE U SVETSKIM RELACIJAMA Andrej Grahor, Branko Pribićević, Vojislav Stanovčić, Bogdan Kavčič, Stanislav Grozdanić, Vladimir Štambuk OGLEDI 87 KASIM PROHIC – Prizmatičko mišljenje Ernsta Bloha 119 JOVAN ARANĐELOVlĆ – O celini istorijskog vremena kao pretpostavci filozofije 465 CELSO FURTADO – Eksterna zavisnost i ekonomska teorija 161 PRVOSLAV RALIĆ – Savremene borbe kapitala i ljudskih potreba ESEJI 195 IVAN FOHT – Filozofija izvan struke 217 LISJEN GOLDMAN – Geneza i struktura 227 BERTOLD BREHT – O eksperimentalnom pozorištu 243 ANJES SOLA – Ruski futurizam i revolucija 259 PETER FALTIN – Problem sistematske nauke o muzici REFLEKSIJE 269 ROLAN BART – Fragmenti ljubavnog govora BIĆE I JEZIK 339 RADOMIR KONSTANTINOVIĆ – Marko Ristić i čudo jedne jedine stvari 397 MARKO RISTIĆ – Zaklela me je noć na vernost OSVETLJENJA ZEMLJE U RAZVOJU I NEOKAPITALIZAM 413 ĐORĐE POPOV – Ka bržem razvoju 423 SAMIR AMIN – Geneza i razvoj nerazvijenosti. 451 FERNANDO HENRIQUE CARDOSO – Zavisnost i razvoj u Latinskoj Americi 479 THEOTONIO DOS SANTOS – O strukturi zavisnosti 489 RODOLFO STAVENHAGEN – Agrarna struktura i nerazvijenost u Latinskoj Americi 503 SURENDRA DŽ. PATEL – Kolektivno oslanjanje zemalja u razvoju na sopstvene snage 515 OSVALDO SUNKEL – Unutrašnje polarizovanje 537 BINGU MUTARIKA – Multinacionalne korporacije u regionalnoj integraciji: Afričko iskustvo 563 KABALA KABUNDA – Multinacionalne korporacije i formiranje spoljno orijentisanih privrednih struktura u savremenoj Africi: primer grupe Unilever – Zair 581 BIPLAB DASGUPTA – Izmenjena uloga glavnih multinacionalnih petrolejskih kompanija 607 CONSTANTINE VAITSOS – Zahtevi i strategije firmi, politika režima prema direktnim inostranim investicijama i međudržavna raspodela dohotka 623 FARID AKHTAREKHAVARI – Dilema zemalja OPEK-a Treći program je časopis za teoriju i kritiku. Uređuje se na bazi emitovanih sadržaja na Trećem programu Radio-Beograda. Prvi broj časopisa pojavio se jula 1969. godine. Izlazi četiri puta godišnje (tromesečno). Izdavač je Radio-televizija Srbije. Časopis ima rešenje Ministarstva nauke za bodovanje priloga radi sticanja naučnih zvanja. Brojevi objavljeni od 2008. godine mogu se čitati i u elektronskoj verziji, na sajtu Radio-Beograda. Istorija Treći program Radio-Beograda počeo je sa emitovanjem 10. novembra 1965. godine. U početku je emitovan tri puta nedeljno po tri sata, a od 1. januara 1966. svake večeri. Četiri godine kasnije, 10. novembra 1969. program je produžen na četiri sata. Kada je osnovan, ovo je bio jedini program na teritoriji bivše Jugoslavije na kojem ostvarenja iz teorije umetnosti i nauke nisu popularizovana kako se to obično činilo na drugim kulturno-umetničkim programima, nego su predstavljana u svom izvornom obliku – onom u kojem ta ostvarenja i postoje. U tom trenutku elitni kulturni programi postojali su u većini evropskih zemalja (Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj), a vrlo brzo su u svim republikama bivše Jugoslavije nastali programi tog tipa (u Ljubljani, Zagrebu, Skoplju, Sarajevu). Treći program Radio Beograda emituje se svake noći od 20.00 do 05.00 časova na frekvencijama Drugog programa Radio Beograda. U programu su zastupljene muzičke i govorne emisije. Najzanimljiviji članci, tekstovi, prevodi i osvrti emitovani u mesečnim i nedeljnim ciklusima, pojedinačnim emisijama i hronici objavljuju se u časopisu Treći program. Prvi broj časopisa izašao je u julu 1969. Prvi glavni i odgovorni urednik, od 1965. do 1974. godine, bio je Aleksandar Acković. Od samog početka časopis izlazi tromesečno, a u njemu se objavljuje izbor tekstova emitovanih u radio programu. Časopis je, zbog materijalnih nemogućnosti, krajem devedesetih imao pauzu u izlaženju od skoro četiri godine. Nastavio je da izlazi 2001. godine, kada je početkom avgusta izašao 111. broj. Ponovno pokretanje časopisa pomogao je Fond za otvoreno društvo. Uredništvo Od osnivanja je glavni i odgovorni urednik časopisa bio Aleksandar Acković (1922–1974). Njega je na tom mestu zamenio Boris Iljenko 1975. godine, a zatim Radenko Kuzmanović 1978, Slobodan Divjak 1986, Karel Turza 2002, Ivana Trišić 2003 i Rade Kalik 2004. Od broja 131/132 iz 2004. glavni i odgovorni urednik Trećeg programa je Predrag Šarčević. MG67 (N)

Knjižara Radomira Bugarskog, Beograd bez god. izd. U ovom radu prikazani su glavni segmenti stvaralaštva Aleksandre Kolontaj: teorijski i prozni tekstovi, kao i njeni tekstovi u periodici. U fokusu rada nalazi se njena teorija o „novoj ženi“ i slobodnoj ljubavi. Analiziraju se stavovi autorke o odnosima između polova i novom moralu, kao i reakcije koje su ti stavovi izazvali. Posebno se istražuje njen uticaj na stvaranje novog ženskog identiteta kroz žensku periodičku štampu. Dat je pregled članaka A. Kolontaj u sovjetskim časopisima Rabotnica, Kommunistka, Molodaя gvardiя i Pravda. Pored toga, ukazuje se na recepciju njenih ideja na našim prostorima, i to u časopisu Ženski pokret. Poslednji deo rada posvećen je književnom stvaralaštvu A. Kolontaj. „Nova žena“ i „slobodna ljubav“: osnovne ideje Početak dvadesetog veka u Rusiji obeležen je revolucijama koje su rezultirale dolaskom boljševika na vlast 1917. godine. Njihov cilj bio je da od ruralne, siromašne zemlje stvore prvu socijalističku državu. Takva promena zahtevala je stvaranje novog tipa osobe koja će svoj život posvetiti socijalističkim ciljevima. Kada je reč o ženama, članice partije radile su na oslobođenju žena-proleterki koje su do tada bile ugnjetavane i ekonomski zavisne. O položaju žene u društvu najviše je govorila i pisala revolucionarka Aleksandra Mihajlovna Kolontaj (Aleksandra Mihaйlovna Kollontaй). Njen rad je posvećen stvaranju „nove žene“ koja će se suprotstaviti starom buržoaskom moralu i kapitalističkim vrednostima. Kao polaznu tačku za razumevanje ideja Aleksandre Kolontaj treba pogledati njenu autobiografiju naslovljenu Autobiografija seksualno emancipovane komunistkinje. Ova autobiografija je pre objavljivanja 1926. godine prošla staljinističku cenzuru. Uprkos tome, može poslužiti kao vodič kroz osnovne stavove A. Kolontaj, koji se zasnivaju na postavkama dijalektičkog materijalizma.[1] Na početku autobiografije A. Kolontaj predstavlja ključne ciljeve borbe: Istovremeno sam svesna da na ovaj način mogu da pomognem svojim sestrama da ne oblikuju svoje živote u skladu sa tradicijama, već u skladu sa njihovom slobodom izbora, sve dok im to, naravno, dozvoljavaju socijalne i ekonomske okolnosti. Uvek sam verovala da će doći vreme kada će se ženama suditi prema istim moralnim aršinima koji važe za muškarce. Zato što nije njena specifična ženska vrlina ta koja je određuje kao časnu u društvu, već vrednost i korisnost njenih uspeha,[2] njena vrednost kao ljudskog bića, kao građanke, kao misliteljke, kao borkinje.[3] Podsvesno je ovaj motiv bio vodeći princip čitavog mog života i aktivizma.[4] Aleksandra Kolontaj polazi od stava da svaka osoba, bez obzira na pol, ima pravo na slobodan izbor i potpuni razvoj svoje ličnosti.[5] Prema njenom mišljenju, do osvajanja slobode dolazi se zajedničkom borbom. Sovjetski socijalizam je podrazumevao da će rezultat te borbe biti pobeda radničke klase, a samim tim i potpuno oslobođenje žena. Pošto su radnice dvostruko diskriminisane, one će biti oslobođene i kao radnice i kao žene. Zato je u radu A. Kolontaj socijalno pitanje bilo neodvojivo od ženskog pitanja. Takav odnos prema ženskom pitanju razlikovao ju je od feministkinja njenog vremena, koje u svojim radovima naziva buržoaskim feministkinjama.[6] Smatrala je da buržoaske feministkinje traže jednakost s muškarcima iz sopstvene klase, kako bi zajedno sa njima, iz udobne pozicije kapitalističkog društva, mogle da ugnjetavaju žene iz nižih klasa. To je bio dominantan govor o feministkinjama u socijalističkim krugovima. Zbog toga A. Kolontaj nikada nije sebe nazvala feministkinjom, već komunistkinjom, a to opredeljenje je isključivalo bilo kakvu vezu s buržoaskim feminizmom.[7] Pre revolucije 1917. godine, Ruska socijaldemokratska radnička partija nije pridavala značaj ženskom pitanju o kom su članice partije uporno govorile. Iz tog razloga, u godinama pre revolucije, Aleksandra Kolontaj objavljuje niz radova o ovoj temi da bi privukla pažnju partije. Međutim, tek posle revolucije dolazi do aktivnog rada u oblasti ženskih prava, i to u okviru delovanja Ženotdela (Ženskiй otdel po rabote sredi ženщin – Ženotdel).[8] „Nova žena“, novi moral i klasna borba Promena uobičajene slike o ženama počinje sa njihovim izlaskom na ulice. Uoči 1905. godine žene organizuju tzv. „pobune podsuknji“, zalažu se protiv rata sa Japanom. Iz pobuna su izlazile pobednički, s novom snagom koje do tada nisu bile svesne. Ubrzo postaju aktivne borkinje za prava radničke klase. Aleksandra Kolontaj je uvidela da upravo žene mogu odigrati bitnu ulogu u revoluciji. Tu ideju iznosi u proznom delu „Slobodna ljubav“: „Zašto bi ženska pitanja bila manje važna? Svi su navikli da tako gledaju na žene i otuda takozvana `ženska zaostalost`. Ali bez žena nema revolucije. Žena je sve. Šta ona pomisli, to muškarac učini. Ko osvoji žene, dobio je najvažniju bitku.“[9] Kroz političku i društvenu borbu dolazi do stvaranja identiteta nove žene, o čemu A. Kolontaj piše u delu Nova žena. Ova knjiga prvi put je objavljena 1913. godine. Nešto kasnije, 1919. godine, izlazi u okviru knjige Novi moral i radnička klasa, koju čine tri celine: Nova žena; Ljubav i novi moral; Polni odnosi i klasna borba. Ujedno, knjiga iz 1919. može se videti kao svojevrsni manifest ideja A. Kolontaj. U ovom delu, kao i u kasnije objavljenim proznim delima, ona nastoji da kritički opiše tradicionalnu ženu i, istovremeno, ponudi model „nove žene“. Za polaznu tačku uzima pojedine književne junakinje iz različitih dela svetske književnosti, za koje smatra da predstavljaju prototip nove žene. A. Kolontaj posebno naglašava činjenicu da su te junakinje nastale na osnovu konkretnih žena iz stvarnog života: „Život stvara nove žene, – literatura ih reflektuje.“[10] Za razliku od žena iz prošlosti, tzv. starih žena, čiji se život zasnivao na udaji i braku, nova žena je sama sebi dovoljna. Nju je delom oblikovao kapitalizam, zato nova žena nastaje uz larmu mašina i fabričkih sirena.[11] U trenutku u kom žena prestaje da bude samo potrošačica dobara, te postaje i proizvođačica, nastaje nova žena.[12] Aleksandra Kolontaj opisuje emancipaciju neophodnu za nastanak nove žene: „Pred nama stoji žena kao ličnost, čovek, sa svojim sopstvenim unutrašnjim svetom, pred nama stoji individualnost koja potvrđuje samu sebe, žena, koja rastrže zarđale lance svoga pola.“[13] Treba naglasiti da Aleksandra Kolontaj, iako razrađuje teoriju o novoj ženi, sebe ne naziva novom ženom. Ona ne piše o novim ženama koje su rođene u vreme osvojenih sloboda, već piše o prelaznom tipu žena, to jest, o ženama koje se još uvek bore s posledicama patrijarhata. U njenom radu nema osude takozvanih starih, tradicionalnih žena. Naprotiv, A. Kolontaj ima razumevanja za njih: Kako je teško za današnju ženu da sa sebe zbaci ovu sposobnost, koju je dobila vaspitavanjem kroz stotine i hiljade godina, sa kojom je u stanju da se asimilira sa čovekom, koga izgleda da joj je izabrala sudbina za gospodara. Kako je teško da se uveri, da i žena mora pripisati sebi kao greh odricanje na samu sebe, čak odricanje za dragana i za moć ljubavi.[14] Određena ideja ljubavi sputava žene prelaznog tipa, smatra A. Kolontaj. Najveći problem leži u činjenici da žene i dalje pronalaze svrhu svog života u ljubavi. U životu nove žene na prvom mestu treba da bude ljubav prema sopstvenoj samostalnosti, radu i ostvarenju društvenih ideja. Naravno, Kolontaj skreće pažnju na borbu između starog i novog u ženama. Tek onda kada budu uspele da utišaju glasove tradicije doći će do pravog preobražaja.[15] Dakle, nove žene o kojima piše još uvek su zamišljeni, idealni tipovi do kojih bi trebalo da se stigne napornim radom. Druga fraza koja se koristi da se opišu nove žene jeste – neudate žene. Aleksandra Kolontaj vidi monogamni brak kao odnos koja ograničava ličnost, kako žene tako i muškarca. Pored toga, takav brak pretvara odnos supružnika u odnos privatne svojine: obe strane gube pravo na sopstveno vreme, prostor i slobodnu volju. Ako odbaci monogamni brak, žena će prestati da bude robinja u sopstvenoj kući i započeće borbu za svoja prava. Ako tako učini, ona će se odreći modela sreće, koji je puki rezultat društvenog pritiska, te prihvatati samo pravu sreću. U toj novoj, slobodnoj vezi između dva bića vladaju pre svega osećanja uzajamnog poštovanja i prijateljstva. Tu temu A. Kolontaj posebno razrađuje u drugom delu knjige Novi moral i radnička klasa („Ljubav i novi moral“). Ona zahteva ravnopravnost muškaraca i žena kako u društvenim tako i u ličnim odnosima. Prema njoj, ljubav ne može biti „spakovana“ u formu jednoličnih odnosa. Ljubav mora biti slobodna i zasnovana na prijateljskom poverenju i međusobnom razumevanju. Čak i ukoliko jedno telo žudi za drugim telom, ljubav dve duše nije narušena: privlačnost prema drugim ljudima sasvim je uobičajena pojava. A. Kolontaj ne poziva na poligamiju, već pokušava da podrije ideal monogamne ljubavi koji je društveno konstruisan. Ona kritikuje monogamiju: ljubav mora biti oslobođena svih ograničenja, jer će ljudi samo na taj način biti zaista slobodni, a osećaj kolektiva dominantan. To će doprineti da nestane oblik porodice kakav je stvoren u kapitalizmu, te da nastane prava komunistička zajednica koja će, kako autorka objašnjava, opstati zahvaljujući drugarskoj solidarnosti: „Zadatak proleterske ideologije [...] – negovati osećaj ljubavi među polovima u duhu najjače sile – drugarske solidarnosti!“[16] Aleksandra Kolontaj se izričito protivila seksualnim odnosima radi novca, to jest, prostituciji. U takvim odnosima muškarac nije više drug ženi i nema solidarnosti na kojoj bi odnos trebalo da počiva. U mnogim delima ona kritički piše o prostituciji. Pritom, A. Kolontaj ne okrivljuje žene koje su prinuđene na prostituciju. Ona zahteva da se ženama ne sudi prema buržoaskim moralnim načelima koji podrazumevaju pokornost, čednost i pasivnost. Preciznije rečeno, autorka se bori protiv dvostrukog morala koji je u temelju prostitucije, ali i monogamnog braka. Međutim, teorija ljubavne igre, kako A. Kolontaj naziva slobodnu ljubav, izazvale je oštre kritike kako u partiji tako i u društvu. „Nova žena“ u periodici Pored teorijskih i kritičkih tekstova u zbornicima i knjigama, ideologema nove žene konstruisana je na stranicama najmoćnijeg sredstva propagande i agitacije Komunističke partije – u periodici. Časopisi dorevolucionarnog perioda znatno su se razlikovali od časopisa koji izlaze posle revolucije. Društvene promene s početka 20. veka uslovile su pojavu novih časopisa. Do kraja 20-ih godina osamnaest ženskih časopisa štampa se u milionskom tiražu.[17] Partija je uspela da ostvari svoju nameru i omasovi ženske časopise kako bi vršila uticaj preko njih.[18] U okviru ženske periodike izdvajaju se feministički časopisi i časopisi namenjeni radnicama. Feministički časopisi namenjeni su užem krugu čitateljki i obrađuju teme ravnopravnosti i emancipacije žena.[19] Sa uspostavljanjem komunističkog režima tržište osvajaju časopisi koji se bave problemima žena iz radničke klase. Ženska periodička štampa širi poruku o novostečenoj ženskoj slobodi i ekonomskoj nezavisnosti.[20] Po Lenjinovom savetu, Aleksandra Kolontaj piše velik broj članaka za novine Pravda i časopise Kommunistka (Komunistkinja) i Rabotnica (Radnica).[21] U člancima objavljenim u časopisu Komunistkinja, Kolontaj ženama nudi novi životni scenario, koji se odigrava i izvan kruga kuće i porodice. Komunizam je trebalo da omogući takav način života. U agitacionim člancima autorka poziva žene da izađu na ulice i zajedno se izbore za prava radničke klase. Pozvavši ih da se priključe borbi, Aleksandra Kolontaj dodeljuje ženama-radnicama novu društvenu ulogu koju su do tada imali samo muškarci. Na taj način, ona podstiče u radnicama osobine i ponašanje novih žena, čiji se portreti nalaze na naslovnim stranama časopisa Radnica. Zalaganje Aleksandre Kolontaj da formuliše ideologemu nove žene posebno se vidi u njenom angažovanju upravo u tom časopisu. U uvodnom tekstu „Naši zadaci“ ona piše: „Drugarice radnice, nemamo više snage za mirenje sa ratom, sa poskupljenjima! Moramo se boriti! Stupite u naše redove, redove socijaldemokratske radničke partije!“[22] A. Kolontaj najpre poziva žene da proglase rat ratu jer je to jedini način da se izbore sa glađu i bedom koje vladaju zemljom. Takođe, ona objašnjava da radnice mogu da dobiju bolje plate, bolje radno vreme, bolje uslove rada, samo ukoliko se organizuju: „Naš slogan mora biti: drugarice radnice! Nemojte stajati po strani. Izolovane smo kao slamke koje svaki gazda može saviti po svojoj volji, ali zajedno, organizovane, mi smo nesalomive!