Mek povez - 275 strana NEOPRESS BEOGRAD 2018 Korice sa vidljivim znacima korišćenja - trag presavijanja Unutrašnjost dobro očuvana - bez pisanja i podvlačenja Stanje kao na fotografijama 2 - 1

Lečenje kokosovim uljem - Brus Fajv Prevencija i lečenje uobičajenih zdravstvenih problema kokosom Latinica, broširani povez, format 21x15, strana 230, ilustrovano Stanje odlično - kao nova, bez posvete i bilo kakvih tragova olovke.

Odlično stanje Taschen Frenk Lojd Rajt (engl. Frank Lloyd Wright; Ričlend Senter, 8. jun 1867 — Finiks, 9. april 1959) bio je američki arhitekta, dizajner enterijera, pisac i predavač koji je dizajnirao više od 1000 objekata, od kojih su 532 realizovana.[1] Rajt je verovao u oblikovanje struktura koje su u harmoniji sa ljudskom prirodom i okolinom, svoju stvaralačku filozofiju je nazvao organska arhitektura. Ova filozofija je najbolje predstavljena Kućom na vodopadu Folingvoter (1935), koja je prozvana kao najbolje delo američke arhitekture svih vremena.[2] Bio je vodeća ličnost Prerijske škole (Prairie School ), pokreta u arhitekturi i razvoju koncepta tzv. Usonijan kuće. Njegove vizije urbanog planiranja u Sjedinjenim državama su ostavile jedinstven trag. Pored svojih kuća, Rajt je dizajnirao originalne i inovativne kancelarije, crkve, škole, nebodere, hotele, muzeje i druge strukture. Često je dizajnirao i unutrašnje elemente za ove zgrade, uključujući i nameštaj i vitraž. Rajt je napisao 20 knjiga i mnogo članaka i bio je popularni predavač u Sjedinjenim Državama i u Evropi. Rajt je 1991. godine priznat od strane Američkog instituta arhitekata kao `najveći američki arhitekt svih vremena`.[2] Njegov živopisni lični život često je bio i povod za novinske naslove, (najviše je istican nedugo posle početka Prvog svetskog rata zbog požara 15. augusta 1914. Rajtov život iz sna u usponu karijere prekinut je brutalno strašnom tragedijom. U Taliesin studiju dok je Rajt radio u Čikagu, Julian Karlton, sluga sa Barbadosa koji je bio mentalno nestabilan i koji je bio zaposlen nekoliko meseci ranije, zapalio je stanove Taliesinu i ubio sedam ljudi sekirom. Ubijeni su Mama Bortvik Čejni; njeno dvoje dece: Džon i Marta; David Lindblom, baštovan; nacrtnik Emil Brodel; Tomas Bunker, radnik i Ernest Veston, sin Rajtovog tesara Viljema Vestona, koji je i sam ranjen, ali je preživeo). Ona zbog koje je Talijesin i podignut ... nestala je, zapisao je Rajt kasnije, bio je to životni udarac od kojeg se četrdesetsedmogodišnji arhitekta nikada nije u potpunosti oporavio. Rajt je neretko pominjan u štampi i zbog njegovog burnog braka i razvoda sa drugom suprugom Miriam Noel koja je ušla u njegov život kada mu je pomoć bila najpotrebnija. Tek posle je otkrio njenu tešku ličnost, zavisnost od morfijuma i drugih ljudi. I njegova veza sa trećom suprugom Olgom Lazović Hinzenburg, koju je oženio 1928. bivala je pominjana u štampi. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo[uredi | uredi izvor] 1982 Frank Lloyd Wright Half-Ounce Gold Medal (obv) Frenk Lojd Rajt je rođen kao Frenk Linkoln Rajt u farmerskom (poljoprivrednom) gradu Ričlend Senter u državi Viskonsin. Bio je prvo dete Viljema Kerija Rajta i Ane Lojd Džouns Rajt. Vaspitan je u prilično siromašnoj porodici među mnogim evropskim izbeglicama koji su slobodu tražili u Novom svetu. Amerika je evropskim doseljenicima nudila mogućnost novog početka. Njegov otac, Viljem Keri Rajt (1825 – 1904), bio je lokalni govornik, učitelj muzike, povremeni advokat i putujući sveštenik, njegova porodica je tvrdila da su potomci Viljema Osvajača. Viljem Rajt sreo je i oženio Anu Lojd Džouns (1838 – 1923), okružnu školsku učiteljicu. Upoznao je Anu prethodnih godina kada je bio u službi kao viši inspektor za škole u okrugu Ričlend. Potom je ona živela pod zakupom u Rajtovoj kući dok je njena porodica živela u to vreme u Ber Kriku, nadomak Loun Roka i gradila kuće u Dolini. Venčali su se u avgustu 1866 . nakon smrti Viljemove prve žene Parmelije. Prvobitno iz Masačusetsa, Viljem Rajt je bio baptistički sveštenik, ali se kasnije pridružio ženinoj porodici u unitarističku religiju. Ana je bila član velike, uspešne i dobro poznate unitarističke porodice Lojd Džounsovih, koji su iselili iz Lendisula u Velsu i došli u Ameriku sa sedmoro dece 1844. godine u Spring Grin u Viskonsinu. Lojd Džounsovi su počeli da kupuju zemljište već 1852. godine nadomak Spring Grina, u blizini Medisona i pored reke Viskonsin. Krajem Američkog građanskog rata, 1864. godine Lojd Džounsovi su se naselili u području koje je kasnije dobilo naziv Dolina pobožnih Džounsovih. Frenkovo prvobitno srednje ime Linkoln bilo je rasprostranjeno ime za decu u to vreme. Njegov otac Viljem je u aprilu 1865. godine u Loun Roku (Viskonsin) održao hvaljen posmrtni govor posle ubistva predsednika iz vremena Američkog građanskog rata, Abrahama Linkolna . U maju 1867. Ana i Viljem su se preselili u Ričlend Senter gde je novorukopoloženi sveštenik Viljem nadgledao podizanje novog zdanja Centralnog baptističkog udruženja. Mesec dana kasnije rodio im se sin Frenk, narednih godina dobio je i sestre Džejn i Meginel. Mladom Frenku je prvo okruženje bilo pastoralno, poljoprivredno obrazovano i izuzetno keltski i velški tradicionalno. Rajtova porodica se selila pet puta u narednih deset godina, kada je on imao dve, četiri, šest, sedam i deset godina. Živeli su u Makgregoru u Ajovi, na reci Misisipi, u Potaketu na Rod Ajlendu, u Eseksu u Konektikatu, Vejmutu u Masačusetsu i napokon u Medisonu u Viskonsinu. Sedamdesetih godina devetnaestog veka cela zemlja je bila u ozbiljnoj ekonomskoj krizi. U Rajtovim prisećanjima na odrastanje pominje se siromaštvo, život u malom prostoru s još mnogo ljudi. Ipak, i u takvim okolnostima rano je naučio da čita i piše. Bio je preplavljen uticajima iz književnosti, poezije, filozofije i muzike. Na putu do škole sa sobom je nosio džepna izdanja Šekspirovih komada. Odrastao je na tekstovima i učenjima Amerikanaca kao što su Vitman, Toro[potrebna odrednica] i osnivač američke filozofije transcendentalizma Ralf Valdo Emerson. Čitao je Bajrona, Šelija i Blejka. Rastao je okružen tradicijom unitarijanske vere koja se suprotstavljala ropstvu i bila povezana sa tadašnjim istaknutim ličnostima kao što su pisci Henri Džejms i filozof-psiholog Vilijam Džejms. Bio je okružen muzikom, posebno Bahom i Betovenom , kroz svakodnevne uticaje njegovog oca koji je svirao Bahove horske komade na orguljama u crkvi, dok je mladi Frenk pumpao meh orgulja. Tokom večeri je na kućnom klaviru svirao Betovenove sonate. U ranom detinjstvu, često bih zaspao uz Betovenove sonate, pisao je Rajt. Za osamnaest godina života sa svojim ocem razvio je duboku i trajnu ljubav prema muzici. Iako je celog Rajtovog odrastanja porodica živela u siromaštvu u kući je uvek bio klavir. Rajtova ljubav prema čitanju bila je povezana i sa rano iskazanim interesovanjem za proces štampanja i tipografije kao i interesovanjem za pronalazaštvo i crtanje. Bio je zainteresovan i za industrijsku revoluciju; otuda njegovo kasnije poznavanje industrijskih alata i metoda. U sprezi sa humanim vrednostima i dubokoj ljubavi prema prirodi bile su to osnove na kojima je nastalo njegovo kasnije delo. Svi ovi elementi bili su presudni za njegov rad. Jedan od Anine braće bio je Dženkin Lojd Džouns, koji je postao značajna ličnost u širenju unitarističke religije u zapadnim Sjedinjenim državama. Oboje Rajtovih roditelja bili su pojedinci s jakom voljom, sa osobenim zanimanjima koje su oni preneli na njega. Ipak, u većini napisa Rajt ne posvećuje previše prostora uticaju njegovog oca a ističe majčinu tvrdnju da je ona jedinog sina predodredila da bude arhitekta. Prema navodu i iz njegove biografije tvrdio je da je majka bila ta koja je odredila njegovu profesiju. Dok je bila trudna odlučila je da će sin kojeg će roditi stasati u velikog arhitektu. Tokom ranog detinjstva vaspitavala ga je u skladu s tom odlukom. Okružila ga je prirodnim lepotama. Ona je uredila njegovu dečiju sobu sa grafikama engleskih katedrala iscepljenim iz časopisa, hrabrila je njegove maloletničku ambiciju. Visok ugled u porodici Džounsovih je imao njen najstariji brat Tomas, samouki drvodelja i zidar. Porodica je otišla u Vejmut u Masačusets 1870. gde je Viljem bio sveštenik maloj grupi vernika. Godine 1876, Ana i njene sestre učiteljice Nel i Džejn su posetila izložbu povodom Stogodišnjice američke nacije u Filadelfiji i primetila je jedan izloženi komplet obrazovnih igara nemačkog pedagoga Fridriha Frebela. Ana, stručni učitelj, bila je uzbuđena tim programom i upoznale se sa instrukcijama za vaspitače koje je osmislio Frebel. Po povratku iz Filadelfije Ana je u Bostonu kupila komplet Frebelovih poklona da bi ih koristila za vaspitanje svoje troje dece. Rajt je imao već devet godina kada je njegova majka počela da mu daje Frebelove poklone i primenjuje prateće edukativne metode. Komplet, zvan ``Frebelovi pokloni``, je utemeljio Rajtov inovativni zabavno-nastavni program. Kada je njegova majka shvatila da crtanje i projektovanje postaju Rajtova preovladavajuća interesovanja, smatrala je da treba da uvede i nešto novo u njegovom ranom razvoju. Mladi Frenk se na Frebelove igračke zalepio s velikom strašću. Proveo je mnogo vremena u igri sa elementima iz Frebelovog kompleta. Bili su to geometrijski oblici i koji su mogli da se smontiraju u raznolikim kombinacijama u obliku trodimenzionalnih kompozicija. Evo kako Rajt opisuje, u njegovoj autobiografiji, uticaj ovih vežbi na njegov pristup dizajnu: Nekoliko godina sam strpljivo pronalazio na maloj zabavnoj tablici... i igrao se... sa kockom, loptom, trouglom – ovi ravni drveni komadi uglačanih javorovih kocki... su sve među mojim prstima u tim danima... Mnoge njegove kasnije zgrade ističu se geometrijskom čistotom. Frebelova metodika bila je široko rasprostranjena u Evropi od 1860. do 1920. godine. Rajtova porodica finansijski se naprezala u Vejmutu i vratila se u Spring Grin u Viskonsin, gde ih je materijalno podržao Lojd Džounsov klan i pomogao Viljemu da pronađe zaposlenje. Nastanili su se u Medisonu, gde je Viljem podučavao muzičke lekcije i služio kao sekretar u novoformiranom Unitarnom udruženju. Anin i Viljemov brak se vremenom pogoršavao zbog nomadskog života i stalnog nedostatka prihoda. Viljam se i nakon povratka u Medison 1877. godine opet počeo da bavi nizom očigledno neprofitabilnih zanimanja dok je Ana je zahtevala veću finansijsku podršku nego što je on mogao da pruži. Ana je bila nesrećna neko vreme zbog Viljemove nesposobnosti da izdržava porodicu i tražila je od njega da ih napusti. Ona je 1883. prestala da ispunjava svoje bračne obaveze. Posle je Viljem poveo parnicu protiv Ane za nedostatak fizičke naklonosti. Pored toga, Ana je favorizovala svoju decu i zapostavljala decu iz prvog Viljemovog braka. Nakon sve većih tenzija i sukoba Viljem je postepeno počeo da se povlači iz porodice. Do razvoda Frenkovih roditelja došlo je 1885. ubrzo pošto je on navršio 14 godina. Frenk je prihvatio majčinu verziju događaja tvrdeći da njegov otac više nije želeo da bude član porodice. Viljem je napustio Viskonsin posle razvoda i Rajt je tvrdio da nikada nije video svog oca ponovo niti je prisustvovao Viljemovoj sahrani u Loun Roku 1904. godine. (Ipak, narednih godina povremeno je posećivao njegov grob.) Posle očevog odlaska u januaru 1886. godine preminuo je i Rajtov deda Ričard, glava familije Lojd Džouns. Njegove neudate ćerke, Nel i Džejn, su nasledile farmu i domaćinstvo i iste godine osnovale su školu Hilsajd houm u novovotvorenoj kapeli unitarijanaca koju su koristile kao privremenu učionicu. Kapela je završena u leto 1886. po projektu arhitekte iz Čikaga Džozef Lajman Silzbi. On je istovremeno, po nalogu Dženkina Lojd Džounsa radio i na nacrtu za novu Crkvu Svih svetih. Rajtu je dozvoljeno nadgledanje radova. Ana je sa svoje troje dece nastavila da živi u Medisonu, u kući na jezeru Mendota, šezdeset kilometara udaljena od Doline Lojd Džounsovih. U to vreme osamnaestogodišnji Frenk menja svoje srednje ime iz Linkoln u Lojd i postaje Frenk Lojd Rajt, u čast porodice njegove majke, Lojd Džounsovih. Kao jedini muškarac u napuštenoj porodici, Rajt je preuzeo finansijsku odgovornost za njegovu majku i dve sestre. Njegova majka Ana je u dogovoru sa svojim bratom Džejmsom Lojdom Džounsom, farmerom koji je živeo u obližnjoj dolini, odlučila da dečak tokom letnjih meseci radi na farmi. Veliki deo Rajtove autobiografije posvećen mladosti ne bavi se obrazovanjem u školi, već obrazovanjem kroz rad na farmi u Spring Grinu. Ta dečačka farmerska iskustva duboko su ukorenila uspomene na snagu prirode, katkad iscrpljujuću. Rajt se prisećao teškog života na farmi, ranog ustajanja i napornog celodnevnog rada, koje je opisao kao neprekidno umaranje. Proveo je osam leta na ujakovom imanju i tamo je iskusio disciplinu kroz duge sate u prirodi koji su na njega uticali snažno i trajno stvorivši kod njega veliku ljubav i poštovanje prema prirodnom redu stvari. Njegov ujak, Dženkin Lojd Džouns u to vreme jedan je od najpoznatijih sveštenika Unitarijanske crkve. On je nedeljom održavao propovedi i čitao odlomke iz klasičnih dela transcendentalizma Emersona i Toroa. Njegov ujak je, pored toga, svakog leta organizovao festival obrazovnog karaktera zvan unitarijanska šotokva koji su posećivale istaknute ličnosti Vilijam Č. Gane, najuticajniji pripadnik Unitarijanske crkve u Čikagu, Suzan Entoni, borac za prava žena... Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na Građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Rani projekti[uredi | uredi izvor] Obrazovanje i rad za Silsbija (1885 – 1888) Rajt je pohađao školu u Medisonu, ali tamo nema dokaza da je ikad završio. Nakon što su prošle godine dečaštva primljen je 1886. na građevinski fakultet Univerziteta Viskonsin u Medisonu kao vanredan student. Tamo se učlanio u Fi Delta Teta udruženje. Dva semestra je radio sa profesorom građevinarstva, Alanom D. Konoverom. Brzo se razočarao sadržajem i tokom studija i pobegao u Čikago tražeći život u arhitekturi. Pre nego što je napustio Medison u Viskonsinu prisustvovao je obrušavanju novog severnog krila stare zgrade državnog Kapitola, za vreme izgradnje. Tokom poslepodneva i večeri spasioci su iz ruševina iskopavali tela ranjenih, umirućih i poginulih. U blizini je stajao mladi Rajt. Mladi su ostajali satima, držeći se za čeličnu ogradu koja je okruživala park, suviše tužni da bi se pomerili, da bi otišli. Užas te slike nikad nije u potpunosti napustio moju svest i ostaje da me opominje do današnjeg dana, pisao je Rajt. Godine 1887. Rajt je napustio fakultet bez uzimanja diplome (premda je prihvatio počasni doktorat iz lepih umetnosti na univerzitetu 1955) . Chicago 1887 Waud Došao je u Čikago da traži zaposlenje. Nakon opustošenja Čikaga u velikom požaru 1871. i posle skorašnjeg brzog porasta stanovništva sledio je i novi brz razvoj. Došavši iz provincije, mladi Rajt, sačuvao je ljubav za kolonijalnu arhitekturu, njenu udobnost i povezanost s pejzažem. Bliske su mu ideje Dž. Raskina, Ežena Viole le Dika i arhitekata s istočne američke obale koji se inspirišu iz tradicija stare džordžijanske arhitekture (Mek Kima, Mejda, Ričardsona). Kasnije se podsetio na njegove prve utiske o Čikagu, bila su to isprljana susedstva, gomile sveta na ulicama i razočaravajuća arhitektura, ipak, bio je odlučan da pronađe posao. Posle razgovora sa nekoliko poznatih firmi, njegovo prvo zaposlenje u Čikagu bilo je u arhitektonskom birou Džozef Limen Silsbi. Rajt je prethodno sarađivao sa Silsbijem – opunomoćen kao crtač i konstrukcijski nadzornik – 1886. na Unitarističkoj kapeli za Rajtovu porodicu u Spring Grinu u Viskonsinu. Sa firmom je takođe radio na dva druga porodična projekta: Crkva svih duša u Čikagu za njegovog ujaka, Dženkina Lojda Džounsa, i školu Hilsajd houm za dve njegove tetke. Drugi crtači koji je radili za Silsbija 1887. bili su buduće arhitekte Sesil Korvin, Džordža V. Maher i Džordža G. Elmsli. Rajt se ubrzo sprijateljio sa Korvin, sa kojim je živeo dok je on izgradio kuću. U autobiografiji, Rajt je ispričao da je on takođe imao kratke radne zadatke u drugom arhitektonskom birou u Čikagu. Osećajući da se priveo kraju njegov rad za Silsbija mladi crtač je dao otkaz i počeo posao kao dizajner u firmi Birs, Klej i Daton. Međutim, Rajt je ubrzo shvatio da on nije bio spreman za dizajn i on je napustio novi posao da bi se vratio kod Džozefa Silsbija – u to vreme uspeva da podigne platu. Premda se Silsbi strogo držao uglavnom Viktorijanske i obnoviteljske arhitekture, Rajt zasniva rad više na gracioznoj živopisnosti kao drugoj struji razdoblja. Još uvek je Rajt težio za većim napretkom u radu. Posle manje od godinu provedenu u Silsbijevoj kancelariji Rajt je saznao da arhitektonska firma Adler i Salivan iz Čikaga traži nekog da pravi završne crteže za enterijer zgrade čikaškog Auditorijuma. Nakon što je radio u nekoliko različitih arhitektonskih biroa u Čikagu ohrabren svojim praktičnim iskustvom koje je stekao potražio je posao kod Luja Salivana. Rajt je pokazao da je sposoban, ostavio je utisak na Luja Salivana dizajnom ukrasa i u dva kasnija kratka razgovora i postao je zvanični šegrt u firmi. Adler i Salivan (1888 – 1893) Rajt nije napredovao kao Salivanov crtač. Pisao je o nekoliko nasilnih i žučnih prepirki koje su se dogodile između njih tokom prvih godina njegovog učenja zanata. Za tu stvar Salivan je pokazao veoma malo obzira. Ipak, Salivan je uzeo Rajta pod zaštitu i dodelio mu veliku dizajnersku odgovornost. Kao čin poštovanja, Rajt se kasnije odnosio prema Salivanu kao Lieber Meister-u, (Dragi majstor). Rajt je takođe napravio sporazum sa kancelarijom nadzornika Pola Muelera. On će kasnije zaposliti Muelera za izgradnju nekoliko njegovih javnih i komercijalnih zgrada između 1903 i 1923. LOOKING SOUTH - Frank Lloyd Wright Home and Studio, 428 Forest Avenue and 951 Chicago Avenue, Oak Park, Cook County, IL HABS ILL,16-OAKPA,5-1 Rajt je oženio 1. juna 1889. njegovu prvu ženu, Ketrin Li Kiti Tobin (1871 – 1959). Upoznali su se oko godinu ranije tokom rada na Crkvi svih duša. Salivan je svojim delom pomogao finansijskom uspehu mladog bračnog para obezbedivši Rajtu sklapanje ugovora za petogodišnje zaposlenje. Rajt je napravio i zahtev više:G. Salivan, ako želite da radim tokom pet godina možete li mi pozajmiti više novca za izgradnju male kuće ? Sa Salivanovih 5000 dolara pozajmice, Rajt je kupio parče zemlje u uglu Čikaga i Forest avenije u predgrađu Oak Park. Postojeća gotska kuća uzeta je za njegovu majku, kuća sagrađena pokraj bila je za Rajta i Katarinu. Prema navodima jednog dijagrama o vestima u firmi iz 1890. u prostoru 17-tog sprata povrh zgrade Auditorijuma Rajt je ubrzo zaslužio privatnu kancelariju do Salivanove. Tu kancelariju delio je sa prijateljem i crtačem Džordžom Elmslijem; bila je iznajmljena od Salivana na Rajtov zahtev. Rajt je postao glavni crtač i upravljao svim radom na stambenom dizajnu u kancelariji. Po propisu, Adler i Salivan nisu dizajnirali ili gradili kuće, ali su obavezali saradnike da po pitanju klijenata obaveštavaju o njihovim značajnim komercijalnim projektima. Rajt je tokom kancelarijskih sati bio zauzet na glavnim zadacima za firmu, dizajn kuća je potisnuo za večernje i prekovremene sate vikendom u njegovom kućnom studiju. Rajtov dizajn po dužnosti bio je često sveden do detalja za projekat Salivanove skice. Tokom ovog vremena, Rajt je radio na Salivanovom bungalovu (1890) i Bungalovu Džejmsa A. Čarnleja (1890) obe u Okean Springsu, u Misisipiju, potom Kuću Beri-Mek Harg (1891) i Kuću Luja Salivana (1892) u Čikagu i više pominjanu Kuću Džejmsa A. Čarnlija (1891) takođe u Čikagu. Od ovih pet saradnji samo dva rada za Čarnlijevu porodicu i dalje postoje. Oak Park Il Walter Gale House1 Kuća Valtera Gejla (1893) je u stilu Kraljice Ane obeležena je trakom prozora i podupiračima verande pokrivene krovom, ona nagoveštava razvoj Rajtove estetike. Uprkos Salivanovom zajmu i prekovremenoj plati, Rajt je bio neprekidno u oskudici. Priznao je da su njegove oskudne finansije bile očekivane zbog njegovih skupih sklonosti ka odelima i vozilima, i izuzetnoj raskoši koju dizajnira u njegovim kućama. Za usložnjavanje problema, doprinela su Rajtova deca –prvorođeni Lojd (rođen 1890) i Džon (rođen 1892) . Za dopunu njegovih prihoda i vraćanje njegovih dugova, Rajt je prihvatio nezavisne zadatke za najmanje devet kuća. Ove prokrijumčarene kuće, kako ih je kasnije nazvao, su dizajnirane u starinskom stilu i u varijacijama po modi kolonijalnog stila kraljice Ane. Ipak, za razliku od preovlađujuće arhitekture perioda, svaka kuća naglasila je jednostavne geometrijske mase i sadržavala obeležja kao što su trake horizontalnih prozora, prigodni podupirači, i otvoren sprat koji su postali upečatljivo obeležje njegovih kasnijih radova. Osam od ovih ranih kuća postoje i danas uključujući Kuću Tomasa Gejla, Kuću Roberta Parkera, Kuću Džordža Blosoma i Kuću Valtera Gejla. Uporedo sa stambenim projektima za Adler i Salivana, Rajt je dizajnirao njegove krijumčarene kuće u njegovom vlastitom vremenu. Salivan ništa nije znao o nezavisnom radu do 1893 kada je prepoznao da je jedna od kuća nedvosmisleno Frenk Lojd Rajtov dizajn. Ova zasebna kuća, izgrađena za Alison Harlan, bila je samo blok od Salivanove kuće u Čikagu u području Kenvud. Geometrijska čistoća kompozicije i balkonski ornament u obliku čipke su istovetne kao kod Kuće Čarnlej. Kako je Rajtov petogodišnji sporazum zabranio svaki spoljašnji rad, incident je podstakao njegov odlazak iz Salivanove firme. Raznolike priče ispričale su potanko prekid odnosa između Salivana i Rajta; čak je Rajt kasnije ispričao dve različite verzije događaja. U Autobiografiji, Rajt je tvrdio da je on bio nesvestan da je s njegove strana rizični poduhvat bio kršenje njegovog sporazuma. Kada je Salivan otkrio prekršaj, on je bio ogorčen i uvređen, zabranio je svaki dalji spoljnii zadatak i uskratio Rajtov imovinski ugovor za njegovu kuću u Ouk Parku. Rajt nije mogao da podnose novo neprijateljstvo od gazde. Mislio je da je situacija bila nepravedna. On je bacio olovku i otišao iz kancelarije Adlera i Salivana, nikad se nije vratio. Dankmar Adler, koji je bio više blagonaklon za Rajtovu delatnost poslao mu je kasnije imovinski ugovor. Prema jednom izveštaju Rajt je imao Cecil Korvinov potpis za nekoliko prokrijumčarenih poslova, što nagoveštava da je Rajt bio svestan njegove nezakonite prirode. Bez obzira na tačan niz događaja Rajt i Salivan nisu se sastali ili govorili dvanaest godina. Prelaz i eksperimenti (1893 – 1900)[uredi | uredi izvor] U zgradi Šiler, koju su sagradili Adler i Salivan, Rajt je 1893. osnovao sopstvenu praksu, svoj privatni arhitektonski biro. Došao mu je i prvi klijent, Vilijem H. Vinzlou, iz River Foresta u Ilinoji. Napustivši Salivana, Rajt se još jače oslanja na tradiciju i projektovanje specifičnih objekata – kuća Vinslov u River Forestu 1893. godine. William H. Winslow House Front Facade Godine 1894. održao je prvu izložbu svojih projekata u Arhitektonskom klubu Čikaga. Potom gradi River forest golf klub 1898. godine i Kuću Huser u Čikagu 1899. godine. (Rad na članku je u toku). Oko 1900. godine zanosi se japanskom arhitekturom i inspirišući se njom uspeva stvoriti građevinski tip kojeg varira u nizu poznatih „prerijskih kuća“. Osnovno je obeležje tih kuća horizontalna raščlanjenost i naglašen plastični motiv krova. Ideja kontinuiranog unutarašnjeg prostora, koju je Rajt razradio već u ranijim objektima, dobila je novu formulaciju u obliku ukrštene osnove koja se sažima u središnjem prostoru (holu) u kojemu je smešten kamin – kuće u Čikagu (1902. godine), Bufalu (1904. godine) i druge. U „prerijskim kućama“ Rajt je stvorio prototip američke rezidencijalne arhitekture, pomirivši tradiciju i potrebu za savremeno oblikovanim prostorom. Istovremeno, nastaju i njegovi prvi objekti u armiranom betonu u kojima kubističkim formama teži ka skulpturalnoj jasnoći volumena i monumentalnosti. Kuća Robi Sa „prerijskim kućama“ jedna je arhitektonska misao bila iscrpljena, i već 1910. godine se javljaju u njegovom radu prvi znakovi krize. Boravak u Evropi 1911. godine nije mu ispunio očekivanja i ostao je praktično bez uticaja na njegov rad. Po povratku gradi vlastitu kuću u Spring Grinu u kojoj prvi put primenjuje razuđenu osnovu. Iako predviđa neka kasnija rešenja, ovaj je objekt značajniji kao gest povratka pejzažu i traženja neposrednijeg kontakta sa okolinom odnosno ambijentom u prirodi. Tragajući za izvornim oblikom i dalekom prošlošću američkog kontinenta Rajt se oduševljava megalitičkim konstrukcijama i masivnim zdanjima pretkolumbijske Amerike. Iz toga izvire masivnost i monumentalnost, kao osnovne karakteristike projekata realizovanih u ovom dobu – Midvej Gardens u Čikagu (1914. godine) i Imperial hotel u Tokiju (1922. godine). Tek oko 1930. godine Rajt počinje asimilaciju evropskih iskustava prihvatajući nove materijale, nove konstruktivne metode i novu estetiku. Folingvoter- kuća na vodopadima Sa kućom Kaufman- Folingvoter- ili kuća na vodopadima u Konelsvilu u Pensilvaniji (1936. godine) u kojoj je dao jedno od remek dela moderne arhitekture počinje drugo plodno razdoblje Rajtovog opusa. Osnovne su karakteristike novih objekata povezanost sa pejzažem, slobodna osnova koja je preko staklenih zidova povezana sa spoljnim prostorom i naglašena plastika krova. U njima je na savremen način razrađena prostorna i plastična koncepcija ranijih „prerijskih kuća“. Ovo je najpoznatiji i najuspeliji njegov projekat kuća i letnjikovaca. U trgovini Moris u San Francisku (1949. godine) javlja se motiv kružne rampe kojom je postignut snažan prostorni efekat. Ona je još jače izražena na kući njegova sina Daniela Rajta u Feniksu (1952. godine) a kulminira u njegovom poslednjem delu Gugenhajmovom muzeju u Njujorku (1959. godine). Posthumno se prišlo realizaciji njegovog grandioznog projekta za komunalni centar Marine Kountri u Kaliforniji (1962. godine). Filozofija rada i značaj[uredi | uredi izvor] Gugenhajm muzej Rajt je, bez sumnje, jedna od najkontradiktornijih ličnosti u modernoj arhitekturi. Do kraja života ostao je individualista podjednako u načinu života i umetničkom shvatanju, pa ipak njegovo delo predstavlja značajno poglavlje savremene arhitekture. Prvi je intuitivno naslutio i razradio ideju kontinuiranog unutrašnjeg prostora, koju su evropske arhitekte počele rešavati znatno kasnije. Evropskom racionalizmu, koji je probudio zanimanje za rešavanje konstruktivnih metoda i za socijalne aspekte, on je suprotstavio organsko shvatanje arhitekture koje u centar stavlja čoveka pojedinca i njegov odnos prema ambijentu u kojem živi. Stoga Rajt svaki projekt rešava nezavisno od prethodnog kao singularnu i neponovljivu kreaciju. Snaga i originalnost njegove vizije dobijaju osobitu potvrdu u poslednjem razdoblju u kojem je, prihvativši evrposka iskustva, stvorio dela koja po svojoj poetičnosti i plastičnoj slobodi obeležavaju novi put u arhitektonskom oblikovanju. Iako ponekad opterećen literarnošću i simbolikom, Rajtov opus po bogatstvu stvaralačkih ideja i raznovrsnosti nema konkurencuje u savremenoj arhitekturi. Pored realizovanih projekata, izradio je više vizionarskih rešenja: za centar Picburga i Bagdada, projekt za soliter visok 1600 m i čuveni Brodakre plan (1955. godine) u kojem daje predlog za sistematsku urbanizaciju zemlje. Ostavio je za sobom i ogroman literarni opus u koji pored teoretskih i stručnih pogleda sadrži i bogat autobiografski materijal. Godine 1938, sagradio je vlastitu kuću u pustinji kraj Feniksa i tu je ostao do kraja života stvorivši od sebe svojim životom izvan civilizacije gotovo mitsku ličnost. FLW-like symbol Frank Lloyd Wright Signature Vidi još[uredi | uredi izvor] Vazmut Portfolio Reference[uredi | uredi izvor] ^ „Frank Lloyd Wright | Biography, Architecture, Houses, Buildings, Style, Fallingwater, Taliesin, Wife, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). 2024-01-23. Pristupljeno 2024-02-01. ^ Vrati se na: a b Brewster, Mike (28. 7. 2004). „Frank Lloyd Wright: America`s Architect”. Business Week. The McGraw-Hill Companies. Arhivirano iz originala 2. 3. 2008. g. Pristupljeno 22. 1. 2008. Literatura[uredi | uredi izvor] Makarter, Robert, “Frenk Lojd Rajt”, preveo s engleskog Marko Denić, Clio, Beograd, 2013. pp. 278. Brus Bruks Fajfer, “Frenk Lojd Rajt - Graditi za demokratiju”, (Beograd, 2006). Udo Kulterman, Savremena arhitektura, Novi Sad, 1971. Đina Piskel, Opšta istorija umetnosti, Beograd, 1974. Architectural Record, maj 1928. Frank Lloyd Wright, An Autobiography, Barnes and Noble, NY, 1998. Frank Lloyd Wright, A Testament, New York, NY, 1957. Intervju sa Majklom Valasom, septembar 1957. (Jutjub) Storrer, William Allin, The Frank Lloyd Wright Companion, University Chicago Press, Chicago 1993. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright, The Masterworks, Rizzoli, New York, 1993. Levine Neil, The Architecture of Frank Lloyd Wright, Princeton University Press, Princeton, 1996. Pfeifer, Bruce Brooks, Frank Lloyd Wright Master Builder, Universe Publishing Co., New York, 1997.

Opis proizvoda NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove.Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše.

Besmrtni Hulk 1 Najbolji moderni serijal o popularnom marvelovom junaku! Šta vreba iza zelenih vrata? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

Opis: Besmrtni Hulk 1, Al Juing NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. Autori: Al Juing, Džo Benet Žanr: ZEMALJSKI MARVEL Prevod: Draško Roganović Format 15,8 x 24 cm Povez Tvrd Broj strana 256 Štampa Kolor Serijal The best of Marvel RIGHT NOW! Junak Hulk

Tekst: Al Jung Crtež: Džo Benet NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. Al Juing (1977) britanski je stripski scenarista. Karijeru je započeo u magazinu 2000AD, pišući kultni serijal Future Shocks, da bi potom postao jedan od zapaženijih scenarista kultnog Sudije Dreda. Na američku strip-scenu doveo ga je Gart Enis, kada mu je poverio mini-serijal Jennifer Blood za Dajnamajt entertejnment. Nakon toga, 2013. godine počinje saradnju sa Marvelom, koja i dalje traje. Između ostalog, autor je serijala Besmrtni Hulk, Loki: Agent of Asgard, Guardians of Galaxy vol. 6, Venom (2021), Ultimativni (2015) i Empyre. Poznat je po korenitim analizama svojih likova i pričama u kojima povezuje čitave njihove istorijate u jednu narativnu nit. Sve to je primenio i na Besmrtnog Hulka, za koga je dobio brojne pohvale kritike i publike.

Prošlost bez istorije: Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991 / Kosta Nikolić Beograd 2003. Tvrd povez, ćirilica, 476 strana + 32 strana sa fotografijama. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). J7 Sadržaj: PREDGOVOR I. OD ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA DO NACIONALNOG MARKSIZMA II. POLEMIKE O NACIONALNOJ POLITICI KPJ I JUGOSLOVENSKOM FEDERALIZMU 1. Nasleđe „crvenog Oktobra” 2. O „ugnjetačkoj” i „ugnjetenim” nacijama 3. O sudbini Jugoslavije 4. Istorija KPJ/SKJ 5. „Dobra zemljo, lažu ” — kontroverze iz istorije socijalističke Jugoslavije III. O UJEDINjENjU SRBIJE I CRNE GORE I ETNOGENEZI CRNOGORACA ”Ništa ljudska ruka ne može pokvariti kao istoriju. Kad se neznanje i drskost združe prvo vlada a drugo mu služi” IV. KOSOVO - PROŠLOST I SADAŠNjOST V. DRUGI SVETSKI RAT 1. „I zbog toga je Draža Mihailović ne samo dobar vojnik, nego i veliki političar, bez obzira što je on izdajnik ” 2. „Narod je birao i svoje vođe i svoje borce, ne misleći da treba da bira i svoje istoričare ” 3. Federalizacija revolucije 4. Makedonija u Drugom svetskom ratu VI. GENOCID U NDH - PREBROJAVANjE ŽRTAVA 1. Veliki zločin 2. „ Boban se ne predaje” 3. „Žestina koja noževe brusi” VII. KULT JOSIPA BROZA 1. Deifikacija vođe 2. „I posle Tita — Tito” 3. Odbrana i poslednji dani 4. „ Krenućemo od početka jer je Tito sve poremetio “ VIII. POGLED IZNUTRA ISTORIČARI O SEBI 1. „Istoričari se nerado stavljaju u položaj vrhovnog sudije” 2. „Istoriografija je uvek bila najbolji barometar oficijelne ideologije ” 3. „Zemlja bez istorije ” 4. Kraj iluzije EPILOG SUMMARY REGISTAR LIČNIH IMENA BELEŠKA O AUTORU

Besmrtni Hulk 2 Najbolji moderni serijal o popularnom Marvelovom junaku! Šta vreba iza zelenih vrata? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

Opis: Besmrtni Hulk 2, Al Juing NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

Opis: Besmrtni Hulk 4, Al Juing NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, u četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

Opis: Besmrtni Hulk 3, Al Juing NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, u četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50

(The Bermuda triangle solved?) Režija: Brus Burgess Uloge: Žanr: Dokumentarni Trajanje: 50 min.Bermudski Trougao ponekad nazivan i DJavolji Trougao zahvata povrsinu od 1 5 miliona kvadratnih milja okeana podrucje grubo ograniceno geografskim tackama: Bermuda – Porto Riko – juzna tacka Floride. Neki veruju da se u ovom podrucju dogadjaju paranormalni fenomeni i da u tom podrucju ne vaze zakoni fizike. Vecina ovih misterioznih dogadjaja ostala je bez konacnog racionalnog objasnjenja ali je poznato da u Bermudskom Trouglu dolazi do elektromagnetnih anomalija koje su pogadjale brodove i avione vekovima. Na osnovu prijavljenih a nikad konacno razjasnjenih dogadjaja nastala je jedna od najvecih misterija sveta misterija koja i dalje izaziva mnogobrojne spekulacije.Program sadrzi rekonstrukcije dramaticnih dogadjaja teorije i objasnjenja jedne od najcuvenijih svetskih misterija. Videcete takodje i izjave ocevidaca i svedoka cudnih dogadjaja kao i rezultate detaljnih istraga o nestanku aviona na letu broj 19.

Ta belina haiku poezija Irina Stefanović Irina Stefanović (Beograd, 14. novembar 1955) srpska je pesnikinja, sa međunarodno vrednovanim opusom na polju haikua.[1] Profesionalni je prevodilac sa engleskog i na engleski. Diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu na grupi za Engleski jezik i književnost. Živi u Beogradu. Član je beogradskog haiku kluba Šiki od 2008. godine. Zastupljena je u više zbornika i časopisa od kojih je najznačajnija antologija svetskog haikua u 21. veku Beskrajno nebo /A Vast Sky, An Anthology of Contemporary World Haiku koju je 2015. objavio Brus Ros, svojevremeni predsednik Haiku društva Amerike (Bruce Ross, Haiku Society of America). Učestvovala u više multimedijalnih projekata u zemlji i inostranstvu. Dobitnica je više nagrada za haiku poeziju. Objavila je 2013. knjigu Ta belina / That Whiteness, u kojoj su zastupljene forme: haiku, haiga i haibun (Književno društvo `Sveti Sava`, 2013). Mek povez, format: 14,5x19 cm, 136 strana, ilustrovano, cirilica. Korice kao na slikama. Unutra bez tragova koriscenja. Kompaktna. ktj-62 0307232

Kao na slikama NARODNE IGRE SRBIJE u okolini Brusa, Trstenika i vlaške igre Crnorečja Srpska narodna kola su naziv za narodne igre Srba, koje su rasprostranjena u aktuelnoj igračkoj praksi Srbije. Najstarije verzije (moravac i kukunješ) zabeležene na teritoriji centralne Srbije u drugoj polovini 19. veka. Kolo je element nematerijalnog kulturnog nasleđa izrazito prisutan u različitim sferama života u Srbiji danas. Izvode ga lančano povezani igrači uz muzičku pratnju na privatnim i javnim okupljanjima, porodičnim i kolektivnim proslavama, uz učešće svih članova zajednice, bez obzira na etničku, religijsku i generacijsku pripadnost. Ansambl Kolo Kao i drugi aspekti srpske kulture, različiti oblici igara nastali su u različitim delovima Srbije, razvijali su se u skladu sa lokalnom tradicijom i takođe stekli elemente iz drugih delova zemlje. Kolo se izvodilo kod crkava, na frontovima, svadbama i drugim prilikama; srpska zajednica je to opisala kao kolo oko crkve. Na tim proslavama Srbi započinju kolo, zatim se ljudi drže za ruke, praveći lanac, u istom ritmu; njihove ruke su ili u „V” ili „W” formaciji.[1] Srpsko narodno kolo obuhvata mnoge varijante. Najpopularnije igre su užičko kolo,[2] i moravac,[3] dok su ostale popularne igre kokonješte, Žikino kolo i vranjanka.[3] Kulturno umetnička društva uredi Kulturno umetnička društva su kod Srba dosta brojna i smatraju se udruženjima od narodnog značaja za očuvanje običajnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, oblasnih i opštinskih ustanova. Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, nošnje, novčana sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je tančinjast i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Osnovni pojmovi o narodnoj igri - kolu uredi Pojam kolo ima više značenja: Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji; Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri; Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna; Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd; Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo… Ansambl narodnih igara i pesama Kolo Karakteristike kola uredi Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra. Od ovih pojmova nastali su: Koreografija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf. Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd. Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova. Oblici kola uredi Oblici kola i tipovi kola kod Srba u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola. Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćane sledeće podele: Oblici sa neograničenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo); Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…); Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa. Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava. Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispreplitanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr. Zatvoreno kolo uredi Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni. Otvoreno kolo uredi Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo. Kretanje kola uredi Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva udesno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću udesno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka udesno se razlikuje od one ulevo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničkih društava, dok neke korake i kretanja mogu izvesti samo vrhunski igrači. Srpsko kolo Muzika i kolo uredi Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova, kao što je tango. Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja. Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori. Stil i igranje uredi Stil igranja važan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako postoje igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme. Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način. Od koraka je najčešći tzv. šesterac, igrate tri koraka udesno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka ulevo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko kolo, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim. Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete udesno, zatim dva u mestu, pa jedan ulevo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu. Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri udesno, tri u mestu, dva ulevo, dva u mestu, jedan ulevo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za Čačak kažu da se igra na 3, 2, 1. Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo. Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri udesno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno udesno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate. Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko, …). Vranjanska kola i igre uredi Vranjansko kolo Opis igre uredi Posebno mesto u folklornoj tradiciji Srbije ima Vranje i njegova okolina. U prošlosti, za vreme Turaka na feudalnim imanjima vodio se bujan život. Posebno su se negovale igre tipa čoček, orijentalnog porekla, u kojem su devojke sa izuzetnom prefinjenošću izvodile zanosne pokrete. Često su se pri igri služile maramicom, defom i sličnim. Odnos prema plesu bio je veoma kultivisan, svaki novi pokret bio je iskušenje za plesače, novi doživljaj za gledaoce. Položaj tela, čvrsto stisnute ruke, odmereno podignuta noga, odavali su plesače pune temperamenta i proživljenog odnosa prema igri. U igri teško oro, u kojem harmoničnosti linija što ih čine pojedini delovi tela, posebnu lepotu daje trajanje pokreta. Iščekivanje novog pokreta, gestova, zaokuplja pažnju igrača i gledalaca. Ubrzavajući neosetno igru doživljaj prelazi iz intelektualne dramatičnosti u opuštenu razdraganost. Kada bi se to još doživelo na mesečini, doživljaj igre ostao bi nezaboravan. Romska svadba uredi Sličan doživljaj po raznovrsnosti emocije jeste i romska svadba. Subotom u sumrak započela bi svadba, igra i veselje.Mlada ukrašena šljokicama i drugim ukrasima vodila bi kolo. Igra, pesma i svirka nisu trajali do duboko u noć, jer su vranjanski Romi leti iznosili posteljinu pred kuću i položivši je na prostirku tamo spavali. U nedelju posle venčanja svadbena povorka igrala je vranjskim ulicama, žene i devojke u raznobojnim dimijama, koje kao da se nadmeću u živosti boja i nijansa. Kod mladoženje se igraju muška kola – igre sa štapovima. Verovatno je to bio deo obreda u kojem su se mačevima terali zli duhovi od mladenaca. Nakon toga nastaje opšte veselje u kojem učestvuju svi. Dok su u to vreme u upotrebi bili zurle i bubnjevi koje su sami svirači izrađivali, danas je jedina veza sa prošlošću bubanj, a u upotrebi su limeni instrumenti i klarinet.[4] Vranjanska igra između dva rata uredi Za stare žene i muškarce koji su živeli između dva rata u Vranju bile su osobene sledeće stvari: upotreba stranih reči i izraza, koji su polako nestali, razni nadimci, nošnja – odeći i obuća, kućni običaji, ishrana, gradski život i drugo. Taj stari svet, obučen u gradsku izvornu nošnju i obuću, viđao se na slavama, svadbama i drugim svečanostima i priredbama. Sve je to polako izumiralo i sve manje se moglo naći i videti. Posebno mesto u životu grada između dva rata imala su vranjska kola i igre. I jedno i drugo izvodilo se vrlo svečano, tiho, osetljivo i dostojanstveno, da je na gledaoca ostavljalo nezaboravan utisak. Ko je jednom u gradu video lepe Vranjanke i Vranjance uhvaćene u kolu i igri, taj doživljaj zauvek će pamtiti. Nimalo nije čudno što je Miloš Savković, jugoslovenski kritičar, gledajući naše ljude u igri vranje 4. januara 1931. na zabavi prilikom izbora za mis Vranja, bio toliko oduševljen da je o svemu tome, u vidu pisama iz Vranja, napisao veliku pesmu u prozi i izrekao tako veliko hvala za vranjski melos jer mu je sve to ostalo trajno u sećanju. Prilikom igre vranje i drugih kola, vranjski igrači kao da su u vazduhu. Od svih njih, Koča Mašutković bio je nenadmašan. On je, kao majstor nad majstorima, u školskoj 1926/1927. bio zamoljen od direktora Vranjske gimnazije Uroša Grbića da obuči vranjske gimnazijalce viših razreda u igri vranjskih kola, pre nego što oni pođu na ekskurziju kroz čehoslovačke gradove. Igra vranjanka i druga vranjska kola koja su igrali navedeni stari Vranjanci u pesmi su bili opevani i na slikama bezbroj puta zabeleženi. Pravi sevdah i ona čuvena vranjska pesma Ne li te je žal za mladost ime Vranja i naših ljudi proneli su širom naše zemlje. Igre Vranja i okoline su veoma temperamente, nošene lepotom, vremenskom daljinom ali i uticajem orijentalnog muzičkog ritmičnog nasleđa na naše krajeve. Ritmovi opredeljuju igru i pokrete, cela scena treperi i uvija se. Uz mnoštvo koreografskih slika koje opredeljuju karakter podneblja, uživamo igrajući i gledajući.[5] Kola koja se igraju u Vranju uredi Grčko kolo Pembe Eleno mome Vlasinku Emkino kolo Švrljig Bugarka Svekrvino oro[6] Unesko uredi Srpska narodno kolo upisana je 9. decembra 2017. godine[7] na Uneskov spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.[8] Odluku o upisu kola doneo je Međuvladin komitet za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa na svom 12. redovnom zasedanju, koje se održava na ostrvu Čedžu, u Južnoj Koreji, a odluka je objavljena i na sajtu Uneska. Procedura za upis tradicionalne narodne igre kolo na Reprezentativni spisak nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva započeta je na osnovu odluke Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe u decembru 2015. godine. Centar za nematerijalno kulturno nasleđe pri Etnografskom muzeju u Beogradu pripremio je nominacijski dosije koji je u martu 2016. godine Ministarstvo kulture uputilo u proceduru usvajanja.[8]

Tekst: Al Jung Crtež: Džo Benet NAJBOLJI MODERNI SERIJAL O POPULARNOM MARVELOVOM JUNAKU! ŠTA VREBA IZA ZELENIH VRATA? Brus Baner je poginuo mnogo puta otkad je gama bomba u njemu probudila Hulka. I svaki put se vratio. Ali ne bez posledica. Sada luta svetom i nosi u sebi Hulka kakvog nikada ranije nismo videli – Đavoljeg Hulka. Dokle god je sunce visoko na nebu, svi su bezbedni od njegovog gneva. Ali pod okriljem mraka Đavolji Hulk će progoniti svakoga ko povredi Brusa Banera. Jer on to shvata lično. Međutim, ni Hulk ne sluti kakvi se užasi kriju iza Zelenih vrata, koja mu sve češće pohode snove. Celokupni serijal scenariste Ala Juinga i crtača Džoa Beneta, četvorotomnom izdanju, podjednako je hvaljen od publike i kritike. Besmrtni Hulk je maestralna studija šest decenija Hulkove istorije i jedinstvena priča koja ga u potpunosti redefiniše. TOM 1: THE IMMORTAL HULK #1–10, AVENGERS #684 TOM 2: THE IMMORTAL HULK #11–20 TOM 3: THE IMMORTAL HULK #21–35 TOM 4: THE IMMORTAL HULK #36–50 Al Juing (1977) britanski je stripski scenarista. Karijeru je započeo u magazinu 2000AD, pišući kultni serijal Future Shocks, da bi potom postao jedan od zapaženijih scenarista kultnog Sudije Dreda. Na američku strip-scenu doveo ga je Gart Enis, kada mu je poverio mini-serijal Jennifer Blood za Dajnamajt entertejnment. Nakon toga, 2013. godine počinje saradnju sa Marvelom, koja i dalje traje. Između ostalog, autor je serijala Besmrtni Hulk, Loki: Agent of Asgard, Guardians of Galaxy vol. 6, Venom (2021), Ultimativni (2015) i Empyre. Poznat je po korenitim analizama svojih likova i pričama u kojima povezuje čitave njihove istorijate u jednu narativnu nit. Sve to je primenio i na Besmrtnog Hulka, za koga je dobio brojne pohvale kritike i publike.

