Rasejavanje: dnevnik 1954-1979 Filip Žakote je „pejzažista“ u poeziji, njegove poetske slike su „predeli sa odsutnim figurama“, svet je Veliki Predeo, a naše su reči lahori-pejzaži koje neprestano proizvodimo, večno u potrazi za bezgraničnim, to jest posve-drugim. On traži neku vrstu otvora u predelu, gde se sam prostor intimizuje i subjekat potvrđuje svoje bivstvovanje u blizini autentične objave nevidljivog. To su često potpuno beznačajna mesta, za koja nas veže spoj „starog i elementarnog“, ostataka kulture i vegetalnog, istrošen kamen prekriven bršljanom, beskorisni zidovi, nekadašnji funkcionalni artefakti koji su izgubili svoje značenje i upotrebnu funkciju, spojeni s vegetalnim, trajnijim i čvršćim, navodi pesnik, čak i od kamena. Naizgled obična mesta, ništa posebno, ali ujedno i sveta mesta, mesta hramova. Na tim mestima vlada spokoj, sabiranje, tu se objavljuje gustina sveta, na tajanstvenim smo vratima nevidljivog, ne može se tačno reći šta je to, i gustina je i otvaranje, i ovo i ono, te priziva Platonov pojam chôra (χώρα), koji je donekle „sinonim za topos, pošto označava i prostor i predeo. Ali topos zadobija apstraktnija značenja, motiva, povoda, tačke diskursa, pasaža knjige, opšteg mesta, dok je pojam chôra srodniji francuskom pojmu mesta [lieu], središta, položaja, tačke, kraja, poljâ, prirode“ (Kristin Dipui). Vegetalno nije nikakav ukras Žakoteovog pisma, ono je njegov glavni tok, dah, njegova „laka esencija“. Pa i samu reč iz naslova ovog poetskog dnevnika, Semaison, koja znači i Setva, vreme sejanja, Žakote usmerava, Litreovim epigrafom u zaglavlju rukopisa, ka njenom drugom značenju: prirodnom rasejavanju semena kao načinu razmnožavanja biljaka. Ne, dakle, ljudska Setva, ne Subjekat, nego prirodno Rasejavanje, Svet koji se sam reprodukuje. Dejan Ilić Prikaži više

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! At the Mountains of Madness je znanstvenofantastična horor novela američkog pisca H. P. Lovecrafta, napisana u veljači/ožujku 1931. koju je te godine odbio urednik Weird Tales Farnsworth Wright na temelju njezine dužine.[1] Izvorno je serijaliziran u izdanjima Astounding Stories za veljaču, ožujak i travanj 1936. godine. Reproduciran je u brojnim zbirkama. Priča detaljno opisuje događaje katastrofalne ekspedicije na Antarktiku u rujnu 1930. i što je tamo pronašla grupa istraživača predvođenih pripovjedačem, dr. Williamom Dyerom sa Sveučilišta Miskatonic. U cijeloj priči, Dyer opisuje niz dosad neispričanih događaja u nadi da će odvratiti drugu skupinu istraživača koji se žele vratiti na kontinent. Ti događaji uključuju otkriće drevne civilizacije starije od ljudske rase i spoznaju Zemljine prošlosti ispričanu kroz razne skulpture i zidne slike. Priča je inspirirana Lovecraftovim zanimanjem za istraživanje Antarktika; kontinent još uvijek nije bio potpuno istražen 1930-ih. Lovecraft eksplicitno crpi iz romana Edgara Allana Poea The Narrative of Arthur Gordon Pym of Nantucket, a možda je koristio i druge priče kao inspiraciju. Mnogi elementi priče, kao što je bezoblični `shoggoth`, ponavljaju se u drugim Lovecraftovim djelima. Priča je prilagođena i korištena za grafičke romane, videoigre i glazbena djela. Hauard Filips Lavkraft (engl. Howard Phillips Lovecraft; rođen 20. avgusta 1890. u Providensu, preminuo 15. marta 1937. u Providensu) je bio američki pisac horora, fantastike i naučne fantastike, žanrova koje je često kombinovao unutar istog djela. Za života je bio relativno malo popularan, ali je imao ogroman uticaj na moderne pisce fantastičnog horora, unutar čijeg kruga je postao kultna ličnost. Ktulu mitologija i poznati Nekronomikon su njegove tvorevine. Lavkraft je rođen 20. avgusta 1890. u 09:00, u svom porodičnom domu na adresi „Ejndžel strit“ br. 194 (sada 454) u Providensu, na Roud Ajlandu. Bio je jedino dijete Vinfilda Skota Lavkrafta, putujućeg prodavca nakita i plemenitih metala, i Sare Suzan Filips Lavkraft, koja je poznavala svoje porodično stablo sve do dolaska Džordža Filipsa u Masačusets 1630. godine.[1] Oba njegova roditelja su bila u tridesetim godinama i to im je bio prvi brak, što je bilo neobično u to doba. Kad je Lavkraft imao tri godine, otac mu je doživio psihotični napad na poslovnom putu u Čikagu te je doveden u duševnu bolnicu „Batler“ u Providensu, gdje je ostao do kraja života. Umro je od sifilisa kad je Lavkraft imao osam godina. Lavkrafta je, stoga, odgajala majka, njegove dvije tetke (Lilijan Delora Filips i Eni Emelin Filips) i njegov djed (Vipl van Buren Filips). Bio je čudo od djeteta: kada je imao dvije godine recitovao je poeziju, dok je cjelovite pjesme pisao već sa šest godina. Djed je podsticao njegovo čitanje, nabavljajući mu klasike poput „Hiljadu i jedne noći“ ili dječje verzije Ilijade i Odiseje. Takođe, djed je u njemu pobudio interes za „čudne“ stvari pripovijedajući mu originalne priče gotičkog horora. Njegova se majka, s druge strane, brinula da bi ga te priče mogle uznemiriti. Kao dijete, Lavkraft je bio usamljen i često bolestan, vjerovatno na nervnoj bazi;[1] djelimično zbog toga, i djelimično zbog svoje nedisciplinovane i svađalačke naravi, nije pohađao nastavu u školi sve do navršenih osam godina, i povukli su ga nakon samo godinu dana. U međuvremenu je intenzivno čitao i učio hemiju. Napisao je nekoliko publikacija u malom broju primjeraka, počevši 1899. sa „The Scientific Gazette“. Četiri godine kasnije, vratio se u javnu školu. Vipl van Buren Filips je umro 1904. godine nakon ozbiljnih poslovnih gubitaka. Lavkraftova porodica je osiromašila zbog lošeg upravljanja njegovim nasljedstvom te su bili prisiljeni da se presele niže u ulicu na kućni broj 598 u mnogo manji i neudobniji stan. Gubitak roditeljskog doma bio je težak udarac za Lavkrafta, u tolikoj mjeri da je neko vrijeme pomišljao na samoubistvo. Godine 1908. je doživio nervni slom, zbog čega nije nikada primio svoju srednjoškolsku diplomu. Taj ga je neuspjeh jako razočarao i predstavljao uzrok njegove sramote, između ostalog i zato što nije mogao studirati na univerzitetu „Braun“. Kao tinejdžer, Lavkraft je pisao fikciju. Neko se vrijeme posvetio poeziji i esejima, da bi se 1917. godine vratio fikciji s dorađenijim pričama kao što su „Grobnica“ (engl. The Tomb) i „Dagon“. Ova druga je ujedno i njegovo prvo profesionalno objavljeno djelo; pojavilo se u časopisu „Uvrnute priče“ (engl. Weird Tales) 1923. godine. Takođe, u to je vrijeme počeo stvarati svoju široku mrežu dopisnika, a prema dužini i učestalosti svojih pisama spada među najveće pisce pisama 20. stoljeća. Na njegovom popisu ljudi za dopisivanje su bili, između ostalih, mladi Forest Dž. Akerman, Robert Bloh („Psiho“) i Robert E. Hauard („Konan Simerijanac“). Nakon dugotrajne histerije i depresije, Lavkraftova majka je primljena u istu bolnicu gdje joj je umro suprug. Uprkos tome često je pisala sinu i ostali su bliski do njene smrti 21. maja 1921. nakon komplikacija tokom operacije žučnog mjehura. Lavkraft se od gubitka nikad nije potpuno oporavio. Brak i Njujork Ubrzo nakon majčine smrti Lavkraft je posjetio konvenciju novinara amatera gdje je sreo Sonju Haft Grin. Rođena 1883, bila je Jevrejka ukrajinskog porijekla i sedam godina starija od njega. Vjenčali su se 1924. i preselili u Bruklin, u Njujorku. Očaran, Lavkraft se nakratko oslobodio svojih mizantropskih okova, oduševljeno svima objavljivao svoj brak ne skrivajući sreću i fasciniranost velikim gradom, ali to nije dugo potrajalo. Sonja je ubrzo izgubila posao, što je ostavilo dalekosežne posljedice na njihov život. Lavkraft, neprilagođen ekonomiji u američkom stilu, nikako nije uspijevao naći posao. Osim toga, zamrzio je život u Njujorku i stvorio temelje svoje rasne netrpeljivosti, posmatrajući golemu zaposlenu imigrantsku populaciju. Sonja je našla posao u Sinsinatiju; Lavkraft je nije pratio. Ona ga je i dalje nesebično finansirala, čak i kad je našla drugi posao u Klivlendu - no neizbježno se na kraju dogodilo. U aprilu 1926. Lavkraft se vratio svojim tetkama u Providensu, nikad potpuno dovršivši proces razvoda sa Sonjom. Prema riječima Mišela Uelbeka, „godine 1926. njegov život je bio završen za svaki cilj i svrhu. Njegovo pravo stvaralaštvo — niz „glavnih djela“ — tada je počeo“.[2] Povratak u Providens Sve do 1933. godine Lavkraft je živio u „prostranoj smeđoj viktorijanskoj drvenoj kući“ u ulici Barns br. 10 (to je adresa dr Vileta u priči „Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda“ (engl. The Case of Charles Dexter Ward). Doba nakon povratka u Providens, posljednja dekada njegovog života, bilo je ujedno i najplodnije. U to je vrijeme napisao svoje najpoznatije kratke priče (uglavnom za „Uvrnute priče“) kao i opsežnija djela poput „Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda“ i „Planina ludila“ (engl. At the Mountains of Madness). Često je lektorisao djela drugih autora ili čak pisao za njih („Brežuljak“, „Krilata smrt“ i „Dnevnik Alonza Tajpera“). Uprkos svom trudu koji je ulagao u pisanje, Lavkraft je postajao sve siromašniji. Bio je prisiljen da se odseli u manji stan s preživjelom tetkom, a teško ga je pogodilo i samoubistvo Roberta E. Hauarda. Godine 1936. dijagnostifikovan mu je rak crijeva, uz lošu probavu od koje je stalno patio. Hauard Filips Lavkraft je umro 15. marta 1937. u Memorijalnoj bolnici „Džejn Braun“, u Providensu. Njegovo ime je isprva zabilježeno na porodičnom nadgrobnom spomeniku, pokraj roditelja. To njegovim obožavateljima nije bilo dovoljno, pa je 1977. godine grupa pojedinaca skupila novac za zaseban spomenik na groblju „Svon point“ na koji su uklesali njegovo ime, datum rođenja i datum smrti, i rečenicu „I AM PROVIDENCE“ („Ja sam proviđenje“), izvorno iz jednog od njegovih ličnih pisama. Lavkraftov grob je povremeno ispisan grafitima koji citiraju njegove poznate stihove iz „Zova Ktulua“ (izvorno iz „Bezimenog grada“):[3] Lavkraftova djela možemo podijeliti na četiri kategorije: Korespondencija i pjesme. Korespondencija se sastoji od oko stotinu hiljada pisama[traži se izvor] (od kojih neka imaju i trideset, četrdeset stranica) dok sveobuhvatan popis njegove poezije ne postoji. Pripovijetke u čijem pisanju je Lavkraft učestvovao. Ovdje spada saradnja s drugim piscima, priče koje su prošle Lavkraftovu reviziju i sl. Ovde možemo dodati i pripovijetke koje je Avgust Derlet napisao na osnovu zapisa i fragmenata koji su ostali za Lavkraftom. Lavkraftove pripovijetke. „Veliki tekstovi“. Ovde spada osam Lavkraftovih najznačajnijih tekstova: Zov Ktulua (engl. The Call of Cthulhu, 1926) Boja izvan ovog svemira (engl. The Color out of Space, 1927) Danički užas (engl. The Dunwich Horror, 1928) Šaptač u tami (engl. Whisperer in the Darkness, 1930) Planine ludila (engl. At the Mountains of Madness, 1931) Snovi u vještičjoj kući (engl. The Dreams in the Witch House, 1932) Sjenka nad Insmutom (engl. The Shadow over Innsmouth, 1932) Sjenka izvan vremena (engl. The Shadow out of Time, 1934) Prema tematici, Lavkraftovu fikciju možemo podijeliti na: Priče o smrti (približno od 1905. do 1920.) Priče iz ciklusa snova (1920 – 1927.) Ktulu mit (1925 – 1935.) Neki[ko?] kritičari napominju sličnost ciklusa snova s Ktulu mitovima, često ukazujući na ponavljanje motiva Nekronomikona i bogova. Treba imati na umu da ciklus snova spada u pripovijetke fantazije, dok su Ktulu mitovi naučna fantastika. Veliki dio Lavkraftovog opusa direktno je inspirisan njegovim noćnim morama,[traži se izvor] i možda su upravo taj neposredni uvid u nesvjesno i njegov simbolizam djelimični uzroci njegove popularnosti. U skladu s tim, Lavkraft je zavolio djela Edgara Alana Poa, koji je imao veliki uticaj na Lavkraftove ranije radove. Zatim je otkrio djela Lorda Dansanija, pa je u njegovom stilu počeo da piše snolike fantazije. Svoj glas je otkrio tek kasnije, vjerovatno pod uticajem Artura Mejčena[traži se izvor] i njegovih pažljivo izgrađenih priča o preživljavanju drevnog zla i mističnom vjerovanju u skrivene tajne koje leže izvan stvarnosti. Te su pripovijetke uticale da nastane ono što danas nazivamo Ktulu mitovima;[traži se izvor] panteon vanzemaljskih, vandimenzionalnih božanstava starijih od čovječanstva, čije tragove nalazimo u eonima starim mitovima i legendama. Sam termin „Ktulu mitovi“ je skovao Avgust Derlet nakon Lavkraftove smrti. Lavkraftove priče su stvorile jedan od najuticajnijih pokretača radnje u celom žanru horora: Nekronomikon, tajni rukopis iz pera ludog Arapina Abdula Alhazreda. Dosljednost i snaga Ktulu mitova naveli su neke na pomisao da je Lavkraft svoju mitologiju utemeljio na postojećim mitovima i okultnim vjerovanjima. Takođe, pojavila su se mnoga lažna izdanja Nekronomikona. Njegova proza je pomalo arhaična. Često koristi zastarjeli rječnik ili pravopis (npr. baterijsku lampu zove električnom bakljom). Intenzivno je koristio „egzotične“ pridjeve poput nezdravo i kiklopski, a i pokušavao, uglavnom netačno, zapisati jezik narječja. Takođe je pisao britanskim engleskim (bio je anglofil). Lavkraft je bio izrazito marljiv u pisanju pisama. Ponekad je svoja pisma označavao datumom 200 godina starijim od stvarnosti (što je vrijeme pre Američke revolucije koju je smatrao uvredljivom za svoju anglofilnost). Verovao je da su 18. i 20. vijek najbolji; onaj prvi je predstavljao razdoblje plemenitosti, a drugi razdoblje nauke, dok je, prema njegovom mišljenju, 19. vijek, posebno viktorijansko razdoblje, predstavljao „grešku“. Teme u djelima Nekoliko tema se uvijek iznova pojavljuje u Lavkraftovim pričama: Zabranjeno znanje „Najmilosrdnija stvar na svijetu, rekao bih, nesposobnost je ljudskog uma da međusobno poveže sve svoje sastojke. (...) Jednoga dana, sastavljanje razdvojenog znanja otvoriće takve užasavajuće prizore stvarnosti i našeg pogubnog položaja u istoj, da ćemo ili poludjeti od tog otkrića ili pobjeći od smrtonosne svjetlosti u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ („Zov Ktulua“) U mnogim njegovim pričama pojavljuje se pretpostavka kako je ljudski um previše krhak da bi mogao podnijeti istinu mitova bez vlastitog uništenja. Najpoznatiji primjer je Nekronomikon, koji osobu koja ga čita može odvesti u ludilo. Slično je i sa svim drugim primjerima „zabranjenog znanja“, kao i u slučaju samog susreta sa bićima iz mitova (premda su neka od njih manje opasna od drugih). Likovi koji pokušaju da na neki način iskoriste to znanje gotovo bez izuzetka su osuđeni na smrt. Ponekad njihov rad privuče pažnju zlonamjernih bića; ponekad ih, u duhu Frankenštajna, unište čudovišta koja su sami stvorili. Neljudski uticaji na čovječanstvo Bića Lavkraftove mitologije često imaju ljudske (ili poluljudske) sluge: Ktulu, na primjer, poštovan je u kultovima širom svijeta, od Eskima sa Grenlanda do vudu krugova Luizijane, i drugdje. Ti poštovaoci Ktulua Lavkraftu su poslužili kao korisno pripovjedačko sredstvo. Mnoga bića iz mitova su previše moćna za ljudske protivnike i toliko užasna da neposredno znanje o njima znači ludilo za žrtvu. Pišući o takvim bićima, Lavkraftu je bio potreban način da napiše uvod i izgradi napetost bez preranog završavanja priče. Ljudski sljedbenici su mu poslužili kao način otkrivanja podataka o njihovim „bogovima“ na zamućen, pomalo nejasan način i takođe omogućili privremene pobjede njegovim protagonistima. Atavistička krivica Još jedna od Lavkraftovih tema je ideja da potomci iste krvne grupe ne mogu nikako pobjeći od mrlje zločina koje su počinili njihovi preci, bar ako je zločin dovoljno monstruozan. Potomci mogu prostorno i vremenski biti veoma daleko od samog čina, pa ipak će „krv progovoriti“. Sudbina od koje se ne može pobjeći U Lavkraftovim djelima protagonista često nema kontrolu nad svojim ponašanjem ili smatra da je nemoguće promijeniti smjer. Mnogi njegovi likovi bi izbjegli opasnost samo da su jednostavno pobjegli; ali ta se mogućnost ili uopšte ne pojavljuje ili je spriječena nekom spoljašnjom silom. Često u njegovim pričama moćna zlonamjerna ili neutralna bića vrše direktan uticaj na likove. Poput prokletstva predaka, na kraju, bijeg ili čak sama smrt ne znače sigurnost. U nekim slučajevima taj se usud manifestuje u cjelokupnom čovječanstvu i nikakav bijeg nije moguć. Prijetnja civilizaciji Lavkraft često koristi zamisao o borbi civilizacije s varvarskim, primitivnijim elementima. U nekim je pričama ta borba na individualnom nivou; mnogi od njegovih protagonista su kulturni, visoko obrazovani ljudi koje postepeno preuzima neki zli uticaj. Ovde je „prokletstvo“ često ono nasljedno. Fizička i mentalna degradacija često prate jedna drugu; ova ideja „prljave krvi“ možda predstavlja Lavkraftovu zabrinutost što se tiče njegove vlastite krvne linije, posebno što se tiče smrti svoga oca; Lavkraft je sumnjao da se radilo o sifilisu.[traži se izvor] U drugim pričama cijelo društvo je pod prijetnjom varvarizma. Ponekad se on pojavljuje kao spoljašnja prijetnja, pri čemu je civilizovana rasa uništena ratom, a ponekad izolovani djelić čovječanstva zapada u vlastitu dekadenciju i atavizam. Ipak, najčešće se radi o civilizovanoj kulturi koju polako uništava zli element pod uticajem neljudskih sila.

Autorsko izdanje, 2015. 215 strana, manji format. Veoma očuvana. Ima posvetu. Dejvid Ajk , britanski istraživač i pisac, više od 20 godina radi na razotkrivanju skrivene „mreže moći“ koja vlada svetom, manipulišući ljudima i svetskim zbivanjima. Na početku svog puta ismevan i proglašavan „ćaknutim teoretičarem zavere“, Dejvid Ajk danas ima na hiljade poštovalaca širom sveta, njegove knjige (više od 20) prevode se na veliki broj jezika, a za njegova predavanja koja ponekad traju i po 8 časova, traži se karta više, kao što je to, recimo, bio slučaj kada je govorio na prepunom stadionu Vembli u Londonu. Kako je došlo do tolike promene? Jednostavno, i oni najuporniji skeptici koji su vrteli glavom na sam spomen „teorije zavere“ i mogućnost da postoji neka sila ili grupa ljudi koja iz potaje upravlja svetom, vremenom su počeli da priznaju da je Dejvid Ajk bio u pravu. Najveći deo onoga što je govorio i na šta je upozoravao u proteklih 20 godina već se ostvario ili se upravo ostvaruje. Svakodnevno smo svedoci sve veće centralizacije moći i slivanja ogromnog kapitala u ruke monopolističkih koorporacija, smanjenja ljudskih prava i građanskih sloboda, privatizacije prirodnih resursa i gušenja slobode medija. Jedan mali broj ljudi postaje sve bogatiji, a većina sve siromašnija. Pod plaštom „borbe protiv terorizma“ i smanjenja stope kriminala, kamere za nadzor budno prate svaki naš korak.

Sadržaj: PRVA ZAPOVEST – Bred Tor Bivšeg marinca američke mornarice progone teroristi i to preko njegovih najbližih. Vlada ne čini ništa da spreči teroriste u njihovom kriminalu, a njega smatra odmetnikom. Ne obazirući se na naređenja da ne preduzima akciju, on kreće sam protiv neprijatelja koji sistematski uništava njegovu porodicu i prijatelje… Roman je triler pun akcije, uzbudljiv, nemilosrdan i potpuno uverljiv. Bred Tor zna kako da probudi čula. Triler pun obrta, neizvesnosti i knjiga koja će vam držati pažnju do zadnje strane knjige . Vrlo pitko i zanimljivo. Što se dublje zalazi u štivo, jača želja da se roman pročita odmah i do kraja. Iz stranice u stranicu znatiželja raste, tako da čitalac prosto ostaje bez daha. To se od romana ovakve vrste i traži. Ukus gorčine koju čitalac ima na kraju kad sklopi korice pročitanog romana podstiče na pitanje o potkupljivosti, podmitljivosti, prevari. Zašto i kako se dešava tako, kako je autor bez ulepšavanja prikazao? Koji su uzroci? Kako to promeniti ? Tema romana koja nam drži pažnju i koja nas istovremeno tera na razmišljanje da se zapitamo da li sve u životu radimo ispravno i da li je baš sve tako isparvno kako mi u tom trenutku vidimo. Pogledajte i našu stranicu online knjižara Vesela knjiga Valjevo na Facebook strani.

Autor: Ivo ĆipikoĆipikove priče oslikavaju vapaj ljudstva, veličanstvenost prirode i nedokučivost ljudske sudbine. Aktuelnosti dela doprinosi to što je ono, s jedne strane, realistički i socijalno orijentisano delo sa surovim svedodžbama o siromaštvu i ugnjetavanju seljaštva, ali u njega su utkani delovi lirskog senzibiliteta kakav će se kasnije razviti u modernoj srpskoj književnosti: intimna snatrenja Ćipikovih junaka o dalekim prostranstvima, boljem životu, oslobađanju okova duše, kao i stapanja sa damarima prirode u kojoj traže utočište; epizode o ljubavi i nesputanosti kakvu samo mladost ohrabruje.Sadržaj>Kod deteta na umoruU strasnu nedjeljuDedNa proštenjuNa crkvenoj slaviČobaniBijedaDangubaPisariZločinU vojničkom taboruAli-begU starom kašteluU seminarijuStaricaU odblesku životaNa rastankuNakon deset godinaU jesenjem suncuČežnjaNevjeraIvo polićNovi hramAlelujaPohodJaraniNa pašiIz zakloniceNa sunčevoj žegiVatraNajmodernije – Crtica s putaU željezničkom vagonuU šumadijiLjetna noćJedna sedamdeseta obljetnicaRečnik

Роман „Пет дана љубави“ је прича о томе колико је једна љубав спремна да опстане. То је прича о Цинцарки, жени несвакидашње лепоте, беле пути и заносног тела, која немуштим језиком открива љубав у срцима мушкараца. Цинцарка која предводи караване и носи прстен печатник. И чека њега. Одабраног. Њега, који је тражи кроз векове пратећи пут лептира. И Крушево, град којем се обоје враћају. ЛАВИРИНТИ (НЕ)ИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ „Да ли се за пет дана могу утврдити (за)почете цитаделе љубави, остварити (чак вековни) снови, доживети оно што је судбински предодређено (и непредодређено) и, скоро из ништавила, ускочити у вртешку садашњости и(ли) вечности? Наравно да може, јер један космички дан увек је раван некосмичким деценијама, или чак једном веку. Ако сте у стању да доживите и преживите свих пет дана, испуњених лавиринтима испричаних или само наговештених прича, који (лавиринти) покаткад подсећају на оне познате космичке „црне рупе“, онда сте у стању да се сусретнете с нечим новим, нечим до сада неисказаним, нечим што је, ако се тако уопште може упоређивати, веће од сам ељубави и мање од самог тренутачног живота. Јер, на крају, или, ако хоћете, на почетку сваког новог дана, те небеске „црне рупе“ ће вас одвести и довести у једну нову, неистражену, али ипак драгу, и, штавише, препознатљиву димензију. Довешће вас у стање где апсолутно, без лажних примеса и одсјаја, препознајете СЕБЕ, али и све(т) око себе. Препознајете оно што би се могло назвати кореном или темељом (да не кажемо есенцијом) самог живота, као облика свеопштег постојања. У свом најновијем делу, „Пет дана љубави“, пратећи судбине цинцарских породица, судбине Аристотела, Виоле, тј. Пиролине, Армана (што је и назив за Цинцара), Ивана, Данијеле и других. Логично је да се ауторка увек и изнова враћа завичају свих (или скоро свих) Цинцара, далеком, али никад заборављеном Москопољу (данашња Албанија) или македонском Крушеву. Али, не дајте да вас оваква констатација завара, јер Армани и Арманке су синови и кћери ветрова, цветног праха, сунца, земље и воде. У Цинцаркином роману они су симболи лептирова (које ће носити од нежних угриза по раменима и грудима целог живота), они су трајна сећања на богатство и госпоштину, алем-каменови прошлости, просијавање будућности… Ово је, рекосмо, проза лавиринта где се укрштају лагани крилаши-лептири, као наговест нежности и свих осетила, али ту су и други симболи приче, као што су јастребови – одраз лепоте, храбрости и снаге. На крају, ту је и фатални ПЕТИ зид куће, у којој живе сећања, шапутања, заблуде и надања. И из њега ће се, на крају, излећи не само славуј, него и његова замамна песма – као зачетак рађања и изновног трајања.“ – извод из Рецензије Тодор Бјелкић Наслов: Пет дана љубави / Лена ал Дабижа Цинцарка Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 176 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 14 × 20 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-515-1339-1

20 koraka prema naprijed Jedan od najboljih psihoterapeuta i pisaca Jorge Bucay u knjizi 20 koraka prema naprijed iznova pokazuje da su velike mudrosti jednostavne, ali i da ih moramo prije svega otkriti u samima sebi. O činjenicama koje nas čine boljima, otvorenijima i sretnijima Bucay piše tako da čitatelj shvati da ih mora pronaći u sebi i za sebe. U svakom koraku nalazi se i poneka priča koja plastično ocrtava što taj korak za nas kao pojedinca znači. Bucay ne piše naputke za samopomoć, on ne daje recept za sreću i uspjeh, nego kao vrhunski geštalter traži od čitatelja da se aktivno uključi, da sam bude taj koji će pred sobom otvoriti vrata, prijeći put života i odlučiti kako će taj put izgledati. "20 koraka prema naprijed" početak je putovanja prema boljem, sigurnijem i sretnijem ja, prema shvaćanju svojih potreba i želja. U 20 koraka prema naprijed Jorge Bucay postavlja smjerokaze, a svoj put svatko treba pronaći sam.

Razni vizuelni tekstovi – mape, dijagrami, vremenske skale, grafikoni, tabele i mnogi drugi – nalaze se u svim sredstvima kojima se služe đaci od osnovne škole do poslediplomskih studija, u većini ključnih predmetnih područja učenja. Sa vizuelnim tekstovima srećemo se svuda – u školi, kod kuće, na ulici. Zašto ih onda u nastavi uglavnom ignorišemo? Autor ove knjige prikazuje način učenja koji od đaka traži da komuniciraju koristeći vizuelne tekstove. Na preko stotinu primera on nam pokazuje kako đaci neke sadržaje mogu bolje da iskažu kroz vizuelne tekstove nego isključivo na konvencionalan način – verbalnim tekstom. Pošto se vizuelna pismenost tiče svih predmetnih područja, učitelji i nastavnici osnovnih škola će u knjizi "Vidim šta hoćeš da kažeš" naći koristan izvor informacija i ideja, koje će im pomoći da na najbolji način realizuju ciljeve i zadatke koje pred njih postavlja nastavni program. Naslov: Vidim šta hoćeš da kažeš Izdavač: Kreativni centar Strana: 132 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21x27.5 cm Godina izdanja: 2009 ISBN: 978-86-7781-705-3

Priče Eni Pru o pokolenjima Amerikanaca koji se bore da opstanu na Zapadu predstavljaju jednu surovu, zaslepljujuću panoramu američke ludosti i usuda. To su priče o modernim kaubojima iz ruralnog dela Vajominga, ali ni u kom slučaju nisu tipične kaubojske priče, budući da u njima nema sukoba na liniji dobro – zlo, a junaci nipošto nisu heroji, nego mali ljudi sputani svojim svako­dnevnim nevoljama, počesto začudnim i bizarnim, što pričama daje dodatnu privlačnost i upečatljivost. Oni pokušavaju da se otrgnu od bede i očaja, ali nešto ih uvek sputava i osujećuje, kao da sama zemlja traži njihovu krv. No, autorka ih prihvata onakve kakvi jesu i, uprkos njihovoj sirovosti, grubosti i nasilnosti, opisuje ih sa simpatijama i saoseća sa tim muškarcima i ženama koji pokušavaju da prežive na tom negostoljubivom mestu, pretakajući njihove živote u fikciju koja odiše snagom mita. Naslov: Potaman: priče iz Vajominga Izdavač: Agora Strana: 230 (cb) Povez: tvrdi Pismo: latinica Format: 20 x 14 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-6053-038-9

Autor: Vilijam Šekspir Godina izdanja: 2015. Br. str.: 167 Povez: Tvrd Format: 21cm Pismo: Latinica Opis Hamlet je Šekspirova najpoznatija i najzagonetnija drama. Šekspirov Hamlet formom prati, u ono vreme popularne, tzv. tragedije osvete. Hamlet, danski princ, pokušava da osveti ubistvo svog oca počinjeno od strane Klaudija, njegovog ujaka, koji je sada kralj Danske. Gotovo magična privlačnost ovog Šekspirovog dela leži u brojnim nejasnoćama i enigmatičnostima sa kojima se već generacije čitaoca susreću u ovom najzahtevnijem ali i najslavnijem delu Šekspirovog genija. Ko je duh koji se ukazuje Hamletu: da li je to njegov otac, ubijeni kralj koji iz nekog čistilišta dolazi da traži od svog sina zadovoljenje pravde na zemlji i kaznu za svoje ubice, ili je u pitanju demonsko ukazanje koje iskušava mladog danskog kraljevića? Da li Hamlet zaista izgubi razum ili samo simulira ludilo? Kada se jednom uveri da je Klaudije ubica, zašto ne dela? Da li je njegova majka Gertruda bila neverna njegovom ocu, ili čak i saučesnik u ubistvu?

Retko se desi da prvi roman nekog pisca bude tako dobar i snažan kao što je roman „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” Marije Jovanović. Ovo je knjiga u kojoj glavna junakinja bez ulepšavanja gleda u sebe, svoju prošlost, život oko sebe, svoju zemlju, porodicu, prijatelje... Ona nikoga i ništa ne idealizuje, a ipak nas, kao nekom magijom, sa svakom stranicom koju pročitamo, sve više i više uvlači u svoj svet prepun emocija, mladalačke lakomislenosti, srušenih ljubavi, pogrešnih odluka, ispaštanja...Glavna junakinja potiče iz ugledne porodice, živi sa roditeljima i sestrom. Bila je dobar đak, poslušno dete, vodila normalan život. Na letovanju u Grčkoj upoznaje Vasilisa Prekrasnog, u koga se na prvi pogled zaljubljuje. U njemu vidi otelotvorenje svojih snova. Provodi sa njim nezaboravne dane. Povratak u Jugoslaviju teško joj pada, ali godina brzo prolazi i dolazi novo nezaboravno leto s Vasilisom. Njihova ljubav, davala joj je snagu, bila je opsednuta njime, kao i on njom. Usledili su i njegovi dolasci u Beograd. Sve je bilo savršeno. Marina se upisuje na fakultet i upoznaje nove ljude, između ostalog, Ozirisa, inteligentnog mladića, koji je pokazivao naklonost i simpatiju prema Marini. Vasilis je dolazio, bio joj podrška, prihvatao njene nove prijatelje. U trenucima kada je terbalo da ode u vojsku na dve godine, Vasilis joj predlaže brak. Uplašena tom ponudom Marina traži razlog da prekine sve to. Nije joj se odlazilo iz Beograda i sa fakulteta. I ona ostavlja Vasilisa. Ubrzo započinje vezu s Ozirisom i udaje se za njega. Od tog momenta njen život kreće drugim tokom. Brak je trajao svega nekoliko dana, posle čega se vratila roditeljima. Usledile su porodične tragedije, gubitak oba roditelja, sestrin promašeni brak i rođenje bolesnog deteta. Marina sve češće razmišlja o Vasilisu, koji se u međuvremenu oženio i dobio decu. Mislila je da su sva ta dešavanja u njenom životu kazna za ono što je uradila Vasilisu. Šta joj donosi susret sa njim posle 18 godina u Grčkoj?

Retko se desi da prvi roman nekog pisca bude tako dobar i snažan kao što je roman „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” Marije Jovanović. Ovo je knjiga u kojoj glavna junakinja bez ulepšavanja gleda u sebe, svoju prošlost, život oko sebe, svoju zemlju, porodicu, prijatelje... Ona nikoga i ništa ne idealizuje, a ipak nas, kao nekom magijom, sa svakom stranicom koju pročitamo, sve više i više uvlači u svoj svet prepun emocija, mladalačke lakomislenosti, srušenih ljubavi, pogrešnih odluka, ispaštanja...Glavna junakinja potiče iz ugledne porodice, živi sa roditeljima i sestrom. Bila je dobar đak, poslušno dete, vodila normalan život. Na letovanju u Grčkoj upoznaje Vasilisa Prekrasnog, u koga se na prvi pogled zaljubljuje. U njemu vidi otelotvorenje svojih snova. Provodi sa njim nezaboravne dane. Povratak u Jugoslaviju teško joj pada, ali godina brzo prolazi i dolazi novo nezaboravno leto s Vasilisom. Njihova ljubav, davala joj je snagu, bila je opsednuta njime, kao i on njom. Usledili su i njegovi dolasci u Beograd. Sve je bilo savršeno. Marina se upisuje na fakultet i upoznaje nove ljude, između ostalog, Ozirisa, inteligentnog mladića, koji je pokazivao naklonost i simpatiju prema Marini. Vasilis je dolazio, bio joj podrška, prihvatao njene nove prijatelje. U trenucima kada je terbalo da ode u vojsku na dve godine, Vasilis joj predlaže brak. Uplašena tom ponudom Marina traži razlog da prekine sve to. Nije joj se odlazilo iz Beograda i sa fakulteta. I ona ostavlja Vasilisa. Ubrzo započinje vezu s Ozirisom i udaje se za njega. Od tog momenta njen život kreće drugim tokom. Brak je trajao svega nekoliko dana, posle čega se vratila roditeljima. Usledile su porodične tragedije, gubitak oba roditelja, sestrin promašeni brak i rođenje bolesnog deteta. Marina sve češće razmišlja o Vasilisu, koji se u međuvremenu oženio i dobio decu. Mislila je da su sva ta dešavanja u njenom životu kazna za ono što je uradila Vasilisu. Šta joj donosi susret sa njim posle 18 godina u Grčkoj?

Retko se desi da prvi roman nekog pisca bude tako dobar i snažan kao što je roman „Spletkarenje sa sopstvenom dušom” Marije Jovanović. Ovo je knjiga u kojoj glavna junakinja bez ulepšavanja gleda u sebe, svoju prošlost, život oko sebe, svoju zemlju, porodicu, prijatelje... Ona nikoga i ništa ne idealizuje, a ipak nas, kao nekom magijom, sa svakom stranicom koju pročitamo, sve više i više uvlači u svoj svet prepun emocija, mladalačke lakomislenosti, srušenih ljubavi, pogrešnih odluka, ispaštanja... Glavna junakinja potiče iz ugledne porodice, živi sa roditeljima i sestrom. Bila je dobar đak, poslušno dete, vodila normalan život. Na letovanju u Grčkoj upoznaje Vasilisa Prekrasnog, u koga se na prvi pogled zaljubljuje. U njemu vidi otelotvorenje svojih snova. Provodi sa njim nezaboravne dane. Povratak u Jugoslaviju teško joj pada, ali godina brzo prolazi i dolazi novo nezaboravno leto s Vasilisom. Njihova ljubav, davala joj je snagu, bila je opsednuta njime, kao i on njom. Usledili su i njegovi dolasci u Beograd. Sve je bilo savršeno. Marina se upisuje na fakultet i upoznaje nove ljude, između ostalog, Ozirisa, inteligentnog mladića, koji je pokazivao naklonost i simpatiju prema Marini. Vasilis je dolazio, bio joj podrška, prihvatao njene nove prijatelje. U trenucima kada je terbalo da ode u vojsku na dve godine, Vasilis joj predlaže brak. Uplašena tom ponudom Marina traži razlog da prekine sve to. Nije joj se odlazilo iz Beograda i sa fakulteta. I ona ostavlja Vasilisa. Ubrzo započinje vezu s Ozirisom i udaje se za njega. Od tog momenta njen život kreće drugim tokom. Brak je trajao svega nekoliko dana, posle čega se vratila roditeljima. Usledile su porodične tragedije, gubitak oba roditelja, sestrin promašeni brak i rođenje bolesnog deteta. Marina sve češće razmišlja o Vasilisu, koji se u međuvremenu oženio i dobio decu. Mislila je da su sva ta dešavanja u njenom životu kazna za ono što je uradila Vasilisu. Šta joj donosi susret sa njim posle 18 godina u Grčkoj? Čitaj dalje

Autorka bestselera Drugi život počinje kad shvatiš da imaš samo jedan ... Samo smeličanstveno! Bazil , pomalo otkačeni ali genijalni pronalazač, vraća se u Mon Veni odlučan da otvori „biheviorističku prodavnicu“ sa provokativnim predmetima i izumima koji golicaju maštu i kreativnost i podstiču na odvažno razmišljanje. Kako se zove ta neobična prodavnica? Bazar tufnaste zebre . Đulija , talentovani profesionalni „nos“, traći svoj dar na proizvode za ličnu higijenu. Ona mašta da vrati dušu svom poslu i napravi miris koji se ne bi svodio samo na to da „lepo miriše“. Artur , Đulijin sin, buntovni tinejdžer ljut na sistem, ima samo jedan ventil: grafite. Ulična umetnost mu pomaže da iznese svoje mišljenje dok traži put kojim će ići kroz svet u kome, izgleda, nema mesta za njega. Kad se ovo troje ljudi okupi oko zajedničke ideje, poredak stvari će se zauvek promeniti. Tokom seansi zajedničkog stvaranja nastaće amalgam koji će im otvoriti novi, slobodniji, srećniji put. Ali tu je i Luiz Mortej , glavna urednica lokalnih novina i predsednica udruženja Civilissime , koja čvrsto veruje u vrednosti za koje se bori: poštovanje utvrđenih okvira, kulturu i građansku svest. Ubeđena da radi za opšte dobro, smatra da joj je dužnost da zabija klipove u točkove Bazara tufnaste zebre ... Čitavom galerijom likova, zanesenjaka, osetljivih duša i namćora, oslobađajući ih od straha pomoću odvažnosti, uz mnogo zamki i iznenađenja, predmeta čudesnih i poetičnih u isti mah, kroz nevolje i s ljubavlju, novi roman Rafael Žordano budi u nama želju da unesemo više zanosa u sopstveni život i prihvatimo filozofiju Bazara tufnaste zebre : „smeličanstvenost“.

Autorka bestselera Drugi život počinje kad shvatiš da imaš samo jedan... Samo smeličanstveno! Bazil, pomalo otkačeni ali genijalni pronalazač, vraća se u Mon Veni odlučan da otvori „biheviorističku prodavnicu“ sa provokativnim predmetima i izumima koji golicaju maštu i kreativnost i podstiču na odvažno razmišljanje. Kako se zove ta neobična prodavnica? Bazar tufnaste zebre. Đulija, talentovani profesionalni „nos“, traći svoj dar na proizvode za ličnu higijenu. Ona mašta da vrati dušu svom poslu i napravi miris koji se ne bi svodio samo na to da „lepo miriše“. Artur, Đulijin sin, buntovni tinejdžer ljut na sistem, ima samo jedan ventil: grafite. Ulična umetnost mu pomaže da iznese svoje mišljenje dok traži put kojim će ići kroz svet u kome, izgleda, nema mesta za njega. Kad se ovo troje ljudi okupi oko zajedničke ideje, poredak stvari će se zauvek promeniti. Tokom seansi zajedničkog stvaranja nastaće amalgam koji će im otvoriti novi, slobodniji, srećniji put. Ali tu je i Luiz Mortej, glavna urednica lokalnih novina i predsednica udruženja Civilissime, koja čvrsto veruje u vrednosti za koje se bori: poštovanje utvrđenih okvira, kulturu i građansku svest. Ubeđena da radi za opšte dobro, smatra da joj je dužnost da zabija klipove u točkove Bazara tufnaste zebre... Čitavom galerijom likova, zanesenjaka, osetljivih duša i namćora, oslobađajući ih od straha pomoću odvažnosti, uz mnogo zamki i iznenađenja, predmeta čudesnih i poetičnih u isti mah, kroz nevolje i s ljubavlju, novi roman Rafael Žordano budi u nama želju da unesemo više zanosa u sopstveni život i prihvatimo filozofiju Bazara tufnaste zebre: „smeličanstvenost“.

Opis proizvoda Autorka bestselera Drugi život počinje kad shvatiš da imaš samo jedan... Samo smeličanstveno! Bazil, pomalo otkačeni ali genijalni pronalazač, vraća se u Mon Veni odlučan da otvori „biheviorističku prodavnicu“ sa provokativnim predmetima i izumima koji golicaju maštu i kreativnost i podstiču na odvažno razmišljanje. Kako se zove ta neobična prodavnica? Bazar tufnaste zebre. Đulija, talentovani profesionalni „nos“, traći svoj dar na proizvode za ličnu higijenu. Ona mašta da vrati dušu svom poslu i napravi miris koji se ne bi svodio samo na to da „lepo miriše“. Artur, Đulijin sin, buntovni tinejdžer ljut na sistem, ima samo jedan ventil: grafite. Ulična umetnost mu pomaže da iznese svoje mišljenje dok traži put kojim će ići kroz svet u kome, izgleda, nema mesta za njega. Kad se ovo troje ljudi okupi oko zajedničke ideje, poredak stvari će se zauvek promeniti. Tokom seansi zajedničkog stvaranja nastaće amalgam koji će im otvoriti novi, slobodniji, srećniji put. Ali tu je i Luiz Mortej, glavna urednica lokalnih novina i predsednica udruženja Civilissime, koja čvrsto veruje u vrednosti za koje se bori: poštovanje utvrđenih okvira, kulturu i građansku svest. Ubeđena da radi za opšte dobro, smatra da joj je dužnost da zabija klipove u točkove Bazara tufnaste zebre... Čitavom galerijom likova, zanesenjaka, osetljivih duša i namćora, oslobađajući ih od straha pomoću odvažnosti, uz mnogo zamki i iznenađenja, predmeta čudesnih i poetičnih u isti mah, kroz nevolje i s ljubavlju, novi roman Rafael Žordano budi u nama želju da unesemo više zanosa u sopstveni život i prihvatimo filozofiju Bazara tufnaste zebre: „smeličanstvenost“. Vidi još informacija

Autorka bestselera Drugi život počinje kad shvatiš da imaš samo jedan ... Samo smeličanstveno! Bazil , pomalo otkačeni ali genijalni pronalazač, vraća se u Mon Veni odlučan da otvori „biheviorističku prodavnicu“ sa provokativnim predmetima i izumima koji golicaju maštu i kreativnost i podstiču na odvažno razmišljanje. Kako se zove ta neobična prodavnica? Bazar tufnaste zebre . Đulija , talentovani profesionalni „nos“, traći svoj dar na proizvode za ličnu higijenu. Ona mašta da vrati dušu svom poslu i napravi miris koji se ne bi svodio samo na to da „lepo miriše“. Artur , Đulijin sin, buntovni tinejdžer ljut na sistem, ima samo jedan ventil: grafite. Ulična umetnost mu pomaže da iznese svoje mišljenje dok traži put kojim će ići kroz svet u kome, izgleda, nema mesta za njega. Kad se ovo troje ljudi okupi oko zajedničke ideje, poredak stvari će se zauvek promeniti. Tokom seansi zajedničkog stvaranja nastaće amalgam koji će im otvoriti novi, slobodniji, srećniji put. Ali tu je i Luiz Mortej , glavna urednica lokalnih novina i predsednica udruženja Civilissime , koja čvrsto veruje u vrednosti za koje se bori: poštovanje utvrđenih okvira, kulturu i građansku svest. Ubeđena da radi za opšte dobro, smatra da joj je dužnost da zabija klipove u točkove Bazara tufnaste zebre ... Čitavom galerijom likova, zanesenjaka, osetljivih duša i namćora, oslobađajući ih od straha pomoću odvažnosti, uz mnogo zamki i iznenađenja, predmeta čudesnih i poetičnih u isti mah, kroz nevolje i s ljubavlju, novi roman Rafael Žordano budi u nama želju da unesemo više zanosa u sopstveni život i prihvatimo filozofiju Bazara tufnaste zebre : „smeličanstvenost“.

Čekajući sneg u Havani Detinjstvo u bogatom domaćinstvu u Havani pedesetih godina prošlog veka radosno je i okrutno, kao i mnoga druga ali sa egzotičnim razlikama. Po kući i dvorištu jure gušteri. Bitke se ne vode grudvama već plodovima hlebnog drveta. Otac je ubeđen da je u prošlom životu bio Luj XVI, a njegova žena Marija Antoaneta. U kući prepunoj Isusovih slika koje mu govore u snovima i košmarima, mladi Karlos Ejre traži tajne dokaze o postojanju Boga, odlučan da nadmaši svetog Tomu Akvinskog tako što će ih naći više od pet. A onda, u januaru 1959, svet se menja: predsednik Batista je odjednom nestao, zamenio ga je gerilac koji puši cigaru, i Božić je otkazan. Sa svih strana se čuju plotuni streljačkih strojeva. Jedan po jedan, pripovedačevi drugovi nestaju, roditelji ih šalju u Ameriku. I Karlos Ejre će tamo završiti, sam, i nikada više neće videti svog oca. To putovanje će njegovu dušu staviti na velika iskušenje. Ispričan sa žestinom najiskrenije ispovesti, ovaj roman istovremeno je oda izgubljenom raju i isterivanje đavola. Još više od toga, on prikazuje jezivu lepotu onog trenutka u našim životima kada smo sigurni da smo umrli i kada se nekako, čudesno, ponovo rađamo.

Kalvin i Hobs - Strašni nokturno Neverovatno ubedljiva rekonstrukcija psihe šestogodišnjaka prvi put objavljen 1985. godine. Likovi Tata i Mama: Nepravedni tirani koji Kalvinu ne dozvoljavaju normalne stvari za svako dete: nuklearne rakete, bacač plamena. Osim toga, teraju ga u školu i na kupanje. Svoju okrutnost pravdaju ljubavlju i brigom za sinovljevu budućnost. Gospođa Crvodrvić: Kalvinova nastavnica koja ne poštuje njegova dečja prava zagarantovana Ustavom, gnjavi ga besmislenim pitanjima kakva su ”kada je otkrivena Amerika” ili “koliko je pet puta pet”. Suzi Derkins: Devojčica iz komšiluka i škole koja se pomalo sviđa Kalvinu što on iskazuje prilično dirljivo: gađanjem ledenim grudvama, vodom i gađenjem doručka u školi. Rozalin: Kalvinova bejbisiterka, studentica koja takođe vrlo okrutno postupa sa Kalvinom. Brani iznajmljivanje horor filmova, naručivanje pica, nespavanje posle ponoći, a zauzvrat traži red i tišinu (“Jawhol Mein Fuhrer”). Za divno čudo, jedina osoba spremna da čuva Kalvina, pare uzima uvek unapred! Mo: Školski siledžija koji neprestano i bez ikakvog razloga maltrertira Kalvina. („Sećam se da je škola bila puna idiota kao što je Moe. Mislim da se oni mreste na vlažnim podovima sportskih svlačionica“ - Bill Watterson). Normalizovao se posle upečatljive Hobsove posete školi. - Branislav Predojević

Opis NOVI ROMAN VESNE DEDIĆ MILOJEVIĆ!!! Roman Zagrli me nastao je iz straha od samoće u vreme kada nastaje nacija samaca, straha da će potreba za zagrljajem postati društveno neprihvatljivi gest najvećeg primitivizma i straha od toga da uzmemo život u svoje ruke. Ovo je priča i o ženama koje su robovi ambicija svoje dece i sebičnosti svojih muževa, priča o ljubavi koja je rasprodaja zagrljaja, pokornosti i iluzija, o ljubavi bez strasti i strasti bez ljubavi. Prešla sam tridesetu i sada znam da ma koliko šećera dodavali, neke stvari u životu imaju gorak ukus, ali... pišem iako sam suviše izgubila da bih mogla da se razbacujem sećanjima. Roman Zagrli me je surova i duhovita priča o našem vremenu kada više govorimo o orgazmu nego o roditeljstvu, i više o telu nego o duši, ali pre svega saga o potrazi za ljubavlju u kojoj će se, ponekad u suzama, prepoznati svaka od nas. Roman o ljubavi bez strasti i strasti bez ljubavi!!! Kako bi žene bile divne samo kada ne bi želele da budu srećne, rečenica je koju je glavnoj junakinji romana ponavljao otac dok je odrastala u malom gradu u unutrašnjosti. Od dolaska na fakultet u Beograd pa do novogodišnje noći 2013. Nataša Krstić traži zagrljaj u kojem će biti apsolutno srećna, veruje da ljubav ne zaobilazi one koji umeju da vole, sreća one koji umeju da joj se raduju i uspeh one koji umeju da misle. Povez knjige : broširani Strana : 237 Format knjige : 13x20 cm Pismo : latinica

Запечаћени анђео - хришћанске приче и легенде Оцу Памви нисам више ни речи казао, а и што бих могао казати: ако си груб, благословиће те, ако га удариш, поклониће ти се до земље, неодољив је тај човек са својом кроткошћу. Чега би се уплашио кад сам тражи да иде у пакао? Не, нисам се узалуд бојао и дрхтао да ће нас спалити као гангрена живо ткиво. Својом смерношћу он ће и демоне из пакла отерати или обратити Богу! Они стану да га муче, а он ће молити: „Удрите јаче, јер сам то заслужио". Не, не! Ни сотона не би издржао такву кроткост! Он ће руке упропастити тукући га, искидати канџе и признати своју немоћ пред Творцем, који је саздао такву љубав — и постидеће се. Љесков у „Запечаћеном анђелу“ Љесков је бранитељ бесмртне доброте божанског порекла у обичним, наизглед непросвећеним људима, нишчима чије је царство небеско. „Човек треба да служи човеку” – крунска је његова мисао. Увек добронамерни критичар, никад критизер, будући несхваћен, често је оспораван од званичне руске цркве. Пред вама је избор прича и легенди од којих су неке први пут преведене на наш језик. Вредело је чекати на преводе Владимира Јагличића и подсетити се старих добрих решења Петра Митропана. Наслов: Запечаћени анђео Издавач: Бернар Страна: 250 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2009 ИСБН: 978-86-87993-02-0

Ninova nagrada za 2016. godinu. Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru dance macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik. Predrag Bajčetić Ivana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna. Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti. Dejan Mijač Kada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme. Goran Marković

Autor: Ivana DimićDrama i priča. Stvarno i magično. Ljubav nasuprot smrti.Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru dance macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik.Predrag BajčetićIvana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna. Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti.Dejan MijačKada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.Goran Marković

Nova Nekorišćena 366 strana 300 grama Veličanstveni triler koji drži čitaoca u krešendu napetosti i neverovatnih obrta.U jednom parku na periferiji Rima nestao je dečak, a nedaleko od mesta na kojem je poslednji put viđen, njegova majka pronađena je mrtva. Istražitelji veruju da je otac ubica, i da je u napadu besa ubio i sina i negde sakrio njegovo telo. Međutim, kada na mesto zločina stigne detektivka Kolomba Kazeli, jasno joj je da nešto nedostaje u toj priči. Više nije u službi, ali je i dalje policajac u duši, i to jedan od najboljih. A njen bivši šef to dobro zna. Zbog toga traži od nje da se uključi u istragu i povezuje je sa stručnjakom za slučajeve nestalih osoba. Njegovo ime je Dante Tore i svi ga smatraju genijem, ali njegove veličanstvene deduktivne sposobnosti prenaglašene su kao i njegove fobije i paranoje. I on je bio otet kao dečak i rastao je u zatočeništvu, pod nadzorom misterioznog čoveka kojeg je znao samo po jednom imenu: Otac.Dante sada mora da se suoči sa svojom najgorom noćnom morom, jer je u slučaju nestanka dečaka prepoznao Očev potpis. Ali zašto je Otac odlučio da ponovo napadne posle toliko godina? I može li se Kolomba pouzdati u intuiciju svog saradnika ili je Dante postao žrtva sopstvenih duhova iz prošlosti? „Definicija romana koji se čita u jednom dahu!“ – Džefri Diver KDS

Centrаlnа linijа pesmotvorjа Borivojа Rаšuа i svetа, više definisаnа duhom nego iskustveno-topogrаfskim detаljimа i činjenicаmа, rezultirа posebnim spletom simbolа koji se može podeliti u dve kаrаkteristične grupe. Prvа je vezаnа zа poznаte i prepoznаtljive simbole koje pesnik preoblikuje i dodаtno obogаćuje u mnoštvu semаntičkih međuzаvisnosti; život, smrt, kosmos, Bog, krug, kućа, ognjište, kаmen, temelj… Drugа grupа je vezаnа zа složenice i izvedenice koje nаdrаstаju složeni sklop reči postаjući, posredstvom poetskih zаkonomernosti, аutohtoni simboli; nebozemlje, smrtoživlje, svetlotаmlje, koloteč… Unutаr ovа dvа dominаntnа аspektа, njihovog prožimаnjа i nаdopunjаvаnjа, pesnik trаži odgovore nа svа pitаnjа zаlаzeći u sve oblike svesti, iskustvа, trаdicije, preplićući intuitivni, idejni, univerzаlni i subjektivni plаn − složeni itinerer svog pesničkog putovаnjа. * * * Politikа i kulturа će se pomiriti nа krаju istorije, koji su odаvno prorokovаli intelektuаlci, аli tаj krаj nije onаj krаj težnji nego njihov početаk, kаdа poznаnje istine bivа jedino vаžno i relevаntno poznаnje. Zаto poezijа, kojа nаglаšаvа to vreme iz ovog vremenа, istovremeno je i аrhаičnа i modernа i prozorljivа i trаgičnа, jer svаko poznаnje nosi trаgiku priznаnjа pogrešnosti i pokаjаnjа zа ono što (ni)smo znаli. Pesmа je prаvi prostor u kome se može zаpisаti tаkаv eufemizаm zа istinu, trаgаnje zа onim što ne dolаzi kаo letаrgičnа i konformističkа budućnost već kаo osudа zа pristаjаnje. Petаr V. Arbutinа