“[23] Sve do dvadesetih godina 20. veka tekstovi Aleksandre Kolontaj bili su dobro prihvaćeni. Na osnovu tekstova o njoj i njenom radu koji su izlazili u Pravdi, vidi se da ju je partija podržavala i da su je radnici rado prihvatali u svoje redove. Međutim, po objavljivanju nekoliko njenih tekstova tokom 1923. godine u omladinskom časopisu Molodaя Gvardiя (Mlada garda) javna slika o A. Kolontaj se donekle menja. U ovom časopisu objavljena su njena tri pisma u kojima se obraća radnoj omladini, a posebno se bavi odnosima između polova. Pažnju čitalaca i kritičara privuklo je treće pismo, koje se sastoji iz dva dela – „O `zmaju` i `beloj ptici`“ i „Napravite mesta za krilatog Erosa“. U tim pismima, Kolontaj sažeto predstavlja svoju teoriju o novoj ženi. Povod tome jeste analiza pesama Ane Ahmatove u kojima A. Kolontaj identifikuje lik nove žene. Za razliku od nove žene, koja neguje svoju belu pticu (svoju ličnost, unutrašnje „ja“), takozvane stare žene su okovane buržoaskim patrijarhalnim idejama. One dozvoljavaju da njihov izabranik ubije njihovu pticu. Po Aleksandri Kolontaj, iako muškarci žele da razumeju nove žene, oni to ne mogu jer ih sputava već usvojeni sistem tradicionalnih patrijarhalnih vrednosti. U muškarcima je uvek budan „zmaj“ koji se bori za dominaciju nad „belom pticom“ žene. Kolontaj smatra da se ta stalna borba može prevazići ako žene i muškarci počnu da zasnivaju ljubavne i prijateljske odnose pre svega na temelju ravnopravnosti, solidarnosti i drugarstva. Jednu kritiku trećeg pisma, naslovljenu „Graž. Ahmatova i tov. Kollontaй“ (Građanka Ahmatova i drugarica Kolontaj), piše Boris Arvatov (Boris Ignatьevič Arvatov). Arvatov pre svega kritikuje stav iz pisma da se pri izgradnji društva moraju uzeti u obzir i muški i ženski doživljaj sveta. On tu ideju opisuje kao buržoasku i individualističku. Dalje, Arvatov opisanu borbu između polova vidi kao „feministički subjektivizam“ Aleksandre Kolontaj. Drugim rečima, za njega je nedopustivo to što se žensko pitanje izdvaja izvan okvira opštijih pitanja. Naravno, to je posebno problematično kada znamo da je A. Kolontaj svoje angažovanje u vezi sa ženskim pitanjem uvek postavljala u širi kontekst klasne borbe. Arvatov oštro kritikuje pokušaj A. Kolontaj da omladini ponudi savete u polju ljubavnih odnosa i odnosa između polova tako što će analizirati pesme Ane Ahmatove: Umesto da predloži da se prekine s tradicijom učenja `gospođica` o ljubavi pomoću stihova i romana – predlaže se pseudomarksistička analiza `krilatih i beskrilnih Erosa` (termin drugarice Kolontaj), a primeri se uzimaju iz istih tih stihova i romana. I to nije slučajnost. Čitajući drugi članak drugarice Kolontaj pronašao sam i dirljive fraze o `velikoj ljubavi`, i argumentaciju baziranu na ponašanju likova iz književnih dela, i čitav niz grubih teorijskih grešaka u vezi sa pitanjima koja je savremena nauka davno izučila.[24] Na kraju kritike, iznad potpisa autora stoji praktično opomena: „Drugarice Kolontaj, ne klevetajte!“[25] Drugu kritiku piše Polina Vinogradska (Polina Vinogradskaя), takođe saradnica časopisa Komunistkinja. Njen članak „Voprosы morali, pola i bыta tov. A. Kollontaй“ (Pitanja morala, pola i načina života drugarice A. Kolontaj) iz 1923. godine može se videti kao jedna od najoštrijih, ali i neopravdanih kritika rada A. Kolontaj. Polina Vinogradska najpre zamera Aleksandri Kolontaj što „svuda i svakuda gura polni problem“ u vreme kada u zemlji ima prečih problema poput siromaštva, bede ili nepismenosti.[26] Po mišljenju P. Vinogradske, problem odnosa između polova i žensko pitanje su krajnje nemarksističke i nekomunističke teme, a bavljenje njima predstavlja ozbiljnu političku grešku. Ona krivi A. Kolontaj za popularizaciju tzv. „biološke seksualne teorije“ i smatra da nije potrebno baviti se polnim/seksualnim odnosima jer „preterana pažnja usmerena na pitanja pola može da umanji spremnost proleterskih masa za borbu“.[27] Polina Vinogradska navodi teoriju slobodne ljubavi kao još jedan sporan aspekt u pismima: „Mase uopšte ne dele to mišljenje prema kom seksualna ljubav postoji samo radi same ljubavi [...] to bi bilo poput nekakvog postojanja umetnosti radi umetnosti“.[28] Ovakva kritika sasvim je neosnovana i izrečena izvan šireg konteksta. Polina Vinogradska zanemaruje sav rad i trud koji je Aleksandra Kolontaj uložila u rešavanje, recimo, problema napuštene dece, kako u teoriji tako i u praksi. Takođe, čini se da Vinogradska zanemaruje tekstove A. Kolontaj o komunističkoj porodici u kojima se kolektiv (odnosno, država) vidi kao glavni staratelj sve dece. Kritike Borisa Arvatova i Poline Vinogradske obeležile su poslednje godine aktivnog publicističkog delovanja A. Kolontaj u Rusiji. Polemika na temu slobodne ljubavi i morala bila je prisutna u ruskom društvu još za vreme Lenjina. Sredinom dvadesetih godina teme koje se bave odnosom između polova i novim moralom sve su manje zastupljene u periodici. Prostor za diskusiju je znatno sužen, a rad partije više ne može da se preispituje i kritikuje. Staljinistička vlast tokom tridesetih godina napravila je apsolutni preokret u razumevanju datih pojmova. Staljinistički režim takođe kreira novu ženu, ali veoma različitu od one o kojoj je pisala A. Kolontaj. Promenu u razumevanju toga ko je nova žena najbolje opisuje citat iz jednog članka Zinaide Čalaje (Zinaida Čalaя).[29] U tekstu „Žena heroja“ govori se o trudnoj ženi ratnog heroja koji joj obećava auto ukoliko mu rodi sina: „`A ako je ćerka?` – upitala je Valja sa osmehom. `Pa, onda ćeš dobiti bicikl.`“[30] Recepcija ideja Aleksandre Kolontaj u časopisu Ženski pokret Ideje Aleksandre Kolontaj pronašle su put i do čitalačke publike na našim prostorima. Prevod knjige Novi moral i radnička klasa na srpski jezik objavljen je 1922. godine u Beogradu. Prevodilac Mihailo Todorović je tu knjigu objavio pod nazivom Nova Žena. Pre nego što će se ime Aleksandre Kolontaj pojaviti u časopisu Ženski pokret, i to u okviru prikaza njene knjige Nova Žena, na njeno ime nailazimo u istom časopisu, posredno, nekoliko godina ranije.[31] Naime, u devetom broju časopisa, 1920. godine, objavljen je članak D. J. Ilića „Sazrelo pitanje“. U tom tekstu se odgovara na pitanja uredništva o boljševičkoj Rusiji, a ponajviše na pitanje o položaju žena. Posebna pažnja posvećena je odgovoru na dilemu da li se „žene mobilizuju radi zadovoljavanja seksualnih potreba Kitajaca-crvenoarmejaca“ ili je u Rusiji uveliko došlo do stvaranja „socijalističkog raja koji jedini nosi potpuno oslobođenje žene“.[32] Autor teksta smatra da je slika Rusije u vestima uglavnom pogrešna (Rusija se vidi ili kao bauk ili kao svetinja), te on nastoji da pruži objektivniji prikaz Lenjinove Rusije. Zato Ilić redakciji prosleđuje članak jedne autorke, glavne boljševičke teoretičarke o ženi i porodici – Aleksandre Kolontaj. Taj njen tekst prethodno je objavljen u Pravdi, i to iste godine, i opisuje stanje u Rusiji tri godine posle revolucije. U njenom članku se kaže da je za istinsku revoluciju neophodno da se reši loš položaj žena u društvu, za šta je preduslov ekonomska nezavisnost žena. Dakle, članak A. Kolontaj opisuje Rusiju kao zemlju koja se zaista bori sa bitnim društvenim problemima. U isto vreme, ona prikazuje Rusiju u kojoj se već tada stvaraju nove, slobodnije forme bračnih odnosa i porodice. Dve godine posle objavljivanja tog članka izlazi prvi prikaz knjige Nova Žena. Autorka prikaza Desanka Cvetković na samom početku najavljuje sjajno delo na koje se dugo čekalo i poziva čitalačku publiku da se sama u to uveri.[33] Ona objašnjava pojam „nova žena“ i smatra da su čitateljke Ženskog pokreta nove žene ili će to postati. Zatim citira odlomak u kom se daje definicija novih to jest neudatih žena. Desanka Cvetković se zadržava upravo na sintagmi „neudata žena“ jer smatra da se njom skreće pažnja na odnose između polova, tj. na seksualni aspekt tih odnosa kao na jedan od gorućih problema tog vremena. Autorka prikaza je eksplicitno privržena stavovima A. Kolontaj, te njenu novu ženu naziva „smelim vesnikom nove budućnosti“.[34] D. Cvetković upozorava na moguće negativne kritike koje bi o knjizi mogli da iznesu ljudi dvostrukog morala, ali predviđa da će sâm život stvoriti nove žene. Kao što su u Rusiji nove žene nastale pod pritiskom bede i gladi, uz zvuke fabričkih mašina, tako će i kod nas nastati nova žena. Desanka Cvetković zaključuje: Bez obzira na sve to Nova Žena će se roditi i kod nas. I to ne u svili, u sjaju raskošno ukrašenih odaja, u atmosferi nerada i razvrata. Tamo gde točak mašine upreže ženu u jaram najamnog rada, gde se devojke zajedno sa muškarcima tiskaju kroz kontoare i kancelarije da zarade parče hleba, gde žena služi nauci i umetnosti isto kao i muškarac. Tamo će se roditi Nova Žena.[35] Desanka Cvetković objavljuje nastavak prikaza iste knjige 1923. godine, ali se tu fokusira na poglavlje „Ljubav i novi moral“. Najpre govori o stanju u Srbiji (Kraljevini SHS) u pogledu morala i zaključuje da je ono loše. Međutim, kao i u prvom prikazu, ona ima optimističan ton: kao što će uvek biti onih koji ruše zemlju, tako će biti i onih koji je iznova grade. U potonjem slučaju ona polaže nadu u radničku klasu. Cvetković iznosi ideje A. Kolontaj, koje je očigledno usvojila: nove žene postoje i nastaju, njih ljubavni odnosi neće sputavati, već će ih činiti jačim i slobodnijim. Poslednje poglavlje knjige Aleksandre Kolontaj, koje je posvećeno odnosima polova i klasnoj borbi, Desanka Cvetković obrađuje u trećem prikazu koji isto izlazi 1923. godine. Ona oštro kritikuje tadašnje društvo zato što naočigled svih žmuri na jedno oko kada se govori o seksualnoj krizi koja je sveprisutna u društvu. Ona pretpostavlja da će to poglavlje knjige izazvati najviše negativnih kritika i nerazumevanja pošto se u njemu govori o temi koja se otvoreno prećutkuje. Sasvim u skladu sa idejama A. Kolontaj, Desanka Cvetković zaključuje: Ne nalazimo ni ovde, ni u celoj knjizi, ničeg sablažnjivog ma za kog naprednog radnog čoveka pa ni za naš mlad svet i žene koje žive od svog rada predstavljaju zdrav, stvaralački elemenat našeg društva i umeju da se zagreju ne samo za svoje lične ideale, nego i za one iznad sebe.[36] Uvođenjem dela i ideja Aleksandre Kolontaj na stranice domaće feminističke štampe urednice Ženskog pokreta, zajedno sa autorkom prikaza Desankom Cvetković, otvorile su prostor kako za razgovor o novim ženama tako i za izgradnju novog ženskog identiteta. Naravno, kako i sama Desanka Cvetković kaže, takvih žena je bilo na našim prostorima i pre prikaza knjige A. Kolontaj. Međutim, posle tog prikaza one dobijaju ime i vidljivost. Otuda ne čudi što Milanka Todić vidi trenutak u kom izlazi prikaz knjigeNova Žena kao trenutak rođenja nove žene u srpskoj štampi.[37] Fikcionalizacija politike i teorije: „nova žena“ u prozi Teorijska i kritička dela Aleksandre Kolontaj prevedena su na brojne jezike, a potom analizirana i kritikovana. Međutim, manje poznat segment njenog opusa čine prozna dela napisana 1922. i 1923. godine. Ona nastaju u važnom trenutku u intelektualnoj i aktivističkoj biografiji A. Kolontaj, kada njenu agitacionu i revolucionarnu ulogu zamenjuje diplomatska funkcija. Zato njenu prozu možemo videti kao poslednju priliku za javno izražavanje jasnih, oštrih političkih i moralnih stavova protiv buržoaskog načina života, stavova kakve diplomatska karijera neće dopuštati.[38] Kratke priče i dve pripovetke A. Kolontaj objavljene su 1923. godine u dve zbirke priča: Lюbovь pčёl trudovыh (Ljubav pčela radilica) i Ženщina na perelome (Psihologičeskie эtюdы) (Preobražaj žene [psihološke studije]). Zbirka Ljubav pčela radilica sastoji se iz dve kratke priče „Sёstrы“ (Sestre) i „Lюbovь trёh pokoleniй“ (Ljubav tri generacije) i pripovetke „Vasilisa Malыgina“ (Slobodna ljubav).[39] Druga zbirka sadrži dve kratke priče „Tridcatь dve stranicы“ (Trideset dve stranice) i „Podslušannый razgovor“ (Razgvor na stanici), kao i pripovetku „Bolьšaя lюbovь“ (Velika ljubav).[40] Osnovne teme koje A. Kolontaj obrađuje u pripovetkama i kratkim pričama tesno su povezane sa njenim političkim idejama o odnosima između polova i moralu. Protagonistkinje su žene u procesu preobražaja, odnosno, one pripadaju prelaznom tipu žena budući da se još uvek bore sa bremenom patrijarhata i tradicije. Dugotrajni prelazak žene iz starog tipa u novi najbolje oslikava kratka priča „Ljubav tri generacije“. Priča počinje tako što se jedna žena obraća članici partije i traži od nje savet. Tokom njihovog sastanka, saznajemo pozadinu priče o junakinji koja traži pomoć, kao i o njenoj majci i ćerki i njihovim ljubavnim istorijama. Pripadnica najstarije generacije, Marija, jeste obrazovana aristokratkinja starog kova, koja je napustila muža zarad prave ljubavi koja se završila prevarom. Posle toga, Marija se drži strogog moralnog kodeksa. Pripovedačica Olga, Marijina je ćerka, marksistkinja i boljševistkinja. Pošto je živela u nelegalnom braku (to jest, vanbračnoj zajednici), nju i njenog partnera hapse i šalju u Sibir. Po povratku iz Sibira, Olga upoznaje jednog oženjenog muškarca. Pomoću Olgine priče, Aleksandra Kolontaj objašnjava svoju teoriju slobodne ljubavi, koja podrazumeva da ljubav može poprimiti brojne i različite oblike koje ne treba ograničavati rigidnim pravilima. Ovako Olga objašnjava sagovornici: Kada bi me pitali koga volim, ja bih bez razmišljanja odgovorila – njega, mog muža i druga. Ipak, kada bi mi postavili uslov da se tog trena rastanem sa inženjerom M, znam da bih pre odlučila da na mestu umrem... On mi je istovremeno i stran i strašno blizak, ja mrzim njegove stavove, navike, način života, ali ga ipak snažno volim, sa svim njegovim slabostima, nesavršenstvom, sa svim tim karakteristikama, koje tako protivreče svemu što cenim i volim u ljudima...[41] A. Kolontaj je smatrala da svaki ljubavni odnos u kom osoba preispituje neke svoje stavove dodatno bogati život te osobe. Olga ne prihvata stav proistekao iz buržoaskog morala da jedna osoba mora sasvim pripadati drugoj, bez mogućnosti da zavoli još nekog. Kao neko ko živi u vanbračnoj zajednici, a uz to voli dve osobe u isto vreme, ona predstavlja prelazni tip žene. Ona je između tzv. stare žene, poput njene majke, i nove žene, koju predstavlja njena kćerka. Lik Ženje, Olgine ćerke, predstavlja ideal mlade nove žene. Ženja živi sa majkom i njenim mlađim partnerom. Posle nekog vremena, Ženja ulazi u kratkotrajnu vezu s partnerom svoje majke, i to ne iz ljubavi, već da bi zadovoljila telesnu požudu. U vezi s tim, Olga ima moralnu dilemu koju ne uspeva da reši i zato kaže sagovornici: „Ponekad tešim sebe činjenicom da ja ne razumem Ženju baš kao što Marija Stepanovna, moja majka, nije razumela mene... Možda ja tu nešto ne shvatam, možda je to jednostavno neizbežna drama `očeva i dece`“.[42] Olga nije spremna da prihvati novi moral mlađe generacije. Kada Ženja odluči da abortira, a uz to i ne zna čije je dete, Olga je sasvim zbunjena. Tada Ženja izgovara monolog koji neposredno slika neke stavove nove žene: Ti mi govoriš, mama, da je to vulgarno, da ne treba ulaziti u odnose bez ljubavi, da si ti očajna zbog mog cinizma. Ali, reci mi otvoreno, mama, da sam ja muško, da sam tvoj dvadesetogodišnji sin, koji je bio na frontu i živi samostalno, da li bi i tada bila užasnuta što se on viđa sa ženama koje mu se dopadaju? Ne sa prostitutkama koje muškarci kupuju i ne sa devojkama koje obmanjuje (to je vulgarno, to ne sporim), već sa ženama koje mu se dopadaju i kojima se on dopada? Da li bi bila užasnuta u istoj meri? Ne? A zašto onda očajavaš zbog mog `nemorala`? Uveravam te da sam i ja takva osoba. Ja dobro znam svoje obaveze i svesna sam svoje odgovornosti prema partiji. Ali kakve veze imaju partija, belogvardijski front, rastrojstvo i sve to što ti navodiš, sa time što se ja ljubim sa Andrejem ili s kim god? Dete ne treba imati. Ne u vreme društvenog rastrojstva. Ja to znam i zato neću biti majka.[43] Ženja predstavlja prototip nove žene. Od svih novih žena koje A. Kolontaj opisuje, čini se da je baš Ženja dostigla najviši stepen emancipacije i da predstavlja otelotvorenje sovjetske slobodne, neudate žene.[44] Kada govori o slobodnoj ljubavi, Aleksandra Kolontaj naglašava da ljubav ne sme da sputava realizaciju sposobnosti žena. Nova žena ne želi da robuje braku i mužu, već želi da radi, da se ostvari. Borba žena za nezavisnost i slobodu najbolje je oslikana u kratkoj priči „Trideset dve stranice“. A. Kolontaj uvodi čitalačku publiku u svet jedne mlade devojke koja želi da se bavi naučnim radom. No, ona se nalazi u ljubavnoj vezi i zato nije dovoljno posvećena radu. Stalno razmišlja o tome da je za pet meseci napisala svega trideset dve stranice. Na putu do stana svog partnera mlada devojka se bori sa sobom i sa željom da okonča vezu koja je sputava u radu. Dok luta mračnim ulicama seća se njegovih reči i ismevanja njene želje da bude samostalna i slobodna: „Kukavica... Boji se mraka, a palo joj je na pamet da se sama bori sa životom. Samostalna žena...“[45] Po Aleksandri Kolontaj, prava ljubav podrazumeva ravnopravnost, iskreno prijateljstvo i potpunu slobodu. Iz izjave mladića u priči jasno je da on ne poštuje devojku niti je vidi kao sebi ravnu. Zato ona odlučuje da prekine tu vezu i kaže mu da je on ne voli kao druga i prijatelja već samo kao ženu, što ona ne može da podnese. Devojka mora da načini izbor: rad ili ljubav. U toku razgovora mladić insistira da se devojka useli kod njega, sa svim svojim knjigama. On zaključuje: „Očigledno je, vas žene ipak treba držati na kratkom lancu“.