Autor - osoba Piknet, Lin Prins, Klajv Naslov Otkrovenje Templara : tajanstveni čuvari pravog Hristovog identita / Lin Piknet i Klajv Prins ; [prevod Vladan Stojanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂTemplar Revelation. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2008 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Alnari, 2008 (Beograd : Plavo slovo) Fizički opis 483 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojanović, Vladan (broš.) Napomene Prevod dela: The Templar Revelation / Lynn Picknett & Clive Prince Tiraž 1.500 Primedbe i napomene: str. 439-474 Bibliografija: str. 474-483. Predmetne odrednice Leonardo da Vinči, 1452-1519 Templari Tajne organizacije Istražujući Leonarda da Vinčija i Torinski pokrov, Lin Piknet i Klajv Prins bili su zatečeni tragovima na koje su naišli u delima velikog renesansnog umetnika i naučnika koji kao da su upućivali na postojanje tajne podzemne religije. Sledeći nagoveštaje neprekidnog postojanja te religije, pronašli su tragove u londonskoj crkvi iz dvadesetog veka. Ovo je bio samo početak potrage koja će autore odvesti kroz vreme i prostor do srca evropskog okultizma i mračne istorije misterioznih udruženja poput slobodnih zidara, katara i vitezova templara. Istraživali su pozadinu poznatih činjenica. Put ih je vodio ka idejama i verovanjima iz prvog veka naše ere i novom razornom pogledu na stvarni karakter i motive navodnog osnivača hrišćanstva, kao i na ulogu Jovana Krstitelja i Marije Magdalene. U tom poduhvatu otkrili su skrivenu istoriju sačuvanu kroz vekove, čije završno poglavlje može uzdrmati same temelje crkve. MG135

ENIGMA KOPINIČ 1 Vjenceslav Cenčić Izdavač: Rad - Beograd, 1983. Tvrd povez, zstitni omot ostecen pa je slikano bey omota, format: 15x20,5 cm, 347 strana, ilustrovano, latinica. Korice odlicne. Unutra bez tragova koriscenja! Tihi i poverljivi čovek Josip Kopinič, drugi Titov najbolji drug, je rodjen 18. februara 1911. godine u okolini Metlike, Slovenija. Studirao je ekonomiju i vojnu akademiju, ali se medju komunistima proslavio kao osnivač partijske ćelije u bokokotorskoj flotili, zbog čega je morao da emigrira u Beć. U Moskvi je tridesetih godina, dobio sovjetsko državljanstvo. Bio je stanar hotela “Luks”, kursista Čeke, apsolvent Crvenog univerziteta. U toj Rusiji, tajni agent Josip Kopinič je Josipu Brozu dva puta spasavao živu glavu. Prvi put kada je okrivljen za odavanje imena dobrovoljaca za Španiju i njihovo hapšenje na brodu u Budvi. Kominterna je tada 1936. planirala čak i da raspusti KPJ, ali je pobedila ideja Bjelova i Dimitrova, da je bolje da se KPJ prepusti vodjstvu jugoslovenskih komunista, a drugi put kada je Broz 1939. godine, zbog prevoda “Kratkog kursa historije SKP/b” okrivljen da je trockista. Proveo je Kopinič i dve godine u španskom gradjanskom ratu. Po zadatku Kominterne postao je vojni i politički obaveštajac u Zagrebu. Radio-stanicu je držao u specijalnom bunkeru ispod stepeništa. Prvi je 1941. godine video Hrvate kako mašu i sa ćvecem dočekuju naciste. Prvi je počeo da dobija tajne informacije direktno iz Hitlerove “Vucje jame”. Prvi je Moskvi slao depeše o nemačkim transportima za Rumuniju i ruski front. I prvi je osetio kako hrvatski komunisti šuruju sa ustašama i izbegavaju sukob sa Nemcima. Otkrio je Hebrangovu izdaju. Josip Kopinič – Vazduh, koji je držao obaveštajni centar Kominterne i KPJ usred Zagreba, tokom 1942. godine je uspeo da u ustaškoj policiji stvori agenturu. Glavna i tajna komunistička “krtica” bio mu je Tibor Vasko, lično referent u odeljenju za antikomunističku delatnost. Njemu je Vazduh izdao i posebnu ličnu kartu, kao i dokumenta na ime Teodor Maksimović, sekretar danskog konzulata u Zagrebu. O tome je svojevremeno svedočio Zvonko Morić, Kopiničeva desna ruka uoči II svetskog rata. Kopiničev centar slao je tokom rata Kominterni depeše, sve do njenog raspuštanja 1943. godine. Iz Zagreba je po moskovskim podacima stiglo čak 4.500 tajnih poruka od Vazduha. Neke od tih depeša Kopinič je posle rata, uz detaljan izveštaj o svom radu, poklonio Aleksandru Rankoviću za arhiv Ozne, ali je, kažu neki publicisti, Leka to odbio i dokumentaciju poslao Rusima, generalu Kiseljevu. Stela i Josip Kopinič stigli su u Beograd februara 1945. godine, gde je Vazduh dobio čin pukovnika JA, iako je već bio potpukovnik španske Republikanske armije. Da bi spasao svog saradnika Tibora Vaska od Hebrangove izdaje, Kopinič je zamolio Aleksandra Rankovića da ga dovede iz Zagreba i smesti na neko tajno mesto. To mesto je bio specijalni zatvor usred Beograda. Tu je ovaj agent i okončao svoj život. Sva dokumenta o aktivnostima Tibora Vaska, tajni agent Vazduh predao je kolegi Maksimilijanu Baceu. Po nalogu Moskve, a i želji samog Tita, nekoliko meseci kasnije, Josip Kopinič je upućen na novi obaveštajni zadatak. Postavljen je za trgovackog atašea u Istanbulu, što je bilo samo pokriće za njegov rad u diplomatskoj tajnoj službi. Zahvaljujući baš Vazduhu, i Moskva i Broz su sve znali o zbivanjima u Jugoslaviji i unutar KPJ. Tu na prostorima Turske, iskusni obaveštajac Josip Kopinič uspeo je u jesen 1947. godine, od starih španskih boraca iz Rusije, da dodje do podataka o Staljinovoj optužnici protiv Tita i Jugoslavije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje !!! Predgovor: Desanka Maksimovic Mira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1] Biografija Rođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn. Mira Alečković kao dete (1933) Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu. Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački... Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu. Period Drugog svetskog rata 1939—1945 Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata. Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista. Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944). Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora. Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu. U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića. Period 1945—1970 Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji. Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ. Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a] Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji. Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2] Društvene aktivnosti Posle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine. Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti. Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu. Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine. U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala. Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene. U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije. Mira Alečković bila je član SUBNOR-a. Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara. Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godine Od 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3] U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4] U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran. Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014). Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu Mira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6] Bibliografija Stvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva. Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd. Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle. Mira Alečković i Desanka Maksimović Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski. Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku. Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslih Mira Alečković o svom radu Pesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”. Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista). Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной). Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik. Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije. Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta... ... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama... Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnost Najpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.

Tardis, 2007. Odlično očuvana. Bakić nije na tragu naučne fantastike. On trasira put koji su pre njega trasirali Svift, Kafka, Domanović, Čapek... Žanrovsko određenje ne znači ništa. Elementi sadržaja samo su dekor, u Bakićevom opusu svrha je samo jedno ? istina. Poetska svrha. Njoj suprotstavljena, kontrapunkt koji proizvodi naboj književne radnje jeste društvena (evolucijska?) neistina. Živi dekor i živi model je ono što ostaje u čitaocu nakon ovakvog iskustva. Ono što je futuristički ideal reklamokrata, da se reklama projektuje na retinu ili u sam mozak potrošača, Bakić je ostvario na veoma efikasan način. To je ono što najviše pleni kod ovog obdarenog autora: njegovo precizno dodavanje nedevalvirane duhovne valute u lični trezor čitaoca. Ilija Bakić (Vršac, 1960) srpski je pesnik, pripovedač, romansijer, književni i stripski kritičar, urednik. Veliki deo književnog opusa mu je vezan za fantastiku i avangardnu književnost, naročito signalizam.[1] Biografija Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, Srpskog književnog društva, Udruženja književnika Srbije, Društva književnika Vojvodine.[2] Saradnik mnogih eminentnih izdavačkih kuća i periodičnih izdanja u Srbiji.[1][3] Poznat je kao pripovedač, pesnik, romansijer, književni kritičar. Njegove književne aktivnosti i stvaralaštvo vezani su za fantastičnu i avangardnu književnost. Njegova dela su objavljena ili samostalno ili su zastupljena u više značajnih antologijskih izbora fantastike. Potpisuje veliki broj kritičkih tekstova i eseja na temu fantastike. Na taj način je značajno doprineo popularizaciji tog žanra i juna 2017. godine dobio je za to i nagradu u okviru Festivala fantastične književnosti Art-Anima.[4] Bibliografija Objavljene knjige Resurekciona seča početnog položaja (poezija), Nezavisna biblioteka „Ugao“, Vršac, 1993. Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora - Artefakt 1 (poezija), samizdat, Vršac, 1995. Prenatalni život (roman), edicija Znak Sagite, Beograd, 1997. 2. izdanje: Narodna knjiga - Alfa, 2005. Elektronsko izdanje: „Projekat Rastko“ u Biblioteci srpske fantastike, Beograd, 1999. Želite li besplatno da letite (poezija), koautorski sa Zvonkom Sarićem, samizdat, Subotica-Vršac, 1997. Novi Vavilon (proza brutalis), samizdat, Vršac, 1998. Koren ključa, naličje ravnodnevnice (poezija), Umetnička radionica „Kanjiški krug“, Kanjiža, 1999. Dole, u Zoni (izabrane priče, priredio Zoran Stefanović), elektronsko izdanje: „Projekat Rastko“ u Biblioteci srpske fantastike, Beograd, 2000. Slava dekadnog sistema ili o A E I O U (poezija), 2000. 2002 (vizuelna poezija) 2002. Protoplazma (poezija) 2003. Jesen Skupljača (izabrane priče), Tardis, Beograd 2007. Filmovi, poezija, Tardis, 2008. Bagra diše, zbirka priča, Everest Media, Beograd, 2009. Nastaviće se... (stripopriče br.1), zbirka priča, Tardis, 2009. U odvajanju, zbirka priča, Agora, Zrenjanin, 2009. Led, novele, Tardis, 2010. Mudrijaši: svemirska ujdurma, pucačina, roman/grafički roman, Tardis, 2012. Futurista u odstupanju ili Unezverijada, roman, Tardis. 2012. ISBN 978-86-6099-037-4. 101 lice fantastike: leksikon žanrovskih pisaca, Agora, Novi Sad, Zrenjanin, 2015. Čitanje signala, književni prikaz, Everest Media, Beograd, 2017.COBISS.SR 230034444 Četiri reke izviru u raju i ine plovidbe, Agora, Zrenjanin i Novi Sad, 2019.[5] Važnije antologije i književni izbori Tamni vilajet 2, uredio Boban Knežević, Znak Sagite, Beograd, 1992. Tamni vilajet 3, Znak Sagite, Beograd, 1993. Tamni vilajet 4, Znak Sagite, Beograd, 1996. Drugo izdanje 2012. Nova srpska fantastika, uredili Boban Knežević i Sava Damjanov, SIC, Beograd, 1994. Fantastična reč, Književna reč, br. 492/493, Beograd, 1997. Ugriz strasti (priče erotske fantastike), uredio Pavle Zelić, Društvo ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“, 2007. Nova srpska pripovetka (priredio Goran Skrobonja), Paladin, Beograd,2013. Stoleće signalizma, Everest media : Međunarodna kulturna mreža `Projekat Rastko`, Beograd, 2014. HAARP i druge priče o teorijama zavere (priredio Goran Skrobonja), Paladin, Beograd, 2014. Književna fantastika : Almanah, Čarobna knjiga, Beograd, 2015. Vadisrce : po motivima istoimenog romana Borisa Vijana / Đorđe Milović, (predgovor Ilija Bakić), Modesti stripovi, Beograd, 2015. Haksli i novi, jadni svet, Dnevnik, God. 73, br. 24419 (10. feb. 2015). str. 10. Recepcija opusa Bakićevim opusom se bavi i savremena srpska nauka o književnosti kroz članke dr Bojana Jovića, a dela su mu visoko ocenjena i od strane kritike i kolega. Zoran Živković, naučnik i pisac: „Ilija Bakić najbolje je čime već dugo raspolaže srpska naučna fantastika.“ Dejan Ajdačić, filolog i slavista: „Bakić je pisac koji zamišlja i uverljivo predstavlja našu moguću budućnost.“ Goran Skrobonja, pisac i prevodilac: „Briljantni pripovedač izbrušenog stila, hroničar stvarnih i mogućih događaja na granici između svetla i tame, Ilija Bakić donosi čitaocu osobenu poetiku koja nadrasta stroge odrednice žanra i otvara nove puteve za savremenu srpsku književnost. Najbolji fantast među pesnicima i najbolji pesnik među fantastima, Bakić svojom zbirkom priča Jesen skupljača čitaocu uistinu daje ono najbolje od oba sveta.“ Zoran Stefanović, pisac-dramaturg i izdavač: „Ilija Bakić, kao dobro čuvana književna tajna, nesumnjivo je jedan od retkih pisaca evropskog ranga koje neosvešćeni eks-jugoslovenski prostor ima.“ Nagrade Dobitnik je više nagrada.[1] 1998 — Nagrada Srpskog društva za naučnu fantastiku iz Beograda za najbolju srpsku dugu priču: Više od 90 fragmenata povratka (Književna reč, br. 492/493, Beograd, 1997). 1999 — Nagrada društva za naučnu fantastiku iz Beograda Lazar Komarčić za najbolju kratku srpsku priču: Istinite laži o ratu svetova (časopis Znak Sagite, br. 5, Beograd, 1998). 2010 — Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu U odvajanju. 2017 — Nagrada „Stanislav Lem”, za fantastiku u književnosti.[6][7] 2017 — Nagrada Festivala fantastične književnosti Art-Anima za doprinos popularizaciji fantastike[4] 2021 — Nagrada „Bogdan Čiplić”, za najbolji prozni rukopis, za rukopis romana Dvostav.[8]

