odlicno

Višejezična brošura: ruski, engleski i nemački jezik SSSR 1961 god. Stanje kao na slikama.

Kosmonaut SSSR German Titov (1961). Najmlađi kosmonaut na svetu do danas (25 godina) je German Titov, drugi kosmonaut posle Jurija Gagarina. Robu mogu dostaviti na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo u Beogradu.

Kao na slikama suvenira spomen na 1961 Vostok 2 SSSR ima malo iznosenosti

Avioni i rakete (1961). Kosmos SSSR, Gagarin. Robu mogu dostaviti na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo u Beogradu.

Vostok 1 suveniri iz 1961 - Jurij Gagarin - 12.4.1961 - SSSR . Vostok-1 (rus. Восток-1) je naziv prvog svemirskog broda sa ljudskom posadom, koji je u istoriju ušao 12. aprila 1961. zajedno sa kosmonautom Jurijem Gagarinom. Gagarin je tako postao poznat kao prvi čovek u svemiru. Prvi let čoveka u svemir predstavljao je veliku pobedu Sovjeta u svemirskoj trci.

Instrument za merenje ekspozicije pre fotografisanja, iz bivšeg SSSR-a (1961.). Fotoelektrični merač ekspozicije “Фотоэлектрический экспонометр Ленинград-2” je u kompletu sa kožnom futrolom i izuzetno je očuvan.

11 knjiga - svemir, SSSR, Nikola Tesla, Jevrejsko pletenje: - Katalog svemirskih poštanskih maraka (1978). - Vezene tkanine iz jevrejskih kolekcija u Jugoslaviji (1978). - Od Ikara do Marsa (1980). Razvoj avijacije i kosmonautike. - Igračke i igre dece sveta (1992). - Večni trag - autor inženjer aeronautike Milivoj Jugin. - K.E.Ciolkovski (SSSR). - Atlas autoputeva SSSR-a (1976). - 3 knjige o Nikoli Tesli - cena za sve tri knjige je 1000 RSD - Avioni i rakete (1961). Kosmos SSSR, Gagarin. Cena za jedna knjiga - 500 RSD, za sva 11 knjige - 4000 RSD. Mogu da isporučim robu na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo unutar Beograda.

16 razglednica ruskih kosmonauta (SSSR),iz 1961,1962,1963,1964 godine,6 u koloru i 10 crno belih,nisu putovale,u solidnom su stanju. Андриян Григорьевич Николаев 1962 (1kom) Борис Борисович Егоров 1964 (2kom) Валентина Владимировна Терешкова 1963 (1kom) Валерий Федорович Быковский 1963 (1kom) Владимир Михайлович Комаров 1964 (2kom) Герман Степанович Титов 1961 (2kom) Юрий Алексеевич Гагарин 1961 (1kom) Константин Петрович Феоктистов 1964 (2kom) Павел Романович Попович 1962 (2kom) Герман Степанович Титов и Юрий Алексеевич Гагарин 1961 (1kom) Юрий Гагарин,Павел Попович,Герман Титов,Андриян Николаев 1963 (1kom)

Porodična foto kosmonauta SSSR Jurija Gagarina (1966). Fotografija je originalna, slika prikazuje prvu osobu koja je poletela u svemir 1961 godine - Jurij Gagarin sa ćerkama. Mogu da isporučim robu na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo unutar Beograda.