[46] Odnos prema radu predstavlja jednu od ključnih tema u svim pričama. Pošto su junakinje priča prave komunistkinje, onda za većinu njih rad predstavlja osnovnu strast i svrhu u životu. Zato im život domaćice izgleda kao dobrovoljno zatočeništvo koje vodi gašenju strasti i želje za radom. O tome govori pripovetka „Velika ljubav“. Glavna junakinja pripovetke Nataša (Natalья Aleksandrovna) zaljubljena je u profesora Semjona (Semen Semenovič). Nataša je fascinirana znanjem i ambicijama profesora Semjona. Ona je posvećena članica partije. Ali, kada provodi vreme s njim ona zapostavlja svoj rad, dok je za njega rad uvek prioritet. Kada se ljubav ugasi, Nataša ne može lako da se vrati radu. Njen osnovni zaključak postaje naravoučenije cele pripovetke: „Ona i posao i više joj ništa nije potrebno. Život je ispunjen. Živeti je dobro, izuzetno dobro.“[47] Za razliku od žena iz prošlosti za koje je najveći gubitak bio gubitak voljene osobe, za novu ženu je najveći gubitak sopstvene ličnosti.[48] Ona je odlučna, snažna, otporna i odbija da se prepusti osobinama starih žena poput popustljivosti i pokornosti. U životu nove žene nema mesta za ljubomoru, pošto su ljubomora, nepoverenje i želja za osvetom tipične karakteristike žena iz prošlosti.[49] Uzmimo za primer junakinju pripovetke „Slobodna ljubav“ – Vasilisu Dementjevnu (Vasilisa Dementьevna). Tokom čitave pripovetke, ona se trudi da suzbije u sebi „zmiju ljubomore“. Vasilisa krivi samu sebe za ljubomoru koju oseća. Upravo ova krivica predstavlja trag prošlih vremena u njoj. Ljubomora nestaje tek onda kada Vasilisa odluči da prihvati sebe i svoja osećanja. Ona prestaje da robuje osećanjima kojima su robovale stare žene, odnosno, kako to kaže A. Kolontaj: „U novoj ženi čovek pobeđuje ljubomornu ženku.“[50] Ono što junakinje iz priča A. Kolontaj razlikuje od ideala nove žene iz njene studije jeste upravo njihov stav prema ljubavi. Iako su emancipovane i svesne svojih prava i mogućnosti, junakinje A. Kolontaj se još uvek bore same sa sobom i sa nasleđenim tradicijama koje ih ometaju u procesu postajanja novom ženom, te zato tako dugo ostaju u sputavajućim ljubavnim odnosima. Odnosi žena i muškaraca: borba socijalizma protiv kapitalizma U središtu priča A. Kolontaj nalaze se lični, intimni odnosi. Prikazujući mikrokosmos dvoje ljudi, ona želi da predstavi odnose u jednom makrokosmosu kakvo je komunističko društvo. A. Kolontaj problematizuje baš ovu temu jer se drži marksističkog stava prema kom se stepen progresivnosti jednog društvenog sistema utvrđuje u zavisnosti od položaja žena u tom društvu. Jedan od načina da se ispita položaj žena u društvu jeste i analiza njenog odnosa s muškarcima. U buržoaskom, kapitalističkom društvu žene su predstavljale puki dodatak muškarcu, one nisu postojale kao nezavisne osobe izvan doma i porodice. Pored toga, često su im se pripisivale osobine i vrednosti njihovih partnera.[51] Moglo bi se reći da ta borba između polova sugeriše borbu između kapitalizma i socijalizma. U prozi A. Kolontaj borba je predstavljena pomoću binarne opozicije muških i ženskih likova. Muški likovi poput profesora Semjona („Velika ljubav“) ili Vladimira („Slobodna ljubav“) najčešće su sebični, detinjasti i egocentrični, dok su junakinje, njihove partnerke, dobronamerne, okrenute ka društvu, pune razumevanja. Ovaj uvid podupire pripovedač u priči „Velika ljubav“: „Ponekad, u retkim trenucima spokoja, činilo se kao da Semjon Semjonovič shvata da je Nataša ta koja uvek daje, a on taj koji samo uzima i uzima.“[52] Barbara Klements (Barbara Evans Clements) takva mesta u pričama tumači kao personifikaciju kapitalizma i socijalizma, a ne kao nameru Aleksandre Kolontaj da generalizuje muškarce, žene i njihove odnose.[53] Odlike kapitalizma koje ispoljavaju muški likovi obično se odnose na ideju vlasništva nad drugim bićem. Pitanje svojine, pripadanja, vlasništva u pogledu tuđe ličnosti prisutno je u svim pričama Aleksandre Kolontaj. Zato su tako česti trenuci u kojima partner, obično muškarac, traži potvrdu da mu druga osoba, žena, u potpunosti pripada. U pripoveci „Slobodna ljubav“, kada junakinja Vasilisa Dementjevna shvati da čovek u kog je zaljubljena želi vezu sa „čistom“ devojkom, ona odlučuje da mu prizna da je imala partnere i pre njega, odnosno, da nije nevina, na šta joj on odgovara:[54] „Ti si moja! ... Moja! ... I ničija više. Ne govori više o svojim ljubavnicima! Ne želim da znam! Ne želim! Ti si moja i kraj!“[55] Vladimir Vasilisu tim rečima „pretvara“ u svoje vlasništvo i taj status onda izjednačava sa ljubavlju. Potreba za vlasništvom, koja se javlja kod muških likova, ogleda se i u njihovom golom materijalizmu. Muški likovi se na početku priča uglavnom nalaze na sličnim pozicijama kao i njihove partnerke, što često predstavlja glavnu sponu među njima. Oni dele ideje i želju da se bore za prava naroda. Najpre postaju drugovi, saborci, a tek onda ljubavnici. A. Kolontaj insistira na tom procesu upoznavanja i zbližavanja pošto smatra da su drugarstvo, solidarnost i saosećanje načela na kojima treba da počiva jedno komunističko društvo. Međutim, kako priče odmiču tako se menja i pozicija na kojoj se nalaze muški likovi, a samim tim i njihov odnos prema junakinjama. Tako, na primer, Vladimir, mladi anarhista koji se zalaže za ideje partije, na početku priče upoznaje Vasilisu, mladu radnicu i govornicu. Kako vreme prolazi, tako se udaljava od anarhističkih ideja i postaje direktor. Hrana, odeća i predmeti u njegovoj kući postaju odraz njegove političke i klasne pripadnosti.[56] Junakinje priča Aleksandre Kolontaj su mlade žene, aktivne učesnice društvenog i političkog života. Njih srećemo u ulogama radnica, poput Vasilise iz „Slobodne ljubavi“ i Nataše iz „Velike ljubavi“, te u ulozi borkinja i političkih aktivistkinja, kao što su Olga i Ženja iz „Ljubav tri generacije“. One žive skromnim životom poput svih drugih saboraca iz radničke klase. Njihova odeća je jednostavna i praktična, hrana više hranljiva nego što je ukusna, soba mala ali udobna. Kada se penju na društvenoj lestvici, muški likovi pokušavaju da promene način života svojih partnerki. Vladimir, na primer, šalje Vasilisi skupocene materijale za haljine i donji veš koji su njoj i odbojni i strani. Pokloni koje dobijaju predstavljaju svojevrsnu kapitalističku zamku: one postaju dužnice svojih partnera. Motivi solidarnosti, saosećanja i razumevanja dominiraju u kratkoj priči „Sestre“, na šta upućuje već naslov priče. Bezimena junakinja obraća se za pomoć nekoj ženi, pošto je zbog često bolesnog deteta dobila otkaz na poslu. Ubrzo nakon toga, dete joj umire. Ona je finansijski sasvim zavisna od svog muža s kojim je nekada delila strast prema knjigama i komunizmu, a sada deli samo stan. Njihovi odnosi su zahladneli otkad je on dobio unapređenje i počeo da nosi skupa odela i parfeme. Situacija se dodatno pogoršala kada je počeo da pije i dovodi prostitutke u njihov stan. Kada supruga pokuša da razgovara s njim, on joj odgovara: „Šta si to naumila? Kakve ženske gluposti izvodiš? Kuda ideš? Šta hoćeš od mene? Nađi ako možeš ovakvog muža – hranim te, oblačim, ništa ti ne odbijam. Ne smeš da me osuđuješ!“[57] A. Kolontaj vidi prostituciju kao nasleđe kapitalizma i ozbiljnu pretnju solidarnosti i ravnopravnosti među polovima. Najsnažniju scenu u priči predstavlja susret žene i prostitutke u kuhinji. Kada sazna na koji način je devojka počela da se bavi prostitucijom, žena shvata svu težinu položaja u kom se obe nalaze. Taj položaj ih veže i čini sestrama. U tom trenutku u ženi se budi istinska mržnja prema mužu, i to ne kao prema bračnom partneru, već kao prema čoveku koji je sebi dao za pravo da iskoristi bezizlaznu situaciju mlade prostitutke. Ženu najviše vređa njegova odluka da ne pomogne drugarici u nevolji već da tu nevolju dodatno zloupotrebi kupovinom njenog tela. U razgovoru sa sagovornicom od koje traži pomoć glavna junakinja kaže: „Biće Vam čudno, ali bilo mi je teško da se sa njom rastanem. Postala mi je bliska, kao da smo rod. Tako je mlada, nesrećna i sama [...].“[58] Priča se završava tako što žena daje svoju poslednju platu prostitutki i oprašta se s njom kao da joj je sestra. Muža napušta. Aleksandru Kolontaj su često kritikovali zato što je u središte svojih dela postavila temu ljubavi. Ta kritika bila je izazvana i činjenicom da su njena teorijska i prozna dela o odnosu polova i novom moralu pisana u burnom istorijskom trenutku, kada je sva pažnja bila usmerena na razvoj ekonomije u osiromašenoj zemlji i normalizaciju svakodnevice. Međutim, Kolontaj je smatrala da je ljubav ključni psihosocijalni faktor koji bi mogao da povoljno utiče na razvoj komunističkog društva. Ljubav o kojoj ona piše može se opisati pre svega kao ljubavno prijateljstvo: kada nestane prijateljstvo, gasi se i ljubav. Ipak, ne može se reći da muški likovi takođe ne nastoje da sačuvaju odnose sa svojim partnerkama. Kao i one, i oni se bore i pokušavaju da prevaziđu naučene tradicionalne i patrijarhalne obrasce ponašanja. Svaki od njih pokazuje određeno razumevanje i pokušava da poštuje slobodu žena. Međutim, na kraju ipak ne uspevaju u tome. Zbog toga likove u pričama Aleksandre Kolontaj možda ne bi trebalo strogo deliti na muške i ženske, negativne i pozitivne. Naprotiv, treba razumeti da se u vremenima teške nemaštine i društvenih previranja u svim likovima vodi borba. U toj borbi, većina junaka odustane i izneveri svoju drugaricu. Nasuprot tome, većina junakinja na kraju priča dolazi do katarze, to jest, do osvajanja slobode. Pripovetka „Slobodna ljubav“ implicira da će nova žena savladati sve prepreke i izboriti se za svoje mesto u svetu. Na kraju te priče Vasilisa saznaje da je trudna, a da je Vladimir otac. Ona postaje personifikacija svetle budućnosti komunističke Rusije. Zaključak Tokom svoje političke i revolucionarne karijere Aleksandra Kolontaj se vodila marksističkim principima i verovala u nove ljude koji će izgraditi pravedno socijalističko društvo. U njenim radovima postoji ideološka doslednost: ona se zalaže za ravnopravno socijalističko društvo i priželjkuje idealni komunistički poredak. Posebno se zalagala za prava žena, njihovu emancipaciju i, konačno, stvaranje „nove žene“. Ideologema nove žene predstavlja ključni momenat u njenim člancima u periodici, teorijskim tekstovima i u prozi. U proznim delima prikazani su portreti junakinja koje se bore s tradicijom i patrijarhatom. Pozicija Aleksandre Kolontaj drastično se menja s dolaskom Staljina na vlast. Ona dobija diplomatsku ulogu i uglavnom se nalazi van zemlje. Treba naglasiti da je Aleksandra Kolontaj jedna od retkih revolucionarki koja nije nestala u Staljinovim čistkama. Zbog toga danas mnogi preispituju doslednost i istrajnost njenih stavova. Treba istaći da ona nikada nije javno kritikovala Staljina, ali jeste pisala da više nema komunističke humanosti. Posebno važan izvor za istraživanje predstavlja njen privatni dnevnik u kom piše o strahu koji oseća i za sebe i za sve svoje prijatelje, kao i strašnim vremenima kojima svedoči. Na osnovu pisma koje šalje prijateljici saznajemo da je tokom 1947. godine prepravljala zapise iz svojih dnevnika. Ovaj trenutak treba uzeti kao podstrek za dalja istraživanja o Aleksandri Kolontaj. Prema rečima Bertama Volfa (Bertram Wolfe), ona je možda bila ućutkana, ali nikada nije bila sasvim uverena u novi režim i preobražena.[59] Njen doprinos marksističkoj feminističkoj teoriji i borbi za žensku emancipaciju je izuzetan. Cilj ovog rada bio je da osvetli aspekte njenog stvaralaštva koji nisu previše istraživani u domaćoj literaturi i da ukaže na važno mesto Aleksandre Kolontaj u ženskoj istoriji. odlično očuvana knjiga je iz biblioteke lektorke/prevodioca Jugane Stojanović pa je na pojedinim mestima podvučen ili zaokružen tekst CiGa.3

66 x 47 cm urolan dizajn : Neda Todorovic muzej primenjene umetnosti, beograd 2003 Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe

Nova Srbija Jevto Dedijer Izdavać SKZ,Beograd br.154 kolo XXII tvrdi povez, 302 strane + dodatak sa slikama +karta, Stanje: Vrlo dobro Stara Srbija Geografska i etnografska slika U ovom članku pokušao sam da dam zaokruženu sliku o zemlji i stanovništvu Stare Srbije. Materijal je najvećim delom uzet iz Cvijićeva rada `Osnove geografije i geologije Makedonije i Stare Srbije`, koji je zbog svoje voluminoznosti i strogo naučnog karaktera nepristupačan širem krugu čitalaca. Bogati, u tri opsežna toma razbacani materijal pokušao sam da sredim i preradim koliko je to potrebno za jedan pregledan članak. Pored toga mestimice sam unosio nepromenjene pasuse iz toga dela. To sam činio onde gde je Cvijić pod neposrednim uticajem prirodnih pojava i etnografskih prilika stvarao žive i jasne slike, koje se vrlo često odlikuju i bogastvom opservacija. Pitanje starosrbijansko može srpsku javnost raznovrsno interesovati. Stara Srbija je naša etnografska matica, centar slavne Nemanjića kraljevine i carevine i njen najkulturniji deo. Pored toga te nas zemlje mogu interesovati i zbog toga što kraljevina Srbija najbrži i najkraći izlaz na more dobiva preko Stare Srbije, i što srpske kraljevine mogu doći u neposredan dodir tek preko ove oblasti. Pa ipak, premda se ne može odreći velika važnost svima ovim momentima, ima jedan momenat koji ja smatram kao važniji od svih. To je pitanje vaspostavljanja normalnih etnografskih i političkih odnosa u pojedinim oblastima Stare Srbije, naročito na Kosovu i Metohiji. To je pitanje stvoreno stalnim favoriziranjem arbanaškog elementa od strane Turske, koje je imalo za težnju da srpski elemenat u ovim oblastima iskoreni, da se od ostalog Srpstva, naročito od Srbije i Crne Gore, otrgnu vardarski Srbi, da se na: taj način Srpstvo razdrobi, i prestane postojati kao jedna etnografska celina. Mislim da je ovo pitanje važnije od svih, ili najmanje važno kao sva ostala, naročito zbog toga što ono neće prestati da bude akutno ni onda kad se granice srpske države pruže do mora. Hteo sam da ovim člankom na nju svratim pažnju. Ako ova misao bude čitaocima jasna i razlozi dovoljno ubedljivi smatraću da je članak odgovorio nameri koju sam imao, kad sam se odlučio da ga napišem. I Ime Stara Srbija, kao geografski naziv, postala je u devetnaestom veku pod uticajem državnih promena koje su nastale iza oslobođenja kneževine Srbije. Kada se kneževina Srbija, kao zasebna oblast, javila na kartama, geografi su morali stvoriti nov geografski naziv za one oblasti srednjevekovne srpske države koje nisu ušle u sastav kneževine. Starom Srbijom nazvane su tada centralne, južne i jugoistočne oblasti srednjevekovne Srbije. Sve neoslobođene oblasti stare srpske države nisu prozvane Starom Srbijom zbog toga što su neke, usled naročitih prilika, dobile u toku poslednja četiri veka nova provincijalna geografska imena, koja su kao takva ušla u geografske karte pre oslobođenja kneževine Srbije i pre postanka imena Stara Srbija. Kao svako novo geografsko ime koje pokriva jednu takvu oblast ni Stara Srbija nema svojih jasno opredeljenih granica. Dugo se diskutovalo o tome gde prestaje granica Makedonije, a gde počinje granica Stare Srbije. Na posletku je u nauci prevladalo mišljenje, koje je zastupao Cvijić, da Starom Srbijom treba nazvati one oblasti stare srpske države koje su do pre oslobođenja Srbije u domaćim i stranim kartama nazivane Srbijom, i iz kojih je stanovništvo nazivalo svoju zemlju Srbijom i srpskom zemljom. S toga gledišta naziv Stara Srbija obuhvata oblasti na jugu i jugoistoku od Skoplja zahvatajući oblasti od Kratova ispod Ovčeg Polja pa preko Vardara (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, str. 44-45). Ako se ovako ograničena Stara Srbija usporedi s granicama srednjevekovne srpske države, onda bi se ona najviše podudarala s južnim granicama Milutinove države ili države koju je nasledio car Dušan (Stanoje Stanojević.