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 16. PAŽNJA: imam 2 primerka ovog broja, slične očuvanosti (pogledajte slike). NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 16 (01.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Simon & Garfunkel; vesti (PINK FLOYD, Joe Cocker, Don Mc Lean, Dave Edmunds; Struja ukinula rok: štrajk engleskih rudara pogodio i disko tržište... Ostalo: Žrtve crkvi u socijalizmu; Tražimo mlade glumce za `Sutjesku`; Ko nam krade omladinu: o beogradskoj Bogosloviji; Marinko Šebez – Nepoznat u glavnoj ulozi (intervju); Panika u svetu droga; Rumunija za početnike: kazna za poljubac; Vatreni doček za bića iz svemira; Jugoslovensko-španski košarkaški rat; Kolor poster (unutrašnja duplerica): Piter Fonda

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 9. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 9 (12.01.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Josipa Lisac – Već sam evropska zvezda (intervju Gorana Kobalija, sa slikom ZLATNIH AKORDA), Arsen Dedić – Čarobnjak je opet mahnuo (song-by-song, povodom izlaska njegovog 2. albuma): vesti (YES, KORNI GRUPA, TEMPTATIONS, Joe Cocker...); Top Liste... Ostalo: Socijalna nejednakost: pred našim očima rastu dvorci; Studentske demonstracije u Milanu; FEST 72: `Saobraćaj`, film Žaka Tatija; Kasijus Klej (kasnije Mohamed Ali), mnogo gologrudih devojaka... Kolor poster (na zadnjoj korici): John Lennon.

OMOT 5 CD NOV, NESLUŠAN Label: RTV BK Telecom – CD 054 Format: CD, Album Country: Serbia and Montenegro Released: 2005 Genre: Classical, Folk, World, & Country Style: Modern, Folk 1 Pascui Calul Pe Razoare - Igra Za Dvoje Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Rumunija* 3:42 2 Bojarka Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 2:38 3 Oj Devojko Dušo Moja Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Oliver Njego Written-By – Tradicional Kosovo* 2:58 4 Petrija Written-By, Arranged By – Zoran Simjanović 3:52 5 Love Secret - Ljubavna Tajna Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Slobodan Trkulja Written-By – Makis Ablianitis - Grčka* 4:05 6 Mislim Da Ne Znaš Voice – Branislav Lečić Written-By – Radoman Kanjevac 3:51 7 Svilen Konac Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 3:59 8 Vranjanski Čoček Arranged By – Ž. Milanović* Written-By – Igra Iz Vranja* 2:21 9 Nad Beogradom Written-By, Arranged By – Milan Ignjatović (2) 4:04 10 Čardaš Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Vittorio Monti 4:29 11 Igra Za Dvoje - Remix By Chombe Remix – Chombe 4:50 Recorded At – Syber Sound Studio Phonographic Copyright ℗ – RTV BK Telecom Copyright © – RTV BK Telecom Cello – Tanja Jeremić Guitar – Milan Ignjatović (2) Photography By – Kučijarov* Producer – Zoran Maletić - Zoxx* Producer, Programmed By, Arranged By, Guitar – Zoran Maletić - Zoxx* Track 4 - from movie `Petrijin venac`. Track 6 - part from the poeme `Mislim da ne znaš s kim imaš posla mala` Recorded at Syber studio in Novi Sad, 2005. Barcode: 8 606004 990242

NOV, NESLUŠAN Label: RTV BK Telecom ‎– CD 054 Format: CD, Album Country: Serbia and Montenegro Released: 2005 Genre: Classical, Folk, World, & Country Style: Modern, Folk Tracklist Hide Credits 1 Pascui Calul Pe Razoare - Igra Za Dvoje Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Rumunija* 3:42 2 Bojarka Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 2:38 3 Oj Devojko Dušo Moja Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Oliver Njego Written-By – Tradicional Kosovo* 2:58 4 Petrija Written-By, Arranged By – Zoran Simjanović 3:52 5 Love Secret - Ljubavna Tajna Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Slobodan Trkulja Written-By – Makis Ablianitis - Grčka* 4:05 6 Mislim Da Ne Znaš Voice – Branislav Lečić Written-By – Radoman Kanjevac 3:51 7 Svilen Konac Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 3:59 8 Vranjanski Čoček Arranged By – Ž. Milanović* Written-By – Igra Iz Vranja* 2:21 9 Nad Beogradom Written-By, Arranged By – Milan Ignjatović (2) 4:04 10 Čardaš Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Vittorio Monti 4:29 11 Igra Za Dvoje - Remix By Chombe Remix – Chombe 4:50 Companies, etc. Recorded At – Syber Sound Studio Phonographic Copyright (p) – RTV BK Telecom Copyright (c) – RTV BK Telecom Credits Cello – Tanja Jeremić Guitar – Milan Ignjatović (2) Photography By – Kučijarov* Producer – Zoran Maletić - Zoxx* Producer, Programmed By, Arranged By, Guitar – Zoran Maletić - Zoxx* Notes Track 4 - from movie `Petrijin venac`. Track 6 - part from the poeme `Mislim da ne znaš s kim imaš posla mala` Recorded at Syber studio in Novi Sad, 2005. Barcode and Other Identifiers Barcode: 8 606004 990242 Rights Society: SOKOJ

OMOT 5 CD NOV, NESLUŠAN Label: RTV BK Telecom – CD 054 Format: CD, Album Country: Serbia and Montenegro Released: 2005 Genre: Classical, Folk, World, & Country Style: Modern, Folk 1 Pascui Calul Pe Razoare - Igra Za Dvoje Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Rumunija* 3:42 2 Bojarka Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 2:38 3 Oj Devojko Dušo Moja Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Oliver Njego Written-By – Tradicional Kosovo* 2:58 4 Petrija Written-By, Arranged By – Zoran Simjanović 3:52 5 Love Secret - Ljubavna Tajna Arranged By – M.Ignjatović* Featuring [Guest] – Slobodan Trkulja Written-By – Makis Ablianitis - Grčka* 4:05 6 Mislim Da Ne Znaš Voice – Branislav Lečić Written-By – Radoman Kanjevac 3:51 7 Svilen Konac Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Tradicional Srbija* 3:59 8 Vranjanski Čoček Arranged By – Ž. Milanović* Written-By – Igra Iz Vranja* 2:21 9 Nad Beogradom Written-By, Arranged By – Milan Ignjatović (2) 4:04 10 Čardaš Arranged By – M.Ignjatović* Written-By – Vittorio Monti 4:29 11 Igra Za Dvoje - Remix By Chombe Remix – Chombe 4:50 Recorded At – Syber Sound Studio Phonographic Copyright ℗ – RTV BK Telecom Copyright © – RTV BK Telecom Cello – Tanja Jeremić Guitar – Milan Ignjatović (2) Photography By – Kučijarov* Producer – Zoran Maletić - Zoxx* Producer, Programmed By, Arranged By, Guitar – Zoran Maletić - Zoxx* Track 4 - from movie `Petrijin venac`. Track 6 - part from the poeme `Mislim da ne znaš s kim imaš posla mala` Recorded at Syber studio in Novi Sad, 2005. Barcode: 8 606004 990242

Prvo izdanje iz 1950. godine. Spolja kao na slikama. Nema pečata, pisanja, podvlačenja, mirisa vlage... Autor - osoba Davičo, Oskar, 1909-1989 = Davičo, Oskar, 1909-1989 Naslov Višnja za zidom / Oskar Davičo Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1950 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Novo pokolenje, 1950 Fizički opis 197 str. ; 17 cm Zbirka Savremena poezija / Novo pokolenje Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909 – Beograd, 30. septembar 1989), srpski i jugoslovenski književnik, bio je najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste. Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“, a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939). Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[3] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj. Književni rad Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu . Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953–1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavnjivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualanog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“. Za roman „Gladi“, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski. Davičo je objavljivao i pod sledećim presudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937–1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu, ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi). Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[1]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih: Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada Branko Miljković, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić“, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić“, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Goranov vijenac, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Plaketa „Risto Ratković“, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo“ Dnevnik Borba je 1998. godine ustanovila književnu nagradu „Oskar Davičo“ za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije „Po zanimanju izdajnik“ nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo. MG9 (K)

format: LP, 1. pressing artist: JADRANKA STOJAKOVIĆ (Bosnia, Yugoslavia) title: Svitanje release date: 1981 label, Cat, No.: Diskoton, LP 8018 style: pop/rock Ploča i omot: NM (5-), inner: M (5), ODLIČAN primerak. 1. pressing, sa tamno narandžastom (oker) etiketom. Postoje 3 pressinga, 2. pressing ima žutu, a 3. presisng belu etiketu, pa ih lako razlikujemo. Ovo je Jadrankin povratnički album, kojim je pokazala da je publika (ipak) nije zaboravila, iako se mnogo toga promenilo početkom 80-ih godina na muzičkoj sceni. Jadranka je komponovala muziku na pesme poznatih i priznatih pesnika i tekstopisaca (Desanka Maksimović, Aleksa Šantić, Duško Trifunović, Marina Tucaković), od kojih se posebno izdvaja elegična `Što te nema`. A1 Što te nema A2 Osjećam Da Neko Dolazi A3 Ako Me Ikada Nađeš A4 O Tom Potom B1 Predosjećanje B2 Kad Nisi Znao Ništa Bolje B3 Davor B4 Čarobnjaci ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeće ploče JADRANKE STOJAKOVIĆ: Kompletna LP diskografija: 1) LP `Jadranka` (1976, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/60819381_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Jadranka-1976- 2) LP `Svitanje` (1981, Diskoton) https://www.kupindo.com/Ploce/71382549_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Svitanje-1981-1-press-NM https://www.kupindo.com/Ploce/71382561_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Svitanje-1981-3-press-NM https://www.kupindo.com/Ploce/71382569_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Svitanje-1981-3-press-VG 3) LP `Da odmoriš malo dušu` (1982, Diskoton) https://www.kupindo.com/Ploce/71382525_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Da-odmoris-malo-dusu-82-VG- 4) LP `Ajde, slušaj, slušaj (1984, Diskoton) 5) LP `Sve te više volim` (1985, Sarajevo Disk) 6) LP `Vjerujem` (1987, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/71382529_LP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Vjerujem-1987-NM-VG 7) LP `Sve smo mogli mi` (1990, Bond) ______________________________________________________________________ Kompletna 7-inčna (EP i SP) diskografija: 1) SP `Pajaco / Tik, tika taka` (1972, Beograd Disk) 2) EP `Putovanja` (1973, PGP RTB, 4-track EP) https://www.kupindo.com/Ploce/71382485_EP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Putovanja-1973-NM-VG- 3) SP `Život piše romane / Tajna` (1974, PGP RTB) 4) SP `Muzika je svirala / Na licu tvom` (1974, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/71382493_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Muzika-je-svirala-1974-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/71382489_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Muzika-je-svirala-74-VG-VG- 5) SP `Čekala sam / Ko zna reći` (1974, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/71382505_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Cekala-sam-1974-VG- 6) SP `Nova nada / Sve smo mogli mi` (1975, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/71382513_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Sve-smo-mogli-mi-75-odlicna https://www.kupindo.com/Ploce/71382517_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Sve-smo-mogli-mi-1975-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/71382521_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Sve-smo-mogli-mi-1975-VG 7) SP `Igra / Rijeka života` (1975, PGP RTB) 8) SP `Gledaš me tako čudno / Na buri` (1976, PGP RTB) 9) JADRANKA & S VREMENA NA VREME - SP `Muzika je sve / Protiv nas su svi` (1976, PGP RTB) 10) SP `Ti si tu / Predosećanje` (1977, PGP RTB) 11) SP `Ne idi tamo / Tesno doba` (1977, PGP RTB) https://www.kupindo.com/Ploce/71382501_SP-JADRANKA-STOJAKOVIC-Ne-idi-tamo-1977-ODLICNA 12) SP gat. `Tamo gde sam ja / Ponedeljak i ti` (1978, PGP RTB) 13) JADRANKA I GRUPA 071 - SP `Ti i ja / U ime svega` (1979, PGP RTB) 14) SP `O tom potom / Obična tema` (1981, Diskoton) 15) SP promo `アラベスク / グラシーオ` (1989, Popsize) 16) SP promo `裸のドゥーシャ = Bistre Vode Bosnom Teku` (1990, Popsize)

