SADRZAJ 1. PREDGOVOR 2. HEMIJSKI I HIDROMORFOLOäKI PRITISCI NA VODNA TELA 3. POVEZANOST HEMIJSKIH I BIOLOäKIH INDIKATORA U PROCENI EKOLOäKOG STATUSA VODA 4. PRISUSTVO ORGANSKIH POLUTANATA U KOMUNALNIM OTPADNIM VODAMA 5. KVALITET VODE KIäNOG OTICAJA 6. UTICAJ NEPREIäENIH OTPADNIH VODA NA KVALITET VODE NA VODOZAHVATU ÑNOVOSELIJAì 7. UPRAVLJANJE OTPADNIM VODAMA IZ PROCESA PROIZVODNJE BIOETANOLA 8. TEHNOEKONOMSKA ANALIZA IZGRADNJE POSTROJENJA ZA PRECISCAVANJE OTPADNIH VODA GRADA ZRENJANINA 9. BIO PUR UREDJAJI ZA PREIäAVANJE KOMUNALNIH OTPADNIH VODA 10. ISPITIVANJE UTICAJA ZEOLITA NA SADRéAJ POJEDINIH TEäKIH METALA U KOMUNALNIM OTPADNIM VODAMA 11. SPECIFINOSTI PROJEKTOVANJA KANALIZACIJE POD PRITISKOM ZA RAVNIARSKA NASELJA SA PRIMEROM IZ VOJVODINE 12. UTICAJ NOVOG PREISTAA GRADA SUBOTICE NA KVALITET VODE JEZERA PALIC 13. KARAKTERIZACIJA OTPADNIH VODA KOJE SE ISPUSTAJU U KANAL BEGEJ 14. OPASNE MATERIJE U OTPADNIM VODAMA GRAFIKE INDUSTRIJE 15. IZVOD IZ RADNE SVESKE POSTROJENJA ZA PREIäAVANJE OTPADNIH VODA IM CARNEX 16. ODREIVANJE TRAGOVA LEKOVA I PESTICIDA U KOMUNALNOJ OTPADNOJ VODI BEOGRADA KOMUNALNI I CVRSTI OTPAD 1. OTPADI-MATERIJALNI RESURS ZA DOBIJANJE ENERGIJE 2. AKTUELNO STANJE I MOGUNOSTI UNAPREENJA UPRAVLJANJA EMISIJAMA GASOVA EFEKTA STAKLENE BAäTE NA DEPONIJAMA KOMUNALNOG OTPADA U SRBIJI 3. FINANSIJSKA I EKONOMSKA ANALIZA INSINERACIJE KOMUNALNOG OTPADA ZA NOVI SAD 4. OSNOVNI POKAZATELJI FIZIKOG STANJA KOMUNALNOG OTPADA 5. UTJECAJ MEHANIKO-BIOLOäKE OBRADE NA EMISIJE ODLAGALIäNOG PLINA IZ ODLAGALIäTA 6. RAZVOJ PROCESA ANAEROBNE DIGESTIJE PIVSKE KOMINE U LABORATORIJSKOM I PILOT MJERILU 7. KOMPARATIVNA ANALIZA RO POSTROJENJA I SBR TEHNOLOGIJE ZA PREIäAVANJE PROCEDNIH DEPONIJSKIH VODA NA REGIONALNOJ DEPONIJI U ZRENJANINU 8. PREGLED OSNOVNIH EMPIRIJSKIH MODELA ZA PROCENU GENERISANJA METANA KOMUNALNIH DEPONIJA 131 9. ZASTO BIOGAS? 10. ZNAČAJ I PROIZVODNJA KOMPOSTA 11. OCENA RIZIKA ZAGAENJA éIVOTNE SREDINE KOD KOMUNALNIH DEPONIJA VRSTOG OTPADA 12. OBEZBEENJE VODONEPROPUSNOSTI DEPONIJA - USAGLAäENOST ODREDBI PROPISA REPUBLIKE SRBIJE SA EVROPSKOM UNIJOM 13. ISKUSTVA U PRIMENI GEOSINTETIKIH GLINENIH SLOJEVA I POLIELEKTROLITNIH GELOVA PRILIKOM IZGRADNJE DEPONIJA 14. NAJBOLJE DOSTUPNE TEHNIKE ZA OBEZBEENJE VODONEPROPUSNOSTI DEPONIJA 15. ÑZELENE ZGRADE SUBOTICEì 16. LOKALNI EKOLOäKI AKCIONI PLAN KAO OSNOVA ZA ODRéIVO UPRAVLJANJE OTPADOM 17. UPRAVLJANJE OTPADNIM GUMAMA U CRNOJ GORI 18. TEHNO-EKONOMSKA ANALIZA SISTEMA UPRAVLJANJA OTPADNIM AZBESTOM C. OPASAN OTPAD HAZARD 1. NULTA EMISIJA U SRBIJI ñ FIKCIJA, REALNOST ILI NEMINOVNOST NACIONALNI REGISTAR IZVORA ZAGAIVANJA I UPRAVLJANJE éIVOTNOM SREDINOM NAELA UPRAVLJANJA POSEBNIM TOKOVIMA OPASNOG OTPADA PRIMENA GRANINIH VREDNOSTI ZA OCENU KVALITETA SEDIMENTA PRI IZMULJIVANJU SEDIMENTA IZ VODOTOKA 6. ISPITIVANJE UTICAJA SARDéAJA GLINE I ORGANSKE MATERIJE U SEDIMENTU NA BIODEGRADABILNOST KRIZENA U KANALU BEZDAN-BAJA 7. ISPITIVANJE FAKTORA BIODEGRADABILNOSTI NA SADRéAJ FLUORANTENA U SEDIMENTU 8. ISPITIVANJE MOGUNOSTI SOLIDIFIKACIJE I STABILIZACIJE PIRITNE IZGORETINE PRIMENOM KREA I CEMENTA 9. STABILIZACIJA OTPADNOG MULJA SA JALOVIäTA PRIMENOM GLINE KAO IMOBILIZACIONOG AGENSA 10. TRETMAN I ODLAGANJE OPASNOG OTPADA 11. UPRAVLJANJE POSEBNIM TOKOM OTPADNIH JESTIVIH ULJA 243 12. IDENTIFIKACIJA ELEKTROENERGETSKIH UREAJA KOJI SADRéE POLIHLOROVANE BIFENILE (PCB) U AD"éELEZNICE SRBIJE" VOR BEOGRAD 13. TERENSKO ODREIVANJE TEäKIH METALA U ZEMLJIäTU SPEKTROMETRIJOM FLUORECSCENCIJE RENTGENSKIH ZRAKA 14. UPRAVLJANJE MEDICINSKIM OTPADOM U OPäTOJ BOLNICI U SUBOTICI 15. MOGUNOST TRETMANA OTPADNE PLASTIKE ZA DOBIJANJE ALTERNATIVNIH GORIVA I ENERGENATA

Prirodni resursi – bogastva koja održavaju život na ovoj planeti kao što su voda, vazduh i zemlja zagađuju se ili iscrpljuju alarmantnom brzinom. Kad se tome doda porast ljudskog stanovništva, izgledi za nastavak degradacije iscrpljivanja prirodnih resursa umnožavaju se porastom stanovništva. Područja divljine u svetu – njihove šume, močvare, planine i pašnjaci postaju “razvijena područja”, isušena, spaljena, izgrađena i asfaltirana i ispašena do opstanka. Razaranje ozonskog omotača, širenje efekta staklene bašte, ljudska vrsta kroz te aktivnosti ugrožava atmosferu, i izaziva velike klimatske promene koje svakako ostavljaju posledice. Da bi primenili etički – moralni pristup, moramo razmisliti o vlastitim postupcima, mišljenju i donošenju odluka. Tako je poslednjih 20-tak godina počelo da prevladava mišljenje o praktičnim i primenljivim ekološkim rešenjima i načinu života. Tražena su rešenja u svim delatnostima za razvijanje bezbednijih, jeftinijih i efikasnijih sistema. Razvoj i zamena energetskih izvora samo su pratili tu generalnu ideju i zakonitost. Radilo se na efikasnijim solarnim pločama, iskorištenju geotermalne vode, snage vetra i plime, te razvoja šire primene biomase i njenih proizvoda. Ovde se nauka sukobila sa rešavanjem ekoloških problema kroz povlačenje krajnje tehnoloških pitanja u potrazi za odgovorima u navedenim tehničkim oblastima. U tom smislu, multidisciplinarno se uključuju u rešavanje problema stručnjaci iz agronomije, poljoprivredne ekonomije, fizike, hemije, ekologije životinja, biologije, istraživanja životne sredine, bio-geohemije, geologije, šumarstva, tehnologije, konstruktora postrojenja, i skoro svih naučnih grana koje mogu pomoći. Treba konstatovati da deo društvenih nauka ima veliku obavezu i odgovornost u definisanju i postavljanju problema i objektivizaciji činjenica koje obiluju spornim pitanjima, koja su mesto za obradu, zahtevi i obaveze za korišćenje biomase sa ekoloških aspekata. Iz sadržaja: 1. UVOD 5 2. OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U SRBIJI 2.1. Biomasa - najznačajniji obnovljivi izvor energije u Srbiji 2.2. Biogoriva 2.3. Ciljevi politike korišćenja OIE 3. GLOBALNI EKOLOŠKI PROBLEMI I POTICAJ ZA KORIŠĆENJE OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE…. 3.1. Kriza životne sredine 3.2. Neusaglašenost u biosferi 3.3. Veliki globalni problemi 3.3.1. Ozonska rupa 3.3.2. Efekat staklene bašte 3.3.3. Kisele kiše 3.3.4. Zemljište 3.3.5. Gubitak biodiverziteta 3.3.6. Zaštićena prirodna dobra 3.3.7. UV zračenja 3.3.8. Upravljanje otpadom 3.4. Mogući oporavak 4. BIOMASA 4.1. Sagorevanje biomase kao opcija za smanjenje energetsko zavisne emisije CO2 4.1.1. Karakteriziranje biomase kao goriva 4.1.2. Tehnike spaljivanja 4.1.3. Uticaj dobavljanja i oblika goriva 4.1.4. Prednost zajedničko kogeneracijskog spaljivanja biomase i uglja 4.1.5. Pregled mogućih posledica kogeneracijskog spaljivanja 4.1.6. Primer izvođenja transformacije jedne toplane na ugalj 4.1.7. Razlog za korišćenje biomase za smanjenje zavisne emisije CO2 u kombinaciji sa fosilnim gorivima 5. ENERGIJA IZ BIOMASE 6. KORIŠĆENJE BIOMASE ZA TOPLOTNU ENERGIJU (DOMAĆINSTAVA) 6.1 Tehnologija upotrebe drvne biomase 6.2 Proizvodnja energije u biotoplanama 7. PROIZVODNJA ELEKTRIČNE ENERGIJE IZ BIOMASE 7.1 ORC-Proces (Organic Rankine Cycles) 7.1.1. Princip rada ORC 7.1.2. Kratak opis ORC - kružnog toka (primer KWK sa biomasom) 7.1.3. Prednosti 7.1.4. Trenutni nedostaci 8. ISTRAŽIVANJE I PROMOCIJA ENERGIJE IZ BIOMASE 9. ENERGIJA BIOMASE U BUDUĆNOSTI 10. ODRŽIVOST KORIŠĆENJA BIOMASE 10.1. Ekološki aspekti korišćenja biomase 10.2. Privredni aspekti (za korišćenje biomase) 10.3. Nedostaci biomase 10.4 Ekološki indikatori kao mera ekološke efikasnosti 11. ISTRAŽIVANJE I SEGMENTACIJA TRŽIŠTA BIOMASE 12. EKOLOŠKI IZAZOVI I ETIKA KORIŠĆENJA BIOMASE 93 13. INTERAKCIJA IZMEĐU POJEDINCA I NJIHOVA BOJAZAN ZA PRIRODNU SREDINU 14. ZAKLJUČAK I PRETPOSTAVKE ZA VEĆE KORIŠĆENJE BIOMASE PRILOG 1 15. ENERGETSKI I EKONOMSKI ASPEKTI KORIŠĆENJA BIOMASE – TABELE O POTENCIJALIMA, ENERGETSKIM UPOREDNIM VREDNOSTIMA, KARAKTERISTIKAMA BIOMASE I OSTALO 16. LITERATURA Iz knjige: “…Energija biomase je najznačajniji domaći energetski potencijal iz obnovljivih izvora, naglašen i u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015 godine. Stepen korišćenja obnovljivih izvoza energije veoma je nizak, izuzev iskorišćenja velikih vodenih tokova u velikim hirdoelektranama, jer su troškovi korišćenja obnovljivih izvora energije znatno viši od troškova korišćenja konvencinalnih izvora energije. Važan segment je snimanje potencijala i stanje u iskorišćenju i isplativom korišćenju šumskog otpada i otpada u drvnoj industriji. S obzirom na realan potencijal i tehnološke mogućnosti pretvaranja te biomase u toplotnu ili elektro energiju i kompost država mora naći stimulans za iskorištenje jer taj projekat može biti i jeste i socijalni projekt pošto se otvaraju i mogućnosti povećanog zapošljavanja. U Srbiji sporedni proizvodi primarne proizvodnje ratarskih kultura prestavljaju jedan od najvećih potencijala za proizvodnju toplotne i električne energije. Do sada je ova vrsta otpada biomase uglavnom spaljivana na mestu nastanka, a samo manjim delom korišćena u druge svrhe. Pored gubljenja energije i zagađenja životne sredine, problem su nepostojanja postrojenja za preradu i dobijanje drugih vidova energije kao i nemanje nekih podzakonskih akata i kasno donošenje pravilnika o subvenisanoj ceni ove čiste energije. Takođe je neophodno strategijom odrediti projekte koji bi imali prioritete, te definisanje punog potencijala biomase ovog porekla po regionima u državi. Uz to problem presdtavlja stajsko đubrivo kao nusproizvod sa stočnih farmi i seoskih domaćinstava. Nekontrolisanim odlaganjem ovog otpada dovode se u opasnost podzemne vode i površinski vodeni tokovi. Iz ovog otpada pogodno je dobijanje biogasa koji se preradom prevodi u toplotnu i elektro energiju. Korišćenjem te energije je mnogostruko zavisno od veličine postrojenja. I kod ovog izvora energije potrebno je uraditi sve u smislu njenog korišćenja. Problem rešavanja klaničkog i životinjskog otpada treba da se radi u skladu sa EU standardima i zakonima, pa su i ovde neophodno potrebni tehnologija i objeki koji bi zadovoljili te uredbe. Govoreći o energiji iz biomase ne sme se zaboraviti niti potencijalna proizvodnja iz onog dela otpada koji se može smatrati biomasom (komunalni čvrsti otpad, gas sa deponija, kanalizacijski mulj, mulj sa uređaja za obradu otpadnih voda, čvrsti i tečni otpad sa farmi i slično) koji je danas praktično neiskorišten kod nas. Racionalno korišćenje energije dobijene iz obnovljivih izvora energije – biomase ekološki i ekonomski je prihvatljivo i država mora sa poticajnim merama svih vrsta da podržava te projekte. Važna činjenica u ovom je vaspitanje i obrazovanje od malih nogu za zaštitu životne sredine, načina upravljanja čovekovom okolinom i promocija svih prednosti korišćenja obnovljivih izvora energije. Za punu realizaciju korišćenja biomase postoje i problemi koji se ogledaju u sledećem: loša prostorna raspoređenost voda, nezadovoljavajuća infrastruktura za korišćenje obnovljivih izvora energije, nepotpun zakonski okvir za podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije, nedostatak pouzdanih podataka o potencijalima obnovljivih izvora energije i nepostojanje efikasnog sistema finansijskih instrumenata radi masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije. Za prevazilaženje problema potrebno je: 1) intenziviranje istraživanja potencijala obnovljivh izvora energije radi njihove verifikacije i realnijeg bilansiranja; 2) po mogućnosti veća organizacija korišćenja i izgradnja postrojenja po regionima; 3) određivanje tehnologija za koje je opravdano uvođenje podsticajnih mera i komparativna analiza mogućih podsticajnih mehanizama; 4) donošenje propisa za podsticanje korišćenja energije iz obnovljivih izvora (poreske olakšice, veće podsticajne cene električne energije iz obnovljivih i izvora i dr.); 5) povećanje obima korišćenja obnovljivih izvora energije ukupno, a naročito u ruralnim područjima. 6) obrazovanje i razvijanje javne svesti radi podsticanja masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije. Novim zakonom o energetici i podzakonskim aktima definišu se povlašćeni proizvođači električne i toplotne energije sa pravom na odredjene subvencije i povlastice, a to su oni proizvođači koji koriste obnovljive izvore energije ( biomasa, biogas, deponijski gas, vetar, sunce...) i istovremeno proizvode električnu i toplotnu (rashladnu) energiju uz ispunjavanje uslova u pogledu energetske efikasnosti, opdnosno zaštite životne sredine. Međutim i pored toga u Srbiji nije napravljeno nijedno postrojenje koje bi se moglo koristiti realizacijom tih zakona i odluka. Potrebno je uvek naglasiti prednost biomase u odnosu na fosilna goriva zbog neopterećenje atmosfere stakleničkim gasovima. U ovoj disertaciji na osnovu relevantne literature i najnovijih spoznaja u istraživačkim radovima i primeni istih, utvrdiće se ekološki efekti primene biomase za zadovoljenje energetskih potreba stanovništva. Pitanje korišćenja biomase u energetske svrhe mora se rešavati ekološki kako bi se izbegle sve negativne posledice koje se kasnije najčešće ne daju sanirati. U radu će se dati potencijali biomase, agrarnih kultura, drvne biomase i biomase iz plantažnog uzgoja, uz obavezne poslove oko uređenja tržišta i stvaranje modela koji treba da se formiraju u smislu optimalnog, ekološkog korišćenja biomase. Metodom opservacije, analize podataka i uporedbe naših sa podacima iz evropskih zemlja postaviće se ekološki i ekonomski efekti i nedostaci primene biomase. Radom će se pokazati prednost korišćenja biomase u odnosu na fosilna goriva, kako ekološki tako i ekonomski, o izazovima, etici i interakciji sa razvojem društva. Kroz rad će se sagledati ekološki efekti poslovanja biomasom kao samostalnog energenta i kombinovanog sagorevanja, koje takođe da takođe svoje efekte, tj. biće obrađeni i svi ostali zahtevi i obaveze za uspešno korišćenje biomase sa ekoloških aspekata”…

godina: 2003, strana: 589, povez: meki, format: B-5 Cena: rasprodato Ovo je sveobuhvatni priručnik iz vodovoda i kanalizacije. Sastoji se iz četiri poglavlja: 1.VODOVOD 2.TOPLA VODA 3.KANALIZACIJA 4.ZAJEDNIČKI DEO (sanitarne prostorije, vrste, broj sanitarnih uredjaja za razne vrste zgrada, razmaci među sanitarnim uređajima, raspored i primeri sanitarnih prostorija 1.VODOVOD 2.TOPLA VODA (Opšti deo, zadatak i značenje, zahtevi i vrste, lokalni uredjaji, zagrejači na čvrsta goriva, električni i plinski zagrejači i njihvi proračuni) 3.KANALIZACIJA 4.ZAJEDNIČKI DEO (sanitarne prostorije, vrste, broj sanitarnih uredjaja za razne vrste zgrada,razmaci medju sanitarnim uredjajima, raspored i primeri sanitarnih prostorija

godina: 2003, strana: 589, povez: meki, format: B-5 Cena: rasprodato Ovo je sveobuhvatni priručnik iz vodovoda i kanalizacije. Sastoji se iz četiri poglavlja: 1.VODOVOD 2.TOPLA VODA 3.KANALIZACIJA 4.ZAJEDNIČKI DEO (sanitarne prostorije, vrste, broj sanitarnih uredjaja za razne vrste zgrada, razmaci među sanitarnim uređajima, raspored i primeri sanitarnih prostorija 1.VODOVOD 2.TOPLA VODA (Opšti deo, zadatak i značenje, zahtevi i vrste, lokalni uredjaji, zagrejači na čvrsta goriva, električni i plinski zagrejači i njihvi proračuni) 3.KANALIZACIJA 4.ZAJEDNIČKI DEO (sanitarne prostorije, vrste, broj sanitarnih uredjaja za razne vrste zgrada,razmaci medju sanitarnim uredjajima, raspored i primeri sanitarnih prostorija