`Istorija srpskog naroda`, Drugo izdanje. Beograd 1910 strana 124 i 140). U ovaku oblast Stare Srbije spadali bi ovi predeli: 1) na jugu od planinskog venca Šara Karadag: Ovče Polje, Slavište, Sredorek, Kozjak, Crna Gora (skopska), Polog s tetovskom kotlinom, Poreč, Kičevska i Debarska oblast; 2) na severu od Šare: sliv istočne Morave, Kosovo s Drenicom, prizrenska oblast (Gora, Opolje, Has, Srecka, Podrima, Podgor), Metohija s Podgorom, Prekoruplje, Plav, Gusinje s oblastima oko Skadra, Rugovo, Stari Kolašin i oblasti Novopazarskog Sandžaka. Veličina ove oblasti nije još, prema ovim granicama, izmerena. Iznosiće po prilici oko 40.000 km2. II Utvrđeno je da Stara Srbija ima najpovoljniji položaj među zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Važnost toga položaja je u tome što se neposredno dodiruje skoro sa svima, što ima lake i prirodne veze i što zauzima centralni položaj među svima zemljama severnog dela Balkanskog Poluostrva. Naročito povoljne i prirodne veze ima s Makedonijom (dolina Vardara) i sa Srbijom (dolina Morave). Od manjeg su značaja prirodne komunikacije s Bugarskom, Bosnom i Crnom Gorom. Veze sa Severnom Arbanijom i obalama Jadranskog Mora su, po svojim prirodnim osobinama, veoma povoljne, ali su danas bez značaja zbog anarhije koja nekoliko vekova vlada na ovom važnom istorijskom putu. Od naročite je važnosti za Staru Srbiju što kroza nju prolazi najvažnija uzdužna balkanska komunikacija, moravsko-vardarska dolina, i što u njoj izbija najvažnija poprečna balkanska komunikaciona linija, koja ide od Skadra dolinom Drima na Metohiju i Kosovo. Moravsko-vardarska dolina prestavlja prostranu nizinsku liniju, koja polovi severni trup Balkanskog Poluostrva, i koja svojim prostranim i razgranatim slivom vlada znatnim prostorijama na Poluostrvu. Ali njena je glavna važnost u tome što dovodi u dodir oblasti Panonske (Ugarske) Ravnice s oblastima Egejskog i Sredozemnog Mora, i što prestavlja najkraći suvozemni put iz Srednje i Zapadne Evrope za Sueski Kanal i za Indiju. Stara Srbija zauzima centralni deo te komunikacije i drži njenu najvažniju tačku, preševsko razvođe. Važnost skadarsko-kosovskog puta, koji najvećim svojim delom prolazi kroz Staru Srbiju je u ovome. Zapadna balkanska obala od Rijeke (Fijume) do Grčke prestavlja zatvorenu morsku obalu. Ona je bogata zalivima, i to katkad veoma bogata, ali su svi ti zalivi u zaleđu zatvoreni visokim, krševitim i neprohodnim vencima, koji se pružaju paralelno s morskom obalom. Oni su uzrok što bogato razuđena dalmatinska obala ne može da dobije svoj pravi značaj. Reke na zapadnom delu Balkanskog Poluostrva, koje teku poprečno na pravac planinskih venaca, su mahom malene, kratka toka, doline im se veoma retko zasecaju u najviše vence planina dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema. Ove nepovoljne prilike menjaju se na liniji Skadar-Metohija-Kosovo. Oko Skadarske Kotline planinski venci povijaju iz pravca severo-zapad jugo-istok i prelaze u pravac jugo-zapad, severo-istok; oni dakle na tome mestu prestaju ići paralelno s obalom, već idu poprečno na obalu, i time olakšavaju pristup od obale prema unutrašnjosti. U račvama tektonskog sudara dinarskih i grčko-arbanskih planina koji se vrši u ovoj oblasti, i čija su posledica ova povijanja planinskih venaca, nastaje niz tektonskih potolina (kotlina), koje se ređaju od obale prema unutrašnjosti. Te kotline su omogućile lakši saobraćaj između unutrašnjosti i jadranskih obala, i one su bile uzrok što je u Srednjem Veku kroz njih prolazio najvažniji poprečni put, i što je skadarska obala prestavljala jednu od najbogatijih i najkulturnijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Za građenje jedne normalne železničke pruge od važnosti je i to što su ove kotline međusobno vezane dolinom Drima, i što ih ona izvodi na morsku obalu. Za Staru Srbiju od presudne važnosti je to što ova najvažnija poprečna komunikacija izbija u njoj na moravsko vardarsku dolinu, koja opet predstavlja najvažniju uzdužnu komunikaciju. Zbog ovih povoljnih prirodnih veza Stara Srbija sa susednim delovima Srbije i Bugarske nazvana je centralnom balkanskom oblašću, koja ima najlakše neposredne veze sa susednim zemljama. U tu oblast spada Skopska oblast s Ovčim Poljem, Kumanovom i preševskim razvođem, Kosovo, krajevi oko. Vranje, Leskovca, Pirota i Niša u Srbiji i krajevi oko Ćustendila i Sofije u Bugarskoj. U toj oblasti skopsko-preševska oblast ima jedinstven položaj. Ona ima lake i sigurne veze u svima pravcima, drži u sebi ključ najvažnije uzdužne komunikacije i njenu vezu glavnom poprečnom komunikacijom; na posletku skopsko-preševska je oblast znatna prirodnog bogastva. Zbog svih ovih osobina skopsko-preševska oblast postaje središte iz koga se može najlakše zavladati prostranim oblastima Balkanskog Poluostrva, i iz koga se može razviti jedna snažna država u unutrašnjosti Balkanskog Poluostrva. Iz tih razloga Cvijić je skopsko-preševsku oblast po važnosti izdvojio od ostalih i nazvao je balkanskim jezgrom. (`Osnove`, knjiga I, str. 47-52, i knjiga III, str. 1058). U toj centralnoj oblasti možda nije od manjeg značaja ni položaj Niša kad se uzme u obzir njegova veza s dolinom Timoka i s Kosovom. Prva ga dovodi u kontakt s dolinom Dunava, s Vlaškom Nizijom i s Južnom Rusijom, a druga s jadranskom obalom, Italijom i mediteranskim svetom. Kad se još doda da Niš leži na važnoj tački moravske doline, da ima odlične veze i s Beogradom i sa Solunom i Sofijom, onda je razumljiva njegova velika istorijska važnost koju je sačuvao kroz sva vremena; Pruga Dunav-Jadransko More učiniće ga najvažnijom železničkom raskrsnicom na Balkanskom Poluostrvu, na kojoj će se ukrštati saobraćaj između oblasti Sredozemnog Mora i stepskih i borealnih oblasti Evropske Rusije s jedne, i između Srednje Evrope i Bližeg Istoka s druge strane. I iz ovih je razloga od velikog opšteg kulturnog i svetskog interesa da se što pre načini od Skadra na Dunav železnica, i da ta linija dođe u ruke jedne civilizovane države. III Po raznovrsnim prirodnim osobinama u Staroj Srbiji razlikujemo dva dela, i to skopski i kosovski deo Stare Srbije. Oba su rastavljena šarsko-karadaškim planinskim vencem, koji ne čini samo jednu prepreku saobraćaju, već predstavlja važnu klimsku i fitogeografsku granicu. Na južnoj strani, kao što ćemo docnije videti, prevlađuju uticaji mediteranske klime i vegetacije, a na severnoj srednje evropske. Duga, žarka i sušna leta sa dugim jesenjim kišama osobina su prve, a blaga leta, kiše u sva godišnja vremena, i snegovite zime osobina su druge klime. U Skopskoj Staroj Srbiji razlikujemo više manjih celina, između kojih se naročito ističu Skopska Kotlina i visoravan Ovče Polje. Obe ge oblasti predstavljaju ostatke negdašnjeg tercijernog jezera, koje se pružalo duboko prema jugu. Ovče Polje prestavlja ili jednu stariju fazu toga jezera ili deo koji je docnije tektonskim procesima uzdignut. Ovče Polje prestavlja zaravan sa srednjom visinom od 400 m., s vrhovima koji katkad prelaze visinu od 750 m. koja se diže iznad skopske. kotline za 100 do 150 m, koja je sastavljena od slatkovodnih tercijernih sedimenata,* i čija površina nije mnogo oštećena razoravajućim radom rečne vode. Dugačko je 40-50 km., široko 30 km., a veliko 1400 km2. Dižući se iz jedne kotline znatno manje visine Ovče Polje je otvoreno u svima pravcima, k zbog toga je jače izloženo vazdušnim strujama, naročito nepogodama i olujama. Taj momenat uslovljava oštre i snegovite zime, žarka i suha leta. `Zato znatni delovi njegovi imaju leti izgled stepe: goli su i sprljeni, žita su zazrela i klasje i kukuruzovina suvi, samo po slatinama ima malo zelenila. I manji vetrovi dižu prašinu i pesak... Sunčani zraci peku i jako zagrevaju ogoleli, žućkasti, liskunoviti pesak, koji se blješti i ne da u se pogledati. Skoro nigde nema drveta. Drvo za građu dobivaju Ovčepoljci od Mitrovice, i donosi se železnicom do Velesa. Oganj u kućama održavaju poglavito slamom sa malo drva`. (J. Cvijić, `Osnove za geografiju i geologiju Makedonije i Stare Srbije`, knjiga I, strana 224 do 225). Skopska kotlina sastavljena je od jednog planinskog dela, Skopske Crne Gore (srednja visina oko 500 m.), i skopske ravnice (srednja visina 240 met.), koje su zajedno velike 393 km.2 Uokvirena visokim planinama sa čestim dubokim prevojima, usecima i klisurama skopska kotlina, ima naročito lepu panoramu: na horizontu se vide glomazne planinske mase, često duboko usečene i otvorene, obično gole, stenovite s oštrim vrhovima, koji su i leti često pokriveni snegom. U osnovi sastavljena od stena razne starosti, ispunjena mekim jezerskim neogenim sedimentima, puna reka i bara, skopska kotlina ima žarka leta sa vrućim vazduhom, koji od mnogih barskih isparenja postaje zagušljiv. Zimaje vrlo oštra, duž kumanovsko preševske udoline duva jak severni vetar, koji nanosi velike snežaničke smetove. Severna ili kosovska Stara Srbija s Metohijom, prizrenskom kotlinom i Podrimom čine jednu geografsku celinu, za koju se vezuju šarske župe Sirinić, Sredska i Opolje i limska župa Plav s Gusinjom. Ova oblast po svojoj klimi i vegetaciji, koje nose srednjeevropski karakter, mnogo je drukčija od skopske Stare Srbije. `Severno od kačaničke klisure ne osećaju se ni slabi mediteranski uticaji; Kosovo, Metohija i druge kotline na S. od Kačanika imaju srednjeevropsku klimu. Leti nema onakvih žega kao u Skopskoj Staroj Srbiji i dalje u Makedoniji: nebo je češće naoblačeno, kiše nisu sasvim retke, atmosferski su talozi pravilnije raspoređeni na sva godišnja vremena, a preko zime padaju veliki snegovi. Zbog toga je više rečica koje leti ne presušuju; reke, čiji je sliv koliko onih na Jugu od Kačaničke Klisure, imaju mnogo više vode; mnogobrojnije su reke bogate vodom, čije su doline osim toga i leti vlažne i pokrivene bujnim zelenilom. Na Severu od Kačaničke Klisure nema one letnje sprljenosti i sparušenosti, niti je zemljište poznate žućkaste i žućkasto-crvene boje; prevlađuje obraslo, zeleno zemljište: veliki šumski kompleksi hrastove i bukove gore, zatim bujne paše i livade. Ne samo da nema južnih kulturnih biljaka već su retki i vinogradi. Mesto njih se javljaju prostrana polja sa žitima, naročito pšenicom i kukuruzom, zatim šljiva, koja, počinjući odmah oko Kačanika, ima dalje na Severu sve veće rasprostranjenje` (`Osnove za Geografiju i Geologiju Makedonije i Stare Srbije`, napisao J. Cvijić, knjiga treća. Beograd 1911, strana 1052-1053). Oblasti zapadno od Vardara, naročito Tetovo, Poreč, Kičevo i Kopač drže sredinu između makedonskih kotlina i starosrbijanskih. Zime su većinom oštre, duge, ali često bez dugotrajnih jakih vetrova. Proleća i jeseni su kratka i kišovita. Leta su sveža, prijatna, s dovoljno kiše i bez nesnosnih žega. Oblasti veoma bogate atmosferskim talozima. Novopazarski Sandžak prestavlja znatno drukčiju oblast, i po sastavu i plastici svoga zemljišta i po osobinama klime i vegetacije.. Dok su ostala dva dela Stare Srbije bila u oblasti rodopske mase ili u oblasti gde se ona sudarila sastaje s vencima dinarskog i grčko-arbanskog planinskog sistema, Novopazarski Sandžak je skoro sav u oblasti planina dinarskog sistema. U njemu prevlađuju planinski venci, većinom krečnjački i skaršćeni, vrlo često plećati s visokim platoima. Pored krševitih i zbijenih planinskih venaca ova se oblast odlikuje i time što nema onako prostranih kotlina kao ostala dva dela Stare Srbije. Klime je planinske, leta su blaga, kišovita, zime oštre i snegovite. Čini se da je ova oblast vrlo bogata u atmosferskim talozima. Od drugih karsnih oblasti odlikuje se velikim brojem reka, i to dosta velikih reka, od kojih su najvažnije Tara, Lim, Ćotina i Uvac. Zbog prilika koje su do sad u ovoj oblasti vladale znatan deo oblasti je ostao neispitan, skoro naučno nepoznat. IV Zbog nesnosnih političkih prilika, naročito zbog životne nesigurnosti i zuluma od strane Arbanasa i Turaka ekonomske prilike u ovoj oblasti, pored ogromnog prirodnog bogastva, ostale su vrlo primitivne. Seosko stanovništvo bavi se stočarstvom, zemljoradnjom i pečalbarstvom. Prisojne strane skopske kotline zasađene su vinogradima koji odlično uspevaju. Skopsko grožđe i vino naročito je cenjeno, i ono se izvozi i u Srbiju. U skopskoj ravnici rađa odlično žito, duvan i afion, a nekada je na obalama Lepenca sejan pirinač. Torbeši i Turci skopske kotline pored stočarstva i zemljoradnje bave se i pravljenjem ćumura. Ovče Polje je više stočarski nego zemljoradnički kraj, ima mnogo stoke naročito ovaca. Po plodnim delovima seje se pšenica, često mak ili afion. Prisojne strane su često pod vinogradima. U oblastima Debru, Golemoj Reci, Zajasu, Kopaču i Poreču vlada poznata arbanaška anarhija, zbog koje je svaki privredni posao postao prosto nemoguć. Seljaci su morali napuštati gajenje stoke po planinama i obrađivanje udaljenijih njiva. Obrađuju se samo njive oko kuća i na obalama reka. Arbanasi otimaju stoku, odvode decu, ucenjuju i napadaju sela. Zbog toga svaki rad izvan sela postaje opasan. Opasno je i stoku čuvati, seći drva za japiju i obrađivati udaljenije njive. Zbog ovakih prilika stanovništvo se najviše bavi pečalbarstvom. U pečalbu idu od 13-60 godina. U pečalbi se bavi dunđerstvom, strugarstvom, zatim pekarstvom, neki postaju mesari i piljari. Idu u Srbiju, Bugarsku, Tetovo i Bitolj. U Poreču glavna privredna grana je voće, koje prodaju u Prilepu i Skoplju. Mnoga sela okružena su velikim šumama od voćnjaka. Tetovska kotlina je neobično bogata oblast. Žita rodi toliko da preteče i za izvoz. Rađa kukuruz, pšenica, ječam, raž i ovas, duvan je vrlo dobar. Oko Vardara rađa lan i konoplja. Ovo je voćem jedna od najbogatijih oblasti Balkanskog Poluostrva. Oko poloških sela voćnjaci prekrivaju velike komplekse zemljišta. Čuvene su pološke jabuke i kruške, koje su prenesene i u Srbiju, gde su poznate pod imenom tetovskih jabuka. Izvoze se u Skoplje, Solun i Carigrad. Osim toga oblast je bogata i sa stokom Čuveno je `šarsko` i `korabsko sirenje`. U ovim oblastima je naročito razvijeno stočarstvo. Njim se bave i seljaci i varošani. Seljaci iz Skopske Crne Gore prodaju mleko od svoje stoke solunskim Jevrejima i carigradskim Jermenima, koji od njega onda prave kačkavalj. Ima varošana, i to dosta imućnih trgovaca, koji se bave stočarstvom. Velike `ćaje` iz Skoplja i drugih varoši imaju mnogo stoke koju leti drže po Šari planini, a zimi je vode čak u Solunsko Polje. I oni većinom prodaju preko (Svetozar Tomić, `Skopska Crna Gora`, `Naselja srpskih zemalja`, knjiga III strana 462). Osobite su plodnosti kotline severnog ugla Stare Srbije, naročito Kosovo i Metohija. Tamo je zemljoradnja razvijena na račun stočarstva, zbog plodne crnice kojom su pokrivene najgornje partije dna poljskog. Zemlju radi samo `raja`, Arbanasi vrlo malo rade. Znatan deo ovih oblasti je neobrađen, pa ipak ova polja prestavljaju pravu žitnicu za bliže oblasti. Osobite je plodnosti Malo i Veliko Kosovo, i to prvo naročito zbog toga što se Lab izliva svake godine iz svog korita i na lukama ostavlja mulj. Po tvrđenju Branislava Đ. Nušića na Kosovu radi dve stotine do dve stotine trideset vodenica i jedan parni mlin u Prištini. Isto tako kaže da se s Kosova izveze na solunsku pijacu preko deset miliona oka žita, naročito čuvene kosovske pšenice (Branislav Đ. Nušić. `Kosovo, opis zemlje i naroda`. Sveska I. Izdanje Mitice Srpske. U Novom Sadu 1902, s. 51-56). Nesumnjivo je da ove oblasti nisu još dovoljno naseljene, i da ima dosta pustog zemljišta zgodna za naseljavanje. Ove dve kotline, Kosovo i Metohija, mogu postati žitnice za velike delove Balkanskog Poluostrva, samo ako se gušće nasele, i ako u njih dođe narod koji moderno obrađuje zemlju, kao na primer u Vojvodini ili u srbijanskom Posavlju i Podunavlju. U ovim oblastima ima mnogo ruda, i tragova gde su negda kopane rude. U Tetovskoj kotlini je otkrivena bakarna i srebrna ruda. Kosovska oblast je naročito bogata rudama. Starih rudokopa ima oko Novog Brda, u Janjevu, u Trenči kod Mitrovice, kod Slovinja, Gračanici, Kižnici i drugim mestima. Kosovska oblast treba da postane središte mlinarske i rudarske industrije. U okolini Gnjilana seje se mnogo konoplje, i razvijena je užarska industrija. Gotovo sva sela Stare Srbije su čivčijska; seljaci žive na spahijskoj ili džamijskoj zemlji, s koje plaćaju izvesan prihod džamiji ili spahiji. Ti su čitluci postali na dva načina. U nekim slučajevima država je za nagrade svojim činovnicima i vojnicima davala na uživanje pojedina seoska imanja s koga su oni pobirali izvestan prihod (od desetine do četvrtine). Drugi deo nastao je time što je neki uplivniji Turčin seljaka silom ukmetio. Arbanasi, koji žive kao seljaci imaju većinom svoja imanja, koja su dobili prostom otimačinom od srpskih seljaka. Te su otimačine vršene vrlo mnogo i poslednjih dvadeset godina, i one se mogu tačno dokazati. Interesantno je da je pečalbarstvo na Kosovu i Metohiji slabo razvijeno. Ono je specijalna grana privrede Makedonaca i Starosrbijanaca iz Skopske, Stare Srbije, zatim nekih krajeva oko Prizrena. U pečalbu idu većinom Srbi, ali u najnovije vreme ima i Arbanasa. Srbi idu u pečalbu kao dunđeri, drvodelje, hlebari, kasapi, zidari i peramidžije. Idu u Srbiju, Vlašku i Bugarsku, mnogi se od njih obogate i ostanu za vazda u zemlji u koju dođe. Arbanasi kad odu u pečalbu rade većinom teže poslove, i postaju hamali, cepari ili obični nadničari. Pečalba se javlja često kao posledica anarhije, koja zavlada čim se Arbanasi jave u jednoj oblasti, u većini slučajeva to je jedan stari način privrede, koji docnije pređe u naviku, i koji je specijalna osobina Cincara i oblasti u kojima je bilo više Cincara. Pored ovog svoga raznovrsnog prirodnog bogastva i važna geografskog položaja Stara Srbija je od raznovrsne važnosti za ceo srpski narod, naročito zbog položaja koji ona među srpskim zemljama zauzima, i zbog etnografskih procesa koji se, poslednja tri veka, vrše u njoj na štetu srpskog naroda. Ovde dolazi u obzir nekadašnji i sadašnji položaj Stare Srbije među ostalim srpskim zemljama i prema ostalim delovima srpskog naroda. Treba istaći da je Stara Srbija u srednjem veku prestavljala najkulturniju i najvažniju srpsku zemlju, da je ona bila jezgro iz koje je izišla i oko koje se razvila dvestagodišnja Nemanićka država. Ona je bila centar te snažne države, koja se širila od obala Neretve i Bosne do Vardara i Demir Japije i od Dunava do Jadranskog Mora. O njenoj važnosti svedoči to što su u njoj bile sve važnije prestonice srednjevekovne Srbije: Ras, Pauni, Priština, Prizren i Skoplje, a o njenom privrednom poletu svedoče ostatci od savršenije zemljoradnje i mnogobrojnih rudarskih i trgovačkih mesta. Na posletku o kulturnom poletu ovih oblasti svedoči znatno razvijena crkvena i hronološka književnost, koja je cvetala po mnogobrojnim manastirima i