Leo Martin - Pesme Mog Zivota 2 Originalno izdanje. Made in Yugoslavia Novo, neotpakovano, u celofanu! Spisak pesama: 01 Pusti Neka Svetla Gore 5:39 02 Ne Idi Ljubavi 2:36 03 Sedam Godina 3:48 04 Ima Vremena 3:37 05 Ne Čekam Te 3:58 06 Ljubavna Pesma 2:55 07 Draga 3:49 08 Rulet Života 4:06 09 Ljubav Se Ljubavi Daje 3:37 10 Pronađi Za Mene Jedno Mesto 3:35 11 Odlazim 2:56 12 Čuvaj Se 3:33 13 Oktobarske Kiše 2:53 14 Srećan Put 4:00 15 Prva Ljubav 3:21 16 Ipak Samo Si Žena 3:30 Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop, chanson, schlager pvs3r0

Boba Stefanovic - Boba Stefanovic Originalno izdanje sa bukletom. Knjizica ima 4 strane. Made in Yugoslavia Ocuvanost CD: 5- Omot/knjizica: 5 Spisak pesama: 01 Obriši Suze Draga 02 Bolno Srce Plače 03 Moja Ljubljena 04 Ruže 05 Čuvaj Se Vatre 06 Klečim I Molim 07 Hiljadu Mandolina 08 Vrati Mi Snove Za Dvoje 09 Rock`n`Roll Medley 10 Jesabel 11 My Little One 12 I`m Living So Alone 13 Čovek Sa Gitarom 14 Konstantna Šema 15 Dok Te Ljubi On 16 Kažu Mi Da Si Još Uvek Sama 17 Oprosti 18 Koliko Te Volim 19 Živim Tako Sam 20 Ona, Ona, Ona Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock, schlager

Dan D & Simfonicni Orkester RTV Slovenija - Dan 202 Originalno izdanje sa bukletom na preklop, zadrzi CD i DVD (digipak). DVD: Pal Made in Slovenia Ocuvanost CD: 5 DVD: 5 Knjizica: 4++ (na prednjoj strani u donjem cosku par sitnih oderotinica) Omot: 5 Spisak pesama: 01 Rožice [Featuring Grant Austin] 02 Jutranja 03 Moj Problem 04 Halo 05 Roke [Featuring Polona Kasal] 06 Love Song 07 Google Me 08 Novo Sonce 09 San San 10 Sirena [Featuring Ditka Haberl] 11 Le Naprej 12 Sla [Featuring Gal Gjurin, Severa Gjurin] 13 Tomi, Čuvaj Se 14 Čas 15 Tiho [Featuring Borut Marolt] 16 Put Slonova 17 Voda [Featuring Tomi M.] 18 Čakamo Stanje mozete videti na slikama. Zanrovi: pop rock pvs3r12

NEOTPAKOVAN Format: CD, Compilation Country: Croatia Released: JUGOTON-CROATIA RECORDS 2017 Genre: Electronic Style: New Wave, Synth-pop Tracklist 1 Program Tvog Kompjutera 4:16 2 Soba 23 4:12 3 Čuvaj Se 3:54 4 Ja Sam Lažljiva 4:03 5 Ti I Ja 4:02 6 Dvadeset I Osam Minuta Do Pet 2:56 7 Tek Je Sedam Sati 3:47 8 Pijane Ulice 3:35 9 Doba Noćnih Kiša 4:19 10 Bengalski Tigar 4:07 11 Bio Sam Dijete 3:38 12 Budi Tu 2:48 13 Miris Krila Anđela 4:18 14 Telefon 4:11 15 Noć 4:50 16 Sačuvaj Nešto 4:37 17 Dio Refrena 4:33 18 Oaze Snova 5:27 19 Voli Me Još Ovu Noć 4:57 Companies, etc. Made By – Sony DADC Austria Credits A&R [Publisher] – Želimir Babogredac Design – Ivo T. Montina* Editor – Domagoj Šiljeg Photography By – Bachrach & Krištofić Notes Digipak

Kemal Malovcic - Gdje si sada leptirice moja/Nevernice moja CD 1 01. Kemal Malovcic - Ako mozes preboli me 02. Kemal Malovcic - Gde si sada leptirice moja 03. Kemal Malovcic - Ti ne zivis u mom domu 04. Kemal Malovcic - Sve dok zivim ja cu te pamtiti 05. Kemal Malovcic - U mom srcu nadji svoje mesto 06. Kemal Malovcic - Dva me sunca grejase do danas 07. Kemal Malovcic - Lep je zivot ko zna da ga zivi 08. Kemal Malovcic - Jos na klupi srca stoje 09. Kemal Malovcic - Fatima 10. Kemal Malovcic - Dovidjenja ja nemam strpljenja 11. Kemal Malovcic - Nije on za tebe 12. Kemal Malovcic - Voli me, voli 13. Kemal Malovcic - Nije meni sto se drustvo zeni 14. Kemal Malovcic - Ukrao sam devojku 15. Kemal Malovcic - Moje su oci dve krupne suze 16. Kemal Malovcic - Sedi, tu je mesto tvoje CD 2 01. Kemal Malovcic - Stiglo pismo od rodjenog brata 02. Kemal Malovcic - U trenutku pravom sudbina te posla 03. Kemal Malovcic - Kog se plasis, stidljiva devojko 04. Kemal Malovcic - Bosna pjeva i pjevace 05. Kemal Malovcic - Cuvaj draga, nasu cerku 06. Kemal Malovcic - Idi druze, svome rodnom kraju 07. Kemal Malovcic - Sine, sine 08. Kemal Malovcic - Kunem tebe i tvoje vencanje 09. Kemal Malovcic - Ti ne placi stara majko 10. Kemal Malovcic - Nevernice moja 11. Kemal Malovcic - Skitnica 12. Kemal Malovcic - Jedna noc neverstva 13. Kemal Malovcic - Rastanak, rastanak 14. Kemal Malovcic - Sana 15. Kemal Malovcic - Suzana ljubavi 16. Kemal Malovcic - Trazim pravu ljubav CD-ovi 4+ ,SAMO SITNE POVRŠINSKE LINIJE Omot 4+ Na kutiji su vidljivi tragovi korišćenja

Autor: Čedomir Petrović Godina izdanja: 2011. Br. str.: 236 Povez: Tvrd Format: 140mm x 210mm Pismo: Latinica Opis Moj život sa Agatonom Jedan pas i jedan čovek ponovo će potvrditi svima znanu istinu da se prijateljstvo između ta dva stvorenja od davnina smatra pravim. Junak ovog romana nije običan pas već svojeglavi francuski buldog koji zna da govori i koji dolaskom u dom svog budućeg vlasnika u njegov dotad sumorni život unosi ljubav i sreću. Napisan u duhu dobrih starih Diznijevih crtanih filmova na kojima smo svi odrastali, ovaj roman za decu i odrasle priča je o pravoj ljubavi i prijateljstvu. Nekada davno pročitao sam da je slika dečaka i psa najdirektnija aluzija na sreću i prijateljstvo. Verujem u to. Više sam vremena u detinjstvu proveo sa psima nego s ljudima. I nimalo se ne osećam uskraćenim zbog toga. Svi veliki pisci jedan deo svog opusa posvetili su psima – Mark Tven, Jesenjin, Hemingvej… Roman Moj život sa Agatonom nije samo basna u kojoj životinje pričaju ljudskim jezikom. Njene alegorične niti sežu ka nepoznatim i neizrečenim istinama. Ovo je roman o velikim istinama koje čuvaju mali ljudi i koje su duboko zapletene u svetu „najboljih čovekovih prijatelja” – pasa. Zato šaroliki svet pasa i neobičnih ljudi koji defiluju ovim romanom nije pozadina književne radnje već svet po sebi. Skup karaktera koji se očitavaju u ljudima i psima, životu i njegovoj projekciji u svet…

Pred nama je lepa kuća s belim žaluzinama, keramičkim petlom na krovu i trešnjom u bašti. Ali porodica ne može sebi više da priušti tu kuću, zbog kredita i neredovnih prihoda. Moraće da je proda i da se evakuiše, dok ne bude prekasno. Junakinja, koja uzima stvar u svoje ruke, vrlo brzo uvidi da to neće ići tako lako, jer se naš prosperitetni svet zaglavio. Možemo li uopšte da izađemo iz začaranog kruga u kome smo se našli? Prodaja svog doma otvara šira pitanja o društvenoj krizi, koja vrlo lako može da preraste i u porodičnu krizu. U ovom sočnom romanu, punom pomalo gorkog humora, mnogi čitaoci i čitateljke prepoznaće sebe. Kako je naivno bilo verovati da sve treba imati odmah, „da te život ne bi pretekao“. Ali plan jeste bio dobar. „Pročitao. Nisam zapalio nijednu cigaretu. Da je roman sto strana duži, odvikao bih se od pušenja. Biće ovo bestseler.“ — Marsel Štefančič, slovenački filmski kritičar, novinar i publicista „Kuća Ivane Đilas je duhovita i potresna priča o zamkama u koje se uhvatila naša generacija. Svojom izuzetnom strukturom, duhovitom neposrednošću i surovom iskrenošću drži te dok je ne pročitaš do poslednjeg slova.“ — Barbara Cerar, slovenačka glumica „Kuća je upravo toliko fikcija da sa užitkom utonemo u njenu priču, a istovremeno upravo toliko to nije da u nama bar malo izaziva jezu.“ — Tomaž Bešter, Konteksti „Kuća nije samo priča o kreditu. To je takođe kritika potrošačkog društva, koje želi sve osim računa odmah. To je priča o snovima na koje su nas ’navukli’, da treba imati karijeru, kuću, decu, psa, uprkos tome što ništa od toga ne možemo sebi da priuštimo. ’Kako je nezrelo u prvom poluvremenu doneti odluke za ceo život, i biti ubeđen da ćeš se sa njima slagati sledećih trideset godina’.“ — Mateja Arnež, Koridor ± Naslov: Kuća Izdavač: Booka Store Strana: 187 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 20 cm Godina izdanja: 2018 ISBN: 978-86-80830-02-5

Приповедач врло топло, искрено, исповедно и психолошки продубљено даје низ веродостојних сличица везаних за једно београдско детињство током 1957–1967. године. Као што писац у предговору каже, сећање је непоуздано и обоји нешто светлијим, а нешто тамнијим тоновима. Поред неоспорних књижевних вредности, течног, лепог и свима приступачног казивања, ова књига је значајна зато што искрено говори о осетљивости и рањивости малог дечака, о туги и усамљености и поред срећног породичног живота и првим животним искуствима. Нижу се слике: безазлени дечак је из наивности украо лилихип, суочио се са појмом својине, доживео је насиље од стране старијег дечака, имао је први напад егоизма. Први кораци су му били болни, као што каже писац. Волођа је осетио стид и грижу савести. О свему томе Пирожков пише необично надахнуто, с понирањем у дечију психологију. Нарочито је тешко кад се мало дете суочи са смрћу, прво пса, затим баке и деке, што је и крај Волођиног детињства. Наравно, с тим иде и прва љубав, филмске опсене и усмерење према забавној музици. „Волођино детињство“ може не само да нађе пут до сваког чиста срца, него је реч о књижевним вредностима које могу да се пореде с делом сваког значајног српског писца који је писао пр озу за децу и о децо, рецимо Иве Андрића, Бранка Ћопића, Данила Киша или Зорице Кубуровић. Ту литературу не читају само деца него и одрасли и са те стране се Пирожков одлично укључио у ову традицију. Мало је европских писаца који могу да остваре оно што је остварио Андрић, али Пирожков се својим суптилним понирањем у трауме и непријатности (чак и потрес мозга) малог Волође књижевно, до извесне мере, приближио великом Андрићу. Данко Стојић „Волођино детињство“ је намењено и прилагођено деци, јер поседује неопходну ноту дидактичности, сензибилитета и пријемчивости, али и родитељима да боље разумеју децу и схвате кроз шта све она пролазе у нимало једноставном процесу одрастања, да се присете својих раних неспоразума и пронађу изгубљено време. Питамо се: какви би били наши животу да није тог свесног заборава првих мучних и болних спознаја, а опет, какви бисмо људи били без ог семнтиментума минулих времена и давних светова што и даље живе у нама, да није те недужности и дечијег шарма који нас и дан-данас чувају и бране од суровог света? Збиља, шта бисмо без тих слатко-горких сећања, што блистају као дијаманти из пепела срушених светова, греју нас својим пламичцима, бацајући из прошлости сетну светлост на наше животе? Драган Станишић Наслов: Волођино детињство Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 89 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: - cm Година издања: 2017 ИСБН: 978-86-515-1313-1

TOPOVI I SLAVUJI - Vlado Dijak Izdavač: Džepna knjiga Br.121 Sarajevo. 1958 156 str 14.03.2017. - 18:10Email Pošalji prijateljuPrint Verzija za štampuKomentara (0)Moji saputnici: Vlado Dijak od bačve Rokolo 21 B Proslavio se pesmom `Selma` koju je napisao Vlado Dijak: Goran Bregović Photo: Zoran Trbović/XXZ Ambasador boema Piše: Savo Petrović Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana og dana u službenoj pošti u Redakciju regionalnog lista ``Glas komuna`` u Doboju stigla je jedna neobična dopisnica. Na mjestu gdje je trebalo da stoji adresa bila je nalijepljena moja slika ispod koje je napisan broj pošte i ime grada – 74.000 Doboj. Okrenuo sam dopisnicu i pročitao: Zdravo druže Savo / Glasa komuna glavo / Pozdravlja te čika Vlado / što rakiju pije rado. Čuvao sam tu dopisnicu mnogo godina. Napisao ju je Vlado Dijak, novinar Radio Sarajeva, pjesnik, pisac, humorista, čovjek vedrine i dobrote poslije jedne posjete Doboju i Redakciji ``Glasa komuna``. Ovaj najpoznatiji jugoslovenski humorista i satiričar, boem i ljubitelj dobre kapljice, slao je dopisnice prethodnih godina i dvojici nekadašnjih urednika lista – Rajku Skvarici i Feridu Čehiću. Vladu sam prvi put susreo kao novinar početnik i od tada sam se radovao svakom susretu sa pjesnikom čije ste pjesme ``Selma`` (``Bijelo dugme``) ili `` Stanica Podlugovi`` (Zdravko Čolić) ili ``Čisti bijeli snijeg`` (Arsen Dedić) ili ``Betonska brana`` (``Indeksi``) sigurno i vi pjevušili. Pjesma ``Selma`` bila je jugoslovenski hit sedamdesetih godina dvadesetog vijeka, a posvećena je Selmi Borić u koju je 1949. godine pjesnik bio zaljubljen. Nas trojica urednika objavljivali smo njegove kratke, ali izuzetno lijepo napisane lirske priloge – crtice i humoreske. Vlado Dijak rođen je Brezovom Polju, kod Brčkog, 1925. godine, sa sedamnaest godina je otišao u partizane, poslije rata zavšio je Gimnaziju u Banjaluci i počeo da studira književnost u Zagrebu, ali se vratio u Banjaluku i postao novinar u listu ``Glas``. Tu je radio nekoliko godina i zbog nemirnog, ali bogatog duha i slobodnog ponašanja bio praktično protjeran iz Banjaluke. Srećom, Radio Sarajevo je prihvatilo ovog vrsnog novinara, pjesnika i književnika koji je objavio knjige pjesama ``Ambasador boema``, ``Partizanske pjesme`` i ``Ljubičasti kišobran`` i tri romana ``Kafana San``, ``Topovi i slavuji i ``Crni konj``. Čovjek pun vrlina, često stavljan na iskušenja i muke, ubacivan u vihore i oluje, nalazio je spas u pisanju i pijuckanju, bio je najveći bosanskohercegovački boem i najmiroljubiviji pijanac na svijetu. Imao je snage da preboli stradanja i radi ono što je radio Isus Hrist: da herojski podnosi patnje i bol i dođe do radosti u životu i vedrine u svom pisanju. Zbog siromaštva nije mogao da završi studije, a poslije Informbiroa bio je lažno oklevetan i proveo neko vrijeme na Golom otoku. Nakon rada u Banjaluci i protjerivanja iz Redakcije, smogao je snage da svoj talenat iskaže i obogati stvaralaštvo pisanjem pjesama, romana i radom u novinarstvu. I ostao je čvrst, i čist kao kristal i u mladosti i u zrelom dobu. U novoj sredini, u glavnom gradu Bosne i Hercegovine, brzo je napredovao i postao jedan od stubova Radio Sarajeva. Vedrinu svog duha pokazivao je ne samo u svojim humoreskama i satirama, nego i u ophođenju sa ljudima. Bezbroj je anegdota i šala koje je i sam stvarao i koje su ga pratile u životu. Kad se ustalio u Sarajevu i dobio stan iznad kafane ``San``, poslao je dopisnicu na adresu Redakcije ``Glasa`` u Banjaluci. I tu je zakačio svoju bivšu direktoricu, drugaricu Savku Bastu, a bogami i kolege: Savka Basta lijepa kao krasta / Svi se Savke Baste plaše/ jebaće vam majke vaše! Ne znam kako su reagovali direktorica i tadašnji novinari u Banjaluci, ali mu više nisu mogli nauditi. Vlado je nastavio da gradi svoju sjajnu karijeru novinara i pisca. Jednu od brojnih zgoda zabilježio je književni kritičar, nekada novinar sarajevskog lista ``Zadrugar``, Branko Stojanović opisujući kako je Vlado Dijak trebalo da napravi intervju sa predsjednicom Opštinskog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda u Goraždu. Redakcija Radio Sarajeva uputila je Dijaka na ovaj važan zadatak sa vozačem čije je ime Salko i to u specijalnim kolima – tada skupocjenom ``volgom``. Zadatak je bio da se uradi portret uspješne žene u politici. Neuobičajeno za političarke, predsjednica je bila vrlo zgodna i atraktivna žena i Vlado Dijak, pomalo već ``pod gasom``, nije mogao da odoli i zatražio je od nje da mu malčice dadne one ženske stvari! Bio je to neviđen skandal! Predsjednica je odmah obavijestila direktora Radio Sarajeva, i sve republičke rukovodioce. I urlala na sva zvona: koga su tu oni poslali njoj, važnom političkom faktoru, ženi koja je mnogo doprinijela razvoju opštine… Molim vas lijepo, pijani novinar traži od nje ono što ona skriva među nogama? Odmah se sastao Kolegijum direktora i urednika, Dijak je ``izriban`` i natjeran da istog trenutka svojeručno napiše duboko izvinjenje drugarici predsjednici u Goraždu. Prije toga, upitali su ga ko ga je ovlastio da od drugarice predsjednice traži – pičke. - Izvinite, drugovi –smireno je odgovorio Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Vlado je napisao izvinjenje, a drugovi nisu stigli da to pogledaju i vozač Salko odjurio je u Goražde da pismo uruči predsjednici i izvine se u ime Radio Sarajeva. Pismo je bilo kratko, samo jedna rečenica: ``Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko``! Epilog ovog ponovljenog skandala završio je tako da je Vlado Dijak prebačen iz Redakcije Društveno-političkog života u Redakciju zabavnog programa. Izgleda da je Vlado imao zaštitu jednog od vodećih republičkih funkcionera – Đure Pucara koji ga je pozvao na kratki razgovor. Kao što i priliči, Vlado Dijak se svečano obukao, čak je stavio i kravatu. U prijemnoj kancelariji, sekretarica mu je rekla da je planirano da razgovor traje dva minuta i da se to mora poštovati. U tom trenutku, drug Pucar je otvorio vrata i pozvao svog ratnog druga da uđe prethodno rekavši da skine kravatu jer se vidi da mu smeta. Taj razgovor nije trajao dva minuta nego dva sata, a sekretarica je donijela kafu i čak rakiju za tako važnog gosta što se ranije nikada nije desilo u ovom kabinetu. Na kraju je Đuro Pucar reče Dijaku: - Pa, dobri moj Vlado, rijetko se viđamo, volio bih da se malo češće sretamo i razgovaramo… - E, moj druže Đuro, ne vjerujem da ćemo se češće viđati nego do sada: ja ne dolazim u Centralni komitet, a ti ne zalaziš u kafane, pa nismo u mogućnosti da se sretamo. Vlado Dijak je često nagrađivan za svoj rad i nekom prilikom dodjele nagrada sreo je poznatog srpskog slikara i boema Milića Stankovića koji je pri upoznavanju, pomalo s visine, rekao: ``Ja sam Milić od Mačve, a ti si…``. ``Ja sam Dijak od bačve``! – odgovorio je u svom stilu Vlado. Na jednom jugoslovenskom konkursu za najbolju humoresku, Vlado Dijak je dobio prvu nagradu, a svečanst je trebalo da se održi u Skopju. Stigla je avionska karta i Dijak je krenuo avionom iz Sarajeva. Zauzeo je svoje mjesto, ali se nije vezao. Došla je stjuardesa i upozorila ga da se sveže. Vlado ne reaguje. Stjuardesa opet dolazi i upozorova: ``Druže, morate se vezati, to je obaveza svih putnika i morate poštovati pravila avionskog saobraćaja``. - Drugarice, mene su vezali 1941, pa zatim 1948, godine, e, da znate, nikada me više niko neće vezati! Da se upoznamo: Ja sam čika Vlado, što rakiju pije rado! Vlado Dijak najviše vremena je provodio u kafani ``San``. Ustajao je rano, napiše tekstove, odnese u Redakciju Radio Sarajeva i vrati se u svoj ``San``. Dešavalo se ponekad da mu u toku noći nestane pića; Vlado zaveže praznu flašu, spusti niz prozor na vrata kafane, lupne dva-tri puta nogom od pod, konobari razumiju znak, napune flašu, zavežu, Vlado je preuzme i nastavi da pijucka. Neke godine proslavljala se važna godišnjica postojanja i uspješnog rada Radio Sarajeva. Sve je bilo u svečanom tonu. Vlado je zakasnio na početak, tražio mjesto da sjedne i ugledao praznu stolicu, tik pred govornicom i mikrofonom gdje je direktor čitao referat. Vlado se malo meškoljio, pa onda upao u riječ svom direktoru: - Lijepo nam to zboriš direktore i svi znamo za naše velike radne uspjehe, ali ljude interesuje nešto drugo, pa nam reci kratko: Hoće li biti povećanja plata ili neće? Uslijedio apaluz iz prepune sale, a direktor se samo kiselo nasmiješio. Prohujale su bezmalo tri decenije otkako ambasador boema, Vlado Dijak nije na ovom svijetu. I danas se sjećam njegovog romana ``Topovi i slavuji``, snažne lirske proze o Drugom svjetskom ratu. I završetka tog romana: ``Slavuji pjevaju. A topovi ćute``. Uvjeren sam da i danas slavuji pjevaju na grobu Vlade Dijaka i pronose slavu pisca vedrine i čuvaju umjetnost njegovih riječi, pjesama i romana. Književnost: VLADO DIJAK Na pitanje `Ko je Vlado Dijak` jedan od mogućih odgovora jeste: On je najnepoznatiji klasik domaće književnosti, sarajevski bohemski pjesnik koji si je mjesto u povijesti kupio još 1974-te, u trenutku kad je Goran Bregović uglazbio njegove stihove što su govorili o djevojci koja putuje na studij, a tužni je mladić, pjesnik sam, ispraća. Mladić, preplavljen emocijom, ne zna što bi rekao, najradije nešto visoko i osjećajno, ali onda na kraju ipak izgovara jednu `banalnu` rečenicu. Pjesma se, naravno, zvala Selma, a rečenica-stih koja je iz poezije ušla direktno u govor, u jezik, bila je koja druga nego `...i molim te, ne naginji se kroz prozor.` Oni koji su imali tu sreću da bar jednom prisustvuju koncertu Bijelog dugmeta znaju moment: kad bi nakon Vladinog (ili Lazinog) intra na orguljama, na onaj ravni h-mol, Bebek (i druga dva poslije) naglo intonirao `Selma...`, dvorana bi eruptirala u prepoznavanju. Selma je bila klasik valjda već u trenutku kad je nastala. Tekst se zapravo odnosio na drugo, ranije vrijeme, ono teško poslijeratno, ranih pedesetih. Više od dvadeset godina kasnije, poslije koncerta Dugmeta u Lisinskom, Bregoviću je prišla dobrodržeća gospođa i rekla:’Ja sam Selma Vlade Dijka.’ (ovu angedotu ispričao je sam Brega u jednom od intervjua u Dugmetovoj biografiji “Ništa mudro”; kao tinejdžer čitao sam je, anegdotu, po sto puta i nikada mi je nije bilo dosta) Televizija Sarajevo je napravila davnih dana i jedan mali dokumentarac o Vladi Dijku. Slabo pamtim šta je točno bilo tu, ali sjećam se pjesnika: nasmiješen, u sivom hubertusu i sa šeširom, govorio je u kameru, okolo je padao beskrajno poetični sarajevski snijeg (uvijek sam mislio da romantika njihove škole pjesme ima nekog vraga s tamošnjom klimom), a Dijak je izgledao kao čovjek koji poznaje kafanu, barem koliko i pisanje. Izgledao je opušteno. Mnogi njegov sugrađanin-pisac poznatiji i uspjesniji, ali bilo je nešto u čemu ih je on `šio` - bio je ona vrsta umjetnika koja možda i nije napravila velik opus, ili ‘kapitalno djelo’ (bože me sačuvaj takve karakterizacije kod nas najčešće!), ali zato jest jednim potezom, jednim naglim udarcem inspiracije i dobrih zvijezda, napravila sebi mali važan kut, mali međaš, stvorila sebi mjesto u plejadi i sad živi kupajući se u toj svjetlosti. Izgledao je kao oni koji su u jednom trenutku dosegli, uhvatili komadić vječnosti i onda se nakon toga opustili i tako relaksirani, ever since, žive dalje svoj život, umjetnički i privatni. Možda mi se tu dopadala i činjenica da je netko iz svijeta književnosti `prešao` u onaj (tada) daleko važniji - svijet rock`n`rolla, a ta je mala, intimna i savršena simbioza činila da oba umjetnička svijeta i obje realnosti postanu jedna od druge bogatije, da nisu jedna incestuozna kombinacija nego da se međusobno oplemenjuju. Pametni znaju da imati sreću da čovjek bude dio ovakve kombinacije kao što je bila Bregović-Dijak je izuzetno rijetka pojava - uspješna,... ne uspjesna - DOBRA pop-pjesma, kombinacija muzike i teksta, traje sto puta duže nego ijedna zbirka `suvremene` poezije. Osjećaj da ljude ponese dobra pjesma i da je nepoznati zapjevaju, već mora da je neopisiv, ali osjećaj, naznaka da bi pjesma mogla potrajati u vremenu, veličanstven je za autore. Ovo saznanje je vjerovatno bilo razlog zašto je, za razliku od svojih uspješnih i samovažnih kolega, Vlado Dijak, da upotrijebim omiljeni pridjev samog Bregovića, izgledao tako `komotno`. (Đorđe Matić 2002-08-02) Pozdravlja vas Dijak Vlado, što rakiju pije rado! by ;-) @ 2003-04-25 Za sve znalce, Vlado Dijak je takođe i autor Čoline pesme `Stanica Podlugovi`. by Brezanin @ 2004-06-20 Da ga (Goran) Bregović nije otkrio... (by zasluzni gradanin @ 2005-05-03) Ambasador boema. Odlična stvar, kao i Selma. by belzebub @ 2005-07-15 Da ga Bregović nije otkriom, i dalje bi se znalo o Vladi Dijaku. Ambasador Boema je samo jedna od mnogih Vladinih knjiga. Mislim da je Vlado jedan od rijetkih kojima slava nije udarila u glavu. Vlado je bio pravi boem. (Sarajevo @ 2006-04-11) Jedna anegdota o Vladi Dijaku: ’OVO JE SALKO, DAJ MU PIČKE MALKO’ Još nešto o Vladi Dijaku, koji je, osim toga što je bio sjajan pijanac, bio i vrlo talentovan pesnik. Vidi njegovu ranu zbirku „Topovi i glagoli”. Za Dijaka, kao boema, zna se da je najveći deo svoga radnog vremena, pijackajući, provodio u proslavljenoj (danas bi se reklo – kultnoj) kafani „San”. Kafana je, inače, bila nikakva, a nalazila se negde oko Malog parka između Radio Sarajeva i zgrade SSRNBiH (Socijalističkog saveza radnog naroda Bosne i Hercegovine). Njeni, koliko se sećam, pink zidovi kao da su bili naručeni za sanjare i depresivne novinare. Kafana „San” bejaše, dakle, radno mesto Dijakovo. A sada o jednoj od mnogih anegdota o Dijaku, koju sam čuo od novinara i književnika Nenada Radanovića. Pa, štono reč, ako laže on, lažem i ja. Pošto kupio – po to i prodao. Elem, priča ide ovako. Poslali Dijaka na službeni put u Goražde. Vozač čuvene „volge” bio je neki Salko, čije je ime – radi jedne rime, koja će se, kao poenta, pojaviti na kraju ovoga nepretencioznog zapisa – Dijaku u čast – vrlo važno. Trebalo je da Dijak napravi nešto kratko i duhovito, nešto kao portret predsednice goraždanskog, Opštinskog SSRN-a. A žena je, kažu bila lepotica, koja je ubrzo očarala već pomalo „naćefleisanog” (pripitog) Dijaka. Opčinjen njenom lepotom, a zaboravivši se, Dijak je bio direktan. Zatražio je od nje da njemu, boemu, novinaru i bivšem, zaboravljenom piscu, malčice da one ženske stvari. Anegdota, dalje, kazuje da je žena digla frku neviđenu, da je isterala Dijaka i odmah telefonom pozvala direktora RTV Bosne i Hercegovine. Tako i tako, zar oni ne znaju koga šalju na put i kako može jedan pijani novinar da, u ime RTV-a, od nje, predsednice SSRN-a, koja je takoreći lokalni politički faktor, traži ono što ona tako dražesno skriva među nogama? U Sarajevu – uzbuna. Pozovu Dijaka u Glavnu Kancelariju, izgrde ga, udare u one komunjarske žice – je li on svestan šta je napravio, kako bruka i profesiju i jednu državnu ustanovu i slične budalaštine. Pitali su ga ko ga je ovlastio da u ime ustanove od drugarice te i te traži – pičke. – Izvinite, druže direktore – odgovorio je Dijak – ja sam tu stvar tražio u lično ime. Nego, neka on tu, ne časeći časa, odmah, na licu mesta, napiše izvinjenje i neka vozač Salko, iz istih stopa, ’pali’ kola i nosi to izvinjenje drugarici Toj i Toj. Rečeno, učinjeno. Puni sebe, mislivši da su Dijaka saterali u tesnac, nisu ni pročitali ono što je ovaj napisao. A na toj ceduljici-pisamcetu napisao je kratko: Drugarice, ovo je Salko, daj mu pičke malko! Skandal je bio potpun. Za predsednicu najveći krivac za ovu (ponovljenu) blamažu i uvredu (sad ne samo usmenu, nego i overenu, zvaničnu, takoreći sa memorandumom RTV) bili rukovodioci ustanove. A Dijak je, posle svega, otišao u „San” – na još-po-jednu-pa-da-zapevamo rakiju. (Branko Stojanović, 28.decembar 2006) Vlado Dijak je također napisao tekstove balada `Čisti Bijeli Snijeg` koju pjeva Arsen Dedić i `Betonska Brana` koju izvode Indexi. by Za Ambasadora Boema @ 2008-10-25 Odličan tekst o čovjeku koji to zaslužuje! Ponosna sam što nosim ime SELMA!.. (malena @ 2009-11-26) REČE mi JEDAN čoek da je Vlado napisao i predivni roman `Topovi i slavuji`. N.S,