Sabrana dela 1-12, Anton Pavlovič Čehov, kompletIzdavač: JugoslavijapublikAutor: Anton Pavlovič ČehovKnjige 1-12, Beograd 1989, tvrd povez, latinica.Stanje: Veoma dobro, kao novo.KNJIGA 1 – PRIPOVETKE461 stranaPismo učenome susedu, Ko dva zeca lovi nijednog ne ulovi, Seoski eskulapi, Koji od trojice, Živa roba, Prerušeni, Radost, Dvojica u jednom, Ispovest, Na hipnotizerskoj priredbi, Otišla je, Ne ekseru, U berbernici, Žena bez predrasuda, Pristaje na sve, Pobednikov trijumf, Brat, Slučaj iz sudske prakse, Zagonetna priroda, Lopov, Reči, reči i reči, Zakuska, Slučaj s klasikom, Leteća ostrva, Kako sam stupio u zakoniti brak, Činovnikova smrt, Pakosni dečak, Miraz, Kći albiona, Protekcija, U jesen, Debeli i mršavi, Tragičar, Znamenje vremena, U Moskivi na trubnoj pijaci, Kleveta, Shvatio je, Švedska šibica, Noć uoči Božića, Liberal, Orden, Komičar, Ženska osveta, Kočijaš, O žene, žene, Pojci, Knjiga žalbi, Perpetuum mobile, Čitanje, Posvađao se sa ženom, Lutanje umova, Vodvilj, Ispit za unapređenje, Ruski ugalj, Hirurgija, Neviđene suze, Kameleon, Sa zla na gore, Sanitarna inspekcija, Vint, Pomračenje meseca, Maska, I lepo mora imati granice, Brak iz računa, Govor i kaiš, Ostrige, General na svadbi, Liberalna dušica, Strašna noć, Neraspoložen je, U tuđini, Podušje, NapomeneKNJIGA 2 – PRIPOVETKE364 stranaŽiva hronologija, Nezakonito dete, Kod supruge predvodnika plemstva, Drama u lovu, Razgovor čoveka sa psom, U kupatilu, Pravila za pisce početnike, Jad božji, Jedan bolji od drugoga, Natezanje, U šetnji po sokoljnicima, Poslednja Mohikanka, U hotelu, Diplomata, Kulačko gnezdo, Ukinuli, Čizme, Moja `ona`, Živci, Letovaoci, Napredovanje, Straža pod stražom, Moje žene, Inteligentna cepanica, Iz uspomena idealiste, Simulanti, Manić, U apoteci, Konjsko prezime, Nije suđeno, Zalutali, Jeger, Zločinac s predumišljajem, Otac i mladoženja, Gost, Mislilac, Konj i plaha košuta, Davljenik, Delegat, Ah, zubi, NapomeneKNJIGA 3 – PRIPOVETKE364 stranaPodoficir Prišibejev, Ženska sreća, Otac porodice, Seoski kmet, Kraj leša, Kuvarica se udaje, Ćuran, Sredstvo protiv pijanstva, Kontrabas i flauta, Uputstvo kandidatima za ženidbu, Ninočka, Skupoceni pas, Pisac, Muzikant, Preterao, Bez mesta, Starost, Nevolja, Eh, publika, Mekušac, Sveta prostota, Šilo u džaku, Cinik, Direktor pod kanabetom, San, Uzvičnik, Ogledalo, Novogodišnji velikomučenici, Neuspeh, Prvi nastup, Dečurlija, Otkriće, Tuga, Noć uoči suđenja, Panika, Parastos, Smrt glumca, Anjuta, Ličnost, Ivan Matvejić, Otrov, Priča bez završetka, Šala, Agafja, Moj razgovor s upravnikom pošte, Vuk, More, Na reci, Ljubav, Dame, Snažna osećanja, Poznanik, Srećan čovek, Tajni savetnik, U prirodi, Na letovanju, Dosadan život, Veštica, NapomeneKNJIGA 4 – PRIPOVETKE349 stranaRoman s kontrabasom, Iz dosade, Apotekarica, Suvišni ljudi, Ozbiljan čovek, Učitelj, Nemiran gost, Tuđa nevolja, Ti i vi, Nesreća, Ružičasta čarapa, Patnici, Putnik prve klase, Talenat, Na tuđem hlebu, Prvi ljubavnik, U mraku, Svetla ličnost, Dugačak jezik, Obična sitnica, Teški ljudi, Osveta, U sudu, Prosidba, Nastran čovek, Moj domostroj, Mulj, Stanar, Kalhas, Pssst!, Snovi, U vodenici, Dobri ljudi, Događaj, Narudžbenica, Umetničko delo, Jubilej, Ko je kriv, Vanjka, Na putu, To je bila ona, Šampanjac, Novogodišnja muka, Neprijatelji, Dobri Nemac, Tama, Polenjka, Pijanice, Veročka, NapomeneKNJIGA 5 – PRIPOVETKE385 stranaNeopreznost, Nezaštićeno biće, Pohara, Kod kuće, Srećka, Susret, Tifus, O strasnoj nedelji, Tajna, Kozak, Pismo, Udav i kunić, Kritičar, Slučaj, Islednik, Ćifte, Volođa, Sreća, Nevreme, Drama, Jedan od mnogih, Hitna pomoć, Nepirjatan doživljaj, Kotrljan, Otac, Lep svršetak, Zlokobnici, Zinočka, Doktor, Sirena, Svirala, Osvetnik, Svadba, Begunac, Zadatak, Spletke, Stara kuća, Hladna krv, Skupi časovi, Nevolja, Poljubac, Dečaci, Kaštanka, Željna sna, Članica hora, Prosjak, Mraz, Muž, NapomenaKNJIGA 6 – PRIPOVETKE348 stranaStepa, Neprijatnost, Lepotice, Imendan, Nastup, Obućar i đavo, Opklada, Kneginja, Dosadna priča, Lopovi, Gusev, Lakomislena, Posle pozorišta, U progonstvu, Supruga, NapomenaKNJIGA 7 – PRIPOVETKE358 stranaDvoboj, Žena, Istorija jednog trgovinskog preduzeća, Susedi, Paviljon br. 6, Strah, Priča nepoznatog čoveka, Volođa veliki i Volođa mali, Rotšildova violina, Student, NapomeneKNJIGA 8 – PRIPOVETKE352 stranaCrni monah, Žensko carstvo, Profesor književnosti, Tri godine, Ana o vratu, Beloglavi, Ubistvo, Arijadna, Kuća s mezaninom, Seljaci, Pečenjeg, U rodnom kutku, Zaprega, NapomeneKNJIGA 9 – PRIPOVETKE369 stranaMoj život, Kod poznanika, Čovek u futroli, Ogrozd, O ljubavi, Jonič, Slučaj iz lekarske prakse, Dušica, Novi letnjikovac, O božićnim praznicima, Službenim poslom, Dama sa psetancetom, U jaruzi, Arhijerej, Verenica, Svetla, NapomeneKNJIGA 10 – DRAME439 stranaKrčma na drumu, Labudova pesma, Medved, Prosidba, Tragičar od nevolje, Svadba, Jubilej, O štetnosti duvana, Ivanov, Galeb, Ujka vanja, Tri sestre, Višnjik, NapomeneKNJIGA 11 – PISMA 1879-1894362 stranaKNJIGA 12 – PISMA 1895-1904364 strana

Prvo izdanje čuvenog „Plavog čuperka“. Posveta na predlistu, inače dobro očuvano. Ilustrovao Mića Mihailović. Autor - osoba Antić, Miroslav Naslov Plavi čuperak / Miroslav Antić ; ilustrovao Mića Mihailović [i. e. Mihajlović] Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1965 Izdavanje i proizvodnja [Beograd] : Mlado pokolenje, 1965 ([s. l. : s. n.]) Fizički opis 58 str. : ilustr ; 20 cm Drugi autori - osoba Mihajlović, Mića Sadržaj Sadržaj: Tajna (5-6). - Kad bi jastuci progovorili (8-14) : Zagonetka (9-10); Dosadna pesma (12-14); Kad bi jastuci progovorili (14). - Plavi čuperak (16-37) : Najmanja pesma (18); Đački korzo (19-23); Proleće (24-26); Stranica iz dnevnika (27); Šta se tu može (28-30); --- A onda i prva ljubav (31-37). - Hiljade novih zvezda (38-60) : Najljubavnija pesma (40); Snovi (42); O čemu pričamo dok šetamo (45); Plava zvezda (46-47); Sve boje sveta (48-49); Ptica (50-51); Zapisano u sredu (52-54); Ljubav (56); Posle detinjstva (58-[60]). (Karton) Miroslav „Mika“ Antić rođen je 14. 3. 1932. u Mokrinu kod Kikinde. Osnovnu školu učio u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica u leto 1941. preselila iz Mokrina. Gimnaziju pohađao u Pančevu, sedmi razred u Kikindi, maturirao u Pančevu. Studirao slavistiku (ruski i češki jezik) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Posle mature radio je u tehnici pančevačkog Narodnog pozorišta, a 1951. počeo se baviti novinarstvom u listu „Pančevac“. Prešao 1954. u Novi Sad i zaposlio se kao novinar u „Dnevniku“, radeći jedno vreme u izdanju sredom – „Novosadskom dnevniku“, do 1959. Više od godinu dana bio u Beogradu urednik „Pionira“ (1959–1960). Po povratku u Novi Sad 1961. član je redakcije u „Izdavačkom odeljenju Foruma“, a od 1962. do penzionisanja (zbog bolesti) – novinar u novinskoj „Izdavačkoj kući Dnevnik“ – saradnik kulturne rubrike i slobodni reporter u listu Dnevnik, glavni urednik revije za džez i zabavnu muziku Ritam (1962–1965), obnovio i radio kao glavni urednik „Neven Čika Jove Zmaja“ (1979) kao scenarista i reditelj radio na dokumentarnim i igranim filmovima, a kao slikar naslikao impresivnu galeriju slika (ulja, kolaža) i samostalno izlagao u Zagrebu, Sarajevu, Novom Sadu, Kikindi, Mokrinu. Prema njegovim stihovima komponovao je više zabavnih pesama koje su bile zapažene na festivalima. Sem knjiga za odrasle, objavio je i knjige pesama za decu: „Plavi čuperak“, „Garavi sokak“, „Nasmejani svet“, „Šašava knjiga“, „Olovka ne piše srcem“, „Ptice iz šume“, „Tako zamišljam nebo“... Pesnik koji je svojom poezijom i slikar koji je svojim umetnički radom ostavio neizbrisiv trag. Prerano je otišao sa ovoga sveta, a u svome relativno kratkom životu dosegao je zvezdano nebo popularnosti, i kod dece i kod odraslih. Bio je svestrani umetnik, pesnik, slikar, sanjar i boem, osobenog životnog i stvaralačkog stila. Umro je 24. 6. 1986. u Novom Sadu. Dela Njegova poznatija dela su: „Ispričano za proleće“ „Roždestvo tvoje“ „Plavo nebo“ „Olovka piše srcem“ „Nasmejani svet“ „Psovke nežnosti“ „Koncert za 1001 bubanj“ (pesme) „Mit o ptici“ „Šašava knjiga“ „Izdajstvo lirike“ Za decu je napisao: „Plavi čuperak“ „Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu) „Prva ljubav“ „Garavi sokak“. Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr. Pored ovog pisao je dramska dela i jedan roto roman. Nagrade Za sva ta dela dobio je mnogobrojna priznanja kao što su: dve „Nevenove“ nagrade, Nagradu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, nagradu Oslobođenja Vojvodine, Orden zasluga za narod i dr. Mića Mihajlović (1936–2018) Rođen u Kraljevu 1936. godine, najveći period svog života proveo je stvarajući na Petrovaradinskoj tvrđavi, na koju se „doselio“ 1964. godine. Umetničku školu u Novom Sadu je završio 1967. godine. Izlagao je više od 150 puta u bivšoj Jugoslaviji i svetu. Osim slikarstvom, bavio se i novinarstvom. Novinarsku karijeru je započeo u Listu socijalističkog saveza radnog naroda novosadskog sreza „Tribina“, nakon čega je radio i kao ilustrator u „Dnevniku“. Njegov dugogodišnji i veliki opus ovenčan je mnogobrojnim domaćim i međunarodnim nagradama, a dobitnik je Februarske i Oktobarske nagrade Grada Novog Sada. Bio je oštar kritičar svih režima, od vremena SFRJ do danas. Njegov atelje je bio poznat kao „lajaonica“ u koju su dolazili mnogi, pa čak i policajci, zbog čega su, kako je sam rekao, jedni drugima čuvali leđa. „Inventar“ njegovog ateljea bio je i Mika Antić, sa kojim je bio veliki prijatelj. Govoreći o razlozima zbog kojih se bavi slikarstvom, rekao je da to ne radi da bi bio slavan za života ili posle smrti. „Slikao sam iz jedne potrebe, jer slikarstvo je kao poezija, nešto što čovek želi da kaže, ali na drugačiji način. Ja je ne govorim rečima, ja je govorim četkom, crtežom i bojom. Beležim vreme u kojem sam, a naravno i vreme koje tek dolazi. Često puta sam naslućivao, kroz slikarstvo, da će se desiti neke stvari kao što su se i desile. Kada pričaš nešto o budućem vremenu onda izgledaš kao veštac običnom svetu. Onda kažu da izmišljaš. Ne izmišljaš ništa, negde je u to sebi ugrađeno, neki vanvremenski čip i on izbija pre vremena i govori“, pričao je poznati slikar. Upoređujući period komunizma sa današnjom demokratijom, Mihajlović je za portal „mojnovisad“ rekao da je nekada „bar postojao neki red“. „Uvek je umetnost iziskivala žrtvu, i uvek je umetnik morao da bude svestan da će zbog toga imati nedaće, da će se mučiti i koprcati. Ali se nekako moglo, nekada. Danas? Danas za sve to što daješ ne dobiješ baš ništa. Za mene su uvek govorili da sam više radnik nego slikar. I tako mora da bude. Jedan Pikaso ne bi bio to što jeste, da nije bio radnik. Ali danas taj rad ništa ne vredi. Danas slikari prodaju slike za dve, tri hiljade dinara. I srećni su ako uspeju. Ja neću da se potpišem bez sto evra. Imam tu svoju penziju, kolika je, tolika je. Ali svoje ime neću uludo da prodajem“, govorio je Mića. Mića Mihajlović je preminuo 10. 3. 2018 u Novom Sadu. MG17