dvorovima pojedinih velikaša, a naročito razvijena je bila graditeljska i ikonografska umetnost, koja je bila na putu da od vizantijskih uzora stvori jedan specijalno srpski graditeljski i slikarski stil. Za istoriju srpskog naroda, za njegovo duhovno jedinstvo i za polet naše narodne poezije i tradicionalne književnosti od presudna uticaja su bili pojedini događaji koji su se odigrali u ovim oblastima. Od najveće važnosti je kosovski boj, koji ne znači samo jedan datum u srpskoj istoriji i jedan događaj od sudbonosnih posledica, već jedan od onih retkih istorijskih događaja pod čijim uticajem se formira cela duša jednoga naroda, zajedno s celom njegovom duhovnom kulturom. Poraz na Kosovu, koji je bio uzrok te je u XV i XVI veku promenjena karta Istočne Evrope, za ceo srpski narod, skoro za celo Jugoslovenstvo bio je događaj koji je duhovno ujedinio velike mase srpskog i jugoslovenskog naroda, i od njega načinio narod koji svoju novu istoriju počinje tek od toga datuma. Kosovska tradicija je danas zajedničko duhovno imanje ne samo raznih delova srpskog, već i celog srpskohrvatskoga, pa i znatnog dela bugarskog naroda. Ona se opeva u prostranoj oblasti od Trsta do Soluna, od Skadra pa do Rile. Ovi kulturnoistorijski momenti, koji na široke mase mogu vršiti izvestan, često i vrlo velik uticaj, za nas su pitanja drugoga reda pred pitanjem o važnosti ovih oblasti za srpski narod, kao jednu etnografsku celinu. Kod ovoga pitanja treba imati na umu da je Stara Srbija ostala ne samo centralna oblast među istočnim srpskim zemljama, nego ona je jedina oblast preko koje razni delovi srpskog naroda mogu među sobom neposredno opštiti. Stara Srbija je zemlja u kojoj se sastaju i preko koje se dodiruju oblasti moravsko-vardarskih Srba s oblastima dinarskih Srba. I pošto je, sticajem naročitih prilika, zona u kojoj se ta dva velika dela srpskog naroda sastaju postala vrlo uska, to j`e postala opasnost da se taj potrebni kontakt ne prekine, što bi značilo nemogućnost srpskog naroda da postoji kao jedna etnografska celina, a to znači koliko i propast jednog naroda. Od šesnaestog veka na ovamo u ovoj oblasti vrše se etnografske promene, koje su stalno ispadale na štetu srpskog naroda. Te etnografske promene nisu se vršile zbog toga što bi srpski narod bio nesposobniji za kulturnu borbu, već na protiv zbog toga, što se jedna država udružila s jednim narodom da fizičkom silom iskoreni srpski elemenat iz ovih klasičnih i za srpski narod tako važnih oblasti. I zbog toga arbanaško prodiranje, iseljavanje srpskog naroda iz ovih oblasti i nasilno poarnaućavanje srpskog naroda su za nas važnija pitanja i od samih istorijskih reminiscencija i od istorijske važnosti ovih oblasti za nas, premda ni prema tome ne možemo ostati ravnodušni, naročito zbog toga što se time naša nacionalna egzistencija dovodi u pitanje. To je bio najvažniji razlog naše stalne uznemirenosti, našeg nacionalnog rada u tim oblastima i stalnih briga celog srpskog društva, Zbog toga ćemo pitanju arbanaško-srpskih odnosa, istoriji arbanaškog prodiranja i etnografskim prilikama ovih oblasti obratiti naročitu pažnju. Problem srpsko arbanaških odnošaja vrlo malo je naučno tretiran i nije dosta jasan. Ovde se ne mogu dublje upuštati u taj problem samo ću istaći ono što su mnogi strani i domaći pisci zapazili, a to je da oblast između crnogorskih Brda i Kačaničke Klisure prestavlja onu oblast Balkanskog Poluostrva, u kojoj su se, za po sledeća tri stoleća, izvršila najveća etnografska pomeranja i pretapanja. U ovoj oblasti već od šesnaestog veka vrši se širenje arbanaškog elementa na račun srpskog. U Srednjem Veku centar srpskog naroda i srpske države, najbolji i najkulturniji njen deo danas je skoro sasvim poarbanašena! Samo u pravcu prema Severu i prema Istoku etnografska granica između Srba i Arbanasa poremećena je na štetu Srba najmanje za sto pedeset kilometara vazdušne linije. Dok je u Srednjem Veku granica između Srba i Arbanasa išla u glavnom između Prizrena i Ljume, danas ona ide od Prespanskog Jezera na Kumanovo, Ristovac duž cele Srbijine granice do Novog Pazara i Sjenice. Nesumljivo je prema svima istorijskim izvorima da je istočno od linije Prizren – Đakovica srpski narod živeo u ogromnoj većini. O tome svedoče svi očuvani istorijski spomenici i svi popisi sela i ljudi koji su sačuvani od toga vremena. Da je u oblasti između te linije i Jadranskog Mora bilo srpskih sela sigurno je, ali koliko, ne može se tačno reći. Ima nekih indikacija po kojima bi se moglo zaključiti da je i u toj oblasti, naročito današnjoj Malisiji, bilo dosta Srba. Na ta razmišljanja pored ostalih navode i ovi momenti: Iznenađuje mnoštvo geografskih srpskih naziva u oblastima, u kojima danas retko ko zna srpski. Drugo, G. Cvijić je našao u Poreču i Tetovskoj kotlini srpskih porodica koje tvrde da su poreklom od Skadra i Malisije. Na posletku mnoga arbanaška plemena tvrde da su srpskog porekla i svojataju se s raznim crnogorskim plemenima. Tako na primer za Hote se tvrdi da su znatnim delom srpskog porekla, od iseljenih Pipera i Čevljana. Beriši su znatnim delom kučnog porekla. Verovatno su srpskog porekla i Klimenti, Šalje i Gaši, koji se svojataju sa susednim crnogorskim plemenima. (J. Cvijić, `Osnove`, Š. str. 1163.) Ipak pored ovih svih momenata može se s dosta pouzdanosti reći da je u oblastima zapadno od Prizrena i Ljume i u Srednjem Veku bilo manje srpskog naroda, kao što je Arbanasa veoma retko bilo u župama oko Prizrena, na Kosovu, u Metohiji, Moravi, i oblastima Novopazarskog Sandžaka. U skadarskom primorju u srednjem veku bilo je dosta srpskih sela. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je kompaktnije, samo je s Istoka i Severa potisnuto Arbanasima, a s juga išarano turskim plemenima Konjarima i Jurucima. Osim toga u pograničnim planinskim delovima prema Srbiji i Bugarskoj ima i nešto Vlaha (Aromuna) koji na tim planinama, naročito Rujnu i Osogeviji, imaju svoje letnje kolibe, a zimi slaze u susedne kotline. U kratovskoj, kočanskoj i kumanovskoj oblasti ima oko 3000 duša ovih Vlaha, od kojih Je jedna trećina već poslovenjena (J. Cvijić, `Osnove`, I, s. 183). U južnom delu Ovčeg Polja prevlađuje čisto tursko stanovništvo, Turci, vrlo stari doseljenici iz Male Azije. Razgledaju fizički oronuli i iznemogli, vrlo su lenji i predstavljaju najnekulturnije stanovništvo ovih krajeva. Prava su suprotnost njima Konjari, maloazijsko pleme, koji žive mnogo južnije, i koji se odlikuju vrednoćom i trezvenošću. Pored toga ima Pomaka i Torbeša, koji predstavljaju poislamljeno mestimice na pola poarbanašeno srpsko stanovništvo. Pored ovoga ima po varošima i po selima znatan broj hercegovačkih i bosanskih muhadžira. U istočnom delu ove oblasti stanuje slovensko pravoslavno stanovništvo koje susedni srpski i bugarski krajevi nazivaju Šopima ili Šopovima. Šopluk ili Šopsko je jedan naziv koji obuhvata oblasti na dosadašnjoj tromeđi srpsko-bugarsko-turskoj zahvatajući i susedne delove u Srbiji (krajevi oko Pirota) i u Bugarskoj (krajevi do Sofije, Iskrove klisure i Dupnice) zatim u Staroj Srbiji, gde im se smatra kao centar oblast, koja ide od Ovčeg Polja ka Pirotu. Šopovi po najnovijim istraživanjima prof. Cvijića, Jirečeka i Kovačevića, predstavljaju slovensko stanovništvo koje je nastalo smesom iz Pečenjega, Slovena i Vlaha (Cvijić, `Osnove`, I, s. 180). Oni su se kao klin utisnuli između čisto srpskih i čisto bugarskih oblasti, i prestavljaju stanovništvo mahom nacionalno nesvesno, po spoljnem izgledu često su neobični, s dosta mongoloidnih tipova, žene se od 15-18 godina, uzimaju devojke koje su od muža po 8 i 10 godina starije. To je stanovništvo zatvoreno, u se povučeno, vredno, trezveno, štedljivo i veoma sebično. Opaža se da su sumornost, oskudica veselosti i humora i slaba fantazija osobine koje zahvataju znatne delove naročito skopske Stare Srbije. (Cvijić, `Osnove`, 1, 198). U oblastima istočno od Vardara, naročito u Poreču, Kičevu, Kopaču i Pologu većinu stanovništva čine Srbi koji u južnom delu pripadaju srednjevekovnim makedonskim plemenima Mijacima i Brsjacima. Pored toga u znatnom broju ima Arbanasa i Pomaka. U Gornjem Kičevu Arbanasi i Pomaci čine preko polovine svega stanovništva, Zajas je sav arbanaški, a Gornji i Donji Kopač čisto srpski. Etnografski je najčišći Poreč, jer od njegovih 38 sela samo je jedno arbanaško. Srpsko stanovništvo ovih oblasti je više crnomanjasto i smeđe no plavo, većinom srednjeg i malog rasta i vrlo vredno. U tetovskoj kotlini Srbi još čine većinu, dok Arbanasi zauzimaju planinska sela i okolinu. Arnauti su poreklom od Debra, s Kosova, Metohije i Ljume, zatim od Maće, Dukađina i Mirdita. Arbanasi su se počeli doseljavati u ove oblasti po prilici pre 170 godina. Arbanasi su se najpre doselili u visoke oblasti oko Šare i Koraba, a odatle su u razne kotline Stare Srbije i Severne Makedonije slali svoje aramijske čete, koje su klale, ubijale, otimale stoku, imanje, razvaljivale staje i stanove (bačila), onemogućili srpskom stanovništvu da se bave stočarstvom i zemljoradnjom, prisilili ga na taj način da ide na pečalbu i da postepeno iseljava. Uporedo s tim nasiljima išlo je useljavanje Arbanasa, koji su težili da k sebi dobave svoje brastvenike i saplemenike. Tako je za poslednjih sto sedamdeset godina naseljena velika masa Arbanasa u Debru, Kičevu, Zajasu i tetovskoj kotlini. Ovaj proces potiskivanja i poarbanašavanja srpskog elementa bio je. naročito intenzivan u oblastima severo od Šare i Karadaga, naročito na Kosovu, Metohiji, Drenici,. oblastima oko Prizrena i u južnom delu Novopazarskog Sandžaka. Poarnaućavanje ovih oblasti vršeno je na tri načina, iseljavanjem srpskog stanovništva, useljavanjem Arbanasa u čisto srpske oblasti i poarbanašavanjem srpskog stanovništva. Proces potiskivanja srpskog stanovništva počeo je davno, ali on je počeo da se intenzivnije vrši tek posle velikih srpskih seoba u XVII i XVIII veku. Srpsko stanovništvo ovih oblasti, naročito Kosova i Metohije, predstavljalo je u srednjem veku najkulturniji deo srpskog stanovništva. U susedstvu su mu bila malisorska i miriditska arbanaška plemena. Kao što je poznato to su fizički veoma plodna i ekspanzivna plemena. U ovih planinaca vera ne igra tako veliku ulogu. Kada sađu s planina oni su skoro bez izuzetka primali Islam, i prilagođavali se zahtevima turske države. Oni su naročito favorizirani od strane Turske, sačinjavali su najhrabriji deo njene vojske, od njih je u Carigradu obrazovana naročita Sultanova telesna garda. U Staroj Srbiji njima je toliko gledano kroz prste da ne samo što nisu zarezivali tursku vlast, već su i sami Turci trpeli od njihova zuluma. Srpsko stanovništvo bilo je pušteno tim raspuštenim gorštacima na milost i nemilost. Oni su otimali zemlje, stoku, imanja, pa čak i žene, odvodili decu, i ucenjivali. Ti su zulumi trajali nekoliko stotina godina, i ponavljali su se s jačom žestinom za vreme Karađorđevih i Miloševih ustanaka, prvog i drugog srpsko-turskog rata i za vreme raznih crnogorsko-turskih ratova. Ponavljani su čak i za vreme grčko-turskog rata. Zbog toga uvek za vreme ovih događaja i neposredno posle njih vršena su velika iseljavanja srpskog stanovništva s Kosova, iz Metohije i iz Novopazarskog Sandžaka u Srbiju. Na taj je način došlo do toga da skoro jednu celu trećinu stanovništva Kraljevine Srbije sačinjavaju ovi doseljenici s Kosova, iz Metohije i Novo pazarskog Sandžaka. Tvrdi se da je iz ovih oblasti samo od godine 1880-1900 iselilo u Srbiju preko 60.000 stanovnika. Srpsko stanovništvo koje je ostalo u Staroj Srbiji dovijalo se na razne načine kako će da spaze život. Najpre je promenjena nošnja. Svi su muškarci primili arbanaško odelo, obrijali su glave i nosili perčine. To ne čine samo prosti težaci već i sveštenici, samo da što manje padaju u oči, i da se, što manje izlažu opasnosti. Ženske su, na protiv, sačuvale srpsko odelo. Isto tako priman je i arbanaški jezik, kojim se govori na polju, pred Arbanasima, Turcima i strancima, a srpski jezik se upotrebljavao u kući. Mnogi su od zuluma bili prisiljeni da prividno prime Islam, i mnogi Srbi za dugi niz godina na polju vrše obrede muslomanske, a u kući obrede hrišćanske vere. Srbi koji potpuno prime Islam oni se ne odrode samo od hrišćanstva, već se odrode i od Srpstva, i postaju najveće krvopije svoje hrišćanske braće. Srbi se u ovoj oblasti ponašaju onako, kao što su se ponašali poislamljeni Srbi u Bosni i Hercegovini: čim promene veru odmah gube i nacionalnu svest. Kod Arbanasa je drukčije. Oni menjaju veru vrlo lako, ali ne menjaju ni nacionalne svesti, ni jezika, ni običaja, pa čak ni svog odela. Sve ove pojave koje se vide na putovanjima u ovom delu stare Srbije bile su uzrok te se mnogim stranim piscima učinilo da ovde srpskog naroda nikako i nema, i da Srpstvo u ovim oblastima prestavlja samo jednu istorijsku uspomenu. Međutim stvar nije takva. Detaljnim proučavanjem pojedinih sela doznalo se ovo. Sva ta masa koja po spoljašnjim znacima izgleda kao čisto arbanaška da ona nije arbanaška, već da tu ima: 1) znatan broj Srba pravoslavnih koji se ne vide i koji se od arbanaškog zuluma povlače iz javnog života, 2) među samim Muslomanima ovih oblasti ima ih tri vrste. Jedni su čisti Arbanasi, drugo su takozvani Arnautaši, to jest islamizovani domaći Srbi, a treće su bosanskohercegovački muhadžiri. Kad se ovako stvar posmatra srpsko pitanje u kosovskoj Staroj Srbiji izgleda sasvim drukčije. Cvijić se naročito trudio da pronađe tačan broj srpskih porodica na Kosovu, Metohiji i prizrenskoj okolini, i da utvrdi brojnu srazmeru između broja Srba pravoslavnih, Arnautaša, pravih Arbanasa i muhadžira. Za poslednje mu je to samo katkad pošlo za rukom. Broj pravoslavnih kuća svakog sela popisan je u takozvanim mitropolijskim spiskovima. Te spiskove Cvijić je sam kontrolirao, zatim je preko učitelja, sveštenika i drugih pismenijih ljudi dobivao popise domova u pojedinim selima. Na taj način izradio je jednu statistiku srpskog stanovništva koja može da samo minimalan broj srpskog stanovništva. Prema toj statistici srpsko stanovništvo u pojedinim delovima Stare Srbije na severu od Šare planine raspoređeno je ovako: Na Kosovu u ferizovićskom kraju Srba pravoslavnih 178 kuća, Arbanasa 1262, muhadžira 120. U prištinskom kraju u 90 sela Srba pravoslavnih ima 856, Arbanasa 1329, muhadžira 617 kuća. Pored toga ima razbacanih srpskih kuća i u drugim selima, tako da u tome kraju ima svega 1952 srpskih kuća (u to uračunato i 399 kuća katoličkih Srba u Janjevu). U vučitrnskom kraju ima Srba u 33 sela, i u varoši Vučitrnu 584 srpskih pravoslavnih kuća. U deset detaljno ispitanih sela razmer između Srba pravoslavnih i ostalih je ovaj: Srbi pravoslavni 91, Arbanasi 45, Arnautaši 14, Muhadžiri 35 kuća. U mitrovičkom kraju s varoši Mitrovicom ima 755 srpske kuće. Srazmera s Arbanasima nije ispitana. U 125 sela iz oblasti Morave Srba pravoslavnih ima svega 2602 kuće, što sa varoši Gnjilanima čini 3009 kuća. U 56 detaljno ispitivanih sela srazmera je ova. Srba pravoslavnih 1013, Srba katolika 18, Arbanasa 188, Arnautaša 1155, muhadžira 106. U pećskoj okolini. U Podgoru u 60 sela 635 srpskih, 716 arbanaških, 4 muhadžirske, 9 katoličkih kuća. U Prekoruplju, u 44 sela, 231 srpska, 457 arbanaških, 108 katoličkih, 14 muhadžirskih kuća. U Prekovodama u 25 sela 183 kuće Srba pravoslavnih, 268 arbanaških, 57 katoličkih i 9 muhadžerskih. U Rekama srpskih 191 kuća, arbanaških 646 katoličkih 14. U ostalim selima pećke nahije 61 srpska kuća. U varoši Plavu i okolnih 29 sela ima Srba pravoslavnih 207 kuća sa 2053 duše, Srba Muslimana 705 kuća, Arbanasa 878 kuća. U varoši Peći Srba pravoslavnih 519 kuća, Srba muslomana 334 kuće, Arbanasa muslomana 1204, Arbanasa katolika 30 kuća, Turaka 41. U Rugovu ima 183 kuće Arbanasa, a Srba nema ni jednog. U prizrenskom kraju u 17 ispitanih sela ima: Srba pravoslavnih 516 kuća, Srba muslomana 644 kuće, Srba katolika 75 kuća, Arbanasa 77, pored ovih po mitropolijskim spiskovima u 24 druga sela ima 194 srpske kuće. Osim toga u oblasti Sredskoj ima 420 kuća, u oblasti Siriniću (selo Sevce) ima 152 kuće. Na taj način u prizrenskom sandžaku ima 1295 srpskih kuća. U varoši Prizrenu 1910. bilo je 3200 do 3400 muslomanskih porodica sa 23.800 duša, 870 srpskih kuća sa 4350 duša, grčko cincarskih 145 kuće sa 725 duša, katoličkih 190 kuća sa 950 duša, i ciganskih 92 kuće sa 460 duša. Varoš Prizren svega 4.497 kuća sa 30.285 duša. U celoj Staroj Srbiji, severno od Šare (sandžaci prištinski, pećski, sjenički, pljevaljski i prizrenski kraj bez gostivarskog i tetovskog) ima 26.339 srpskih pravoslavnih kuća, i to 3965 u varošima, a 22.374 po selima. Prema mnogobrojnim ispitivanjima došlo se do rezultata da u svakoj srpskoj kući u ovom delu Stare Srbije živi prosečno po 10 duša. Prema tome broj Srba pravoslavnih u Staroj Srbiji severno od Šar planine iznosi oko 260.000 duša. U skopskoj Staroj Srbiji srpsko stanovništvo je raspoređeno ovako: u skopskoj kazi 34.385, tetovskoj i gostivarskoj 31.897, kumanovskoj 34.191, kratovskoj 19.385 krivo-palanačkoj 24.162. Svega 144.497 duša. (Ovaj broj će se prema granici koja se ima povući izmeću Srbije i Bugarske morati menjati. Ipak mi ćemo ga za sada zadržati). Prema ovome svemu izlazi da srpskog pravoslavnog stanovništva u Staroj Srbiji ima od 400.000 do 