NEOTPAKOVAN Label: Croatia Records ‎– CD 5580515 Format: CD, Album, Compilation Country: Croatia Released: 2004 Genre: Pop Style: Chanson, Ballad Teško Mi Je Putovati (CD, Album, Compilation) for sale More Images Tracklist Position Title/Credits Duration 1 Teško Mi Je Putovati Lyrics By – J. Fiamengo* Music By – Z. Runjić* 2:44 2 Valo Veloluška Lyrics By – J. Fiamengo* Music By – Z. Runjić* 2:53 3 Zadnje Veče Lyrics By – N. Ninčević* Music By – Z. Runjić* 3:29 4 Ostaj Mi Zbogom Lyrics By – J. Fiamengo* Music By – Z. Runjić* 3:22 5 Četri Stađuna Lyrics By – T. Zuppa* Music By – Z. Runjić* 4:01 6 Tiha Noć Written-By – Z. Runjić* 3:38 7 Mi Smo Hrvatski Mornari (Himna HRM) Lyrics By – N. Ninčević* Music By – Z. Runjić* 3:19 8 Dalmatinske Drage Luke Lyrics By – I. Mikuličin* Music By – Z. Runjić* 3:03 9 U Prolazu Lyrics By – J. Fiamengo* Music By – Z. Runjić* 3:22 10 Bez Tebe Lyrics By – V. Lekić* Music By – T. Mrduljaš* 3:24 11 Bijeli Božić Music By – Zdenko Runjić 12 Zimska Je Noć Music By – Zdenko Runjić 13 Eliza Music By – Zdenko Runjić 14 Splite Moj Music By – Zdenko Runjić 15 Jubavi Lipa Music By – Zdenko Runjić 16 Jedina Music By – Zdenko Runjić 17 Oči Boje Jadrana Music By – Zdenko Runjić 18 Ako Ikad Ozdravim Music By – Zdenko Runjić 19 Manuela Music By – Zdenko Runjić 20 Baška Voda Music By – Zdenko Runjić 21 Sreća Je Tamo Gde Si Ti Music By – Zdenko Runjić 22 Neka Se Drugi Raduju Music By – Tonči Huljić Companies, etc. Copyright (c) – GIS-Skalinada Copyright (c) – Croatia Records Made By – Sony DADC Austria Glass Mastered At – Sony DADC – A0100517147-0101 Credits Arranged By, Producer – Stipica Kalogjera Design – Joško Bajić Engineer – Hrvoje Hegedušić Executive Producer – Eva Silas Other [Editor In Chief] – Siniša Škarica, Zdenko Runjić Other [Editor] – Eva Silas, Vojno Kundić Performer – Duško Mandić, Gordana Brus*, Hrvoje Hegedušić, Ivica Bobinec, Klapa `Dalmati`*, Ksenija Erker, Stipica Kalogjera, Vedran Božić Photography By – Braco Balić-Cobra* Notes total time 73:55 Barcode and Other Identifiers Barcode: 3850125580515

Knjiga je kao nova. Priručnik za diktatore : zašto je loše ponašanje gotovo uvek dobra politika - Alaster Smit Izdavač: Blum izdavaštvo Godina izdanja: 2023 Broj strana: 459 Format: 20 cm Povez: Broširani Da li ste ambiciozni? Budite se noću okupani znojem zbog uzbudljivih snova u kojima vidite sebe na vrhu piramide, obučeni u blještavu uniformu na kojoj od ordenja nema mesta više ni za izviđačku značku? Savest vas ne muči često i susigurno se niste zbog nje probudili. Gajite snove o bezgraničnoj moći koja će vam omogućiti da vaš narod, (možda čak i pokoji susedni, što da ne!?) oslobodite bilo kakvih egzistencijalnih dilema o tome šta je najbolje za njih? Ne prezate od korupcije jer cilj, pogotovu onaj viši, opravdava sva moguća sredstva? Onda je ovo, bez ikakve sumnje knjiga za vas. De Meskita i Smit, dva ugledna univerzitetska profesora, politkologa stručnjaka za međunarodne odnose, napisali su ovaj kultni priručnik, preveden na brojne svetske jezike, za sve ambiciozne i beskrupulozne ljude koji neće prezati ni od čega da bi ostvarili svoju osnovnu fiziološku potrebu: da se dočepaju vlasti. I to je tek lakši deo posla. Ostati na tronu mnogo je teže i nijedna žrtva nije dovoljno velika da bi se taj cilj i ostvario. Naravno, ovo je knjiga i za sve nas koji se i posle toliko preživljenih diktatura i dalje učimo kako da ih prepoznamo i da se efikasno borimo njih. Šta se dešava iza kulisa velikih državnih udara, revolucija pa čak i demokratskih izbora koji neretko izrode diktatore? Kako su to radili vrhunski majstori svog zanata, oni poznatiji poput Mobuta Seseka, Lenjina, Mugabea, Huseina, Kim Džong Una, Mao Cedunga, Fidela Kastra, pa do onih manje poznatih mešetara sa Volstrita i izvršnih direktora megakorporacija poput Karli Fjorine, ili pak onih mikrodiktatora kao što je izvesni Robert Rizo, gradski menadžer kalifornijskog gradića Bela koji je uspeo da iskoristi svoju naizgled beznačajnu poziciju i nezakonito stekne ogromna materijalna sredstva. Pravila su jednostavna i treba ih uporno slediti bez mnogo preispitivanja. PRAVILO 1 Pobrini se da ti pobednicka koalicija bude što manja. PRAVILO 2 Potrudi se da ti nominalni selektorat bude što veci. PRAVILO 3 Kontroliši tokove prihoda. PRAVILO 4 Kljucne ljude koji te podržavaju placaj taman toliko da ti ostanu verni. PRAVILO 5 Ne uzimaj novac iz džepa svojih pristalica kako bi narodu omogucio bolji život. Brus Bueno de Meskita (1946) doktorirao je politikologiju na Univerzitetu u Mičigenu 1971, a dobio je i počasne doktorate od Univerziteta u Hroningenu i Univerziteta u Hajfi. Predaje politikologiju na Univerzitetu u Njujorku. Godinu dana je bio predsednik Asocijacije za internacionalne studije, a takođe je i član Američke akademije nauka i umetnosti. Autor je 23 knjige, više od 140 članaka i brojnih prikaza u Njujork tajmsu, LA tajmsu, Čikago tribjunu i mnogim drugim listovima.

Da li ste ambiciozni? Budite se noću okupani znojem zbog uzbudljivih snova u kojima vidite sebe na vrhu piramide, obučeni u blještavu uniformu na kojoj od ordenja nema mesta više ni za izviđačku značku? Savest vas ne muči često i susigurno se niste zbog nje probudili. Gajite snove o bezgraničnoj moći koja će vam omogućiti da vaš narod, (možda čak i pokoji susedni, što da ne!?) oslobodite bilo kakvih egzistencijalnih dilema o tome šta je najbolje za njih? Ne prezate od korupcije jer cilj, pogotovu onaj viši, opravdava sva moguća sredstva? Onda je ovo, bez ikakve sumnje knjiga za vas. De Meskita i Smit, dva ugledna univerzitetska profesora, politkologa stručnjaka za međunarodne odnose, napisali su ovaj kultni priručnik, preveden na brojne svetske jezike, za sve ambiciozne i beskrupulozne ljude koji neće prezati ni od čega da bi ostvarili svoju osnovnu fiziološku potrebu: da se dočepaju vlasti. I to je tek lakši deo posla. Ostati na tronu mnogo je teže i nijedna žrtva nije dovoljno velika da bi se taj cilj i ostvario. Naravno, ovo je knjiga i za sve nas koji se i posle toliko preživljenih diktatura i dalje učimo kako da ih prepoznamo i da se efikasno borimo njih. Šta se dešava iza kulisa velikih državnih udara, revolucija pa čak i demokratskih izbora koji neretko izrode diktatore? Kako su to radili vrhunski majstori svog zanata, oni poznatiji poput Mobuta Seseka, Lenjina, Mugabea, Huseina, Kim Džong Una, Mao Cedunga, Fidela Kastra, pa do onih manje poznatih mešetara sa Volstrita i izvršnih direktora megakorporacija poput Karli Fjorine, ili pak onih mikrodiktatora kao što je izvesni Robert Rizo, gradski menadžer kalifornijskog gradića Bela koji je uspeo da iskoristi svoju naizgled beznačajnu poziciju i nezakonito stekne ogromna materijalna sredstva. Pravila su jednostavna i treba ih uporno slediti bez mnogo preispitivanja. PRAVILO 1 Pobrini se da ti pobednicka koalicija bude što manja. PRAVILO 2 Potrudi se da ti nominalni selektorat bude što veci. PRAVILO 3 Kontroliši tokove prihoda. PRAVILO 4 Kljucne ljude koji te podržavaju placaj taman toliko da ti ostanu verni. PRAVILO 5 Ne uzimaj novac iz džepa svojih pristalica kako bi narodu omogucio bolji život. Brus Bueno de Meskita (1946) doktorirao je politikologiju na Univerzitetu u Mičigenu 1971, a dobio je i počasne doktorate od Univerziteta u Hroningenu i Univerziteta u Hajfi. Predaje politikologiju na Univerzitetu u Njujorku. Godinu dana je bio predsednik Asocijacije za internacionalne studije, a takođe je i član Američke akademije nauka i umetnosti. Autor je 23 knjige, više od 140 članaka i brojnih prikaza u Njujork tajmsu, LA tajmsu, Čikago tribjunu i mnogim drugim listovima. Alaster Smit (1967) profesor je međunarodne politike na Univerzitetu u Njujorku, a ranije je predavao na Jejlu i Univerzitetu u Vašingtonu. Doktorirao je politikologiju na Univerzitetu u Ročesteru, a završio je osnovne studije hemije. Član je Američke akademije nauka i umetnosti. Autor je 5 knjiga, preko 60 članaka i mnogobrojnih prikaza u najvećim svetskim medijima.

Izdavac - Nolit Povez - Tvrd sa omotom Format - 20x13 Broj strana - 203 Stanje kao na slici Očuvana dobro, omot malo iskrzan, korice i unutrašnjost u veoma dobrom stanju SKENDER KULENOVIĆ (Bosanski Petrovac, 02.09.1910 — Beograd, 25.01.1978) Kulenović je rođen 1910. u Bosanskom Petrovcu. U rodnom mjestu završio je osnovu školu, gimnaziju u Travniku, a prava je studirao na zagrebačkom Sveučilištu. Rano se opredijelio za napredni komunistički pokret: godine 1933. primljen je u SKOJ, a dvije godine kasnije u Komunističku partiju Jugoslavije. Učesnik je narodnooslobodilačke borbe od 1941. godine. Biran je i za člana AVNOJ-a. U toku narodnooslobodilačke borbe uređivao je partizanske listove, a po oslobođenju zemlje bavio se političkim radom i uređivanjem listova i časopisa (`Pregled`, `Književne novine`, `Nova misao`). Bio je dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu i redovni član Srpske akadmije nauka i umjetnosti. Umro je u Beogradu 1978. Svoj prvi književni rad, sonetni vijenac Ocvale primule Kulenović je objavio 1927. godine u srednjoškolskom almanahu `Hrvatska vila`, u Travniku. Kasnije objavljuje lirsku prozu u časopisu `Novi behar` u Sarajevu, prvu pripovijetku Noć u vezirskom gradu u zagrebačkom časopisu `Putokaz`, koji uređuje Hasan Kikić, te pripovijetku Rakije u zagrebačkom časopisu `Izraz`, pod uredništvom Otokara Keršovanija. U tim drugim časopisima i listovima Kulenović, pored književnih radova, objavljuje i političke članke. Kao partizan, Kulenović se 1942. javlja prvom ratnom pjesmom Pismo Jove Stanivuka partizana crvenoarmejcu Nikolaju Ivanoviču Krilovu, objavljenom u listu `Krajiški partizan`, u selu Agiću kraj Banjaluke. Iste godine objavljeno je i najpoznatije djelo Skendera Kulenovića poema Stojanka majka Knežopoljka. Prvi put je štampana kao posebna knjiga 1945. godine, i odmah postala svojina čitavog naroda. Umjetničkim osobenostima — motivom, likom, jezikom i ritmikom — Stojanka majka Knežopoljka predstavlja jedinstvenu fresku o borbi i osveti u našoj literaturi sa temom narodnooslobodilačke borbe i revolucije. S pravom je književna kritika lik majke Stojanke Knežopoljke poredila sa legendarnim likom Majke Jugovića iz narodne poezije. Kulenović je, pored ostalih, objavio i djela: Komedije, Ševa (poema) Svjetlo na drugom spratu (drama), Poeme, Soneti i roman Ponornica (1977). U svojim zrelim godinama Kulenović je sve više iskazivao svoj intimni svijet. Posebno su zapaženi njegovi soneti, zgusnute misli i savršenog izraza. U njima je nastavljena ona nit sa kojom je ovaj pisac i ušao u literaturu. O Skenderu Kulenoviću pisali su: Milan Bogdanović, Eli Finci, Slavko Leovac, Božo Milačić, Stevan Raičković, Božo Bulatović i Novica Petković. Slobodan Kalezić & Miroslav Đurović | Čitanka za III razred srednje škole | 1980 Fotografija: krajina.ba Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #1 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:04:35 pm » ** STIH I JEZIK SKENDERA KULENOVIĆA Dovoljno su poznata svedočanstva mnogih pesnika, pa i svedočanstvo Skendera Kulenovića, čije reči ovde navodimo, da u početku poseduju `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, `pa čak nekoliko prvih stihova` i `zvukove stihova koji treba da dođu`. Taj `osnovni ton`, `kompozicija`, `zvukovi stihova` koje tek treba ispuniti konkretnom jezičkom materijom — pripadaju obliku pesme, obliku koji kao da u početku sam sobom znači i u izvesnom smislu ima samoniklu, neverbalnu egzistenciju. Reči tek potom dolaze. Ali sa dolaskom reči i započinje pravi tvorački čin, muka i radost konkretnoga verbalnog otelotvorenja: reči jesu i nisu `ton` i `zvuk`, one prihvataju `kompoziciju` i istovremeno joj se opiru. Jer svaka reč je pre svega, i možda iznad svega, dvostrana: znakovna čovekova tvorevina koja oblikom posreduje artikulacionoakustičku materiju dajući joj smisao, ukršta neposredno, materijalno sa isposredovanim, značenjskim. Svojom drugom, značenjskom stranom, izvodi pesnika i čitaoca u svet `onostranih`, označenih predmeta. Oblikovati u rečima znači oblikovati već oblikovano, znači oblikovati u materijalu koji je uvek i bitno dvostran i čije se dve strane nalaze u dinamičnoj ravnoteži. Zato je tek realizacija, jezičko utelovljenje `osnovnoga tona`, jedini i pravi ontički čin u pesništvu; tu je dat praktično osetan ali teorijski gotovo nepojaman koloplet zamišljenog oblika i njegovoga konkretnog sačinjanja u pesmi. I koliko god su u tom pogledu primamljivi i tajanstveni pesnici koji između jednoga i drugoga — između zamišljenog oblika i njegovoga konkretnojezičkog utelovljenja u stihu i celoj pesmi — uspevaju da postignu određeno ravnovesje, za teoriju i kritiku su ponekad čak i interesantniji oni kod kojih jedna strana preteže. Pretezanje oblika, oblikotvorne discipline, svedoči o ustaljenim, u izvesnom smislu kanonizovanim postupcima; pretezanje druge strane, nemoć da se ovlada materijalom, `sadržajem`, svedoči o traganju za novim `stilom`. Zato su skice, zabeleške, nedovršeno i odbačeno komađe teksta osobito dragoceni izučavaocu, ali su retko interesantni za ponekog (probranog) čitaoca. Na ove momente ukazujemo zato što Skender Kulenović sigurno nije pesnik koji lako i često postiže oblikovnu ravnotežu; on, slikovito rečeno, svaki gram sklada dušom plaća. Stoga, verovatno, ne greše kritičari koji ističu fragmentarnost njegove poezije u celini uzete, čak i ako se ne uzmu u obzir znatni periodi ćutanja i nedoumice pre i posle tzv. ratne poezije. Jer u njegovome pesništvu ne postoji ni približno jedinstven oblikovni fokus, nego više njih, pa se dobija utisak kako je pred nama stalno fermentiranje poetskih oblika, ne njihovo postupno i metodično kristalizovanje. U potpunijoj, ambicioznijoj analizi, lako bi se moglo da pokaže kako je Kulenović neprekidno menjao svoju oblikovnu tačku ili gledište, ali bi mnogo teže bilo ukazati na prave uzroke takve nestabilnosti. Teže zato što pesnik ne bira slobodno svoju oblikovnu tačku gledišta, što je njegov izbor oblikovnih postupaka uslovljen kontekstom koji se širi od individualne naklonosti i odluke — preko dinamične hijerarhije književnih konvencija i stilskih opredeljenja — do `duha vremena` i `bila istorije`. Vremenskoistorijski kontekst neposredno se oseća u ratnim poemama, i o njemu se najpre i najradije govori, ali se pri tome ne dopire do unutarnje strukture Kulenovićevog stiha, nego se ističu spoljne veze, spoljni odnosi. Nesumnjivo je da ratni kontekst, kod nas izrazit ratnorevolucionarni, kad puca i društvena i kulturna hijerarhija, zahteva menjanje oblikovnog fokusa u poeziji. Ma koliko bio stabilan, iznutra organizovan, ma kakvu moć samorazvića posedovao, sistem književnostilskih konvencija uvek na neki način korelira sa širim kulturnim i društvenim sistemom. Izmene koje nastaju u navedenoj korelaciji predstavljaju pravi predmet književnoistorijskog istraživanja, a u takozvanoj ratnoj poeziji Skendera Kulenovića od posebnog su značaja za njeno svekoliko tumačenje. Jer je tu u Kulenovićevom stihu `osnovni ton`, odnosno `kompozicija` poeme, otelotvoren u jezičkim komponentama i slojevima koje je osoben istorijski trenutak istakao u prvi plan. Ratni vihor koji je pokrenuo one donje, elementarne narodne slojeve, primordijalne snage narodnoga bića, gde se na neponovljiv način i pati i likuje, povukao je za sobom i elementarne, iskonske i predajne slojeve jezika: Stojanka majka Knežopoljka sva je sačinjena od njih i u njima. Ovde je reč uzimana sa samog izvora, u onome obliku u kome se neposredno izgovara, u kome u narodu živi. Ali, da bi se bar donekle i letimično razjasnio ovaj drugačiji izbor reči, ovo posezanje za narodnom reči sa narodnih usana, za živom reči koja se ne izdvaja iz konteksta konkretne govorne upotrebe, koja se često preliva u bogatim dijalekatskim, ali isto tako i frazeološkim, katkada predajnim i mitskim bojama — neophodna su nekolika uopštenija objašnjenja. Jer, svako opredeljenje za određeni oblik jezičke građe podrazumeva prihvatanje jedne mogućnosti i odbacivanje drugih koje pruža dati sistem postojećih književnih konvencija. Taj je sistem književnih konvencija hijerarhijski organizovan i korelira sa kulturnim i društvenim. Izvesno je, naime, da ono što danas nazivamo prirodnim jezikom u sebi sadrži skup različitih upotreba toga jezika. Praktično se nikada ne komunicira na nekome prirodnome jeziku uopšte, nego uvek na nekome njegovom obliku, na nekome jezičkome stilu, odnosno na potkodu u okviru opšteg jezičkog koda. U svakome prirodnom jeziku, pa i u srpskome, postoji cela hijerarhija takvih potkodova. Književnost, u principu, upotrebljava jezik u celome njegovom dijapazonu, ali se njegova upotreba u prozi i u stihu po mnogo čemu bitnom razlikuje. Za razliku od proze, koja može da uključi i uključuje različite jezičke potkodove, stih poseduje ceo niz manje ili više strogih restrikcija i njegova mera ostaje u granicama jezičke jedinice ne dosežući do različitih sfera njene upotrebe. Donekle pojednostavljeno rečeno, proza instrumentira celokupnom hijerarhijom jezičkih potkodova, jer širi, sižejni razvoj njene strukture to dozvoljava; stih se, međutim, razvija i realizuje u razmaku koji se uspostavlja između stilskostihovnih uslovnosti i jezika. Zato je tzv. pesnički jezik oduvek težio da se izdvoji u poseban potkod; zato je stepen tradicionalne poetičnosti uvek bio u direktnom proporcionalnom odnosu sa selekcijom leksike i sa nastojanjem da se formira i osvešta poetski leksikon. U stihu se neprekidno oseća onaj `osnovni ton`, izabrani, nekako unapred dati oblik, koji je sadržan i utelovljen u raslojavanju jezičkih jedinica (od foneme do intonacije, od morfološke do sintaksičke strukture), izdvajanju određenih slojeva u jezičkim jedinicama. Ostvareni oblik i nije ništa drugo do stepen uređenja tih izdvojenih sastavaka jezičkih jedinica na različitim nivoima. Izbor drugih sastavaka i drugi stepen njihovoga uređenja ima dalekosežne ritmičke i semantičke posledice, uvek predstavlja prelazak na nov stil, obeležje je novog književnog pravca. Zato se i dešava da se opšta i konvencionalizovana stihovna forma ne menja a stih ipak zvuči različito. Ukratko, u prozi je reč celovita, jer u principu ovde jezik funkcioniše u svoj svojoj komunikacionosocijalnoj hijerarhiji. Stvar je stila i postupka šta će iz te hijerarhije biti izabrano, ali se uvek bira iz cele hijerarhije. U stihu je reč raslojena, jer se ovde strože uređuju samo određene komponente u govornome nizu, dok se druge zapostavljaju. Taj novi poredak nosilac je poetskog stila i osobenog `zvučanja` stiha. Za stilsko diferenciranje od izuzetnog je značaja sama selekcija određenih komponenata, ali isto tako i napon koji postoji između zadatoga stihovnog oblika i verbalnoga materijala u kome se on utelovljuje. Na ovome nivou analize mogla bi da se izdvoje dva slučaja: a. kad se u okviru konvencionalizovane stihovne forme otkrivaju nove oblikovne mogućnosti; b. kad se već otkrivene mogućnosti jednostavno primenjuju. U prvom slučaju je u pitanju pesnik koji u vlastitoj književnoj tradiciji začinje novu stilsku formaciju; u drugom — sledbenik, bez obzira na stvarnu vrednost i snagu koju njegova lirika može imati. Skender Kulenović je u svojim izuzetno ranim sonetima bio nesumnjivi sledbenik. Možda je suvišno još jednom ustvrditi da su Ocvale primule (1927) sledbenička lirika; međutim, nije suvišno ako pokušamo da ukažemo na neke momente koji će, možda, baciti izvesno svetlo na pesnikovo unutarnje kolebanje u potrazi za autentičnim, vlastitim stihovnim izrazom. Ono što današnjeg čitaoca i poznavaoca Kulenovićeve poezije može prijatno da iznenadi u Ocvalim primulama jeste dosta strogo i skladno izveden sonetni oblik. Ono pak što ga posebno može da zainteresuje jeste činjenica da pesnik više nikada nije hteo ili nije mogao, svejedno, da posegne za idealom tako stroge, skladne i ritmičnozvučne forme kao u svojoj sedamnaestoj godini. Posebno je interesantno što se Kulenović, nakon sveg svog poetskog iskustva, opet vratio sonetu, ali je ideal uravnoteženoga glasovnomelodijskosintaksičkoritmičkoga oblika ostao po strani. Kad bismo, na primer, nove Kulenovićeve sonete uporedili u tom smislu jedino sa sonetima Stevana Raičkovića — recimo sa izrazitim sonetom `Kamena uspavanka` — bilo bi posve jasno koliko je naš pesnik krenuo sasvim drugim putem. Raičković ovde vrlo strogo uređuje sintaksičkointonacione momente, čak bi se idući od stiha do stiha i od strofe do strofe moglo da pokaže kako je ritmičko talasanje dovedeno do svoga klimaksa u trećoj strofi i na početku četvrte, gde je primenjen postupak tzv. kadenciranja. To je doista melodioznomuzikalna tvorevina, ali se cena te muzikalnosti isto tako dobro oseća: reči su uveliko izgubile u svojoj samostalnosti, osobito semantičkoj. U Kulenovićevim najboljim sonetima, naprotiv, naglašeno je uranjanje u same reči: težina pojedinačnih reči, težina njihovih neprenesenih i prenesenih značenja, njihovih sintagmatskih i sintaksičkih veza, pa čak i njihovih samostalnih akcenata i glasovnih sastava — sve je to ovde gotovo opipljivo i onemogućava opšti ritmičkointonacioni polet strofe i celoga soneta. To, međutim, ne može da bude slučajno, i stoga se još jednom moramo da vratimo Ocvalim primulama u potrazi za odgovorom. S jedne strane je razumljivo što je u njima, dvadesetih godina, spoljna forma soneta strože, klasičnije izvedena, jer je tada u čitaočevom očekivanju skup formalnih obeležja soneta bio strože određen. Ali, s druge strane, tamo je unutarnje diferenciranje komponenata u govornome nizu odlučnije izvedeno: stroža selekcija leksike, izvesno potiranje konkretnih leksičkih značenja, njihovo ujednačavanje na osnovu zajedničke funkcije reči u stihu, stalno osećanje ritmičkointonacione linije, koja objedinjuje, ujednačava i time nužno stilizuje samostalne leksičke jedinice. Opšte i neodređeno značenje do izvesne mere potiskuje pojedinačna, jasno određena, u jeziku već fiksirana. Ne zalazeći u određivanje stvarne poetske mere Ocvalih primula, nas ovde interesuje sam unutarnji oblikovni mehanizam koji dejstvuje u skladu sa zamišlju da se ostvari stroža i ritmičkozvučna sonetna tvorevina: svaka reč se upotrebljava u donekle prenesenom značenju, a svaki trop se, sa svoje strane, ponaša kao da je u pitanju neprenesena upotreba. To ujednačavanje dislocira i olakšava leksičke jedinice uvodeći ih u uravnoteženo ritmičkointonaciono kretanje; stvara osećaj da je pred nama ona poetska tvorevina koja ne samo time što ima dva katrena, dva terceta i određeni sistem rimovanja, nego još i time što po dovoljnoj meri usaglašenosti jezički datoga materijala i konvencionalno zadate poetske forme ide u susret čitaočevom očekivanju strogog, skladnog, zvučnog oblika. Pojedini nazivi koji se pokatkada daju sonetu, kao nemačko Klinggedicht ili naše saglasnica, zvonjelica (A. B. Šimić, na primer, hotimično upotrebljava ovaj poslednji naziv kad želi da istakne savršeniju ritmičkozvučnu stranu matoševskog soneta), na dosta izrazit način pokazuju šta čitalac po ustaljenoj tradiciji može da očekuje od ove stihovne forme i, prema tome, na koji je način percipira. A čitalačko očekivanje stalno prisustvuje i u samome procesu autorovog stvaranja; odnos između stvaranja i čitanja pesme može se, po mnogim momentima, analoški posmatrati kao odnos između fonacije i audicije u govornome aktu. Ali isto onako kao što u različitim književnostima i u različitim stilskoevolutivnim epohama jedne iste književnosti ne postoji jednak skup formalnih obeležja koja čitaocu signalizuju da je u pitanju sonet, tako isto se od samog signala da je neka pesma sonet očekuje različit stepen i različita vrsta strogog, skladnog i zvučnog uređenja jezičkoga materijala. Ono što bi, međutim, mogla da bude neka vrsta konstante jeste: očekivanje strožeg uređenja uopšte, osetnije uravnoteženosti između samostalne vrednosti i težine jezičke materije i strogih restrikcija poetskog oblika. Ovo očekivanje kod autora postoji kao zadatak, a kod čitaoca kao ostvarenje toga zadatka. Taj je zadatak dovoljno razgovetan u Ocvalim primulama, a kao minimalna ilustracija može poslužiti prvi katren prvog soneta: To su tople kćerke vlažnih zavjetrina. Skrivene i nježne, za suncem se žute. Bez mirisa, na dnu žutih krvi slute skora iščeznuća s dolaskom vrelina. I u ovoj i u svim ostalim strofama pesnik manjeviše spretno utkiva niz tananih zapažanja o jagorčikama u opštu impresiju, atmosferu koju utelovljuje i sam uravnoteženi ritam. Preovladavanje žute boje, vlažnotoplog, nežnog, fragilnog itd. predstavlja samo jedan postupak da se niz konkretnih pejsažnih pojedinosti, opisnih detalja, podvede pod nekoliko dominantnih momenata, da se dođe do simbolotvornog uopštavanja, da se odabrane pojedinosti u prirodnome pejsažu prevedu na izvesna duhovnoduševna znamenja. I dalje, u sižejnome razvoju ovih soneta stalno se oseća preplitanje dvaju načela; između ostalog, u jednom trenutku se kao nosilac suprotnoga načela pojavljuje sused kukurek, koji `gizdav stiže`. I ove, nimalo slučajno navedene pojedinosti, i ceo niz drugih neposredno vezuju Ocvale primule za Matoševe naširoko poznate pejsažesonete. Da se samo prisetimo dveju strofa iz `Maćuhice`: 1. Crna kao ponoć, zlatna kao dan, Maćuhica ćuti ispod rosne vaze, U kadifi bajne boje joj se maze, Misliš: usred jave procvjetao san! 2. Kao samrt tamna, kao život sjajna Maćuhica cvate ali ne miriše — Ko ni njezin susjed, kicoš tulipan. Ona unutarnja ravnoteža, pored relativno disciplinovano izvedene spoljne sonetne forme, onaj dosegnut sklad između konkretnojezičkog i ritmičkostihovnog koji se oseća u Ocvalim primulama, ono ujednačavanje, uopštavanje i simbolizacija konkretnih jezičkih značenja, slika i glasovnoga kvaliteta — sve je to uglavnom nastalo primenom već poznatih poetskih postupaka. Selekcija jezičkih jedinica i selekcija određenih slojeva u njima izvršena je u okviru jedne stilske formacije u hrvatskoj književnosti sa početka veka, koja je svog prvog, najznačajnijeg epigona dala u pesničkome liku Ljube Viznera. A. B. Šimić u tekstu `Ekspresionizam i svečovječanstvo` svedoči o znatnoj ekspanziji ove stilske formacije u drugoj deceniji veka, ali i o sebi kao šesnaestogodišnjem matoševcu, pa čak i viznerovcu. Kulenović je, dakle, kao sedamnaestogodišnjak `osnovni ton` pesme, `njenu kompoziciju`, pa i postupke njihovoga utelovljenja, jednostavno preuzeo sa linije Matoš` Vizner. Ali su ti postupci već pokazali svoju pravu meru, na neki način su se iscrpli u Matoševim sonetima i delimice se epigonski kanonizovali kod Viznera, pa je Kulenović nakon svog ranog prvenca i nakon radikalnih stilskih lomova i vrenja posle prvog svetskog rata u hrvatskoj i srpskoj književnosti morao da traga za drugačijim, vlastitim `tonom` i `glasom`, ili da zaćuti. Hijerarhija književnih konvencija i stilskih opredeljenja bitno se izmenila tokom dvadesetih godina, i pejsažsonet matoševskog tipa već je bio pomeren prema periferiji književnih zbivanja. Upravo je ta nova hijerarhija sigurno vrednovala Ocvale primule u očima samog autora, i ukoliko su gimnazijski dani više odmicali, sve nemilosrdnije. S druge strane, bilo bi isto tako interesantno da se podrobnije ispita koliko je autorovo delimice publicističko, delimice književno saučestvovanje u grupi levo orijentisanih književnika i intelektualaca, kao i saradnja u socijalno angažovanim časopisima, uticalo na kritičko distanciranje od artističnoga i, uzmimo, artističnomeditativnoga lirskog oblika. Kao što je poznato, ovde je vrednosna lestvica bila sasvim drugačija i momenat čisto poetske, čisto umetničke koherencije bilo kog estetskog predmeta nije u njoj dobijao nimalo visoko mesto. Imajući sve to u vidu, možda i ne bi bilo tako teško da se odgovori zašto je pesnik Skender Kulenović tako dugo ćutao i zašto je tek u vreme korenitih socijalnih, narodnonacionalnih i svekolikih drugih pomeranja ponovo progovorio, i to na posve nov, samonikli, neponovljivi način. U vreme svih ovih pomeranja kao da je u samome osnovu pukla društvena, kulturna, pa i stilskoknjiževna i jezička čak piramida: sam se njen narodni, onaj večno delotvorni a često zapretani osnov, obelodanio. Skender Kulenović je neposredno sa tog izvora zahvatio celovitu reč, bez naknadnih književnih, književnostilskih, pa i standardnojezičkih i svekolikih drugih stilizacija. Ona je zato toliko jedra, silovita; Kulenović joj često beleži i akcenat zato što je živa, neposredno izgovorena i neotuđiva od sveukupnog svog zvučnog tkiva; ona ne prihvata nikakvu naknadnu meru, nego u okviru neposrednoga iskaza u kome živi tvori celinu koju nameće kao stihovnu celinu. Kad se pomnije osmotri stihovna razdeoba u Stojanki majci Knežopoljki, onda se vidi kako ovde postoje samo izgovorna jedinstva i kako je merilo dato u samome izgovornom dahu. Ovde oblikovnu meru diktuje sam glas, glas koji reč izgovara da bi se čula, a ne samo pojmila. Stih nije konvencionalna mera, nego glasnojezički gest. Stojanka majka Knežopoljka nije poema koja se čita, nego se uvek govori, i to glasno. Ona bi se čak morala u više glasova da izgovara, bez obzira na to što je u pitanju jedna ličnost. To potencijalno glasovno orkestriranje pripremaju već sami redovistihovi, u kojima se reči često grupišu na osnovu glasovne srodnosti, ali ne kao u artističnome stihu, nego kao u narodnim govornim obrtima, frazeološkim skupovima, izrekama, uzrečicama, poslovicama. Jezik se ovde ne odvaja od naroda, koji voli — kako nam o tome svedoče mnoge njegove umotvorine — da tvori jezičke oblike i katkada osetno uživa u samoj toj oblikotvornoj delatnosti. Kulenović kao da je hotimice hteo da se vrati toj oblikotvornoj jezičkoj delatnosti i da je reaktivira u Stojanki, u Pismima Jove Stanivuka i, na poseban način, u Ševi. Otud i navire ono jezičko obilje koje su kritičari toliko puta već isticali. Ali ovakva, celovita i neposredna reč, ne samo što je nerazdvojno data sa glasom koji je izgovara, nego isto tako podrazumeva i uho koje je sluša. Ona tka između usana i uha, pa je istovremeno i saopštenje i pitanje i odgovor. To mešanje različitih planova, taj neprekinuti dijalog i udvajanje, to jezičko menjanje perspektive oseća se i u sledećim stihovima. Stojanka, prvo, slikovito karakteriše svoje sinove iz dvostrane perspektive, iz mitskonacionalne i iskonskomajčinske: Joooj, tri goda srpska u mom vijeku, tri Obilića u mom mlijeku. Onda ih u naredna tri stiha zaziva i u polumetafori poistovećuje sa praznicima pomoću kojih se u narodu i vreme i život meri: joj, SrđaneĐurđevdane, joj, MrđaneMitrovdane, joj, MlađeneIlindane. U naredna dva stiha daje se paralelizam — poređenje u kome se sama Stojanka pojavljuje kao da je neko potajno oko sa strane vidi: Kozara izvila tri bora pod oblak, Stojanka podigla tri sina pod barjak! Sve te perspektive sažima, u sebi sadrži dinamična, živa reč u razgovoru, u sporenju sa drugima i sa samim sobom, sa vlastitim nedoumicama. Ona još nije uhvaćena u knjišku linearnost, pogotovu ne u mengele neumoljivoga sonetnog stiha. Ko je imao prilike da čita pisma ljudi nedovoljno vičnih pismenome izlaganju lako je mogao da primeti kako se reč u njima, slikovito rečeno, osvrće na sve strane: ne pristaje na postepeno izlaganje i linearno ulančavanje, nego neprekidno prelazi iz pitanja u odgovor, pa je i pitanje i odgovor u isto vreme; iz saopštenja prelazi u specifično kićenje, kad se reči ulančavaju po glasovnoj srodnosti, pa se pisma ne pišu, nego se kite; iz umiljatog jezičkog dodvoravanja promeće se u ljutito odsecanje itd. A sve to nalazimo, kako bi Šklovski rekao, kao ogoljeni postupak u Pismima Jove Stanivuka (mogli bismo ovde gotovo u celini da ih citiramo kao čistu ilustraciju) i u manjoj meri u Stojanki majci Knežopoljki. Takvu, nedovoljno disciplinovanu i, da tako kažem, razbokorelu reč, nalazimo i u poemi Ševa. Iz razbokorele reči izašla je sva ratna poezija Kulenovićeva, i u tome je i njena osobena vrednost i svi njeni nedostaci. Nedostaci pre svega zato što se lako i brzo prelaze granice koje stih kao osobeni oblik postavlja: u njemu se reči podvode pod višu jedinicu, usmerene su u jednom zajedničkom pravcu. Stih im daje izvesno zajedničko značenje — utoliko one gube svoja samostalna; stih ih uvodi u izvestan zajednički ritam i čak tempo – utoliko one gube svoj samostalni ritam; stih im daje izvesnu zajedničku intonacionu konturu — utoliko one gube svoju samostalnu sintagmatskosintaksičku intonaciju itd. U tom paralelizmu, suprotstavljanju i naponu između dvaju poredaka praktično i postoji stih kao specifična književna i istovremeno jezička jedinica. On uvek egzistira na dva plana istovremeno, između kojih se kolebamo sve dok je živ, sve dok ne pređe u kliše ili se ne ospe: stih je svojevrsna metafora. Ratne poeme Kulenovićeve, međutim, izrastaju iz potpuno osamostaljene reči, pa je Stojanka majka Knežopoljka izuzetno čedo jednog izuzetnog vremena. A već u Pismima Jove Stanivuka osećamo kako se stihovi razgrađuju, kako se u prozu osipaju, ili se možda iz proznoga medija nisu nikada ni mogli da izdvoje. Skender Kulenović će nakon objavljivanja ratne poezije opet zaćutati u potrazi za novim oblikovnim postupcima. Prvu knjigu soneta objavljuje tek 1968, a drugu 1974. Vraćanje sonetnom obliku kao da je bio svojevrsni produžetak Ocvalih primula; u stvari, prihvatanje sonetnog oblika sada predstavlja pokušaj da se samostalna, višestrana i dinamična reč podvede pod imanentne zakonitosti stihovnoga retka. Nije nimalo slučajno što se unošenje u stih tzv. dijaloške reči uvek karakteriše kao prozaizacija, kao što, s druge strane, nije slučajno što se isticanje samo jednog sloja u rečima i stroža organizacija govornoga niza samo na osnovu toga izdvojenog sloja isto tako redovito karakteriše kao poetizacija proznog tkiva. U ovom su tekstu ta dva principa različite organizacije govornoga niza prosleđena u granicama unutarnje, oblikovne mikrodrame koju naslućujemo u razvoju Kulenovićeve poezije. Poslednji `čin` te drame, iza koga je već ostalo nekoliko najznačajnijih Kulenovićevih sonetapesama, pokušao sam da interpretiram i donekle kritički procenim kada se 1968. pojavila prva Kulenovićeva knjiga Soneti. Stoga ovaj tekst predstavlja svojevrsni odgovor na neka prećutana pitanja u ranijoj kritici (v. N. Petković, Artikulacije pesme II, Sarajevo, 1972). Novica Petković (1976) `Slovenske pčele u Gračanici` Izabrani eseji, članci i razgovori Priredio Dragan Hamović Sačuvana Angelina Administrator ***** Van mreže Van mreže Poruke: 6361 Skender Kulenović (1910—1978) « Odgovor #2 poslato: Oktobar 02, 2011, 03:06:25 pm » ** ZVONKI DRAGULJI JEZIKA `Badava sve, bez boli bi tek život bio tužan`, veli mladi Skender Kulenović u svojim `Jesenskim vodama`, lirskoj prozi napisanoj godinu dana posle `Ocvalih primula`, buketa od pet soneta razbokorenih u adolescentskim godinama u travničkoj gimnaziji. Tu se već na neverovatno zreo način začeo veliki pesnik remboovske mladosti i siline. `U drugom gimnazije javila se u meni žlijezda pisanja`, ispoveda se Skender i dodaje, `da ne prestane nikad poslije`. Skender Kulenović je poeta vates i poeta doctus, u isti mah, pesnik nadahnuća i učenosti, prekognitivan i racionalan, a uza sve, evo, i po darovima koje sipa po nama živim pesnicima, poeta laureatus. U bitnom i obimnom eseju pod naslovom `Apsolutni Krajišnik Skender Kulenović` (1980), Radomir Konstantinović je eksplicitno i precizno postavio stvari na svoje mesto. Da — poezija uvek i nezaustavljivo crpi sokove iz fantazmagoričnih slika detinjstva. Svako naglašeno bežanje od zavičaja redovno vodi u pomodni osip jezika. Skender je to i te kako znao. Otuda njegova udivljenost ranim godinama života, prvim senzacijama i čudesima: I otac i mati jesu su važno Skenderovo žarište lirike. Naturalistički snažno, Skender kiti svoje pesme ruhom slikâ koje demistifikuju u šećer salivenu predstavu kućnog praga. U poemi `Na pravi sam ti put, majko, izišo`, bez zazora, istinito peva: `Pred svitanja,/ prigušiv dah i lampu,/ uz mrtvi sokak/ batrgav mu je korak osluškivala./ Pjanom,/ kundure mu ubljuvane odvezivala./ Stranca,/ pitomošću srne zalud ga je prodobrivala./ Voskom podova i mirisom mivene puti,/ svjetlinom odaja i grla,/ kajmakom na kahvi,/ cimetom jela i tijela,/ zalud ga je, zalud dočekivala:/ Sljepoočice nikad joj ne dirnu/ dlanovima dragosti, / već je istrga kliještima požude`. Istorijske turbulencije posle Prvog svetskog rata napravile su od Skenderove bogate porodice sirotinjsku raju: `Pijavica gladi/ tjemena nam je nesvjesticom sisala`. Skender je znao je da zavičajnost nosi arhetipski amblem univerzalnog, da nema lokalne reči, da svaka dotiče iskon, da takva reč doliva zvučnu boju tek podignutoj skeli pesme. Zato njegovo delo zrcali u ponornim strujama maternjeg jezika, u milinama korenske leksike, uvek otvoreno za novu koordinatu pogleda i uvida, a za nepatvoren i silan doživljaj. U jednom intervjuu, Skender veli: `Sve je moje iz Bosne... ovo što sada pišem takođe je vezano za Bosnu, za moj Petrovac, za moju Krajinu`. Čuvena poema `Stojanka majka Knežopoljka`, hipersenzibilna tvorevina napisana za jednu noć na Kozari, uz izlapelu baterijsku lampu, a pročitana narodu klonulom od stravične nesreće, sutradan, 21. avgusta 1942. godine na Paležu, već u prvom stihu donosi reč kakva se pre Skendera nije pojavila u srpskoj poeziji: `Svatri ste mi na sisi ćapćala... Joooj,/ tri goda srpska u mom vijeku,/ tri Obilića u mom mlijeku`. Glagol `ćapćati` idealan je primer poklapanja fonične i značenjske aure reči, zvučna slika koja ima inicijacijsku moć da prene i pokrene, da duh podoji i osvetli. Poema je ispisana čistom srpskom potkozarskom leksikom: vamilija umesto familija, rsak, a ne hrsak, uka od huka, ršum, a ne hršum, ambar od hambar, alapljivo spram halapljivo, i tako dalje. `Kao suza suzu, stih stiže stih, jedan pišem, drugi već šapćem`, priseća se Skender božanskog nadahnuća te čudesne noći, `pišem i Boga molim da se nastavi`. Majstor soneta raznovrsnog metra i stope, raskošno ozvučenih rimarijuma, Skender je izrana, prestar za svoje godine, tokom celog veka pokazivao umeće za prinčevsko gazdovanje ovom nepotrošivom formom. Široki rasponi tema i motiva čine svaki sonet malim romanom, lirskom pričom sa glavom i repom. U eseju `Pjesničko iskustvo`, Skender manifestno kaže: `Ja ne umijem da pišem prozu bez poezije. Neke svoje pjesme mogao sam napisati i kao pripovjetke, a neke pripovjetke i kao pjesme`. Možda se zato jedan njegov sonet i zove `Ponornica`, baš kao i sjajni, dosad čudom prećutkivan, roman, svojevremeno proglašen, a potom preko noći, lišen `Ninove nagrade`. I kad je misaon, Skenderov sonet je prošaran jarkom emocijom. A kad je naglašeno čulan, stih mu je stegnut snagom uma. U filozofskom kvintumu soneta `Baruh Benediktus de Spinoza brusač` zasjaju zvučne slike poput distiha: `Zvonki dragulj žudnje pod brusom slavuja/ I pčela žednica nektara i bruja`. Metapoetska mesta, na primer, u sonetu `Pjesma od dva ruba`, nedre moćnu predstavu o poeziji i beskraju: `Gle mojih stihova — stubovi betona,/ gle, dug ili kratak — kraj mu vasiona`. Skender je pesnik koji poseduje redak talenat za talenat, sposobnost za artikulaciju urođenog dara, ultrasvest o pesmi u činu nastajanja i, potom, zanat koji podrazumeva podvižničko bdenje i samodisciplinu. On se neprestano preispitivao i rvao sa preostalim značenjima jedne jedine reči, tražio joj kontekst gde će da legne kao dete u pelene, u slatki san. Skenderov kontakt sa rečima taktilne je prirode, neka vrsta vidovitog erosa. Znao je šta je `strnjika riječi` spram njene `zvjezdane mliječi`. Esej `Iz humusa (geneza jedne pjesme)`, o ojkačkoj pevaniji u starom kozarskom kolu na Paležu na kojem se pesnik našao nakon dvadeset pet godina, predstavlja najblistavije trenutke Skenderovog, u svim pravcima razmahanog, dara. Neviđene slike zemaljskog raja u vekovnoj `visoko zavitlanoj pjesmi koju pri predahu jednih odmah produžuju drugi`! Tu se jezik uposlio i poistovetio sa čudom koje prikazuje pa se ne zna ko je kome pastorak: `Kud tijelo, tud nek i jezik — bobu bob, popu pop, kolovođe u sirovom distihu, počnu da grizu kruške ispod ženskih košulja i da ismijavaju prisustvo ženskih gaća, a udovice, pa s njima i djevojke, ne ostaju im dužne, odgovore im za mjeru sirovije, kobilom i kobiljim repom, te nastane raspusno natpjevavanje`. Tako Skender, kao svaki veliki pesnik — čisto i jasno, bez puritanskog sablažnjavanja. U poemi `Pokrivanje kuće`, neka mi bude dopušteno, na dva mesta sam ugradio po rečenicu iz toga Skenderovog eseja koji je, dalo se odmah videti, čista poezija. To su sad u mojoj poemi ovi stihovi: `A pjesnik na Paležu onomad reče:/ Nekoliko djevojaka sučelice kolovođama, zapjevima sa usamljenog pletiva,/ sa jastuka nesanice,/ sa bistrog perila,/ prožmaraju kolo mutnim ljubavnim trepetom`. Zatim: `A pjesnik sa Paleža kaže:/ Pokreti se kližu/ kao na zejtinu u zglobovima,/ nadlaktice se traže i nalaze sa dojkama,/ djevojke i mlade udovice/ zaostaju lijevom nogom/ pa se kao tobož stoga iskošavaju/ muškarcima iza sebe — / kao da im se podmještaju.` U poemi `Pismo preko mora`, jednoj od sedam, iz ciklusa `Pisma Jove Stanivuka`, Skender se laća i deseteračkog narodnog dvostiha: `Što me nisi, orlovačo goro, /uzgojila da ti budem or`o... Oj , zekuljo, slobodna ti paša,/ da je tvoje varenike čaša`. A onda: `O, sunčeva iz talasâ zvijezdo,/ da sam vjetar pa da jezdim jezdom`. Mag jezika, Skender je rašljar-otkrivalac lekovitih zdenaca u rudači narodne leksike, u kojima bridi sačuvana reč, ona koja će živnuti ceo poetski habitus i dati mu zamajac za nove dosege. Skender vešto uobručuje reč u `rasprs grla`, cedi i pirka do usijanja — da zablista poput dijamanta. To se naročito očituje u sjajnoj poemi `Ševa`. Tu je reč `vruća rana`, `rasprh perja`, tu jezik klija, kipi, rađa... KC

VOREN SASMAN KULTURA KAO ISTORIJA - preobražaj američkog društva u XX veku Prevod - Maja Danon Izdavač - Rad, Beograd Godina - 1987 484 strana 20 cm Edicija - Pečat ISBN - 86-09-00082-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor Izjave zahvalnosti Američki hijeroglifi: Beleške o ilustracijama Uvod: Ka istoriji kulture izobilja ISTORIJA KAO MIT I IDEOLOGIJA 1. Istorija i američki intelektualac: upotrebe jedne upotrebljive prošlosti 2. Teza o granici i američki intelektualac 3. Korišćenje puritanske prošlosti IDEOLOGIJA KAO KULTURA 4. Priroda američkog konzervativizma 5. Socijalizam i amerikanizam 6. Istrajnost reforme KULTURA KAO ISTORIJA 7. Kultura i civilizacija: dvadesete godine ovog veka 8. Heroji kulture: Ford, Barton, Rut 9. Kultura tridesetih godina 10. Kultura i opredeljenje 11. Narodni sajam: kontradikcije kulture jednog potrošačkog društva PRELAZI I PROMENE 12. Veliki grad u američkoj kulturi 13. Kultura i komunikacije 14.`Ličnost` i stvaranje kulture dvadesetog veka Pogovor: Prošlost i sadašnjost u dvadesetom veku Beleške Indeks `Voren Sasman je istaknuti predstavnik jednog pravca u američkoj istoriografiji koja istražuje duhovne korene, poreklo ideja i filozofije savremene Amerike. Knjiga predstavlja zbirku članaka koje je Sasman prikupio i objavio unutar nekoliko osnovnih tema. Eseji su nastali u toku poslednjih dvadeset godina i predstavljaju značajan prodor u dosad malo istražene oblasti duhovnog stvaralaštva. Osnovna ideja od koje polazi Sasman je da se američki duhovni i intelektualni razvitak mora pratiti od puritanskih početaka u XVII veku, kad su puritanski doseljenici došli u Severnu Ameriku sa ciljem da stvore svoj svet,,,Grad na brdu``, u kome će izgraditi svoje institucije, vrednosti i društvene norme, koje će ih odvajati od ostalih. Svojim vrednostima i etikom, puritanci su jednu kulturu koja bi se mogla nazvati, što Sasman i čini, republikanskom, proizvođačkom, kapitalističkom, nametnuli drugim doseljenicima, a time i čitavom američkom društvu. U XX veku, tvrdi Sasman, ta kultura je sve češće bila dovođena u pitanje činjenicama i razvitkom koje puritanci nisu mogli predvideti naglim privrednim razvojem i bogatstvom.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Warren I. Susman Culture as History: the transformation of American society in the twentieth century Adams Bruks Brooks Henri Adams Henry Šervud Anderson Sherwood Brus Barton Bruce Erving Bebit Irwving Babbitt Karl Beker Carl Becker Čarlz Bird Charles Beard Meri Bird Mary Beard Blekmar Blackmur Orestis Braunsan Orestes Brownson Ven Vik Bruks Van Wyck Brooks Kenet Burk Kenneth Burke Džon Dju John Dewey Stjuart Čejz Stuart Chase Tomas Edison Thomas Horejšo Eldžer Alger Horatio T S Eliot Rolf Voldo Emerson Ralph Waldo Henri Ford Henry Vold Frenk Frank Waldo Sigmund Frojd Freud Pol Volas Gejts Paul Wallace Gates Džordž Gelap George Gallup Harvi Dau Gibson Harvey Dow Grifit Griffith Robert Hačinz Hutchins Ernst Hemingvej Hemingeway Herin Hornej Karen Horney Hornay Vila Keder Willa Cather Vladimir Lenjin Lenin Helen Robert Lind Lynd Vejčel Lindzi Vachel Lindsay Volter Lipman Walter Lippmann Džon Lok John Locke Koton Mader Cotton Mather Luis Mamford Lewis Mumford Karl Marx Marks Herman Melvil Melville Robert Muzil Musil Rajnhold Najbar Reinhold Niebuhr Doržd Orvel George Orwell Ezra Paund Pound Frenklin Ruzvelt Roosevelt Viljem Gream Samner William Graham Sumner Karl Sendberg Carl Sendburg Herold Sterns Harold Stearns Frederik Džekson Tarner Frederick Jackson Turner Torsten Torstin Veblen Thrstein Grouver Vejlen Grover Whalen Đovani Batista Viko Giovanni Battista Vico Viljem Karlos Viljems William Carlos Williams Vudrou Vilson Wodrow Wilson Volt Vitman

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posle knjiga `Nuspojave` i `Sad smo kvit` Vudi Alen je stekao status jednog od najvećih živih svetskih satiričara i humorista. Hejvud „Vudi” Alen (engl. Heywood `Woody` Allen), rođen kao Alan Stjuart Konigsberg (engl. Allan Stewart Konigsberg; Njujork, 1. decembar 1935),[1] američki je režiser, pisac i glumac.[2] Jedan je od uticajnijih i cenjenijih ljudi u svetu filma.[3] Takođe je počeo da piše materijal za televiziju, objavio je nekoliko knjiga sa kratkim pričama i pisao humoristične komade za The New Yorker. Biografija Rođen je u jevrejskoj porodici.[4] Početkom šezdesetih nastupao je kao stend-ap komičar u Grinvič Vilidžu zajedno sa Lenijem Brusom, Elejn Mej, Majk Nikolsom i Džoun Rivers. Tamo je razvio monološki stil (umesto tradicionalnih šala), i ličnost nesigurnog, intelektualnog, uznemirenog kolebljivca, za koju on tvrdi da se prilično razlikuje od njegove stvarne ličnosti.[5] On je objavio tri komediografska albuma tokom sredine i kasnih 1960-ih, čak je i nominovan za nagradu Gremi za svoj komični album iz 1964. pod nazivom Vudi Alen.[6] Godine 2004, Komedi sentral je rangirao Alena na četvrto mesto liste 100 najvećih stend-ap komičara,[7][8] dok je jedna anketa sprovedena u Velikoj Britaniji Alena rangirala na treće mesto među najvećim komičarima.[9] Sredinom 1960-ih, Alen je pisao i režirao filmove, prvo se specijalizujući za slapstik komedije kao što su Nemoj da piješ vodu (1966)[2], Uzmi pare i beži (1969), Banane (1971)[2], Spavač (1973)[2], i Život i smrt (1975), pre nego što je prešao na dramski materijal pod uticajem evropske umetničke kinematografije tokom kasnih 1970-ih sa Unutrašnjost (1978), Menhetn (1979) i Memorije zvezdanog praha (1980), i naizmenično se bavi komedija i dramom do danas. Alen se često identifikuje kao deo novog holivudskog talasa filmskih stvaralaca od sredine 1960-ih do kasnih 1970-ih, kao što su Piter Bogdanovič, Martin Skorseze, Robert Altman i Sidni Lumet.[10] On često glumi u svojim filmovima, obično ličnosti koje je razvio kao stand-up. Njegov film Eni Hol (1977)[2], romantična komedija u kojoj su učestvovali Alen i njegova česta saradnica Dajana Kiton, osvojio je četiri nagrade Oskar, uključujući najbolji film, najbolju režiju, najbolji originalni scenario i najbolju glumicu za Kiton. Kritičari su njegovo delo iz 1980-ih nazvali njegovim najrazvijenijim periodom. Njegovi filmovi uključuju Zeling (1983), Brodvej Dani Rouz (1984), Ljubičasta ruža Kaira (1985), Hana i njene sestre (1986),[2] Radio dani (1987), Druga žena (1988), i Zločini i prekršaji (1989).[2] Mnogi od njegovih filmova 21. veka, uključujući Meč poen (2005), Ljubav u Barseloni (2008) i Ponoć u Parizu (2011), smešteni su u Evropu. Nesrećna Džasmin (2013) i Kafe društvo (2016) smešteni su u Njujorku i San Francisku. Kritičar Rodžer Ibert opisao je Alena kao „bogatstvo kinematografije“.[11] Alen je dobio mnoga priznanja i počasti. On je dobio najviše nominacija za Oskara za najbolji originalni scenario, sa 16. Dobitnik je četiri nagrade Oskar, jedne za najbolju režiju i tri za najbolji originalni scenario. Takođe je dobio devet filmskih nagrada Britanske akademije. Britanska akademija za filmsku i televizijsku umetnost je Alen dodelio BAFTA nagradu 1997. godine. U 2014. godini dobio je nagradu Nagradu Sesil B. Demil za životno delo i nominaciju za Toni nagradu za najbolju knjigu mjuzikla za Meci nad Brodvejom.[12] Američki ceh pisaca imenovao je njegov scenario za Eni Hol prvim na listi „101 najsmešnijih scenarija“.[13] U 2011. godini PBS je prikazivao filmsku biografiju Vudi Alen: Dokumentarni film o svojoj seriji Američki majstori.

str. 23 Petparačke priče (engl. Pulp Fiction) je američki neonoar kriminalistički film iz 1994. godine, u režiji Kventina Tarantina koji je i napisao film uz doprinos Rodžera Ejverija. Poznat je po nelinearnoj radnji, eklektičnom dijalogu, ironičnoj mešavini humora i nasilja i referenci iz drugih filmova i popularne kulture. Tematski je baziran na šund kriminalističkim romanima četrdesetih i pedesetih godina dvadesetog veka i prati život nekoliko individualaca čiji su životi umešani u kriminalno podzemlje Los Anđelesa. Glumačku postavu čine Brus Vilis, Džon Travolta, Semjuel L. Džekson, Uma Terman i Ving Rejms. Nominovan je za sedam Oskara, uključujući najbolji film; Tarantino i Ejveri su osvojili nagradu Oskar za najbolji originalni scenario. Na Filmskom festivalu u Kanu je nagrađen Zlatnom palmom. Veliki komercijalni uspeh revitalizovao je karijeru glavnog glumca, Džona Travolte, koji je bio nominovan za Oskara, kao i Samjuel L. Džekson i Uma Terman. Kritičari su film zbog njegove samorefleksije i nekonvencionalne strukture nazvali prvim primerom postomodernog filma. Petparačke priče poslužile su kao inspiracija za mnoge kasnije filmove koji su preuzeli određene elemente njegovog stila. Priroda njegove produkcije, marketinga i distribucije i naknadne profitabilnosti snažno su uticali na područje nezavisne kinematografije. Film je uvršten u Nacionalni filmski registar Kongresne biblioteke kao `kulturološki, istorijski ili estetski značajan`. Radnja filma nije ispričana hronološkim redosledom, a prati tri glavne međusobno povezane priče: Plaćeni ubica Vinsent Vega je protagonista prve priče, bokser Buč Kulidž je glavni junak druge, a Vinsentov partner Džuls Vinfild je glavni junak treće.[1] Film počinje sa „Pampkinom” i „Hani Bani” koji pljačkaju restoran, a radnja zatim prelazi na priče o Vinsentu, Džulsu i Buču. Na kraju se vraća tamo gde je i započeo, u restoran. Postoji ukupno sedam narativnih nizova; trima osnovnim pričama prethode naslovi: Prolog − Restoran (I) Uvod u „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” „Vinsent Vega i žena Marselusa Volasa” Uvod u „Zlatni sat” (a−flešbek, b−sadašnjost) „Zlatni sat” „Situacija sa Boni” Epilog − Restoran (II) Kad bi se sedam sekvenci poređalo hronološki, išle bi sledećim redosledom: 4a, 2, 6, 1, 7, 4b, 5. Sekvence 1 i 7 i 2 i 6 se delimično preklapaju, pa su prikazane iz različitih pogleda. Narativni redosled, sa svim svojim zaobilaženjima, je zapravo kružan, budući da se poslednja scena preklapa sa prvom. Govoreći o filmu, Tarantino je izjavio: „Super stvar je ta da se lomljenjem linearne strukture, kad gledam film sa publikom, lomi i stanje publike. To je kao ono, `Moram da vidim ovo... Moram obratiti pažnju`. Gotovo možete osetiti kako se svi pomiču u svojim sedištima. Zapravo je zabavno gledati publiku kako na neki način lovi film.” „Pampkin” (Tim Rot) i „Hani Bani” (Amanda Plamer) doručkuju u restoranu. Odlučuju da ga opljačkaju, shvativši da bi mogli da izvuku novac ne samo iz blagajne, nego i od mušterija, kao što su to učinili tokom njihove poslednje pljačke. Nekoliko trenutaka kasnije počinje pljačka, scena nestaje i počinje uvodna špica. Dok Džuls Vinfild (Samjuel L. Džekson) vozi, Vinsent Vega (Džon Travolta), priča o svojim iskustvima u Evropi, iz koje se upravo vratio; o hašiš-baru u Amsterdamu, o francuskom Mekdonaldsu i njihovom burgeru sa sirom („Rojal sa sirom”). Dvojac odeven u odela je na putu da uzmu aktovku od Breta (Frenk Vejli), koji se ogrešio kod njihova šefa, gangstera Marselusa Volasa. Džuls govori Vinsentu kako je Marselus bacio nekoga sa četvrtog sprata jer je njegovoj ženi izmasirao stopala. Vinsent odvraća da ga je Marselus zamolio da prati njegovu suprugu dok je izvan grada. Nakon šaljivog, filozofskog podbadanja, vraćaju se svojim pravim ulogama i ubijaju Breta na dramatičan način nakon što Džuls izrecituje zlokobno „biblijsko” proročanstvo. U gotovo praznom koktel-baru, bokser Buč Kulidž (Brus Vilis) prihvata veliku sumu novca od Marselusa Volasa (Ving Rejms), dogovorivši se da će pasti u petoj rundi sledećeg meča. Buč i Vinsent kratko se susreću, dok Vinsent i Džuls - sada neobjašnjivo odeveni u majice i šorceve - dolaze u Marselusov klub kako bi dostavili aktovku. Sledećeg dana, Vinsent svraća kod Lensa (Erik Stolc) i Džodi (Rozana Arket) kako bi kupio malo heroina visokog kvaliteta. Nafiksavši se pre susreta sa Mijom Volas (Uma Terman), izvodi je napolje. Njih dvoje odlaze u dopadljivi restoran tematski uređen u stilu pedesetih u kojem su službenici prerušeni u pop ikone te decenije. Mija se priseća svog glumačkog iskustva u propaloj pilot epizodi TV serije „Foks Fors Fajv”. Nakon učešća u plesnom takmičenju, vraćaju se u kuću Volasovih sa trofejom. Dok Vinsent u kupatilu sam sebe uverava da se ne spetlja sa šefovom ženom, Mija pronalazi Vinsentov heroin u džepu negova sakoa. Zamenivši ga sa kokainom, ušmrče ga i predozira se. Vinsent je pronalazi i prestrašen odjuri u Lensovu kuću po pomoć. Tamo ubrizgava injekciju adrenalina u njeno srce, oživevši je. Pre nego što se par rastao, Mija i Vinsent se dogovaraju da ne govore Marselusu o incidentu, bojeći se onoga što bi mogao da im učini. Mladi Buč gleda televiziju, kada u sobu uđe vijetnamski veteran, kapetan Kuns (Kristofer Voken). Kuns objašnjava da mu je doneo zlatni sat, koji se prenosio generacijama među muškim članovima porodice Kulidž. Bučov otac je umro u logoru za ratne zarobljenike, a na njegovu posljednju želju Kuns je sakrio sat u svoj rektum i čuvao ga dve godine kako bi ga donio Buču. Zazvoni zvono, preplašivši odraslog Buča iz njegova sna. On je u bokserskoj opremi i vreme mu je za borbu za koju je plaćen da padne. Buč beži iz arene nakon pobede u borbi. Pobegavši taksijem, od svoje vozačice opsednute smrću, Esmeralde Viljalobos (Andžela Džouns) saznaje da je ubio svog protivnika. Buč je prevario Marselusa, opkladivši se na sebe na vrlo povoljan koeficijent. Sledećeg jutra u motelu, Buč otkriva je njegova devojka, Fabijen (Marija de Medeiros), zaboravila da spakuje njegov nezamenljivi sat. Vraća se u svoj stan kako bi ga pokupio, iako ga gotovo sigurno traže Marselusovi ljudi. Buč brzo pronalazi sat, ali misleći da je sam, zastaje kako bi ispekao tost. Tada na kuhinjskom stolu opaža automatski pištolj. Začuvši puštanje vode u toaletu, Buč uzima pištolj i ubija Vinsenta Vegu koji izlazi iz kupatila. Vozeći se iz stana, Buč slučajno naleće na Marselusa. Udara ga autom, ali sudara se sa drugim vozilom. Počinje potera peške, a dvojica muškaraca završavaju u zalagaonici. Buč podiže pištolj kako bi ubio Marselusa, ali tada ih vlasnik zalagaonice, Mejnard (Duan Vitaker), zarobljava puškom. Mejnard i njegov ortak, Zed (Piter Grin), odvode Marselusa u sobu pozadi i siluju ga, ostavljajući maskiranog čoveka da nadgleda Buča. Buč se oslobađa i ubija tog čoveka. Namerava da pobegne, ali ipak odlučuje da spasi Marselusa. Dok Zed siluje Marselusa, Buč katanom ubija Mejnarda. Marselus uzima Mejnardovu sačmaricu i pogađa Zeda u prepone. Govori Buču da su kvit, ako nikome ne spomene silovanje i zauvek napusti Los Anđeles. Buč pristaje i odlazi iz grada na Zedovom motoru sa Fabijen. Priča se vraća na Vinsenta i Džulsa u Bretovom stanu. Nakon što su ga ubili, drugi muškarac izlazi iz kupatila i počinje da divljački puca na njih, ali svaki metak ih promašuje, a zaprepašćeni Džuls i Vinsent ne uspevaju ni da uzvrate vatru. Džuls tvrdi da je to čudo i Božji signal njemu da se penzioniše kao plaćeni ubica, iako se Vinsent ne slaže. Odlaze sa jednim od Bretovih saradnika, Marvinom (Fil Lamar), njihovim doušnikom. Vinsent upita Marvina za mišljenje o „čudu” i slučajno ga upucava u glavu dok je neoprezno mahao pištoljem. Prisiljen da sklone svoj krvavi automobil sa ulice, Džuls poziva svog prijatelja Džimija (Kventin Tarantino). Džimijeva žena, Boni, ubrzo dolazi sa posla, a on je zabrinut da ih ne sretne. Na Džulsov zahtev, Marselus zatraži pomoć od Vinstona Vulfa (Harvi Kajtel). Vulf uzima stvari u svoje ruke, naređujući Džulsu i Vinsentu da očiste auto, sakriju telo u prtljažniku, reše se svoje krvave odeće i presvuku se u majice i šorceve koje im daje Džimi. Osim toga, plaća Džimiju za njegovu posteljinu koje će poslužiti da se sakriju krvava sedišta dok se voze do otpada gde radi Vulfova devojka, Rakel (Džulija Svini). Vuk i Rakel odlaze da doručkuju, a Džuls i Vinsent odlučuju da učine isto. Džuls i Vinsent doručkuju, a razgovor se vraća na Džulsovu odluku da se penzioniše. U kratkom preseku, vidimo „Pampkina” i „Hani Bani” malo pre nego što odlučuju da opljačkaju restoran, iz uvodne scene filma. Dok je Vinsent u toaletu, počinje pljačka. „Pampkin” zahteva sve dragocenosti, uključujući Džulsovu misterioznu aktovku. Džuls iznenađuje „Pampkina”, držeći ga na nišanu. „Hani Bani”, histerična, poteže pištolj na Džulsa. Vinsent izlazi iz toaleta sa pištoljem uperenim u nju. Nastaje Meksički obračun. Džuls objašnjava svoju ambivalentnost prema svom kriminalnom životu, a kao svoj prvi čin iskupljenja nagovara dvoje pljačkaša da odnesu novac koji su pokupili i odu, zaključivši mudro kako su pošteđeni, ostavivši aktovku koja će biti vraćena svom vlasniku. Film je osvojio ukupno 43 nagrade i 40 nominacija. Dobio je nagradu Oskar za najbolji scenario, 1995, a nominovan je za još šest oskara; između ostalih, Travolta je bio nominovan za najbolju mušku ulogu, Džekson i Terman za sporedne, a sam Tarantino za najboljeg režisera. Iste godine, film je osvojio nagradu Saturn za najbolji film Udruženja za SF, fantaziju i horor filmove u SAD, BAFTA nagrade za najbolji scenario i epizodnu mušku ulogu (Džekson) u Ujedinjenom Kraljevstvu, Globus za najbolji scenario, kao i MTV nagrade za najbolji film i najbolju scenu plesa, koju su odigrali Uma Terman i Džon Travolta. Godinu dana pre toga, film je osvojio i Zlatnu palmu na filmskom festivalu u Kanu.

Posle više objavljenih izdanja knjige „ZAVARIVANJE“, javila se neminovna potreba za revizijom i dopunom ove knjige. Razlog je, da su prva izdanja iz devedesetih, rađena u sklopu edicije „Uradi sam“ kako bi i amateri mogli da uz pomoć ovog „priručnika“ nauče da zavaruju. Tada su detaljnije bili izloženi samo postupci gasnog zavarivanja i rezanja i ručnog elektrolučnog zavarivanja obloženim elektrodama uz brojne praktične primere sa kojima se često susrećemo u praksi. Ovo izdanje (sa preko 260 crteža i fotografija) je sada dopunjeno sa ostalim konvencionalnim postupcima zavarivanja – elektrolučno zavarivanje u zaštitnoj atmosferi inertnog gasa TIG i MIG, elektrolučno zavarivanje u zaštitnoj atmosferi aktivnog gasa MAG i elektrolučno zavarivanje pod zaštitom praška EPP. Ako se već bavimo zavarivanjem, ili to želimo, neophodno je da bar enciklopedijski poznajemo ispitivanje, merenje i kontrolu zavarenih spojeva koje izvodimo, pa je to još jedan dodatni deo koji je ovde objašnjen. Prvenstveno se misli na metode ispitivanja sa i bez razaranja i moguće greške koje se ovim metodama mogu otkriti. Kako je u međuvremenu došlo do promena brojnih standarda, iz ovih oblasti, svi su revidirani i usklađeni sa novim – važećim. Ovako dopunjeno izdanje, uz brojne primere i sugestije, , prednosti i nedostatke, kako postupaka zavarivanja, tako i ispitivanja, sa i bez razaranja zavarenih spojeva, uz primenu adekvatnih mera zaštite pri radu, može biti dobra podloga svima koji žele da svoja znanja dopune i prošire iz ove obalsti. I na kraju, povod ovog izdanja je i jubilej (10 godina rada) i formiranje samostalnog preduzeća – nemačke kuće TÜV SÜD Serbia d.o.o. – Beograd. IZVOD IZ KNJIGE: ....Postoji više različitih ispitivanja i merenja zavarenih spojeva. Ovde će biti izneti samo jedan manji deo osnovnih, standardnih ispitivanja - kontrola sa i bez razaranja sa kojima se svakodnevno susrećemo. Metoda ispitivanja sa razaranjem daje uvid u osobine metala, zavarenih spojeva ili delova koji se ispituju. Dobijeni rezultati su komparativnog karaktera i ispitivanje se vrši na uzorcima, posebno zavarenim, od istog materijala i pod istim uslovima. Vrste ispitivanja sa razaranjem, način uzimanja uzoraka, kao i uslovi ispitivanja dati su u standardu SRS C.T3.O51. Ispitivanje zatezanjem izvodi se na mašini za ispitivanje zatezanjem koja treba da obezbedi ravnomemo prenošenje sile na epruvetu postavljenu i uklještenu u čeljusti mašine. Epruveta se u podužnom pravcu opterećuje zateznim silama do loma, pri čemu se na uređaju za registrovanje opterećenja prati tok sila. Svrha ispitivanja zavarenog spoja zatezanjem je da se odredi: Ispitivanje i izračunavanje rezultata vrši se u skladu sa standardom SRPS EN 10.002-1 ili EN 895 (poprečno) i EN 876 (podužno). Cilj ovog ispitivanja je sagledavanje deformacionih sposobnosti zavarenog spoja. Epruvete se izrađuju iz sučeono zavarenog spoja, a obrađuje im se samo površina šava - nadvišenje lica i korena. Oblik i dimenzije epruveta rade se u skladu sa standardom SRPS C.A4.005. Ispitivanje se po pravilu sprovodi na dve epruvete, tako da na zateznoj strani bude jednom lice, a drugi put koren šava. Deformaciona sposobnost - plastičnost zavarenog spoja određena je uglom savijanja u trenutku pojave prsline. Za ispitivanje zavarenog spoja, za debljine 10 mm i više, primenjuje se i ispitivanje poprečnim savijanjem (bočnim), kod koga se obrađena epruveta postavlja tako da su joj bočne strane u zoni zatezanja i sabijanja (SRPS C.T3.054 i EN 910). Ispitivanje savijanjem udarnim dejstvom sile na epruvetama sa zarezom ima za cilj da pruži obaveštenja o ponašanju metala pri ometanom deformisanju, tj. pri prostornom naponskom stanju. Određivanjem rada potrebnog za prelom, pri određenim uslovima ispitivanja (sobna temperatura, niske temperature itd.), ispitivanje služi kao tekuća kontrola kvaliteta zavarenog spoja, i kontrola njegove toplotne obrade. Ovim postupkom ispitivanja utvrđuje se sklonost čelika prema krtom lomu, odnosno sklonost prema povećanoj krtosti u toku eksploatacije. Ispitivanje žilavosti se vrši prema EN 875 (ISO 9016). Uobičajeno je da se podaci dobijeni ovim ispitivanjem identifikuju sa pojmom žilavosti. Obično se primenjuje Šarpijev postupak ispitivanja čiji su uslovi ispitivanja, kao dimenzije i oblici epruveta određeni standardom SRPS C.A4.004. Ispitivanje se vrši udarom sečiva tega klatna (giljotine), pri čemu se meri rad udara u džulima (J). Žilavost se izračunava u J/cm2, a pri oceni žilavosti zavarenog spoja uzima se u obzir i položaj epruveta u zavarenom spoju i izgled preloma. Pod tvrdoćom podrazumevamo otpor kojim se neko telo opire prodiranju drugog tela. Cilj ovog ispitivanja zavarenih spojeva je određivanje tvrdoće metala šava, ZUT-a, i osnovnog materijala, radi njihovog međusobnog poređenja. Ispitivanje se vrši po standardu SRPS C.A4.003, odnosno EN 1043-1/2 (ISO 9015). Površine epruveta koje se ispituju moraju biti fino obrađene – obrušene ili polirane. Ispitivanje se sastoji u utiskivanju čelične kuglice, konusa ili piramide u materijal koji se ispituje određenom silom (F) i izračunavanju tvrdoće iz odnosa sile i površine otiska. Po načinu dejstva sile, kojom se kuglica, ili prizma ili piramida utiskuje na mesto ispitivanja, postupci ispitivanja tvrdoće se dele na statičke, kod kojih se sila postepeno povećava, i dinamičke, kod kojih sila deluje udarom. Cilj ovih ispitivanja je otkrivanje, eventualno, prisutnih grešaka u strukturi zavarenog spoja. Ispitivanja se vrše na specijalnim uzorcima čija se površina brusi do visokog sjaja, a zatim nagriza pogodnim sredstvom. Razlikujemo dve vrste ispitivanja: Pri makro-ispitivanju utvrđuje se dubina uvarivanja, nadvišenje šava, i ostale greške oblika i greške kao što su: zarezi, gasni mehurovi, uključci u tvrdom stanju, nalepljivanje i eventualne prsline. Pri mikro-ispitivanju utvrđuju se vrste struktura metala šava i ZUT-a, uključci, prisustvo prelaznih-kaljenih vrsta struktura, metalnih i nemetalnih uključaka, a takođe prslina i mikroprslina, mikrouključaka kao i gasnih mehurova malih dimenzija. Standard SRPS C.A.7.095, odnosno EN 1321 (ISO 17639). Ispitivanja bez razaranja predstavljaju mogućnosti ispitivanja materijala, zavarenih spojeva i čitavih zavarenih konstrukcija bez oštećenja. Ispitivanja se vrše neposredno na elementima koji se proveravaju i posle ispitivanja pružaju obaveštenja o vrsti greške, položaju greške i njenoj koncentraciji u ispitivanom delu. Ispitivanja se mogu obaviti na neograničenim dužinama zavarenog spoja i omogućuju, relativno, brzu i efikasnu kontrolu. Za ispitivanje zavarenih spojeva metodama bez razaranja koriste se prema SRPS C.T3.035: Postupci IBR, tehnike, klasifikacija, grešaka i kriterijumi prihvatljivosti su deinisani standardom EN 12062 ili ISO 17635. Osoblje koje se bavi ispitivanjima bez razaranja mora biti kvalifikovano i sertifikovano prema SRPS EN 473, a ustanove koje obavljaju ispitivanja moraju ispunjavati opšte zahteve za kompetentnost (akreditovane laboratorije) prema ISO/IEC 17025. Sadržaj: Osnovni i dodatni materijal Delovi zavarenih spojeva Zona uticaja toplote (ZUT) Položaji zavarivanja Obeležavanje šavova Podela postupaka zavarivanja Gasni plamen Načini zavarivanja Zavarivanje ulevo Zavarivanje udesno Praktični primeri gasnog zavarivanja Priprema ivica za izvođenje gasnog zavarivanja Dodatni materijal (žice) za gasno zavarivanje Topitelji za gasno zavarivanje Oprema kojom se izvodi gasno zavarivanje Čelične boce za kiseonik i acetilen Redukcioni ventil Rukovanje redukcionim ventilom Creva za provođenje gasova Gorionik za zavarivanje Izbor i održavanje gorionika Osigurač protiv povratnog plamena Ekonomajzer Radni sto Pravilan redosled operacija za bezbedan početak rada – gasnog zavarivanja Primena gasnog zavarivanja Zavarivanje čelika Zavarivanje livenog gvožđa Zavarivanje bakra i njegovih legura Zavarivanje aluminijuma i njegovih legura Zavarivanje magnezijuma i njegovih legura Zavarivanje olova Zavarivanje plemenitih metala Gorionik za gasno rezanje Postupci gasnog rezanja Greške pri gasnom rezanju Električni luk Uspostavljanje električnog luka kontaktom Električni luk jednosmerne i naizmenične struje Skretanje električnog luka Prelaz rastopljenog materijala - kapljice u osnovni materija Oprema za ručno elektrolučno zavarivanje Elektrode - dodatni materijal Podela elektroda Primeri označavanja elektroda Osnovne preporuke za izbor elektroda Čuvanje elektroda Izvori električne struje za zavarivanje Ispravljači za zavarivanje Pretvarači (generatori) za zavarivanje Transformatori za zavarivanje Zavarivački alat Radno mesto za izvođenje ručnog elektrolučnog zavarivanja Faktori koji utiču na kvalitet zavarivanja Priprema materijala za ručno elektrolučno zavarivanje Izvođenje zavarenog spoja Zavarivanje V - spoja u horizontalnom položaju Zavarivanje V - spoja u vertikalnom položaju Zavarivanje V - spoja u zidnom položaju Zavarivanje V - spoja u nadglavnom položaju Zavarivanje ugaonog spoja u horizontalnom položaju Zavarivanje ugaonog spoja u vertikalnom položaju 1 Zavarivanje ugaonog spoja u nadglavnom položaju Zavarivanje tankih limova Zavarivanje debelih limova i materijala veće debljine Zavarivanje materijala nejednakih debljina Ručno elektrolučno zavarivanje različitih metala i legura Zavarivanje čelika Zavarivanje livenog gvožđa Toplo zavarivanje Hladno zavarivanje Zavarivanje aluminijuma i njegovih legura Zavarivanje bakra i njegovih legura Princip Napajanje električnog luka strujom Inertni gas Izvođenje zavarivanja Upotreba postupka Princip Primena postupka Način topljenja žice Struja zavarivanja Brzina topljenja žice Zaštitni gas Oprema za zavarivanje Puštanje u rad Tehnika zavarivanja Položaj pištolja Priprema ivica za zavarivanje Tačkasto MIG zavarivanje Zavarivanje lakih legura velikih debljina Princip Zaštitni gas Reakcije pri zavarivanju Struja zavarivanja Dužina slobodnog dela žičane elektrode Vođenje pištolja pri zavarivanju Prednosti postupka Princip Funkcionisanje glave za zavarivanje Zavarivanje sa više žičanih elektroda Upotreba postupka Izbor različitih parametara zavarivanja Ispitivanja sa razaranjem Ispitivanje zatezanjem Ispitivanje savijanjem Ispitivanje savijanjem udarnim dejstvom sile (žilavost) Ispitivanje tvrdoće Metalografska ispitivanja Ispitivanja bez razaranja Vizuelna i dimenziona kontrola Penetrantska kontrola Radiografska kontrola Ultrazvučna kontrola Magnetna i elektromagnetna ispitivanja Ispitivanje zaptivanja Mere zaštite pri gasnom zavarivanju i rezanju Propisi koji se odnose na sirovine i uređaje Boce za kiseonik Boce za acetilen Zaštita zavarivača, pomoćnika i okoline Pomoć povređenim licima Mere zaštite pri ručnom elektrolučnom zavarivanju Zaštita od strujnog udara Lična zaštita Prva pomoć