39 TRAGOVA. TRKA BEZ PRESTANKA. Džud Votson knjiga 6 Fantastična avantura uz koju ćete obići ceo svet Tinejdž, avanturistički roman Laguna, Beograd, 2017. mek povez latinica 221 strana nova knjiga 39 tragova je serijal avanturističkih romana za mlade koji su u saradnji napisali najpoznatiji i najpopularniji američki i kanadski pisci trilera, detektivskih i avanturističkih romana za mlade ali i za odrasle. Da bi postavka i rešavanje misterioznih događaja u koje su uvučeni glavni junaci Ejmi i Den tekli bez greške iz romana u roman, ovi pisci su morali da udruže svoje umeće i svoje majstorske tajne zanata. Osim što su se i sami dobro zabavljali, uspeli su da osmisle jedan od najdinamičnijih avanturističkih serijala za mlade koji će sigurno osvojiti mnoge čitaoce i kod nas. 39 tragova prevedeni su na 33 jezika, a postavljeni su i kao igra na internetu. CENOVNIK POŠTE SRBIJE od 1.aprila 2

Nove, nekorišćeno. ŠVAJCARSKI GAMBIT 1 -3 , Aleksandar Radović / Iv Bone , Laguna Beograd / Prometej Novi Sad 2013 ; tri knjige : CRNI KONJANIK / BELA KULA / CRVENA DAMA - istroijski triler Prva knjiga uzbudljive špijunske trilogije Švajcarski gambit prati promenljivu sudbinu švajcarskog bankara dvostrukog identiteta i baca novu svetlost na jedan od najstrašnijih perioda XX veka. Tmuran zimski dan u Švajcarskoj 1995. godine. Georg Huber, nekadašnji obaveštajac, penzionisan neposredno nakon Hladnog rata, prisustvuje sahrani svog poznanika, bankara Gotfrida fon Adlera. Tu, na sahrani, Huber saznaje od lokalnog notara da ga je Fon Adler pomenuo u svom testamentu i ostavio mu kofer u kojem se verovatno nalaze neobični originalni dokumenti. Zahvaljujući svojoj profesiji i svom poreklu Gotfrid fon Adler imao je otvorene puteve kroz istoriju Evrope. Družio se sa Rajnhardom Hajdrihom, intimno se zbližio s Leni fon Rifenštal i Magdom Gebels, bio je u prilici da prati uspon Adolfa Hitlera i njegov preobražaj iz osrednjeg ideologa u narodnog tribuna te kancelara Trećeg rajha… Dok iščitava jednu po jednu stranicu gusto ispisane beležnice, pred Huberom se razotkrivaju fascinantni i zastrašujući detalji iz života kontroverznog bankara Fon Adlera. Druga knjiga uzbudljive špijunske trilogije Švajcarski gambit prati promenljivu sudbinu švajcarskog bankara dvostrukog identiteta i baca novu svetlost na jedan od najstrašnijih perioda XX veka. Nekadašnji obaveštajac Georg Huber nastavlja pomno iščitavanje dnevničkih zapisa svog preminulog poznanika, bankara Gotfrida fon Adlera, koji je uoči Drugog svetskog rata, uspostavio nesvakidašnje poslovne i privatne odnose sa čelnicima nacističkog režima. Španija je u plamenu, Kinu osvajaju japanske trupe, Veliku Britaniju potresa dinastička kriza. Španski građanski rat je prilika za zbližavanje tajnih službi Nemačke i SSSR. Prvi plod te neočekivane saradnje je falsifikovanje dokaza o tobožnjoj izdaji sovjetskog maršala Tuhačevskog. Događaji se nižu jedan za drugim: Kristalna noć, Anšlus, aneksija Sudetske oblasti, Austrija popušta, Hitler trijumfalno ulazi u Beč, napuštena od strane velikih sila Čehoslovačka se uzaludno opire i Fon Adler ulazi u zamršeni svet raznih zakulisnih igara sve dok ne postane žrtva nacista... Treća knjiga iz uzbudljive špijunske trilogije Švajcarski gambit koja prati promenljivu sudbinu švajcarskog bankara dvostrukog identiteta i baca novu svetlost na jedan od najstrašnijih perioda XX veka. Posle mnogobrojnih peripetija, uglađeni švajcarski bankar Gotfrid fon Adler shvata da je mnogo ranije morao odlučno da raskrsti sa dotadašnjim načinom života. Bez obzira na prijateljstva, ambicije i švajcarsku obaveštajnu službu, postoji trenutak kada treba načiniti rez. A njegov izbor se nije oduvek odlikovao poštovanjem moralnih vrednosti. Kako je često savetovao Rajnharda Hajdriha, nacističkog ideologa holokausta poznatog pod nadimkom „Praški kasapin“, Fon Adler se sada nisu li Hajdrihovi izbori, greške, a potom i zločini, na neki način i njegovi. Rat će očigledno potrajati i možda će mu se ipak pružiti prilika za delimično iskupljenje. Svestan da mora da se bori protiv moćne ruske vojne obaveštajne službe, Fon Adler je primoran da posegne za domišljatošću i lukavstvom. Usred krize savesti koja ga progoni stiže mu neočekivani posetilac: Martin Borman, koji želi da povrati Hitlerovo blago… mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 381 + 384 + 383 strane

Detalji predmeta Stanje Polovno Vrlo dobro očuvano Аутор - особа Rajčić, Biserka, 1940- = Рајчић, Бисерка, 1940- Наслов Moj Krakov : iz kulturne arheologije grada / Biserka Rajčić Врста грађе књига Језик српски Година 2006 Издање 1. izd. Издавање и производња Novi Sad : Stylos, 2006 (Novi Sad : AMB grafika) Физички опис 257 str. ; 21 cm Збирка Biblioteka Pisma, ipak stigla ; ǂknj. ǂ1 Садржај S a d r ž a j: Zlatna krakovska jesen (5-8); "To je, zapravo, Poljska---" (9-12); Vavel (13-27); Bona sforca (28-45); Dama s hermelinom (46-61); Matejkov Krakov (62-84); Krakov Vispjanjskog (85-105); "Svadba" posle sto godina (106-108); Helena Modžejevska (109-123); Mladopoljska kafana (124-136); Olga Boznanjska (137-146); Galicija (147-178); Marija i Kornel (179-197); Tajna zvana Kantor (198-200); Poludeli Krakov (2001-216); Krupnjiča 22 (217-228); Vislava Šimborska - tako malo stihova, a tako mnogo poezije (229-231); "Pivnica pod baranami" ili o građanskoj neposlušnosti (232-240); Proslava Mrožekovog 70. rođendana (241-243); Zbignjev Prajsner - mag ili šarlatan (244-247); Kratak pogovor za "Moj Krakov" (249-256). ISBN 86-7473-233-X (broš.) 978-86-7473-233-5 Напомене Tiraž 500. Предметне одреднице Матејко, Јан, 1838-1893 Виспјањски, Стањислав, 1869-1907 Моџејевска, Хелена, - Бознањска, Олга, 1865-1940 Филипович, Корнел, 1913-1990 Кантор, Тадеуш, 1915-1990 Шимборска, Вислава, 1923- Мрожек, Славомир, 1930- Прајснер, Збигњев, - Краков -- Културна историја Пољска УДК 930.85(438.31) 821.163.41-94 Moj Krakov, Biserka Rajčić Novu knjigu Bisereke Rajčić "Moj Krakov" objavila je izdavačka kuća Stylos iz Novog Sada. U ovoj nesvakidašnjoj kulturnoj arheologiji jednog od najzanimljivijih gradova Poljske, prevodilac i pisac Biserka Rajčić, otkriva nam skrivene meandre ovog mesta. Na jučerašnjoj promociji u galeriji Artget, Biserka Rajčić je istakla: "Dobro poznajem Krakov i činilo mi se da ću lako pisati o njemu. No, dugo mi se nije otvarao, kako bi to rekao jedan od mojih omiljenih autora, Jan Kot, ili nije onako kako sam ja želela, pošto sam za svaku temu tražila jači povod da bih je obradila. Obično istraživanje započinjem od nekakve sitnice, a završavam velikim krugom oko teme... Recimo, dovoljne su mi bile fotografije Matejka u njegovom Muzeju pa da rekonstruišem njegov život i stvaralaštvo i povežem ih sa epohom u kojoj je živeo. O Olgi Boznanjskoj sam napisala tekst zahvaljujući dopisnici Draška Ređepa iz Pariza, u kojoj me obaveštava da je u poljskim kulturnom centru video izložbu portreta Boznanjske. O Leonardovoj Dami s hermelinom, koja se nalazi u Muzeju Čartoriski, odlučila sam da pišem zbog nemogućnosti da je vidim kada sam to želela". No, ovo je samo deo korpusa tema o kojima govori Biserka Rajčić u delu "Moj Krakov". Čitaoca ovde očekuju i napisi posvećeni Šimborskoj, autodidakti, poljskom kompozotoru Zbignjevu Prajsneru, Heleni Modžejevskoj, Mrožeku...Posle "Poljske civilizacije", evo i novih pisama čitaocima od Biserke Rajčić, koja je ovom knjigom još jednom čvršće povezala poljsku i srpsku kulturu, darujući obe. S. Domazet Knjige Pisma iz Praga (1999), Prometej Novi Sad [3] Sadržaj: Nostalgija (U Pragu, 26. avgust 1992) Izlet u Lane (U Beogradu, 30. septembar 1992) Jen – nestašno predsednikovo dete (Viktoru Fišlu, U Beogradu, 5. oktobar 1992) Braća Čapek (Stanislavi Sikorovoj, U Beogradu, 21. oktobar 1992) Hašekov Prag (U Beogradu, 28. oktobar 1992) Moj jevrejski Prag ( Ireni Venigovoj, U Beogradu, 12. oktobar 1992) Alhemičarski Prag (Ivani Milankovoj, U Beogradu, 20-28. februar 1993) Nadrealistički Prag (Vladimiru Pištalu i Mirjani Živković, U Beogradu, u decembru 1992) Ivan Svitak – moj vodič po disidentskom Pragu (U Beogradu, 10. decembar 1992) Lavirint sveta i raj srca (Uspomeni na Jana Patočku, U Beogradu, 23. januar 1994) Patočkin Prag ( U Beogradu, 1. oktobar 1994) Milenin Prag ( U Beogradu, 27. decembar 1993) Marinin Prag (Miladi Nedvjedovoj i Galini Vanječkovoj, U Beogradu, 12. oktobar 1994) Klementinum (U Beogradu, 13. mart 1994) Kubistički Prag (Drašku Ređepu, U Beogradu, mart-april 1996) Nekoliko napomena o Pismima iz Praga ( U Beogradu, 19. januar 1997) Prag, u množini / Draško Ređep (Novi Sad, mart 1997) Poljska civilizacija (2003), Geopoetika Beograd. ISBN 978-86-7666-000-1 COBISS.SR 106048780 Šopen, Žorž Sand i njena deca, radiodrama, (2005), štampano izdanje Matica srpska Novi Sad Moj Krakov (2006), AMB grafika Novi Sad. ISBN 978-86-7473-233-5 COBISS.SR 210596615 Sadržaj: Zlatna krakovska jesen, To je, zapravo, Poljska, Vavel, Bona Sforca, Dama s hermelinom, Matejkov Krakov, Krakov Vispjanjskog, "Svadba" posle sto godina, Helena Modžejevska, Mladopoljska kafana, Olga Boznanjska, Galicija, Marija i Kornel, Tajna zvana Kantor, Poludeli Krakov, Krupnjiča 22, Vislava Šimborska – tako malo stihova, a tako mnogo poezije, "Pivnica pod baranami" ili o građanskoj neposlušnosti, Proslava Mrožekovog 70. rođendana, Zbignjev Prajsner – mag ili šarlatan, Kratak pogovor za "Moj Krakov". Imago Poloniae, Beograd, Treći trg, 2014.[4]ISBN 978-86-6407-001-0. Radio drame Šopen, Žorž Sand i njena deca (2005), premijera 21. maj 1984, Dramski program radio Beograda Karol Šimanovski ili gorka slava (2011) u radiodramskom programu Radio Beograda Prevodilački rad Najlonski mesec Jaroslav Blaškov, prevod sa slovačkog–Sarajevo Svjetlost, 1966. COBISS.SR 81548807 O torbi koja nije htela u školu Jančova Marija, prevod sa slovačkog–Beograd Mlado pokolenje, 1966. COBISS.SR 36183052 Zemlja ljudi, Jan Marija Gisges, prevod s poljskog– Kruševac Bagdala, 1967. SAVREMENA SLOVAČKA POEZIJA/izbor i prevod sa slovačkog–Kruševac Bagdala, 1967. Ljubav na poslednji pogled, Vladimir Rajsel, prevod sa slovačkog– Kruševac Bagdala, 1970. U ritmu korenja, Uršula Kozjol, prevod s poljskog–Kruševac Bagdala, 1972. Amatersko školovanje pasa, Antonji Bžeziha, prevod s poljskog–Beograd Nolit, 1979. COBISS.SR 23208460 RELIGIOZNI OBREDI, OBIČAJI I SIMBOLI, (zbornik)/prevod s poljskog–Beograd Radnička Štampa, 1980. COBISS.SR 71262732 Snoviđenja nad zalivom San Francisko Česlav Miloš, prevod s poljskog–Gornji Milanovac Dečje novine, 1982. COBISS.SR 46072583 Raport o ratnom stanju, Marek Novakovski, prevod s poljskog–Beograd Književna fabrika "MJV i deca", 1984. Građa i stil u Tolstojevom romanu "Rat i mir", Viktor Šklovski, prevod s ruskog, redaktor i pisac pogovora Novica Petković, Beograd Nolit, 1984. POLjSKO PITANjE : članci, eseji, polemike, izbor i prevod s poljskog–Beograd Radionica SIC, 1985. COBISS.SR 94408972 Pozorište esencije i drugi eseji, Jan Kot, izbor i prevod s poljskog–Beograd Prosveta, 1986. COBISS.SR 41791500 Knez tmine i dvanaest priča, Marek Novakovski, prevod s poljskog–Beograd Filip Višnjić, 1986. Gombrovič. Ferdidurke. Ferdidurkizam, prevod s poljskog–Beograd Vidici, 1987. Mala apokalipsa, Tadeuš Konvicki, prevod s poljskog– Beograd Filip Višnjić. 1987. ISBN 978-86-7363-034-2. COBISS.SR 43149319 PUT KA SOLIDARNOSTI, prevod s poljskog– Harrow (Engleska) Naša reč, 1988. Cinkarenja i druga potkazivanja, Slavomir Mrožek, prevod s poljskog–Beograd, izdavači Milan Duškov, Biserka Rajčić, 1989 Đavo u istoriji, Lešek Kolakovski, preveli s poljskog Risto Tubić, Biserka Rajčić, Franjo Rehlicky. – Banja Luka Glas, 1989. ČEŠKO PITANjE, priredila i prevod s češkog– prvo izdanje – Beograd Biblioteka Pana Dušickog. 1990. ISBN 978-86-81439-08-1. COBISS.SR 58978311 Камени поток, Јан Кот, есеји, превод с пољског–Београд Књижевне новине. 1990. ISBN 978-86-391-0021-6. COBISS.SR 430860 Sumrak estetike, Stefan Moravski, priredila i prevela s poljskog–Banja Luka Novi glas, 1990. COBISS.SR 4274439 Мислити савремену демократију: есеји, писма, интервјуи, Адам Михњик, превод с пољског–Београд Радио Б92. 1995. ISBN 978-86-7963-020-9. COBISS.SR 39884300 Evropa i postevropsko doba, Jan Patočka, prevod s češkog–Beograd Centar za geopoetiku. 1995. ISBN 978-86-82347-28-6. COBISS.SR 41355788 Транс-Атлантик, Витолд Гомбрович, превод с пољског–Београд Радио Б92. 1996. ISBN 978-86-7963-034-6. COBISS.SR 47788044 Kuća, san i dečje igre, Julijan Kornhauzer, prevod s poljskog–Ljubljana Vodnikova domačija: kulturni vikend djece iz BiH. 1996. ISBN 978-961-6208-25-3. COBISS.SR 62274572 Религија Словена, Хенрик Ловмјањски, превод с пољског–Београд Библиотека XX век: Словограф. 1996. ISBN 978-86-81493-16-8. COBISS.SR 28227340 Kraj i početak, pesme, Vislava Šimborska prevod s poljskog–Vršac Književna opština Vršac, 1996. COBISS.SR 48591884 Imperija, Rišard Kapušćinjski, prevod s poljskog–Beograd Radio B92. 1997. ISBN 978-86-7963-055-1. COBISS.SR 55731724 Missa pagana, pesme, pesme za gitaru, poeme, Edvard Stahura, prevod s poljskog–Beograd Književna omladina Srbije, 1997. COBISS.SR 51207692 Izabrane pesme, Vislava Šimborska, priredila i prevela s poljskog Biserka Rajčić, preveo s poljskog Petar Vujičić–Beograd Radio B92. 1997. ISBN 978-86-7963-050-6. COBISS.SR 50572044 Карактери и списи, Казимјеж Брандис, превод с пољског–Београд Паидеиа. 1998. ISBN 978-86-82499-63-3. COBISS.SR 64932876 Епилог олује, Збигњев Херберт, превод с пољског–Београд Радио Б92, 1998. Рођење и смрт господина Когита (поговор). ISBN 978-86-7963-095-7 COBISS.SR 69008140 Mrtva priroda s đemom, eseji, Zbignjev Herbert, prevod s poljskog–Pančevo Knjižara Prota Vasa, 1998. Herbertovi holandski apokrifi (uspomeni Petra Vujičića, u Beogradu 5. marta 1995) COBISS.SR 69653260 Сигнализам српска неоавангарда, Јулијан Корнхаузер ; превод с пољског–Ниш Просвета. 1998. ISBN 978-86-7455-403-6. COBISS.SR 69490188 Прилог биографији, Јан Кот, превод с пољског–Нови Сад Прометеј. 1998. ISBN 978-86-7639-158-5. COBISS.SR 77502220 Stipendisti vremena/Pesme, Druga zbirka pesama, Treća zbirka pesama, Četvrta zbirka pesama, Peta zbirka pesama, Područje ograničenog zadržavanja, Stipendisti vremena, Ljudi za početnike, Eva Lipska, izbor i prevod s poljskog–Vršac KOV, 1998. Eva Lipska/Biserka Rajčić COBISS.SR 59372044 Jesen s mrtvim jastrebom, Koliko prilika ima ruža, Šta je ostalo od anđela, Čas između psa i vuka, Tuga, Prutići, Davno proso, Nada s bukovim krilima,

časopis SUSRET - najbolje čuvana tajna srpske rock žurnalistike i periodike!!! Časopis koji je premostio period između gašenja starog Džuboksa 1969. i pokretanja novog Džuboksa 1974. godine. Časopis u kome su objavljeni prvi intervjui sa POP MAŠINOM, S VREMENA NA VREME i dr. Časopis u kome su svoje prve novinarske radove objavili Peca Popović i Saša Gajović (oojica kasnije, u različitim periodima urednici časopisa `Rock`, Sloba Konjović (legendarni radio voditelj Studija B) i mnogi drugi. Kompletnu priču o ovom važnom, i izuzetno retkom časopisu možete pročitati ovde: https://www.kupindo.com/Muzika-i-film/61566577_casopis-SUSRET-br-1-24-1971-72-srpska-rock-novina Tu možete kupiti i PUN KOMPLET (svi brojevi, 1-24) u neverovatno očuvanom stanju (novi su, većina nikad čitani). U ponudi imam i 10-ak pojedinačnih brojeva beogradskog časopisa SUSRET, a u ovom oglasu se prodaje SUSRET br. 19. NAPOMENA: pojedinačni brojevi koje prodajem su za nijansu lošije očuvani od onih iz Kompleta, ali takođe u odličnom stanju, posebno imajući u vidu da su izlazili pre 50 godina, da su štampani na tankom novinskom roto papiru i da imaju nezgodan, veliki format koji onemogućava lako skladištenje i čuvanje. Ja sam ih zaštitio plastičnim kesama i šaljem ih `umotane` u karton, pa se neće `slomiti` tj. saviti. Neki su blago savijeni po sredini, pa pogledajte sliku. Još jednom napominjem, koga zanimaju baš perfektni brojevi, ima na raspolaganju kupovinu kompleta, po znatno višoj, ali realnoj ceni. SUSRET br. 19 (22.03.1972) izdavač časopisa (nedeljnika) su Večernje Novosti iz Beograda 40 stranica velikog formata (27 x 37 cm), na novinskom roto papiru, sa kolornim tankim koricama (iste debljine kao i unutrašnji blok), sa c/b štampom unutra i pojedinim kolor stranama. Muzika: Kornelije Kovač i njegova grupa pobegli an startu!; Ko su posetioci disko klubova: `Device` za štimung; Rod Stewart i T. REX: jednima smrkne, drugima svane (o oživljavanju klubova obožavalaca); Amon Düül (najava beogradskog koncerta); Hit poezija: Horse with no Name (AMERICA); YU GRUPA planira da izda `ilegalni` maksi singl; Novi pevač u KORNI GRUPI (Zlatko Pejaković)... Ostalo: Talenti niču i nestaju kao pečurke; Akademik Pavle Savić; Ranko Žeravica – Nismo više svetska sila (intervju); Šta mislimo o religiji, a šta znamo: ...i bog stvori prvog majmuna; Milan Marinković – Cile: Slikar bez pedigrea; Špijuni iz kosmosa hodaju zemljom... Kolor poster (unutrašnja duplerica): Ivica Vidović

Tvrd povez, veci format (24,5 cm), br.strana 512, drugo izdanje, Chess Informant, Beograd 2015.god. Grupa autora Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) ENCIKLOPEDIJA SAHOVSKIH ZAVRSNICA - TOPOVSKE ZAVRSNICE 1 (drugo izdanje) ENCYCLOPAEDIA of CHESS ENDINGS - ROOK ENDINGS 1 (second edition) 1930 examples Prvo izdanje ENC Topovskih zavrsnica 1, izaslo je 1986.godine. Ovo Drugo izdanje je izmenjeno i dopunjeno komentarima datih primera U poredjenju sa prvim izdanjem, razlika je ne samo u broju primera, vec i u kvalitetnijoj analizi, a jos uz to, primeri koji su sadrzali propuste, su ispravljeni, a neki odbaceni jer nisu izdrzali test vremena. Svi primeri su obelezeni i klasifikovani prema sistemu Sahovskog Informatora. Ukupno 1930 obradjenih primera Topovskih zavrsnica (odnosno vise od 2000 primera ako racunamo odvojene varijante) sa isto toliko dijagrama. Oko 200 primera su iz savremene turnirske prakse, sa novim analizama. Svaki primer ima i resenje. Komentari svih primera daju vrhunski experti za zavrsnice, i oni su objasnjeni figurnom (univerzalnom) notacijom, razumljivo za svakog ko studira ovu knjigu, bez obzira kojim jezikom govori. Namenjena sahistima, ljubiteljima saha, trenerima i instruktorima saha, kao i svima ostalima koji zele da proniknu u tajne saha, u oblasti gde se njegove zakonitosti javljaju u najcistijoj formi. Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1970. god Desanka Maksimović (Rabrovica (Divci) kod Valjeva, 16. maj 1898 — Beograd, 11. februar 1993) bila je srpska pesnikinja, profesorka književnosti i akademik Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Desanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Mihailo je bio sin Dimitrija i Nerandže Maksimović, Nerandža-Nera je bila potomak kneza Jovana Simića Bobovca.[1] Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu. U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova.[2][3] Nije imala dece. Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. Početkom Drugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.[4] Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi. Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti,[4] a 16. decembra 1965. za redovnog člana. U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović.[4] Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva, u porti crkve Svetih arhanđela u okviru kulturno-istorijskog kompleksa. Književna dela Nagrada za pisca godine Spomenik pesnicima sa likom Desanke Maksimović u Valjevu Grob Desanke Maksimović u Brankovini Desanka Maksimović je bila pesnik, pripovedač, romansijer, pisac za decu, a povremeno se bavila i prevođenjem, mahom poezije, sa ruskog, slovenačkog, bugarskog i francuskog jezika. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. Svoje prve pesme je objavila 1920. godine u časopisu „Misao”. Njena poezija je i ljubavna i rodoljubiva, i poletna, i mladalačka, i ozbiljna i osećajna. Neke od njenih najpopularnijih pesama su: „Predosećanje”, „Strepnja”, „Prolećna pesma”, „Opomena”, „Na buri”, „Tražim pomilovanje” i „Pokošena livada”.[5] Čuvši za streljanje đaka u Kragujevcu 21. oktobra 1941, pesnikinja je napisala jednu od svojih najpoznatijih pesama „Krvava bajka”[6] — pesmu koja svedoči o teroru okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu.[7] Pesma je objavljena tek posle rata. Zbog jedne od njenih rodoljubivih pesma, neobjavljena pesma „U ropstvu”, bila je i zatvarana.[8] Najznačajnija dela Desanke Maksimović su: Pesme (1924) Vrt detinjstva, pesme (1927) Zeleni vitez, pesme (1930) Ludilo srca, pripovetke (1931) Srce lutke spavaljke i druge priče za decu (1931, 1943) Gozba na livadi, pesme (1932) Kako oni žive, priče (1935) Nove pesme (1936) Raspevane priče (1938) Zagonetke lake za prvake đake (sa Jovankom Hrvaćanin, 1942) Šarena torbica, dečje pesme (1943) Paukova ljuljaška (1943) Oslobođenje Cvete Andrić, poema (1945) Pesnik i zavičaj, pesme (1945) Otadžbina u prvomajskoj povorci, poema (1949) Samoglasnici A, E, I, O, U (1949) Otadžbino, tu sam (1951) Strašna igra, priče (1950) Vetrova uspavanka (1953) Otvoren prozor, roman (1954) Ko je veći, pesme (1955) Miris zemlje, izabrane pesme (1955) Bajka o Kratkovečnoj (1957) Ako je verovati mojoj baki, priče (1959) Šumska ljuljaška, pesme (1959) Zarobljenik snova (1960) Govori tiho, pesme (1961) Čudo u polju, pesme (1961) Medvedova ženidba, pesme (1961) Prolećni sastanak (1961) Sunčevi podanici, pesme (1962) Patuljkova tajna, priče (1963) Ptice na česmi, pesme (1963) Tražim pomilovanje, lirska diskusija s Dušanovim zakonikom (1964) Bela vrana, pesme (1964) Ose mađioničari, pesme (1964) Hoću da se radujem, priče (1965) Đačko srce (1966) Izvolite na izložbu dece slikara (1966) Zlatni leptir (1967) Pradevojčica, roman (1970) Na šesnaesti rođendan, pesme (1970) Praznici putovanja, putopisi (1972) Nemam više vremena, pesme (1973) Letopis Perunovih potomaka, pesme (1976) Pesme iz Norveške (1976) Bajke za decu (1977) Ničija zemlja (1979) Vetrova uspavanka, pesme za decu (1983) Međaši sećanja, pesme (1983) Slovo o ljubavi, pesme (1983) Pamtiću sve (1989) Slavuj na grobu (haiku pesme, 1990) Nebeski razboj (1991) Ozon zavičaja (1991) Zovina svirala (1992) Poezija: Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode. Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu. Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje. U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije. Priznanja Desanka Maksimović je dobila veliki broj književnih nagrada, a među njima i Vukovu (1974), Njegoševu (1984), nagradu AVNOJ-a (1970), Sedmojulska nagrada (1964), Zmajeva nagrada (1958 i 1973), nagrada „Mlado pokoljenje” (1959). Izabrana je i za počasnog građanina Valjeva. Prvo priznanje dobila je 1925. godine nagradom za pesmu „Strepnja” na konkursu časopisa „Misao”. Godine 1985. renovirana je osnovna škola u Brankovini, koju je pohađala Desanka Maksimović i gde je njen otac bio učitelj. Ova škola je nazvana „Desankina škola”, kako ju je narod tokom vremena prozvao. Godine 1988. odlikovana je nagradom „Zlatni venac” makedonskih Večeri poezije u Strugi u saradnji sa Uneskom. Nagrada se dodeljuje jednom pesniku godišnje za celokupan životni rad. Maja 1968. odlikovana je Ordenom Republike sa zlatnim vencem. U Valjevu je, još za njenog života, podignut spomenik Desanki Maksimović. Ovaj spomenik je otkrio Matija Bećković 27. oktobra 1990. godine. Pesnikinja je malo negodovala zbog ovog čina, ali su je ubedili da je to samo spomenik poeziji sa njenim likom. Dana 12. februara 1993. Vlada Srbije je donela odluku da se njeno ime i delo trajno obeleži osnivanjem Zadužbine Desanke Maksimović koja dodeljuje nagradu „Desanka Maksimović”. Odluka Vlade je realizovana inicijativom Ministarstva za kulturu Srbije da Narodna biblioteka bude osnivač i nosilac te institucije.[12] Zadužbina je osnovana 19. marta 1993. Osnivačkim aktom i Statutom naznačava se da zadužbina treba da „stvori uslove za trajno očuvanje i negovanje uspomene na Desanku Maksimović, jednog od najvećih pesnika srpskog jezika 20. veka”. Povodom stogodišnjice njenog rođenja, Uneskov slovenski projekat proglasio je Desanku Maksimović za ličnost kulture u 1998. godini Dana 23. avgusta 2007. otkriven je spomenik Desanki Maksimović u Beogradu u Tašmajdanskom parku. U selu Bogoštica kod Krupnja 2013. godine otvoren je Dom srpske poezije „Desanka Maksimović” u sastavu novoizgrađenog Manastira Svete Trojeručice Hilandarske.

MIHAILO LALIĆ KOMPLET 1-8 Tvrdi povez 1 Zatočnici 2 Prvi snijeg 3 Hajka 4 Raskid 5 Pramen tame 6 Zlo proljeće 7 Lelejska gora 8 Ratna sreća Михаило Лалић (Трепча, 7. октобар 1914 — Београд, 30. децембар 1992) био је црногорски и српски[1][2] књижевник, академик САНУ и ЦАНУ и јунак социјалистичког рада. Биографија Рођен је 1914. године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболео у заробљеничком логору Нађмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаченци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.[3] Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У пролеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.[3] Пре рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“, „Зета“, „Млада култура” и „Наша стварност”.[4] После бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору где га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла немачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је депортован у логор Павлос Мелас, поред војничког гробља Зејтинлик у Солуну у Грчкој. Августа 1944. године, је побегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију, где постаје заменик комесара српског партизанског батаљона. Ту остаје до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.[5] Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње где је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.[4] Од 1946. је дошао у Београд где је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу, а од 1955. прешао је у „Нолит“ где је био уредник до пензионисања 1965. године.[3] Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.[6] Један је од покретача часописа Стварање (1946) и Савременик (1955).[7] За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968.[8] Био је члан и потпредседник Црногорске академија наука и умјетности од 1973. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1986. до 1990, на ту позицију изабран је на Тринаестом конгресу СКЈ. Умро је у Београду 30. децембра 1992. године. Књижевни рад Датотека:Mihailo Lalić 1999 Yugoslavia stamp.jpg поштанска марка из 1999. године Михаило Лалић Као писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада определио за тематику — Други светски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим делима у великој мери бави и Првим светским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања. Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и време, што се примећује већ кроз наслове његових дела. Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке. За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.[3] Награду АВНОЈ-а добио је 1967. године, а Тринаестојулску награду добио је 1970. и 1974. године. Носилац је и неколико одликовања, међу којима су Орден братства и јединства са сребрним венцем (1962), Орден заслуга за народ, Орден југословенске заставе са лентом (1974)[8] и Орден јунака социјалистичког рада, као и Партизанске споменице 1941. По истоименој књизи урађен је сценарио за филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године. Телевизијски филм Пуста земља снимљен је 1981. по Лалићевој приповеци истог назива. Дела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.[6] Овај писац чија су дела дуго година била у уџбеницима и школској лектири последњих година дели неправедну судбину многих писаца левичара чији се уметнички допринос сада често мери кроз идеолошку перспективу.[9] Библиографија Прва Лалићева књига Стазе слободе је била незапажена у доба када је издата, а данас је тражена код колекционара. Стазе слободе, (песме), (1948) Објавио је већи број књига приповедака: Извидница (1948), Први снијег (1951), На Тари (1952), Тајне бистрих вода (1955), На мјесечини (1956), Посљедње брдо (1967), Гости (1967), Пуста земља (1968), Опраштања није било (1994),. Ипак, значајан допринос савременој прози дали су његови романи: Свадба (1950), Зло прољеће (1953), Раскид (1955), 1969), Лелејска гора (1957, 1962), Хајка (1960), Прамен таме (1970), Ратна срећа (1973), Заточници (1976), Докле гора зазелени (1982), Гледајући доље на друмове (1983), Одлучан човјек (1990), Тамара (1992). Издате су и књиге Лалићевих аутобиографских текстова: Прелазни период (1988) — дневничка проза, Прутом по води (1992) — дневничка проза, Epistolae seniles/Старачке посланице (1995) Драме Дани мржње (1984) Поражени (1989) Књига интервјуа Пипави посао списатеља (1997) Књига (збирка) путописно пропагандних чланака: Успут записано (1952) Године 1989 објављена је његова књига „Сам собом“ (Титоград : Удружење књижевника Црне Горе ; Никшић : Универзитетска ријеч). Ради се о књизи руком писаног текста, илустрованој фотографијама из Лалићевог живота, издатој у 999 примерака од којих је сваки нумерисан. Књига „Михаило Лалић — Међуратно књижевно стваралаштво (1935—1941)“ садржи 15 краћих прозних дела, 13 песама и осам књижевних критика, а издата је 2014. године. Други о Михаилу Лалићу Већи број књига различитих писаца се бави Лалићем и његовим делом. У издању Графичког завода из Титограда 1965. године изашла је монографска студија `Михаило Лалић: Повест о људској храбрости` аутора Милоша Бандића посвећена књижевном делу Михаила Лалића. Књига Рајка Оровића „Писма Михаила Лалића Рајку Оровићу“, издата у Подгорици 2002. године, је збирка писама која сведоче како о Лалићевој заинтересованости за теме о којима пише тако и о озбиљности којом је приступао прикупљању грађе за своја дела. У књизи `Лошињска замка` Драгољуба Јанојлића се налази 5 писама које је Михаило Лалић писао своме познанику Милошу Саичићу, као и одговори на њих. Писма су интересантна јер је Лалићев земљак Саичић у току рата био четнички командант и добро илуструју непомирљивост идеологија. У књизи `Лелејске чесме Михаила Лалића` писац Милош Вулевић говори о пријатељевању са Михаилом Лалићем, заједничким путовањима и излетима са великим писцем. Радомир В. Ивановић је написао монографију `Романи Михаила Лалића`. Црногорска академија наука и уметности је издала зборник радова `Михаилу Лалићу у почаст` (Титоград, 1984г.). Референце „Српска књижевност у сто књига — Роман Лелејска гора”. „Јеврем Брковић, Тајна писаћег стола”. „Михаило Лалић — биографија (Зрцало.ме)”. ZRCALO. Приступљено 3. 10. 2014. „Танјуг: Две деценије од одласка Михаила Лалића („Глас јавности“, 29. децембар 2012)”. Приступљено 3. 10. 2014. Михаило Лалић — Пуста земља. 1968 Михаило Лалић — биографија (знање) Хрватска Енциклопедија „Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 3. 10. 2014. Заборав над злим пролећем Спољашње везе Михаило Лалић на Викимедијиној остави. Викицитат има цитате везане за чланак Михаило Лалић. Михаило Лалић на сајту IMDb (језик: енглески) Михаило Лалић: Лелејска гора (цела књига) Тако је говорио Михаило Лалић Михаило Лалић и његови савременици о њему, ТВ емисија из 1984. године Посвета Михаилу Лалићу („Политика“, 24. април 2014) Изворишта поезије и прозе Михаила Лалића („KulturniHeroj“) Завичај се одужује свом одбаченом сину („Вечерње новости”, 9. децембар 2018) З. Јестровић - Књижевна судница Михаила Лалића

Mihailo Lalić Komplet 1 - 8Tvrdi povez1 Zatočnici2 Prvi snijeg3 Hajka4 Raskid5 Pramen tame6 Zlo proljeće7 Lelejska gora8 Ratna srećaМихаило Лалић (Трепча, 7. октобар 1914 — Београд, 30. децембар 1992) био је црногорски и српски[1][2] књижевник, академик САНУ и ЦАНУ и јунак социјалистичког рада.БиографијаРођен је 1914. године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболео у заробљеничком логору Нађмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаченци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.[3]Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У пролеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.[3] Пре рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“, „Зета“, „Млада култура” и „Наша стварност”.[4]После бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору где га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла немачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је депортован у логор Павлос Мелас, поред војничког гробља Зејтинлик у Солуну у Грчкој. Августа 1944. године, је побегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију, где постаје заменик комесара српског партизанског батаљона. Ту остаје до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.[5]Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње где је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.[4] Од 1946. је дошао у Београд где је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу, а од 1955. прешао је у „Нолит“ где је био уредник до пензионисања 1965. године.[3] Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.[6]Један је од покретача часописа Стварање (1946) и Савременик (1955).[7]За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968.[8] Био је члан и потпредседник Црногорске академија наука и умјетности од 1973. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1986. до 1990, на ту позицију изабран је на Тринаестом конгресу СКЈ.Умро је у Београду 30. децембра 1992. године.Књижевни радДатотека:Mihailo Lalić 1999 Yugoslavia stamp.jpgпоштанска марка из 1999. годинеМихаило ЛалићКао писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада определио за тематику — Други светски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим делима у великој мери бави и Првим светским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања.Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и време, што се примећује већ кроз наслове његових дела.Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.[3] Награду АВНОЈ-а добио је 1967. године, а Тринаестојулску награду добио је 1970. и 1974. године. Носилац је и неколико одликовања, међу којима су Орден братства и јединства са сребрним венцем (1962), Орден заслуга за народ, Орден југословенске заставе са лентом (1974)[8] и Орден јунака социјалистичког рада, као и Партизанске споменице 1941.По истоименој књизи урађен је сценарио за филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године. Телевизијски филм Пуста земља снимљен је 1981. по Лалићевој приповеци истог назива.Дела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.[6]Овај писац чија су дела дуго година била у уџбеницима и школској лектири последњих година дели неправедну судбину многих писаца левичара чији се уметнички допринос сада често мери кроз идеолошку перспективу.[9]БиблиографијаПрва Лалићева књига Стазе слободе је била незапажена у доба када је издата, а данас је тражена код колекционара.Стазе слободе, (песме), (1948)Објавио је већи број књига приповедака:Извидница (1948),Први снијег (1951),На Тари (1952),Тајне бистрих вода (1955),На мјесечини (1956),Посљедње брдо (1967),Гости (1967),Пуста земља (1968),Опраштања није било (1994),.Ипак, значајан допринос савременој прози дали су његови романи:Свадба (1950),Зло прољеће (1953),Раскид (1955), 1969),Лелејска гора (1957, 1962),Хајка (1960),Прамен таме (1970),Ратна срећа (1973),Заточници (1976),Докле гора зазелени (1982),Гледајући доље на друмове (1983),Одлучан човјек (1990),Тамара (1992).Издате су и књиге Лалићевих аутобиографских текстова:Прелазни период (1988) — дневничка проза,Прутом по води (1992) — дневничка проза,Epistolae seniles/Старачке посланице (1995)ДрамеДани мржње (1984)Поражени (1989)Књига интервјуаПипави посао списатеља (1997)Књига (збирка) путописно пропагандних чланака:Успут записано (1952)Године 1989 објављена је његова књига „Сам собом“ (Титоград : Удружење књижевника Црне Горе ; Никшић : Универзитетска ријеч). Ради се о књизи руком писаног текста, илустрованој фотографијама из Лалићевог живота, издатој у 999 примерака од којих је сваки нумерисан.Књига „Михаило Лалић — Међуратно књижевно стваралаштво (1935—1941)“ садржи 15 краћих прозних дела, 13 песама и осам књижевних критика, а издата је 2014. године.Други о Михаилу ЛалићуВећи број књига различитих писаца се бави Лалићем и његовим делом. У издању Графичког завода из Титограда 1965. године изашла је монографска студија `Михаило Лалић: Повест о људској храбрости` аутора Милоша Бандића посвећена књижевном делу Михаила Лалића. Књига Рајка Оровића „Писма Михаила Лалића Рајку Оровићу“, издата у Подгорици 2002. године, је збирка писама која сведоче како о Лалићевој заинтересованости за теме о којима пише тако и о озбиљности којом је приступао прикупљању грађе за своја дела. У књизи `Лошињска замка` Драгољуба Јанојлића се налази 5 писама које је Михаило Лалић писао своме познанику Милошу Саичићу, као и одговори на њих. Писма су интересантна јер је Лалићев земљак Саичић у току рата био четнички командант и добро илуструју непомирљивост идеологија. У књизи `Лелејске чесме Михаила Лалића` писац Милош Вулевић говори о пријатељевању са Михаилом Лалићем, заједничким путовањима и излетима са великим писцем. Радомир В. Ивановић је написао монографију `Романи Михаила Лалића`. Црногорска академија наука и уметности је издала зборник радова `Михаилу Лалићу у почаст` (Титоград, 1984г.).Референце„Српска књижевност у сто књига — Роман Лелејска гора”.„Јеврем Брковић, Тајна писаћег стола”.„Михаило Лалић — биографија (Зрцало.ме)”. ZRCALO. Приступљено 3. 10. 2014.„Танјуг: Две деценије од одласка Михаила Лалића („Глас јавности“, 29. децембар 2012)”. Приступљено 3. 10. 2014.Михаило Лалић — Пуста земља. 1968Михаило Лалић — биографија (знање)Хрватска Енциклопедија„Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 3. 10. 2014.Заборав над злим пролећемСпољашње везеМихаило Лалић на Викимедијиној остави.Викицитат има цитате везане за чланак Михаило Лалић.Михаило Лалић на сајту IMDb (језик: енглески)Михаило Лалић: Лелејска гора (цела књига)Тако је говорио Михаило ЛалићМихаило Лалић и његови савременици о њему, ТВ емисија из 1984. годинеПосвета Михаилу Лалићу („Политика“, 24. април 2014)Изворишта поезије и прозе Михаила Лалића („KulturniHeroj“)Завичај се одужује свом одбаченом сину („Вечерње новости”, 9. децембар 2018)З. Јестровић - Књижевна судница Михаила Лалића1/32

CORPUS HERMETICUM Naslov Corpus Hermeticum / [priredio i preveo Dušan Đorđević Mileusnić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2015 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Knjižarsko-izdavačka zadruga Baraba, 2015 (Beograd : Alta Nova) Fizički opis 125 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Đorđević Mileusnić, Dušan Zbirka Bibliotheca Hermetica ; knj. 1 ISBN 978-86-80058-01-6 (karton) Sadržaj: I (Propoved) Hermesa Trismegistusa: Poimandres II III Tajna propoved Hermesova IV Propoved Hermesa Tatu: Krater ili monada V Propoved Hermesa Tatu, sinu njegovom: Da bog je nevidljiv i da potpuno je vidljiv VI Da je ono dobro jedino u bogu i nigde drugde VII Da najveće zlo u ljudi jeste neznanje o bogu VIII Da nijedna od stvari koje jesu nije uništena, i da greše oni koji kažu da promene jesu smrt i razorenje IX O razumevanju i opažanju čulima: (Da ono lepo i ono dobro jesu jedino u bogu i nigde drugde) X (Propoved) Hermesa Trismegistusa: Ključ XI Um Hermesu XII Propoved Hermesa Trismegistusa: O umu svemu zajedničkom, izgovorena Tatu XIII Tajni dijalog Hermesa Trismegistusa na planini sa sinom Tatom: O ponovnom rođenju, i o obećanju da se ćuti XIV Od Hermesa Trismegistusa Asklepiusu, zdravlju uma XVI Objašnjenja Asklepiusa Kralju Amonu o bogu, tvari, poroku, usudu, suncu, duhovnom jestestvu, božanskom jestestvu, ljudskom rodu, uređenju obilnosti, sedam zvezda, i ljudskom rodu shodno slici XVII XVIII O duši ometenoj uzbuđenostima tela »O kad bi mogla da ti izrastu krila i da odletiš u vazduh, uzdigneš se između zemlje i neba da vidiš čvrstu zemlju, tečno more, reke koje teku, gipki vazduh, prodirnu vatru, obrtanje zvezda, i nebo što juri po svojoj osi oko istih tačaka. O, ovo je najsrećniji prizor za videti, dete moje, imati viđenje svega ovoga u jednom trenu, videti nepokretni postav u pokretu i ono nevidljivo kako je učinjeno vidljivim preko stvari koje ono pravi! To je poredak kosmosa, i to je kosmos poretka.« iz spisa: (V) »Propoved Hermesa Tatu, sinu njegovom: Da bog je nevidljiv i da potpuno je vidljiv« Odlično očuvana knjiga, kao nova. cs