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim. Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži. Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak. Ovo je knjiga o dubokim promenama koje je doneo Internet, ne samo kada je reč o tehnološkom napretku i beskrajnom nizu pogodnosti u svakodnevnom životu, već i u pogledu uticaja na pamćenje, čitanje i razmišljanje. Znanje nikada nije bilo dostupnije, ali moć koncentracije, upijanja podataka, analitičkog razmišljanja i donošenja zaključaka, pred teškim je izazovima u globalnom informatičkom dobu. Ovaj fenomen koji danas uviđamo ponajviše kod mlađih generacija, autor Nikolas Kar je upečatljivo, iscrpno i zanimljivo, proučio u svom delu „Plitko“, koje je bilo u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2011. godine. Iz uvoda "Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor. Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba – čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link. Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. „Google je“, kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, „neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi.“ Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: „Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju.“ Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu. Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. „Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao“, piše on. „Šta se dogodilo?“ Pokušava da smisli odgovor: „Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?“ I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. „Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu“, kaže on.4 Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. „Više ne mogu da čitam Rat i mir“, priznaje. „Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam.“ Deo iz knjige: CRKVA GOOGLE Googleov glavni štab u Silicijumskoj dolini – Googleplex – katedrala je interneta, a unutar njenih zidina praktikuje se religija tejlorizma. Kompanija je, kako kaže njen generalni direktor Erik Šmit, „stvarana na osnovama nauke merenja“. Ona teži tome da „sistematizuje sve“ što čini. „Nastojimo da se čvrsto vodimo podacima i sve ćemo kvantifikovati“, dodaje još jedna direktorka u Googleu, Marisa Mejer (od 2012. radi u kompaniji Yahoo – Prim. prev.). „Mi živimo u svetu brojeva.“5 Na osnovu svih tih terabajta podataka o ponašanju koje prikuplja preko sveg pretraživača i drugih Web strana, kompanija svakog dana sprovodi hiljade eksperimenata i koristi njihove rezultate da bi doterivala algoritme koji u sve većoj meri upravljaju načinom na koji svi mi pronalazimo informacije i izvlačimo značenje iz njih.6 Ono što je Tejlor učinio za rad ruku, Google čini za rad uma. Činjenica da se kompanija toliko mnogo oslanja na testiranje, već je postala legendarna. Iako je dizajn njenih Web strana naoko jednostavan, čak spartanski, svaki element je prošao iscrpna statistička i psihološka istraživanja. Služeći se tehnikom „deljenih A/B testova“, Google neprestano uvodi sićušne permutacije u izgledu i funkcionisanju strane i to tako što pokazuje različite permutacije različitim grupama korisnika, a zatim upoređuje kako te varijacije utiču na ponašanje korisnika – koliko dugo ostaju na strani, kako se po njoj kreću, na šta pritiskaju mišem, a na šta ne, i kuda idu dalje. Osim što ispituje korisnike na Mreži kroz automatizovane testove, Google uzima i volontere koji učestvuju u studijama praćenja kretanja očiju i drugim psihološkim istraživanjima u kompanijskoj „laboratoriji za upotrebljivost“. Imajući u vidu to da Web surferi ocenjuju sadržaj strana „tako brzo da većinu odluka donose nesvesno“, kako su to primetila dva Googleova istraživača u postu na blogu koji je govorio o toj laboratoriji, od posmatranja pokreta očiju „jedino bi bilo bolje čitanje misli“.7 Ajrin Ou, direktorka u kompaniji zadužena za utisak korisnika, kaže da se Google oslanja na „kognitivno-psihološka istraživanja“ kako bi napredovao prema cilju, a to je „da se ljudi efikasnije služe svojim računarima“. Subjektivna rasuđivanja, uključujući i ona estetska, ne ulaze u Googleove proračune. „Na Webu“, kaže Mejer, „dizajn je postao u mnogo većoj meri nauka nego umetnost. S obzirom na to da možete tako brzo da sprovodite iteracije i precizno ih merite, zaista je moguće pronaći male razlike i matematički naučiti šta je ispravno.“9 U jednom poznatom ispitivanju, kompanija je testirala četrdeset jednu nijansu plave boje na svom interfejsu kako bi utvrdila koja nijansa privlači najviše posetilaca. Slične rigorozne eksperimente izvode i na tekstovima koji se stavljaju na Web strane kompanije. „Treba da se potrudite da vam reči zvuče manje ljudski, a više kao deo mašinerije“, objašnjava Mejer. Nil Postman je 2010. godine u svojoj knjizi Tehnopoli raščlanio glavne odrednice Tejlorovog sistema naučnog menadžmenta. Tejlorizam se, piše on, zasniva na šest parametara: „da je primarni, ako ne i jedini cilj ljudskog rada i mišljenja efikasnost; da je tehnički proračun u svakom pogledu superioran u odnosu na čovekovo rasuđivanje; da čovekovom rasuđivanju ne treba verovati, jer je najčešće aljkavo, višeznačno i nepotrebno složeno; da je subjektivnost prepreka jasnom razmišljanju; da ono što se ne može meriti ili ne postoji ili nema vrednost; i da poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci.“11 Zadivljujuće je kako Postmanov sažetak lepo obuhvata Googleovu intelektualnu etiku. Da bismo ga ažurirali, treba da izmenimo samo jedno: Google ne veruje kako poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci. On veruje da je bolje da njima upravljaju softverski algoritmi – a upravo bi to mislio i Tejlor da je u njegovo vreme bilo tako snažnih digitalnih računara kakve imamo danas. Google je sličan Tejloru i kad je reč o pravedničkom osećaju koji unosi u svoj rad. On duboko, čak mesijanski veruje u ono što je zacrtao. Google je, kaže njegov generalni direktor, više od pukog biznisa; on je „moralna snaga“.12 A „misija“ kompanije i te kako je objavljena i sastoji se u tome „da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim“.13 Za ispunjavanje te misije, kako je 2005. izjavio Šmit za Wall Street Journal, „biće potrebno, prema trenutnoj proceni, 300 godina“.14 Neposredniji cilj kompanije je stvoriti „savršenu mašinu za pretraživanje“, koju definišu kao „nešto što tačno razume na šta mislite i daje vam tačno ono što želite“.15 Prema Googleovom gledištu, informacija je vrsta robe, utilitarnog resursa koji može, i treba, da se eksploatiše i obrađuje sa industrijskom efikasnošću. Što većoj količini informacija možemo „pristupiti“, i što brže možemo da spoznamo njihov smisao, to ćemo postati produktivniji kao mislioci. Sve što stoji na putu brzom prikupljanju, seciranju i prenošenju podataka, pretnja je ne samo Googleovom poslovanju nego i novoj utopiji kognitivne efikasnosti koju Google nastoji da konstruiše na internetu. Naslov: Plitko: Kako Internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo Izdavač: Heliks Strana: 256 (cb) Povez: meki Pismo: Format: 24 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-86059-38-3

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim. Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži. Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak. Ovo je knjiga o dubokim promenama koje je doneo Internet, ne samo kada je reč o tehnološkom napretku i beskrajnom nizu pogodnosti u svakodnevnom životu, već i u pogledu uticaja na pamćenje, čitanje i razmišljanje. Znanje nikada nije bilo dostupnije, ali moć koncentracije, upijanja podataka, analitičkog razmišljanja i donošenja zaključaka, pred teškim je izazovima u globalnom informatičkom dobu. Ovaj fenomen koji danas uviđamo ponajviše kod mlađih generacija, autor Nikolas Kar je upečatljivo, iscrpno i zanimljivo, proučio u svom delu „Plitko“, koje je bilo u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2011. godine. Iz uvoda "Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor. Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba – čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link. Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. „Google je“, kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, „neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi.“ Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: „Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju.“ Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu. Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. „Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao“, piše on. „Šta se dogodilo?“ Pokušava da smisli odgovor: „Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?“ I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. „Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu“, kaže on.4 Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. „Više ne mogu da čitam Rat i mir“, priznaje. „Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam.“ Deo iz knjige: CRKVA GOOGLE Googleov glavni štab u Silicijumskoj dolini – Googleplex – katedrala je interneta, a unutar njenih zidina praktikuje se religija tejlorizma. Kompanija je, kako kaže njen generalni direktor Erik Šmit, „stvarana na osnovama nauke merenja“. Ona teži tome da „sistematizuje sve“ što čini. „Nastojimo da se čvrsto vodimo podacima i sve ćemo kvantifikovati“, dodaje još jedna direktorka u Googleu, Marisa Mejer (od 2012. radi u kompaniji Yahoo – Prim. prev.). „Mi živimo u svetu brojeva.“5 Na osnovu svih tih terabajta podataka o ponašanju koje prikuplja preko sveg pretraživača i drugih Web strana, kompanija svakog dana sprovodi hiljade eksperimenata i koristi njihove rezultate da bi doterivala algoritme koji u sve većoj meri upravljaju načinom na koji svi mi pronalazimo informacije i izvlačimo značenje iz njih.6 Ono što je Tejlor učinio za rad ruku, Google čini za rad uma. Činjenica da se kompanija toliko mnogo oslanja na testiranje, već je postala legendarna. Iako je dizajn njenih Web strana naoko jednostavan, čak spartanski, svaki element je prošao iscrpna statistička i psihološka istraživanja. Služeći se tehnikom „deljenih A/B testova“, Google neprestano uvodi sićušne permutacije u izgledu i funkcionisanju strane i to tako što pokazuje različite permutacije različitim grupama korisnika, a zatim upoređuje kako te varijacije utiču na ponašanje korisnika – koliko dugo ostaju na strani, kako se po njoj kreću, na šta pritiskaju mišem, a na šta ne, i kuda idu dalje. Osim što ispituje korisnike na Mreži kroz automatizovane testove, Google uzima i volontere koji učestvuju u studijama praćenja kretanja očiju i drugim psihološkim istraživanjima u kompanijskoj „laboratoriji za upotrebljivost“. Imajući u vidu to da Web surferi ocenjuju sadržaj strana „tako brzo da većinu odluka donose nesvesno“, kako su to primetila dva Googleova istraživača u postu na blogu koji je govorio o toj laboratoriji, od posmatranja pokreta očiju „jedino bi bilo bolje čitanje misli“.7 Ajrin Ou, direktorka u kompaniji zadužena za utisak korisnika, kaže da se Google oslanja na „kognitivno-psihološka istraživanja“ kako bi napredovao prema cilju, a to je „da se ljudi efikasnije služe svojim računarima“. Subjektivna rasuđivanja, uključujući i ona estetska, ne ulaze u Googleove proračune. „Na Webu“, kaže Mejer, „dizajn je postao u mnogo većoj meri nauka nego umetnost. S obzirom na to da možete tako brzo da sprovodite iteracije i precizno ih merite, zaista je moguće pronaći male razlike i matematički naučiti šta je ispravno.“9 U jednom poznatom ispitivanju, kompanija je testirala četrdeset jednu nijansu plave boje na svom interfejsu kako bi utvrdila koja nijansa privlači najviše posetilaca. Slične rigorozne eksperimente izvode i na tekstovima koji se stavljaju na Web strane kompanije. „Treba da se potrudite da vam reči zvuče manje ljudski, a više kao deo mašinerije“, objašnjava Mejer. Nil Postman je 2010. godine u svojoj knjizi Tehnopoli raščlanio glavne odrednice Tejlorovog sistema naučnog menadžmenta. Tejlorizam se, piše on, zasniva na šest parametara: „da je primarni, ako ne i jedini cilj ljudskog rada i mišljenja efikasnost; da je tehnički proračun u svakom pogledu superioran u odnosu na čovekovo rasuđivanje; da čovekovom rasuđivanju ne treba verovati, jer je najčešće aljkavo, višeznačno i nepotrebno složeno; da je subjektivnost prepreka jasnom razmišljanju; da ono što se ne može meriti ili ne postoji ili nema vrednost; i da poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci.“11 Zadivljujuće je kako Postmanov sažetak lepo obuhvata Googleovu intelektualnu etiku. Da bismo ga ažurirali, treba da izmenimo samo jedno: Google ne veruje kako poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci. On veruje da je bolje da njima upravljaju softverski algoritmi – a upravo bi to mislio i Tejlor da je u njegovo vreme bilo tako snažnih digitalnih računara kakve imamo danas. Google je sličan Tejloru i kad je reč o pravedničkom osećaju koji unosi u svoj rad. On duboko, čak mesijanski veruje u ono što je zacrtao. Google je, kaže njegov generalni direktor, više od pukog biznisa; on je „moralna snaga“.12 A „misija“ kompanije i te kako je objavljena i sastoji se u tome „da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim“.13 Za ispunjavanje te misije, kako je 2005. izjavio Šmit za Wall Street Journal, „biće potrebno, prema trenutnoj proceni, 300 godina“.14 Neposredniji cilj kompanije je stvoriti „savršenu mašinu za pretraživanje“, koju definišu kao „nešto što tačno razume na šta mislite i daje vam tačno ono što želite“.15 Prema Googleovom gledištu, informacija je vrsta robe, utilitarnog resursa koji može, i treba, da se eksploatiše i obrađuje sa industrijskom efikasnošću. Što većoj količini informacija možemo „pristupiti“, i što brže možemo da spoznamo njihov smisao, to ćemo postati produktivniji kao mislioci. Sve što stoji na putu brzom prikupljanju, seciranju i prenošenju podataka, pretnja je ne samo Googleovom poslovanju nego i novoj utopiji kognitivne efikasnosti koju Google nastoji da konstruiše na internetu. Naslov: Plitko: Kako Internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo Izdavač: Heliks Strana: 256 (cb) Povez: meki Pismo: Format: 24 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-86059-38-3

Da li nas Google zaglupljuje? Pitanje koje je Nikolas Kar postavio u svom čuvenom eseju izazvalo je buru polemika, odobravanja, negodovanja, preispitivanja, ali i ozbiljnih naučnih istraživanja. Plod svojih saznanja i višegodišnjeg proučavanja uticaja digitalne tehnologije i kulture na kognitivne sposobnosti ljudi, autor je pretočio u knjigu Plitko. Njena tema je paradoks modernih vremena koji nije teško uočiti: informacije nikada nisu bile dostupnije, kompletna riznica znanja civilizacije je na dohvat ruke, na raspolaganju su nam računari, mobilni telefoni i tableti sa mogućnostima koje su ne tako davno bile samo u domenu naučne fantastike. Pa ipak, to nas nije učinilo pametnijim. Hiperprodukcija informacija u digitalnom obliku, permanentna povezanost sa internetom i stvaranje čitavih supkultura virtuelnog života na društvenim mrežama, neminovno su uzeli svoj danak. Kako Nikolas Kar elokventno, zanimljivo i argumentovano pokazuje u knjizi Plitko, savremeni čitaoci gube sposobnost za dublje čitanje teksta, preleću pasuse, nisu u stanju da se usredsrede na pisanu reč, slabije pamte jer su uljuljkani u to da uvek i sve mogu da pronađu na Mreži. Nikolas Kar ne daje nikakva sumorna niti utopistička predviđanja, već nudi istorijski uvid u to da na dugi rok sam medij, više nego sadržaj medija, utiče na naše razmišljanje i delovanje. Kao prozor u svet i u nas same, popularni medij oblikuje ono što vidimo i kako to vidimo – naposletku, ako se njime dovoljno služimo, on nas menja, i kao pojedince i kao društvo. Upravo je to fascinantan uvid ove knjige, da internet kao medij može doslovno izmeniti naš mozak. Ovo je knjiga o dubokim promenama koje je doneo Internet, ne samo kada je reč o tehnološkom napretku i beskrajnom nizu pogodnosti u svakodnevnom životu, već i u pogledu uticaja na pamćenje, čitanje i razmišljanje. Znanje nikada nije bilo dostupnije, ali moć koncentracije, upijanja podataka, analitičkog razmišljanja i donošenja zaključaka, pred teškim je izazovima u globalnom informatičkom dobu. Ovaj fenomen koji danas uviđamo ponajviše kod mlađih generacija, autor Nikolas Kar je upečatljivo, iscrpno i zanimljivo, proučio u svom delu „Plitko“, koje je bilo u najužem izboru za Pulicerovu nagradu 2011. godine. Iz uvoda "Već nekoliko godina obuzima me nelagodan osećaj da mi neko ili nešto prčka po mozgu, prekraja nervne sklopove i reprogramira pamćenje. Nije da baš gubim razum – koliko mi je poznato – ali um mi se menja. Više ne razmišljam kao pre. Najjasnije to osećam dok čitam. Nekad mi je bilo lako da uronim u knjigu ili dug članak. Um bi mi pratio nit pripovedanja ili manevre zaključivanja i proveo bih sate i sate provlačeći se kroz duge stranice teksta. To se danas događa veoma retko. Sad koncentracija počne da mi vrluda nakon dve-tri stranice. Postajem nemiran, gubim nit, tražim šta bih drugo mogao da radim. Čini mi se kao da stalno moram da vraćam odbegli mozak natrag na tekst. Dubinsko čitanje nekad mi je bilo sasvim prirodno, a sad mi je bilo kakvo čitanje postalo napor. Mislim da znam o čemu je reč. Već više od deset godina provodim mnogo vremena na internetu, pretražujem, pregledam i ponekad doprinosim velikim bazama podataka interneta. Kao piscu, Web je za mene bogomdan. Istraživački posao za koji je nekad trebalo provesti više dana u biblioteci među policama čitaonica periodike, sada se obavi za par minuta. Nekoliko upita Googleu, nekoliko brzih klikova na linkove i imam ilustrativni primer ili sočan citat koji sam tražio. Ne znam ni otkud bih počeo da sabiram sate i sate, a i litre goriva koje mi je internet uštedeo. Većinu bankarskog posla obavim na internetu, kao i dosta kupovina. Za računarom plaćam račune, ugovaram sastanke, rezervišem avionske letove i hotelske sobe, obnavljam vozačku dozvolu, šaljem pozivnice i čestitke. I kad ne radim, najverovatnije biste me zatekli kako lovim i sakupljam sitnice s Weba – čitam i pišem pisma, pregledam naslove novina i tekstova na blogovima, pratim statuse na Facebooku, gledam video-materijale, skidam muziku ili samo lagano letim s linka na link. Internet je postao moj univerzalni medij, nosilac većine informacija koje mi protiču očima i ušima. Trenutan pristup tako neverovatno bogatom i lako pretraživom skladištu podataka ogromna je prednost o kojoj se naširoko raspravljalo i koja se s pravom ponosno ističe. „Google je“, kaže književnica Heder Pringl u časopisu Archeology, „neviđeno dobar saradnik čovečanstva, koji prikuplja i sažima informacije i ideje koje su nekad bile toliko rasute po svetu da gotovo niko od njih nije mogao imati koristi.“ Kako primećuje Klajv Tompson u časopisu Wired: „Savršeno pamćenje silicijumske memorije od izuzetne je koristi mišljenju.“ Te prednosti su realne. Ali one imaju i svoju cenu. Kako sugeriše Makluan, mediji nisu samo informacioni kanali. Oni nas snabdevaju materijalom za razmišljanje, ali i oblikuju proces mišljenja. A internet meni, čini se, nagriza sposobnost koncentracije i kontemplacije. Bio ja priključen ili ne, moj um sada očekuje da će informacije primati onako kako ih internet distribuira: u neprekinutoj struji malih čestica. Nekad sam bio ronilac u moru reči. Sada jezdim po površini poput onih tipova na skijama za vodu. Možda sam ja poseban slučaj, možda sam izvan proseka. Ali nemam utisak da je tako. Kad pomenem svoje nevolje prijateljima, mnogi kažu da su slične povrede nanesene i njima. Što se više služe Webom, teže uspevaju da se koncentrišu na duži tekst. Neki se brinu da će postati hronično površni u razmišljanju i znanju. Nekolicina blogera koje pratim takođe pominje taj fenomen. Skot Karp, koji je svojevremeno pisao za jedan časopis a sada piše blog o medijima na internetu, priznaje da je potpuno prestao da čita knjige. „Diplomirao sam književnost i knjige sam naprosto gutao“, piše on. „Šta se dogodilo?“ Pokušava da smisli odgovor: „Šta ako sam počeo toliko da čitam na Webu ne zato što se promenio način na koji čitam, tj. jednostavno idem za onim što je pogodnije, nego zbog toga što se promenio način na koji RAZMIŠLJAM?“ I Brus Fridman, koji piše blog o upotrebi računara u medicini, opisuje kako je internet izmenio njegove mentalne navike. „Gotovo sam u potpunosti izgubio sposobnost da pročitam i apsorbujem ma kakav duži tekst, bilo odštampan ili na Webu“, kaže on.4 Fridman je patolog i dugogodišnji profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta Mičigen, a u telefonskom razgovoru smo popričali o toj njegovoj izjavi. Fridman kaže da mu je razmišljanje poprimilo oblik svojevrsnog staccata što odražava način na koji brzo prelazi pogledom po kratkim pasusima teksta iz mnogih izvora s interneta. „Više ne mogu da čitam Rat i mir“, priznaje. „Izgubio sam tu sposobnost. Čak i tekst s bloga duži od tri ili četiri pasusa bude mi prevelik da ga apsorbujem. Najčešće ga samo pregledam.“ Deo iz knjige: CRKVA GOOGLE Googleov glavni štab u Silicijumskoj dolini – Googleplex – katedrala je interneta, a unutar njenih zidina praktikuje se religija tejlorizma. Kompanija je, kako kaže njen generalni direktor Erik Šmit, „stvarana na osnovama nauke merenja“. Ona teži tome da „sistematizuje sve“ što čini. „Nastojimo da se čvrsto vodimo podacima i sve ćemo kvantifikovati“, dodaje još jedna direktorka u Googleu, Marisa Mejer (od 2012. radi u kompaniji Yahoo – Prim. prev.). „Mi živimo u svetu brojeva.“5 Na osnovu svih tih terabajta podataka o ponašanju koje prikuplja preko sveg pretraživača i drugih Web strana, kompanija svakog dana sprovodi hiljade eksperimenata i koristi njihove rezultate da bi doterivala algoritme koji u sve većoj meri upravljaju načinom na koji svi mi pronalazimo informacije i izvlačimo značenje iz njih.6 Ono što je Tejlor učinio za rad ruku, Google čini za rad uma. Činjenica da se kompanija toliko mnogo oslanja na testiranje, već je postala legendarna. Iako je dizajn njenih Web strana naoko jednostavan, čak spartanski, svaki element je prošao iscrpna statistička i psihološka istraživanja. Služeći se tehnikom „deljenih A/B testova“, Google neprestano uvodi sićušne permutacije u izgledu i funkcionisanju strane i to tako što pokazuje različite permutacije različitim grupama korisnika, a zatim upoređuje kako te varijacije utiču na ponašanje korisnika – koliko dugo ostaju na strani, kako se po njoj kreću, na šta pritiskaju mišem, a na šta ne, i kuda idu dalje. Osim što ispituje korisnike na Mreži kroz automatizovane testove, Google uzima i volontere koji učestvuju u studijama praćenja kretanja očiju i drugim psihološkim istraživanjima u kompanijskoj „laboratoriji za upotrebljivost“. Imajući u vidu to da Web surferi ocenjuju sadržaj strana „tako brzo da većinu odluka donose nesvesno“, kako su to primetila dva Googleova istraživača u postu na blogu koji je govorio o toj laboratoriji, od posmatranja pokreta očiju „jedino bi bilo bolje čitanje misli“.7 Ajrin Ou, direktorka u kompaniji zadužena za utisak korisnika, kaže da se Google oslanja na „kognitivno-psihološka istraživanja“ kako bi napredovao prema cilju, a to je „da se ljudi efikasnije služe svojim računarima“. Subjektivna rasuđivanja, uključujući i ona estetska, ne ulaze u Googleove proračune. „Na Webu“, kaže Mejer, „dizajn je postao u mnogo većoj meri nauka nego umetnost. S obzirom na to da možete tako brzo da sprovodite iteracije i precizno ih merite, zaista je moguće pronaći male razlike i matematički naučiti šta je ispravno.“9 U jednom poznatom ispitivanju, kompanija je testirala četrdeset jednu nijansu plave boje na svom interfejsu kako bi utvrdila koja nijansa privlači najviše posetilaca. Slične rigorozne eksperimente izvode i na tekstovima koji se stavljaju na Web strane kompanije. „Treba da se potrudite da vam reči zvuče manje ljudski, a više kao deo mašinerije“, objašnjava Mejer. Nil Postman je 2010. godine u svojoj knjizi Tehnopoli raščlanio glavne odrednice Tejlorovog sistema naučnog menadžmenta. Tejlorizam se, piše on, zasniva na šest parametara: „da je primarni, ako ne i jedini cilj ljudskog rada i mišljenja efikasnost; da je tehnički proračun u svakom pogledu superioran u odnosu na čovekovo rasuđivanje; da čovekovom rasuđivanju ne treba verovati, jer je najčešće aljkavo, višeznačno i nepotrebno složeno; da je subjektivnost prepreka jasnom razmišljanju; da ono što se ne može meriti ili ne postoji ili nema vrednost; i da poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci.“11 Zadivljujuće je kako Postmanov sažetak lepo obuhvata Googleovu intelektualnu etiku. Da bismo ga ažurirali, treba da izmenimo samo jedno: Google ne veruje kako poslovima građana treba da upravljaju stručnjaci. On veruje da je bolje da njima upravljaju softverski algoritmi – a upravo bi to mislio i Tejlor da je u njegovo vreme bilo tako snažnih digitalnih računara kakve imamo danas. Google je sličan Tejloru i kad je reč o pravedničkom osećaju koji unosi u svoj rad. On duboko, čak mesijanski veruje u ono što je zacrtao. Google je, kaže njegov generalni direktor, više od pukog biznisa; on je „moralna snaga“.12 A „misija“ kompanije i te kako je objavljena i sastoji se u tome „da organizuje svetske informacije i učini ih univerzalno dostupnim i korisnim“.13 Za ispunjavanje te misije, kako je 2005. izjavio Šmit za Wall Street Journal, „biće potrebno, prema trenutnoj proceni, 300 godina“.14 Neposredniji cilj kompanije je stvoriti „savršenu mašinu za pretraživanje“, koju definišu kao „nešto što tačno razume na šta mislite i daje vam tačno ono što želite“.15 Prema Googleovom gledištu, informacija je vrsta robe, utilitarnog resursa koji može, i treba, da se eksploatiše i obrađuje sa industrijskom efikasnošću. Što većoj količini informacija možemo „pristupiti“, i što brže možemo da spoznamo njihov smisao, to ćemo postati produktivniji kao mislioci. Sve što stoji na putu brzom prikupljanju, seciranju i prenošenju podataka, pretnja je ne samo Googleovom poslovanju nego i novoj utopiji kognitivne efikasnosti koju Google nastoji da konstruiše na internetu. Naslov: Plitko: Kako Internet menja način na koji mislimo, čitamo i pamtimo Izdavač: Heliks Strana: 256 (cb) Povez: meki Pismo: Format: 24 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-86059-38-3

Detalji predmeta Stanje Polovno LUNOV MAGNUS STRIP broj 513 - MISTER NO Epizoda: UŽARENI KOTAO Izdavač: DNEVNIK Novi Sad Godina izdanja : 1983 Pismo: latinica Povez: meki - broširani Broj stranica: 96 Boja: crno bela štampa Datum postavljanja aukcije: 04.04.2024. Smeštaj: G-13/BENS TROŠKOVI SLANJA. preporučena tiskovina 0,25 kg (138) + deo troškova pakovanja (5 dinara) = 143 dinara Opšte stanje : strip kockast -hrbat stripa ravan, čvrst, kompaktan, bez podvlačenja, bez pečata, povez odličan, Nedostaci: ime upisano u gornjem levom uglu prednje korice minimalno oštećenja papira na vrhu i dnu hrbata stripa, minimalni trag presavijanja u gornjem i donjem desnom uglu prednje korice, manji trag presavijanja u gornjem i donjem levom uglu zadnje korice i nekoliko zadnjih listova stripa, za nijansu tamniji obodi listova stripa, svetlo braon flekice na prednjoj korici, unutrašnjoj strani prednje i zadnje korice, manje zacepljenje na donjoj ivici listova od 49. do 64. stranice, manja okrznuća papira na donjoj ivici prednje korice, najavnog lista i više od polovine listova stripa,

Stari privezak Kreka Veso peći Banovići Helios. Dominantan reljefni motiv Kreka Veso peći na čvrsto gorivo. Retro, vintidž, ex Yu. Nedostaci: skinuta boja na donjem delu peći u manjoj meri, na obodu nagnječen na par mesta u minimalnim dimenzijama. Dimenzije približno: prečnik 3,3 cm, težina 24 gr. Stanje kao na fotografijama.

Opis proizvoda „..Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je..“ „..Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih.. “

Bez „. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “ „. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Opis Recenzije (0) OPIS BORA ĆOSIĆ Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman. „. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “ „. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Autor - osoba Patton, George Smith, 1885-1945 = Paton, Džordž Smit, 1885-1945 Naslov Rat kakvog sam ja video / Paton ; [sa engleskog preveo Momčilo Đurić] Jedinstveni naslov War as i knew it. srp Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1953 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Vojno delo, 1953 (Beograd : Kultura) Fizički opis 498 str., [12] presavijenih listova sa skicama : autorova slika ; 21 cm Drugi autori - osoba Đurić, Momčilo, prevodiilac = Đurić, Momčilo, prevodilac Vidović, Žarko S. = Vidović, Žarko S. Zbirka Vojna biblioteka. Savremenici ; ǂknj. ǂ7 (Karton) Napomene Prevod dela: War as i knew it / George S. Patton, jr. Tiraž 4.000 Predgovor našem izdanju / Žarko S. Vidović: str. 5-13. Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939-1945 -- Vojne operacije -- 1944-1945 -- U uspomenama Džordž Smit Paton (engl. George Smith Patton; San Gabrijel, 11. novembar 1885 – Hajdelberg, 21. decembar 1945) je bio američki general u Drugom svetskom ratu. U svojoj vojnoj karijeri, dugoj 36 godina bio je među prvim američkim oficirima koji su zagovarali stvaranje modernih oklopnih jedinica, komandovao je američkim jedinicama u severnoj Africi, Siciliji i u Evropi. U američkoj vojsci ostao je zapamćen po nadimku „Stari krv i petlja“ (Old blood and guts), koji je dobio zahvaljujući pogrešnom citiranju njegove izjave u kojoj je rekao da je za pobedu u ratu potrebna ne samo krv već i mozak (Blood and brains). Zvanična istorija stvorila je predstavu o generalu Patonu kao o briljantnom vojnom lideru koji je povremeno imao epizode neposlušnosti i nestabilnosti. Njegovi potčinjeni, kako oficiri tako i vojnici pamtiće ga ne samo po briljantnom komandovanju, ludoj hrabrosti i istrajnosti, već i po oštrim, često vulgarnim govorima kojima je podizao moral svojim jedinicama. Porodica Paton je rođen u mestu San Gabrijel u Kaliforniji, od oca Džordža Smita Patona i majke Rut Vilson, ćerke Bendžamina Dejvisa Vilsona, uglednog lokalnog zemljoposednika i političara i jednog od prvih pionira koji je krenuo 1840. god na zapad da bi tamo ostao i stekao značajan imetak. Rodio se u porodici čiji su muški potomci bili civili, advokati i političari, dok su vojnici postajali samo po pozivu. Njegov deda Džordž Paton učestvovao je u Američkom građanskom ratu kao pukovnik Konfederacije i poginuo je 1864. godine u bici kod Sedar Krika u Vinčesteru u Virdžiniji. Paton je od malih nogu čitao Ilijadu i Odiseju, Bibliju i dela Vilijama Šekspira. Odrastao je slušajući priče o podvizima vojnika Konfederacije u Američkom građanskom ratu i o svom dedi. Inspirisan ovim pričama mali Paton je još kao klinac maštao o tome da jednog dana postane general i heroj. Obrazovanje Paton je godinu dana pohađao Vojni institut u Virdžiniji, pre nego što je prešao u Vest Point. Po završetku prve godine pao je zajedno sa Kortnijem Hodžisom (zbog lošeg znanja iz matematike) ali se ponovo upisao i diplomirao 1909. god. Paton je bio inteligentno dete i intenzivno je proučavao klasičnu književnost i vojnu istoriju još od malih nogu, ali je najverovatnije patio od nedijagnostifikovane disleksije, što će mu u velikoj meri otežati njegovo školovanje. Vrlo kasno je naučio da čita, i nikada nije naučio osnovne veštine kao što je spelovanje. Zbog ovog poremećaja trebalo mu je pet godina da završi Vest Point. Dok je bio na školovanju u Vest Pointu, Paton je obnovio svoje poznanstvo sa prijateljicom iz detinjstva Beatris Ajer, ćerkom bogatog tekstilnog industrijalca. Njome se oženio nedugo nakon diplomiranja. Po završetku školovanja učestvovao je na letnjim Olimpijskim igrama koje su održane 1912. godine u Stokholmu. Predstavljao je SAD u novoj atletskoj disciplini, petoboju. U ukupnom plasmanu osvojio je peto mesto. Bio je na vrhu tabele sve do takmičenja u streljaštvu kada je jedan njegov hitac najverovatnije promašio metu, iako je Paton tvrdio da je prošao kroz rupu koju je napravi prethodni hitac. Kao i većina članova njegove porodice, Paton je često tvrdio da je imao žive vizije svojih predaka. Čvrsto je verovao u reinkarnaciju što se i manifestovalo u njegovom uverenju da je u prošlim životima bio kartaginski vojskovođa Hanibal, rimski legionar, Napoleonov feldmaršal i mnoge druge istorijske ličnosti. Rana vojna karijera Tokom sukoba na meksičkoj granici 1916. godine. Paton je bio u sastavu 13. Teksaškog konjičkog puka i pratio je brigadnog generala Džona Dž. Peršinga kao njegov ađutant tokom potere za Pančom Viljom. Tokom ovog sukoba Paton je uz pomoć deset vojnika iz 6. pešadijskog puka ubio „Generala“ Hulia Kardenasa, komandira Vilinih ličnih telohranitelja. Zbog ove akcije kao i zbog naklonosti koju je Paton pokazivao prema svom revolveru Kolt Mirotvorac (Colt Peacemaker), Peršing mu je dodelio nadimak „Bandit“ (Bandito). Prvi svetski rat Neposredno pre izbijanja Prvog svetskog rata general Peršing unapredio je Patona u čin kapetana. Po ulasku SAD u rat Paton je zatražio od Peršinga da mu poveri komandu nad nekom od američkih jedinica na prvoj liniji fronta. Peršing mu je poverio komandu nad novoformiranim Američkim tenkovskim korpusom. Pretpostavlja se, mada nikada nije tačno utvrđeno da je Paton učestvovao u bici kod Kambrea u kojoj su prvi put upotrebljeni tenkovi u značajnom broju. Pošto Američki tenkovski korpus nije učestvovao u oboj bici, a malo je verovatno da bi Englezi poverili komandu nad svojim oklopnim jedinicama američkom oficiru, Patonu je najverovatnije poverena posmatračka uloga. Zbog svoje uspešnosti u organizaciji obuke (formirao je školu za američke tenkiste u Lanžeru u Francuskoj) i komandovanju američkim oklopnim jedinicama, unapređen je dva puta. U činu potpukovnika postavljen je za komandanta Američkog tenkovskog korpusa koji je prvo bio deo Američkih ekspedicionih snaga, a zatim deo američke 1. armije. Učestvovao je u Sen Mišel ofanzivi 1918. godine kada je i ranjen metkom iz mitraljeza dok je pomagao da se zaglibljeni američki tenk izvuče iz blata. Metak mu je prošao kroz gornji deo butine. Paton je mnogo godina kasnije često, nakon što bi na nekim društvenim događajima popio malo više, svlačio pantalone pokazujući svoju ranu nazivajući podrugljivo sebe „generalom sa pola stražnjice“. Za zasluge u Meza-Argonskoj ofanzivi Paton je odlikovan Purpurnim srcem i Krstom za istaknute zasluge u službi i unapređen je u pukovnika. Dok se Paton oporavljao od rana Prvi svetski rat je završen. Između dva rata Dok je bio na službi u Vašingtonu 1919. godine. Paton je upoznao i postao blizak prijatelj Dvajta D. Ajzenhauera koji će igrati veoma značajnu ulogu u nastavku njegove vojne karijere. Godine 1920. uputio je peticiju Američkom Kongresu u kojem je zatražio da se popravi stanje u finansiranju američkih oklopnih snaga ali bezuspešno. Posvetio se popularizaciji ovog roda vojske pišući članke o taktici korišćenja oklopnih jedinica predlažući nove načine njihove upotrebe. Radio je i na modernizaciji tenkova. Međutim, zbog nedostatka finansijskih sredstava koja su bila neophodna za finansiranje oklopnih jedinica Paton je bio prinuđen da se ponovo vrati u konjicu. Jula 1932. godine. Paton je služio pod načelnikom generalštaba generalom Daglasom Makarturom kao major koji je predvodio američku konjicu u borbi protiv Bonus armije. Posle toga je bio raspoređen na Havaje odakle je ponovo pokušao da ubedi Kongres u ispravnosti finansiranja oklopnih jedinica. Pred kraj tridesetih godina poverena mu je komanda nad Fort Majerom u Virdžiniji. Odmah nakon uspeha nove nemačke taktike blickriga u Evropi, koja se bazirala na upotrebi snažnih oklopnih snaga, Paton je zahvaljujući nepobitnim argumentima koje su mu pružali nemački uspesi konačno uspeo da ubedi Kongres u potrebu osnivanja oklopnih divizija. Po dobijanju saglasnosti Kongresa Paton je unapređen u brigadnog generala i poverena mu je komanda nad oklopnom brigadom. Brigada je vremenom prerasla u 2. oklopnu diviziju, a Paton je dobio čin general-majora. Drugi svetski rat Tokom priprema za ulazak u rat Paton je formirao školu za obuku tenkovskih posada za ratovanje u pustinjskim uslovima u Indiju u Kaliforniji. Takođe je komandovao jednom od dve vežbovne armije u velikim manevrima koji su održani u Luizijani 1941. god. Kampanja u Severnoj Africi Godine 1942. general Paton komandovao je američkom 1. oklopnom divizijom koja se u sklopu savezničke Operacije Baklja iskrcala na obalama Alžira i Maroka. Paton i njegov štab stigli su u Maroko na krstarici USS Ogasta koja je prilikom ulaska u luku Kazablanka došla pod vatru francuskog bojnog broda Žan Bart. Posle poraza američkih snaga od strane Nemaca u bici za Kaserinski prolaz 1943. godine, Paton je unapređen u čin general-pukovnika i poverena mu je komanda nad 2. američkim korpusom. Iako je insistirao na obuci i disciplini, zaslužio je poštovanje svojih vojnika koji su ga uglavnom voleli. Ponovno uspostavljanje discipline u američkim redovima se isplatilo. U martu je započela nova kontra-ofanziva i američke jedinice potisnule su nemačke snage istočno od prvobitnih položaja. U isto vreme britanske snage pod komandom generala Montgomerija napale su Nemce sa juga. Posle žilavog ali bezuspešnog otpora nemačke snage u Tunisu su se predale 13. maja 1943. godine. Kampanja u Italiji Zahvaljujući uspesima koje je postigao u Severnoj Africi, Patonu je poverena komanda nad 7. američkom armijom koja je trebalo da učestvuje u iskrcavanju na italijansko ostrvo Siciliju. Dodeljen mu je zadatak oslobađanja zapadnog dela ostrva dok je Montgomeri imao zadatak da oslobodi istočni deo ostrva i oslobodi Mesinu čime bi nemačkim i italijanskim trupama na ostrvu bila odsečena odstupnica. Ne želeći da prepusti svu slavu svom suparniku Montgomeriju Paton je neverovatnim tempom oslobodio zapadni deo ostrva, oslobodio Palermo, a zatim i Mesinu. Njegove trupe ušle su u grad 17. avgusta 1943. godine samo dva sata pre dolaska prethodnica Montgomerijeve 8. armije. Patonov imidž surovog ratnika i krvožedni govori koje je držao nisu nailazili na dobar prijem u javnosti savezničkih zemalja. Njegova vojna karijera skoro je bila gotova kada je u avgustu 1943. godine prilikom posete vojnoj bolnici verbalno napao i ošamario dva američka redova koje je smatrao kukavicama zato što su u bolnicu smešteni zbog kontuzije ili ratnog zamora što je psihičko stanje, a ne rana stečena u borbi. Kasnije se pokazalo da je jedan od ovih redova imao malariju. Zbog ovog incidenta Paton je neko vreme bio izvan vidokruga i bilo mu je naređeno da se izvini vojnicima. Ma koliko to ironično zvučalo, danas postoji teorija po kojoj je i sam Paton bio žrtva borbenog zamora. Zbog samog incidenta u javnosti su se pojavili zahtevi za njegovom ostavkom ili otpuštanjem. U skladu sa tim oduzeta mu je komanda nad 7. armijom koja se spremala za operacije u Italiji. Iako je privremeno bio suspendovan Paton je svojim prisustvom stvarao lažnu sliku kod Nemaca o novim mogućim mestima savezničkih iskrcavanja. Dok je boravio na Korzici smatralo se da će očekivano savezničko iskrcavanje biti na jugu Francuske. Za vreme njegovog boravka u Kairu Nemci su smatrali da će savezničko iskrcavanje verovatno uslediti na Balkanu. Strah od generala Patona vezao je mnoge nemačke trupe na pretpostavljenim mestima iskrcavanja i odigrao je važnu ulogu u prikrivanju priprema za pravo savezničko iskrcavanje u Normandiji na severu Francuske. Normandija U periodu neposredno pred D-dan Paton je držao govore i javne nastupe širom Britanije kao komandant nepostojeće Prve armijske grupe koja je trebalo da izvrši iskrcavanje u rejonu Kalea. Bio je to još jedan od načina na koji su saveznici zavaravali nemačke obaveštajce u pogledu tačne lokacije i vremena iskrcavanja. Sve ove aktivnosti uključujući i stvaranje prividnih lažnih mesta koncentracija trupa uz pomoć gumenih i drvenih maketa desantnih čamaca, tenkova, aviona i dr. odvijale su se u sklopu Operacije Fortitud. Nakon iskrcavanja savezničkih snaga u Normandiji i početnog neuspeha u proboju nemačke linije fronta, Patonu je poverena komanda nad 3. armijom koja je trebalo da zauzme položaj na krajnjem desnom krilu savezničkog ratnog rasporeda. Pod njegovom komandom 3. armija je u sklopu operacije Kobra koja je počela 25. jula 1944. godine uspešno probila nemačku liniju fronta zapadno od Sen Loa odsekavši Šerbur od ostatka nemačkih snaga. Proboju 3. armije prethodio je snažan artiljerijski baraž i vazdušno bombardovanje. Do kraja avgusta meseca čitava Bretanja bila je oslobođena. Patonove jedinice oslobodile su Sen Malo i opkolile Brest, Loren i Sen Nazer. Treća armija uspešno je odbila poslednji nemački kontranapad u Francuskoj koji je krenuo iz Mortena u pravcu Avranša i koji je trebalo da ponovo uspostavi liniju fronta na mestu gde je probijena. Posle tri dana borbi Nemci su se povukli kako bi izbegli opkoljavanje samo da bi ih ista sudbina stigla u džepu kod Faleza. U toku avgusta meseca položaj savezničkih jedinica bio je idealan za izvođenje operacije sveobuhvatnog opkoljavanja jedinica nemačke 7. armije u Francuskoj. Patonovoj 3. armiji poverena je uloga južnog kraka kliješta dok je sa severa obruč trebalo da zatvore britanske i kanadske jedinice pod komandom feldmaršala Montgomerija. Patonove jedinice stigle su do Aržantana 13. avgusta. Iako je Paton želeo da nastavi dalje napredovanje ka Falezu i zatvori obruč, 14. avgusta je dobio naređenje da svoje prethodnice koje su već stigle do Faleza povuče u Aržantan i sačeka da obruč zatvore britanske snage. Krajnje besan nije mogao da učini ništa drugo nego da gleda kako kroz otvor u obruču koji u jednom trenutku nije bio širi od desetak kilometara prolaze kolone nemačkih vojnika i vozila. Britanske jedinice zatvorile su obruč 19. avgusta ali je tada već bilo kasno jer je većina nemačke 7. armije evakuisana. U obruču je zarobljeno 40.000 nemačkih vojnika, a u borbi je poginulo oko 10.000. Da je Montgomeri bio brži u obruču bi se našlo preko 100.000 nemačkih vojnika. Paton je u borbama u Francuskoj uspešno upotrebio taktiku „blickriga“ protiv njenih tvoraca prešavši 600 mi (970 km) za samo dve nedelje. Patonove jedinice oslobodile su veći deo severne Francuske i zaobišle Pariz dok su snage francuskog maršala Leklerka pomogle ustanicima u gradu da oslobode prestonicu. Lorena Patonova ofanziva je zastala 31. avgusta 1944. god. kada je njegova armija ostala bez goriva u blizini reke Meze, neposredno nadomak grada Meca u Francuskoj. Vreme koje je potrošeno na dopunu jedinica gorivom i municijom Nemci su iskoristili da bi utvrdili grad i pretvorili ga u tvrđavu. Grad koji je bio utvrđen još iz vremena Francusko-pruskog rata 1870. godine imao je preko dvadeset forova od kojih su najveći bili naoružani topovima kalibra 105 mm i 150 mm, uglavnom francuske proizvodnje. Borbe za Mec trajale su od početka oktobra do kraja novembra meseca prouzrokujući teške gubitke na obe strane. Garnizon u gradu kapitulirao je 23. novembra ali su posade nekih forova pružale otpor sve do sredine decembra. U ovim borbama gubici američke 3. armije iznosili su preko 7.000 mrtvih i ranjenih vojnika. Obilazeći ranjenike u obližnjoj bolnici nakon što se Mec predao, Paton je upitao jednog vojnika da li zna da je Mec pao. Vojnik mu je odgovorio da zna. Na to mu je Paton stegao ruku, nasmejao se i rekao: „Sine, sutra će u novinama osvanuti naslov ’Paton oslobodio Mec’, ali ti i ja znamo da je to prokleta laž. Mec ste oslobodili ti i tvoji drugovi.` Ardenska ofanziva Pred kraj 1944. godine nemačka vojska je po Hitlerovom naređenju učinila poslednji očajnički pokušaj kako bi porazila savezničke jedinice na Zapadnom frontu. Ardenska ofanziva je bila poslednja velika ofanzivna operacija nemačke vojske. 16. decembra 1944. godine u napad je krenulo 29 nemačkih divizija sa oko 250.000 vojnika. Napad je usledio na delu fronta između grada Monšaua na severu i grada Ehternaha na jugu, gde su savezničke snage bile najslabije. Nemačke jedinice sastavljene od 6. SS oklopne armije, 5. oklopne armije i 7. armije imale su zadatak da probiju američke položaje u oblasti Ardena, forsiraju reku Mezu između Liježa i Namira, zaobiđu Brisel i izbiju na obalu kod Antverpena. Hitler je smatrao da će u slučaju da ova operacija bude uspešna, zapadni saveznici biti prinuđeni da sklope separatni mir sa Nemačkom. Loše vremenske prilike i teška zima pogodovale su nemačkim jedinicama jer su maskirale kretanje tenkova i onemogućavale dejstvo savezničke avijacije. Patonova 3. armija koja je operisala u oblasti Sar, izbila je 15. decembra na Zigfridovu liniju. Na konferenciji u Verdenu 19. decembra, na kojoj je prisustvovao i Paton, saveznički komandanti razmatrali su težinu situacije na frontu koji je bio potpuno probijen. Konstatovano je da je hitno neophodno izvršiti napad na južno krilo neprijatelja. Međutim, jedina borbena formacija koja je mogla da izvrši ovaj zadatak bila je Patonova 3. armija čiji borbeni poredak je bio orijentisan ka istoku. Na opšte zaprepaštenje prisutnih Paton je izjavio da može da otpočne kontranapad na nemačko južno krilo sa tri divizije u roku od tri dana. Prisutni generali smatrali su da je nemoguće rotirati borbeni poredak čitave armije za 90° i izvršiti kontranapad u tako kratkom roku. Međutim, ono što je Paton prećutao bila je činjenica da je još 12. decembra naredio svom štabu da izuči situaciju u kojoj bi od 3. armije bilo zahtevano da izvrši kontranapad sa juga na nemački prodor u sektoru američke 1. armije. U trenutku kada je situacija bila najkritičnija, Paton je rotirao 3. armiju za devedeset stepeni i krenuo u proboj ka malom saobraćajnom čvorištu Bastonju u kojem su se nalazile opkoljene jedinice američke 101. vazdušno-desantne divizije. I danas je uvreženo mišljenje da ovakav manevar čitave armije, u tako kratkom vremenskom periodu mogao da izvede samo Paton. Do kraja februara Nemci su potisnuti na početne položaje, a Patonove jedinice nastavile su da napreduju u pravcu Sarskog basena na Nemačkoj teritoriji. Američka 3. armija je prešla reku Rajnu kod Openhajma 22. marta 1945. godine. Potom je poslao operativnu grupu Baum koja je imala zadatak da oslobodi američke ratne zarobljenike u logoru Hamelburg u kojem se nalazio i njegov zet Džon K. Voters. Paton je planirao da oslobodi Prag u Čehoslovačkoj kada je stiglo naređenje o obustavljanju daljeg američkog napredovanja. Bez obzira na to njegove trupe oslobodile su Plzenj (6. maja 1945. god) kao i najveći deo zapadne Češke. Posle nemačkog poraza Nakon završetka rata u Evropi Paton je bio veoma razočaran zato što je saveznička komanda odbila da mu poveri borbenu komandu nad nekom od američkih armija na Pacifiku kako bi nastavio da se bori protiv Japanaca. Nezadovoljan svojom ulogom vojnog guvernera Bavarske i siguran da za života više neće učestvovati ni u jednom ratu, Paton je počeo da se ponaša čudno. Njegova pisma upućena porodici u Americi bila su puna antikomunističkih i antisemitskih izjava. Paton se uskoro opet našao u nemilosti američkih političara i javnosti. U jednom razgovoru sa novinarima uporedio je nemačke naciste sa gubitnicima na američkim parlamentarnim izborima. Ubrzo po davanju izjave smenjen je sa dužnosti komandanta 3 armije. Prebačen je u 15. armiju u kojoj je imao zadatak da učestvuje u pripremi istorije Drugog svetskog rata. Ogorčen i ljut Paton je u oktobru 1945. godine preuzeo komandu nad američkom 15. armijom. Nameravao je da da ostavku na ovaj položaj, ali ga je u tome pretekla teška saobraćajna nesreća koja se dogodila 9. decembra 1945. godine. Mnogi teoretičari zavere smatraju da je vozaču koji je upravljao kolima naređeno da namerno izazove nesreću zato što je Paton navodno nameravao da se po povratku u SAD kandiduje za predsednika. Paton je preminuo u bolnici od posledica nesreće 21. decembra 1945. godine i sahranjen je na američkom vojničkom groblju u Hamu u Luksemburgu. MG47 (N)

Autor: Bora Ćosić„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u dubokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “„. .. Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

„. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “ „. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “ Bora Ćosić rođen je 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. Bez je njegov najnoviji roman.

Rođen 1932. u Zagrebu, živeo je u Beogradu od 1937. do 1992, kada je prešao u Berlin, gde i danas živi. Objavio je preko 40 knjiga, a njegovi pozorišni komadi izvođeni su s velikim uspehom na našim scenama. BEZ je njegov najnoviji roman. „. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “ „. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Odlomci: „. . . Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u dubokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je. . . “ „. . . Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih. . . “

Opis proizvoda „..Na jednom uglu čovek i žena naišli su na široka stakla nekog bara. Imao je izgled benzinske pumpe, ali tamo, u du-bokom prostoru, ipak nije bilo nikakvih crpki za gorivo, nego se pokazao samo dugačak šank sa usamljenim muškarcem pod šeširom, koji je čvrsto držao svoju čašu. Osvetljen s jedne strane, onako u tamnom odelu, od njega preostajalo je vrlo malo za videti, celo njegovo drugo rame, čitava polovina njegovog tela, tonula je u pomrčinu, nije je više bilo. Tako je čak i šešir na njemu bio odvaljen po polovini, jedan polušešir poluosvetljenog čoveka ove večeri. Barmen se malo smejuljio dok se saginjao, nešto je tražio tamo ispod. Jednom će i to proći!, rekao je..“ „..Usmjeri uvjek pogled na zbivanje, govorio je Musil. On, čija knjiga je sva od misli, sentenci, definicija! (Tek nedavno, s čuđenjem sam shvatio da ovo bez/ohne stoji takođe u sredini Musilovog naslova.) Nadam se nadalje, da ovde nije ostalo ničeg „duhovnog“, čak ni „mislim“, „osećam“, „sećam se“. Čisti, trenutni pogled, ma kako ponekad višestruk. Onda se pokazalo da Hopper neće biti dovoljan, potražio sam pomoć kod drugih slikara, makar uvek vrlo srodnih.. “ Vidi još informacija

ENERGIJA RAZVOJ Autor: Grupa autora Izdavač: Jugoslovenska naučna tribina / Jugoslovenski savez društava za širenje naučnih saznanja `Nikola Tesla`, Beograd, edicija Jugoslavija u razvoju Godina izdanja: 1986 Broj strana: 718 Format: 29 x 21,5 Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Sadržaj na slikama, ilustrovano, vrlo dobro očuvano Teme iz sadržaja : teorijski aspekti energije , energetika i društvo , konverzija i konzervacija energije , vodni potencijal , čvrsta fosilna goriva , tečna i gasovita goriva , nuklearna energija , novi i obnovljivi izvori energije , elektroprivreda , rudarska i energetska oprema , cijene i konkuretnost energetike , zaštita prirodne sredine Tags: Energetika Jugoslavija 06.05.2023.

Biomasa ekološki efekti primene Prirodni resursi – bogastva koja održavaju život na ovoj planeti kao što su voda, vazduh i zemlja zagađuju se ili iscrpljuju alarmantnom brzinom. Kad se tome doda porast ljudskog stanovništva, izgledi za nastavak degradacije iscrpljivanja prirodnih resursa umnožavaju se porastom stanovništva. Područja divljine u svetu – njihove šume, močvare, planine i pašnjaci postaju “razvijena područja”, isušena, spaljena, izgrađena i asfaltirana i ispašena do opstanka. Razaranje ozonskog omotača, širenje efekta staklene bašte, ljudska vrsta kroz te aktivnosti ugrožava atmosferu, i izaziva velike klimatske promene koje svakako ostavljaju posledice. Da bi primenili etički – moralni pristup, moramo razmisliti o vlastitim postupcima, mišljenju i donošenju odluka. Tako je poslednjih 20-tak godina počelo da prevladava mišljenje o praktičnim i primenljivim ekološkim rešenjima i načinu života. Tražena su rešenja u svim delatnostima za razvijanje bezbednijih, jeftinijih i efikasnijih sistema. Razvoj i zamena energetskih izvora samo su pratili tu generalnu ideju i zakonitost. Radilo se na efikasnijim solarnim pločama, iskorištenju geotermalne vode, snage vetra i plime, te razvoja šire primene biomase i njenih proizvoda. Ovde se nauka sukobila sa rešavanjem ekoloških problema kroz povlačenje krajnje tehnoloških pitanja u potrazi za odgovorima u navedenim tehničkim oblastima. U tom smislu, multidisciplinarno se uključuju u rešavanje problema stručnjaci iz agronomije, poljoprivredne ekonomije, fizike, hemije, ekologije životinja, biologije, istraživanja životne sredine, bio-geohemije, geologije, šumarstva, tehnologije, konstruktora postrojenja, i skoro svih naučnih grana koje mogu pomoći. Treba konstatovati da deo društvenih nauka ima veliku obavezu i odgovornost u definisanju i postavljanju problema i objektivizaciji činjenica koje obiluju spornim pitanjima, koja su mesto za obradu, zahtevi i obaveze za korišćenje biomase sa ekoloških aspekata. Iz sadržaja: 1. UVOD 5 2. OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE U SRBIJI 2.1. Biomasa - najznačajniji obnovljivi izvor energije u Srbiji 2.2. Biogoriva 2.3. Ciljevi politike korišćenja OIE 3. GLOBALNI EKOLOŠKI PROBLEMI I POTICAJ ZA KORIŠĆENJE OBNOVLJIVIH IZVORA ENERGIJE…. 3.1. Kriza životne sredine 3.2. Neusaglašenost u biosferi 3.3. Veliki globalni problemi 3.3.1. Ozonska rupa 3.3.2. Efekat staklene bašte 3.3.3. Kisele kiše 3.3.4. Zemljište 3.3.5. Gubitak biodiverziteta 3.3.6. Zaštićena prirodna dobra 3.3.7. UV zračenja 3.3.8. Upravljanje otpadom 3.4. Mogući oporavak 4. BIOMASA 4.1. Sagorevanje biomase kao opcija za smanjenje energetsko zavisne emisije CO2 4.1.1. Karakteriziranje biomase kao goriva 4.1.2. Tehnike spaljivanja 4.1.3. Uticaj dobavljanja i oblika goriva 4.1.4. Prednost zajedničko kogeneracijskog spaljivanja biomase i uglja 4.1.5. Pregled mogućih posledica kogeneracijskog spaljivanja 4.1.6. Primer izvođenja transformacije jedne toplane na ugalj 4.1.7. Razlog za korišćenje biomase za smanjenje zavisne emisije CO2 u kombinaciji sa fosilnim gorivima 5. ENERGIJA IZ BIOMASE 6. KORIŠĆENJE BIOMASE ZA TOPLOTNU ENERGIJU (DOMAĆINSTAVA) 6.1 Tehnologija upotrebe drvne biomase 6.2 Proizvodnja energije u biotoplanama 7. PROIZVODNJA ELEKTRIČNE ENERGIJE IZ BIOMASE 7.1 ORC-Proces (Organic Rankine Cycles) 7.1.1. Princip rada ORC 7.1.2. Kratak opis ORC - kružnog toka (primer KWK sa biomasom) 7.1.3. Prednosti 7.1.4. Trenutni nedostaci 8. ISTRAŽIVANJE I PROMOCIJA ENERGIJE IZ BIOMASE 9. ENERGIJA BIOMASE U BUDUĆNOSTI 10. ODRŽIVOST KORIŠĆENJA BIOMASE 10.1. Ekološki aspekti korišćenja biomase 10.2. Privredni aspekti (za korišćenje biomase) 10.3. Nedostaci biomase 10.4 Ekološki indikatori kao mera ekološke efikasnosti 11. ISTRAŽIVANJE I SEGMENTACIJA TRŽIŠTA BIOMASE 12. EKOLOŠKI IZAZOVI I ETIKA KORIŠĆENJA BIOMASE 93 13. INTERAKCIJA IZMEĐU POJEDINCA I NJIHOVA BOJAZAN ZA PRIRODNU SREDINU 14. ZAKLJUČAK I PRETPOSTAVKE ZA VEĆE KORIŠĆENJE BIOMASE PRILOG 1 15. ENERGETSKI I EKONOMSKI ASPEKTI KORIŠĆENJA BIOMASE – TABELE O POTENCIJALIMA, ENERGETSKIM UPOREDNIM VREDNOSTIMA, KARAKTERISTIKAMA BIOMASE I OSTALO 16. LITERATURA Iz knjige: “…Energija biomase je najznačajniji domaći energetski potencijal iz obnovljivih izvora, naglašen i u Strategiji razvoja energetike Republike Srbije do 2015 godine. Stepen korišćenja obnovljivih izvoza energije veoma je nizak, izuzev iskorišćenja velikih vodenih tokova u velikim hirdoelektranama, jer su troškovi korišćenja obnovljivih izvora energije znatno viši od troškova korišćenja konvencinalnih izvora energije. Važan segment je snimanje potencijala i stanje u iskorišćenju i isplativom korišćenju šumskog otpada i otpada u drvnoj industriji. S obzirom na realan potencijal i tehnološke mogućnosti pretvaranja te biomase u toplotnu ili elektro energiju i kompost država mora naći stimulans za iskorištenje jer taj projekat može biti i jeste i socijalni projekt pošto se otvaraju i mogućnosti povećanog zapošljavanja. U Srbiji sporedni proizvodi primarne proizvodnje ratarskih kultura prestavljaju jedan od najvećih potencijala za proizvodnju toplotne i električne energije. Do sada je ova vrsta otpada biomase uglavnom spaljivana na mestu nastanka, a samo manjim delom korišćena u druge svrhe. Pored gubljenja energije i zagađenja životne sredine, problem su nepostojanja postrojenja za preradu i dobijanje drugih vidova energije kao i nemanje nekih podzakonskih akata i kasno donošenje pravilnika o subvenisanoj ceni ove čiste energije. Takođe je neophodno strategijom odrediti projekte koji bi imali prioritete, te definisanje punog potencijala biomase ovog porekla po regionima u državi. Uz to problem presdtavlja stajsko đubrivo kao nusproizvod sa stočnih farmi i seoskih domaćinstava. Nekontrolisanim odlaganjem ovog otpada dovode se u opasnost podzemne vode i površinski vodeni tokovi. Iz ovog otpada pogodno je dobijanje biogasa koji se preradom prevodi u toplotnu i elektro energiju. Korišćenjem te energije je mnogostruko zavisno od veličine postrojenja. I kod ovog izvora energije potrebno je uraditi sve u smislu njenog korišćenja. Problem rešavanja klaničkog i životinjskog otpada treba da se radi u skladu sa EU standardima i zakonima, pa su i ovde neophodno potrebni tehnologija i objeki koji bi zadovoljili te uredbe. Govoreći o energiji iz biomase ne sme se zaboraviti niti potencijalna proizvodnja iz onog dela otpada koji se može smatrati biomasom (komunalni čvrsti otpad, gas sa deponija, kanalizacijski mulj, mulj sa uređaja za obradu otpadnih voda, čvrsti i tečni otpad sa farmi i slično) koji je danas praktično neiskorišten kod nas. Racionalno korišćenje energije dobijene iz obnovljivih izvora energije – biomase ekološki i ekonomski je prihvatljivo i država mora sa poticajnim merama svih vrsta da podržava te projekte. Važna činjenica u ovom je vaspitanje i obrazovanje od malih nogu za zaštitu životne sredine, načina upravljanja čovekovom okolinom i promocija svih prednosti korišćenja obnovljivih izvora energije. Za punu realizaciju korišćenja biomase postoje i problemi koji se ogledaju u sledećem: loša prostorna raspoređenost voda, nezadovoljavajuća infrastruktura za korišćenje obnovljivih izvora energije, nepotpun zakonski okvir za podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije, nedostatak pouzdanih podataka o potencijalima obnovljivih izvora energije i nepostojanje efikasnog sistema finansijskih instrumenata radi masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije. Za prevazilaženje problema potrebno je: 1) intenziviranje istraživanja potencijala obnovljivh izvora energije radi njihove verifikacije i realnijeg bilansiranja; 2) po mogućnosti veća organizacija korišćenja i izgradnja postrojenja po regionima; 3) određivanje tehnologija za koje je opravdano uvođenje podsticajnih mera i komparativna analiza mogućih podsticajnih mehanizama; 4) donošenje propisa za podsticanje korišćenja energije iz obnovljivih izvora (poreske olakšice, veće podsticajne cene električne energije iz obnovljivih i izvora i dr.); 5) povećanje obima korišćenja obnovljivih izvora energije ukupno, a naročito u ruralnim područjima. 6) obrazovanje i razvijanje javne svesti radi podsticanja masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije. Novim zakonom o energetici i podzakonskim aktima definišu se povlašćeni proizvođači električne i toplotne energije sa pravom na odredjene subvencije i povlastice, a to su oni proizvođači koji koriste obnovljive izvore energije ( biomasa, biogas, deponijski gas, vetar, sunce...) i istovremeno proizvode električnu i toplotnu (rashladnu) energiju uz ispunjavanje uslova u pogledu energetske efikasnosti, opdnosno zaštite životne sredine. Međutim i pored toga u Srbiji nije napravljeno nijedno postrojenje koje bi se moglo koristiti realizacijom tih zakona i odluka. Potrebno je uvek naglasiti prednost biomase u odnosu na fosilna goriva zbog neopterećenje atmosfere stakleničkim gasovima. U ovoj disertaciji na osnovu relevantne literature i najnovijih spoznaja u istraživačkim radovima i primeni istih, utvrdiće se ekološki efekti primene biomase za zadovoljenje energetskih potreba stanovništva. Pitanje korišćenja biomase u energetske svrhe mora se rešavati ekološki kako bi se izbegle sve negativne posledice koje se kasnije najčešće ne daju sanirati. U radu će se dati potencijali biomase, agrarnih kultura, drvne biomase i biomase iz plantažnog uzgoja, uz obavezne poslove oko uređenja tržišta i stvaranje modela koji treba da se formiraju u smislu optimalnog, ekološkog korišćenja biomase. Metodom opservacije, analize podataka i uporedbe naših sa podacima iz evropskih zemlja postaviće se ekološki i ekonomski efekti i nedostaci primene biomase. Radom će se pokazati prednost korišćenja biomase u odnosu na fosilna goriva, kako ekološki tako i ekonomski, o izazovima, etici i interakciji sa razvojem društva. Kroz rad će se sagledati ekološki efekti poslovanja biomasom kao samostalnog energenta i kombinovanog sagorevanja, koje takođe da takođe svoje efekte, tj. biće obrađeni i svi ostali zahtevi i obaveze za uspešno korišćenje biomase sa ekoloških aspekata”… Prikaži više

ENERGIJA I RAZVOJ , grupa autora , izdavači : Jugoslovenska naučna tribina / Jugoslovenski savez društava za širenje naučnih saznanja `Nikola Tesla`, Beograd 1986 , Jugoslavija u razvoju , tvrd povez, format 21,5 x 29 cm , zaštitni omot, latinica,ilustrovano, 718 strana, sitan potpis na predlistu, teme iz sadržaja : teorijski aspekti energije , energetika i društvo , konverzija i konzervacija energije , vodni potencijal , čvrsta fosilna goriva , tečna i gasovita goriva , nuklearna energija , novi i obnovljivi izvori energije , elektroprivreda , rudarska i energetska oprema , cijene i konkuretnost energetike , zaštita prirodne sredine

Izdavač: Naučna knjiga, Beograd Povez: broširan Broj strana: XIV + 449 Ilustrovano. Spolja kao na slikama. Pečatirana, veoma dobro očuvana. S A D R Ž A J: I) OSNOVNE FIZIČKO-MEHANIČKE OPERACIJE - Sitnjenje čvrstog materijala. Drobljenje i mrvljenje - Rasprskavanje tečnosti. Raspodeljivanje tečnosti na veću površinu - Raspršivanje gasova - Aglomeracija - Mešanje i gnječenje - Odvajanje materijala jednih od drugih - Transport čvrstih materijala, tečnosti i gasova - Cevi, ventili, rezervoari za gasove i tečnosti. Merenje protoka II) MATERIJALI OD OPŠTE VAŽNOSTI - Voda za gradsku i industrijsku upotrebu i zagađena voda - O gorivima. Toplota u industriji. Regeneracija toplote. Industrijske peći - Hlađenje. Mašine za hlađenje - Građevinski materijali. Malterna vezivna sredstva. Cementi - Staklo - Keramika - Metalurgija III) NEORGANSKA HEMIJSKA INDUSTRIJA - Industrijski (tehnički) gasovi - Kiseline - Alkalije - Soli - Veštačka mineralna đubriva - Mineralni pigmenti - Eksplozivi neorganskog sastava IV) ORGANSKA HEMIJSKA INDUSTRIJA I NEKE SRODNE INDUSTRIJSKE GRANE - Prerada nafte - Bitumeni. Asfalt - Osnovni petrohemijski proizvodi - Oplemenjivanje čvrstih goriva - Hemijska i mehanička prerada drveta. Tehnička celuloza i fabrikacija hartije - Fabrikacija šećera - Skrob - Industrija vrenja - Sredstva za pranje - Eksplozivi organskog sastava - Plastične mase - Hemijska vlakna (K-149)

Opis proizvoda Odluke o nacionalnoj energetskoj politici vode se trima ograničenjima: višim cijenama energije, većem narušavanju okoliša te povećanjem sigurnosnih rizika. Ovdje smo tako iznijeli pojmovni okvir za analizu konvencionalnih i obnovljivih tehnologija s obzirom na njihovu cijenu u novcu, cijenu po okoliš te cijenu za nacionalnu sigurnost zemlje. Pomaci ka manje centraliziranim obrascima upotrebe energije, kojima bi se naše zalihe energije učinile manje ranjivima i privlačnima za teroriste su mogući. Tih i čvrst dom, koji će izdržati učestalije oluje, elektrificiran solarnim fotonaponskim ćelijama, grijan i hlađen geotermalnim dizalicama topline, u kojem vodu griju solarni kolektori i u čijoj garaži stoji hibridni automobil ili automobil pokretan gorivim ćelijama – sve to nije samo san. Ako to želimo, mogućnosti postoje. Važno pitanje je želimo li to? Tehnologiju i znanje imamo. Imamo li volju? Michael S. Hamilton je profesor emeritus političkih znanosti na Sveučilištu Južni Maine, a specijalizacija su mu politike zaštite okoliša i upravljanja prirodnim resursima. Bio je dužnosnik u više tijela lokalnih, državnih i saveznih vlasti.

Stara pegla na žar Ko bi rekao da pegla ima tako bogatu prošlost! Po svemu sudeći, Kinezi su prvi otkrili da je toplota najbolji način da se izgužvana tkanina ispravi, pa samim tim i ulepša. U Gradskom muzeju Hongkonga nalazi se jedan predmet od bronze namenjen peglanju iz vremena dinastije Han (260. g. pre nove ere do 220. g. posle Hrista) koji se punio zapaljenim drvenim ugljem i služio za peglanje. U Evropi su se tkanine, mnogo godina kasnije, peglale na hladno, glačalicama od teškog kamena, mermera ili teškog, masivnog drveta. Pretpostavlja se da prva evropska pegla potiče iz severne Italije, gde je u srednjem veku cvetala proizvodnja tekstila. Ova evropska regija imala je tada dobre veze sa Dalekim istokom. Peglanje na hladno razvilo se zatim u Skandinaviji i Velikoj Britaniji i takve rane pegle mogu se danas videti u njihovim muzejima. Ipak, vremenom, ljudi su uvideli da se najbolje pegla kada se pritisak ujedini sa toplotom i dopuni sa nešto vlažnosti. U tom pravcu je i krenulo usavršavanje ovog predmeta. Zaključili su takođe da će najbolje biti ako predmet za peglanje ima slobodnu unutrašnju zapreminu u koju će se staviti ono što će peglu zagrejati. Za razliku od kineskih pegli, evropska pegla je dobila poklopac sa drškom, koja omogućava da se pegla otvara i zatvara, i da se, kada je zatvorena, njome lakše rukuje. Pegle na žar punjene su vrelim, usijanim žarom, zatim zatvarane. Donji deo zatvorenog prostora imao je perforacije radi strujanja vazduha, koji je održavao žar u usijanom stanju, da se ne ugasi. Nedostatak ovakvih pegli ogledao se u tome što je osoba koja pegla prilikom rada bila izložena udisanju dima. Zbog toga su postajali majušni „dimnjaci”, koji su dim iz pegle usmeravali na suprotnu stranu od lica osobe koja pegla. Bilo je i drugih oblika pegli koje nisu bile zagrevane uz pomoć drvenog uglja. U njihovu unutrašnjost udevala se zagrejana forma koja je odgovarala formi unutrašnjeg prostora pegle. Ovaj grejač bio je oblikovan tako da se zagrejan lako mogao vaditi i umetati. Razvoj metalske industrije u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj uslovio je izgradnju velikih topionica, a jedan od proizvoda koji su polako ušli u masovnu proizvodnju bila je i pegla. Industrija je išla naruku ne samo usavršavanju tehnike proizvodnje već i oplemenjivanju oblika pegli. To je takođe i vreme razvoja velikog broja perionica po evropskim prestonicama. Bilo je poznato, na primer, da se u Parizu veš najlepše pegla! Naravno, Evropa inspiriše Ameriku, pa ova, pored masovne izrade, ulaže u maštovite ideje za tehničko i estetsko usavršavanje ovog predmeta koji osvaja domaćinstva širom sveta. Amerikanci eksperimentišu sa peglama na alkohol, čvrsta goriva i konačno, oko 1890. godine, na struju. Ukrašavanje, koje je bilo samo sebi cilj, zamenjuje funkcionalna estetika.

Retko Lepo očuvano Dubrovačke slike i prilike 1800-1880 - Josip Bersa (1941) Zagreb 1941, tvrdi povez, ilustracije, str. 228, latinica BERSA, Josip, pisac i arheolog (Zadar, 13. I 1862 — Zadar, 5. XII 1932). Brat je skladateljâ Blagoja i Vladimira te kipara Bruna. Osnovnu školu i klasičnu gimnaziju (do 1880) polazio je u Dubrovniku. Potom je u Grazu upisao medicinu, ali se uglavnom bavio pjesništvom. Nezadovoljan studijem, vratio se u Zadar, gdje je kraće vrijeme radio kao financijski službenik u Namjesništvu te nastavnik na gimnaziji, a zatim u Arheološkom muzeju kojemu je niz godina bio i ravnatelj. Umirovljen je 1927. na dužnosti konzervatora. Njegovo poprsje izradio je brat Bruno. — B. se bavio književnošću, kulturno-povijesnim radom i arheologijom. Javio se pjesmom Panteon u Slovincu (1884, 8). Pjesme je objavio u Dubrovniku, zabavniku (1885), Javoru (1885), Stražilovu (1885–1888, 1892), Vuku (1885), Zori (1885, 1897), Smotri (1887), Bosanskoj vili (1889, 1910), Letopisu Matice srpske (1889), Novoj Zeti (1890, 1891), Brankovoj večeri (1894), Srpskome glasu (1894), Dubrovniku, kalendaru (1897, 1898, 1900), Glasu Crnogorca (1897). U pjesmama prevladavaju ljubavni i antički motivi, ali ponekad i nota ironije i humora u ocrtavanju zadarskoga građanskog života (Sonetti zaratini). Pripovijetke je objavio u Slovincu (1884) i Smotri dalmatinskoj (1906). U knjizi proza S mora i primorja (s M. Carem) opisivao je život ribara i pomoraca. Njegov pokušaj dopune Njegoševe posvete Prahu oca Srbije uz Gorski vijenac izazvao je u svoje vrijeme polemiku (Bosanska vila, 1914 i dr.). Dubrovačke slike i prilike su anegdotično-memoarsko djelo iz kulturne, društvene i političke povijesti Dubrovnika 19. stoljeća. Uz M. Cara i P. Kasandrića bio je osnivač lista za književnost i umjetnost Vuk (Zadar 1885) te urednik Telegrama Korrespondenz-Bureau-a (Zadar 1915–1916). Kulturno-povijesnim prilozima javljao se u Stražilovu (1892), Programma ginnasiale di Zara (1895), Smotri dalmatinskoj (1895), Glasniku Matice dalmatinske (1903), Rešetarovu zborniku (1931). Izdvajaju se rasprave o Pliniju mlađemu (Le idee morali di Plinio il Giovine, Programma ginnasiale di Zara, 1895; Plinije mlagji na selu i starinski osjećaj prirode, Glasnik Matice dalmatinske, 1903), koje su objavljene i kao posebne brošure. Za službovanja u Arheološkom muzeju u Zadru napisao je mnogo članaka, ponajviše o rimskim ostacima iz sjeverne Dalmacije (Nadin, Podgrađe kod Benkovca, Nin, Skradin i dr.), koje je tiskao u domaćim i stranim časopisima: Bullettino di archeologia e storia dalmata (1899–1906, 1915; Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku 1920), La Rivista dalmatica (1899), Jahreshefte des Österreichischen archäologischen Institutes (Beč 1900), Glasnik Matice dalmatinske (1903/1904), Mittheilungen der Central-Commission zur Erforschung und Erhaltung der Baudenkmale (Beč 1905), Jahrbuch für Altertumskunde (Beč 1910), Notizie degli scavi di antichità (Rim 1923) i u Bulićevu zborniku (1924). Napisao je operna libreta za braću Vladimira (Cvijeta, 1898; Andrija Čubranović, 1900; Mozartova smrt, neizvedena) i Blagoja (Jelka, 1901). Blagoje je uglazbio više njegovih pjesama. Pjesme su mu prevedene na češki. — B. je bio zakašnjeli romantičar čiji književni rad najčešće nije prelazio kulturno-povijesne okvire. Ipak, kritičari su u njegovoj prozi Dubrovačke slike i prilike, uočili znatne književne vrijednosti. N. Ivanišin ga smatra najboljim pjesnikom i solidnim pripovjedačem časopisa Slovinac, a N. Karuc hvali posebice njegove zadarske sonete. Njegova se korespondencija čuva u Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu. DJELA: Pjesme. Zadar 1891. — Otrov. Zadar 1895. — S mora i primorja (zajedno s M. Carom). Zadar 1896. — Sonetti zaratini (pseud. Lorenzo Travasini). Zadar 1902. — Führer durch das k. k. Staatsmuseum in S. Donato in Zara (suautori: G. Smirich i M. Abramić). Beč 1912. — Guida storico-artistica di Zara. Catalogo del R. Museo di S. Donato. Trst 1926, Zadar 1932. — Dubrovačke slike i prilike (1800–1880). Zagreb 1941. LIT.: Marko Car: Proti smokovu listu. Vuk, 1(1885) 2, str. 11–14. — (Milan Savić): (O spevu Josipa Berse, Daniel). Letopis Matice srpske, 1889, CLVII/1, str. 173–174. — Isti: Pesme Josipa Berse. Javor, 19(1892) 1, str. 11–12. — M. J.: Čisti korove. Hrvatska, 10(1895) 16/17, str. 119; 20, str. 138–139; 11(1896) 1, str. 3–4. — Janko Ibler: S mora i primorja. Narodne novine, 62(1896) 242, str. 1–2. — Dragutin J. Ilić (Cenzor): S mora i primorja. Brankovo kolo, 2(1896) 44, str. 1397–1403. — (Silvije Strahimir Kranjčević): »S mora i primorja«. Nada, 2(1896) 20, str. 399–400; isto u Sabranim djelima, 1967, knj. 3, 146. — Josip Ljubić (Ild Bogdanov): Marko Car i Josip Bersa, »S mora i primorja«. Dubrovnik, 5(1896) 43, str. 4. — (Prikaz knjige pripovijedaka M. Cara i J. Berse »S mora i primorja«). Vienac, 28(1896) 40, str. 639. — M. Car i J. Bersa, S mora i primorja. Letopis Matice srpske, 1897, CXC/2, str. 164–165. — Milan Rešetar: Posveta Gorskog vijenca. Bosanska vila, 29(1914) 8, str. 117–118. — Dušan D. Vuksan: Ka izučavanju Njegoša. Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor, 1931, 11, str. 149–151. — (Nekrolozi): Narodna svijest, 14(1932) 50, str. 2; Croatia sacra, 3(1933) 6, str. 258–259; Hrvatska revija, 6(1933) 10, str. 575–584. — Antun Dobronić: Josip Bersa. Mladost, 13(1934–35) 9, str. 218. — Marko Car: Pismo uredniku. Narodna odbrana, 13(1938) 44, str. 691–692. — Milorad Pavlović (M. P.): Jedan zaboravljeni pesnik. Narodna odbrana, 13(1938) 42, str. 665–667. — A.: Dubrovačke slike i prilike (1800–1880) (predgovor). Zagreb 1941, 5–6. — Frano Alfirević: Jedna knjiga o najljepšem gradu. Hrvatska revija, 15(1942) 5, str. 285–286; isto u: Proza. Zagreb 1956. — Albert Haler: Josip Bersa. Novija dubrovačka književnost. Zagreb 1944, 285–302. — Antun Dobronić: Tragika J. Berse. Gospodarstvo, 5(1945) 3, str. 6. — Niko Karuc: Bersini »Zadarski soneti«. Glas Zadra, 5(1954) 176, str. 5–6. — Isti: Književnik Josip Bersa. Ibid., 160, str. 3. — Nikola Ivanišin: Bilješke o pjesniku Bersi. Dubrovački vjesnik, 6(1955) 232–233, str. 8. — Niko Karuc: Josip Bersa i dopuna Posvete »Gorskom vijencu«. Glas Zadra, 6(1955) 219, str. 3. — Isti.: Zadarski književnik Josip Bersa. Narodni list, 11(1960) 448, str. 5. — Nikola Ivanišin: Časopis »Slovinac« i slovinstvo u Dubrovniku. Rad JAZU, 1962, 324, str. 191–193 i 202–203. — Šime Batović: Značajan muzealac i arheolog. Slobodna Dalmacija, 40(1982) 11729, str. 3. Istorija Dubrovnika Dubrovnik storija Dubrovnika obuhvata vreme od ranog neolita do danas. Tokom starog veka, ovde se nalazio jedan manji antički lučki grad, tokom srednjeg veka grad je bio centar jedne nezavisne republike, da bi krajem novog veka postao duhovno i kulturno sedište katoličkih Srba na jadranskom primorju. Danas je to jedan od najznačajnijih kulturnih i turističkih centara jugoistočne Evrope i najjužniji grad Republike Hrvatske. Kroz svoju prošlost bio je stecište i poprište sudara mnogih svetskih strujanja i interesa. Zbog skučenog prostora njegovi brodovi su se otiskivali širom sveta, a trgovački karavani su prodirale daleko u njegovu pozadinu. Stalno okružen jačima od sebe, grad je podigao čvrste bedeme radi svoje odbrane, ali u svojoj odbrani mnogo više se koristio diplomatijom nego vojnom silom. Najranija istorija grada[uredi | uredi izvor] U zaleđini Epidaura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Epidaur (Dalmacija) Mesto antičkog Epidaura, savremeni Cavtat Istočni Jadran bio je naseljen još početkom neolita, a najbliža okolina Dubrovnika, uključujući i same litice Raguze, bile su naseljene tokom bronzanog i gvozdenog doba.[1] Tokom starog veka, centar regije se nalazio u današnjem Cavtatu. Pre V i IV veka p. n. e., širu regiju oko današnjeg Dubrovnika i Cavtata su naseljavala ilirska plemena Plerejaca i Ardijejaca,[2][3] da bi koji vek kasnije ovde nastala grčka kolonija.[4][5] Godine 228. p. n. e. ova kolonija dolazi pod vlast Rimljana, koja se 47. godine p. n. e. pominje pod romanizovanim ilirskim imenom Epidaur („mesto iza šume” ili „breg/brdo”[6], lat. Epidaurus). Danas, Cavtat ima sačuvane brojne spomenike rimske kulture, kao što su: pozorište, rimska groblja, gradske zidine, akvedukt,[7] ostaci nekoliko palata od kojih je najpoznatija vila Banac, u kojoj je trenutno nalazi sedište moderne opštine Konavle.[8] U vreme Rimskog carstva, u okolini Epidaura su se nalazile vojna utvrđenja, a jedno od njih je bilo smešteno na litici Srđ, (brdo iznad modernog Dubrovnika).[1] Raguza je takođe, bila mesto određene važnosti za Rimljane i narode pre njih. Arheološki nalazi na Lokrumu sežu u V— VI vek p. n. e.. Područje grada Epidaura je primilo hrišćanstvo sredinom IV veka, dok je područje današnjeg Dubrovnika pokršteno tokom V veka. Dokazi za to je hrišćansko groblje u Slanome, blizu Dubrovnika. Tokom III i IV veka, na prostor Balkana provaljuju germanska plemena Gota,[9] zatim varvarski Huni[10][11] Iza ovih zadnjih, na Balkanu ostaje pustoš,[12][13] a u njihovim pohodima stradaju mnogi romanski gradovi u Dalmaciji, između ostalog i Epidaur.[14][15] Osnivanje Dubrovnika[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen srpskim zemljama u 9. veku Osnivanje Dubrovnika pada u vreme kada se na opustošenim balkanskim područjima još nisu bila stišala previranja nastala provalom osvajača sa istoka, Gota, Huna i Avara. Ostaci romanskog stanovništva tada se povlači u dalmatinske primorske gradove da bi pod zaštitom Vizantije očuvali sebe i svoje municipalne tradicije. U njihovom zaleđu se naseljavaju prva slovenska plemena koja se organizuju u svoje plemenske saveze. Stara tradicija, koju sredinom X veka spominje vizantijski car Konstantin Porfirogenit, kaže da su Dubrovnik osnovale izbeglice iz porušenog rimskog grada Epidaura[16] pošto su ga početkom VII veka uništili Avari i Sloveni.[17] Nakon razaranja Epidaura, početkom VII veka, u podnožje već postojećeg utvrđenja stižu romanske izbeglice[14] koje osnivaju novi grad[18], a u njihovom zaleđu naseljavaju se srpska plemena[17] Zahumljani, Travunjani i Konavljani. Vremenom, ova srpska plemena naseljavaju i obalu, a uz taj izbeglički grad osnivaju i svoje naselje koje po dubokoj hrastovoj šumi nazivaju Dubrava. S druge strane, romansko stanovništvo svoje naselje naziva po litici (lat. Laus), koje će nizom fonetskih promena kasnije dobiti italijansko ime Raguzijum / Raguza (ital. Ragusium / Ragusa),[19][20] koje je prvi put pomenuo anonimni kosmograf iz Ravene oko 667. godine. O ovim izbeglicama iz Epidaura nema mnogo podataka. Zna se da su se pridošlice čvrsto ogradili u drvenim kućama i zidinama i tako tu započeli novi život. Ovaj maleni romanski „kastrum” u potpunosti je bio okružen slovenskim (srpskim) doseljenicima. Uski močvarni kanal koji se nalazio na mestu današnjeg Straduna (Place),[21] a koji je delio liticu od kopna i ujedno ova dva naselja, nasut je tokom X i XI veka, a kompletno naseljeno područje opasano je zidinama. Ovim je grad ujedinjen.[22] Vizantijska vlast[uredi | uredi izvor] Sveti Vlaho, zaštitnik Dubrovnika Od svog osnivanja, pa sve do XII veka, Dubrovnik je ulazio u sastav vizantijske teme Dalmacija. Međutim, bez obzira na romansku vlastelu, srpska većina je asimilovala malobrojnu romansku zajednicu, pa je za grad prevagnulo srpsko ime Dubrovnik (nasuprot romanskom Raguza). Grad se prvi put u istoriji pod ovim imenom spominje oko 850. godine, kada ga je oštetila silna oluja s mora, jer po svojoj prilici s morske strane nije bio opasan zidom. Nekoliko godina kasnije 867, grad je bio zaštićen s te strane, jer su ga uzalud opsedale saracenske lađe. Dubrovnik je zasigurno (najkasnije) do 924. godine imao svoga biskupa, što dokazuje, da je u to vreme već bio priznat kao grad, te tim imao nekakvu svoju autonomnu upravu. Godine 972, Dubrovčani odbijaju napad Mlečana, a tad nastaje i legenda o pojavljivanju Svetog Vlaha u čiju čast će održavati festivale, a njegov lik će krasiti dubrovačku zastavu. Godine 992, grad je spalio samoproklamovani bugarski (makedonski) car Samuilo. Nakon toga, grad se obnavlja i 999. postaje sedište nadbiskupije i mitropolije. Tako 1000. godine, kad je mletački dužd Petar Orseolo uzeo pod svoju vlast vizantijske gradove u severnoj Dalmaciji, da ih odbrani od Hrvata, te svojom flotom doplovio do Korčule, tamo su mu izašli u susret dubrovački građani sa nadbiskupom na čelu, da mu se poklone. Ali toga puta Mlečići ne zauzeše Dubrovnik, već on ostade pod upravom vizantijskom. Početkom XI veka, dubrovačke lađe bile su prepoznatljive širom Sredozemlja, a Dubrovčani poznati kao vešti moreplovci i trgovci. Od 1028. do 1034. dubrovačke lađe bile su u vizantijskoj floti na grčkim obalama i borile su se protiv Arapa. Krajem XI veka Dubrovnik je prešao pod vlast južnoitalskih Normana, te su dubrovačke lađe od 1081. do 1085. ratovale u normanskoj floti. Međutim, Dubrovnik se ubrzo opet vratio pod vizantijsku vlast. Utvrđenje Lovrijenac, izgrađeno u XI veku Godine 1153, arapski geograf Idrisi priča za Dubrovčane, da su vešti ratnici, da imaju mnogo brodova i da nadaleko plove. Svakako, u to vreme Dubrovnik je već bio poznat kao trgovački grad, jer je od 1169, kad je sklopio prvi (sačuvani) trgovački ugovor s italijanskim gradom Pizom, počeo sklapati ugovore i s raznim gradovima u Italiji. Pri kraju toga veka najpre ga, za vreme rata Vizantije protiv Mletaka, 1171. privremeno osvajaju Mlečani, a za vreme nemira, koji su izbili u Vizantiji nakon smrti cara Manojla I opet se zaklonio pod zaštitu napuljskih normanskih kraljeva (1185—1192). Raški župan Stefan Nemanja i brat mu humski knez Miroslav, nakon dobijanja Kotora napadaju i normanski Dubrovnik 1185. godine. Godinu dana kasnije, Dubrovčani, kao autonomna opština, priznaju vazalstvo i prema Srbiji i njenom vladaru plaćaju „srpski danak”. Godine 1189, Dubrovnik je sklopio i čuveni trgovački ugovor sa bosanskim banom Kulinom. Taj sporazum se dugo smatrao prvim dokumentom u kome se stanovnici ovog grada nazivaju Dubrovčani, dok se povelja Stefana Nemanje iz 1215. smatrala za dokument sa prvim pominjanjem imena Dubrovnik. Mletačka vlast i vazalstvo Srbiji[uredi | uredi izvor] Dubrovnik okružen Srbijom Stefana Nemanje, 12. vek Nakon pada Carigrada 1204. godine, u ruke krstaša, Dubrovčani su bili prinuđeni da od 1205. priznaju vrhovnu vlast Venecije, pod čijom vlašću ostaju sve do 1358. godine. Za ovo vreme, Dubrovčani dižu tri bezuspešne bune, ali se mletačke vlasti nisu uspeli osloboditi. Ipak, grad je zadržao potpunu autonomiju, jer su mletački gospodari dozvolili da lokalna vlastela i stanovništvo bira Veliko (lat. Consilium maius) i Malo veće (lat. Consilium minus), koje je uz kneza, imalo još 11 članova i vršilo naredbe izdane od Veća umoljenih (lat. Consilium rogatorum). Dubrovnik je samostalno birao i sve druge svoje činovnike, bana, kneževa zamenika, a sam je uređivao i svoje odnose sa susedima protiv kojih je i sam na svoju ruku ratovao. Ipak, pritisnuti susednom Srbijom, Dubrovnik je 1268. pristao na preciziranje srpskog danka u iznosa od 2000 perpera na dan Svetog Dimitrija — Mitrovdan, čime je došao i pod vazalstvo Srbije. Na čelu Dubrovačke uprave bio je i dalje knez, ali ga je slala mletačka vlada i to, na dve godine. Ona je određivala i nadbiskupa. U mletačkim ratovima grad bi učestvovao sa nekoliko oružanih lađa. Ovakva komuna je 1272. godine dobila i svoj statut, zbirku odredbi javnog i privatnog prava, što je dotad važilo, čime je označen početak kodifikacije dubrovačkog prava. Statut je kasnije dopunjavan u XIV i XV veku. Godine 1295, u Dubrovniku se desio veliki požar, koji je uništio celo predgrađe Dubravu i veliki deo grada Raguzum (Ragusium). Zbog toga, oba naselja su se spojila u jedno i više se nisu smele graditi drvene kuće. Dolazak cara Dušana u Dubrovnik. Rad Marka Murata Za ovo vreme, Dubrovnik se već ističe kao bogat trgovački grad, koji svoje lađe šalje i u Egipat i Crno More, a svoje trgovce po celoj zapadnoj polovini Balkanskog poluostrva, naročito po ostalim srpskim zemljama, tadašnjoj Bosni i Srbiji, gde su u svojim rukama imali gotovo svu trgovinu, a kasnije i tamošnje rudnike srebra. U ovo doba Dubrovnik je znatno proširio i svoje granice: 1272. samovoljno mu se pokorilo ostrvo Lastovo, a 1333. srpski kralj (kasnije car) Dušan, u znak naklonosti, darovao mu je grad Ston, poluostrvo Pelješac[23] i ostrvo Mljet,[24][25] Dušan je Dubrovčanima dao i primorje od Stona do Zatona, ali su ovu zemlju kasnije osporili bosanski vladari, koji su je zauzeli nakon raspada Srpskog carstva, pa su je Dubrovčanima predali tek 1399. godine. Uopšte, Dubrovnik je zbog granica i svoje trgovine imao dosta neprilika. Od 1252. do 1253. ratovao je s kraljem Urošem I (a to je prvi rat, što se zna, da je Dubrovnik na kopnu i na svoju ruku vodio). Ratovao je dvaput s kraljem Milutinom (1301. i 1317—1318). S druge strane, car Dušan je bio veliki prijatelj Dubrovnika, pa je grad posetio 1331, a 1350. u Dubrovnik dolazi zajedno sa caricom i sinom Urošem. Gradu je bio naklonjen i car Uroš V, koji mu je 1357. darovao nešto zemlje nad samim gradom. Pravdajući postojanje srpskog danka, hrvatski istoričari će tokom XX veka naći u plaćanju rente za ovu dobijenu zemlju od srpskih vladara, zanemarujući činjenicu da je danak i ranije isplaćivan. Život u srednjovekovnom Dubrovniku[uredi | uredi izvor] Demografija srednjeg veka[uredi | uredi izvor] Neki istoričari smatraju da se broj stanovnika grada sa predgrađima u XIII— XV veku, kretao između 5.000 i 10.000, dok je van zidina živelo preko 20.000 ljudi, što znači da je ukupan broj premašivao 30.000 stanovnika. Porast stanovništva u samom gradu i okolini narušila je epidemija kuge koja se u Dubrovniku javila 1348. godine, a čije su se posledice osjećale još godinama kasnije.[26][27] Stanovništvo Dubrovnika u ovom periodu bilo je šaroliko i u etničkom i u ekonomskom smislu. Osnovna podela bila je na: bogatu romanizovanu vlastelu — patricije (lat. nobiles cives); brojno gradsko stanovništvo na poslovima: zanatlija, trgovaca, vojnika, brodske posade i pisara — pučane; te seljake i kmetove koji su radili za vlastelu. Većinu pučana i kmetova činili su potomci srpskih Dubravana (osnivača Dubrave), kao i slovenizirani Ragužani. Proces slovenizacije dubrovačkih Romana otpočeo je rano i provodio se postepeno. Već u XIII veku čak i kod vlastele, je upečatljivo mnogo slovenskih ličnih imena, a među vlastelom i po nekoliko porodičnih (Boleslavići, Gojislavići, Srećići, Črijevići). To dokazuje da se mala romanska oaza nije mogla oteti asimilaciji kompaktne slovenske okoline, iz koje su dolazile i neke bogatije porodice, a koje su primane čak i u ekskluzivno kolo stare dubrovačke gospode — patricije. Ipak, sve do XV veka, porodični jezik kod vlastele, je bio stari dalmatski jezik. Vlastela se dugo opirala ovoj slovenizaciji i uticaju pučana, pa su se pokušavali zatvoriti samo za sebe, kako bi očuvala svoj jezik i kulturu. Posledica toga bila je odumiranje vlastelinskih porodica, pa su tokom XIII i XIV veka morali popuštati i dozvolili sklapanje brakova sa pučanima, a tokom XV i XVI veka zamenjen je i jezik srpskim[a] nazivajući ga i linga seruiana, tako da su „još samo neki starci” govorili starim dalmatskim jezikom. Unutrašnje uređenje[uredi | uredi izvor] Dubrovnik, pogled na more i Elafitska ostrva Malo se zna o unutrašnjem uređenju Dubrovnika za vreme pre 1205. godine. U početku je Dubrovnik sigurno zavisio od vizantijskog stratega u Zadru, ali se ne zna, da li je bilo u njemu kakvih nižih vizantijskih činovnika ili vizantijske vojske. U XII veku Dubrovnik je bio autonomna opština, koja je na svoju ruku sklapala trgovačke i mirovne ugovore sa italijanskim opštinama i susednim vladarima, naročito za vreme kratkog normanskog gospodstva. Dubrovnikom je upravljao domaći knez (comes), a ne kraljev komornik (camerarius). Jedina vazalna dužnost grada je bila, da u slučaju rata daje Normanima nekoliko ratnih lađa, potpuno opremljenih. Sredinom Х veka, dubrovačka teritorija se donekle proširila i izvan samog grada, tako da je obuhvatala i Gruž, te mala ostrva od Mrkana, pred Cavtatom, do Šipana, pa su Dubrovčani morali plaćati danak susednim srpskim vladarima i za svoje vinograde izvan grada. Ekonomski izvori[uredi | uredi izvor] U borbi za održanje Dubrovnik je morao savladati mnoge ekonomske teškoće. Resursi na sopstvenoj teritoriji su bili vrlo ograničeni i nedovoljni. U stenovitom Dubrovniku je uvek nedostajalo hleba, jer nikad nije bilo dovoljno obradive i obrađene zemlje i pod ovakvim uslovima pomorstvo i trgovina su bili glavni izvori prihoda. Dubrovnik je ovom bio upućen po celom geografskom prostoru i u najstarijim hronikama se beleži da je Dubrovnik živeo „od mora” a da je Dubrovačka luka postala glavna izvozna i uvozna tačka balkanske trgovine i „vrata Balkana”. Dubrovnik stalno podiže svoje pomorstvo i svoje trgovinske veze. U svim saobraćajnim čvorovima Balkana se osnivaju trgovinske kolonije Dubrovčana, te im srpski vladari Raške i Bosne, a kasnije i Turci priznaju tim kolonijama razne trgovačke i lične povlastice. Dubrovačko pomorstvo se značajno razvija, a najveći uspone beleži tokom XV i XVI veka, kada dubrovačka mornarica broji oko 200 brodova. Tada Dubrovčani vrše prevoz i trgovinu po celom Sredozemlju, od maloazijskih i afričkih obala na istoku do atlantskih obala Flandrije, Engleske i Nizozemske na zapadu. Trgovačke ugovore Dubrovnik sklapa sa velikim silama, naročito sa Španijom, isključujući njihovo suparništvo i čuvajući svoju nezavisnost. Kulturni život[uredi | uredi izvor] Ruđer Bošković, jedan od najpoznatijih naučnih radnika iz Dubrovnika Saobraćajnim vezama i trgovačkim odnosima Dubrovnik je bio u stalnom kontaktu sa evropskim zemljama, a posebno sa italijanskim lukama i gradovima. Na taj način on prati život i dostignuća u nauci i umetnosti i brzo ih prihvata. Organizovana je nastava u osnovnim školama, a visoko obrazovanje je bilo na značajnom nivou. Bilo je dosta Dubrovčana koji su se isticali u naučnim radovima. U XVIII veku najpoznatiji je bio Ruđer Bošković, matematičar, fizičar, atomista, astronom, filozof i nadaleko poznat po svojim radovima koja su objavljivana u Parizu, Londonu, Rimu, Beču i drugim gradovima zapadne Evrope. Svi veliki umovi Dubrovnika su se ponosili svojim poreklom i rado su obavljali i diplomatske odnose svog grada u drugim gradovima gde bi boravili. Duh renesanse naišao je u Dubrovniku na snažan odjek, dajući opsežno književno stvaralaštvo tog vremena i u ovom delu Evrope. Dubrovačka književnost[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka književnost Naslovnica knjige „Suze sina razmetnoga” Ivana Gundulića Dubrovačka književnost obuhvata celokupnu književnost stvorenu na tlu Dubrovačke republike, a mnogi smatraju da ona doseže najviše domete književnosti humanizma i renesanse među Južnim Slovenima. Značajna dela Dubrovčana pisana su na latinskom jeziku, ali je značajnija književnost ona napisana na srpskom narodnom jeziku koja započinje u XV veku i produžava se sve do pada Republike. Tokom XVI veka Dubrovnik daje njegove najveće epske pesnike Marina Držića (1508—1567) i Ivana (Dživa) Gundulića (1589—1638) koji je počeo sa lirskim pesmama, a kasnije prešao na dramu pretežno mitološkog sadržaja. Glavno mu je delo ep „Osman” u 20 pevanja. Ovo delo je jedno od najvećih u dubrovačkoj književnosti. Dubrovčani su se ogledali i u drugim granama umetnosti, a najviše u slikarstvu. U drugoj polovini XV veka tu je bio znatan broj domaćih i stranih slikara od kojih su na naročitom glasu bili Nikola Božidarević i Mihajlo Hamzić. Formirana je i posebna Dubrovačka slikarska škola čiji se uticaj širi i po dubrovačkom zaleđu, a uticaj dopire i do južne Italije. Najveći deo njihovog stvaralaštva uništen je za vreme zemljotresa i požara koji su kasnije pogodili grad, ali su neka dela sačuvana u crkvenim zgradama grada i okoline. Ovakva mnogostranost u intenzivnom kulturnom stvaranju ostavila je duboke tragove što je uticalo na istorijsku ulogu Dubrovnika kao istaknutog žarišta kulture i civilizacije u ovom delu sveta. Dubrovačka republika[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika Usponom srpskih kneževina Huma (Zahumlja), Travunije, Raške, te Duklje i Bosne, Dubrovnik postaje grad-republika i najznačajniji trgovački centar na istočnom Jadranu. Nakon poraza Mlečana od strane Ugarske 1358. grad se razvija u samostalnu republiku, koja će postojati sve do 1806. godine kada će je zauzeti Napoleonove snage i 1808. pripojiti novostvorenim Ilirskim provincijama. Ugarska vlast[uredi | uredi izvor] Grb Dubrovačke republike, sada grada Dubrovnika Rat između Ugara i Mlečana zbog Zadra okončao se 1358. time, što su Mlečani morali ustupiti Ugarskoj sve svoje posede na istočnoj obali Jadranskoga mora, od Kvarnera do Drača uključujući i Dubrovnik. Odnosi između Dubrovnika i kralja Ludoviga I, regulisani su Višegradskim ugovorom od 27. maja 1358. u kome je dužnost Dubrovnika bila da mu plaća godišnji danak (500 dukata) i da u svečane dane ističe njegovu zastavu (otud je i nastao današnji grb Dubrovnika). Za slučaj rata morali su ga pomagati na moru, dok se kralj u njihove unutrašnje poslove nije mešao. Tako Dubrovnik pored srpskog vazalstva, prihvata i ugarsko, pod kojim će biti sve do ugarske propasti 1526. godine. Međutim, i pored vazalnih obaveza, grad je bio skoro potpuno nezavisan,[29][30] te je u to vreme i proživeo svoje, u ekonomskom pogledu, najsjajnije doba, kada su njegovi agilni trgovci u znatnoj meri posredovali pri trgovačkom saobraćaju između istočne i zapadne Evrope. U to vreme Dubrovnik je dobio svoj sadašnji izgled, jer su tada većim delom podignuti gradski bedemi i neke znamenitije zgrade (kneževski dvor, kula Minčeta, franjevački i dominikanski samostan itd.), a 1438. dovedena je voda sa Šumeta. Ali, za to vreme Dubrovnik je imao, sa svojim neposrednim susedima, više neprilika negoli ikad: 1359—1362. ratovao je s gospodarom Trebinja, knezom Vojislavom i Kotoranima, a 1370—1371. sa novim gospodarom Trebinja, županom Nikolom Altomanovićem. Kada je 1378. Kraljevina Bosna osvojila Trebinje i Konavle i tako postala jedini njegov sused, Dubrovnik je nastojao da proširi svoje granice na tu stranu. Godine 1399, uspeo je da dobije primorje od Stona do Zatona, ali je zato imao mnoge nevolje zbog Konavala. Godine 1391, kupio ih je, ali ih je dobio tek 1419—1427, a onda je morao zbog njih i ratovati, 1430—1432. protiv bosanskog vojvode Radoslava Pavlovića, a 1451—1454. i sa hercegom Stefanom Vukčićem Kosačom. To su bili poslednji ratovi, koje je Dubrovnik uopšte vodio. Turci su 1466. godine osvojili Hercegovinu, ali su zastali pred dubrovačkim granicama, jer su Dubrovčani već bili sebi osigurali zaštitu turskih sultana. Prilikom samog kraja ugarskog doba Dubrovnik su zadesile dve velike nesreće: 1520. vrlo jak zemljotres, a 1527. nova velika kuga. Vazalstvo prema Osmanlijama[uredi | uredi izvor] U unutrašnjem uređenju nastala je promena u toliko, što je mletačkog kneza zamenio domaći. Njega su, posle kratkog vremena, birali svakog meseca, a imao je isto tako malu vlast, kao i u mletačko doba. Posle Kosovske bitke Dubrovnik je stupio u odnose s Turcima, te je 1397. dobio ferman sultana Bajazita, da sme slobodno trgovati po celom Osmanskom carstvu.[31] Posle pada Srbije 1459. Dubrovnik se obavezao, da će srpski danak plaćati turskom sultanu, kao nasledniku ove bivše carevine. Zauzvrat, Osmanlije Dubrovčanima takođe garantuju slobodu trgovanja po celom Osmanskom carstvu. Taj danak (harač) u početku iznosio 1.500 zlatnih dukata, da bi vremenom bio podignut do 15.000 dukata, ali je 1481. sveden na 12.500, te je tako ostalo sve do Srpskog ustanka 1804, kada su Dubrovčani posljednji put platili harač Istanbulu. To je bila jedina realna veza između Dubrovnika i turske carevine i ako se posle ugarske propasti od 1526. smatralo da je Dubrovnik pod zaštitom i vrhovnom vlašću (vazalstvom) Turske. Ovo vazalstvo je definitivno ukinuto Bečkim kongresom 1815. godine. Karta Dubrovačke republike iz 1678. U svemu drugom Dubrovnik je bio nezavisan. Grad je mogao ući u odnose sa bilo kojom državom, a brodovi Dubrovnika plovili su pod dubrovačkom zastavom. Osmanlije Dubrovačkoj republici daju posebna prava u trgovanju, što dubrovačku trgovinu još više veže u Osmansko carstvo. Dubrovnik je deo jadranske trgovine predao u vlast Osmanskog carstva, a trgovci iz Dubrovnika plaćali su određeni porez u lukama. Dubrovački trgovci su takođe snabdevali osmanske kolonije, a imali su i svoje kolonije (u Carigradu, Solunu, Jedrenu (Drinopolje), Beogradu, Prizrenu, Sofiji, Bukureštu, Sarajevu, te Veneciji, Ankoni (Jakin), Firenci, Sirakuzi, Mesini, Palermu, Aleksandriji i Kairu),[32] što im je davalo posebne privilegije u carstvu. Dubrovački trgovački brodovi mogli su slobodno uploviti u Crno more, što je bilo zabranjeno svim neosmanskim brodovima. Plaćali su neke obaveze manje od drugih trgovaca, a Dubrovnik je istovremeno uživao osmansku diplomatsku podršku u trgovini sa Mlečanima. Za gotovo 300 godina koje je Dubrovnik bio pod turskom vrhovnom vlašću, on je ponajviše živeo u miru, vešto održavajući neutralnost u ratovima između Turaka i hrišćana. Ali je opet bio u velikoj opasnosti za vreme Velikog bečkog rata 1683—1699, jer je Mletačka republika, dubrovački konkurent i neprijatelj, bila sa svih strana opkolila njegovo područje, kao što su 1602—1606. pomagali ustanak na ostrvu Lastovu. Zato se Dubrovnik 1684. vratio pod vrhovnu vlast nemačkog cara kao i ugarskog kralja, a u Karlovačkom miru 1699. postigao je, da ga sa severa i s juga uski komad turske zemlje odeli od mletačkog područja. Posljednja veća opasnost za grad iz ovog vremena zapretila je 1711, kada su Crnogorci, kao saveznici ruskog cara Petra Velikog, provalili u Konavle, za vreme Prvog rusko-turskog rata 1768—1774. zbog jedne ruske lađe, koju je Dubrovnik, kao saveznik Turaka zaplenio u Đenovi. Došlo je gotovo do rata između Rusije i Dubrovnika. Sukob se završio 1775. „mirom u Livornu”. Crtež Dubrovnika pre 1667. Pod turskom zaštitom Dubrovnik je stalno razvijao svoju trgovinu, a njihovi poklisari su poklonima i dankom, kupovali dodatne privilegije. Izvor svoga bogaćena bio je u činjenici da su samo dubrovački trgovci mogli da se slobodno kreću po unutrašnjosti Osmanskog carstva. Grad uskoro osetio posledice otkrića Amerike i novih trgovačkih pomorskih puteva oko Afrike, koji su malo pomalo prevagu u trgovini prenosili s obala Sredozemnog mora na obale Atlantskog okeana. Političko i ekonomsko propadanje Turske tokom XVII veka donelo je takođe, nazadovanje dubrovačke trgovine po Turskoj. Tako je Dubrovnik već prešao najjaču fazu svoga ekonomskoga napretka, kad se 6. aprila 1667. godine, desio veliki zemljotres, koji ga je napola porušio, upropastio nekoliko hiljada ljudi u njemu i naneo mu veliku materijalnu štetu. Posle zemljotresa, stanje u gradu je postalo toliko očajno, da grad nije mogao ni da plaća godišnji harač Porti, pa mu je zato 1678. zapretila velika opasnost od Turaka. Grad se ipak spasao, zahvaljujući najviše držanju novog dubrovačkog poklisara Nikolice Bunića. Zbog pogibije mnoge vlastele za vreme zemljotresa, primljeno je onda među vlastelu i 10 uglednijih građanskih porodica, ali i to je bio jedan od uzroka unutrašnjeg propadanja, jer su nastala trvenja među starom i novom vlastelom. Kraj republike[uredi | uredi izvor] Nakon sloma Mletačke republike 1797. dalmatinski obalni pojas i Boka Kotorska dolaze pod jurisdikciju Habzburške monarhije, a Dubrovnik ostaje između.[29] Pojavom Napoleona s jedne strane i slabost Turske sa druge, Dubrovačka republika više nije bila sigurna u novom sastavu suseda.[33] Kad je Austrija 1806. predala Dalmaciju i Boku Napoleonu, Rusi sa Crnogorcima su preoteli Boku od Francuza. Stoga je Napoleon poslao generala Loristona sa 1.200 vojnika, da iz Dalmacije, preko Dubrovnika, pređu u Boku. Stvarni razlog ove akcije je bio zauzimanje Dubrovnika obmanom i pravljenje od njega oslonca za dalje operacije u Jadranu.[traži se izvor] Tako, kad je francuska vojska 25. maja 1806. ušla u Dubrovnik, iz njega nije više izašla sve do 1815. Od tada Rusi sa srpskim saveznicima iz Hercegovine i Crne Gore su stalno napadali francuske posade u gradu. Kad je u grad stigao francuski general Ogist Marmon, on je uspeo odbaciti srpsko-ruske snage dalje od grada. Za to vreme, Francuzi su u gradu stalno nametali rekvizicije i kontribucije. Dana 31. januara 1808. godine, Marmont je, mimo znanja Napoleona (uz njegovo naknadno odobrenje), dekretom raspustio Veće umoljenih, Malo i Veliko veće i time ukinuo Dubrovačku republiku. Dubrovačka republika do 1808. Dubrovnik je zatim pripojen Napoleonovoj Kraljevini Italiji. Godine 1814, Dubrovnik je postao deo francuske Ilirije. Kada su Britanci zauzeli dubrovačka ostrva i Cavtat, neka dubrovačka vlastela se pobunila u Konavlima, i 15. novembra 1813. istakla u Cavtatu dubrovačku zastavu, pa zajedno sa Englezima opseli Dubrovnik 28. januara 1814. čime su proglasili, da je republika obnovljena i imenovali provizornu vladu. Ali su se međutim Englezima pridružili i Austrijanci pod komandom generala Milutinovića, pa kad su Francuzi 28. januara predali grad, Milutinović ga je zauzeo u ime austrijskoga cara i pored protesta dubrovačke vlastele, zaveo austrijsku administraciju, a Bečki kongres je 1815. to i potvrdio. Dubrovnik u Austrijskom carstvu[uredi | uredi izvor] Austrougarska razglednica Dubrovnika iz 1914. godine Nakon poraza Napoleonove Francuske, odlukom Bečkog kongresa 1815. godine, teritorija nekadašnje Dubrovačke republike je pripojena Austrijskom carstvu. U sastavu ove carevine Dubrovnik sa okolinom ostaje sve do njenog raspada 1918. godine. Nakon pripajanja Austrijskom carstvu, Dubrovnik je stavljen pod upravu austrijske Kraljevine Dalmacije, a u gradu je ponovo uveden italijanski kao službeni jezik. Tokom ovog perioda, delovanje Ilirskog pokreta, Ljudevita Gaja od 1835. godine, a kasnije i liberalizma 1848. godine u Dubrovniku su naišli na jak odziv. Pod ovim uticajima, tokom 1860—1861. u gradu su održane i prve demonstracije podrške ujedinjenju Dalmacije sa Hrvatskom i Slavonijom. Krajem XIX veka uticaj ilirskog pokreta je oslabljen, a do izražaja dolaze ekonomski problemi. Dalmacija tada važi za jednu od najzaostalijih provincija Austrijske carevine, jer praktično u njoj nije bilo industrije. Srpski katolički pokreti[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srbi katolici u Dubrovniku Ipak, najznačajniji pokret u gradu je nastao oživljavanjem kulturno-političkih pokreta katoličkih Srba, koje predvode srpski katolici Medo Pucić, Matija Ban, Ivan Stojanović, Ivan August Kaznačić, te Niko Pucić, Vid Vukasović Vuletić, Pero Budmani, Baltazar Bogišić, Milan Rešetar, Petar Kolendić, Luko Zore i drugi, a koji se otvoreno zalažu za tešnje veze Dubrovnika sa Kneževinom Srbijom. Nakon Revolucije 1848. godine, bojeći se narastajućeg srpskog nacionalizma[34] na ovim prostorima, Austrougarska podstiče hrvatsku nacionalnu ideologiju u Dubrovniku. Nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine i okupacije Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske, podsticanje hrvatske nacionalne ideologije se prenosi i na tamošnje katolike, što dovodi do prvih sukoba između dve grupe nacionalista i u ovom gradu. Dubrovnik je među dalmatinskim gradovima bio prvi, u kome je 1867. Srpska (narodna) stranka dobila opštinu, a već 1890. Srpska stranka potpomognuta autonomaškim strankama odnosi pobedu u Dubrovniku i vladaju gradom sve do izbijanja Prvog svetskog rata.[35] Dana 1. avgusta 1909. godine u Dubrovniku se osniva Matica srpska (dubrovačka). Posle Matice srpske, koja je osnovana u Pešti 16. februara 1826. godine, ovo je najstarija književna, kulturna i naučna institucija srpskog naroda. Potreba nacionalne homogenizacije, prosvjećivanja Srba u Dubrovniku, kao i izdavanja knjiga dubrovačkih pisaca, bili su osnovni razlozi za formiranje ovakvog Društva. Književno i kulturno društvo odigralo je ogromnu ulogu u procvatu nauke i kulture Srba obe veroispovesti u Dubrovniku.[36] Pokreti katoličkih Srba, bili su podjednako na meti i austrijskog dvora i hrvatskih hegemonista. Najčešći način napada bio je kroz katolički kler. Vrhunac ove netrpeljivosti desio se 16. jula 1914, kada su pohapšeni svi viđeniji čelnici pokreta sa Ivom Vojnovićem na čelu, a već 18. jula hrvatski huligani su demolirali sve srpsko u gradu: pravoslavnu crkvu, škole, zadruge, društva, stanove, kao i sedišta skoroosnovane Matice srpske i Dom „Dušan Silni”.[37][38] Modernizacija grada[uredi | uredi izvor] Zanimljiv podatak iz ovog perioda jeste da je grad sve do kraja XIX veka bio neosvetljen. U gradu je do 1870. godine postojalo svega 45 lampiona. Nakon ove godine, broj lampiona se povećao na 150, a umesto ulja se, kao gorivo, koristio petrolej. I pored povećanog broja tih rasvetnih tela postavljenih na kamene i gvozdene stubove, rasveta je bila i oskudna i kratkotrajna, pa je već 1895. Frano Gundulić (Gondola), tadašnji opštinski načelnik, doneo odluku o uvođenju električne rasvete. Dana 1. juna 1901. na Stradunu je zasijala prva električna sijalica. Modernizacija grada u tom periodu se ogleda i u puštanju prvog električnog tramvaja u saobraćaj 22. decembra 1910, koji će biti u funkciji sve do 1970. godine. Demografija XIX veka[uredi | uredi izvor] Prema popisu stanovništva koji je Austrougarska obavila na prostoru opštine Dubrovnik, na dan 31. decembar 1890. godine[39] Dubrovačka opština je obuhvatala teritoriju veličine 36h26 km² i imala je 11.177 stanovnika od čega je njih 9.713 (ili 86,9%) govorilo srpskim jezikom.[40] Prema maternjem jeziku: Odlomak Srpski Italij. Sloven. Ruski Češki Poljski Nemački Mađar. Dubrovnik 5.823 677 19 — 48 6 263 384 Gruž-Lapad 1.028 26 — 2 4 — 22 — Brgat Gornji 222 — — — — — — — Brgat Donji 230 — — — — — — — Grbavac 195 — — — — — — — Martinovići 207 — — — — — — — Makoše 254 — — — — — — — Buići 235 — — — — — — — Petrača 186 — — — — — — — Čelopeci 211 — — — — — — — Čibača 261 12 — — — — — — Brašina 284 1 — — — — — — Zavrelje 253 — — — — — — — Soline 132 — — — — — — — Plat 200 — — — — — — — Ukupno 9.713 716 19 2 52 6 285 384 Kako je tad zabeležio Natko Nodilo: „u Dubrovniku, ako i ne od prvog početka, a ono od pamtivijeka, govorilo se srpski, govorilo - kako od pučana, tako od vlastele, kako kod kuće, tako u javnom životu i u općini, a srpski je bio i raspravni jezik.”[28] Dubrovnik u Jugoslaviji[uredi | uredi izvor] Oslobođenje[uredi | uredi izvor] Na 29. oktobar 1918. Hrvatski sabor je raskinuo sve državno-pravne veze između „kraljevine Hrvatske, Slavonije i Dalmacije s jedne strane i kraljevine Ugarske i carevine Austrije s druge strane” i preneo vlast na Narodno vijeće Slovenaca, Hrvata i Srba u Zagrebu. Istog dana u Dubrovniku je osnovan Mjesni odbor Narodnog vijeća za čijeg predsednika je izabran Pero Čingrija (29. oktobar 1918). Proglasom od 2. novembra Odbor je pozvao građane „da se sutra u 11 sati izjutra svečano sakupe pred općinom da iskažemo ljubav za svoj troimeni narod, zanos za slobodu zlatnu i zahvalnost onima, koji su nam je izvojštili”.[41] Na poziv Mjesnog odbora, odred srpske vojske pod komandom rezervnog kapetana Milana Đorđevića, sina Vladana Đorđevića, stigao je 13. novembra 1918. vozom u železničku stanicu u Gružu, gde mu je okupljen narod priredio svečan doček. Uveče istog dana vojska je ušla u Dubrovnik, a predsednik dubrovačke opštine održao govor, u kom je, kako piše Stjepan Roca („Almanah Jadranske straže” za 1926), „izrazio svoje veselje i oduševljenje što je poslije tolikih težnja i čekanja (srpska vojska) pobjedonosno sišla na more”.[42] Nakon toga, Dubrovnik će biti priključen novoformiranoj jugoslovenskoj državi u kojoj će ostati sve do njenog raspada 1991—1992. godine. Za sve ovo vreme, Dubrovnik je važio kao najpoznatije turističko odredište Jugoslavije. Kraljevina Jugoslavija[uredi | uredi izvor] Za vreme Kraljevine Jugoslavije, Dubrovnik je pripadao Zetskoj banovini, a vladajuća Srpska narodna stranka, koju su ranije predvodili Antun Puljezi, Antun Fabris, Baldo Gradi i dr. (svi Srbi katolici), 1919. se sjedinjuje sa Narodnom radikalnom strankom, koju u Dubrovniku vodi Stjepo Kobasica.[43] Tokom ovog perioda, osim srpskog i hrvatskog nacionalnog pokreta, među dubrovačkim katolici pojavljuje se i jugoslovenski, a u grad doseljavaju mnogi pravoslavni Srbi i katolički Hrvati iz Dalmacije, Hercegovine i Boke Kotorske. Takođe, nakon Oktobarske revolucije, grad postaje jedan od centara ruske emigracije.[traži se izvor] Dešavaju se i učestali nacionalistički sukobi unutar katoličkih organizacija i katoličkog sveštenstva,[44][45] a 1939. prevagu odnose hrvatski hegemonisti, nakon čega vođe prosrpskog katoličkog klera traže osnivanje Srpske katoličke bogoslovije u Baru.[46] Iste godine, Sporazumom Cvetković-Maček, ustanovljena je nova jedinica, Banovina Hrvatska, a njoj je priključen i Dubrovnik. Eksproprijacija za građenje puta Gruž - Ploče 1940. je pogodila prvo pravoslavno groblje, na Posatu.[47] Dubrovački četnici Milivoje Kovačević i Ivan Nino Svilokos Tokom Drugog svetskog rata, ostrva Korčula, Lastovo i Mljet, sa Konavlima su priključena fašističkoj Kraljevini Italiji, dok je grad Dubrovnik sa Pelješcem bio pod kontrolom Nezavisne Države Hrvatske. Ustaške jedinice, na čelu sa Ivom Rojnicom,[48] kreću sa organizovanim ubistvima i progonom svega srpskog, podjednako i katoličkog i pravoslavnog.[45][49] Većina pohapšenih Srba svoje živote je okončala u logoru Jadovno kod Gospića,[50] a usledili su i stravični zločini nad srpskim civilima u Hercegovini. Na širem prostoru oko Dubrovnika, značajno deluje Dubrovačka brigada Jugoslovenske vojske u otadžbini, sastavljena dobrim delom od Srba katolika.[51][52] Nakon italijanske kapitulacije 1943, te velikih četničkih i nemačkih gubitaka u međusobnim sukobima oko Trebinja (tokom 1944), partizanske snage koriste povoljan trenutak i krajem 1944. zauzimaju Trebinje, a zatim i Dubrovnik sa okolinom.[53] Ulaskom u grad, partizanske vlasti vrše odmazdu nad svim „sumnjivim elementima” (proustaškim, pročetnički i kapitalističkim simpatizerima) i streljaju nekoliko stotina Dubrovčana.[54] Hapšenja i streljanja „sumnjivih elemenata”, nastavljeno je sve do leta 1947. godine.[55] Socijalistička Jugoslavija[uredi | uredi izvor] U socijalističkoj Jugoslaviji ovaj grad postaje deo Narodne/Socijalističke Republike Hrvatske, a nove vlasti nakon 1945. doseljavaju nekoliko hiljada kolonista iz ruralnih delova zapadne Hercegovine kako bi „proletizirale grad”, jer je Dubrovnik važio za „buržujsko leglo”. Nakon Hrvatskog proljeća, ovo doseljavanje postaje organizovanije i masovnije, što značajno menja demografsku sliku opštine. To izaziva sukob starosedelaca i kolonista, koji postaje znatno vidljiviji početkom devedesetih godine XX veka. Demografske promene u opštini Dubrovnik (1857–2001). Najveći talasi hercegovačkih kolonista (Hrvata) u Dubrovnik se beleže krajem tridesetih, četrdesetih i početkom sedamdesetih godina XX veka.[56] Mnogi demografi smatraju da je po popisu iz 1991, polovina žitelja opštine Dubrovnik pripadala potomcima ovih kolonista. S druge strane, zbog progona, broj Srba se stalno smanjuje. Najgori progon Srba, obe vere, desio se za vreme Drugog svetskog rata,[57] kada su se u strahu za vlastitu egzistenciju, mnogi katolički Srbi deklarisali kao Hrvati. Napokon, posle rata i zvanično, popisne komisije Jugoslavije dobijaju zadatak da svi katolici srpsko-hrvatskog porekla, bez obzira na njihov nacionalni stav, budu popisani kao Hrvati. Nakon ovog, svaka kombinacija srpske narodnosti sa katoličkom verom se smatrala retrogradnom velikosrpskom politikom i bila bi krivično sankcionisana (kako tada, tako i danas). Zbog ovih represija, broj dubrovačkih katoličkih Srba sveden je na zanemarljiv broj u korist hrvatskih, jugoslovenskih ili regionalno izjašnjenih građana. Panorama novijeg dela Dubrovnika Dubrovnik je u ekonomskom smislu, uvek bio naslonjen na more. Osim tradicionalnih ekonomija: brodogradnje, pomorstva i trgovine, u Dubrovačkoj opštini se razvija i industrija (Gruž), kao i neprikosnoveni turizam. Godine 1979, desio se značajan događaj za kulturu Dubrovnika. Teritorija Starog grada je uključena u spisak mesta Svetske baštine Uneska kao grad muzej i najznačajnija turistička atrakcija u Jugoslaviji. Godine 1990, SR Hrvatska menja naziv u Republika Hrvatska, a sledeće godine proglašava i nezavisnost od Jugoslavije. Federalne vlasti ne priznaju ovu odluku i zadržavaju jedinice Jugoslovenske narodne armije (JNA) na delu njene teritorije, uključujući i jedan deo Dubrovačke opštine. Dubrovnik u poslednjem ratu[uredi | uredi izvor] Početkom devedesetih godina sa uvođenjem višestranačkog parlamentarizma na prostoru Jugoslavije, u Dubrovniku se formiraju nove političke partije. Njihova ideologija je raznolika, od ultranacionalističkog HDZ-a Franje Tuđmana, koji sa simpatijama gleda na ustaški pokret i NDH, do autonomaških i separatističkih ideja Pokreta za Dubrovačku republiku koji oživljavaju ideje o Dubrovačkoj republici, nalik na savremeni Monako, San Marino ili Hongkong, odbacujući nametnutu hrvatsku nacionalnu ideologiju. Paravojne jedinice HOS-a u tradicionalnoj ustaškoj uniformi u okolini Dubrovnika (1991) Na prvim održanim izborima u aprilu 1990. godine, stranka HDZ, osvaja 39% glasova u Dubrovniku, ali zbog komplikovane i sumnjive izborne procedure, u Sabor Republike Hrvatske šalje 3 od 4 moguća zastupnika iz ovog grada. Zbog ovih izbornih manjkavosti, javlja se nezadovoljstvo kod opozicije. Na sličan način, ova stranka osvaja vlast u celoj Hrvatskoj. Nove vlasti do decembra 1990. menjaju ustav, ime i simbole republike, a do januara 1991. uspevaju nezakonito naoružati i deo svoga članstva (slučaj Špegelj). U aprilu 1991. vlasti su nezakonito formirale glavninu, a do maja i kompletnu nezakonitu armiju[b][58] od 90.000 naoružanih pripadnika[traži se izvor] nazvanu Zbor narodne garde. Formiranje, smotra i paradiranje ove paravojske, bilo je propraćeno javnim tv prenosom, čime su vlasti Hrvatske otvoreno pokazale svoje ratne namere.[59] Osim ZNG na prostoru Hrvatske se osnivaju i druge prohrvatske i prosrpske paravojne formacije sa po nekoliko hiljada pripadnika. Početak sukoba[uredi | uredi izvor] Mapa delovanja jedinica JNA na području Dubrovačkog ratišta Kako Dubrovnik pre rata nije imao vojnih objekata (kasarne), hrvatske snage su za ove potrebe odlučile koristiti neke hotele u koje će kasnije smeštati i deo izbeglica. Početkom maja, hrvatska paravojska napada na jedinice JNA u susednoj Bosni i Hercegovini u Mostaru.[traži se izvor] Odlukom predsednika Tuđmana, 12. septembra 1991. Republika Hrvatska osniva Ratnu mornaricu, a dva dana kasnije ova paravojska napada i zarobljava jedan jurišni brod Jugoslovenske ratne mornarice (dok je bio na remontu).[60] Hrvatska paravojska tokom 14. i 15. septembra organizovano napada sve kasarne JNA na prostoru Hrvatske, a od 16. septembra kreće planirana blokada i luka JRM.[61] Do 22. septembra, veliki broj ratnih brodova i plovila je bio u rukama hrvatske paravojske. Krajem septembra JNA napušta najpre Korčulu, a zatim i Vis. Hrvatski ZNG borbenim provokacijama, konstantno pokušavaju rat preneti i na prostor Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Tako su jedinice JNA 18. septembra 1991. napadnute i u Posušju, 20. septembra u Livnu, a 1. oktobra izvršen je napad iz sela Ravno prema Trebinju. Dva dana nakon toga JNA kreće u protivofanzivu iz Trebinja prema ovom selu, a jugoslovenska vlada donosi odluku o opštoj mobilizaciji. Za nekoliko dana JNA iz pravca Trebinja i Crne Gore, zauzima Čilipe i Cavtat, a 24. oktobra izvršen je pomorski desant na Kupare. Mesec dana nakon toga, zauzima i Mokošicu, predgrađe Dubrovnika. Polovinom novembra, JRM se povlači sa obala srednje ka južnoj Dalmaciji i tu u okolini Dubrovnika će ostati sve do početka maja 1992. godine. Za to vreme JRM ograničava svu plovidbu prema gradu, što će kasnije biti nazvano blokada Dubrovnika. Dubrovačko ratište i blokada grada[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Blokada Dubrovnika Požar u starom jezgru grada Nakon ove ofanzive, Sabor Hrvatske i vlada Slovenije, proglašavaju nezavisnost 8. oktobra 1991. i traže međunarodno priznanje, kao i povlačenje JNA iz ovih republika. Neke vlade zemalja zapadne Evrope najavljuju priznanja, a mediji ovih zemalja, izveštavaju „o varvarskom razaranju grada od strane JNA”,[v] izostavljajući zapažanjima posmatrača UN-a, da su meta napada JNA uglavnom oni hoteli i objekti koje hrvatska paravojska koristi kao vojne (krovovi hotela, bolnica i drugih javnih ustanova, čak i onih u starom jezgu grada). Zbog ovakve medijske slike, vlade mnogih zemalja optužuju Srbiju i Crnu Goru za rat u Hrvatskoj i zahtevaju hitan prekid borbi oko Dubrovnika. Jugoslovenska strana 23. novembra u Ženevi, prihvata povlačenje vojske iz kasarni Hrvatske, a vojsku severno od Dubrovnika premešta u trebinjsku opštinu. Četiri dana kasnije, Savet bezbednosti UN-a donosi odluku o upućivanju snaga Unprofora u Hrvatsku. Borbe se obnavljaju 6. decembra, kada u gradu strada 14 lica, nakon čega se ponovo uspostavlja primirje sve do konačnog povlačenja JNA sa ovog područja. Obnavljanje Dubrovačke republike[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Dubrovačka republika (1991) Osnivačka skupština treće Dubrovačke republike Sukob hrvatskih separatista i jugoslovenskih federalista pokušali su iskoristiti dubrovački autonomisti okupljeni oko Pokreta za Dubrovačku republiku. Oni su u tome videli dobru priliku za obnovljenje svoje republike, koja bi kasnije mogla pristupiti nekoj novoj Jugoslaviji. Dubrovačka republika proglašena je 24. novembra 1991. u Cavtatu, na skupu u hotelu „Kroacija”. Skupu je prisustvovao veći broj građana iz Dubrovnika, Cavtata, Konavala, Mlina i Kupara.[62] Na ovom skupu uspostavljeno je privremeno Malo vijeće Dubrovačke republike kao organ vlasti Republike. Vijeće je imalo 12 članova, među kojima su bili Ivo Lang, Miro Bratoš, Mirko Vujačić, Blažo Zlopaša, Uglješa Jović i drugi,[63] dok je za prvog predsednika vlade (Malog vijeća) izabran javni tužilac iz Dubrovnika, Aleksandar Aco Apolonio.[64][65] Vest o proglašenju Dubrovačke republike u jednim novinama u Srbiji Cilj Pokreta za Dubrovačku republiku bio je odvajanje bivše Opštine, a sada Dubrovačke republike od Hrvatske, međunarodna zaštita i međunarodno priznanje buduće države,[66] te kasnije, njen ulazak u sastav neke nove, buduće jugoslovenske federacije sa drugim republikama bivše SFRJ koje to žele. Bilo je i ideja o formiranju prve bescarinske zone u južnoj Evropi. Nakon proglašenja Republike, očekivana podrška drugih federalnih jedinica bivše Jugoslavije, pa čak i Srbije je izostala. Srpska vlada nikad nije davala nikakve izjave u prilog vlasti samoproglašene republike, niti je uključivala Dubrovačku republiku u svoje političke diskusije.[67] Jedina otvorena podrška vlastima republike stigla je od Srpske radikalne stranke i njenog lidera Vojislava Šešelja,[68] kao i od lidera Srba u Bosni i Hercegovini Radovana Karadžića. Delovanje Malog vijeća na teritorijama dubrovačke opštine pod kontrolom JNA bilo je simbolično, jer je stvarna policijska i sudska vlast bila u rukama jugoslovenske vojske.[69] Ipak, značaj delovanja ovih vlasti leži u njihovom pokušaju normalizacije civilnog života na ovim teritorijama. Dubrovnik (1992—danas)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Hrvatska agresija na Hercegovinu (1992—1996) Na inicijativu Nemačke, evropske zemlje priznaju Hrvatsku i Sloveniju 15. januara 1992. godine. Početkom aprila, JNA kreće sa povlačenjem svih svojih jedinica sa Dubrovačkog ratišta. Sa ovim povlačenjem, raspušta se i Malo vijeće, čime se samoproglašena Republika faktički gasi. Zajedno sa vojskom iz ovog područja se povlači i nekoliko hiljada izbeglica, mahom simpatizera Republike. Prilikom povlačenja vojske kroz Hercegovinu, kolona je napadnuta na više mesta. U Mostaru je 7. aprila izveden teroristički napad, nakon čega se rat rasplamsava i u ovoj regiji. Sredinom maja, JNA se kompletno povlači i iz BiH. Sa povlačenjem JNA, vojne snage Republike Hrvatske pod komandom generala Janka Bobetka, 7. juna 1992. godine pokreću vojnu agresiju na susednu Bosnu i Hercegovinu, pod kodnim nazivom Operacija Šakal (hrv. Operacija Čagalj).[70][71] Nakon ove uspešne ofanzive, Hrvatska vojska nastavlja agresiju, te krajem oktobra, iz dubrovačke opštine izvodi još jednu ofanzivu (Operacija Vlaštica) u pravcu Trebinja. Hrvatski državni zvaničnici na dodeli odlikovanja ustaškom komandantu Ivu Rojnici 1993. u Argentini Zainteresovanost stranih medija za ratna dešavanja oko Dubrovnika, ovaj put su izostala, kao i za dešavanja koja su usledila. Kako stranka HDZ nikad nije skrivala svoje simpatije prema NDH, tako je vlada Hrvatske tokom devedesetih, rehabilitovala ustaše, a mnogi bivši ustaški komandanti, uključujući i najviše ratne zločince, predsednik Tuđman je odlikovao najvišim državnim ordenjem. Jedan od njih bio je i ozloglašeni ratni zločinac i vođa dubrovačkih ustaša Ivo Rojnica, koji se nakon 1945, iako na smrt osuđen zbog ratnih zločina, skrasio u Argentini. Predsednik Tuđman je septembra 1993. imenovao Rojnicu za ambasadora u Argentini. Godinu dana kasnije ga je lišio te dužnosti, ali ga je odlikovao ordenom kneza Branimira.[72] Maja 2002. godine na periferiji Dubrovnika otvoren je most koji nosi naziv po kontroverznom predsedniku Hrvatske — Most Franje Tuđmana. Zbog narastajućeg hrvatskog šovinizma, kao i zbog ekonomskog nazadovanja grada,[traži se izvor] tokom prve decenije XXI veka u Dubrovniku ponovo oživljavaju autonomističke ideje. U gradu i županiji (koja pokriva predratnu dubrovačku opštinu) deluje nekoliko stranaka koje se zalažu za ove ideje,[73][74] a podršku imaju i od izbeglih simpatizera za obnavljanje republike.[75] Vidi još[uredi | uredi izvor] Dubrovnik Dubrovačka republika Dubrovačka republika (1991) Dubrovački bedem arhitektura književnost dubrovačka dvorci palate zgrade kuće građevine