4 kom Flora FNR Jugoslavija 1955 2 kom flora 1957 4 kom cvetovi 1959 9 kom set cvetovi 1961 1 kom cvet 1971 1 kom cvet 1975 2 kom ikone 1968 1 kom ptica 1968 1 kom Tito 1967/8 8 kom set SSSR cveće nežigosane 1960 6 kom set SSSR Olimpijada Melburn 1957 1 kom žaba Jugoslavija 1962 nisam filatelista prvi put prodajem markice ali gledao katalog

57731) Kuvar na ruskom jeziku Кулинария Kulinarska knjiga iz vremna SSSR-a , izdavač : Госторгиздат Москва 1961 год. sadrži recepte za jela i kulinarske proizvode koji se mogu pripremati ne samo u ugostiteljskim objektima, već i kod kuće. Recepti su grupisani u posebne odeljke: hladna jela, supe, glavna jela, slatka jela i proizvodi od testa. U okviru svakog odeljka jela su data prema vrsti hrane i načinu obrade. tvrd povez, format 21,5 x 26,5 cm , ilustrovano, fotografije u boji i crno bele , 402 strane , kratka posveta nanaslovnoj strani ,

Minijaturna figurica povezana sa prvim svemirskim letom koji je izveo Jurij Gagarin 12. aprila 1961. godine koristeći letelicu `Vostok 1`. Jurij Gagarin je postao prvi čovek koji je orbitirao oko Zemlje,Gagarin je za 108 minuta jednom obišao Zemlju, a njegov let je bio važan događaj u istoriji svemirskih istraživanja. Detalje vidite na slikama.

Btr-60 Sovjetski oklopni transporter, prvi put pokazan u javnosti 1961. Igracka je iz 70-ih godina prošlog veka (1974?) solidno očuvana s obzirom na starost. Zemlja proizvodnje: SSSR Materijal : metal Dimenzije 12 cm x 4,5 cm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! L. I . Zubok, Sjedinjena Americke Drzave od 1918 - 1941, Retko u ponudi! 1947 g. Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

СИГРИД УНДСЕТ КРИСТИНА ЛАВРАНСОВА 1-2 ПРОСВЕТА БЕОГРАД 1961 БИБЛИОТЕКА ВЕЛИКИХ РОМАНА Предговор УЛЕ ЛАНГЕСТ (Са норвешког превела ОЛГА МОСКОВЉЕВИЋ) Са НОРВЕШКОГ роман превела ЈЕЛИСАВЕТА МАРКОВИЋ ................................................................. КРИСТИНА ЛАВРАНСОВА Норвешка књижевница, високо-морална особа, била је атеист, агностик, да би 1924. године прешла у католичанство, изузетна личност Норвешке историје и традиције, жестоко се противила нацистичкој Немачкој, пред рат избегла преко СССР-а у САД и тамо провела ратне године, син јој као норвешки официр страдао за време Другог светског рата и то је Ундсет тешко поднела, нарушеног здравља умрла је 1949. године (у 67. години живота), добитница НОБЕЛОВЕ НАГРАДЕ ЗА КЊИЖЕВНОСТ 1928. написала је чудесни роман КИСТИНА ЛАВРАНСОВА 1-2 ЧУДЕСНИ РОМАН РОМАН, КЛАСИК НОРДИЈСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РОМАН, КЛАСИК ЕВРОПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ РОМАН, КЛАСИК СВЕТСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ПРВО ИЗДАЊЕ ********** ПРЕВОД ДИРЕКТНО СА НОРВЕШКОГ ЈЕЗИКА НА СРПСКИ ЈЕЗИК КЊИГА ПРВА - ВЕНАЦ КЊИГА ДРУГА - ГОСПОДАРКА КЊИГА ТРЕЋА - КРСТ (Михајло ГРУШИЋ) ................................................................. Р е ф е р е н ц е НОРВЕШКА НОРВЕШКИ СРЕДЊИ ВЕК ПРВА ПОЛОВИНА XIV ВЕКА ВРЕМЕ ИЗМЕЂУ 1309 и 1349. ГОДИНЕ У ВРЕМЕНУ КАДА СЕ ДЕШАВА РАДЊА У `КРИСТИНИ ЛАВРАНСОВОЈ`, КРАЉЕВСКА ЛИНИЈА ЈЕ БИЛА ИЗУМРЛА СА МУШКЕ ЛИНИЈЕ !!! НОРВЕШКИ КЛАНОВИ КУЛТ СВЕТОГ УЛАФА ЧУВЕНА КАТЕДРАЛА У ТРОНДХАЈУМУ, НАЈВЕЛИЧАНСТВЕНИЈА СРЕДЊОВЕКОВНА ЦРКВЕНА ГРАЂЕВИНА НА СЕВЕРУ ПОБУНЕ У ЦЕНТРУ ИНТЕРЕСОВАЊА СИГРИД УНДСЕТ УВЕК ЈЕ - ЉУДСКО СРЦЕ И ВЕРА ................................................................... КЊИГЕ СА ПАТИНОМ ВРЕМЕНА КЊИГЕ НЕКОРИШЋЕНЕ КЊИГЕ НЕЧИТАНЕ КЊИГЕ ЧВРСТЕ СТРУКТУРЕ КОРИЦЕ ПЛАВЕ БОЈЕ ФОРМАТ 20 ЦМ СТРАНИЦА 1300 КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРЦИ, 1961. ГОДИНА ЕКСТРА ЗА ВАШУ ПОРОДИЧНУ БИБЛИОТЕКУ **********