Mihailo Lalić Komplet 1 - 8Tvrdi povez1 Zatočnici2 Prvi snijeg3 Hajka4 Raskid5 Pramen tame6 Zlo proljeće7 Lelejska gora8 Ratna srećaМихаило Лалић (Трепча, 7. октобар 1914 — Београд, 30. децембар 1992) био је црногорски и српски[1][2] књижевник, академик САНУ и ЦАНУ и јунак социјалистичког рада.БиографијаРођен је 1914. године у Трепчи код Андријевице у сеоској породици од оца Тодора и мајке Стане рођене Бајић. Рано је остао без родитеља. Мајка је умрла током епидемије шпанске грознице 1918. године, а отац је оболео у заробљеничком логору Нађмеђер у Аустроугарској (данашњој јужној Словачкој) и умро од туберкулозе 1921. године. Брат Душан из очевог другог брака умро је као заробљеник у Пјаченци у Италији. Маћеха Јаглика и стриц Милутин помогли су му да се школује.[3]Четвороразредну основну школу завршио је у Трепчи (1921—1925), а затим гимназију у Беранама (1925—1933). У јесен 1933. уписао је Правни факултет у Београду где је остао до Априлског рата 1941. године. Политички се ангажовао и постао члан СКОЈ-а 1935. године, потом члан КПЈ 1936. У пролеће 1938. године као секретар илегалне студентске народне омладине ухапшен је у Београду и остао у истражном затвору (Главњача) и судском затвору (Ада Циганлија) близу 6 месеци, а јула и августа 1940. био је у затвору у Андријевици. Оба пута га је Суд за заштиту државе пустио на слободу због недостатка доказа.[3] Пре рата је своје прве радове, песме и краће приповетке, објављивао у новинама „Студент“, „Политика“, „Правда“, „Зета“, „Млада култура” и „Наша стварност”.[4]После бомбардовања Београда 1941. године отишао је у Црну Гору где га је затекла окупација земље. Учествовао је у припремама устанка, као и у самом устанку. Током лета 1942. заробили су га четници и одвели у колашински затвор. У затвору је остао од 2. септембра 1942. до 15. маја 1943. године, када је дошла немачка војска и одвела у заробљеништво и затворенике и четнике. После тога је депортован у логор Павлос Мелас, поред војничког гробља Зејтинлик у Солуну у Грчкој. Августа 1944. године, је побегао из логора и ступио у грчке партизане на Халкидикију, где постаје заменик комесара српског партизанског батаљона. Ту остаје до новембра 1944. када је ова јединица враћена бродом у Југославију.[5]Почетком децембра 1944. упућен је на Цетиње где је радио у листу „Побједа“, а потом руководио Танјугом у Црној Гори.[4] Од 1946. је дошао у Београд где је радио као уредник у „Борби“, са прекидима до 1955. године. Током 1952. и 1953. боравио је у Паризу, а од 1955. прешао је у „Нолит“ где је био уредник до пензионисања 1965. године.[3] Од 1965. до смрти живео је као професионални књижевник, наизменично у Београду и у Херцег Новом.[6]Један је од покретача часописа Стварање (1946) и Савременик (1955).[7]За дописног члана Српске академије наука и уметности изабран је 5. децембра 1963, а за редовног члана 7. марта 1968.[8] Био је члан и потпредседник Црногорске академија наука и умјетности од 1973. године. Био је члан Централног комитета Савеза комуниста Југославије од 1986. до 1990, на ту позицију изабран је на Тринаестом конгресу СКЈ.Умро је у Београду 30. децембра 1992. године.Књижевни радДатотека:Mihailo Lalić 1999 Yugoslavia stamp.jpgпоштанска марка из 1999. годинеМихаило ЛалићКао писац Михаило Лалић се на почетку књижевног рада определио за тематику — Други светски рат и географско поднебље — Црну Гору, док се у каснијим делима у великој мери бави и Првим светским ратом. Књижевно стваралаштво почео је књигом песама „Стазама слободе“ 1948. године, али се убрзо затим окренуо прози која је постала једина форма његовог уметничког изражавања.Враћао се својим завршеним приповеткама и романима и прерађивао их. Тако је роман „Раскид“ после четрнаест година доживео прераду уз знатне измене у нарацији, избору ликова и њиховој структури. Другу верзију је доживео и роман „Лелејска гора“, а развијањем приповетке „Прамен таме“ настао је истоимени роман. Кључне категорије Лалићевих романа су људи, простор и време, што се примећује већ кроз наслове његових дела.Међу његовим књижевним делима посебно се издваја роман „Лелејска гора“ који је био део ђачке лектире. У дневничкој прози „Прелазни период“ (1988) објашњавао је природу и порекло „лелејства“. Пошто је цитирао Шатобријанову мисао да је „у свим земљама природна пјесма човјекова тужна“, Лалић наставља: Не знам је ли веселије код других, али код Црногораца и осталих Динараца баш је тако, зато сам их и назвао лелејцима, признајући да сам и ја један од њих. Ту вазда сретнем динарску тугу и питам се: је ли она само зла слутња, или је дуго искуство научило наше људе да су нам сва радовања варке.За роман „Лелејска гора“ добио је „Његошеву награду“ 1963. године као њен први добитник, као и Нолитову награду. За роман „Ратна срећа“ добио је НИН-ову награду 1973. године, као и прву награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у Србији. Награду „21. јул“, највише признање општине Беране, добио је 1962. године када је и установљена. За роман „Хајка“ добио је Октобарску награду града Београда. За роман „Зло прољеће“ добио је награду Савеза књижевника Југославије, а за прву верзију романа „Лелејска гора“ добио је награду Удружења књижевника Србије.[3] Награду АВНОЈ-а добио је 1967. године, а Тринаестојулску награду добио је 1970. и 1974. године. Носилац је и неколико одликовања, међу којима су Орден братства и јединства са сребрним венцем (1962), Орден заслуга за народ, Орден југословенске заставе са лентом (1974)[8] и Орден јунака социјалистичког рада, као и Партизанске споменице 1941.По истоименој књизи урађен је сценарио за филм „Свадба“ 1973. године у режији Радомира Шарановића. Осим тога екранизовани су му романи „Лелејска гора“ 1968. и „Хајка“ 1977. године. Телевизијски филм Пуста земља снимљен је 1981. по Лалићевој приповеци истог назива.Дела су му превођена на више страних језика, укључујући бугарски, чешки, словачки, пољски, руски, румунски, литвански, дански, немачки, енглески.[6]Овај писац чија су дела дуго година била у уџбеницима и школској лектири последњих година дели неправедну судбину многих писаца левичара чији се уметнички допринос сада често мери кроз идеолошку перспективу.[9]БиблиографијаПрва Лалићева књига Стазе слободе је била незапажена у доба када је издата, а данас је тражена код колекционара.Стазе слободе, (песме), (1948)Објавио је већи број књига приповедака:Извидница (1948),Први снијег (1951),На Тари (1952),Тајне бистрих вода (1955),На мјесечини (1956),Посљедње брдо (1967),Гости (1967),Пуста земља (1968),Опраштања није било (1994),.Ипак, значајан допринос савременој прози дали су његови романи:Свадба (1950),Зло прољеће (1953),Раскид (1955), 1969),Лелејска гора (1957, 1962),Хајка (1960),Прамен таме (1970),Ратна срећа (1973),Заточници (1976),Докле гора зазелени (1982),Гледајући доље на друмове (1983),Одлучан човјек (1990),Тамара (1992).Издате су и књиге Лалићевих аутобиографских текстова:Прелазни период (1988) — дневничка проза,Прутом по води (1992) — дневничка проза,Epistolae seniles/Старачке посланице (1995)ДрамеДани мржње (1984)Поражени (1989)Књига интервјуаПипави посао списатеља (1997)Књига (збирка) путописно пропагандних чланака:Успут записано (1952)Године 1989 објављена је његова књига „Сам собом“ (Титоград : Удружење књижевника Црне Горе ; Никшић : Универзитетска ријеч). Ради се о књизи руком писаног текста, илустрованој фотографијама из Лалићевог живота, издатој у 999 примерака од којих је сваки нумерисан.Књига „Михаило Лалић — Међуратно књижевно стваралаштво (1935—1941)“ садржи 15 краћих прозних дела, 13 песама и осам књижевних критика, а издата је 2014. године.Други о Михаилу ЛалићуВећи број књига различитих писаца се бави Лалићем и његовим делом. У издању Графичког завода из Титограда 1965. године изашла је монографска студија `Михаило Лалић: Повест о људској храбрости` аутора Милоша Бандића посвећена књижевном делу Михаила Лалића. Књига Рајка Оровића „Писма Михаила Лалића Рајку Оровићу“, издата у Подгорици 2002. године, је збирка писама која сведоче како о Лалићевој заинтересованости за теме о којима пише тако и о озбиљности којом је приступао прикупљању грађе за своја дела. У књизи `Лошињска замка` Драгољуба Јанојлића се налази 5 писама које је Михаило Лалић писао своме познанику Милошу Саичићу, као и одговори на њих. Писма су интересантна јер је Лалићев земљак Саичић у току рата био четнички командант и добро илуструју непомирљивост идеологија. У књизи `Лелејске чесме Михаила Лалића` писац Милош Вулевић говори о пријатељевању са Михаилом Лалићем, заједничким путовањима и излетима са великим писцем. Радомир В. Ивановић је написао монографију `Романи Михаила Лалића`. Црногорска академија наука и уметности је издала зборник радова `Михаилу Лалићу у почаст` (Титоград, 1984г.).Референце„Српска књижевност у сто књига — Роман Лелејска гора”.„Јеврем Брковић, Тајна писаћег стола”.„Михаило Лалић — биографија (Зрцало.ме)”. ZRCALO. Приступљено 3. 10. 2014.„Танјуг: Две деценије од одласка Михаила Лалића („Глас јавности“, 29. децембар 2012)”. Приступљено 3. 10. 2014.Михаило Лалић — Пуста земља. 1968Михаило Лалић — биографија (знање)Хрватска Енциклопедија„Биографија на сајту САНУ”. Архивирано из оригинала на датум 3. 3. 2016. Приступљено 3. 10. 2014.Заборав над злим пролећемСпољашње везеМихаило Лалић на Викимедијиној остави.Викицитат има цитате везане за чланак Михаило Лалић.Михаило Лалић на сајту IMDb (језик: енглески)Михаило Лалић: Лелејска гора (цела књига)Тако је говорио Михаило ЛалићМихаило Лалић и његови савременици о њему, ТВ емисија из 1984. годинеПосвета Михаилу Лалићу („Политика“, 24. април 2014)Изворишта поезије и прозе Михаила Лалића („KulturniHeroj“)Завичај се одужује свом одбаченом сину („Вечерње новости”, 9. децембар 2018)З. Јестровић - Књижевна судница Михаила Лалића1/32

IZAZOV U SUMRAK - Lisa klejpas Izdavač:BDR MEDIA Beograd Broj strana:231 Pismo:Latinica Povez:MEK,BROŠIRAN Format: 21 x 15 cm Godina izdanja:2022 Opis Nakon treće sezone u Londonu, Popi Hatavej je bila ubeđena da je to kraj njenog devojaštva. Šarmantni Majkl Bejning joj je izjavio ljubav i Popi je bila očarana. Poslednje pismo koje joj je poslao, nesrećnim slučajem je završilo u šapama nestašnog ljubimca njene sestre, pa je Popi jureći ga, završila u tajnom prolazu Ratlidž hotela. Da nevolja bude još gora, u istom prolazu našao se i šarmantni beskrupulozni zavodnik i vlasnik hotela Hari Ratlidž. Oprostio joj je što se šunjala, ali joj je ukrao poljubac. Iz straha da će biti osramoćena, Popi ga moli za diskreciju i on pristaje, ali ne prestaje da razmišlja o inteligentnoj lepotici. Kada Bejning pod pritiskom porodice odbaci Popinu ljubav, Ratlidž shvata da je to izazov kome ne može da odoli: da zavede devojku slomljenog srca i da je ubedi da se uda za njega. Upuštajući se u zavođenje, nije ni slutio da će biti pobeđen u igri koju je sam smislio… Stanje kao nova L.1,O,1.P.3.

LIN PIKNET KLAJV PRINS OTKROVENJE TEMPLARA - tajanstveni čuvari pravog Hristovog identiteta Prevod - Vlada Stojanović Izdavač - Editor, Beograd Godina - 2005 484 strana 21 cm ISBN - 86-7710-102-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Uvod JERETIČKE NITI 1: Tajni kod Leonarda da Vinčija 2: U podzemlju 3: Magdaleninim stopama 4: Prestonaoblast jeresi 5: Čuvari Grala 6: Templarsko nasleđe 7: Seks: vrhunski sakrament 8: `Ovo je strašno mesto` 9: Neobično blago 10: Plivanje podzemnom strujom MREŽA ISTINE 11: Jevanđeljske neistine 12: Žena koju je Isus ljubio 13: Sin boginje 14: Jovan Hrist 15: Sledbenici kralja svetlosti 16: Vrhunska jeres 17: Iz Egipta Prilog broj 1. Evropsko slobodno zidarstvo Prilog broj 2. Ren-le-Šato i „Grob gospodnji` Primedbe i napomene Odabrana bibliografija `Istražujući Leonarda da Vinčija i Torinski pokrov, Lin Piknet i Klajv Prins bili su zatečeni tragovima na koje su naišli u delima velikog renesansnog umetnika i naučnika koji kao da su upućivali na postojanje tajne podzemne religije. Sledeći nagoveštaje neprekidnog postojanja te religije pronašli su u londonskoj crkvi iz dvadesetog veka. Ovo je bio samo početak potrage koja će autore odvesti kroz vreme i prostor do srca evropskog okultizma i mračne istorije misterioznih udruženja poput slobodnih zidara, katara i vitezova templara. Istraživali su pozadinu poznatih činjenica. Put ih je vodio ka idejama i verovanjima iz prvog veka naše ere i novom, šokantnom pogledu na stvarni karakter i motive navodnog osnivača hrišćanstva, kao i na ulogu Jovana Krstitelja i Marije Magdalene. U tom poduhvatu, otkrili su skrivenu istoriju sačuvanu kroz vekove, čije završno poglavlje može uzdrmati same temelje crkve.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Lynn Picknett Clive Prince The Templar Revelation