500.000 duša. U celoj oblasti koju Srbija ima da dobije taj će se broj moći popeti na 800.000 duša. Pored toga u Staroj Srbiji ima oko 300.000 Srba Muslomana koji govore samo srpskim jezikom i 150 do 200000 Srba Muslomana, koji su na pola arbanizovani, koji govore i srpski i arbanaški. Ostatak od 300-400.000 čine pravi Arbanasi. (Dr. J. Cvijić `Balkanski rat i Srbija`, Beograd 1912, s 16-17). Iz ove statistike vidi se da broj srpskog naroda pravoslavne vere nije tako malen kao što je izgledalo mnogim strancima, da Srba nije sasvim nestalo na Kosovu ni u Metohiji, ni u krajevima oko Prizrena, u kojima vlada najveća anarhija. Samo srpsko pravoslavno stanovništvo u celoj Staroj Srbiji čini skoro polovinu svega stanovništva. Uz to dolazi znatan broj Srba Muslomana koji govore samo srpski. Na taj način srpsko stanovništvo koje govori. samo srpskim jezikom sačinjava apsolutnu većanu celokupnog stanovništva Stare Srbije. Ovo je rezultat najsavesnijeg ispitivanja stanovništva Stare Srbije, rezultat koji može biti samo u toliko netačan, što se celo srpsko pravoslavno stanovništvo nije moglo izbrojati. Prema tome ovi podatci prestavljaju minimalne brojeve srpskog pravoslavnog stanovništva. VI Pošto mi je bio određen dosta kratak rok u kome sam morao. svršiti ovaj članak, ja nisam mogao do kraja izvesti jedan zadatak, koji sam prvobitno imao na umu, a to je da na osnovu sigurnih izvora utvrdim broj sela, u kojima su u prvoj polovini XIX veka živeli Srbi, i da ih uporedim sa današnjim stanjem. Na taj način bi se moglo utvrditi dokle su srpska naselja dopirala na zapad i koje su oblasti bile srpske u prvoj polovini XIX veka. Na tome pitanju sam bio počeo raditi, i zasada sam skupio ove podatke koje ovde s najnužnijim napomenama iznosim. Oko polovine XIX veka ruski konzul Hilferding našao je u Prizrenu `okolo 3000 musulmanskih, 900 pravoslavnih i 100 katoličkih domova i okolo 12,000 žitelej muškoga pola` (Bosnija. Putevja zam`tki pisma k A S. Homjakovu. Moskva 1859. str. 2.) Prema ranije navedenoj turskoj statistici da se broj stanovništva u Prizrenu za poslednjih 50-60 godina nije mnogo povećao, i da se brojni odnošaj između religija nije mnogo menjao. U okolini Prizrena Hiljferding je našao ovaj broj porodica. U pravom Podrinju (`sopstvenij Podrim`) 3000 arbanaških i 300 srpskih pravoslavnih kuća, Rahovcu 50 arbanaških i 100 srpskih kuća,[1] u Župi Sredskoj 200 arbanaških i 300 srpskih kuća, Podgoru 1000 kuća muslomansko arbanaških i oko 20 arbanaško katoličkih i oko 300 pravoslavnih. (Bosnija. s. 10.) Prema tome u prizrenskom kraju bez sirinićskih sela bilo je u to doba oko 1000 kuća, znači da se za pedeset godina broj srpskih kuća umnožio samo za 143 na hiljadu ili 143% što na jednu godinu dolazi 0,28 %. Međutim broj Srba Muslomana znatno se umnožio. Tako na primer u Rahovcu prilike posle 50 do 60 godina izgledaju ovake: Srba pravoslavnih 141 kuća, Srba Muslomana 416; znači da su se Srbi pravoslavni za pedeset godina umnožili samo za 41 kuću, što iznosi za pedeset godina 41% ili 0,82% za jednu godinu. Međutim Srbi Muslomani koje je Hiljferding usled ovlašnog posmatranja uračunao u Arbanase, umnožili su se za to isto vreme od 50 na 416 kuća, dakle za 366 kuća ili za 732%. Znači da je godišnji priraštaj muslomanskog stanovništva iznosio 146% godišnje! Ovakav priraštaj je potpuno neprirodan, i on se može objasniti jedino prelaskom velikih masa Srba pravoslavnih na Islam. Isto tako Hiljferding navodi da su kosovska sela Robovci, Vojnovci i Topličani hrišćanska (Bosnł˙. s. 21-22). Međutim danas u Vojnovcima nema nijedna srpska kuća, a ima 38 arbanaških, u Topličanima ima 22 srpske pravoslavne kuće, arbanaških ima 16, a muhadžirskih 16 kuća. (Cvijić, `Osnove`, III, str. 1177-1178), a u Robovcima po mitropolijskim spiskovima ima samo 17 srpskih kuća. Godine 1844. izišla je knjiga Dra Josifa Milera, pod jednim dugačkim naslovom: `Albanien, Rumelien und osterreichisch montenegrinische Granze dishricts von Budua in Osterreichisch Albanien, Praag 1844, (str XII+103,8o). Rgag 1844, (str XII + 103, 8°). Taj Miler proživio je dugi niz godina kao lekar u Turskoj, proputovao je sve ove krajeve, i upoznao se odlično s tadašnjim prilikama Evropske Turske. Za tu knjigu, koja zaslužuje da se i danas pročita, napisao je predgovor Pavle Šafarik, i kaže da se odlikuje`durch Genauigkeit und Treue in Wiedergeben des Selbstbeobachteten und durch Shenge in Absondern des fremher Entlehnten`. Miler nalazi da u pećkoj oblasti ima 65.000 stanovnika, od toga 31.000 hrišćana u đakovičkoj (Jakowa) 52.000 stanovnika sa 21.000 hrišćana, u prizrenskoj 78.000 stanovnika sa 29.000 hrišćana, a u Zadrimu 19.000 stanovnika sa 16.000 hrišćana. Kao srpska sela nabraja: Kremovik, Mirošić, Čupevo, Grebnik i Zlokuće na obalama Belog Drima. (str. 21.) Danas u Čupevu nema ni jedne srpske kuće, a ima 15 arbanaških, u Grebniku srpskih 12, arbanaških 20, u Zlokućanima ima samo 30 arbanaško-katoličkih; a ni jedne srpske.[2] (Cvijić, III str. 1186-1187) Isto tako kao srpska sela navađa Crnce (Crca), Veličane, Ljuboždu, Novo Selo i Bijelo Polje na severu od Peći zatim Jošanicu, Banje i Kopilika kod Kijeva. Od tih sela danas u Crncima nema ni jedne srpske kuće, a ima 30 arbanaških, u Novom Selu 3 srpske a 20 arbanaških, u Banjama 27 srpskih, 3 arbanaške, u Belom Polju 20 srpskih i 30 arbanaških, u Jošanici 1 srpska pravoslavna. 20 arbanaških i 9 kuća bosanskih muhadžira, u Kijevu 20 srpskih a 20 arbanaških. (Cvijić, citirano mesto). Za selo Istiniće kaže da je isključivo nastanjeno `nesjedinjenim Grcima` (to est pravoslavnim stanovništvom). (Milerovo delo, str. 76). Međutim danas u Istinićima nema ni jedne srpske porodice, ali ima 150 arbanaških kuća (Cvijić, Osnove, III. str. 1189). Zatim spominje sela Rastavic sa 80, Babaj sa 200 srpskih stanovnika i Velju Koronicu sa 160 stanovnika. Za poslednje kaže da pripadaju srpskom plemenu koje je najdalje na zapad prodrlo. (Miler, cit. delo 76). Spominje Srbe koji stanuju u celom slivu reke Erenik,[3] između Dečana, Đakovice i mesta Fšai[3] na Drimu, koje se nalazi dva časa na severu od Švanjskog Mosta. Za ranije pomenuta sela na S. od Švanjskog Mosta daje ovu statistiku: Kremovik 40, Mirošić 210, Čupevo 8 i Grebnik sa 50 kuća, u Klinu 30 stanovnika `srpskog plemena, ali muslomanske vere`. U Fšai živi `70 većinom muslomanskih stanovnika srpskog plemena.` Oko Švanja su sela: Petrušane, Rać, Doli, Kušavica i Snać `gde se srpski narodni elemenat meša s arbanaškim` (s. 79). Koliko sam izvešten u ovim selima nema danas nijedne srpske kuće. Broj stanovnika u Peći u godini 1838 iznosio je 12.000. Među tima bilo je 150 familija `grčko nesjedinjenih,` i 20 katoličkih. Za pećsko stanovništvo veli: `Der Abstammung nach bilden die Slaven die überwiegende Mehrheit der Bevclkerung, indem man nur 62 osmanische Familien hierorts findet`(str. 74.). Treba napomenuti da on često ime Srbin zamenjuje imenom Sloven i gde god spomene Slovene treba razumevati Srbe. Prema ranije citiranoj Cvijićevoj statistici izgleda da se broj pravoslavnih kuća u Peći za poslednjih 80 godina umnožio skoro za 400, ali nesrazmerno više broj arbanaško-muslomanskih kuća. Ako su ove statistike precizne, broj Srba muslomana u Peći se strašno smanjio., Znači da su se mnogi poarbanasili. U Đakovici je našao 1900 kuća sa 18.000 muslomanskih, 450 katoličkih i 2600 grčko-pravoslavnih stanovnika`. To stanovništvo razlikuje po narodnosti ovako: 17.000 Arbanasa, 3.800 Slovena i 180 Osmanlija (str. 78). Ovi brojevi kazuju mnogo o silnom pretapanju srpskog muslomanskog i strašnom istrebljivanju srpskog pravoslavnog stanovništva u zapadnim oblastima Stare Srbije. Ovaj lekar koji je umeo fino da oseti i dobro da vidi često ističe psihološke i kulturne razlike između srpskog i arbanaškog stanovništva, daje često svoja precizna mišljenja o jednima i drugima. Ta su mišljenja davana redovno u našu korist. Ovaj otmeni i pronicavi stranac umeo još pre 80 do 100 godina da oseti svu težinu položaja tamošnjeg srpskog naroda i svu našu istorijsku tragiku koja je najrečitije govorila baš u tim oblastima. VII Arbanaška najezda tolika je silna da je srpska pravoslavna naselja u severnom delu Stare Srbije prestavljaju manje i veće oaze. Arbanasi su srpska naselja svojim kompaktnim oblastima opkolili sa svih strana. Takva jedna arbanaška oblast pruža se duž Šare i Karadaga prema severu do Bujanovaca na granici Srbije. Ta arnautska zona odvaja vardarske Srbe od kosovskih, prizrenskih i metohijskih Srba. Druga kompaktna arbanaška zona pruža se od Bujanovaca duž srpske granice preko Kopaonika do sela Kovačića. Ta neprekidna arbanaška zona, koja je dugačka 100 do 120 kilometara, odvaja kosovske Srbe od Kraljevine Srbije. Četvrta zona ide od severnih arbanaških planina u pravcu prema Kopaoniku, prokinuta je samo uskom srpskom zonom kod Mitrovice: cilj joj je da odvoji Kosovske i Metohijske Srbe od srpskih oblasti Novopazarskog Sandžaka. Ovako sa svih strana opkoljena naselja Arbanasi su svojim čistim oblastima uspeli da rastrzaju u više komada. Takva jedna prostrana arbanaška zona koja ide od Starog Kolašina i pruža se zapadnim delom Kosova kroz celu dolinu Lepenca uspela je da odvoji prizrenske i metohijske srpske oblasti od kosovskih. Srpski narod u Staroj Srbiji severno od Šare i Karadaga nalazi se u položaju opkoljenoga. Kad se ovaka slika posmatra izgleda prosto da je ovo izvršivano sve po jednom planu čiji je izgleda cilj bio, da se neprijatelj opkoli, da se razdvoji u manja odelenja, i da se onda pojedina odelenja ili prisile na predaju ili prosto istraže. Sudbina mnogih ovako izolovanih oblasti bila je unapred određena; ko nije mogao da se iseli taj je morao da primi islam, i da se onda postepeno poarbanašava. Ta sudbina koja je pretila sadašnjim srpskim oblastima snašla je ranije, na opisani način, prizrenske oblasti islamizovanih Srba, zatim Drenicu, Rožaj i druge. Na Kosovu prevlađuje muslomansko stanovništvo koje se sastoji od Arbanasa, Arnautaša, zatim muhadžira iz Srbije i Bosne. Pored toga u varošima ima nešto Turaka, i ti su malobrojni. Posle Arbanasa brojno su najjači pravoslavni Srbi, koji često čine veće čisto i pretežno srpske celine. Od tih je najveća između Gračanice i Prištine sa najvećim srpskim selom Doljom i Gornjom Guštericom. Slabija je vučitrnska srpska oblast, koja se duž Sitnice, i s jedne i druge strane, produžuje prema severozapadu. Malo je Srba u slivu Nerodimke i Drenice. S kosovskom oblašću u kontaktu su srpske oblasti Gornja i Donja Morava, zatim Stari Kolašin. Lab je čisto arbanaški. Od kosovskih i metohijskih Srba odvojena su arbanaškom oblasti Rugovo srpska muslomanska n pravoslavna naselja u Plavu i Gusinju, koja održavaju kontakt sa susednim srpskim oblastima Crne Gore. Skoro čistu srpsku oblast prestavlja Novopazarski Sandžak. U njemu ima samo jedna čisto arbanaška oblast na zapadu od varoši Novog Pazara. Pravoslavni Srba čine preko polovine pravoslavnog stanovništva. Spomenuta arbanaška oaza, s oblasti Pešter i gornjim delom doline Ibra čini najveću arbanašku zonu u Sandžaku, koja se širila i prema severu i jugu, s namerom da se između crnogorske i srbijanske granice stvori jedan isključivo muslomanski bedem. Muslomani obično čine velike oaze oko varoši i po plodnijim kotlinama, a Srbi pravoslavni po planinama i krševitim oblastima, zatim duž granica Srbije i Crne Gore. Obično se u nas misli da su ovi krajevi posle velikih seoba u sedamnaestim i osamnaestom veku potpuno opusteli, i da ovake etnografske prilike vladaju u severnoj Staroj Srbiji već dve stotine godina. Ova pretpostavka može samo donekle, za izvesne krajeve i izvesno vreme, da bude tačna. Izgleda daje u oblastima Kosovo i nekim delovima Metohije za vreme velikih seoba skoro sasvim bilo nestalo srpskog elementa. Ali posle tih velikih seoba vršile su se etnografske promene koje nisu išle potpuno na štetu srpskog elementa. Vršena su raznovrsna iseljavanja i useljavanja. U svima tim pokretima učestvovali su i Srbi iz susednih oblasti, (prizrenskog i novopazarskog kraja i crnogorskih Brda). Prema podatcima koje smo izneli u prošloj glavi vidi se da su Srbi u početku XIX veka mnogo dublje prodirali u arbanašku oblast, da su u mnogim današnjim pretežno arbanaškim i čisto muslomanskim oblastima živeli u znatnom broju, i da su mnoge tada srpske oblasti danas čisto arbanaške i arnautaške. Ovake etnografske prilike stvorene su tek u drugoj polovini XIX veka. i to većinom u vremenu od 1875 do danas. Kosovsko stanovništvo je raznovrsne etnografske kompozicije. Većina srpskog stanovništva poreklom je od doseljenika koji su se od nazad 100 do 200 godina iz raznih susednih oblasti doselili. Za velikih seoba XVII i XVIII veka iselila se velika masa srpskog stanovništva. Ostalo stanovništvo koje se odmah iza Srba doselilo u ove oblasti, čini se da je upropašćavano raznim bolestima, kugama i kolerama, u osamnaestom i devetnaestom veku, pa i ranije. U ta tako opustošena naselja doseljavali su Srbi i Arbanasi iz susednih oblasti. Srpsko stanovništvo u južnom delu Kosova poreklom je iz prizrenskog, kačaničkog i ferizovićskog kraja. Dosta ima doseljenika iz šarske župe Sirinića. Mnogo je jača struja doseljavanja iz crnogorskih Brda i iz Kolašina, koje starinci i doseljenici s juga zovu Erama. To je zdravo, plodno i izdržljivo stanovništvo, živi u velikim porodicama i zadrugama, i sposobnije je za borbu s Arbanasima. Ta struja zahvata oblasti oko Mitrovice i Vučitrna, a dopire na jugu i do Gračanice. U Nerodimlji, Čagljevici i Gračanici ima dosta doseljenika iz Metohije i Prizrena. Kosovsko stanovništvo iseljavalo je u velikim masama u Srbiji. Kosovaca ima naročito mnogo u srednjoj i istočnoj Srbiju. Najpoznatija su njihova naselja u Srbiji: kruševački kraj, Župa, sliv Toplice, oko Grdeličke Klisure, na Timoku, oko Zaječara i Negotina, Resavi, Ravanici, Paraćina, Levču, Temniću, u dolini Mlave, Homolju, Zviždu, i u okolini Beograda. Arbanasi su mahom poreklom od malisorskih i miriditskih plemena, iz Ljume, Podrime, Drenice i Prizrenskog kraja. Mahom su noviji doseljenici, od nazad 100 do 120 godina. Pored toga svaki dan se vrše premeštanja iz jednog sela u drugo. Naročito su pomeranja izvršena u vremenu od 1876, od prvog srpsko-turskog rata. Islamizovanih i poarbanašenih Srba ima na Kosovu mnogo. Cvijić je pouzdano utvrdio da na Kosovu ima najmanje 140 kuća poarbanašenih Srba. To su mahom novi Arnautaši, za koje se još pamti kad su prešli na Islam i koju su slavu slavili. Islamizovanih Srba ima mnogo u Novopazarskom Sandžaku. Izuzevši arbanašku oblast oko Peštara, i neke porodice u varoši celo muslomansko stanovništvo u Sandžaku srpskog je porekla, i govori samo srpskim jezikom. Srba muslomana ima dosta u okolini Peći, oko Plava i Gusinja. Mnoge muslomanske oblasti oko Prizrena su naseljene Srbima muslomanima. Najznatnija je od njih oblast Gora koja je prešla u Islam pre 100 godina. Veći deo Srba muslomana izvan Sandžaka govori srpski i arbanaški, neki već arbanaški kao i srpski, a neki su potpuno poarbanašeni i ušli su u sastav arbanaških plemena, Krasnića, Gaša, Bitiča i Beriša. Napomene [1] Mnogo ranije dr. Miler u Orahovcu (Oravac) našao je 310 pravoslavnih stanovnika. [2] U Milerovoj karti koja je priložena uz delo na levoj obali Drima ucrtana su sva ova sela. Prva dva sela nisam mogao naći ni na Derokovoj, ni na austrijskoj karti od 1: 300.000 i 1: 200.000,. pa ni u Cvijićevu popisu sela. Verovatno su propala [3] Ta se reka srpski zove Renika. [4] Fšai je danas arbanaško selo, srpsko mu je ime Sivanj. O autoru Dedijer, Jevto, geograf (Čepelica, Hercegovina, 15, 8. 1880 – Sarajevo, 24. 12. 1918). Gimnaziju učio u Mostaru, studirao na Velikoj školi u Beogradu i na Univerzitetu u Beču, gde je doktorirao 1907. Bio zaposlen u Zemaljskom muzeju u Sarajevu do aneksije BiH (1908), zatim profesor bogoslovije u Beogradu, a 1910 je izabran za docenta geografije na Univerzitetu u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata izbegao u Francusku, a zatim prešao u Švajcarsku. Po završetku rata vratio se u zemlju, gde je umro zahvaćen epidemijom španskog gripa. D. je kao gimnazist počeo da proučava sela prema uputstvima J. Cvijića. U Geografskom zavodu na Univerzitetu u Beogradu izradio svoj rad `Bilećke rudine` (Srpski etnografski zbornik SA, 1903, V) a docnije obiman etnografski rad Hercegovina (ibid., 1909, XII). Dao je manje antropogeografske radove: `Stare seoske porodice u Hercegovini`, `Vrste nepokretne svojine u Hercegovini` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 79, i 1908, 79) i `Stočarske zone u planinama dinarske sisteme` (Glasnik Srpskog geografskog društva, 1914, 34). D. se interesovao i za geomorfološke probleme, i iz te oblasti dao: `Prilozi geološkoj istoriji Neretve` (Glasnik Zemaljskog muzeja, 1907, 1012) i glacijalno-morfološke studije: `Glacijalni tragovi Zelengore, Tovarnice i Maglića` (Glas SA, 1905, LXIX), `Glacijacije Visočice u Južnoj Bosni` (ibid., 1909, LXXIX). Pored tih studija D. je dao i više informativno-stručnih članaka: `Porijeklo bosanskohercegovačkog stanovništva`, i `Srbi i Bugari` (u sarajevskom Pregledu, 1911, 78 i 1913, 912), `Hercegovina i Hercegovci` (LMS, 1912, knj. 289, sv. 5), `Stara Srbija` (SKG, 1912, knj. 29, br. 9) i veću knjigu Nova Srbija (SKZ, 1913).

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama 1910 Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Nikola I Petrović Njegoš Nicholas I of Montenegro.jpg Kralj Nikola I Petrović Njegoš Puno ime Nikola Mirkov Petrović Njegoš Datum rođenja 19. oktobar 1841. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 2. mart 1921. (79 god.) Mesto smrti Antib Francuska Grob Dvorska crkva na Ćipuru (od 1. oktobra 1989. godine)[a] Dinastija Petrovići Njegoši Otac Mirko Petrović Njegoš Majka Anastasija Martinović Supružnik Milena Petrović Njegoš Potomstvo Jelena Savojska, Zorka Karađorđević, Milica Nikolajevna Romanov, Anastasija Stana Nikolajevna, Danilo Petrović Njegoš, Ana od Batenberga, Mirko Petrović Njegoš, Vjera Petrović Njegoš, Petar Petrović Njegoš, Ksenija Petrović Njegoš Knjaz Crne Gore Period 13. avgust 1860 — 28. avgust 1910. Prethodnik Danilo Petrović Njegoš Kralj Crne Gore Period 28. avgust 1910 — 26. novembar 1918. (u egzilu do smrti 1921.) Naslednik Danilo Petrović Njegoš Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena. Međutim, bio je ogorčeni protivnik Karađorđevića. Nekon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Biografija Uredi Mladost Uredi Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece.[1] Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti.[2] Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Knjaz Crne Gore Uredi Knjaževska standarta Nikole I Petrovića Njegoša Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja.[3] Medalja za rat sa Turskom 1862. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja.[4] Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore.[5] Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika.[6] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Načertanije knjaza Nikole i knjaza Mihaila 1866. godine. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja.[7] Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije.[7] Dvorac Nikole I, danas muzej Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871).[8][9] Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.[10][11][12] Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. 1874. poštanska marka Crne Gore. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade.[13] Crnogorsko-turski rat Uredi Detaljnije: Crnogorsko-turski rat (1876—1878) Proglas Crnogorcima za rat sa Turcima 1876. na Vidovdan Knjaževska proklamacija Hercegovcima od juna 1876. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo.[14] Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar.[14] Autokratski vladar Uredi Božo Petrović Njegoš, dugogodišnji predsjednik vlade Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud.[15] Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš.[16] Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu.[15] Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi.[16] Knjaževina Crna Gora nakon 1881. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912.[17] Knez Nikola 1882. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć.[15] Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija.[18] Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori.[19] Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena.[18] Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Knjaz Nikola je prisustvovao krunisanju ruskog cara Aleksandara III u Moskvi 1883.[20] Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru.[15] Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije.[3] Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru.[21] Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Orden Petrović-Njegoš povodom 200 godina Dinastije 1896. Večernje novosti 15. juna 1896. su pisale o sastanku kneza Nikole i kralja Aleksandra u Beogradu Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Jubilej 40-godišnjeg vladanja knjaza Nikole 1900. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje.[3] Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. Ustav iz 1905. Uredi Detaljnije: Izbori u Crnoj Gori 1905., Nikoljdanska skupština, Nikoljdanski ustav i Narodna skupština Knjaževine Crne Gore Pozorište „Zetski dom“ u kome je sazvana skupština i proglašen Ustav Crne Gore 1905. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu.[22][23] Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu.[24] Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet.[22] Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Knez Nikola 1906. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim.[25] Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković.[26] Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao.[23] Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Aneksiona kriza Uredi Detaljnije: Aneksiona kriza Proklamacija Crnogorcima povodom aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom.[27] Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena.[26] Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa.[28] Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja.[29] Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom.[30] Kralj Crne Gore Uredi Krunisanje za kralja Uredi Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore. (u Cetinju na Veliku Gospojinu, 1910) Knjaževska proklamacija od 28. avgusta 1910. Kraljevska standarta Nikole I Petrovića-Njegoša Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja.[31] To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora.[32] Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. U krugu šire rodbine: veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov, knez Franc Batenberg, princeza Vjera, princeza Ksenija, prestolonasljednik Danilo, princ Mirko, princ Petar, Milica Petrović Njegoš, kneginja Ana Batenberg, kraljica Jelena, kraljica Milena, kralj Nikola, velika kneginja Milica Romanov, kralj Viktor Emanuel, princeza Natalija, princeza Jelena Karađorđević, kneginjica Marina Petrovna Nikolajevič i prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice.[32] Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma.[33] Balkanski ratovi Uredi Detaljnije: Balkanski ratovi i Crna Gora u Balkanskim ratovima Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 7. oktobra 1912.. Kralj Nikola sa prinčevima Danilom i Mirkom trijumfalno ulazi u Skadar 30. aprila 1913. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova.[34] Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture.[34] Kraljevina Crna Gora poslije Balkanskih ratova. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka.[35] Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. [35] Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću.[36] Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom[37], a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom.[37] Prvi svjetski rat Uredi Detaljnije: Prvi svetski rat i Crna Gora u Prvom svetskom ratu Kralj Nikola sa svojim Načelnikom Štaba, Božidarom Jankovićem, na Vetrenom Mlinu. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani.[38] Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena.[39] Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada.[40] Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe.[41][42] Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija Hercegovcima, Bosancima i Dalmatincima od 1915.. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo.[43] Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva.[36] Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar.[44][45] Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane.[45] U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne.[36] Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore.[46] U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića.[47] U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante.[48] Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora.[49] Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori.[49][47] Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske.[47] Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori.[50] Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko.[51] Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Izbjeglištvo Uredi Detaljnije: Crnogorske Vlade u egzilu (1916—1922) U izbjeglištvu u Francuskoj 1916. Prvi red: kralj Nikola i kraljica Milena. Drugi red, sleva nadesno: princeza Vera, princeza Ksenija, princeza Milica (supruga knjaza Danila), M. Mijušković, predsednik Saveta, i knjaz Danilo, u Lionu. Nj. V. Kralj Nikola sa Ministrom Predsednikom Mijuškovićem u Bordou Kralj Nikola i kralj Viktor Emanuel u Francuskoj 1917. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade.[51] Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu.[51] Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade.[52] Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje.[53] Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje.[53] Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu.[54] U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija.[55] Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije.[56] Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u glasu Crnogorca potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu.[56] Kraljevska proklamacija od 20. oktobra 1918. u Glasu Crnogoraca. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Zbacivanje sa crnogorskog prijestola Uredi Detaljnije: Podgorička skupština Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Odluka Podgoričke skupštine od 26. novembra 1918.. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 15. januara 1919.. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Smrt i sahrana van otadžbine Uredi Grobnica kralja Nikole i kraljice Milene u Sanremu Dvorska crkva na Cetinju u koju su 1989. preneseni posmrtni ostaci kralja Nikole Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“.[57] Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu.[58] Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Sahrana na Cetinju Uredi Detaljnije: Sahrana kralja Nikole na Cetinju Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska)[59] i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.[60] Titule Književni rad Uredi Kovčezi kralja Nikole i kraljice Milene pokriveni srpskom trobojkom, po vlastitoj želji. U San Remu su počivali do 1989. godine kada bivaju vraćeni u otadžbinu. Spomenik kralju Nikoli u Podgorici Knjaz i kralj Nikola je uglavnom pisao rodoljubive pjesme, zatim epske spjevove i drame u stihu, među kojima je najpoznatija i najizvođenija Balkanska carica. Druge drame su mu bile Husein-beg Gradaščević i Knjaz Arvanit.[61][62] Bio je poznat i kao izuzetan besjednik. Pjesmu Onamo, `namo! ispjevao je 1866, neposredno poslije sklapanja saveza sa knezom Mihailom Obrenovićem za zajedničku borbu Srbije i Crne Gore za oslobođenje srpskog naroda od Turaka. Pjesma je zbog svojih oštrih riječi bila neprikladna za državnu himnu. Bila je narodna himna i himna nekih rodoljubivih društava. Umjesto nje, Crnogorska himna je postala pjesma Ubavoj nam Crnoj Gori, koju je napisao knežev sekretar Jovan Sundečić. Pjesmu Onamo, `namo! je Bogdan Popović unio u Antologiju novije srpske lirike (1911). Štampana je i u antologijama rodoljubive poezije Pesme domovini Trifuna Đukića (1938), kao i u drugim antologijama srpskog rodoljubivog pjesništva. Porodično stablo Porodica Vidi još Napomene Crnogorska knjizevnost Reference Literatura

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Izdavač: Srpska književna zadruga Godina izdanja: 1930 Kolo XXXIII, knjiga 222 Povez: tvrd Broj strana: 197 S A D R Ž A J: - Zlatni vek - Publije Vergilije Maron - Manje pesme - Bukolske pesme - Pesme o zemljoradnji - Eneida - „Krilate reči“ iz Vergilija - Vergilijevi savremenici: Avgust, Mecena, Horacije - Izbor realija iz Vergilija Veselin Čajkanović (Beograd, 28. mart/9. april 1881 — Beograd, 6. avgust 1946)[1] bio je srpski univerzitetski profesor, filolog, etnolog, prevodilac, istoričar religije, mitolog, oficir i dopisni član SKA. Biografija Rođen je kao drugo po redu od šestoro dece,[2] od majke Ane, rođene Lazić, rodom iz Jasenova u Banatu i oca Nikole, rodom iz Sarajeva, po zanimanju zanatlije.[3] Otac je kao član revolucionarne organizacije koja se borila protiv Turaka pobegao 1868. godine u Beograd,[4] u kome se nastanio i zasnovao porodicu i jedno vreme obavljao funkciju sekretara Beogradske berze.[2] Po završenoj osnovnoj školi u Beogradu, upisao se u Prvu mušku gimnaziju, koja se u to vreme nalazila u zgradi Kapetan Mišinog zdanja. U istom zdanju su se nalazile i druge institucije, kao što su Velika škola (od 1905. Beogradski univerzitet), Ministarstvo prosvete, Narodna biblioteka, Narodni muzej. U razredu sa njim je bilo dosta đaka koji su kasnije postali istaknute ličnosti srpske kulturne istorije, među njima i Petar Kočić.[5] Nastavni plan i program gimnazije je težište postavilo na izučavanje jezika, ali su se u njoj ozbiljno učili i drugi predmeti, tako da su đaci iz škole izlazili sa veoma temljnim obrazovanjem. U gimnaziji je Čajkanović razvio čitav niz interesovanja, a najviše je zavoleo klasične jezike.[6] Na polaganju Velike mature, uočio ga je predsednik ispitne komisije Pavle Popović, zbog odgovora koji su za taj uzrast prevazilazili uobičajeni nivo.[7] Pošto je maturirao 1899, na Velikoj školi je studirao klasičnu filologiju. Njegovi profesori su bili Miloje Vasić i Nikola Vulić, koji su za tu oblast u Srbiji predstavljali pionire.[6] Po završetku studija u Beogradu 1903. godine, kao državni pitomac, zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete Ljubomiru Stojanoviću (na inicijativu Pavla Popovića), obrazovanje je nastavio u Nemačkoj.[8] U Nemačkoj je bio najpre u Lajpcigu (1903–1905), gde je pohađao predavanja iz klasične filologije kod Brugmana (nem. Karl Brugmann), Hirta (nem. Hermann Hirt) i Imiša (nem. Otto Immisch), staroslovenski kod Leskina i hebrejski kod Kramera.[7] Zatim je prešao na Univerzitet Ludvig Maksimilijan u Minhenu, gde je imao priliku da sluša Hrista, Pelmana, Folmera, a posebno Kruziusa (nem. Otto Crusius) i Krumbahera (nem. Karl Krumbacher), [9] velikog poznavaoca vizantijske kulture i srednjovekovne grčke literature.[10] Doktorirao je kod Krumbahera u Minhenu (1907), na temu antičkih poslovica „Odabrana poglavlja u paremiografskim istraživanjima” (lat. Quaestionum paroemiographicarum capita selecta), a njegova doktorska disretacija je naredne godine objavljena u Tibingenu. [4] Nakon završenog školovanja se vratio u Beograd, gde je kraće vreme predavao latinski jezik u gimnaziji, a zatim 1908. postao docent za latinski jezik na Filozofskom fakultetu, gde je proučavao i predavao klasičnu filologiju i etnologiju.[3] Prvi svetski rat Aktivno je učestvovao u Balkanskim, kao četnik dobrovoljac i u Prvom svetskom ratu. Učestvovao je u Bici na Konatici, na Solunskom frontu, Kumanovskoj bici, pokazavši vojničku hrabrost i rodoljubivi duh.[11] Tokom Prvog svetskog rata je učestvovao nekoliko puta u odbrani Beograda, a jedne noći 1915, nalazeći se na položaju, nakon vesti da Austrijanci prelaze Dunav je povređen pošto je pao ulazeći u rov. Od te povrede se nikada nije sasvim oporavio.[11] Imao je čin rezervnog potpukovnika Srpske vojske,[12] i bio vodnik, komandir čete i komandant bataljona u elitnom VII pešadijskom puku prvog poziva „Kralj Petra I“. [13] Teško bolesnog od trbušnog tifusa, vojnici su ga na preneli preko Albanije. Odatle je evakuisan na Krf a zatim u francusku luku Bizertu u Tunisu.[14] U Bizerti je sa francuskim inženjerom, poručnikom Alberom Oforom,[13] objavio je Francusko-srpski rečnik, a potom i Gramatiku, leksikon, i vodič za razgovor, koji su služili za komunikaciju srpskih i savezničkih vojnika.[14] Sa njim je osnovao i Štampariju srpskih invalida, gde su invalidi obučavani tipografskom zanatu, kako bi po povratku u zemlju imali od čega da zarađuju,[15] ali i da objavljuje i besplatno razdaje korisne srpske knjige.[14] Izdavao je i časopis „Napred”, s nedeljnim književnim dodatkom „Iz starih riznica“ (1917−1918).[3][16] Takođe je pokrenuo i Biblioteku lista „Napred” u kojoj je od 1915–1918. godine izašlo dvadeset pet knjižica različite sadržine, među njima i nekoliko reportaža o životu naših izbeglica i vojnika u Africi.[17] Na Krfu, gde je obavljao funkciju sekretara za stranu korespondenciju u Dunavskoj diviziji (1916)[18] i postao urednik „Srpskih novina“, koje su imale dodatak „Zabavnik“, u kome su tokom 1918. objavljivani različiti književni sastavi, ali i naučne studije.[13] U Srpskim novinama je objavio neke od svojih etnoloških radova („Iz srpskog folklora”, „Iz srpske religije i mitologije”) i memoarske zapise („Uspomene iz Bizerte”), gde je ostavio detalje o životu srpske emigracije, između ostalog i toplo gostoprimstvo kojim su Srbi dočekani u Bizerti.[14] Pratio je i rad vojničkih pozorišta. Jedno vreme je bio na Solunskom frontu, pa je ponovo vraćen na Krf gde je dočekao kraj rata.[18] Po završetku rata, radi studija je sa Krfa je boravio u Parizu, pa Londonu,[3] sa zadatkom da radi na srpskoj propagandi, a istovremeno je tamošnjim bibliotekama je nastavio rad na predratnim istraživanjima.[18] Karijera Posle rata je nastavio da radi kao profesor i sa kolegama radio na obnavljanju Univerziteta. Istovremeno, jedno vreme je vršio dužnost upravnika Državne štamparije i načelnika Odeljenja za višu nastavu Ministarstva prosvete. Godine 1908. je postao docent, 1919. vanredni, a 1922. redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, na kojem je rukovodio katedrom za klasičnu filologiju i predavao starorimsku književnost i latinski jezik. Pored toga bio je: član Odbora za građenje Univerzitetske biblioteke, kao predstavnik Filozofskog fakulteta, sve do 1941. godine. Bio je član komisije koja je, u Nemačkoj, na račun reparacija, nabavljala knjige i opremu za seminarske biblioteke i laboratorije. Da bi se naučnim radnicima olakšalo informisanje o stručnoj literaturi koja se u Beogradu može naći u javnim i većim privatnim bibliotekama, predložio je osnivanje Centralnog kataloga Univerziteta u Beogradu i po njegovom osnivanju postao njegov upravnik.[19] njegovim zalaganjem osnovan je Centralni katalog stručne literature Univerziteta u Beogradu, čije sedište je posle Drugog svetskog rata, sa Filozofskog fakulteta premešteno u zgradu Univerzitetske biblioteke i u njoj se i danas nalazi. kao honorarni profesor na prvoj godini Bogoslovskog fakulteta, predavao je predmet Uporedna istorija religija, od kraja 1920.[3] punih 35 semestara, do školske 1937/38. Po njegovom odlasku, ovaj predmet se kao samostalan više nije predavao na tom fakultetu[20] tri puta je biran za dekan Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu član uprave Srpske književne zadruge i Društva Svetog Save, član Glavnog prosvetnog saveta i komisije za polaganje profesorskog ispita predsednik Narodnog univerziteta čiji je osnivač bio profesor Nikola Vulić. Akademik Za dopisnog člana Akademije filosofskih nauka Srpske kraljevske akademije, je izabran 18. februara 1922. godine.[21] Aktivno je radio u akademiji i u više navrata je bio njen zastupnik na međunarodnim skupovima u inostranstvu. Tako je učestvovao na Međunarodnom kongresu religijske istorije, održanom u Briselu 1935.[21] Drugi svetski rat Drugi svetski rat ga je zatekao na mestu dekana Filozofskog fakulteta. Pred Aprilski rat 1941, pošto je bio rezervni pešadijski potpukovnik, trebalo je da ponovo bude aktiviran, kao pomoćnik komandanta jedne pešadijske divizije, ali nije stigao da se javi na dužnost i stupi u ratna dejstva, pošto je u međuvremenu došlo do rasula usled kapitulacije.[22] Tokom rata u njihovu vilu na Topčideru je useljen nemački oficir.[22] Kao dekan na fakultetu, tokom rata je nastoji očuva bar minimum kontinuiteta u radu svoje katedre, smatrajući da bi u suprotnom ministarstvo dovelo nekog nepodesnog, a na staranje mu je predata i katedra za arheologiju,[22] kao i Muzej Vinča, arheološki muzej Univerziteta.[23] Uprkos pritisku, bio je jedan od retkih profesora, koji su odbili da potpišu Apel srpskom narodu.[24][14] Smrt Uprkos tome što se tokom tokom okupacije časno i patriotski držao,[25] nakon rata je bio jedan od prvih osuđenika Suda časti, koji je formirao Beogradski univerzitet, sa zadatkom da sudi profesorima koji su se na Univerzitetu zatekli 1941, a ogrešili su se o narod ili interes Univerziteta. Sud časti su činili Pavle Savić, Petar Matavulj, Stevan Đelineo, Borislav P. Stevanović, Dušan Nedeljković, Radomir Aleksić, Toma Bunuševac i Milka Radoičić, udaljio ga je sa fakulteta još aprila 1945.[25] Odlukom Ministarstva prosvete Srbije, Komisije za obnovu Univerziteta i Filozofskog fakulteta od 26. juna 1945. otpušten je iz službe. Potpisnici ovog dokumenta su bili ministar prosvete Srbije, Mitra Mitrović, predsednik Komisije za obnovu Univerziteta Stevan Jakovljević i dekan Filozofskog fakulteta Borislav Stevanović. [24] Istom odlukom izgubio je i pojedina građanska prava, kao što je glasačko, kao i pravo na bilo kakav prihod.[15] Ukinute su mu sve nadležnosti, a njegove knjige su anatemisane.[26] Protiv presuda Suda časti nije bilo pravnog leka, a presuda je bila odmah i pravosnažna i izvršna.[24] Neposredno nakon što je primio odluku Suda časti, došlo je do razbuktavanja latentnog malignog oboljenja, njegovo zdravstveno stanje se naglo pogoršalo,[25] pao je u postelju i iz nje nije ustao narednih 14. meseci, sve do smrti avgusta 1946. godine.[26] Poslednja četiri meseca života je vodio dnevnik, u kome je zabeležio tužna i potresna lična dešavanja iz kojih se vidi da mu je najteže padalo to što su njegovi najbliži, žena i deca, morali da snose težinu greha koji je njemu pripisan i što su, da bi preživeli, bili prinuđeni da rasprodaju stvari iz domaćinstva, pa i knjige iz kućne biblioteke.[26] Mada je supruga Ruža molila prijatelje da niko ne govori na njegovom ispraćaju, kako se ne bi eksponirao i došao pod udar vlasti, na sahrani su govorili Miodrag Ibrovac i njegov bivši student Bogdan Rašić.[15] Sahranjen je u porodičnoj grobnici na Novom groblju u Beogradu. Međutim, njegovi posmrtni ostaci su kasnije prebačeni u zajedničku grobnicu, bez obeležja, nakon što je porodična parcela na groblju dobila novog vlasnika, koji je grobno mesto porušio.[14] Privatni život Oženio se 26. maja 1921. sa svojom studentkinjom romanistike Ružom Živković (1895–1972), iz dobrostojeće, građanske, činovničke porodice, najmlađom, šestom, ćerkom Milana i Milke Živković. Studije ipak nije završila, ali je kao obrazovana osoba pomagala svome mužu i objavila nekoliko kratkih prikaza u „Prilozima za književnost, jezik, istoriju i folklor”.[27] Imali su ćerku Mariju, rođenu 1927. i sina Nikolu rođenog 1928, koji je studirao građevinu, ali se zbog nasleđenog dara za jezike, kao poliglota bavio prevođenjem.[28] Živeli su u Puškinovoj ulici na Topčideru, u prizemnoj kući na četiri vode, izgrađenoj po projektu Dujama Granića. Kuća je srušena 2012. godine.[26] Naučna delatnost Njegova naučna delatnost je obuhvatala tri oblasti: Klasična filologija Klasična filologija je bila njegova osnovna naučna oblast. Izdavao je narodne umotvorine, pisao udžbenike latinskog jezika, na kojem je napisao mnoge svoje radove. Prevodio je s klasičnih jezika i bio jedan od najvećih svetskih eksperata za klasične jezike.[12] Prvi prevod i to s engleskog jezika „Seoski ponos” od Irvinga, je objavio još kao student Velike škole (1901).[29] Prvi objavljeni tekst koji se bavi antičkom književnošću, prevod komedije Menehmi Tita Makcija Plauta datira još iz perioda njegovih studija u Nemačkoj (1905).[30] Objavljen je u Srpskom književnom glasniku, a iste godine u ovom časopisu je objavio i prikaz Trbojevićevog prevoda Plautove komedije „Hvališa”.[31] Među njegovim radovima iz klasične filologije, naročito se ističu radovi o antičkim poslovicama, knjiga „Vergilije i njegovi savremenici”, objavljenoj povodom dvehiljadugodišnjice Vergilijevog rođenja, u kojoj je prikazao Vergilija, njegov rad, njegove najznačajnije savremenike, prijatelje i život u Rimu tog doba „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”, u kojoj je rešeno pitanje o izvorima Zenobijeve zbirke poslovica, odnosno izvorima Zenobijevih izvora,[32] prevodi Plautovih komedija, prevod i tumačenje Tacitove „Germanije”,[33] u kojoj je dao objašnjenje mnogih pojava, kao što su šibanje (kao česta kazna u rimskoj vojsci), učestvovanje boga-zaštitnika u borbi, otkrivanje grudi, životinjske i ljudske žrtve, gatanje po pticama, krvna osveta i gostoprimstvo i druge, i na koju se veoma često pozivao.[34] Latinski je toliko dobro poznavao da je pored prevođenja i neke svoje veće radove pisao na ovom jeziku.[14] Prvi je od srpskih naučnika proučavao klasične izvore u basnama Dositeja Obradovića i o tome objavio delo „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), povodom stogodišnjice Dositejeve smrti, u kome se bavio pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. Pokazao je da je Dositej primio ideje grčkih humanista i da je od klasičnih grčkih pisaca čitao one koje su vizantijski kritičari smatrali za dobre, naročito Plutarha. Kao osnova za njegovu zbirku basana poslužila je neka zbirka Ezopovih basana, koju je dopunio basnama drughh basnopisaca starog i novog veka.[35] Ovaj rad je jedan od prvih relevantnijih tekstova u ovoj oblasti kod Srba.[36] Folkloristika Folkloristika, naročito istraživanja narodnih umotvorina, pesama i pripovedaka. Na osnovu rukopisnih zbirki Srpske akademije nauka objavio je jednu zbirku pripovedaka s kritičkim napomenama i komentarom, dok je za potrebe školske nastave uredio jednu komentarisanu zbirku pripovedaka. Radio je i na kritičkom izdanju Vukove zbirke, folklorna građa iz Vukove zaostavštine koju je u Petrogradskoj javnoj biblioteci našao Ljubomir Stojanović.[37] Objavio je malu antologiju narodnih pesama, „Petnaest srpskih narodnih pesama”, namenjenu širokoj čitalačkoj publici.[38] Stara srpska religija i mitologija Bavio se vizantološkim pitanjima, ali i nizom drugih tema sa ovog područja.[39] Posebno je proučavao religiju Srba pre primanja hrišćanstva.[12] Za narodna verovanja se zainteresovao još dok je radio na knjizi „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima”.[14] Znanje klasičnih jezika i književnosti i upućenost u uporedne religije omogućili su mu da protumači nejasne pojave iz srpske religije i mitologije i da pristupi njihovoj sistematskoj rekonstrukciji.[31] Pošto u vreme kada je započeo svoja istraživanja nije bilo pouzdanih izvora, kao polazište je uzimao narodne umotvorine i tradicionalna narodna verovanja. Uočio je da se na njima umnogome zasniva i današnja religija. Naime, uravo na osnovu vere, uočio je hiljadugodišnji kontinuitet u postojanju srpskog naroda, s obzirom da je u svojim elementima ostala onakva, kakva je bila i u prvim vekovima primanja hrišćanstva, nalazeći da su neke srpske religijske forme starije od antičkih, dok su svadbeni i pogrebni običaji preneseni u nepromenjenom obliku, još od bronzanog doba, da su u tesnoj vezi sa prastarim kultom predaka ostali i najpopularniji praznici (Božić i Slava), kao i najraspostranjeniji običaji (kumstvo i gostoprimstvo), da su neki mitovi prenošeni s pokolenja na pokolenje, bez većih izmena, a neki su vezivani za pojedine istorijske ličnosti (Sveti Sava, Miloš Obilić, Marko Kraljević, Stevan Visoki, Ivan Crnojević), dok su funkcije glavnih paganskih bogova, a naročito vrhovnog boga, prenesene na najuglednije hrišćanske svece (Sveti Jovan, Sveti Nikola, Sveti Đorđe i ponajviše Sveti Sava) ili đavola. Otkrivajući kako se srpski narod pokazao veoma konzervativan u religijskim shvatanjima, posebno u kultu predaka, kao jezgru svoje religije, gde je čak crkveno svetosavlje preradio u mitsko i mnogobožačko,[40] došao je od zaključka da se srpska religija uglavnom bazira na paganskoj i da je bliža sujeverju nego veri.[41] Otkrio je i uticaje ne samo paganstva i hrišćanstva, nego i mnogo starijih sistema verovanja, kao što su preanimizam, animizam i totemizam, koji su vekovima ostali očuvani u narodnoj religiji.[14] Mada su se njegovi zaključci o istoriji stare vere u izvesnoj meri kosili sa stavovima dogme Srpske pravoslavne crkve, a raniji istraživači narodne tradicije, kao što su Milan Đ. Milićević i Stojan Novaković su već ukazali na to da su mnogi srpski običaji očuvani iz starina i da predstavljaju dragocen izvor za proučavanje onog perioda kulture, o kome nema drugih dokumenata, Čajkanović je ovakva zapažanja pretvorio u svoje osnovno istraživačko načelo[42] i svojim radom na ovom području se svrstao među malobrojne osnivače novih nauka, zasluživši status prvog srpskog istoričara religije.[15] Krajnji zaključak njegovih studija je da se na osnovu zajedničkih elemenata u religijama slovenskih naroda može rekonstruisati religija Slovena u njihovoj prapostojbini, dok se iz zajedničkih elemenata u religijama indoevropskih naroda mogu odrediti njihova verovanja, dok su bili u zajednici.[35] Nažalost, obimna istraživanja u ovoj oblasti, nije stigao da uobliči, zbog uklanjanja sa Univerziteta i prerane smrti.[15] Njegov pokušaj rekonstrukcije čitavog sistema stare srpske religije i mitologije predstavlja prekretnicu u proučavanju srpske paganske religije, kao osnove tradicionalne duhovne kulture, a valorizacija njegovih naučnih rezultata je pretpostavka svakog daljeg proučavanja ovog važnog aspekta narodne duhovne tradicije.[43] Nasleđe Zaostavština Štampane knjige na 12.000 strana i deo preostale rukopisne građe su na molbu njegovog sina Nikole prebačeni u Narodnu biblioteku Srbije, a drugi deo rukopisne građe (doktorska disertacija i pripremni tekstovi iz stare srpske religije) se nalazi u Arhivu SANU.[26] Nakon njegove smrti, on i njegovo naučno delo su pali u zaborav, a proučavanje etnološkog nasleđa u novom društvu prestalo je da bude prioritet.[14] Tek sedamdesetih godina 20. veka Čajkanovićev student, a zatim i sam kao profesor, Vojislav Đurić je brojne Čajkanovićeve rasprave i članke, koji su između dva svetska rata objavljeni u domaćoj periodici, priredio i objavio u knjizi „Mit i religija u Srba” (1973).[14] Đurić je zatim objavio i Čajkanovićev rukopis iz Arhiva SANU, „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1985).[14] Prvi tekst o značenjima biljaka u narodnom verovanju Čajkanović je objavio o bosiljku još 1935, a naredne 1936. je objavio i tekstove o trnu i glogu. Rečnik koji je priredio Đurić je sadržao 215 azbučnim redom poređanih jedinica, o biljkama koje su u religioznom verovanju, kultu i magijskoj praksi i narodnoj medicini imali određenu ulogu, korišćenjem bogate etnološke građe. Uz ovaj rečnik, koji je objavljen uz minimalne intervencije, Đurić je, koristeći Čajkanovićev princip, sastavio manji rečnik sa još 37 biljaka i dodao zapise o badnjaku, zapisu, kolaču, mitskom bilju, senovitom drveću, setvi i tabuiranim biljkama, teme na koje je Čajkanovićev rečnik upućivao, ali koje originalno nisu bile posebnoe obrađene.[44] Odlučujući poduhvat je bilo priređivanje „Sabranih dela iz srpske religije i mitologije” (1994), u pet knjiga, koja obuhvataju sve ranije objavljene Čajkanovićeve radove, kao i „Staru srpsku religiju i mitologiju”, delo koje je Čajkanović ostavio nedovršeno u rukopisu, ali iz čijeg se sadržaja i sačuvanih poglavlja može videti da je trebalo da bude „veliko finale” svih njegovih radova na rekonstruisanju stare vere. Ono što nije stigao da napiše, predstavlja veliki gubitak za srpsku etnologiju.[14] U njegovu čast Odlikovan je srebrnom i zlatnom Medaljom za hrabrost, Ordenom belog orla s mačevima (1920[11]), Ordenom Svetog Save i francuskim ordenom Legije časti.[45] Od aprila 2005, u naselju Medaković III na Zvezdari u Beogradu, ulica Padina je ponela njegovo ime.[46] Laura Barna je 2012. objavila roman „Pad klavira”, koja opisuje duhovnu atmosferu Senjaka sredinom 20. veka, a započinje rušenjem njegove porodične kuće. Dela Za života je objavio oko trista bibliografskih jedinica.[31] Udžbenici: Njegovi visoko vrednovani udžbenici latinskog jezika za gimnazije, zasnovani su na njegovom izuzetnom znanju jezika, erudiciji, pouzdanim estetskim merilima i adekvatnom osećaju za pedagogiju, postali su obrazac stručno i kompetentno urađenih udžbenika[25]: „Izvod iz francuske gramatike” (1916) „Latinska čitanka za šesti razred“ (1927) „Latinska čitanka za sedmi razred gimnazije“ (1927) „Latinska čitanka za osim razred gimnazije“ (1928) „Latinska čitanka za šesti, sedmi i osmi razred” (1928) „Pregled rimske književnosti“ (1928), gde govori o religijskom karakteru najstarije poezije[47] „Pregled istorije grčke književnosti“, za potrebe univerzitetske nastave ostao u rukopisu Prevodi: Kao vrstan poznavac starogrčkog i latinskog prevodio je dela Plutarha, Tacita, Vergilija, Svetonija, Livija, Freda i drugih. Prevodi su propraćeni sažetim komentarima, punim korisnih obaveštenja manje upućenim čitaocima.[3] Herondine „Mimijambe”, prevod sa starogrčkog Plautove komedije, prevodi s latinskog: „Menehme” (1917) „Trorogi šešir” (1918) „Aulularija i Menehmi” (1918) „Odabrane komedije” (1923) Tacitovu „Germaniju” (1927) i brojne rimske pesnike. „Život svetoga Save” (1939), od Ivana Tomka Mrnavića izdatog u Rimu 1630.[48] Narodna književnost: „Ženidba Maksima Crnojevića : srpska narodna pesma s komentarom” (1917), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme I : pesme kosovske” (1918), Biblioteka „Napred” u Bizerti „Srpske narodne pesme : pesme mitološke” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Stara srpska religija i mitologija : članci iz rečnika i zbirke poslovica Vuka Karadžića : I tekst” (1918) Biblioteka „Napred” u Bizerti „Petnaest srpskih narodnih pesama” (1925),[49] antologija „Srpske narodne pripovetke” (1927), zbornik koji je priređivao dve godine. Posvetio ga je Đorđu Polivki. Za zbornik je koristio 29 rukopisnih zbiraka iz Arhiva SKA, neobjavljene i većinom neproučene građe usmene književnosti, prikupljene u poslednjim decenijama 19. i prvim decenijama 20. veka, odabravši 212 pripovedaka od 1636, koje su vezane za mit i religiju. Podelio ih je na tri dela. Prvi deo čine priče o životinjama, bajke, novele, šaljive priče. Drugi deo čine skaske, legende, verovanja, primitivne priče, dok su ostale priče naknadno dodate. Mnoge propovetke iz ovog zbornika je upotrebio za svoje radove o religiji i mitologiji, i na taj način ih uveo u nauku.[50] Zbornik sadrži poseban deo pod naslovom „Napomene o zbirkama”, gde je svaku od upotrebljenih zbirki podrobno opisao, navodeći bibliografske beleške o sakupljačima, njihovim zanimanjima, mestu života i rada, godinu prispeća zbirke u Akademiju, ocenu o kvalitetima sakupljača, spiskom svih pripovedaka u svakoj od pregledanih zbirki s podrobnim sadržajem pripovedaka koje nije uvrstio u zbornik, spiskom kazivača, po imenu, godinama starosti, opštini i mestu. Poseban deo zbornika čine i Napomene o tekstu, opsežan studijski pristup odabranim pripovetkama, navodeći sve raspoložive do tada poznate izvore na varijante u domaćoj i stranoj literaturi.[51] Zbornikom je pokrio i prostor srpske usmene proze, koji je Vuku Karadžiću i njegovim sledbenicima ostao nepoznat, među njima prostor nekadašnje Vojne krajine (Kordun, Banija, Zapadna Slavonija), sa koje potiče više od trećina odabranih pripovedaka.[52] „Antologija srpskih narodnih pripovedaka” (1929), sadrži 217 pripovedaka: 42 iz Vukove zbirke, 49 iz svog zbornika „Srpske narodne umotvorine”, a 126 iz drugih izvora (zbirka Vuka Vrčevića, Bosanska vila, Vila, Letopis Matice srpske), raspoređenih u sedam grupa: priče o životinjama i basne, bajke, pripovetke muške, pripovetke kratke (većinom šaljive), skaske, legende, verovanja.[53] Ova zbirka je u drugom izdanju objavljena pod naslovom „Čudotvorni prsten. Najlepše srpske narodne pripovetke” (2001) „O postanku i razvoju srpske narodne epske poezije” (1959), u Zborniku Matice srpske za književnost i jezik. Pesme je prema sadržini i cilju podelio u tri grupe: pesme u slavu predaka (tužbalice i njima slične), pesme sa epskim motivima (takođe u slavu predaka, o smaku sveta, o nestanku junaka, o silasku u donji svet) i pesme sa pripovednim motivima (bajke, novele, skaske i legende u epskom stihu).[54] Knjige o religiji: „O Zenobijevoj zbirci poslovica i njenim izvorima” (1914) „U Boga su vunene noge, a gvozdene ruke” (1914) „O grčkim i rimskim izvorima Dositejevih basana” (1914), bavi se pitanjem odnosa grčih i rimskih pisaca i Dositeja Obradovića. „Studije iz religije i folklora” (1924), studija koja predstavlja sintezu nakon tridesetogodišnjeg proučavanja mita i religije, sa preko 60 radova, koje je naznačio kao „prethodne”, odnosno one koji prethode velikim sintezama. U njima je rekonstruisao deo po deo starinske srpske vere, utvrđujući prvobitni vid i smisao raznih religijskih pojava, koje potiču i iz najdublje prošlosti, a koje su i nakon primanja hrišćanstva,[55] često nepromenjene zapamćene u narodnim umotvorinama i u običajima srpskog naroda do najnovijega doba.[56] „Vergilije i njegovi savremenici” (1930) objavljena povodom 2.000 godina od Vergilijevog rođenja „O srpskom vrhovnom bogu” (1941). Delo je priljeno na skupu Akademije filosofskih nauka 18. decembra 1939, a štampano godinu dana kasnije u okviru Posebnih izdanja SKA.[55] Izdanje je prošlo nezapaženo, usled izbijanja Drugog svetskog rata[14] Predstavlja sintezu, koja obuhvata „prethodne radove” (naročito kult predaka, Božić, slava i Sveti Sava), izvršena je rekonstrukcija atributa i funkcija srpskog vrhovnog boga Daboga[14] i prikazan je najvažniji događaj u sudaru paganstva i hrišćanstva poraz vrhovnog boga, koji je sa svojim velikim bogovima ustupio mesto hrišćanskom Bogu i njegovim svecima, čime je ostvaren glavni cilj hrišćanske crkve.[56] Međutim, on u narodnim predanjima nalazi ostatke stare vere. „Mit i religija u Srba - izabrane studije” (1973) „Rečnik narodnog verovanja o biljkama” (1985) „Sabrana dela iz srpske religije i mitologije u pet knjiga” priredio Vojislav Đurić: knjiga 1: „Studije iz srpske religije i folklora 1910 – 1924” (1994) knjiga 2: „Studije iz srpske religije i folklora 1924 – 1942” (1994) knjiga 3: „O vrhovnom bogu u staroj srpskoj religiji” (1994) knjiga 4: „Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama” (1994) knjiga 5: „Stara srpska religija i mitologija” (1994), sistematski pregled celokupne stare vere ostao je nedovršen u rukopisu.[54] Časopisi: Sarađivao je sa mnogim časopisima i listovima „Srpski književni glasnik“, gde je objavio više članaka koji su uticali na popularizaciju i proširivanje znanja šire publike o antičkoj književnosti („O antičkim poslovicama”, „O tragičnom pesništvu i pozorištu kod Grka”, „O ženi u Grka i Rimljana”). Takođe je sarađivao u listovima „Godišnjica Nikole Čupića“, „Bosanska vila“, „Glas Srpske kraljevske akademije“, „Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor“, „Starinar“, „Južnoslovenski filolog“, „Nova iskra“, „Država“, „Bogoslovlje“, „Zabavnik“, „Politika“, „Pravda“.[3] Objavio je i više članaka u „Srpskom etnografskom etnografskom zborniku”. Veliki broj njegovih studija ostao je neobjavljen, iako su se već nalazile pripremeljene za štampu. Narodna enciklopedija: Bio je saradnik u izradi Narodne enciklopedije, urednika Stanoja Stanojevića, gde je obradio teme iz istorije religije, neke u vidu rezimea ranije objavljenih radova i onih koje je tek nameravao da obradi..

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najbolji roman Radjarda Kiplinga i jedan od najlepših romana celokupne svetske književnosti. Topla, duhovita, bogata koloritom orijentalnog sveta, vedra, humana priča, napisana neprevaziđenim majstorstvom, pripoveda o jednom dvanaestogodišnjem deranu, zvanom Kim, probisvetu i siročetu što luta Indijom u potrazi za pustolovinama, i tom prilikom sreće tibetanskog lamu, koji traga za mitskom rekom prosvetljenja… Radnja se odvija na više nivoa, u kojoj se prepliću špjunske afere, nadmudrivanje, potera, ljubavni zapleti, itd. Priča o stasavanju kroz tragalaštvo. Radnja se odvija posle Drugog avganistanskog rata koji se završio 1881. godine, ali pre Trećeg rata 1919. godine, verovatno u periodu od 1893. do 1898. Roman je poznat po svom detaljnom portretu ljudi, kulture i različitih religija Indije. Knjiga predstavlja živopisnu sliku Indije, njene prepune populacije, religije i sujeverja, kao i život na čaršijama i na putu. U središtu romana su dva muškarca - dečak koji odrasta u ranu muškost i stari asketski sveštenik, lama. Potraga se suočava sa oboje. Rođen u Indiji, Kim je ipak belac, sahib. Dok želi da igra Veliku igru imperijalizma, on je takođe duhovno vezan za lamu. Njegov cilj, dok se poput kameleona kreće kroz dve kulture, je da pomiri ove suprotstavljene niti, dok lama traži iskupljenje od Točka života. Proslava njihovog prijateljstva u prelepom, ali često neprijateljskom okruženju, `Kim` prikazuje raskoš indijskog egzotičnog pejzaža, prekrivenog nelagodnim prisustvom britanskog raja. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888)[1]. Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča;[2] njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. [3] Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ [3] 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas.[4] U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio.[5] Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba [6][7], a suprostavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka.[8][9] Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”.[10] Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“[11] U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. [12] Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena [13] za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“[14] [15] Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. [16] Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. [17] Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. [18] Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ [19] Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. [20] Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo — u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji.[21] U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju.[22] U januaru 1878., Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) [23] U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891.)[23] Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. [23] Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kuturni ljudi`. [24] Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“.[25] Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. [25] Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U neredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. [13] Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu.[13] U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. [26] Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. [13] Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. [20] Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) [27] Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. [28] Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. [29] Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling — koji je bio duboko zainteresovan za budizam — predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. [30] Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. [31] U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare.[31] U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi.[31] U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, [32] i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna [29]. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu.[33] Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. [34] Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. [35] Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio.[36] Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. [36] Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-ogodišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom.[37] Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. [37] Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u `igri` svetske politike.[38] Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici.[39] Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode [40] zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`.[41][42] Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. [43] On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. [44][45] Kada su nacisti došli na vlast i uzurpipli svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. [43] Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. [46] Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. [47][48] Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-toj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu.[49][50] Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. [51] Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija.[51] Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji