Fudbal soccer game Realistična igra fudbala u malom stonom fudbalu. Igra za porodicu, za decu i odrasle. Kompletna zabavna igra. Fudbal soccer game

Mini fudbal soccer game Realistična igra fudbala u malom stonom fudbalu. Igra za porodicu, za decu i odrasle. Kompletna zabavna igra. Mini fudbal soccer game

Stoni fudbal sa drvenim postoljem i metalnim držačima 11630 je zabavna i dinamična igra veštine, za male i velike fudbalere. Stoni fudbal sa drvenim postoljem i metalnim držačima sadrži individualne table za bodovanje, 2 fudbalske loptice i detaljno oslikane igrače za oba tima. Lako se montira, prenosi i postavlja na željena mesta.

Flomasteri Connector Faber-Castell Fudbal 33 kom Svetski poznati nemački brend Faber Castell nudi još jedan divan set konektor flomastera u praktičnoj metalnoj kutiji. Flomasteri konektor sa klik poklopcem impresioniraju jasnim jarkim bojama. Fantastične slikarske tehnike omogućavaju nove ideje i neograničenu kreativnost. Poseban poklopac omogućava pričvršćivanje markera radi lakše organizacije i čišćenja. Poklopac Connector flomastera se takođe može koristiti za crtanje paralelnih obrazaca ili maštovitih kreacija i igara. Ovi flomasteri su posebno dizajnirani za male umetnike. Deblji vrh je idealan jer se ne lomi čak ni kada je pod jakim pritiskom prilikom pisanja. Vrh je pogodan za crtanje na papiru, kartonu, drvetu i slično. Markeri se peru sa običnog tekstila. Nije pogodno za decu mlađu od tri godine, jer sadrže male delove koji se mogu progutati.кarateristike proizvodaFlomasteri Faber-Castell u koferupogodno za crtanje, crtanje i igre bez

Sjajna zabava za male sportiste. Dimenzija: 48.5 x31 x10.5 cm

Flomasteri Connector Faber-Castell Fudbal 33 kom Svetski poznati nemački brend Faber Castell nudi još jedan divan set konektor flomastera u praktičnoj metalnoj kutiji. Flomasteri konektor sa klik poklopcem impresioniraju jasnim jarkim bojama. Fantastične slikarske tehnike omogućavaju nove ideje i neograničenu kreativnost. Poseban poklopac omogućava pričvršćivanje markera radi lakše organizacije i čišćenja. Poklopac Connector flomastera se takođe može koristiti za crtanje paralelnih obrazaca ili maštovitih kreacija i igara. Ovi flomasteri su posebno dizajnirani za male umetnike. Deblji vrh je idealan jer se ne lomi čak ni kada je pod jakim pritiskom prilikom pisanja. Vrh je pogodan za crtanje na papiru, kartonu, drvetu i slično. Markeri se peru sa običnog tekstila. Nije pogodno za decu mlađu od tri godine, jer sadrže male delove koji se mogu progutati. кarateristike proizvoda Flomasteri Faber-Castell u koferu pogodno za crtanje, crtanje i igre bez granica Jasne, jake boje konektor za paralelne linije čvrst vrh speru se sa običnog tekstila 33 markera raznih nijansi nije pogodno za decu mlađu od tri godine Galerija slika Svetski poznati nemački brend Faber Castell nudi još jedan divan set konektor flomastera u praktičnoj metalnoj kutiji. Flomasteri konektor sa klik poklopcem impresioniraju jasnim jarkim bojama. Fantastične slikarske tehnike omogućavaju nove ideje i neograničenu kreativnost. Poseban poklopac omogućava pričvršćivanje markera radi lakše organizacije i čišćenja. Poklopac Connector flomastera se takođe može koristiti za crtanje paralelnih obrazaca ili maštovitih kreacija i igara. Ovi flomasteri su posebno dizajnirani za male umetnike. Deblji vrh je idealan jer se ne lomi čak ni kada je pod jakim pritiskom prilikom pisanja. Vrh je pogodan za crtanje na papiru, kartonu, drvetu i slično. Markeri se peru sa običnog tekstila. Nije pogodno za decu mlađu od tri godine, jer sadrže male delove koji se mogu progutati. кarateristike proizvoda Flomasteri Faber-Castell u koferu pogodno za crtanje, crtanje i igre bez granica Jasne, jake boje konektor za paralelne linije čvrst vrh speru se sa običnog tekstila 33 markera raznih nijansi nije pogodno za decu mlađu od tri godine

KVALITET KAO NA SLICI Izuzetno retka ulaznica... Za ovu utakmicu u prodaji je bila paketna ulaznica za dve utakmice: Partizan - Mancester i Partizan - Astana Jako malo je ovakvih `solo` ulaznica namenjenih za novinare, tehnicko osoblje i Lozu... MOZETE POGLEDATI MOJU PONUDU I NA http://www.limundo.com/Clan/ministar/SpisakAukcija http://www.kupindo.com/Clan/ministar/SpisakPredmeta

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Antropolog među navijačima - Ivan Đorđević Izdavač: Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2015 Broj strana: 248 Format: 17 cm Povez: Broširani Ivan Đorđević (1977, Beograd) je etnolog i antropolog, naučni saradnik Etnografskog instituta SANU. Diplomirao je, magistrirao i doktorirao na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Osnovne oblasti njegovog naučnog interesovanja su antropologija sporta, studije književnosti i politička antropologija. Objavio je više radova u naučnoj periodici i knjigu Antropologija naučne fantastike (Etnografski institut SANU, 2009). Knjiga Antropolog među navijačima je izmenjena i prerađena verzija doktorske disertacije pod naslovom „Uloga fudbala u konstrukciji lokalnog i globalnog identiteta u savremenoj Srbiji“, koju je autor odbranio 2014. godine na Filozofskom fakultetu u Beogradu. PREDGOVOR „Važna stvar u vezi sa fudbalom je da on uvek predstavlja nešto više od fudbala“, napisao je u jednom od svojih romana Teri Pračet i tako na duhovit i jednostavan način opisao igru koja u današnje vreme privlači pažnju ogromnog broja ljudi širom sveta. Slažući se s tim, i ja mogu da kažem da je ova moja knjiga o fudbalu pre svega knjiga o nekim društvenim fenomenima koji ga prate. Kao i drugi fenomeni popularne kulture, i fudbal je u fokus naučnika došao šezdesetih godina dvadesetog veka, privlačeći pažnju prevashodno zbog svoje masovnosti i popularnosti. Prestao je da bude samo jedna od marginalnih i „neozbiljnih“ ljudskih aktivnosti koje ne zavređuju da se njima bavi „ozbiljna“ nauka, postajući legitimna i plodna oblast za analizu u sociologiji, filozofiji, studijama kulture i antropologiji. Danas bavljenje fudbalom kao kulturnim fenomenom iz perspektive društvenih i humanističkih nauka predstavlja relativno raširenu akademsku praksu širom Evrope i sveta, o čemu svedoči veliki broj studijskih programa, knjiga i stručnih časopisa posvećenih proučavanju tema u vezi sa fudbalom. Domaća naučna zajednica malo pažnje je posvetila ovom trendu. Sistematsko proučavanje fudbala je u velikoj meri izostalo, a oni retki autori koji su se ovom temom bavili, uglavnom su to činili usput. Kada je u pitanju istraživanje ove tematike u regionu, knjiga sociologa Srđana Vrcana Nogomet, politika, nasilje predstavlja seminalno delo za proučavanje fudbala na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Naravno, postoji još veliki broj autora koji su dali doprinos izučavanju fudbala u regionu. Mnogi od njih su pomenuti u ovoj knjizi, posebno oni na čijim radovima se temelji i moje istraživanje. Ipak, primetan je značajan disparitet između društvene uloge fudbala u državama nastalim na području bivše Jugoslavije i zastupljenosti ove teme u naučnim istraživanjima. Pojave poput navijačkog huliganizma, nacionalističkih ispada na stadionima, afere vezane za pronevere novca, kao i očigledna povezanost politike sa fudbalom, često se nalaze u udarnim vestima regionalnih medija, ali je primetan nedostatak nastojanja da se tim problemima, ako ništa drugo, analitički pristupi, da se ide dalje od banalnog objašnjenja da fudbal predstavlja ogledalo društva, pa se, samim tim, društvene krize prelamaju i na sport. U ovoj knjizi sam nastojao da dam doprinos dubljem razumevanju fudbala u svetlu njegove povezanosti sa nacionalizmom na prostoru Jugoslavije, usmeravajući pažnju pre svega na Srbiju i Hrvatsku. Osnovna ideja od koje sam pošao bila je važnost uloge fudbalskih navijača u realizaciji nacionalističkih projekata jugoslovenskih političkih elita krajem osamdesetih godina, jer tada uspostavljene veze između fudbala i nacionalizma traju sve do danas. Moje istraživanje je pre svega imalo za cilj da ustanovi koliko su te veze danas jake, odnosno koliki je kapacitet fudbala da danas, više od dve decenije nakon ratova u Jugoslaviji, homogenizuje srpsku i hrvatsku „naciju“. U tom smislu, fudbal sam posmatrao kao sredstvo za merenje „nacionalne temperature“ u Srbiji i Hrvatskoj. Istraživanje koje sam sproveo zasnovano je na prikupljanju terenske građe i analizi medijskog sadržaja u Srbiji i Hrvatskoj. Centralno mesto zauzima uporedno proučavanje dve utakmice između fudbalskih reprezentacija ovih država, koje su odigrane u martu i septembru 2013. godine, prva u Zagrebu, druga u Beogradu. Na te mečeve „visokog rizika“ išao sam sa kolegama Goranom Šantekom, Tiborom Komarom i Bojanom Žikićem, kojima se ovom prilikom i posebno zahvaljujem, jer bez njih ne bi bilo moguće obaviti ovo istraživanje. Te dve utakmice predstavljale su savršen test za ispitivanje savremenih srpsko-hrvatskih odnosa, jer se u njima aktivirala snažna simbolika ratne prošlosti, ali su bili vidljivi i znaci koji su nagoveštavali kako bi ti odnosi mogli izgledati u budućnoti. Međutim, da bi se moglo pristupiti analizi prikupljene građe, neophodno je bilo razumevanje istorijskog, socijalnog i političkog konteksta u kome je fudbal uopšte mogao da odigra ulogu kakvu je odigrao u procesu raspada Jugoslavije i nastanka novih država na njenoj teritoriji. Zbog toga u strukturi ove knjige važno mesto zauzimaju poglavlja koja postavljaju društveno-istorijski okvir za proučavanje i promišljanje današnjeg fudbala i odnosa koji se kroz njega prelamaju. Prvo poglavlje knjige bavi se nastankom modernog fudbala u devetnaestom veku, kao i njegovim kasnijim razvojem u Evropi i Srbiji / Jugoslaviji tokom dvadesetog stoleća. Širi geopolitički procesi, poput uspona fašizma, hladnog rata ili pada komunizma, u velikoj meri su se reflektovali i na fudbal, koji je u tom smislu korišćen kao mehanizam za implementiranje različitih politika i ideologija, pri čemu je nacionalizam često zauzimao centralno mesto. Veza između nacionalističke ideologije i fudbala predmet je pažnje u drugom poglavlju, u kome razmatram različite primere iz evropskih društava i Srbije, ukazujući na načine na koji se kroz fudbal može homogenizovati nacija, ali i identifikovati drugi procesi koji se odnose na pitanja poput klase ili rase. Treće poglavlje usredsređuje se na prostor Jugoslavije, prateći povezanost uspona nacionalizma krajem osamdesetih godina i događanja na fudbalskim stadionima. Tu je reč i o ulozi fudbala u projektima izgradnje nacije u u Srbiji i Hrvatskoj u toku devedesetih godina. Četvrto poglavlje se bavi naracijama o famoznom neodigranom meču između zagrebačkog Dinama i beogradske Crvene Zvezde u maju 1990. godine na stadionu u Maksimiru, koji je u međuvremenu u obe zemlje stekao status mita. Naracija o incidentima na ovoj utakmici i danas igra važnu ulogu u objašnjavanju srpsko-hrvatskih odnosa uoči rata devedesetih. Peto i, kao što je već rečeno, centralno poglavlje knjige posvećeno je utakmicama između fudbalskih reprezentacija Hrvatske i Srbije 2013. godine. U tom delu knjige nastojao sam da ukažem na koje se načine u medijskoj interpretaciji ovih utakmica i ponašanja navijača na njima prepliću znaci nastojanja da se odnosi između dve države poboljšaju, sa simbolima nacionalizma. Moja analiza vodi zaključku da je nacionalistička ideologija i dalje živa i snažna i u Srbiji i u Hrvatskoj. Iako „nacionalna temperatura“ više nije onako visoka kao što je to bio slučaj devedesetih godina, fudbal je u ovim zemljama još uvek prožet ideologijom nacionalizma, u njemu se ona najjasnije ispoljava i reprodujuje. Bez namere da tražim opravdanje za povezanost nacionalizma i fudbala u Srbiji i u njenom susedstvu i da relativizujem opasnosti koja ova veza sobom nosi, moramo imati u vidu da su trendovi poput porasta nacionalizma, ksenofobije, rasizma i mržnje uopšte postali fudbalska svakodnevica širom Evrope. Sve više je upozoravajućih primera koji svedoče o tome da „najvažnija sporedna stvar na svetu“ može da postane pozornica za ispoljavanje najgorih oblika mržnje. Dakle, primeri nacionalizma u fudbalu, kojim sam se ovde bavio, uklapaju se i u tu širu, evropsku sliku. Ono što predstavlja njihovu specifičnost jeste posledica ratova devedesetih, posebno sukoba u koje su bili uvučeni Srbi i Hrvati, što svedoči o tome da ti ratovi „mentalno“ nisu završeni, jer nacionalizam, koji je bio njihov glavni uzrok, i dalje predstavlja dominantnu ideologiju u državama nastalim posle rata. *** Ova knjiga predstavlja prerađenu i izmenjenu verziju doktorske disertacije koju sam odbranio 2014. godine na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, pod mentorstvom prof. Bojana Žikića, kome se zahvaljujem na nesebičnoj pomoći i podršci. Istraživanje na kome je zasnovana ova studija sprovođeno je od 2009. do 2013. godine, prevashodno u Beogradu i Zagrebu,. Ono ne bi bilo moguće bez dobre volje i strpljenja mnogih ljudi sa kojima sam razgovarao i koji su mi pomagali pri sakupljanju građe. U tom pogledu, neprocenjivu pomoć pružile su mi koleginice i kolege sa Instituta za etnologiju i folkloristiku i Odsjeka za etnologiju i kulturnu antropologiju u Zagrebu. Svima njima se ovom prilikom iskreno zahvaljujem. Posebnu zahvalnost upućujem koleginicama i kolegama iz Etnografskog instituta SANU gde sam zaposlen, i koji mi je nakon godina zaposlenja postao ne samo radno mesto već i druga kuća. Posebnu pomoć pružile su rukovoditeljka projekta na kome sam angažovan dr Ljiljana Gavrilović i direktorka Instituta prof. Dragana Radojičić, dajući podršku i u situacijama kada nije bilo ni malo jednostavno baviti se naučno-istraživačkim radom. Naročito sam zahvalan mojoj koleginici i drugarici Miroslavi Malešević, koja je više puta pročitala rukopis, i svojim komentarima i uvidima doprinela njegovom finalnom uobličavanju. Takođe, moja velika zahvalnost upućena je i recenzentima ove knjige, dr Bojanu Žikiću i dr. sc. Goranu Šanteku. Ova knjiga ne bi postojala da nije bilo mojih prijateljica i prijatelja, koji su imali puno strpljenja za dugotrajne, često naporne, ali za mene uvek konstruktivne i produktivne razgovore. U tom smislu, naročitu zahvalnost dugujem Andrijani Aničić, Jani Baćević i Igoru Smoliću, čija pomoć i prijateljska podrška su mi bili od neizmernog značaja tokom procesa pisanja rukopisa. Najveću zahvalnost dugujem svojim roditeljima, sestrama i njihovim porodicama. Njihova postojana ljubav, strpljenje i podrška predstavljaju suštinsku i neprocenjivu podlogu za sve što radim u životu, pa su tako utkani i u svaku stranicu ove knjige. Na kraju, neizmerno hvala mojoj supruzi Mariji, na ljubavi, brizi, strpljenju i smislu koje od nje svakodnevno dobijam. Beograd, I.Đ. Jun 2015.

format: LP artist: BOYE (Serbia, Yugoslavia) title: 78 release date: 1990 label, Cat. No: Search & Enjoy, SE 005 style: alternative rock / post punk / new wave Ploča: NM (5-), omot: M (5), perfektan primerak !!! Novosadske BOYE su odmah nakon izdavanja debi LP-ja `Dosta! Dosta! Dosta!` (1988, PGP RTB) postale poznate širom SFRJ, jer su ženski bendovi bili uvek izuzetno retki na našim terenima. A još ako praše žestoku alternativu!!! Album je producirao Koja (DISCIPLINA KIČME) koji je je bendu pomagao koliko god je mogao, a mogao je dosta, a kao kuriozitet navešću i to da je fotografije za omot snimio Doda Savić, iz TVRDO SRCE I VELIKE UŠI i ULICA OD MESECA! Ploču je objavila mala zagrebačka nezavisna etiketa Search & Enjoy, u malom tiražu, i zbog ograničene distribucije ploča nije dospela ni do onih koji su voleli alternativni zvuk, pa je danas veoma retka. A1) Da ti si (2:49); A2) Tanjin zmaj (2:53); A3) Ne igram uz ritam taj (4:16); A4) Oko tebe (3:15); A5) Kao kada gubiš glavu (3:26); B1) Čarobnjakov zagrljaj (3:11); B2) Liliput (3:00); B3) 78 kilometara (2:16); B4) III fudbal (3:13); B5) Ja sam radosna (2:49);

Novo, nečitano, nema posvete. Bluz dva prijatelja u 54 tjedna - Božo Koprivica Godina izdanja: 2022 Broj strana: 183 Povez: Tvrd „Bluz dva prijatelja u 54 tjedna je je zbirka eseja, koja se zaokružuje u moderan roman o sudbini glavnog junaka, sa omažima umetnicima, sporistima i drugim majstorima... Eseji se rimuju sa pesmama, mala antologija poezije, Miodraga Raičevića.Božo Koprivica „majstor žanra, koji nema ime, ali ima oblik. I sadržaj…ova knjiga je svojevrsni dijalog sa prijateljem… dupli pas.” (Radmila Stanković)„Sve ono što mislimo da znamo u stvaralaštvu Boža Koprivice kroz prethodne knjige, način na koji je to ovde izvedeno i iskazano u tim minijaturama, govori o jednoj izuzetnoj vrednosti za posvećene čitaoce...svojim magičnim jezikom Božo je ovom knjigom ispisao i sačuvao jednu kulturu sećanja.” (Petar Peca Popović)„Kroz priče, fusnote u kojima veličanstveno spaja ljude, prozu, poeziju, pozorište, film, fudbal, gradove, ulice, kafane i fragmente sopstvenog života, Koprivica stvara uzbudljivo i fascinantno skladište uspomena kroz koje promiču Nina Bulgakov, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Petar Kralj, Bjanka Džeger i Borhes, Eduard Streljcov, Dušan Prelević Prele, Garinča, Borislav Radović, Ladislav Kubala, Džorž Best, Milija Pavićević, Rajmond Kopa, Milan Galić, Bogdan Tirnanić, Saša Ilić, Ivan V. Lalić, Ibrahim Hadžić, Dragan Lubarda, Jovan Hristić, krojački majstor Lazar Sovilj…” (Radmila Radosavljević).

422 Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zadnja korica malo ostecena, nista strasno! Fali 33 slicice! 327 od 360 Panini je italijansko preduzeće sa sedištem u Modeni, nazvano po braći Panini koja su ga osnovala 1961. godine.[1] Proizvodi knjige, stripove, časopise, nalepnice, sličice i druge artikle preko svojih kolekcionarskih i izdavačkih podružnica.[2][3] Distribuira sopstvene proizvode i proizvode trećih dobavljača. Održava Odeljenje za licenciranje za kupovinu i preprodaju licenci i pružanje agencija za pojedince i novine koji žele da kupe prava i licence za strip.[4] Preko svoje podružnice, preduzeće koristi softver koji se aktivira glasom za snimanje fudbalske statistike, koja se zatim prodaje agentima, timovima, medijskim kućama i proizvođačima video-igara.[5] New Media upravlja aplikacijama na internetu ovog preduzeća i ostvaruje prihod od prodaje sadržaja i podataka.[6] Udruživši se sa FIFA-om 1970. godine, Panini je objavio svoj prvi album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstvo u fudbalu za Svetsko prvenstvo 1970. godine.[7] Od tada, prikupljanje i razmena sličica i nalepnica postalo je deo iskustva Svetskog prvenstva, posebno za mlađe generacije. Godine 2017. album sa samolepljivim sličicama za Svetsko prvenstv iz 1970. koji je potpisao Pele prodat je za rekordnih 10.450 funti.[8][9] Panini je do 2015. proizvodio sličice i nalepnice za UEFA Ligu šampiona. Od 2019. ima licencna prava za međunarodna takmičenja u fudbalu kao što su FIFA Svetsko prvenstvo, UEFA Liga nacija i Kopa Amerika, kao i domaće lige uključujući Premijer ligu (od sezone 2019/2020), špansku La ligu,[10] italijansku Seriju A[11] i argentinsku prvu ligu....

Zapisi novosadskih hroničara U knjizi „Zapisi novosadskih hroničara“ moći ćete da pročitate delove iz privatnog života porodica Dunđerskih i Karađorđevića. Kako je teklo druženje ovih porodica i kakve su prilike bile na Dvoru do atentata na Kralja Aleksandra. Zatim saznaćemo neke sekvence iz Mihizovog života, o osnivanju Rukopisnog odeljenja Matice srpske, o Tekelijanumu u Budimpešti za vreme službovanja S. Popovića, kakav je bio život naše studentarije u Pešti, priče o Lazi Kostiću i ostalih velikana koji s dolazi u Rukopisno odeljenje Matice. Zatim imamo priče o Četničkom pokretu u Novom Sadu i kako su neke osobe preživele Raciju u Novom Sadu, o sahranjenim Sovjetskim pilotima u centru Novog Sada neposredno nakon Drugog svetskog rata, o danima neposredno nakon Oslobođenja Novog Sada 1944. godine kada se ulicama pevalo „Marširala marširala kralja Petra garda“ i streljanju u „Rajinoj šumi“. Takođe u knjizi imamo tekst pod nazivom „Ruska priča“ koja nam objašnjava ulogu Rusije i Rusa vezanih za ove naše prostore u zadnja tri veka. Prošetaćemo se kroz stare novosadske radnje u vreme velike ekonomske krize i objasniti kakva su bila nekada zanimanja u Novom Sadu, kojih više nema. Podsetićemo čitaoce na vremenske neprilike kroz prošlost i od kada se prati vremenska prognoza, ali i otkriti poreklo Branka Radičevića i Svetozara Miletića po porodičnim predanjima. Saznaćete nešto i o kontraveznom novosadskom proti Danilu Petroviću po kome je poznat jedan toponim u prošlosti grada kao „Protina Elba“. Pročitaćete priče i o malom fudbala koji se više od pola veka igra na terenima Novog Sada i okoline, ali i početku košarke u Novom Sadu. Saznaćete ko je sve hteo da se oproba kao glumac u SNP-u, o vračarama i nadrilekarima u Novom Sadu i saznati još mnogo zanimljivih tema iz prošlosti ovih naših prostora. Prikaži više

format: LP artist: ROZE POZE (Serbia, Yugoslavia) title: Roze poze (Daj gol) release date: 1990 label, Cat. No: PGP RTB, 210897 style: rock Ploča: M (5), omot: VG (4+), skoro pa perfektan primerak. Iako njihova popularnost, i posebno tiraži, nikad nisu bili veliki, ne možemo reći da su ROZE POZE bili marginalna pojava na našoj rock sceni. Šta više, u nekim segmentima su veoma zaslužni čak i za stvaranje novih rock pod-žanrova, kakvih je bilo u svetu, ali ne do tada i kod nas. Priča o bendu ROZE POZE je faktički priča o njihovom osnivaču i alfi & omegi, gitaristi (i pevaču po potrebi) Željku Nikoliću (1957-2023, R.I.P.), koga smo kasnije svi zvali `Željko Roze-Poze`. Željko je bio aktivni pripadnik `Šumatovačkog kruga` gde su se skupljali svi beogradski rock muzičari još od sredine 70-ih, a prvi značajan bend mu je bio ZEBRA, projekat bubnjara YU GRUPE Raše Đelmaša, koji je, uprkos do tad neviđenoj reklami - neslavno propao. Kasnije je Željko pokušavao da napravi neki bend, ili da se priključi nekom, ali nije išlo. Bila je u opticaju i ideja da postane gitarista RIBLJE ČORBE jer je bio u dobrim odnosima sa članovima ovog uspešnog benda, ali se ni to nije desilo. Sredinom 80-ih je osnovao ROZE POZE, snimio dve nezapažene numere koje je PGP objavio na promo singlu, i pošto nije bilo nikakvih reakcija, Željko se ponovo povukao u ilegalu, ne odustajući od ideje da postane rock zvezda. I onda je došao na sjajnu ideju da snimi navijačku pesmu! No, ni tada sve (tj. ništa) nije išlo glatko. Niko to nije hteo da objavi, pa je sam Željko morao da finansira izlazak 4-track 7-inčnog EP-ja za (polu) privatnu etiketu Ćao Saund, gde je gl. urednik bio Srđan Marjanović. Na toj ploči se nalaze dve pesme koje će postati i ostati zaštitni znakovi grupe ROZE POZE: `Novine za sedenje` i `Daj gol (Samo gol naš je bog)`. Iako je na ploči napisano da je ova drugopomenuta numera traditional, i uprkos tome što je u YU rock enciklopediji Pera Janjatović pogrešno napisao da je to pesma grupe SLADE, ništa od toga nije tačno. Naime, pesmu je napisao kompozitorski dvojac iz Amerike Rodgers & Hammerstein (ne `Rodgers/Hammersmith`, kako je bend to napisao na svom debi LP-ju, kada su saznali da pesma ipak nije tradicional), a numeru `You`ll Never Walk Alone` su pevali mnogi. Prvi su je proslavili na Ostrvu Gerry & The Pacemakers, a izvodili su je i SLADE. Sredinom 60-ih je postala navijačka himna LIVERPULA, a zatim i nekih drugih klubova (npr. SELTIKA iz Glazgova). Danas ova, inače sjajna pesma, važi za najpoznatiju navijačku himnu, i generalno za sinonim za `navijački rock`, što je postao legitiman rock pod-žanr, na kome su mnogi bendovi zaradili dobru lovu i stekli popularnost. Na žalost, ne i ROZE POZE, ali im je svakako ova pesma dala preko potrebnu prepoznatljivost. EP za Ćao Saund je izašao 1989. a prvi LP naredne 1990. za PGP. Na njemu su ponovo snimljene 2 pomenute navijačke himne koje, kao A1 i A2, i otvaraju ploču. Pevao je Vlada Milačić (ex-BEZOBRAZNO ZELENO), koji će ubrzo napustiti grupu, i od tada će Željko pored gitare, `voditi računa` i o mikrofonu. Bas i bubnjeve je svirao Dejan Živanović, a gitaru Sava Đustibek - ova dvojica beogradskih muzičara su zaslužni i za ubacivanje irskih motiva u muziku, što i ne treba da nas čudi ako znamo podatak da će par godina kasnije biti među osnivačima prvog celtic-rock benda u Istočnoj Evropi - ORTODOX CELTS!!! Znači, pored toga što su bili pioniri `navijačkog rocka`, ROZE POZE su bili rodonačelnici i celtic-rock zvuka na našem podnevlju, što dodatno pojačava njihov značaj u bogatoj istoriji rock muzike na našim prostorima. U njihovom Irish-rock saundu je bilo i prizvuka punka, pa sa velikom sigurnošću možemo reći da je bend našao inspiraciju u pesmama i albumima THE POGUES, što nikako nije mana. Uglavnom, njihov trademark je postao spoj navijačkih tema, irskog melosa u rock fazonu i horskog pevanja. Složićemo se, itekako dobra formula za uspeh na svirkama, a posebno posle konzumacije nekoliko piva! Pitanje je kakve bi danas bile pozicije grupe da nisu usledili ratovi, već da je Jugoslavija ušla u EU i postala prosperitetna evropska država. Sigurno bi bend bio daleko bolje kotiran nego što je to danas. No, bilo je kako je bilo, pa je odličan prvi album ipak ostao nedovoljno `iskorišćen` za jače pozicioniranje grupe na prepunoj rock sceni sa početka 90-ih. Zanimljiva je i slika sa poleđine ploče. Tu vidimo bend kako drži zvaničnu FIFA fudbalsku loptu za Svetsko prvenszvo u fudbalu u Meksiku 1986, ali i kultni muzički časopis NME (New Musical Express), gde i vizuelno dokazuju šta su osnove njihove `muzičke ideologije`: rock + fudbal! Naredni LP `Besindžer & Dilindžer` je sniman po istom principu `malo navijačkih, malo irskih`, ali pesma na koju je bend najviše računao `Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija)` ipak nije prošla kod publike niti se približila uspehu `Daj gol` i `Novine za sedenje`. Možda i zbog tematike smrti, koja ume da odbije konzumente, uprkos lepoj poruci koju pesma nosi. No, bombe, meci, sankcije, izbeglice, raspad Nikolića o nekom većem usponu na `YU rock Top listi`, što ga nije obeshrabrilo da vredno nastavi dalje. To `dalje` se zvalo `Rokenrol dendi` i objavljeno je 1993. na ploči i kaseti, za jednu od prvih srpskih nezavisnih kuća - Carlo Records iz Beograda, a dve godine kasnije i reizdato na kaseti za novosadsku etiketu Good Taste Records. Pored naslovne numere, upečatljiva je i obrada tradicionala `Auld Long Syne`, koja se u verziji ROZE POZE zove - `Okreni se`. Mali i nejak izdavač (pritom ne baš prepošten), lude godine, i jedini mogući rezultat je bio da je album prošao gotovo sasvim nezapaženo, osim kod najzagriženijih rock zaljubljenika. Treba pomenuti da je na ploči gostovala tada mlada violinistkinja Ana Đokić, iz benda ORTODOX CELTS. 1995. vraćaju se u PGP, što govori da je njihova konstantna koncertna aktivnost, dok su mnogi drugi bendovi otišli u hibernaciju tokom najgorih godina Miloševićeve diktature, urodila plodom - pa je državni izdavač odlučio da ih ponovo pozove pod svoje skute. Ploča `Da li si to ti` (sa simpatičnim psom na naslovnici), je izazvala malo više pažnje nego prethodno dugosvirajuće ostvarenje, ali ništa spektakularno. Takav je i album. Predvidljiv, u klasičnom ROZE POZE stilu. Na ovoj ploči bas gitaru je svirao Zoran Miletić (ex-KARIZMA, INDIJANCI), bubnjeve - Branislav Popović (ex-NESALOMIVI), a gostovali su Vlada Negovanović (ex-PILOTI, TUNEL, BAJAGA...), basista ZEBRE i nekadašnji Željkov `kolega` Dušan Lazarević, nekadašnji gitarista ROZE POZE Sava Đustibek, i `ludi violinista` Aleksandar Štukelja, sveprisutan tih ludih 90-ih. Možda najemitovanija i najslušanija pesma je ponovo jedna iz `navijačkog opusa` - `Derbi (Otvarajte kapije)`. Krajnji rezultat ove ploče je - da su svi od nje mnogo više očekivali, i bend, i izdavač, i publika. Logična posledica neuspeha bilo je povlačenje benda i odlazak na višegodišnju pauzu, sa koje se bend vraća tek nakon 5.-oktobarskih promena, sa CD-om `Zakopano blago`. Album je (na CD-r, ne na pravom CD-u) 2002. objavila etiketa `Electric Records`, koja ni pre ni posle nije ništa drugo izdala. To je u stvari bilo privatno izdanje, koje je Željko organizovao sa prijateljima, jer mu verovatno niko u to doba nije hteo da objavi album. Imao sam taj CD u distribuciji Rock Expressa, i predstavili smo ga čitaocima, ali je išao veoma, veoma slabo. Bend se još jednom oprobao u samostalnom izdavaštvu, kada je 2010. objavio poslednji studijski album `Ko je rek`o Rokenrol?`. Pomenućemo i dve kompilacije, prvu iz daleke 1996, koju je na kaseti objavila etiketa Rockland, gde je Bane Lokner bio muzički urednik. Druga kompilacija je objavljena za PGP na CD-u 2005. godine, pod nazivom `The Best On - Daj Gol ...` Na kraju ove podugačke priče o ROZE POZE nepošteno bi bilo da ne pomenem osnivača benda, pa možda i idejnog tvorca koncepta, tekstopisca i `polu-menadžera` Vladu Čalića, zaslužnog za sve bitne tekstove ove beogradske grupe. Sva izdanja ROZE POZE su postigla male tiraže, kao što sam već rekao - pa su shodno tome i retka, a logično i skupa na diskofilskom kolekcionarskom tržištu. Retke su i kasete, koje takođe imaju vosoku cenu, ali primat, naravno, po traženosti i ceni - imaju ploče, Najređi je LP objavljen za Carlo Records, ali i svi ostali su retki i - skupi. No, njihova diskografija nije preterano velika, pa pravi kolekcionari ipak neće izdvojiti ogromne pare da bi je kompletirali. A1: Daj gol (3:06) A2: Novine za sedenje (2:55) A3: Napadaj ne propadaj (3:05) A4: Pogodi broj (2:52) A5: Slatka radosti (3:32) B1: Nemoj da te molim (2:57) B2: Mali zeleni (2:14) B3: Najlepša (2:34) B4: Go i bos (3:06) B5: Pre i posle nje (3:18) B6: Pretvori me u reku (2:15) ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeća izdanja grupe ROZE POZE: ROZE POZE - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP ROZE POZE - `Roze poze` (PGP RTB, 1990) https://www.kupindo.com/Ploce/77013197_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-MINT-LP https://www.kupindo.com/Ploce/70525061_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-ODLICNA 2) LP ROZE POZE - `Besindžer & Dilindžer` (PGP RTB, 1992) https://www.kupindo.com/Ploce/70525269_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-NIKAD-SLUSAN https://www.kupindo.com/Ploce/70525601_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-MINT-POSVETA 3) LP ROZE POZE - `Rokenrol dendi` (Carlo Records, 1993) 4) LP ROZE POZE - `Da li si to ti` (PGP RTS, 1995) https://www.kupindo.com/Ploce/70526577_LP-ROZE-POZE-Da-li-si-to-ti-1995-VG-G-vrlo-dobra ______________________________________________________________________ CD- i kasetna izdanja ROZE POZE: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/60947417_CD-ROZE-POZE-Zakopano-blago-2002-NIKAD-PUSTEN

format: LP artist: ROZE POZE (Serbia, Yugoslavia) title: Roze poze (Daj gol) release date: 1990 label, Cat. No: PGP RTB, 210897 style: rock Ploča: M (5), možda i neslušana, omot: VG (4), jer poleđini imam neku tanku crtu nastalu višedecenijskim stajanjem u kutiji (pogledaj sliku). Zato ovo ipak ne može biti perfektan, ali je u svakom slučaju - ODLIČAN PRIMERAK !!! Iako njihova popularnost, i posebno tiraži, nikad nisu bili veliki, ne možemo reći da su ROZE POZE bili marginalna pojava na našoj rock sceni. Šta više, u nekim segmentima su veoma zaslužni čak i za stvaranje novih rock pod-žanrova, kakvih je bilo u svetu, ali ne do tada i kod nas. Priča o bendu ROZE POZE je faktički priča o njihovom osnivaču i alfi & omegi, gitaristi (i pevaču po potrebi) Željku Nikoliću (1957-2023, R.I.P.), koga smo kasnije svi zvali `Željko Roze-Poze`. Željko je bio aktivni pripadnik `Šumatovačkog kruga` gde su se skupljali svi beogradski rock muzičari još od sredine 70-ih, a prvi značajan bend mu je bio ZEBRA, projekat bubnjara YU GRUPE Raše Đelmaša, koji je, uprkos do tad neviđenoj reklami - neslavno propao. Kasnije je Željko pokušavao da napravi neki bend, ili da se priključi nekom, ali nije išlo. Bila je u opticaju i ideja da postane gitarista RIBLJE ČORBE jer je bio u dobrim odnosima sa članovima ovog uspešnog benda, ali se ni to nije desilo. Sredinom 80-ih je osnovao ROZE POZE, snimio dve nezapažene numere koje je PGP objavio na promo singlu, i pošto nije bilo nikakvih reakcija, Željko se ponovo povukao u ilegalu, ne odustajući od ideje da postane rock zvezda. I onda je došao na sjajnu ideju da snimi navijačku pesmu! No, ni tada sve (tj. ništa) nije išlo glatko. Niko to nije hteo da objavi, pa je sam Željko morao da finansira izlazak 4-track 7-inčnog EP-ja za (polu) privatnu etiketu Ćao Saund, gde je gl. urednik bio Srđan Marjanović. Na toj ploči se nalaze dve pesme koje će postati i ostati zaštitni znakovi grupe ROZE POZE: `Novine za sedenje` i `Daj gol (Samo gol naš je bog)`. Iako je na ploči napisano da je ova drugopomenuta numera traditional, i uprkos tome što je u YU rock enciklopediji Pera Janjatović pogrešno napisao da je to pesma grupe SLADE, ništa od toga nije tačno. Naime, pesmu je napisao kompozitorski dvojac iz Amerike Rodgers & Hammerstein (ne `Rodgers/Hammersmith`, kako je bend to napisao na svom debi LP-ju, kada su saznali da pesma ipak nije tradicional), a numeru `You`ll Never Walk Alone` su pevali mnogi. Prvi su je proslavili na Ostrvu Gerry & The Pacemakers, a izvodili su je i SLADE. Sredinom 60-ih je postala navijačka himna LIVERPULA, a zatim i nekih drugih klubova (npr. SELTIKA iz Glazgova). Danas ova, inače sjajna pesma, važi za najpoznatiju navijačku himnu, i generalno za sinonim za `navijački rock`, što je postao legitiman rock pod-žanr, na kome su mnogi bendovi zaradili dobru lovu i stekli popularnost. Na žalost, ne i ROZE POZE, ali im je svakako ova pesma dala preko potrebnu prepoznatljivost. EP za Ćao Saund je izašao 1989. a prvi LP naredne 1990. za PGP. Na njemu su ponovo snimljene 2 pomenute navijačke himne koje, kao A1 i A2, i otvaraju ploču. Pevao je Vlada Milačić (ex-BEZOBRAZNO ZELENO), koji će ubrzo napustiti grupu, i od tada će Željko pored gitare, `voditi računa` i o mikrofonu. Bas i bubnjeve je svirao Dejan Živanović, a gitaru Sava Đustibek - ova dvojica beogradskih muzičara su zaslužni i za ubacivanje irskih motiva u muziku, što i ne treba da nas čudi ako znamo podatak da će par godina kasnije biti među osnivačima prvog celtic-rock benda u Istočnoj Evropi - ORTODOX CELTS!!! Znači, pored toga što su bili pioniri `navijačkog rocka`, ROZE POZE su bili rodonačelnici i celtic-rock zvuka na našem podnevlju, što dodatno pojačava njihov značaj u bogatoj istoriji rock muzike na našim prostorima. U njihovom Irish-rock saundu je bilo i prizvuka punka, pa sa velikom sigurnošću možemo reći da je bend našao inspiraciju u pesmama i albumima THE POGUES, što nikako nije mana. Uglavnom, njihov trademark je postao spoj navijačkih tema, irskog melosa u rock fazonu i horskog pevanja. Složićemo se, itekako dobra formula za uspeh na svirkama, a posebno posle konzumacije nekoliko piva! Pitanje je kakve bi danas bile pozicije grupe da nisu usledili ratovi, već da je Jugoslavija ušla u EU i postala prosperitetna evropska država. Sigurno bi bend bio daleko bolje kotiran nego što je to danas. No, bilo je kako je bilo, pa je odličan prvi album ipak ostao nedovoljno `iskorišćen` za jače pozicioniranje grupe na prepunoj rock sceni sa početka 90-ih. Zanimljiva je i slika sa poleđine ploče. Tu vidimo bend kako drži zvaničnu FIFA fudbalsku loptu za Svetsko prvenszvo u fudbalu u Meksiku 1986, ali i kultni muzički časopis NME (New Musical Express), gde i vizuelno dokazuju šta su osnove njihove `muzičke ideologije`: rock + fudbal! Naredni LP `Besindžer & Dilindžer` je sniman po istom principu `malo navijačkih, malo irskih`, ali pesma na koju je bend najviše računao `Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija)` ipak nije prošla kod publike niti se približila uspehu `Daj gol` i `Novine za sedenje`. Možda i zbog tematike smrti, koja ume da odbije konzumente, uprkos lepoj poruci koju pesma nosi. No, bombe, meci, sankcije, izbeglice, raspad Nikolića o nekom većem usponu na `YU rock Top listi`, što ga nije obeshrabrilo da vredno nastavi dalje. To `dalje` se zvalo `Rokenrol dendi` i objavljeno je 1993. na ploči i kaseti, za jednu od prvih srpskih nezavisnih kuća - Carlo Records iz Beograda, a dve godine kasnije i reizdato na kaseti za novosadsku etiketu Good Taste Records. Pored naslovne numere, upečatljiva je i obrada tradicionala `Auld Long Syne`, koja se u verziji ROZE POZE zove - `Okreni se`. Mali i nejak izdavač (pritom ne baš prepošten), lude godine, i jedini mogući rezultat je bio da je album prošao gotovo sasvim nezapaženo, osim kod najzagriženijih rock zaljubljenika. Treba pomenuti da je na ploči gostovala tada mlada violinistkinja Ana Đokić, iz benda ORTODOX CELTS. 1995. vraćaju se u PGP, što govori da je njihova konstantna koncertna aktivnost, dok su mnogi drugi bendovi otišli u hibernaciju tokom najgorih godina Miloševićeve diktature, urodila plodom - pa je državni izdavač odlučio da ih ponovo pozove pod svoje skute. Ploča `Da li si to ti` (sa simpatičnim psom na naslovnici), je izazvala malo više pažnje nego prethodno dugosvirajuće ostvarenje, ali ništa spektakularno. Takav je i album. Predvidljiv, u klasičnom ROZE POZE stilu. Na ovoj ploči bas gitaru je svirao Zoran Miletić (ex-KARIZMA, INDIJANCI), bubnjeve - Branislav Popović (ex-NESALOMIVI), a gostovali su Vlada Negovanović (ex-PILOTI, TUNEL, BAJAGA...), basista ZEBRE i nekadašnji Željkov `kolega` Dušan Lazarević, nekadašnji gitarista ROZE POZE Sava Đustibek, i `ludi violinista` Aleksandar Štukelja, sveprisutan tih ludih 90-ih. Možda najemitovanija i najslušanija pesma je ponovo jedna iz `navijačkog opusa` - `Derbi (Otvarajte kapije)`. Krajnji rezultat ove ploče je - da su svi od nje mnogo više očekivali, i bend, i izdavač, i publika. Logična posledica neuspeha bilo je povlačenje benda i odlazak na višegodišnju pauzu, sa koje se bend vraća tek nakon 5.-oktobarskih promena, sa CD-om `Zakopano blago`. Album je (na CD-r, ne na pravom CD-u) 2002. objavila etiketa `Electric Records`, koja ni pre ni posle nije ništa drugo izdala. To je u stvari bilo privatno izdanje, koje je Željko organizovao sa prijateljima, jer mu verovatno niko u to doba nije hteo da objavi album. Imao sam taj CD u distribuciji Rock Expressa, i predstavili smo ga čitaocima, ali je išao veoma, veoma slabo. Bend se još jednom oprobao u samostalnom izdavaštvu, kada je 2010. objavio poslednji studijski album `Ko je rek`o Rokenrol?`. Pomenućemo i dve kompilacije, prvu iz daleke 1996, koju je na kaseti objavila etiketa Rockland, gde je Bane Lokner bio muzički urednik. Druga kompilacija je objavljena za PGP na CD-u 2005. godine, pod nazivom `The Best On - Daj Gol ...` Na kraju ove podugačke priče o ROZE POZE nepošteno bi bilo da ne pomenem osnivača benda, pa možda i idejnog tvorca koncepta, tekstopisca i `polu-menadžera` Vladu Čalića, zaslužnog za sve bitne tekstove ove beogradske grupe. Sva izdanja ROZE POZE su postigla male tiraže, kao što sam već rekao - pa su shodno tome i retka, a logično i skupa na diskofilskom kolekcionarskom tržištu. Retke su i kasete, koje takođe imaju vosoku cenu, ali primat, naravno, po traženosti i ceni - imaju ploče, Najređi je LP objavljen za Carlo Records, ali i svi ostali su retki i - skupi. No, njihova diskografija nije preterano velika, pa pravi kolekcionari ipak neće izdvojiti ogromne pare da bi je kompletirali. A1: Daj gol (3:06) A2: Novine za sedenje (2:55) A3: Napadaj ne propadaj (3:05) A4: Pogodi broj (2:52) A5: Slatka radosti (3:32) B1: Nemoj da te molim (2:57) B2: Mali zeleni (2:14) B3: Najlepša (2:34) B4: Go i bos (3:06) B5: Pre i posle nje (3:18) B6: Pretvori me u reku (2:15) ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeća izdanja grupe ROZE POZE: ROZE POZE - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP ROZE POZE - `Roze poze` (PGP RTB, 1990) https://www.kupindo.com/Ploce/77013197_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-MINT-LP https://www.kupindo.com/Ploce/70525061_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-ODLICNA 2) LP ROZE POZE - `Besindžer & Dilindžer` (PGP RTB, 1992) https://www.kupindo.com/Ploce/70525269_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-NIKAD-SLUSAN https://www.kupindo.com/Ploce/70525601_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-MINT-POSVETA 3) LP ROZE POZE - `Rokenrol dendi` (Carlo Records, 1993) 4) LP ROZE POZE - `Da li si to ti` (PGP RTS, 1995) https://www.kupindo.com/Ploce/70526577_LP-ROZE-POZE-Da-li-si-to-ti-1995-VG-G-vrlo-dobra ______________________________________________________________________ CD- i kasetna izdanja ROZE POZE: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/60947417_CD-ROZE-POZE-Zakopano-blago-2002-NIKAD-PUSTEN

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Sećanje na nadu - Andreas Okopenko Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2016 Broj strana: 243 Format: 22 cm Povez: Broširani Kao osmogodišnjak, ne poznajući pravila fudbala, u igri postiže autogol i uz odobravanje učitelja dobija batine. Voli algebru i ima neutaživu ’čežnju za društvom devojčica’. Zalaže se za ’nenasilje, za iste šanse svih ljudi, za optimalnu raspodelu dobara i vrednosti. Snatri o „računskim mašinama za šumarske inženjere“ i, napunivši 13, izjašnjava se za „za totalnu ravnopravnost“. „Selo“ voli skoro isto koliko i debele žene“. „Nikada nije postao pristojan“, iako je početkom 70-ih pokušao nešto iznenađujuće solidno, „naime brak“. „Širokim grudima pliva protiv struje“, priželjkuje „besklasno, nekonfliktno, nerepresivno društvo“ i pored „ljubavi za selo“ u sebi objedinjuje i ljubav „prema širini i detalju, šarenilu i pokretu“. On je „pasivni levičar“ i misli „da ćemo već za samo nekoliko miliona godina postati pravi ljudi bez ratova i brutalnosti“. On kaže „dâ demontaži elita“ i katkad kao roda stoji na jednoj nozi ispred frižidera, u tom položaju čita neku Andersenovu bajku i pritom brizne u suze. Raspolaže „etičkim angažmanom“ i uvek je simpatisao „pobunjenike“. Na svet je došao 1930. u Košicama, odrastao u „Slovačkim rudnim gorama“ (jednome raju, („u izvesnoj meri“) i u „Karpatoukrajini“, gde 1938 – baš kad puni osam godina – zavladava ratno pravo a „glave Ukrajinaca vise po šumskom drveću“ Marta 1939. njegovi roditelji i on „kao nepoželjni auslenderi“ dospevaju u Beč. Tamo će živeti sve do svoje smrti 2010, iako su se na putu do Austrijanca u njega pozabadali „različiti trnovi“, kao na primer u obliku onog razgalamljenog činovnika koji će mu odbiti „zahtev za boravkom u Austriji“. Uprkos takvim negativnim iskustvima, on kao takozvani „Zuagraaster“ (dođoš, dotepenac) „rado živi u toj zemlji“, iako se oseća kao „jezički bogalj“, jer „nije ukorenjen u nekom dijalektu“ kao svaki normalan čovek. Njegova opsesija za jednim između mnogih „austrijski obojenih govornih jezika“ svakako je imala tu prednost što se oslobodio ustaljenih fraza. I na tome na kraju krajeva počiva njegova jedinstvenost koja ga doduše – moglo bi se čak reći prirodno – „ostavlja da zauvek sedi između svih stolica“; ipak njegove su pesme „zbog svoje kritičke zajedljivosti prema vremenu i prema malograđanštini svojom drskošću i otkačenošću bile uspele da dignu prašinu sve do Parlamenta. Nažalost ta slava mu nije pomogla da popravi svoje prihode tako da je do kraja života vegetirao na stipendijama, književnim nagradama i honorarima od radio-drama, ipak nikad nezadovoljan izborom zanimanja. Pre svega zato što „poeziju uvek uzima angažovano, komunikacionoangažovano, životnoangažovano“, „s akribijom prirodonaučnika“. Meša „međuljudski empatično s trezvenim, politički ili erotski ispovedno sa sprdnjom i glupiranjem, smrtnotužno s bizarnim, nežno-sanjarsko sa surovim seksom“ što mu omogućuje „da kroz ono što upada u oči vidi ono što je bitno“, „zakovanu ljudski glupost“ i „tu nepromešanu mešavinu sveta“. Tekstovi koji su složeni u pet tematskih blokova i kojima je pridodat i izvestan broj informativnih crno-belih fotografije zasnivaju se između ostalog i na „hroničkim zapisima iz dokumenata i fotografija, sećanja i crteža njegove rodbine i njega samoga. Posle ove knjige malo bolje ćemo svakako razumeti i današnja zbivanja u Ukrajini i najzad za kraj još nešto.

format: LP artist: ROZE POZE (Serbia, Yugoslavia) title: Roze poze (Daj gol) release date: 1990 label, Cat. No: PGP RTB, 210897 style: rock PERFEKTAN PRIMERAK i to SA POSVETOM!!! Ploča je M (5), omot: NM (5-), a na poleđini je Željko napisao opvu posvetu: `Za Akademiju`. Iako njihova popularnost, i posebno tiraži, nikad nisu bili veliki, ne možemo reći da su ROZE POZE bili marginalna pojava na našoj rock sceni. Šta više, u nekim segmentima su veoma zaslužni čak i za stvaranje novih rock pod-žanrova, kakvih je bilo u svetu, ali ne do tada i kod nas. Priča o bendu ROZE POZE je faktički priča o njihovom osnivaču i alfi & omegi, gitaristi (i pevaču po potrebi) Željku Nikoliću (1957-2023, R.I.P.), koga smo kasnije svi zvali `Željko Roze-Poze`. Željko je bio aktivni pripadnik `Šumatovačkog kruga` gde su se skupljali svi beogradski rock muzičari još od sredine 70-ih, a prvi značajan bend mu je bio ZEBRA, projekat bubnjara YU GRUPE Raše Đelmaša, koji je, uprkos do tad neviđenoj reklami - neslavno propao. Kasnije je Željko pokušavao da napravi neki bend, ili da se priključi nekom, ali nije išlo. Bila je u opticaju i ideja da postane gitarista RIBLJE ČORBE jer je bio u dobrim odnosima sa članovima ovog uspešnog benda, ali se ni to nije desilo. Sredinom 80-ih je osnovao ROZE POZE, snimio dve nezapažene numere koje je PGP objavio na promo singlu, i pošto nije bilo nikakvih reakcija, Željko se ponovo povukao u ilegalu, ne odustajući od ideje da postane rock zvezda. I onda je došao na sjajnu ideju da snimi navijačku pesmu! No, ni tada sve (tj. ništa) nije išlo glatko. Niko to nije hteo da objavi, pa je sam Željko morao da finansira izlazak 4-track 7-inčnog EP-ja za (polu) privatnu etiketu Ćao Saund, gde je gl. urednik bio Srđan Marjanović. Na toj ploči se nalaze dve pesme koje će postati i ostati zaštitni znakovi grupe ROZE POZE: `Novine za sedenje` i `Daj gol (Samo gol naš je bog)`. Iako je na ploči napisano da je ova drugopomenuta numera traditional, i uprkos tome što je u YU rock enciklopediji Pera Janjatović pogrešno napisao da je to pesma grupe SLADE, ništa od toga nije tačno. Naime, pesmu je napisao kompozitorski dvojac iz Amerike Rodgers & Hammerstein (ne `Rodgers/Hammersmith`, kako je bend to napisao na svom debi LP-ju, kada su saznali da pesma ipak nije tradicional), a numeru `You`ll Never Walk Alone` su pevali mnogi. Prvi su je proslavili na Ostrvu Gerry & The Pacemakers, a izvodili su je i SLADE. Sredinom 60-ih je postala navijačka himna LIVERPULA, a zatim i nekih drugih klubova (npr. SELTIKA iz Glazgova). Danas ova, inače sjajna pesma, važi za najpoznatiju navijačku himnu, i generalno za sinonim za `navijački rock`, što je postao legitiman rock pod-žanr, na kome su mnogi bendovi zaradili dobru lovu i stekli popularnost. Na žalost, ne i ROZE POZE, ali im je svakako ova pesma dala preko potrebnu prepoznatljivost. EP za Ćao Saund je izašao 1989. a prvi LP naredne 1990. za PGP. Na njemu su ponovo snimljene 2 pomenute navijačke himne koje, kao A1 i A2, i otvaraju ploču. Pevao je Vlada Milačić (ex-BEZOBRAZNO ZELENO), koji će ubrzo napustiti grupu, i od tada će Željko pored gitare, `voditi računa` i o mikrofonu. Bas i bubnjeve je svirao Dejan Živanović, a gitaru Sava Đustibek - ova dvojica beogradskih muzičara su zaslužni i za ubacivanje irskih motiva u muziku, što i ne treba da nas čudi ako znamo podatak da će par godina kasnije biti među osnivačima prvog celtic-rock benda u Istočnoj Evropi - ORTODOX CELTS!!! Znači, pored toga što su bili pioniri `navijačkog rocka`, ROZE POZE su bili rodonačelnici i celtic-rock zvuka na našem podnevlju, što dodatno pojačava njihov značaj u bogatoj istoriji rock muzike na našim prostorima. U njihovom Irish-rock saundu je bilo i prizvuka punka, pa sa velikom sigurnošću možemo reći da je bend našao inspiraciju u pesmama i albumima THE POGUES, što nikako nije mana. Uglavnom, njihov trademark je postao spoj navijačkih tema, irskog melosa u rock fazonu i horskog pevanja. Složićemo se, itekako dobra formula za uspeh na svirkama, a posebno posle konzumacije nekoliko piva! Pitanje je kakve bi danas bile pozicije grupe da nisu usledili ratovi, već da je Jugoslavija ušla u EU i postala prosperitetna evropska država. Sigurno bi bend bio daleko bolje kotiran nego što je to danas. No, bilo je kako je bilo, pa je odličan prvi album ipak ostao nedovoljno `iskorišćen` za jače pozicioniranje grupe na prepunoj rock sceni sa početka 90-ih. Zanimljiva je i slika sa poleđine ploče. Tu vidimo bend kako drži zvaničnu FIFA fudbalsku loptu za Svetsko prvenszvo u fudbalu u Meksiku 1986, ali i kultni muzički časopis NME (New Musical Express), gde i vizuelno dokazuju šta su osnove njihove `muzičke ideologije`: rock + fudbal! Naredni LP `Besindžer & Dilindžer` je sniman po istom principu `malo navijačkih, malo irskih`, ali pesma na koju je bend najviše računao `Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija)` ipak nije prošla kod publike niti se približila uspehu `Daj gol` i `Novine za sedenje`. Možda i zbog tematike smrti, koja ume da odbije konzumente, uprkos lepoj poruci koju pesma nosi. No, bombe, meci, sankcije, izbeglice, raspad Nikolića o nekom većem usponu na `YU rock Top listi`, što ga nije obeshrabrilo da vredno nastavi dalje. To `dalje` se zvalo `Rokenrol dendi` i objavljeno je 1993. na ploči i kaseti, za jednu od prvih srpskih nezavisnih kuća - Carlo Records iz Beograda, a dve godine kasnije i reizdato na kaseti za novosadsku etiketu Good Taste Records. Pored naslovne numere, upečatljiva je i obrada tradicionala `Auld Long Syne`, koja se u verziji ROZE POZE zove - `Okreni se`. Mali i nejak izdavač (pritom ne baš prepošten), lude godine, i jedini mogući rezultat je bio da je album prošao gotovo sasvim nezapaženo, osim kod najzagriženijih rock zaljubljenika. Treba pomenuti da je na ploči gostovala tada mlada violinistkinja Ana Đokić, iz benda ORTODOX CELTS. 1995. vraćaju se u PGP, što govori da je njihova konstantna koncertna aktivnost, dok su mnogi drugi bendovi otišli u hibernaciju tokom najgorih godina Miloševićeve diktature, urodila plodom - pa je državni izdavač odlučio da ih ponovo pozove pod svoje skute. Ploča `Da li si to ti` (sa simpatičnim psom na naslovnici), je izazvala malo više pažnje nego prethodno dugosvirajuće ostvarenje, ali ništa spektakularno. Takav je i album. Predvidljiv, u klasičnom ROZE POZE stilu. Na ovoj ploči bas gitaru je svirao Zoran Miletić (ex-KARIZMA, INDIJANCI), bubnjeve - Branislav Popović (ex-NESALOMIVI), a gostovali su Vlada Negovanović (ex-PILOTI, TUNEL, BAJAGA...), basista ZEBRE i nekadašnji Željkov `kolega` Dušan Lazarević, nekadašnji gitarista ROZE POZE Sava Đustibek, i `ludi violinista` Aleksandar Štukelja, sveprisutan tih ludih 90-ih. Možda najemitovanija i najslušanija pesma je ponovo jedna iz `navijačkog opusa` - `Derbi (Otvarajte kapije)`. Krajnji rezultat ove ploče je - da su svi od nje mnogo više očekivali, i bend, i izdavač, i publika. Logična posledica neuspeha bilo je povlačenje benda i odlazak na višegodišnju pauzu, sa koje se bend vraća tek nakon 5.-oktobarskih promena, sa CD-om `Zakopano blago`. Album je (na CD-r, ne na pravom CD-u) 2002. objavila etiketa `Electric Records`, koja ni pre ni posle nije ništa drugo izdala. To je u stvari bilo privatno izdanje, koje je Željko organizovao sa prijateljima, jer mu verovatno niko u to doba nije hteo da objavi album. Imao sam taj CD u distribuciji Rock Expressa, i predstavili smo ga čitaocima, ali je išao veoma, veoma slabo. Bend se još jednom oprobao u samostalnom izdavaštvu, kada je 2010. objavio poslednji studijski album `Ko je rek`o Rokenrol?`. Pomenućemo i dve kompilacije, prvu iz daleke 1996, koju je na kaseti objavila etiketa Rockland, gde je Bane Lokner bio muzički urednik. Druga kompilacija je objavljena za PGP na CD-u 2005. godine, pod nazivom `The Best On - Daj Gol ...` Na kraju ove podugačke priče o ROZE POZE nepošteno bi bilo da ne pomenem osnivača benda, pa možda i idejnog tvorca koncepta, tekstopisca i `polu-menadžera` Vladu Čalića, zaslužnog za sve bitne tekstove ove beogradske grupe. Sva izdanja ROZE POZE su postigla male tiraže, kao što sam već rekao - pa su shodno tome i retka, a logično i skupa na diskofilskom kolekcionarskom tržištu. Retke su i kasete, koje takođe imaju vosoku cenu, ali primat, naravno, po traženosti i ceni - imaju ploče, Najređi je LP objavljen za Carlo Records, ali i svi ostali su retki i - skupi. No, njihova diskografija nije preterano velika, pa pravi kolekcionari ipak neće izdvojiti ogromne pare da bi je kompletirali. A1: Besindžer & Dilindžer (3:25) A2: Idem u lov (na tebe), (3:50) A3: Boginja (3:20) A4: Kenguri (3:20) A5: Ti si me oživela (3:20) A6: Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija), (3:40) B1: Suze padaju, žene vladaju (3:20) B2: Baj, baj, Romeo (3:12) B3: Robot Satisfaction (3:32) B4: Kao pas volim tvoj glas (3:20) B5: Nežnija od pene (3:40) B6: Moj grad (3:40) ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeća izdanja grupe ROZE POZE: ROZE POZE - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP ROZE POZE - `Roze poze` (PGP RTB, 1990) https://www.kupindo.com/Ploce/77013197_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-MINT-LP https://www.kupindo.com/Ploce/70525061_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-ODLICNA 2) LP ROZE POZE - `Besindžer & Dilindžer` (PGP RTB, 1992) https://www.kupindo.com/Ploce/70525269_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-NIKAD-SLUSAN https://www.kupindo.com/Ploce/70525601_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-MINT-POSVETA 3) LP ROZE POZE - `Rokenrol dendi` (Carlo Records, 1993) 4) LP ROZE POZE - `Da li si to ti` (PGP RTS, 1995) https://www.kupindo.com/Ploce/70526577_LP-ROZE-POZE-Da-li-si-to-ti-1995-VG-G-vrlo-dobra ______________________________________________________________________ CD- i kasetna izdanja ROZE POZE: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/60947417_CD-ROZE-POZE-Zakopano-blago-2002-NIKAD-PUSTEN

format: LP artist: ROZE POZE (Serbia, Yugoslavia) title: Roze poze (Daj gol) release date: 1990 label, Cat. No: PGP RTB, 210897 style: rock NOV, NIKAD SLUŠAN PRIMERAK - PERFEKTAN!!! I ploča i omot su MINT (5+). Iako njihova popularnost, i posebno tiraži, nikad nisu bili veliki, ne možemo reći da su ROZE POZE bili marginalna pojava na našoj rock sceni. Šta više, u nekim segmentima su veoma zaslužni čak i za stvaranje novih rock pod-žanrova, kakvih je bilo u svetu, ali ne do tada i kod nas. Priča o bendu ROZE POZE je faktički priča o njihovom osnivaču i alfi & omegi, gitaristi (i pevaču po potrebi) Željku Nikoliću (1957-2023, R.I.P.), koga smo kasnije svi zvali `Željko Roze-Poze`. Željko je bio aktivni pripadnik `Šumatovačkog kruga` gde su se skupljali svi beogradski rock muzičari još od sredine 70-ih, a prvi značajan bend mu je bio ZEBRA, projekat bubnjara YU GRUPE Raše Đelmaša, koji je, uprkos do tad neviđenoj reklami - neslavno propao. Kasnije je Željko pokušavao da napravi neki bend, ili da se priključi nekom, ali nije išlo. Bila je u opticaju i ideja da postane gitarista RIBLJE ČORBE jer je bio u dobrim odnosima sa članovima ovog uspešnog benda, ali se ni to nije desilo. Sredinom 80-ih je osnovao ROZE POZE, snimio dve nezapažene numere koje je PGP objavio na promo singlu, i pošto nije bilo nikakvih reakcija, Željko se ponovo povukao u ilegalu, ne odustajući od ideje da postane rock zvezda. I onda je došao na sjajnu ideju da snimi navijačku pesmu! No, ni tada sve (tj. ništa) nije išlo glatko. Niko to nije hteo da objavi, pa je sam Željko morao da finansira izlazak 4-track 7-inčnog EP-ja za (polu) privatnu etiketu Ćao Saund, gde je gl. urednik bio Srđan Marjanović. Na toj ploči se nalaze dve pesme koje će postati i ostati zaštitni znakovi grupe ROZE POZE: `Novine za sedenje` i `Daj gol (Samo gol naš je bog)`. Iako je na ploči napisano da je ova drugopomenuta numera traditional, i uprkos tome što je u YU rock enciklopediji Pera Janjatović pogrešno napisao da je to pesma grupe SLADE, ništa od toga nije tačno. Naime, pesmu je napisao kompozitorski dvojac iz Amerike Rodgers & Hammerstein (ne `Rodgers/Hammersmith`, kako je bend to napisao na svom debi LP-ju, kada su saznali da pesma ipak nije tradicional), a numeru `You`ll Never Walk Alone` su pevali mnogi. Prvi su je proslavili na Ostrvu Gerry & The Pacemakers, a izvodili su je i SLADE. Sredinom 60-ih je postala navijačka himna LIVERPULA, a zatim i nekih drugih klubova (npr. SELTIKA iz Glazgova). Danas ova, inače sjajna pesma, važi za najpoznatiju navijačku himnu, i generalno za sinonim za `navijački rock`, što je postao legitiman rock pod-žanr, na kome su mnogi bendovi zaradili dobru lovu i stekli popularnost. Na žalost, ne i ROZE POZE, ali im je svakako ova pesma dala preko potrebnu prepoznatljivost. EP za Ćao Saund je izašao 1989. a prvi LP naredne 1990. za PGP. Na njemu su ponovo snimljene 2 pomenute navijačke himne koje, kao A1 i A2, i otvaraju ploču. Pevao je Vlada Milačić (ex-BEZOBRAZNO ZELENO), koji će ubrzo napustiti grupu, i od tada će Željko pored gitare, `voditi računa` i o mikrofonu. Bas i bubnjeve je svirao Dejan Živanović, a gitaru Sava Đustibek - ova dvojica beogradskih muzičara su zaslužni i za ubacivanje irskih motiva u muziku, što i ne treba da nas čudi ako znamo podatak da će par godina kasnije biti među osnivačima prvog celtic-rock benda u Istočnoj Evropi - ORTODOX CELTS!!! Znači, pored toga što su bili pioniri `navijačkog rocka`, ROZE POZE su bili rodonačelnici i celtic-rock zvuka na našem podnevlju, što dodatno pojačava njihov značaj u bogatoj istoriji rock muzike na našim prostorima. U njihovom Irish-rock saundu je bilo i prizvuka punka, pa sa velikom sigurnošću možemo reći da je bend našao inspiraciju u pesmama i albumima THE POGUES, što nikako nije mana. Uglavnom, njihov trademark je postao spoj navijačkih tema, irskog melosa u rock fazonu i horskog pevanja. Složićemo se, itekako dobra formula za uspeh na svirkama, a posebno posle konzumacije nekoliko piva! Pitanje je kakve bi danas bile pozicije grupe da nisu usledili ratovi, već da je Jugoslavija ušla u EU i postala prosperitetna evropska država. Sigurno bi bend bio daleko bolje kotiran nego što je to danas. No, bilo je kako je bilo, pa je odličan prvi album ipak ostao nedovoljno `iskorišćen` za jače pozicioniranje grupe na prepunoj rock sceni sa početka 90-ih. Zanimljiva je i slika sa poleđine ploče. Tu vidimo bend kako drži zvaničnu FIFA fudbalsku loptu za Svetsko prvenszvo u fudbalu u Meksiku 1986, ali i kultni muzički časopis NME (New Musical Express), gde i vizuelno dokazuju šta su osnove njihove `muzičke ideologije`: rock + fudbal! Naredni LP `Besindžer & Dilindžer` je sniman po istom principu `malo navijačkih, malo irskih`, ali pesma na koju je bend najviše računao `Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija)` ipak nije prošla kod publike niti se približila uspehu `Daj gol` i `Novine za sedenje`. Možda i zbog tematike smrti, koja ume da odbije konzumente, uprkos lepoj poruci koju pesma nosi. No, bombe, meci, sankcije, izbeglice, raspad Nikolića o nekom većem usponu na `YU rock Top listi`, što ga nije obeshrabrilo da vredno nastavi dalje. To `dalje` se zvalo `Rokenrol dendi` i objavljeno je 1993. na ploči i kaseti, za jednu od prvih srpskih nezavisnih kuća - Carlo Records iz Beograda, a dve godine kasnije i reizdato na kaseti za novosadsku etiketu Good Taste Records. Pored naslovne numere, upečatljiva je i obrada tradicionala `Auld Long Syne`, koja se u verziji ROZE POZE zove - `Okreni se`. Mali i nejak izdavač (pritom ne baš prepošten), lude godine, i jedini mogući rezultat je bio da je album prošao gotovo sasvim nezapaženo, osim kod najzagriženijih rock zaljubljenika. Treba pomenuti da je na ploči gostovala tada mlada violinistkinja Ana Đokić, iz benda ORTODOX CELTS. 1995. vraćaju se u PGP, što govori da je njihova konstantna koncertna aktivnost, dok su mnogi drugi bendovi otišli u hibernaciju tokom najgorih godina Miloševićeve diktature, urodila plodom - pa je državni izdavač odlučio da ih ponovo pozove pod svoje skute. Ploča `Da li si to ti` (sa simpatičnim psom na naslovnici), je izazvala malo više pažnje nego prethodno dugosvirajuće ostvarenje, ali ništa spektakularno. Takav je i album. Predvidljiv, u klasičnom ROZE POZE stilu. Na ovoj ploči bas gitaru je svirao Zoran Miletić (ex-KARIZMA, INDIJANCI), bubnjeve - Branislav Popović (ex-NESALOMIVI), a gostovali su Vlada Negovanović (ex-PILOTI, TUNEL, BAJAGA...), basista ZEBRE i nekadašnji Željkov `kolega` Dušan Lazarević, nekadašnji gitarista ROZE POZE Sava Đustibek, i `ludi violinista` Aleksandar Štukelja, sveprisutan tih ludih 90-ih. Možda najemitovanija i najslušanija pesma je ponovo jedna iz `navijačkog opusa` - `Derbi (Otvarajte kapije)`. Krajnji rezultat ove ploče je - da su svi od nje mnogo više očekivali, i bend, i izdavač, i publika. Logična posledica neuspeha bilo je povlačenje benda i odlazak na višegodišnju pauzu, sa koje se bend vraća tek nakon 5.-oktobarskih promena, sa CD-om `Zakopano blago`. Album je (na CD-r, ne na pravom CD-u) 2002. objavila etiketa `Electric Records`, koja ni pre ni posle nije ništa drugo izdala. To je u stvari bilo privatno izdanje, koje je Željko organizovao sa prijateljima, jer mu verovatno niko u to doba nije hteo da objavi album. Imao sam taj CD u distribuciji Rock Expressa, i predstavili smo ga čitaocima, ali je išao veoma, veoma slabo. Bend se još jednom oprobao u samostalnom izdavaštvu, kada je 2010. objavio poslednji studijski album `Ko je rek`o Rokenrol?`. Pomenućemo i dve kompilacije, prvu iz daleke 1996, koju je na kaseti objavila etiketa Rockland, gde je Bane Lokner bio muzički urednik. Druga kompilacija je objavljena za PGP na CD-u 2005. godine, pod nazivom `The Best On - Daj Gol ...` Na kraju ove podugačke priče o ROZE POZE nepošteno bi bilo da ne pomenem osnivača benda, pa možda i idejnog tvorca koncepta, tekstopisca i `polu-menadžera` Vladu Čalića, zaslužnog za sve bitne tekstove ove beogradske grupe. Sva izdanja ROZE POZE su postigla male tiraže, kao što sam već rekao - pa su shodno tome i retka, a logično i skupa na diskofilskom kolekcionarskom tržištu. Retke su i kasete, koje takođe imaju vosoku cenu, ali primat, naravno, po traženosti i ceni - imaju ploče, Najređi je LP objavljen za Carlo Records, ali i svi ostali su retki i - skupi. No, njihova diskografija nije preterano velika, pa pravi kolekcionari ipak neće izdvojiti ogromne pare da bi je kompletirali. A1: Besindžer & Dilindžer (3:25) A2: Idem u lov (na tebe), (3:50) A3: Boginja (3:20) A4: Kenguri (3:20) A5: Ti si me oživela (3:20) A6: Šes-najs metara (Kad odem u zemlju večnih kupova i derbija), (3:40) B1: Suze padaju, žene vladaju (3:20) B2: Baj, baj, Romeo (3:12) B3: Robot Satisfaction (3:32) B4: Kao pas volim tvoj glas (3:20) B5: Nežnija od pene (3:40) B6: Moj grad (3:40) ===================================================================== U svojoj prodajnoj kolekciji imam sledeća izdanja grupe ROZE POZE: ROZE POZE - kompletna vinilna LP diskografija: 1) LP ROZE POZE - `Roze poze` (PGP RTB, 1990) https://www.kupindo.com/Ploce/77013197_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-MINT-LP https://www.kupindo.com/Ploce/70525061_LP-ROZE-POZE-Roze-poze-Daj-gol-1990-ODLICNA 2) LP ROZE POZE - `Besindžer & Dilindžer` (PGP RTB, 1992) https://www.kupindo.com/Ploce/70525269_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-NIKAD-SLUSAN https://www.kupindo.com/Ploce/70525601_LP-ROZE-POZE-Besindzer-i-Dilindzer-92-MINT-POSVETA 3) LP ROZE POZE - `Rokenrol dendi` (Carlo Records, 1993) 4) LP ROZE POZE - `Da li si to ti` (PGP RTS, 1995) https://www.kupindo.com/Ploce/70526577_LP-ROZE-POZE-Da-li-si-to-ti-1995-VG-G-vrlo-dobra ______________________________________________________________________ CD- i kasetna izdanja ROZE POZE: https://www.kupindo.com/Audio-diskovi/60947417_CD-ROZE-POZE-Zakopano-blago-2002-NIKAD-PUSTEN

Ilustrovana monografija KK Crvena zvezda “Pod crveno-belim obručima“, plod je četvorogodišnjeg istraživanja Žarka Dapčevića Dabe. Knjiga tvrdog poveza, na 240 strana, sadrži poglavlja vezana za istorijat kluba, evropske titule, legende kluba, dešavanja na Malom Kalemegdanu, mnogobrojne fotografije koje se ne mogu nigde više pronaći, te kompletnu statistiku sezona KK Crvena zvezda, popis svih igrača koji su ikada igrali u CZ, kao i njihovih trenera. Ako želite da saznate ko su Zvezdine igračke legende i kako su se našle na Malom Kalemegdanu, ko je svojim rukama gradio teren na Kalemegdanu da bi nastala velika KK Crvena zvezda, ko je bio prvi dvometraš u Zvezdi, a ko su bili prvi Zvezdini “Harlemovci”, kako je igran derbi pod bombama i mnoge, mnoge druge detalje – pročitajte ovu fenomenalnu knjigu. Sadržaj REČ AUTORA ISTORUAT KK CRVENA ZVEZDA 7 PRIČE SA MALOG KALEMEGDANA 37 Bosonogi šampioni 39 Bata Aksentijević - Prvi dani na Malom Kalemegdanu 41 Čovek koji je patentirao horog 41 Borovo su dobili drugi 42 Treniralo se dva puta nedeljno 43 Nobelovac Ivo Andrić 44 Prva gostovanja po Jugoslaviji i prva međunarodna utakmica 45 Značka najboljem igraču utakmice 48 Prvi prelasci iz Zvezde u Partizan 48 Zvezdane noći na Malom Kalemegdanu 49 Trofeo Kopa Mita di Milano 50 Crvena zvezda - Zadar, 51-29 (ili kako su navijači Zvezde videli svoje Harlemovce) 52 Zvezdi stiže oprema iz Amerike 53 Parodija na Kališu 1951 55 Prvi dvometraš u Zvezdi 56 Prvo gostovanje u Čačku 57 Čurčić i Demšar kao gosti Partizana u Grčkoj 58 Gec košem sa pola terena doneo pobedu Zvezdi 58 Utakmica završena sa igračem manje 59 Kako je Vasa Stojković silom prilika opet bio među koševima 61 1000. koš državnog prvaka 63 Oglas za dvometraše 63 Duel pod maskama 64 Kako je osvojena deseta titula u nizu 65 Turnir u Egiptu 66 Nebojša Popović napustio Crvenu zvezdu 66 1961-1967 76 Crvena zvezda - Reprezentacija Moskve 80 Crvena zvezda — All Amerikans 82 Prvi puta utakmica igrana bez publike 82 Striptiz pod obručima 83 Poslednja zvanična utakmica na Malom Kalemegđanu 84 Zvezda- Beograd za Slavonski Brod 84 Prvo juniorski potom i seniorski prvaci države 85 Radivoje Žućko Korać odigrao je dve utakmice za Zvezdu 86 Kombinovani tim Zvezde i Partizana protiv Olimpijske reprezentacije Jugoslavije 87 Nakon 14 godina prišivena 11 zvezdica 88 Crvena zvezda - Selekcija Kragujevca 89 Titula izgubljena u poslednjim sekundama 90 Kasnili na utakmicu dva sata direktno iz voza u halu 91 Zlatna generacija 70-ih 91 Žeravica nadomak Zvezde 92 Dragan Kapičić u dresu Jugoplastike ’93 Osvojen prvi Kup Jugoslavije 94 Sreten Dragojlović poginuo u saobraćajnoj nesreći 97 Zvezdi poklon oprema od Brusjanke iz Brusa 98 Crvena zvezda - Simental 84-58 99 Košarkaško prvenstvo Jugoslavije 1972. godine 102 Slavnić na rukama Kapičića zakucao u koš 105 24.10.1972, Veliki Vladimirodlazi u legendu 106 Moka i Šeki 107 Profesionalno igrali košarku a za svoju dušu mali fudbal 108 Duci 109 Zvezdine prve utakmice u Pinkiju i Pioniru 111 Zbog pijanog domara drugo poluvreme kasnilo poia sata 113 Ruke mi se tresle od treme 114 Umesto semaforom kraj napada oglašavan trubom 115 Zvezda odustala od Kupa pobednika kupova 116 Dragan Kapičić postao najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde 116 Cvrčak među košarkašima 117 Koš za spas od ispadanja 119 Prota 123 Radivoje Vukosavljević -Čiča 125 Humanitami derbi 128 Poslednja utakmica Vučinića i Žugića u dresu Zvezde 130 Nakon tumira u Kosovskoj Mitrovici vratili se istim autobusom 131 Pobeda u derbiju posle šest godina 133 Košarkaši Zvezde prvi put na američkom tlu 133 Semafor zatajio rezultat pisali kredom 134 Zvezda - Vičita 135 Astibo - Zvezda 135 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje 187 Osvojili titulu postali prekobrojni 189 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje i§7 Osvojili titulu postali prekobrojni /89 Zvezda s Divcem srušila Žalgiris 190 Bivši partizanovac presudio trojkom svom nekadašnjem timu 191 Zvezda domaćin u Beču 192 Jovo, zakucaj! 193 Bombardovanje uzelo Zvezdi titulu 194 Večiti derbi igran pod bombama 1999. godine 195 Otkazan humanitami meč zbog nestanka struje i vode 196 Kombinovati tim Zvezde i Beopetrola na gostovanju uBanjaluci 1999. godine 197 Kalemegdan u novom ruhu 198 Dan kada je David srušio Golijata 199 Srcem do trofeja 200 Kraljevski klub pao posle 32 godine u Beogradu 202 Seli i dogovorili se da ne ostave zvezdu na cedilu 203 Zvezdini stranci 204 Mihajlo Uvalin - Veno, vidi, vici 205 1000. koš Raška Katića 207 2.4.1974-2.4.2014 208 Najmanja i najveća poseta na Zvezdinim utakmicama 209 Zvezdine tumeje i turniri 210 Zvezdina mladost i budućnost 212 Jaka Blažić, jaka Zvezda 213 Odbranjen Kup Radivoja Koraća 214 Košarkaši Crvene zvezde prodavali sezonske karte 215 Jaka Blažić TV voditelj na prvoj televiziji 216 Makabi pao u Beogradu posle 42. godine 217 Pobeda nad Panatinaikosom čekana 46 godina 218 100. istorijska pobeda nad ekipom Partizana 220 Zvezda osvojila prvi put Aba ligu 221 Noć kada je Stefan Jović postavio rekord Evrolige 223 Pesma delija nadjačala himnu Evrolige 224 Top 8 225 Veliki preokreti u večitim derbijima 229 Hvala ti, Dejane 233 Zvezdine odiseje 235 Pali su Armejci 238 Pao je i moćni Fener 239 Ponos Izraela pao u Tel Avivu 241 Superkup Laktaši 2018 243 Zvezda je rođena 245 500 ta utakmica Branka Lazića 246 7 5 godina Crvene zvezde 247 Humanost u doba korone 248 Srcem do trofeja 2 249 Pobeda u Sant Petesburgu uz nekoliko jubileja 251 Vladimir Cvetković izabran za počasnog predsednika 252 Zvezdini očevi i sinovi 252 Proslava 50 godima od osvajanja titule prvaka 1972 godine 254 Treneri Crvene zvezde 255 Osvojena šesta Aba titula 263 Specijalno dizajnirani dresovi za finale plej ofa 264 LEGENDE KLUBA 265 Nebojša Popović 267 Aleksandar Gec 268 Ladislav Demšar 270 Srđan Kalember 271 Sreten Dragojlović 272 Ratomir Vićentić 273 Vladimir Cvetković 274 Dragan Kapičić 277 Zoran Slavnić 278 Dragiša Vučinić 280 Ljubodrag Duci Simonović 281 Slobodan Nikolić 282 Rajko Žižić 283 Zoran Radović 285 Slobodan Janković 286 Nebojša llić 288 Aleksandar Trifunović Trifa 289 Saša Obradović 291 Zlatko Bolić 293 Milenko Topić 294 Goran Jeretin 296 Igor Rakočević 297 Milan Gurović 298 Vuk Radivojević 299 De Markus Nelson 300 Vojin Vukosavljević - Čika brka 301 Branko Lazić 302 Čarls Dženkins 303 Kalinić Nikola 304 ZVEZDINI DISKRETNI HEROJI 307 Milan Musa Bjegojević 309 Kolaković Milivoje Mika Matić 310 Umesto ispita otišao na utakmicu - Miroslav Todosijevic 311 Nemanja Neca Đurić 312 Sajonara 315 Tajm-aut 317 Priča o Predragu Bogosavljevu Bogčetu 318 Zoran Lazarević 321 Zuki Mirko Milićević 325 Oliver Popović 327 Srđan Jovanović 330 Milan Dozet 332 Skuni Pen - Ijubimac Zvezdinih navijača 333 Nemanja Bjelica 335 Petar Popović 336 Oliver Olja Stević 338 Pero Antić, povratak kući, odlazak u legende 339 Vladimir Štimac 341 Gospodar prstenova Luka Mitrović 343 Simon 345 Nemanja Dangubić Zvezdin specijalac za odbranu 349 Stefan Jović tmovit put do Zvezdinog sportiste godine 352 Zvezdina zlatna levica Marko Gudurić 355 Dejan Davidovac, Zvezdin dijamant 357 Bili Beron, Zvezdina dalekometna haubica 359 Doktor Stratos Perperoglu 362 Marko Jagodić Kuridža 365 Ognjen Dobrić 367 Ostin Holins 368 Nikola Ivanović Zvezdin džoker 370 PET EVROPSKIH FINALA 373 1971-72 375 1973-74 375 1974-75 382 1983-84 383 1997-98 384 ISTORIJAT SUSRETA 387 Cibona - Zvezda, ex-yu klasik 389 Crvena zvezđa - Jugoplastika 391 Crvena zvezda — Olimpija 395 Međusobni sureti Zvezde i Fenerbahčea 398 Makabi - Zvezda, rivalstvo dugo 47 godina 400 Višegodišnje rivalstvo Zvezde i Milana 404 Večiti rivali 406 Zvezda - Real, rivalstvo dugo pola veka 410 Crvena zvezda - CSKA 417 Zvezda - Olimpijakos 420 Zvezda - Panatinaikos 422 Zvezda - Budućnost 427 Zvezda - Paok, rivalstvo koje prerasta u rat 430 REZULTATIIREKORDI 435 DNEVNIK JEDNOG ZVEZDAŠA I DRUGE NAVIJAČKE PRIČE 597 Priština 1967-1999 599 Prva poseta Pioniru 600 Doživljaji sa gostovanja (Zagreb - Sarajevo - Ljubljana - Sofija - Laktaši) 602 Krasnodar - Atina - Skoplje - Solnok 606 Radost i tuga 610 Pre 30 godina pekle su me suze zbog Cibone, danas me peku zbog Jake 612 Istanbul 2014, put u pakao 613 Cedevita - Zvezda 2014 617 Okupljanje navijača ispred Pionira kao podrška igračima 618 30.04.2015 Flala sportova Zagreb 620 Sofo welcome to Red Star welcome to Belgrade 622 Minhen, Zvezdin grad za velike pobede 624 Jedan je Jera kapiten 627 Bamberg 628 Breša 632 Milano 635 Parter B 638 GALERUA 641 LITERATURA 646

unutra odlicno ocuvano, kao da nije ni otvarana u prethodnih 100 godina. Korice se vide na slici. ima potpis prethodnog vlasnika na praznoj stranici, ne mogu da procenim cije je ime. edicija: Savremeni hrvatski pisci!!! 1918. Zagreb Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature 20. veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj“, poslata iz Bečkereka.[8] Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Period između dva svetska rata Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[9] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i razglednica iz Dubrovnika sa potpisom Miloša Crnjanskog Od 1923. do 1931. godine[10] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[11][12] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[13] List je sledeće godine prestao da izlazi. Diplomatska služba, emigracija Crnjnaski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[14] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike i ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[15] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[16] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[17] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[18] Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Povratak u Beograd Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[19] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[20] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Isprva je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior“ u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen `dostojanstveno ali ne i pompezno` u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[21] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...“.[22] Dela Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi i Suzni krokodil (nedovršen).[23] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[24] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je `i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet`.[25] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov“ — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo“.) Po „Romanu o Londonu“ snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. „Roman o Londonu” prevden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[26] Glavna obeležja literarnog stvaralaštva Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[27] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture“, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Nagrada Miloš Crnjanski Glavni članak: Nagrada Miloš Crnjanski Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloš Crnjanski je dobila svoje prostorije 2013. godine.[28] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Izdanja sabranih i izabranih dela Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Crnjanski u sportu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [29] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK `Rijeke`. Svedočanstvo Petra Joksimovića sa potpisom Crnjanskog Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu“ 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije“: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije“ bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović. [30] [29] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[31] prvo izdanje prva izdanja avangarda ekspresionizam 1. izdanje izdanja antikvarne knjige dela miloša crnjanskog

Ukupna elaboracija razotkriva fenomen, da su razvojni zastoji i stradanja na ovim prostorima više rezultat spolja podsticanih međunacionalnih konflikata nego što su, kako ih zapadne elite predstavljaju, rezultat balkanskog mentaliteta i fenomen, da se ne radi toliko o sukobima kao efektu narcizma malih razlika, kad slične psihičke crte nesvesno dovode do sukoba među bliskim narodima, koliko se radi o malignom delovanju velikih razlika među nacionalnim psihologijama koje su kao kolektivne potrebe, percepcije i vrednosne orijentacije iskovane kroz raniju istoriju i veoma ojačane u ratovima i nakon ratova 1990-ih godina. Ratko Dunđerović je rođen 1941. u Veanjskoj, Bileća. Osnovnu školu završio u Vranjskoj, osmogodišnju/malu maturu u Herceg Novom, učiteljsku u Mostaru a studije psihologije, smer psihologija rada, u Beogradu na Odseku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1966.). Magistrirao 1975. i doktorirao 1979. na Odjelu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu. Radio: od 1966. do 1968. u Zavodu za zapošljavanje Jajce na poslovima profesionalne orijentacije; od 1969. do 1974. u UNIS-u Sarajevo na poslovima kadrovske i organizacione psihologije; od 1975. do 1992. na Filozofskom fakultetu u Sarajevu – izvodio nastavu na predmetima Socijalna psihologija, Psihometrija i Metodologija istraživanja u psihologiji (1988. izabran u zvanje redovnog profesora na predmetu Socijalna psihologija); od 1992. do 2000. radio na Fakultetu fizičke kulture u Novom Sadu (1994. izabran u zvanje redovnog profesora na predmetu Psihologija sporta), a kao spoljni saradnik predavao Socijalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu; poslednjih devet godina (do 2009., do penzije) radio na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu, dok kao spoljni saradnik izvodio nastavu iz odgovarajućih područja psihologije: na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu, na ECPD Fakulteu za sport u Beogradu, na Odsjeku za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nikšiću; za sve licence fudbala u UEFA školi za Srbiju predavao Psihologiju sporta. U okviru više poslediplomskih studija (za psihologe, menadžere, medicinare rada, učitelje, za sportiste) izvodio nastavu iz Socijalne psihologije, Psihologije rada, Psihologije menadžmenta i Psihologije sporta. U svom profesionalnom razvoju obavljao niz odgovornih poslova: šef Odjeljenja za proučavanje ljudskih resursa u UNIS-u Sarajevo; pre rata, na Filozofskom fakultetu Sarajevo šef Odsjeka za psihologiju, rukovodilac Psihološke laboratorije i predsednik Nastavno naučnog vijeća – predsednik biblioteke „Kreativnost“, IP „Svjetlost“ Sarajevo – glavni i odgovorni urednik časopisa „Opredjeljenja“; posle rata, na Fakultetu fizičke kulture Novi Sad šef Katedre za društvene i biomedicinske nauke, voditelj poslediplomskih studija i prodekan za nauku – član Saveta Univerziteta Novi Sad – dekan ECPD Fakulteta za sport Beograd – na Filozofskom fakultetu u Istočnom Sarajevu šef Odsjeka za psihologiju, voditelj poslediplomskih studija iz psihologije i član Saveta Univerziteta Istočno Sarajevo. Boravio kao gostujući profesor u USA – Murray State University (1991/1992); istupao na brojnim domaćim i međunarodnim simpozijima i kongresima; napisao brojne recenzije istraživačkih projekata, monografija i udžbenika; održao mnogo predavanja na seminarima za edukaciju prosvetnih radnika i menadžera raznih profila; mentorisao velikom broju diplomanata, magistranata i doktoranata iz područja socijalne psihologije, psihologije menadžmenta i psihologije sporta; postigao značajne i priznate domete na naučno-istraživačkom polju – proučavao psihološke aspekte društvenih pojava, kao što su: vrednosti i ponašanje mlade generacije, odrednice motivacije i zadovoljstva na poslu, problemi profesionalnog razvoja i edukacije kadrova, etnička distanca i socijalno-psihološki izvori diskriminacije u sferi organizacionog i društvenog delovanja, psihološki aspekti sportskih dešavanja. Napisao preko 180 stručnih i naučnih radova, od toge 9 objavio u inostranim časopisima. Autor 9 knjiga i prvi koautor u 10 knjiga. Najvažnije knjige: • Psihološki aspekti samoupravljanja, 1982, „SVJETLOST“, Sarajevo, • Komunisti i klasno socijalne razlike, 1988, NIŠRO „Oslobođenje“, Sarajevo, • Psihologija sporta, 1996, Fakultet fizičke kulture, Novi Sad i 1999, Banjaluka Company, • Osnove psihologije menadžmenta, 2004, Fakultet za menadžment, Novi Sad i 2007, „CEKOM“, Novi Sad. • Upravljanje u razredu – psihološki aspekti upravljačke funkcije nastavnika (koautori: S. Levi, I. Radovanović), 2009, Učiteljski fakultet, Beograd. • Motivacija postignuća u organizacijama (koautor: J. Mašnić), 2012, Filozofski fakultet i Institut za sociologiju, Nikšić, • Psihologija balkanskih stradanja, 2023, Akademska knjiga, Novi Sad. Imao ulogu rukovodioca i metodologa u brojnim empirijskim istraživanjima, od kojih su najkompleksnija: • Odnos između organa upravljanja i poslovodnih organa, 1986, Institut za organizaciju i ekonomiku, Sarajevo. • Komunisti i klasno-socijalne razlike, 1987, projekat gradskih marksističkih centara Sarajeva i Beograda, • Tretman zatvorenika u KPD Zenica, 1989, Ministarstvo pravosuđa BiH, Sarajevo, • Psihološki aspekti ponašanja invalida rada u rudnicima uglja u BiH, 1990, Institut za ustanovljavanje radnih sposobnosti, Sarajevo, • Stavovi studenata BiH o međunacionalnim odnosima, 1991, Institut za proučavanje međunacionalnih odnosa, Sarajevo, • Edukacija kadrova u lokalni organima uprave, 2002, CPCD, Сарајево, • Ddiskriminacija u školi, 2008, Save the Children Norway, Сарајево, • Stavovi studenata i nastavnika o vrijednosti nastave na univerzitetima u Republici Srpskoj, 2009, Filozofski fakultet Istočno Sarajevo. • Motivacija postignuća u crnogorskim organizacijama, 2012, Filozofski fakultet Nikšić.

Odlično stanje Tvrd povez, Beograd 1990 Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Miloš Crnjanski (Čongrad,[1] 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977)[2] bio je srpski književnik, novinar, prevodilac, kritičar i diplomata. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Jedan je od najznačajnijih stvaralaca srpske književnosti 20. veka. Ubrajan je među 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Crnjanski je rođen u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan” iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta „tadašnjeg činovničkog Sibira”.[3] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[4] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[5][6] Pre toga njegovi preci su živeli u Itebeju.[7] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u „srcu Mađarske”,[8] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[9] Detinjstvo i školovanje[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[3] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio.[10] Prvu pesmu „Sudba” Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub” 1908. godine. A 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili” štampana je njegova pesma „U početku beše sjaj”, poslata iz Bečkereka.[11] Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor] Crnjanski za vreme njegovog službovanja u austrougarskoj vojsci, 1914. godine Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Bio je inače vojnik redov austrougarske carske i kraljevske 29. regimente, sa sedištem u Velikom Bečkereku. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire„ malo pre toga”.[3] Period između dva svetska rata[uredi | uredi izvor] Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan”. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i popljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija” nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost značila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocionalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[12] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. Godine 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1923. do 1931. godine[13] profesor je IV beogradske gimnazije. Saradnik uglednog lista „Politika”. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je u listu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku” izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe”. Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[14] U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila” izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[15][16] U periodu 1928-1929. bio je ataše za kulturu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[17] Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe” dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje” u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi i srpstvu.[18] List je sledeće godine prestao da izlazi. U časopisu „Vreme”, Crnjanski je 22. maja 1934. odgovorio Miroslavu Krleži na njegov članak kojim je replicirao na raniju kritiku Crnjanskog upućenog, kako je smatrao, lažnim pacifistima. Crnjanski je navodio da je Krleža lažni pacifista jer je podržavao austrijske vojne napore tokom Prvog svetskog rata, pseudomarksista, on je navodio da Krleža neadekvatno samom Crnjanskom pripisuje stavove koje izgovora lik iz njegovog romana, Miloš Crnjanski je pisao da Krleža nije čovek za fine analize intelekta a kao pisca ga karakteriše autorom zverskih dijaloga i romana manijaka.[19] Svedočanstvo iz septembra 1927. sa potpisom Miloša Crnjanskog i njegov potpis sa razglednice upućene Slobodanu Jovanoviću iz Dubrovnika Diplomatska služba, emigracija[uredi | uredi izvor] Crnjanski i članovi jugoslovenske ambasade u Italiji, Rim, 1939 U periodu između 1935. i 1941. radi u diplomatskoj službi u Berlinu i Rimu. Po izbijanju Španskog građanskog rata, Crnjanski je kao dopisnik lista Vreme izveštavao iz Frankovog štaba. Kao osoba koja nije imala lepo mišljenje o komunizmu i staljinizmu pokazivao je više simpatija prema trupama generala Franka, ali je u svojim tekstovima bio i te kako kritičan i prema toj zaraćenoj strani.[20] Posle Španije, kao dopisnik iz Rima, iskazivao je simpatije za neke aspekte Musolinijeve politike. posebno na bliskost Musolinijeve ideologije sa socijalističkim idejama. Takođe je ukazivao na dvoličnost nekih zapadnih zemalja koje su iako i same kolonijalne sile zamerale Italiji njen imperijalizam.[21] Po izbijanju Drugog svetskog rata evakuisan je iz Rima i preko Madrida i Lisabona avgusta 1941. odlazi u London. Drugi svetski rat i dugi niz poratnih godina Crnjanski je proveo u emigraciji u Londonu, gde 1951. uzima britansko državljanstvo.[22] Kao protivnik Tita i komunističke ideologije ostaje u Londonu i živi u emigraciji. Ovde radi razne poslove. Knjigovođa je obućarske radnje Helstern na Bond stritu i raznosi knjige firme Hačards na londonskom Pikadiliju, dok njegova supruga šije lutke i haljine za robnu kuću Herods. Crnjanski usput stiče diplomu Londonskog univerziteta i diplomu za hotelijerstvo i menadžerstvo. Pisma Crnjanskog upućena Gvidi Tartalji iz emigracije.[23] Miloš Crnjanski je u Londonu bio član međunarodnog PEN-kluba koji mu obezbeđuje da se na mašini otkucaju njegovi romani. Tokom života u emigraciji nikada nije u javnosti negativno govorio o komunističkom režimu ili novoformiranom državnom uređenju jer je smatrao da izdaja otadžbine predstavlja najveći greh i najveću sramotu.[24] Odmah po okončanju Drugog svetskog rata bio je skrajnut (zajedno sa još nekim istaknutim srpskim piscima poput Dučića i Vinavera) iz sistema obrazovanja od strane komunističke vlasti, da bi tek 80-ih bilo predloženo vraćanje njegovih dela u jezgro nastavnog plana i programa.[25] Tada je Branko Ćopić izjavio da samo najbolji pisci treba da sačinjavaju jezgro, za razliku od kriterijuma posleratne vlasti kada su pisci bili preporučivani po nacionalnosti i `koji su bili poznati kao pisci samo njihovim porodicama`.[26] Povratak u Beograd[uredi | uredi izvor] Spomen ploča u Beogradu Mogućnost povratka u republiku Jugoslaviju nagovestio mu je tokom jednog susreta u Londonu, poznanik iz mladosti, slikar - komunistički funkcioner Moša Pijade.[27] Stručne i druge knjige objavljene u SFRJ predstavljale su Crnjanskog kao fašistu ili ljubitelja fašizma.[28] U Jugoslaviju se vratio 1965. godine u društvu sa jugoslovenskim ambasadorom u Londonu, Srđom Pricom.[29] Po dolasku odrekao se britanskog državljanstva, koje je dobio nakon diplomiranja na londonskom Univerzitetu. Prvobitno je stanovao u beogradskom hotelu „Ekscelzior” u blizini Skupštine. U traganju za obalama svoga života, on je s radošću ugledao Beograd koji je u njegovoj nostalgiji blistao „kao kroz suze ljudski smeh”. U stihovima posvećenim Beogradu on je potresno i nadahnuto izrazio svoja osećanja povratnika sa duge životne odiseje: U tebi nema besmisla i smrti ... Ti i plač pretvaraš kao dažd u šarene duge. ... A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša, tvoj će bagrem pasti na me kao kiša. (Lament nad Beogradom) U Beogradu je preminuo 30. novembra 1977. godine i sahranjen „dostojanstveno ali ne i pompezno” u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Prema želji iz testamenta Narodna biblioteka Srbije je 1979. godine primila zaostavštinu Miloša Crnjanskog.[30] O njemu je Danilo Bećković napravio dokumentarni film „Crnjanski...”.[31] Gorana Raičević je napisala monografiju na 767 strana Agon i melanholija. Život i delo Miloša Crnjanskog za koju je 2021. dobila Nagradu „Laza Kostić” i Nagradu „Nikola Milošević”.[32][33] Obeležja književnog stvaralaštva[uredi | uredi izvor] Pronicljivo uočivši privid apsolutne prozirnosti u proznim i poetskim ostvarenjima Miloša Crnjanskog, i utkanost jednog drugog, skrivenog značenja u tim delima, Nikola Milošević je razvio čitavu studiju posvećenu piščevom stvaralaštvu.[34] Milošević je na primerima poznatih stihova i delova iz proznih ostvarenja pokazao povezanost melodijske, emotivne i filozofske komponente, pri čemu filozofska dimenzija stihova prevazilazi odgovarajuće prozne odnosno govorne iskaze. No, emotivna boja, melodioznost i filozofsko značenje stihova Crnjanskog „nisu poređani jedno kraj drugog kao slojevi zemljišta“, već između njih postoji duboka organska povezanost i prožimanje, dok filozofska dimenzija igra ulogu „organizatora pesničke strukture”, imajući za posledicu usporeni i slobodni ritam poetskog kazivanja kao adekvatan za pesnikovu filozofsku i emotivnu poruku. U većini dela Miloša Crnjanskog, pesničkim i proznim, isprepletani su tragično osećanje besmisla i uzaludnosti sa utešnom mišlju o kosmičkoj povezanosti stvari. U Seobama se uočava piščeva ideja o univerzalnoj uzaludnosti, iako skrivena iza specifičnog nacionalnog i istorijskog obeležja. Dva osnovna toka koja mogu da se prate u Seobama jesu istorijski i psihološki (jedan tok) , i meditativni i vrednosni (drugi tok). Različite likove i karaktere ujedinjuje isti filozofski rezultat koji ishodi i okončava u metafizičkom osećanju praznine, uzaludnosti čovekovog života i neizbežnosti smrti. Postoji veliki misaoni kontinuitet u literarnom stvaralaštvu Miloša Crnjanskog, pri čemu se iza istorijskog, psihološkog i kompozicionog toka književne strukture razvija i produbljuje istovetna metafizička vizija čoveka i sveta. Crnjanski u sportu[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski sa prijateljima u lovu Intenzivno se bavio sportom: igrao je fudbal, veslao, jedrio, vežbao, mačevao, skijao, trenirao boks. Sa floretom u ruci, govorio je njegov učitelj mačevanja, imao je „brzinu ludaka“. Milorad Gaković Siki je pričao da je u svojoj školi boksa mnogo očekivao od Koče Popovića, ali „najtalentovaniji, za boksera, borca-takmičara ipak je bio Miloš Crnjanski“. [35] Malo je poznato da je Crnjanski izdejstvovao dozvolu da sa Viktorija kamenolom na Kantridi pretvori u fudbalsko igralište, kasnije čuveni stadion FK Rijeke. Taj zadatak mu je poverila uprava kluba jer je direktor mađarskog preduzeća kome je kamenolom bio izdat u najam za potrebe izgradnje riječke luke, bio rođak. Na otvaranju je gostovao zagrebački NK Građanski. U intervjuu za „Sportistu” 1930. godine kaže da bi više voleo da zaigra za Jugoslaviju, no da dobije nagradu Akademije. Iz tadašnjeg perioda po magiji igre izdvaja fudbalere „SK Jugoslavije”: Stevana Luburića, Dragana Jovanovića Ženu. U Četvrtoj beogradskoj gimnaziji njegovi učenici, a fudbaleri beogradske „Jugoslavije” bili su i Milutin Ivković (Milutinac), Momčilo Đokić (Moša), Branislav Hrnjiček (Hrnja) – reprezentativci, Petar Joksimović.[36] [35] Crnjanski je igrao aktivno fudbal za SK `Pobedu` iz Pančeva. (U prilogu je objavljena službena verifikacija fudbalske registracije za FK Banat između ostalih i MILOŠA CRNjANSKOG - `Politika` 22. decembra 1922. g.)[37] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Nagrada „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Nagrada „Miloš Crnjanski” Nagrada se po zaveštanju osnivača Zadužbine Miloša Crnjanskog, Vidosave Crnjanski, dodeljuje dvogodišnje od 1981. Zadužbina Miloša Crnjanskog dobila je svoje prostorije 2013. godine.[38] Nagrada se dodeljuje na dan pesnikovog rođenja 26. oktobra. Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“[uredi | uredi izvor] Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski“, sa sedištem u Novom Sadu, nastao je preimenovanjem Zavoda za kulturu Vojvodine. Pod novim nazivom deluje od 28. decembra 2018. godine, odlukom osnivača Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine. Postoji oratorijum „Apoteoza Crnjanskog” koji je premijerno izveden 21. decembra 2022. u Novom Sadu.[39] Dela[uredi | uredi izvor] Miloš Crnjanski na slici Petra Omčikusa Bista Miloša Crnjanskog na Kalemegdanu Poštanska marka s likom Miloša Crnjanskog, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti” koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Crnjanski na poštanskoj markici Srbije iz 2018 Crnjanski je objavio veliki broj dela sa raznim temama i sadržajima: Poezija Lirika Itake (1919) Odabrani stihovi (1954) Lament nad Beogradom (1962) Pripovetke, eseji i putopisna proza Priče o muškom (1920) Pisma iz Pariza (1921) Naše plaže na Jadranu (1927) Boka Kotorska (1927) Tajna Albrehta Direra (1928) Iris Berlina (1929) Ljubav u Toskani (1930) Knjiga o Nemačkoj (1931) Sveti Sava (1934)[40] Romani Dnevnik o Čarnojeviću (1921) Seobe (1929) Druga knjiga Seoba (1962) Roman o Londonu (1971) Manje su poznata dva predratna romana Miloša Crnjanskog (preštampavana i posle rata) — Kap španske krvi[mrtva veza] i Suzni krokodil (nedovršen).[41] Njegovo učešće u stvaranju i objavljivanju kontroverznog romana „Podzemni klub“ (1921) je sporno, kao autor je potpisan Harald Johanson i postoje mišljenja da je u pitanju prevod ili pseudonim.[42] U poslednje vreme su sve vidljivija nastojanja da se dvotomno delo Crnjanskog Kod Hiperborejaca (1966), žanrovski teško odredivo, stavi u ravnopravan položaj sa ostalim njegovim velikim romanima. Sâm Crnjanski je za to delo rekao da je „i roman, i putopis, i memoari, i poezija, i pamflet”.[43] Rukopis prvog romana Miloša Crnjanskog — „Sin Don Kihotov” — nažalost je izgubljen. (Pisac ga je bio poslao časopisu „Brankovo kolo”.) Po „Romanu o Londonu” snimljena je 1988. istoimena mini serija. Memoari Embahade (1983) Embahade obuhvataju vreme od 1928. do 1945. godine, kada je pisac bio u poslanstvu u Berlinu, Rimu i Londonu. U prologu Crnjanski je naveo da su to njegove `beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet`, već da su to uspomene pisca - očevica `o dobu koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota`. Drame Maska (1918) Konak (1958) Nikola Tesla (1967) Pored toga, objavio je nekoliko knjiga reportaža i dve antologije lirike istočnih naroda. Firma Catena Mundi je izdala knjigu novinski članaka - Politički članci 1919-1939. Nameštaj Miloša Crnjanskog „Roman o Londonu” preveden je na više jezika među kojima su: francuski COBISS.SR 45830407, rumunski COBISS.SR 187531783, poljski COBISS.SR 112573196, mađarski COBISS.SR 72968967, češki COBISS.SR 15790604, ruski COBISS.SR 3545862, slovenački, makedonski, a prevod na engleski jezik je u pripremi za 2020. godinu.[44] Izdanja sabranih i izabranih dela[uredi | uredi izvor] Sabrana dela, knjige I-II, Narodna prosveta, Beograd (1930) Sabrana dela, knjige I-X, Prosveta, Beograd (1966): Seobe I-III, Poezija (Lirika Itake i komentari, Antologija kineske lirike, Pesme starog Japana, Lament nad Beogradom), Proza, Putopisi, Kod Hiperborejaca I-II, Drame (Maska, Konak, Tesla) i Eseji Izabrana dela, knjige I-IV, Svjetlost/Naprijed/Prosveta, Beograd (1967):Pesme-Putopisi-Eseji, Dnevnik o Čarnojeviću i druge proze, Seobe I-II Izabrana dela, knjige I-II, Matica srpska/Srpska književna zadruga, Beograd (1972): Lirika-Proza-Eseji, Serbia-Seobe-Lament nad Beogradom Izabrana dela, jedan tom, Parnas Book, Valjevo (2007): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog Sabrana dela, knjige I-XVI, Štampar Makarije, Beograd (2008): Roman o Londonu I-II, Seobe, Druga knjiga Seoba I-II, Lirika Itake i komentari, Knjiga o Mikelanđelu, Kod Hiperborejaca I-II, Drame, Eseji, Embahade 1-3, Embahade 4, Sveti Sava-Dnevnik o Čarnojeviću-Pripovedna proza, Politički spisi, Putopisi Izabrana dela, jedan tom, Leo Commerce, Beograd (2011): Seobe-Roman o Londonu-Dnevnik o Čarnojeviću-Kod Hiperborejaca-Sveti Sava-Poezija-Crnjanski o nacionalsocijalizmu-Ideje Miloša Crnjanskog-Život i dela Miloša Crnjanskog

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice se odvojile od tabaka, fali poslaednja stranica br 57. Miloš Crnjanski (Čongrad, 26. oktobar 1893 — Beograd, 30. novembar 1977) je bio srpski književnik i jedan od najznačajnijih stvaralaca srpske literature XX veka. Istakao se kao pesnik, pripovedač, romansijer i publicista. Bavio se i likovnom kritikom. Ubrajan je i među 100 najznamenitijih Srba. Crnjanski je rođen 26. oktobra 1893. godine u Čongradu,[1] u Austrougarskoj (danas Mađarskoj), u osiromašenoj građanskoj porodici. Otac Toma bio je niži činovnik (opštinski beležnik) koji je zbog svog temperamentnog zastupanja srpske manjinske politike „prognan“ iz Banata, iz Ilandže (koju je Crnjanski nazivao Ilančom, po njenom starom nazivu) u Čongrad, koji je po Crnjanskom bio neka vrsta `tadašnjeg činovničkog Sibira`.[2] Majka mu se zvala Marina Vujić i bila je rodom iz Pančeva.[3] Crnjanski su stara sveštenička porodica u Ilandži, čije se parohovanje završava sa pop Jovanom, sinom pop Dimitrija.[4][5] Mali Miloš kršten je u pravoslavnoj crkvi Sv. Nikole u Sentešu, u `srcu Mađarske`,[6] a kum je bio Rumun, Lerinc Pinće.[7] Detinjstvo i školovanje Miloš Crnjanski je od 1896. godine odrastao u Temišvaru, u patrijarhalno-rodoljubivoj sredini koja će mu kult Srbije i njene prošlosti usaditi u dušu kao najdražu relikviju. Najdublje i najtrajnije senzacije svojih dečjih i dečačkih godina doživljavao je u tipično srpskim nacionalnim i verskim sadržajima: crkvena škola, ikona Svetoga Save, tamjan, pravoslavno srpsko groblje sa ritualom sahrane i zadušnica, večernje priče i pesme o Srbiji, hajdučiji i nabijanju na kolac — sve se to u dečakovim emocijama pretvaralo u trajan nemir i nepresušan izvor nada, radosti, sumnji, razočaranja i podizanja. Miloš Crnjanski je osnovnu školu završio u srpskoj veroispovednoj školi kod učitelja Dušana Berića u Temišvaru. Maturirao je u temišvarskoj gimnaziji kod katoličkih fratara pijarista. Po vlastitim rečima, bio je osrednji đak do očeve smrti, odnosno do petog razreda gimnazije, a tada se rešio `da ubuduće bude među prvima`, što je i ostvario. U leto 1912. odlazi u Opatiju, a potom se upisuje u riječku eksportnu akademiju. Igrao je fudbal u klubu `Viktorija` na Sušaku (istočni deo Rijeke).[2] Godine 1913. upisao je studije medicine u Beču koje nikada nije završio. Prvu pesmu „Sudba“ Crnjanski je objavio u somborskom dečjem listu „Golub“ 1908. godine. 1912. u sarajevskoj „Bosanskoj vili“ štampane je njegova pesma „U početku beše sjaj“. Prvi svetski rat Vest o ubistvu austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda zatekla ga je u Beču. Na samom početku Prvog svetskog rata Crnjanski je doživeo odmazdu austrijskih vlasti zbog Principovih revolverskih hitaca u Sarajevu, ali umesto tamničkog odela obukli su mu uniformu austrougarskog vojnika i poslali ga na galicijski front da juriša na Ruse, gde je uskoro ranjen. Veći deo vremena od 1915. iz tih tragičnih ratnih dana Crnjanski provodi u samoći ratne bolnice u Beču, više uz miris jodoforma nego baruta, da bi se tek pred sam kraj rata obreo i na italijanskom frontu. U njegove uspomene neizbrisivo su se utisnuli prizori ratne pustoši. „... Front, bolnice, pa opet front, i ljubavi, svuda ljubavi, za hleb i za šećer, sve mokro, sve kiša i blato, magle umiranja” — to su bila viđenja života u kojima je sazrevao mladi Crnjanski. Godine 1916, radi u Direkciji državnih železnica u Segedinu. Sledeće godine je vraćen u vojsku i prekomandovan u Komoran i Ostrogon. U Beču 1918. upisuje Eksportnu akademiju, što je bila davnašnja želja njegovog ujaka, koji umire `malo pre toga`.[2] Trideset miliona nedužnih mrtvih ljudi našlo je mesta u antiratnim stihovima ovog nesrećnog mladog ratnika koje je on iz rata doneo u svojoj vojničkoj torbi, prvo u Zagreb, a zatim u Beograd, gde se najduže zadržao. Godine 1919. u Beogradu se upisuje na Univerzitet gde studira književnost i uređuje list „Dan“. Crnjanski od tada živi kao povratnik koji se, kao nesrećni Homerov junak, posle duge odiseje vraća na svoju Itaku. Međutim, dok je Odisej znao da sačuva bodrost duha i životnu čvrstinu, Crnjanski se, sa čitavom svojom generacijom, vratio u razorenu domovinu sa umorom i rezignacijom. „U velikom haosu rata — govorio je mladi pesnik — bio sam nepokolebljiv u svojim tugama, zamišljenosti i mutnom osećanju samoće”. I u svojim ratnim i poratnim stihovima, ovaj umorni povratnik iskreno je pevao o svojoj rezignaciji i izgubljenim iluzijama. Iz tog potucanja po krvavim svetskim ratištima Crnjanski se vraća mislima o nužnosti rušenja lažnog mita o „večitim“ vrednostima građanske etike. I u poeziji i u životu on živi kao sentimentalni anarhist i umoran defetist koji sa tugom posmatra relikvije svoje mladosti, sada poprskane krvlju i poljuvane u blatu. Osećao se tada pripadnikom naprednih društvenih snaga i glasno se izjašnjavao za socijalizam, ali njegovo buntovništvo iz tih godina bila je samo „krvava eksplozija“ nekog nejasnog društvenog taloga donesenog iz rata. Književno stvaranje Miloša Crnjanskog u tom periodu bilo je krupan doprinos naporu njegove generacije da se nađe nov jezik i izraz za nove teme i sadržaje. Govoreći o literarnom programu svoje pesničke generacije, on je pisao: „Kao neka sekta, posle tolikog vremena, dok je umetnost zančila razbibrigu, donosimo nemir i prevrat, u reči, u osećaju, mišljenju. Ako ga još nismo izrazili, imamo ga neosporno o sebi. Iz masa, iz zemlje, iz vremena prešao je na nas. I ne dà se ugušiti… Prekinuli smo sa tradicijom, jer se bacamo strmoglavo u budućnost… lirika postaje strasna ispovest nove vere.” Potpuno novim stihom i sa puno emocijalne gorčine on je tada kazivao svoj bunt, opevao besmislenost rata, jetko negirao vidovdanske mitove i sarkastično ismevao zabludu o „zlatnom veku“ koji je obećavan čovečanstvu. Snagom svoje sugestivne pesničke reči on je mnoge vrednosti građanske ideologije pretvarao u ruševine, ali na tim ruševinama nije mogao niti umeo da vidi i započne novo. Crnjanski je i u stihu i u prozi tih poratnih godina bio snažan sve dok je u njemu živeo revolt na rat. Godine 1920, upoznaje se sa Vidom Ružić sa kojom će se 1921. i venčati. Ona je bila ćerka nekadašnjeg ministra prosvete Dobrosava Ružića.[8] Iste godine Crnjanski sa Vidom odlazi u Pariz i Bretanju, a u povratku putuje po Italiji. 1922. je bio nastavnik u pančevačkoj gimnaziji, iste godine je stekao diplomu na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Saradnik uglednog lista „Politika“. Istovremeno, izdaje „Antologiju kineske lirike“ i novinar je ulistu „Vreme“. 1927. u „Srpskom književnom glasniku“ izlaze prvi nastavci njegovog romana „Seobe“. U septembru 1926. kao urednik časopisa „Naša krila“ izazvao je na dvoboj Tadiju Sondermajera.[10][11] Godine 1928,1929. je ataše za štampu pri Ambasadi Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. Na njegov poziv nemačku prestonicu posećuje njegov prijatelj književnik Veljko Petrović. Godine 1930, za roman „Seobe“ dobija nagradu Srpske akademije nauka. Sledećih godina putuje brodom po Sredozemnom moru i izveštava iz Španije. Godine 1934. pokrenuo je list „Ideje“ u kome je između ostalog pisao o Svetom Savi.[12] List je sledeće godine prestao da izlazi.

238 str A5 Ivan Ivanović je tvrdio da Udba 1993. nije imala preča posla od konfiskacije “Ukletog Srbijanca”! Dok Boru srbofobični fanovi ushićeno nazivaju “boljim od dva Ćosića”, potencirajući animozitet prema prezimenjaku Dobrici, kada se pomene Ivan Ivanović, većem dijelu savremene srpske javnosti prvo pada na pamet TV voditelj iz Beograda. Šteta što je tako, jer isto ime i prezime nosi i pisac koji je u vrijeme SFRJ zaista bio disident i stradalnik. Za razliku od mnogih koji se pozivaju na takav status, iako su se provukli neokrznuti kroz neslobode tog vremena. I ne samo to – osim davne subverzivnosti, Ivanović je bio i umjetnički uvjerljiv. To mu nije pomoglo 1972. godine, kada je zbog svog prvog romana “Crveni kralj” osuđen na 24 mjeseca zatvora. Način na koji je pisao o fudbalu i socijalizmu nije bio smiješan tadašnjim čuvarima poretka. Objavio je1982. još jedan zapažen roman, “Arizane”. Deceniju kasnije, dočekao je kraj dotadašnjeg sistema. Istovremeno, počinju postjugoslovenska previranja u Srbiji i pucnjava preko Drine. Na ove izazove Ivanović reaguje dezorijentisano, mada sa drugačijim predznakom od Bore Ćosića. Autor “Crvenog kralja”, koji je kao uzroke svog ispaštanja u bivšoj državi javno označio ličnu antikomunističku orijentaciju i činjenicu da je sin četničkog komandanta iz Drugog svjetskog rata, nije primjetio da se vremena mijenjaju. Do 1993. završio je roman “Ukleti Srbijanac”, unoseći, prema vlastitom priznanju, u glavnog junaka knjige Rastislava Jugovića mnoštvo autobiografskih elemenata. Za Ivanovića, ključna odrednica ove knjige je njen antiratni naboj. Ali, uz potpuno odsustvo svijesti o tome da je daleko više istinskog pacifizma bilo u rovovima srpskih boraca na Ozrenu ili Dinari nego na transparentima “Žena u crnom” sa beogradskih trgova. Takođe, Jugoviću/Ivanoviću bilo je važno da takav gard u romanu predstavi kao autentični srpski patriotizam, a ne kao nastavak iluzija o “bratstvu i jedinstvu”. Ipak, kao i u sličnim političkim istupima inače sjajnog pisca Dragoslava Mihailovića, čitava Ivanovićeva zamisao skliznula je do bizarnog sistema vrijednosti u kojem je patriotizam rezervisan samo za sunarodnike koji govore ekavicu. Drugim Srbima, koji se služe ijekavicom, namijenjena je distanca, pa i prezir. Tako je poštovalac četničkih tradicija od 1941. do 1945. stigao do neobičnog ubjeđenja da bi Draža Mihailović, da je bio živ, u ratovima devedesetih postao član Helsinškog odbora Sonje Biserko. Zagovarajući ovaj paradoks, Ivan Ivanović nastavio je da opisuje sebe kao “suvišnog pisca” u Srbiji, iako ga to nije spriječilo da, nakon 5. oktobra, kao kadar Srpskog pokreta obnove, provede tri godine na solidnoj sinekuri u Ministarstvu kulture iste te države. Šta kad Udba nema preča posla? U njegovom slučaju, žalosne političke kontroverze pratilo je karikaturalno objašnjenje sudbine “Ukletog Srbijanca”. Ivanović tvrdi da je, sticajem okolnosti, sa poznatim, sada pokojnim estradnim menadžerom Rakom Đokićem, postigao dogovor da mu on objavi roman u Novom Sadu. – Na scenu je ponovo stupila Udba, ovoga puta u službi novog srpskog vladara. Bilo je dovoljno da DB pozove izdavača na informativni razgovor i predoči mu šta ga sve čeka ako ne stopira roman, progon zbog utaje poreze i slično, pa da uništi ceo tiraž od 4000 primjeraka – opisao je Ivanović situaciju. Autor nikad nije suvislo objasnio misteriozni put navodno “bunkerisane” knjige do knjižara – gdje je nije bilo u izobilju, ali se nije mogla tretirati ni kao raritet. Bez obzira na kasniju odstupnicu u vidu rečenice o “dvojici vještih trgovačkih putnika koji su spasili 100 primjeraka”, izvjesno je da je ova teorija u domenu naučne fantastike. Prije svega, zato što počiva na promašenoj ocjeni da je bilo koji političar tog vremena, od najuticajnijeg do najmarginalnijeg, smatrao relevantnom ili opasnom bilo kakvu knjigu, uključujući i “Ukletog Srbijanca” Ivana Ivanovića. Tu više uopšte nije važan odnos prema vladavini Slobodana Miloševića. Jer, katastrofalne ili apologetske ocjene tog perioda, svejedno, ne mijenjaju činjenicu da je 1993, u vrijeme totalne stihije u Srbiji i regionu, sa turbo-folkomkao dominantnom “zabavom miliona”, piscima preostalo tek puko lamentiranje nad kletom sudbinom u kojoj se “po njima ništa neće zvati”. Ni tada, ni sada, ovakav rasplet ne bi promijenio čak ni imaginarni udruženi stvaralački poduhvat Andrića, Dostojevskog i Foknera “u šest ruku”. Takav efekat pogotovo nemaju neistine Ivana Ivanovića i Bore Ćosića, različite po motivima, ali, bez obzira na falsifikovanje realnosti, podjednako dirljive zbog utopijske vjere u moć i uticaj pisane riječi, koja nikada više neće imati domete kao u danima njihove mladosti. (tekst preuzet sa NSPM) Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj” koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić. Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“ Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša. Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen. Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu. Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje. Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac. Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine. Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. U legatu se nalazi 821 monografska publikacija, od čega je dve trećine potpisano sa posvetom autora, 165 primeraka periode i 121 predmet za posebne fondove. Legat obuhvata Ivanovićevu arhivu, rukopise, isečke iz novina i mnogobrojna dokumenta koja se odnose na progon i sudske procese koji su se u više navrata vodili protiv njega. U legatu se nalazi originalno sudsko rešenje o zabrani knjige `Crveni kralj` te odluke o izbacivanju sa posla povodom objave knjige. Nakon čina zabrane različito su reagovale Ivanovićeve kolege pisci. Tako Borislav Pekić šalje pismo podrške i izražava protivljenje cenzuri i gušenju sloboda pisca. Njegovo pismo kao i korespondencija vođena povodom procesa, takođe su deo legata. Ivanović je u svoj legat ostavio i antiratnu knjigu „Ukleti Srbijanac” koja nije bila po volji vlasti u Srbiji sa početka devedesetih, tako da je tek mali broj primeraka knjige štampan u ograničenom tiražu i sačuvan, dok je ostatak tiraža verovatno završio u starom papiru. Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) *Ukleti Srbijanac (1993)* Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005) Њ02

Odlično stanje Bogato ilustrovano Балет је театарски облик игре који је почео да се развија у западној Европи током ренесансе (1300—1600). Балетска техника се састоји од стилизованих покрета и ставова који су развијени током векова у тачно одређен, иако донекле променљив, систем назван академски балет (франц. danse d’école). Сама реч балет означава и музичко дело у којем се користи играчка техника као главни начин изражавања радње. Оваква дела су често, али не и увек, праћена сценографијом и костимима. Сцена из балета „Дон Кихот” Балерине на слици Едгара Дега Балет Иако се сматра да је балет музичко-сценско дело које се користи само покретом, све чешће је да се уз оркестарску музику користи и солистичко или хорско певање (нпр. балет Грк Зорба познатог грчког композитора Микиса Теодоракиса). Врсте и форме балета Уреди Као и остали плесови, балет може бити групни наступ или соло извођење.[1] Постоје балети с радњом или без ње, те и музика програмска или апсолутна. Играчи каткад тумаче и апсолутну музику програмски. Садржај једног балета (нпр. Петрушка Стравинског) се може упоредити са опером. Радња се најрадије одвија тако да долази до смењивања солистичких партија, дуета (француски pas de deux) и групних наступа. Као епизода, балет се јавља и у опери, било без икакве везе с радњом (као у Травијати Ђузепеа Вердија) било да је уткан у збивање (на пример Баханал у Вагнеровом Танхојзеру). Балет као темељни плесни покрет Уреди Балет је једна од најстаријих плесних техника која је темељ свим осталим плесним стиловима. Балет карактеришу строге форме тела и отворени положај стопала, што значи да је цела нога заротирана из кука према споља за 90 ступњева. Балетна техника не познаје употребу силе и наглих покрета. Сви покрети морају бити контролисани и не смeју се изводити са згрченим мишићима, већ истегнутим у даљину. Елементи који се увежбавају су велики и мали чучњеви, истезање и дизање ногу, рад стопала, различити нагиби и ротације тела, различите врсте окрета (пируете) и скокова који се могу изводити из великога или малог чучња, с обе или једне ноге и сл. Балет није само за професионалце, већ је и изврсна активност за рекреативце. Разлика између рекреативног и професионалног бављења плесом је само у томе што рекреативци изводе мање компликоване елементе. Рекреативци такође не морају да имају степен отворености до пуних 90 степени, већ онолико колико то допуштају индивидуалне природне предиспозиције тела. Развој балета Уреди Балетне ципеле En pointe. Први почеци савременог балета јављаљу се у Италији у 15. веку одакле средином 16. века прелазе у Француску. Балет се усавршио у Француској, одакле се проширио и у друге земље. У почетку развоја, плесне сцене изводили су маскирани играчи, а касније се развио дворски балет као јединство игре, вокалне и инструменталне музике и говорног текста. Оснивањем балетских школа, од 1661. године почиње историја класичног професионалног балета у коме се инсистира на чистоти покрета и виртуозитету, изражајности, пантомими и лирској осећајности. То је заменило дотадашње строго конвенционалне геометријске покрете и немотивисан ток играчке радње. Романтични балет, инспирисан бајкама и легендама, интерпретиран је класичном балетском техником у коју све више улазе елементи темпераментних народних игара. До 1720-их година балет је почео да се приказује у операма широм Европе. Женски костими су постали лакши од тешких дворских костима, и ципеле са високим потпетицама су замењене нежним ципелицама које су дозвољавале слободније покрете. Подсукња, претеча хеланки, је постала саставни део костима како су сукње постајале све краће да би се показале ноге. У току времена сукње су се подизале колико су могле, да би на крају кулминирале у облику пачке. Увођење шпиц-патика у балет, које су давале потпору ногама и стопалима, дозволило је балеринама да се подигну на врхове прстију, што је помогло да се створи илузија одупирања гравитацији. Свако време ствара своју уметност. Тако се у наше доба уз класичан балет, који се и даље негује, развио модеран балет. Он тражи слободније и богатије покрете тела, који могу изразити мноштво мисли, осећања и тежњи данашњег човека и његовог живота. Почетком 20. века Сергеј Дјагиљев окупља младе кореографе и музичаре стварајући модеран балет који тежи јединству покрета и музике. Користећи естетске компоненте класичне балетске технике, древних и модерних народних и друштвених игара, савремени балетски израз има широк одјек: од играчког егзибиционизма преко усавршвања класичног академизма до револуционарних балета са идеолошком садржином. Звања балетских уметника Уреди Примабалерина асолута - највише звање за интерпретаторку класичног балета, додељено неколико пута у историји балетске уметности Бојана Жегарац и Константин Костјуков Примабалерина (жене) / првак балета (мушкарци) - најквалитетнији солисти трупе, који играју улоге првог фаха Солиста - балетски уметник (уметница) који изводи прве и друге улоге у представама или солистичке деонице (нумере) Ансамбл (мушки и женски) - балетски играчи који играју заједничке сцене, без појединачних деоница Термини у балету Уреди Кореографија - играчка уметност у целини коју изводи играч (балерина/балетан) или формација - група плесача. Дивертисман - концертни програм састављен од игара различитих по жанру и карактеру. Најпознатији и најизвођенији класични балети Уреди Сцена из балета „Лабудово језеро” „Лабудово језеро”, „Успавана лепотица”, „Ромео и Јулија”, „Дон Кихот”, „Пепељуга”, „Петрушка”, „Охридска легенда” и многи други. Балетски композитори Петар Иљич Чајковски Лабудово језеро Крцко Орашчић Успавана лепотица Адолф Адам Жизела Чезаре Пуњи Есмералда Лудвиг Минкус Дон Кихот Бајадера Лео Делиб Копелија Силвија Микис Теодоракис Грк Зорба Балет у Србији Стеван Христић Охридска легенда Зоран Мулић Вечити младожења Избирачица Референце Литература Balet Ples Igra Istorija teorija Knjige knjiga o baletu plesu igrama