Polovna knjiga, korice pohaabne, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač - Rad, Beograd, 1961. god. Tvrd povez, 20 cm. 236 str. Ajzak Asimov (engl. Isaac Asimov), rođen kao Isak Judovič Ozimov (rus. Исаá к Ю́дович Ози́мов; Petroviči, 2. januar 1920 - Njujork, 6. april 1992) bio je američki pisac naučne fantastike i biohemičar ruskog porekla. Rođen je u Petrovičima u Smolenskoj oblasti, SSSR. Sa roditeljima emigrirao u SAD kada mu je bilo tri godine. Nastanjuju se u Bruklinu, Njujork, gde je i odrastao. Diplomirao je hemiju na univerzitetu Kolumbija 1939. a 1948. i doktorirao. Napisao je veliki broj dela, preko 500 knjiga i preko 90 000 razglednica i pisama iz oblasti nauke, kriminalističke književnosti i naučne fantastike. Njegove knjige su objavljene u 9 od 10 glavnih kategorija Duvijeve Decimalne klasifikacije. Pored Roberta A. Heinleina i Artura Č. Klarka, Asimov se smatrao jednim od `Velike Trojke` pisaca naučne fantastike tokom svog života. Najpoznatije delo mu je Zadužbina, pored kojeg su značajna dela i Galaktičko carstvo i Robot. Bio je dugogodišnji član Mense. Asteroid 5020 Asimov, krater Asimov na planeti Mars i jedna osnovna škola u Bruklinu dobili su ime u njegovu čast. Bio je predsednik Američke humanističke asocijacije.

ROBERT SERVICE POVIJEST SUVREMENE RUSIJE - od carizma do 21. stoljeća Prevod - Marino Buble, Ana Bunčić i Nada Uglješić Izdavač - Sandorf, Zagreb Godina - 2014 548 strana 22 cm Edicija - ISBN - 978-953-7715-23-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: ZahvaleUvod1. A Rusija? (1900. -1914. )2. Pad Romanovih (1914. -1917. )3. Sukobi i krize (1917. )4. Oktobarska revolucija (1917. -1918. )5. Novi svijet, stari svijet6. Građanski ratovi (1918. -1921. )7. Nova ekonomska politika (1921. -1928. )8. Lenjinizam i nezadovoljstvo9. Prva petoljetka (1928. -1932. )10. Tvrđave u oluji: kultura, religija, nacija11. Teror na kvadrat (1934. -1938. )12. Nositi se s velikom braćom13. Drugi svjetski rat (1939. -1945. )14. Patnja i borba (1941. -1945. )15. Maljevi mira (1945. -1953. )16. Nasilnik i njegove maske17. Destaljinizacija (1953. -1961. )18. Neispunjena očekivanja (1961. -1964. )19. Stabilizacija (1964. -1970. )20. Razvijeni socijalizam (1970. -1982. )21. Povlastice i alijenacija22. Prema reformama (1982. -1985. )23. Glasnost i perestrojka (1986. -1988. )24. Carstvo koje se urušava (1989. )25. Pozdrav i oproštaj (1990. -1991. )26. Moć i tržište (1992. -1993. )27. Uspon (1994. -1999. )28. A Rusija? (od 2000. )Pogovor "Rusija je najveća slavenska zemlja, površinom i najveća svjetska država. Povremeno je Rusija značajno utjecala na odnose u cijelom svijetu. U nekim razdobljima osjetili su je samo u bližem susjedstvu, ali uvijek je imala mogućnost pretvoriti se u supersilu. Hrvatska povijest u posljednjem desetljeću Austro-Ugarske Monarhije ne može se razumjeti ukoliko se ne razumije poraz Rusije u ratu s Japanom 1905. godine. Reakcije Frane Supila na Londonski ugovor 1915. i nastojanje Italije da dođe na istočnu obalu Jadrana, ne mogu se shvatiti bez razumijevanja uloge Ruskog Carstva u Velikom ratu. Povijest monarhističke Jugoslavije ne može biti jasna ne shvati li se da je ta zemlja među posljednjima priznala SSSR. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, jedinice Crvene armije ulaze i na prostor Jugoslavije, a Staljinove slike postaju svakodnevica. Tijekom Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez jedna od dvije supersile, veliki dio naše povijesti nastao je u određenju, često negativnom, prema onom što se događalo u Trećem Rimu, Moskvi, koja je tada bila prijestolnica carstva boljševika. Spor Tita i Staljina 1948. , pa Hruščovljeva Canossa 1955. , među najvažnijim su događajima ukupne hladnoratovske povijesti. Strah od Rusije proizlazi iz nepoznavanja, a nepoznavanje ili podcjenjivanje Rusa može biti kobno. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. The Penguin History of Modern Russia Povest Savremene Istorija

Mihajlo Mihajlov(1934-2010), profesor ruske književnosti i jedan je od najpoznatijih jugoslovenskih disidenata i intelektualaca. Mihajlov je rođen je u Pančevu 1934. u porodici ruskih emigranata: „Sad se izjašnjavam kao Rus, ali godinama sam se izjašnjavao kao Jugosloven, sve dok je postojala stara SFRJ.“ Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. sa radom „Dezintegracija ruskog realizma 1890–1917“. Doktorska teza „Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog“, završena 1964, nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje Leto moskovsko, koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu „Delo“ bivaju prekinuti. Mihajlov je zbog tog eseja uhapšen u Zadru 1965. na intervenciju Puzanova, tadašnjeg ruskog ambasadora, a hapšenje je tražio jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito. Tito je procenio da je to pravi trenutak da se opet malo primakne Sovjetima. I održao je govor okružnim javnim tužiocima u kome je tražio hapšenje „profesorčića“: „Zar mi, političari, moramo uvek da pokazujemo ko je narušio zakon?! Eto, recimo, neki Mihajlo Mihajlov kleveće bratski SSSR… To je nova forma đilasizma, jeste li vi učinili nešto protiv toga?!“ Mladi slavista, asistent na Filozofskom fakultetu u Zadru, 1966. biva osuđen na tri i po godine zatvora i zabranjeno mu je javno istupanje četiri godine, a samo nekoliko godina posle izdržane kazne, ponovo je u Novom Sadu osuđen na sedam godina zatvora zbog „neprijateljske propagande“. Posle ukupno sedam godina robije, oslobođen je 1977, a potom je otišao u Ameriku gde je predavao rusku književnost na više univerziteta. Vratio se u Srbiju 2001. godine. Izdavač : Apatridi; Godina : 1994 Povez : mek; Stranica: 383 Stanje očuvanosti: odlično

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nećemo pogrešiti ako autora Poslednjih trenutaka predstavimo kao jednog od najboljih prozaista u sovjetskoj književnosti poslednjeg vremena. On pripada plejadi doista originalnih savremenih književnika, grupisanih oko zajedničke seoske teme (Vasilij Belov, Viktor Lihonosov i Vasilij Šukšin). Među njima Rasputin se izdvaja, pre svega, veoma suptilnom srazmerom tradicionalnog i modernog, koja se, između ostalog, ogleda u spoju književne forme, česte u vreme ruskog realizma – pripovesti – i večito aktuelne etičko-antropološke tematike. * Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Valentin Grigorijevič Rasputin (15. mart 1937, selo Ust-Uda [4] [5], Istočnosibirska oblast — 14. mart 2015, Moskva) — ruski sovjetski pisac i publicista, javna ličnost. Jedan od najznačajnijih predstavnika „seoske proze“. Heroj socijalističkog rada (1987). Laureat dve Državne nagrade SSSR (1977, 1987), Državne nagrade Rusije (2012)[6] i Nagrade Vlade Ruske Federacije (2010). Član Saveza pisaca SSSR-a od 1977. [izvor nije naveden 105 dana]. Godine 1991. postao je jedan od inspiratora stvaranja Petrovske akademije nauka i umetnosti[7]. 1994. godine inicirao je stvaranje Sveruskog festivala „Dani ruske duhovnosti i kulture „Sjaj Rusije“ (Irkutsk) [8]. Prema pisanju medija, predstavljen je 2010. za Nobelovu nagradu za književnost Rođen 15. marta 1937. u selu Ust-Uda, Istočnosibirska (danas Irkutska) oblast, u seljačkoj porodici. Majka - Nina Ivanovna Rasputina, otac - Grigorij Nikitič Rasputin. Od svoje dve godine živeo je u selu Atalanka, Ust-Udinski okrug. Nakon što je završio mesnu osnovnu školu, bio je primoran da ode sam na pedesetak kilometara od kuće u kojoj se nalazila srednja škola, o tom periodu kasnije će nastati čuvena priča „Lekcije francuskog” (1973). Nakon škole, upisao je Istorijsko-filološki fakultet Irkutskog državnog univerziteta. Tokom studentskih godina postao je slobodni dopisnik omladinskih novina. Jedan od njegovih eseja privukao je pažnju urednika. Kasnije je ovaj esej, pod naslovom „Zaboravio sam da pitam Ljošku“, objavljen u antologiji Angara 1961. godine. Godine 1979. pridružio se uređivačkom odboru serije knjiga „Književni spomenici Sibira“ Istočnosibirske izdavačke kuće. Osamdesetih godina prošlog veka bio je član redakcije Roman-gazete. Živeo i radio u Irkutsku, Krasnojarsku i Moskvi. 9. jula 2006. godine, od posledica avionske nesreće koja se dogodila na aerodromu u Irkutsku, umrla je ćerka pisca [10], 35-godišnja Marija Rasputina, orguljaš [11]. 1. maja 2012. godine u 72. godini života umrla je supruga pisca Svetlana Ivanovna Rasputina [12]. Postoji sin - Sergej Rasputin. 12. marta 2015. hospitalizovan, bio u komi[13][14]. 14. marta 2015. [15] [16] [17], 4 sata pre svog 78. rođendana, Valentin Grigorijevič Rasputin je umro u snu, a po irkutskom vremenu već je bilo 15. marta, pa sunarodnici veruju da je umro upravo u svom rođendan [izvor nije naveden 441 dan]. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin izrazio je saučešće porodici i prijateljima pisca u vezi sa njegovom smrću[18][19]. 16. marta 2015. godine u Irkutskoj oblasti je proglašena žalost. 19. marta 2015. pisac je sahranjen u Znamenskom manastiru u Irkutsku...

U dobrom stanju Marksizam i revolucija / Karl Korsch ; izbor i predgovor Hotimir Burger ; [preveli Aleksa Buha ...et al.] Vrsta građe stručna monog. Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1983 (Ljubljana : Delo) Fizički opis XXIV, 349 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Burger, Hotimir, 1943-2018 = Burger, Hotimir, 1943-2018 Buha, Aleksa, 1939- = Buha, Aleksa, 1939- Zbirka Biblioteka Prometej ; 21 ISBN (Karton sa omotom) Napomene Korschova historizacija marksizma / Hotimir Burger: str. VII-XXIV Bibliografija spisa Karla Korscha: str. 327-343 Registar. Predmetne odrednice Marksizam -- Revolucija Korsch, Karl, 1886-1961 Korš, Karl, 1886-1961 Sadržaj Korschova historizacija marksizma (H. Burger) / VII—XXIV O MARKSIZMU /1 Socijalistička formula za organizaciju narodne privrede / 3 Praktički socijalizam / 7 Stajalište materijalističkog shvaćanja povijesti /14 Petnaest teza o znanstvenom socijalizmu / 36 Marksizam i filozofija / 41 Sadašnje stanje problema »Marksizam i filozofija« / 96 Marxova dijalektika /132 O materijalističkoj dijalektici /137 Marksizam Prve interancionale /143 Povijesni karakter marxističke znanosti /148 Ponovno uspostavljanje marksizma u takozvanom sindikalnom pitanju /164 Prilog povijesti marksističke ideologije u Rusiji /171 O nekim načelnim pretpostavkama za materijalističku diskusiju o teoriji kriza /180 Marksizam /188 Marksizam i današnji zadaci proleterske klasne borbe / 199 Nedogmatski pristup marksizmu / 208 Deset teza o marksizmu danas / 216 O REVOLUCIJI 219 Socijalizacija i radnički pokret / 221 Promjene problema političkih radničkih savjeta u Njemačkoj / 228 Sindikalne borbe, sindikalno jedinstvo i jedinstvo radničke klase / 238 Kineska revolucija / 248 Deset godina klasnih borbi u Sovjetskoj Rusiji / 257 Problem unitarizam - federalizem u francuskoj revoluciji / 268 Španjolska revolucija / 290 Država i kontrarevolucija / 303 Restauracija ili totalizaciia / 311 Marxovo stanovište u evropskoj revoluciji 1848. / 316 Bibliografija spisa Karla Korscha / 327 Kazalo imena / 345 Da se uopće može govoriti o marksizmu i revoluciji odvojeno i da se tako njihova odvojenost prešutno prihvaća, to je za Karla Korscha jedan od najznačajnijih problema suvremenoga radničkoga pokreta i marksizma a time i jedan od presudnih problema suvremenog svijeta uopće. Zato se u njegovim nedoumicama u pogledu marksizma prelama epoha a izbor njegovih tekstova na navedene teme, osim što primjereno reprezentira Korschov opus, inspirativan je za svako suvremeno razmišljanje o tim temama i za razumijevanje suvremenoga svijeta. Dok jedan dio ovih tekstova razmatra marksizam kao povijesnu, društvenu i prije svega revolucionarnu doktrinu i ujedno pokazuje sve bitne promjene Korschova stava spram njega, uključujući i njegove pokušaje obnove marksizma, dotle drugi dio tekstova predstavlja — najopćenitije rečeno — prezentiranje Korschova pokušaja primjene marksizma na razumijevanje suvremenoga svijeta, osobito s obzirom na perspektivu njegovoga revolucionirala. To je traganje za strategijskim oblicima revolucionarne inicijative i akcije kao i Korschova ocjena pojedinih inicijativa i akcija (savjeti, sindikalizam itd.) ili pojedinih revolucionarnih pokreta (SSSR, Kina itd.).

Grešnik je, hronološki gledano, prvi roman u trilogiji `Vreme zla` srpskog književnika Dobrice Ćosića, štampan 1985. Može se smestiti između Korena i Deoba. Roman je ispričan iz perspektiva više junaka, pre svega Ivana Katića, sina republikanca Vukašina Katića, odnosno, unuka Aćima Katića, seoskog radikala. Ostali junaci ovog romana su Ivanov otac, Vukašin, njegova sestra Milena, njen sin Vladimir, njihov dalji rođak Najdan, kao i ruski komunista hercegovačkog porekla, Petar Bajević. Radnja se može smestiti u vremenske granice od kraja Prvog svetskog rata, pa do početka Drugog, preciznije određeno, do Beogradskog Gran Prija, čije će odvijanje Ćosić detaljno opisati. Priča koja dominira je ispovest Ivana Katića, njegova introspekcija i pisanje autobiografije, kao razočaranog komuniste, optuženog za trockizam, i to od strane njegovog starog prijatelja i šuraka, Bogdana Dragovića. Ivan počinje svoju priču od ratnog zarobljeništva, do trenutnog vremena. Druga priča jeste ljubavna avantura između Milene Katić i Petra Bajevića. Treća dominantna fabula jeste upravo priprema i odvijanje same automobilske trke, poslednje pred rat. Dobricа Ćosić (1921-2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogijа Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetаn znаčаj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; Jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle.

14 x 10 cm Đorđe Đoka Marjanović (Kučevo, 30. oktobar 1931 — Beograd, 15. maj 2021) bio je jugoslovenski i srpski pevač, najpopularniji tokom šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka u SFR Jugoslaviji i Sovjetskom Savezu i, po mnogima, najveća zvezda jugoslovenske i srpske zabavne muzike. Rođen je u Kučevu. Gimnaziju je završio u Požarevcu, nakon čega je u Beogradu studirao farmaciju. Pošto je zapostavio studije, novac je zarađivao istovarajući vagone na železničkoj stanici, raznoseći mleko i novine, radeći kao inkasant u Radio Beogradu i statirajući u filmu `Svi na more` i predstavama Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Prvi put je zapevao na audiciji pevača zabavne muzike koju je organizovalo Udruženje džezista Srbije, da bi u narednom periodu pevao na igrankama i zabavama u gradu. Prelomni trenutak dogodio se 1958. godine u Nišu. Duško Radančević, šef jednog malog beogradskog orkestra koji je pratio pevače i glumce, pozvao ga je da peva u pauzi između nastupa pevača zabavne i narodne muzike. Đorđe je otpevao četiri pesme - Zvižduk u osam, Plavo u plavom, Stidljiva serenada i kaubojsku pesmu iz jednog filma. Publika je fantastično reagovala, tražila bis, a Đorđe, kako je spremio samo pomenute pesme, sve ih je otpevao na bis. Njegovo pojavljivanje na televiziji sa pesmom „Zvižduk u osam“ odmah se pretvorilo u opšte oduševljenje. On je bio prvi pevač zabavne muzike na prostoru Jugoslavije koji nije samo stajao za mikrofonom već je padao na kolena, valjao se po podu, plakao, bacao sako u publiku. Prva LP ploča Đorđa Marjanovića Muzika za igru (PGP RTB) pojavila se u prodaji na njegov rođendan, 30. oktobra 1959. godine. Ploča je prodata u 11.000 primeraka, u vreme kad u Jugoslaviji nije bilo više od 20.000 gramofona. Druga LP ploča, pod nazivom Mustafa objavljena je 1962. godine. Omote za obe ploče oblikovao je istaknuti srpski dizajner Ljubomir Pavićević Fis. 1960. godine sa pesmama Pesma raznosača mleka i Prodavač novina učestvovao je na festivalu u Opatiji i osvojio tri nagrade. Na takmičenju Zlatni mikrofon 1961. godine u Domu sindikata, po mišljenju publike nepravedno mu je oduzeto prvo mesto i nezadovoljni „Đokisti“ su na trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića) napravili demonstracije i ulične nerede, tako da je milicija morala da interveniše. Da bi nekako smirio razbesnelu masu, Đorđe se popeo na krov automobila i odatle pevao svojim obožavaocima. 1963. godine započinje svoju karijeru u Sovjetskom Savezu, čija ga je publika prihvatila od prvog trenutka. O njegovoj popularnosti u SSSR-u najbolje govori podatak da je na stadionu `Lenjin` imao petnaest uzastopnih koncerata pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi. Učestvovao je na gotovo svim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike - Beogradsko proleće, Vaš šlager sezone, Festival Opatija, Pesma leta, Splitski festival, Zagrebački festival, kao i nekoliko puta na jugoslovenskom izboru za Pesmu Evrovizije. Na Beoviziji 2009. je nastupio zajedno sa Oskarom i sastavom Bjuti kvins u pesmi Superstar Ognjena Amidžića, Vladimira Graića i Saše Miloševića Mareta. Dana 14. aprila 1990. je doživeo moždani udar na koncertu u Melburnu (Australija) gde je bio gost Lepe Brene. Udar je doživeo na sceni dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“. Posle toga jedno vreme ostao je potpuno bez govora. Kasnije mu se govor povratio u izvesnoj meri tako da može da priča ali otežano. Uprkos bolesti, na insistiranje svojih obožavalaca priređivao je koncerte gde je uglavnom pevao sa gostima i na plejbek svoje stare hitove. Pojavljivao se i na koncertima drugih pevača i kao gost na televiziji. Oprostio se od muzičke publike i publike uopšte 31. maja 2004. koncertom u centru Sava. Povodom 75. rođendana Đorđa Marjanovića, Kulturno-obrazovni program RTS-a napravio je seriju `K`o nekad u osam` od pet epizoda o njegovom životu i karijeri, čija je promocija održana u Ruskom domu, uz prisustvo delegacija Rusije, Belorusije i Ukrajine. Povodom 80. rođendana, 30. oktobra 2011. godine u Domu sindikata održan je koncert, nazvan `Milordu s ljubavlju`, na kom su Đorđu u čast pevali njegovi prijatelji i kolege: Bora Đorđević, Leo Martin, Miki Jevremović, Cune Gojković, Radmila Karaklajić, Ekstra Nena, Dragana del Monako, Živan Saramandić, Oliver Njego, Dušan Svilar, Andrej Berščenko, kao i grupa Ivan i klinci iz Marjanovićevog rodnog Kučeva. Juna 2016. godine, na oduševljenje brojne publike, pojavio se na festivalu Pesma leta u Smederevu i na plejbek izveo pesme Zvižduk u osam, Romana i Nikad nije kasno. Dobitnik je velikog broja nagrada i priznanja, među kojima su: priznanje Nacionalni estradno-muzički umetnik Srbije (2018), Zlatni mikrofon Radio Beograda (2016), Sretenjski orden trećeg stepena (2015), Zlatna plaketa Beograda, Orden rada, Orden zasluga za narod sa srebrnim vencem. Predsednik SSSR Mihail Gorbačov dodelio mu je Orden za učvršćivanje prijateljstva i širenje kulturnih veza između Jugoslavije i SSSR. Po Srbiji su postojali klubovi obožavalaca Đorđa Marjanovića, Đokisti, koje je on redovno obilazio, rukovao se i slikao. U tadašnjem Sovjetskom Savezu Đorđe je bio veoma popularan pevač. Pevao je u najvećim dvoranama i bio dočekivan sa počastima. Na jednom od tih putovanja Đorđe je upoznao i svoju suprugu Eli, sa kojom je bio u braku od 1966 do njegove smrti. Imao je troje dece. Živeo je u Beogradu. Marijana Dujović je o Đorđu Marjanoviću objavila biografsku knjigu „Energija slobode” 2019. godine. Preminuo je 15. maja 2021. godine. Iako se u početku ispostavilo da je umro od posledica virusa korona, njegova kći Nevena je potvrdila da je on zapravo umro od opšte slabosti, budući da je imao 89 godina. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu