Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Odlično Materijal Posrebrenje Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Starinski, posrebreni noževi za puter i sir. Odlično očuvani, patina nije čišćena. Dužina noževa oko 17 cm.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Detaljno stanje Odlično Materijal Čelik Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Set četiri noža za sir. Perfektno stanje, novo, otpakovano za fotografisanje. Na fotografijama vidljiva namena noževa, za koju vrstu sira ide koji nož.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Detaljno stanje Odlično Materijal Posrebrenje Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Stari, posrebreni noževa za puter i sir. Perfektno očuvan, dužine noževa 22 cm.

Sekač sira - nož u obliku satare nekorišćen, u originalnom pakovanju iz 1974. Set za serviranje mesa i narezaka od dve viljuške u originalnom pakovanju iz 1974. Set za serviranje salate od dve kašike u originalnom pakovanju iz 1974. 12 viljušaka za ražnjiće u originalnom pakovanju iz 1974. WMF Germany Chromagan kolekcija Burgund. Escajg rostfrei od 6 viljušaka i 6 noževa. Made in Germany. Sve je u rustičnom stilu sa drvenim drškama i od nerđajućeg čelika. Cena za ceo komplet.

ČAKIJA - MALI NOŽIĆ - BRITVA Čakija je turska reč za džepni nožić tj. perorez. Zemlja porekla: Slovačka Proizvođač: Mikov Kupljeno: U prodavnici ”Lovac” na Zelenom vencu Vreme: 1980. Tehničke karakteristike: Materijal: nerđajući čelik, rostfrei, a korice: tvrda plastika Dimenzije: Ukupna dužina: 165 mm Sklopljena dužina: 97 mm Dužina sečiva: 70 mm Rukohvat: Metalni okvir s oblogama od plastike Boja: Teget Način otvaranja: urez s jedne strane alatke Sečivo: Na sečivu piše Stainless Logo: na sečivu logo “Mikov sa skicom lovca” Detaljno stanje: Korišćen je, ali u odličnom stanju i svakako upotrebljiv još dugi niz godina. Nožić je maksimalno utegnut, nije raskliman, nije oštren, sve je u funkciji. Opis: Oznaka Mikov ukazuje na brend slovački, na fabriku noževa u, koja je bila najjača u toj grani u staroj Slovačkoj. U socijalizmu Mikov postaje ozbiljan brend što se noževa tiče. Mikov nož je bio vrlo čest o pasu lovaca širom SFRJ Istorija: Čehoslovačka jedna od najrazvijenijih industrijskih zemalja sa odličnim čelikom do početka II sv rata i dugom tradicijom lovstva Otuda i osnivanje prvog nožarskog esnafa u malom pograničnom mestu Mikulášovicama 1794. od strane lokalnog trgovca Ignaza Röslera. Od ove prve manufakture sa 100 zaposlenih u sledećih sto godina nastaće ,,češki Solingen,, poznat širom Evrope po proizvodnji svih vrsta sečiva, noževa, sablji, britvi, alata , medicinskih instrumenata i sličnih metalnih konstrukcija. Nešto pre početka I Svetskog rata grad će doživeti i ekspanziju nožarske industrije koja će se nastaviti i nakon raspada Austro-Ugarskog carstva. Direktno u nožarskoj industriji radiće 4500 zaposlenih što je brojka vredna respekta i današnjih dana. Tokom II Svetskog rata Miklušovici su bili pod III Rajhom i vojnom planskom industrijom. Nakon toga tu su formirana dva državna preduzeća, Koh-i-noor koji se bavi kancelarijskim potrepštinama i nožarska fabrika Sandrik. Od 1955 dolazi do fuzionisanja dve firme u jednu Mikulášovický kovoprumysl (Mikulášovičku metalsku industriju), sa M I k o v kao imenom brenda. U socijalizmu Mikov postaje ozbiljan brend što se noževa tiče a fabrika uvodi nove automatizovane tehnologije koje odmenjuju ljudski rad i za to vreme kvalitetne nerđajuče čelike. Proizvodi ove fabrike izvoze se u preko 106 zemalja širom sveta.

Iskorišćavanje soje u ishrani ljudi, sojino brašno, sojino mleko i sir, sojino ulje, iskorišćavanje soje u stočarstvu, sojina sačma, sojino seno, soja u silaži, iskorišćavanje soje u industriji, iskorišćavanje soje u biljnoj proizvodnji, rentabilnost proizvodnje soje, rodnost soje, osobine, sorte i uslovi gajenja soje, morfološke osobine, nitragin i njegova primena, sorte soje, uslovi za gajenje soje, agrotehnika tehnika gajenja soje, bolesti i štetočine soje, .. . Soja značaj sorte tehnika gajenja Dragoljub Nastasović Zadužena knjiga Beograd 1961 Narodna Armija Beograd 1965 61 str. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Nаše pčelаrstvo se brzo rаzvijа. Povećаvа se broj licа kojа gаje pčele. Širi se krug nаprednih pčelаra koji koriste sаvremene tekovine pčelаrske nаuke i prаkse. Umnožаvаju se i jаčаju nаpredne pčelаrske orgаnizаcije. Sаvezno izvršno veće putem regresа nа košnice i pčelarski pribor olаkšаvа i ubrzаvа ovаj rаzvoj. Nа tržištu je sve više medа. U prošloj, 1954 godini, ne sаmo dа su zаdovoljene potrebe nаših rаdnih ljudi, već je i izvezeno u inostrаnstvo preko sto trideset vаgonа, oko deset putа više nego u prethodnoj godini. Premа tome je sаsvim rаzumljivo što je i interesovаnje zа pčelаrske knjige u stаlnom rаzvoju. Drugo izdаnje moje knjige „Život i gаjenje pčelа i pčelinjа pаšа“ rаsprodаto je vrlo brzo. Već u drugoj polovini prošle godine kod „Zаdružne knjige“ nije se mogаo dobiti nijedаn primerаk. Međutim knjigа se i dаlje trаžilа. To je nаgnаlo izdаvаčа dа u svoj plаn zа 1955. godinu unese štаmpаnje III izdаnjа. Mojа je nаmerа bilа dа ovo izdаnje proširim s glаvom o medu i vosku, аli usled krаtkoće vremenа i drugih tehničkih rаzlogа, to nije učinjeno. Ipаk sаm uspeo dа u novo izdаnje unesem neke nаjnovije tekovine sаvremene pčelаrske nаuke i prаkse (otkriće postojаnjа „mаtične supstаnce“, nov nаčin dodаvаnjа mаticа, lječenje i suzbijаnje pčelinjih bolesti itd.) tаko dа će ovo izdаnje biti interesаntno i zа one koji imаju rаnijа izdаnjа. I ovom prilikom ponаvljаm svoju molbu koju sаm uputio čitаocimа nа krаju predgovorа drugom izdаnju. Svаko mišljenje, kаko povoljno, tаko i nepovoljno, dobro će doći kаd se bude spremаo rukopis zа četvrto izdаnje. Beogrаd, аprijа 1955 g. TIH. R. JEVTIĆ Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Naslov: Farme puževa Autor: Zoran Vraneš, Bratimir Minić Izdavač: Ekonomski Biro Mesto: Beograd Godina: 1984. Broj strana: 112 U sadašnjem privrednom trenutku, uprkos učestalim teškoćama, sve su povoljniji uslovi za proizvodnju hrane. Jer tu, u proizvodnji hrane mnogi vide mogući izlaz iz privrednih teškoća i mogući izlaz naše zemlje na svetsko tržište. ” okviru ovakvih privrednih kretanja više nisu usamljeni primeri delimičnog ili potpunog povratka građana na selo i sve većeg ulaganja u male farme kao osnovno ili dopunsko zanimanje. Jedan od pokretačkih motiva Biblioteke UNOSNA ZANIMANJA i jeste u podsticanju i usmeravanju moćne energije koja postoji u našem društvu u pojedinačnom, tzv. ličnom radu sa ličnim sredstvima za proizvodnju, kao i svakom obliku udruživanja ličnog i društvenog rada i sredstava. Izuzetan uspeh koji je doživela prva knjiga ove Biblioteke — Kunićarstvo — ohrabruje Izdavača. Mnoge kunićarske farme širom zemlje danas žive i uspešno posluju u velikoj meri zahvaljujući zaokruženoj tehnologiji i realnoj i uverljivoj ekonomiji koje su iscrpno obrađene u našoj prvoj publikaciji. Knjiga Mali ribnjaci, izišla iz štampe pre mesec dana, u svemu ponavlja uspeh Kunićarstva, a evo, već je pred čitaocima nova knjiga — Farme puževa. Do kraja godine, već je izvesno, porodicu knjiga VNOSNA ZANIMANJA uvećaće Kozarstvo, Pčelarstvo, Farme ćurki i Komercijalno golubarstvo. Srećan je sticaj okolnosti da je Izdavač Institut za marketing i ekonomska istraživanja Ekonomskog biroa iz Beograda pre nekoliko godina, i nezavisno od pokretanja Biblioteke, formirao timove stručnjaka koji obrađuju sve oblasti obuhvaćene Bibliotekom UNOSNA ZANIMANJA, pa se stručna znanja efikasno proveravaju i potvrđuju u praksi. Objedinjeni rad iskusnih stručnjaka različitog profila, uslovio je da Biblioteka UNOSNA ZANIMANJA učini korak dalje u prezentaciji odgovarajuće materije širokom krugu zainteresovanih Sve publikacije obrađuju problematiku i šire i kompletnije nego što je to uobičajeno — ne samo sa stanovišta kako proizvoditi, nego i kako obezbediti potrebne uslove, gde se organizaciono povezati i posebno — kako rešiti uvek osetljiva pitanja plasmana. Veliku pomoć budućem proizvođaču pružiće i pregledan prikaz potrebnih sredstava za otpočinjanje proizvodnje i mogućih efekata i dobiti, koji je metodološki tako postavljen, da svako može sve računice da prilagodi sopstvenim uslovima i situaciji. Treća knjiga Biblioteke — Farme puževa obrađuje atraktivnu oblast privređivanja — sakupljanje i uzgoj puževa. Knjiga Farme puževa je rezultat zajedničkog rada inž. šumarstva Zorana Vraneša i dipl. ek. Bratimira Minića, i predstavlja sintezu inostranih dostignuća i prvih domaćih iskustva u ovoj oblasti. Kvalitet i sveobuhvatnost ove publikacije — pravljene u formi praktičnog priručnika i informatora — obezbeđeni su načinom prezentacije i stručnim znanjem i iskustvom njenih autora. Inž. Zoran Vraneš je dugogodišnji novinar informativno-političke redakcije (privredna ribrika) Radio Beograda, aktivista Republičke i Gradske Konferencije pokreta Gorana i već duže vreme se bavi problematikom proizvodnje hrane. Dipl. ekonomista Bratimir Minić je savetnik u Institutu za marketing i ekonomska istraživanja Ekonomskog Biroa iz Beograda. Više od jedne decenije radi na razvojnim programima u poljoprivredi, industriji i maloj privredi. Učestvovao je u izradi većeg broja projekata iz oblasti poljoprivrede i male privrede koji su finansirani kombinacijom domaćih sredstava i sredstava Međunarodne banke za obnovu i razvoj, iz Vašingtona, čiji je konsultant. Uvereni smo da će i ova knjiga — za koju je već u pretprodaji zabeleženo veliko interesovanje — u potpunosti da zadovolji buduće sakupljače i uzgajivače puževa omogućujući im svestrano sagledavanje problematike koja im u tom posle predstoji. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Album za mirisljave blokcice 312 PanGraf Skroz pun Kassandra album za mirišljave blokčiće (tzv binder) Izdavač: PanGraf Novi Sad Godina je stavljena proizvoljno; Binder je u dobrom stanju; ima 4 lista sa ukupno 48 mesta (džepa); u svakom džepu ubačeno je po dva papirčeta (ima ih 96 minimum); korice su pohabane, te imaju uši. NAPOMENA: Binder nije popunjem papirićima iz neke konkretne kolekcije. Dakle, niju u pitanju niz numerisanih papiriča koji idu po redu. Binder je jednostavno napunjen sa raznim Kasandra papirićima. Kasandra (šp. Kassandra) venecuelanska je telenovela, produkcijske kuće RCTV, premijerno emitovana tokom 1992. i 1993.[1] U Srbiji je premijerno prikazivana 1997. na Trećem kanalu Radio-televizije Srbije.[2][3][4][5] Sinopsis Putujući cirkus dolazi u malu varošicu, a jedna članica trupe se porađa, ali umiru i ona i njena beba. U isto vreme, Andreina Aroča, kćerka bogatog veleposednika, rađa devojčicu i takođe umire na porođaju. Njena maćeha Erminija, ambiciozna i beskrupulozna žena, ima blizance iz prvog braka i želi da oni sve naslede. Zbog toga uz pomoć verne sluškinje uzima mrtvorođenče i podmeće ga kao dete svoje pastorke, a njenu bebu odvodi u cirkus. Sledećeg dana cirkus napušta grad i Andreinina kćerka odlazi sa njima. Posle dvadeset godina cirkus ponovo dolazi u malu varošicu. Kasandra je sada prelepa mlada žena koju su obećali zgodnom bacaču noževa po imenu Randu. Međutim, ona upoznaje Luis Davida, jednog od Erminijinih sinova i oni se zaljubljuju jedno u drugo. Igrom slučaja, on mora da napusti grad i kada njegov blizanac Ignasio sazna da je Kasandra pravi naslednik bogatstva Aroča, odlučuje da je oženi. U noći nakon venčanja, on biva misteriozno ubijen, a da Kasandra to i ne zna. Luis David se vraća. Odlučuje da pronađe ubicu svog brata i preuzima njegov identitet. Sumnja pada na mladu udovicu, koja ni ne sluti šta se dešava... Zanimljivosti Produkcijska kuća Televisa je 2005. napravila svoju verziju Kasandre pod naslovom Peregrina.[2] Kasandra je ušla u Ginisovu knjigu rekorda kao TV serija na španskom jeziku koja je emitovana u najviše država (128). Koraimu Tores (Kasandru) umalo nije ubio obožavalac u Bosni i Hercegovini tokom promocije telenovele. Naime, hteo je da liši Kasandru svih patnji i bola. U Indoneziji je vlada saopštila „da je nedopustivo da se zbog telenovele Kasandra ne ide na posao“. U Bosni i Hercegovini gledaoci su bili zgroženi kada je Kasandra bez objašnjenja nestala sa malih ekrana. Američki Stejt Dipartment je priskočio u pomoć i zamolio gospodina Antonija Paeza iz Coral Pictures za savet. Nakon istrage, ustanovljeno je da bosanskohercegovačka televizija nikada nije kupila prava emitovanja za Kasandru. Priznali su da su preuzimali signal jedne druge televizije iz regiona, a kada to više nije bilo izvodljivo, morali su seriju skinuti sa programa. Pošto je gospodinu Paezu bilo jasno u kakvoj je situaciji ta televizija bila u devedesetim godinama, poklonio joj je svih 150 epizoda Kasandre. Zbog nezapamćene euforije koju je ova telenovela izazvala na Balkanu, glumci Koraima Tores (Kasandra) i Enri Soto (Randu) su posetili Bugarsku, Srbiju i Bosnu i Hercegovinu, kao i mnoge druge zemlje širom sveta. Kada je Kasandra greškom optužena za ubistvo, građanska inicijativa iz mesta Kučevo u Srbiji je poslala pismo venecuelanskoj vladi i bivšem predsedniku Srbije, Slobodanu Miloševiću, u kojem su tvrdili i zahtevali: „Mi znamo da je Kasandra nevina - oslobodite je optužbe!“. Godine 2011, master video telenovele je kolor-korigovan i očišćen od analognog šuma radi boljeg kvaliteta slike...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Arman Žan di Plesi de Rišelje (franc. Armand Jean du Plessis de Richelieu;[1][2][3][3][4][5] Pariz, 9. septembar 1585 — Pariz, 4. decembar 1642) je bio francuski državnik, kardinal, koji je kao ministar kralja Luja XIII vršio stvarnu vlast u Francuskoj i podigao moć francuske krune. Godine 1635, osnovao je Francusku akademiju. Rišelje je takođe poznat po tome što je pronalazač stonog noža. Iznerviran lošim manirima koje su često ispoljavani za trpezarijskim stolom korisnici oštrih noževa, koji bi ih koristili za čačkanje zuba,[6] Rišelje je 1637. naredio da se sečiva svih noževa na njegovom trpezarijskom stolu otupe i njihovi vrhovi zaoble. Dizajn je brzo postao popularan širom Francuske, a kasnije se proširio i na druge zemlje.[7] Biografija Rođen je septembra 1585. godine u Parizu.[8] U svojoj devetoj godini, Rišelje je poslat na Koledž Navare u Parizu da studira filozofiju.[9] Nakon toga, počeo je sa obukom za vojnu karijeru.[10] Njegov privatni život bio tipičan za mladog oficira tog doba: 1605. godine, kada je imao dvadeset godina, Teodor de Majern ga je lečio od upale pluća.[11] Kao sveštenik učestvuje 1614. godine u radu Državnih staleža, poslednjih održanih staleža pre izbijanja Francuske revolucije 1789. godine. Godine 1617. se kralj Luj proglasio punoletnim. Pokazao se nesposobnim vladarom. Njegov najbliži saradnik, vojvoda Lin, oslobodio se Končinija, a Marija Mediči 1617. godine odlazi u manastir. Sa njom odlazi i jedan od Končinijevih štićenika, Arman Žan de Plesi, budući kardinal Rišelje. On održava vezu sa kraljem i uspeva da ga 1619. godine pomiri sa majkom. Lin umire 1621. godine i otvara Rišeljeu put ka vlasti. Rišelje tokom opsade La Rošela U narednim godinama hugenoti dižu pobunu jer jačanje jezuita i katolika dovodi do slabljenja njihovog položaja. Luj pokušava da nametne hrišćanstvo nekim teritorijama na jugu Francuske što dovodi do otpora. Ugovorom u Monpelijeu, hugenoti gube neke tvrđave i pravo na održavanje skupština. Mir se vraća 1624. godine. Rišelje iste godine ulazi u dvorski savet. Po dolasku na vlast, Rišelje guši pobune plemstva, šalje Mariju Mediči i Gastona Orleanskog (Lujevog brata) u progonstvo, zatvara i osuđuje više prinčeva, ograničava snagu hugenota. On 1626. godine traži stvaranje Velike Francuske. Svestan je teških prilika u zemlji. Ne uspeva da ublaži posledice Tridesetogodišnjeg rata po Francusku (rashodi se udvostručuju). Državi preti raspadanje, a hugenoti govore o republici. Plemstvo preti da od Francuske napravi zemlju sličnu Carstvu. Rišelje najpre izbegava sukobe, ali ga hugenotska pobuna prisiljava na reakciju (1627). Hugenoti su držali velike delove zapadne Francuske, kontrolisali su mnoge luke i održavali veze sa Engleskom. Centar im je bio u Larošelu koga Rišelje opseda 1628. godine. Hugenoti se predaju, a Rišelje sledeće godine donosi Aleski edikt milosti kojima hugenoti gube luke, gradove i političke privilegije. Zadržali su verske povlastice i postali deo zajednice. Naredne tri godine (1629—1632) obeležila je opasna zavera Marije Mediči i Gastona Orleanskog protiv Rišeljea. Zavera nije uspela. U istom periodu česte su pobune protiv vlasti širom Francuske. U spoljnoj politici, Rišelje se uključuje u Tridesetogodišnji rat podržavajući protestantsku Švedsku protiv Austrije (1630). Posle pogibije Gustava Adolfa on podstiče stvaranje nove koalicije protiv cara. Luj objavljuje rat Španiji 1635. godine. Rat se vodi na tri fronta: u Italiji, Rajnskoj oblasti i Nizozemskoj, protiv Španije i Carstva. Najveći neprijatelj je Španija. Španske trupe prodiru u Pikardiju (1636) i ugrožavaju sam Pariz. Pretnja je ujedinila plemstvo i francuska aristokratija nanosi poraze Špancima. Ugrožava i Nizozemsku. Španska flota poražena je od nizozemske kod Dovera (1639), a kopnena vojska od Francuza kod Rokroa (1643). Rišelje nije doživeo ovaj poslednji trijumf jer je umro krajem 1642. godine. Nasledio ga je Žil Mazaren. Uspon na vlast Mladi Luj XIII; jedini portret iz perioda njegove rane vladavine; vlast je zapravo pripadala njegovoj majci, Mariji Mediči. Godine 1614, sveštenstvo iz Poatoa zatražilo je od Rišeljea da bude jedan od njihovih predstavnika u Skupštini staleža.[12] Tamo je bio energični zagovornik crkve, tvrdeći da ona treba da bude oslobođena poreza i da biskupi treba da imaju veću političku moć. On je bio najistaknutiji sveštenik koji je podržao usvajanje dekreta Tridentskog sabora širom Francuske;[13] treći stalež (prosti ljudi) je bio njegov glavni protivnik u ovom nastojanju. Na kraju sabora, prvi stalež (sveštenstvo) ga je izabralo da da govor sa nabrajanjem svojih molbi i odluka.[14] Ubrzo nakon raspuštanja Skupštine staleža, Rišelje je stupio u službu supruge kralja Luja XIII, Ane od Austrije, kao njen almoner.[15] Rišelje je politički napredovao verno služeći miljeniku kraljice-majke, Končinu Končiniju, najmoćnijem ministru u kraljevstvu.[16] Godine 1616, Rišelje je postao državni sekretar i dobio je odgovornost za spoljne poslove.[14] Poput Končinija, biskup je bio jedan od najbližih savetnika majke Luja XIII, Marije Mediči. Kraljica je postala regent Francuske kada se devetogodišnji Luj uspeo na presto; iako je njen sin postao punoletan 1614. godine, ona je ostala efektivna vladarka carstva.[17] Međutim, njena politika, kao i Končinijeva, pokazala se nepopularnom kod mnogih u Francuskoj. Kao rezultat toga, Marija i Končini su postali mete intriga na dvoru; njihov najmoćniji neprijatelj bio je Šarl de Luin.[18] U aprilu 1617. godine, u zaveri koju je organizovao Luin, Luj XIII je naredio da Končini bude uhapšen i usmrćen ako pruži otpor; Končini je shodno tome ubijen, a Marija Mediči je svrgnuta.[19] Pošto je njegov pokrovitelj umro, Rišelje je takođe izgubio vlast; razrešen je dužnosti državnog sekretara, i uklonjen je sa dvora.[19] Godine 1618, kralj, još uvek sumnjičav prema biskupu Lusonu, proterao ga je u Avinjon. Tamo je Rišelje provodio većinu svog vremena u pisanju; sastavio je katekizam pod naslovom L`Instruction du chrétien.[20] Godine 1619, Marija Mediči je pobegla iz zatočeništva u zamku Bloa, postavši titularni vođa aristokratske pobune. Kralj i vojvoda de Luin opozvali su Rišeljea, verujući da će moći da urazumi kraljicu. Rišelje je bio uspešan u ovom poduhvatu, posredujući između nje i njenog sina.[21] Složeni pregovori su urodili plodom kada je ratifikovan Angulemski ugovor; Marija Mediči je dobila potpunu slobodu, ali će ostati u miru sa kraljem. Kraljica-majka je takođe vraćena u kraljevsko veće.[22] Nakon smrti kraljevog miljenika, vojvode de Luina, 1621. godine, Rišelje je brzo došao na vlast. Godinu kasnije, kralj je nominovao Rišeljea za kardinala, što je papa Grgur XV shodno tome ozvaničio u septembru 1622. godine..[23] Krize u Francuskoj, uključujući pobunu Hugenota, učinile su Rišeljea skoro nezamenljivim savetnikom kralja. Nakon što je 29. aprila 1624. imenovan u kraljevsko veće ministara,[24] sprovodio je intrige protiv glavnog ministra, Šarla, vojvode de la Vievila.[21] Dana 12. avgusta iste godine, la Vievil je uhapšen pod optužbom za korupciju, a kardinal Rišelje je sledećeg dana preuzeo njegovo mesto kao kraljev glavni ministar, iako je kardinal de la Rošefuko nominalno ostao predsednik saveta (Rišelje je zvanično imenovan za predsednika novembra 1629). Carl Jacob Burckhardt (10. rujna 1891. - 3. ožujka 1974.) bio je švicarski diplomat i povjesničar. U njegovoj karijeri izmjenjivala su se razdoblja akademskog povijesnog istraživanja i diplomatskih dužnosti; najistaknutiji od potonjih bili su visoki povjerenik Lige naroda za slobodni grad Danzig (1937–39) i predsjednik Međunarodnog odbora Crvenog križa (1945–48). Biografija Burckhardt je rođen u Baselu od Carla Christopha Burckhardta, člana patricijske obitelji Burckhardt, a pohađao je gimnaziju u Baselu i Glariseggu (u Steckbornu). Potom je studirao na sveučilištima u Baselu, Zürichu, Münchenu i Göttingenu, a na njega su osobito utjecali profesori Ernst Gagliardi i Heinrich Wölfflin. Prvo diplomatsko iskustvo stekao je u švicarskom poslanstvu u Austriji od 1918. do 1922., kaotičnom razdoblju nakon raspada Austro-Ugarske. Dok je bio tamo, upoznao se s Hugom von Hofmannsthalom. Burckhardt je stekao doktorat 1922., a zatim je prihvatio imenovanje u Međunarodnom odboru Crvenog križa (ICRC), koji ga je poslao u Malu Aziju, gdje je pomogao u preseljenju Grka protjeranih iz Turske nakon poraza Grčke 1922. Nakon toga se vratio u Švicarsku kako bi nastavio akademsku karijeru. Godine 1926. oženio je Marie-Elisabeth de Reynold (1906.-1989.), kćer švicarskog pisca, povjesničara i desničarskog političkog aktivista Gonzaguea de Reynolda (1880.-1970.). Godinu dana kasnije imenovan je privatnim docentom na Sveučilištu u Zürichu, a 1929. izvanrednim profesorom suvremene povijesti. Od 1932. do 1937. bio je redoviti profesor na nedavno osnovanom Graduate Institute of International Studies u Ženevi. Dok je bio tamo, objavio je 1935. prvi svezak svoje opsežne biografije kardinala Richelieua, koja će na kraju biti dovršena objavljivanjem 4. sveska 1967. godine. Vratio se diplomatskoj karijeri 1937., služeći kao posljednji visoki povjerenik Lige naroda za slobodni grad Danzig od 1937. do 1939. Na tom je položaju nastojao održati međunarodni status Danziga koji je jamčila Liga naroda, što je doveo ga je u kontakt s nizom istaknutih nacista dok je pokušavao odbiti sve veće njemačke zahtjeve. Misija je naposljetku završila neuspješno invazijom na Poljsku u rujnu 1939. Burckhardta je stavio u kućni pritvor od strane nacističkog gauleitera za Danzig Alberta Forstera i dao mu je dva sata da napusti grad. Burckhardt je tada pobjegao u Litvu, a nacistička Njemačka će naknadno anektirati Danzig. Burckhardt u posjetu logoru Fünfeichen u kolovozu 1941 Nakon tog razdoblja visokog komesara, vratio se svojoj profesuri u Ženevi do kraja Drugog svjetskog rata (1939.-1945.). Dok je bio na tom položaju, također je bio aktivan u vodećoj ulozi u ICRC-u, putujući u Njemačku nekoliko puta kako bi pregovarao o boljem tretmanu civila i zatvorenika, djelomično koristeći kontakte stečene tijekom svoje dvije godine kao Visoki povjerenik u Danzigu. Upletenost u nacizam Nakon rata postao je predsjednik ICRC-a, na toj dužnosti od 1945. do 1948. Organizacijski je povećao integraciju međunarodnih institucija Crvenog križa i nacionalnih društava Crvenog križa. Politički, njegov je mandat bio kontroverzan jer je zadržao postojeću politiku stroge neutralnosti ICRC-a u međunarodnim sporovima, što je dovelo do odbijanja ICRC-a osuditi naciste nakon što su njihova zlodjela službeno izašla na vidjelo. Njegov snažan antikomunizam čak ga je doveo do toga da je nacizam smatrao manjim zlom.[1] U međuvremenu je od 1945. do 1949. bio švicarski izaslanik u Parizu. Protivio se suđenjima u Nürnbergu, nazivajući ih `židovskom osvetom.` [1] Pod njegovim nadzorom, ICRC je osigurao dokumente koji su pomogli mnogim nacistima na visokoj razini, uključujući Adolfa Eichmanna i Josefa Mengelea, da pobjegnu iz Europe i izbjegnu pravdu za svoje ratne zločine u svijetu. Drugi rat. Stav Crvenog križa tijekom rata nije u potpunosti izašao na vidjelo sve dok nije otvorio svoje arhive iz razdoblja 1994. godine.[4] Nakon 1949. vratio se svojoj akademskoj karijeri, objavivši niz knjiga o povijesti tijekom sljedećih nekoliko desetljeća. Godine 1954. dobio je nagradu za mir njemačkog knjižara. Preminuo je 1974. u Vinzelu.

HRISTOVA JAGNJAD - Aćim Todorović Hristova jagnjad“ – slika golgote srpskog naroda u stihu Сонетни вијенац ХРИСТОВА ЈАГЊАД (Јасеновачким Мученицима) I Христолику јагњад чељуст таме гуши, мученици живи населили поље. Под кором се нада од живота суши, Завр’јежила патња на храстово коље. Наваљује туга, змијају колоне, сиротиња пуста из немушти руди. Повезана стада логору догоне, смртоносном стрепњом натекле им груди. Унутра бараке и високе чеке опасане стражом крволочних звјери, уз обале дуге злокрвнице р’јеке, изоштрени зуби жичаној тестери. Запретене наде, безнађа их голе, рањени у срца под крстом се моле. II Рањени у срца под крстом се моле, убремљени слутњом, олује их бију. Опиру се гр’јеху-мржњи да одоле, распојани ћутњом чате литургију. Наједрала крила, магла пала густа, на паперју злочин небесима стреми. Крик се крику руга, н’јеме гладна уста, свиреп урлик звјери изнад жртви пјени. Распламсава главња, диже огањ ватри. У ризама црним „За дом спремни“ кољу србосјеци, хуље, празнодушни фратри на џелатске руке дигли самовољу. У темељу муља задњи мост се руши. Из очаја стрепњи млад се церић суши. III Из очаја стрепњи млад се церић суши, неће бити Бадњак кад се Христос роди. Можда ће га џелат брадвом да угуши док гробови буду стремили слободи. Од њега ће дићи вјешала да штрче- замашћеном гредом да се јате вране. Да му се под сјеном објешени грче, док једном не струли, ил’ на огњу плане. Модар крпељ гмиже, трује грдне ране, поломљене кости испод тврдог маља. Недоношче јеца, збира задње дане. Мутна Сава хучи и трупала ваља. Ситна дјеца пала на кољена, моле. Студен задах смрти ломи гране голе. IV Студен задах смрти ломи гране голе. Забокорен злочин у кор’јењу жбуна. Мијеша се мирис липе и тополе јауцима ношен с Лике и Кордуна. Крајином се бију вјетрови горчине, Козара се с болом у црнини мучи. Процвиљела села око хладне Дрине, тврда Херцег-земља у јаме се сручи. Догор’јева жижак, пада ноћца густа, гасне поглед задњи у зјеници мутној. Намочена земља крвљу лежи пуста, свједочанство таји немани окрутној. Ножеви се тупе, мртве главе лете, тихо шапат пада на гробове свете. V Тихо шапат пада на гробове свете- осушене руже модрога дјетињства. Пробадају груди оштре бајонете, на хиљаде мртвих, читуља се листа. Глува ноћ се коми у свирали ћука: на прегачи мајка крвав пород љуби. Негдје псине реже, жртва гласно кука, деру живо месо-гризу оштри зуби. Полудјеле псовке ничу у трњаке. Попуцала леђа од волујске жиле. На крваве дупље најатиле свраке. Гласну ноћни цврчци, свици свјетокриле- то рабови мртви излазе пред Христа. Од очију свјетлост кроз бусење блиста. VI Од очију свјетлост кроз бусење блиста, качи се за поруб небескога сача. Наваљује губа испод шумолиста, смртоносни тифус поред ње корача. Глад пустила клице-крушне мрве фали, слабе студен зобље, ваши кожу ждеру. Стршљенови брује, коте се рафали, крволоци људски узимају мјеру. Над логором злочин крије облак тмасти и ноћ траје дуго, предуго за жртве. Сотоне се даве, пијане од страсти, гавранови лове златокриле утве. Злогук патњи мрежу паукову плете. Васкрсли анђели над кланицом лете. VII Васкрсли анђели над кланицом лете. Спутана колона мученика стиже. Мртво снопље пада, безбожје се плете: рука, кама, јама, кољач поглед диже. „Ти, матори, приђи, на ивицу крочи! Одакле си, гњидо?“- припитује старца. Умири се небо, засв’јетлише очи: „Вукашин ме вичу, из села Клепаца!“ И смирено рече, као пред олтаром: „Учини шта мораш, свој ти пос’о ради!“ Са три прста руком закрсти се старом. Док га кољач с’јече и очи му вади, старачка му глава ореолом блиста. Алка спаса пуца, разапињу Христа! VIII Алка спаса пуца, разапињу Христа! Расц’јепи се тама, душа к небу мину, на врх ножа око набодено блиста, затресе се земља, дажд небески лину. Подиже се облак крви и пијеска, са долама мртвим покида ревере. У спаљеној цркви мироточи фреска Преподобне мајке, Свете Параскеве. Вода спира гареж, таласи се бију, мутном Савом језди уморена војска- Србадија листом плови за Србију, тијела им копне жутом бојом воска. Глуво доба брани зори да заруди! Јасеновац грца од бола и студи! IX Јасеновац грца од бола и студи! У лобање шупље угн’јездиле гује. Мртво чедо мајка јецајима буди, у тканицу бола јагње опасује. Нестало је суза-пресушила врела, ни кап бистре росе да на образ па’не. Тек капатка слана, с гробаревог чела, низ дубоку бору на мртваца кане. Сиромашна врећа у закрпе пала, глад притишће логор, по порама глоби, навалила куга диже се из кала. Оштрим клином сужњу тјемењачу проби. Заклане су ноћи, чуваркућа страда, авај, судбо болна, уплаканих нада! X Авај, судбо болна, уплаканих нада! Авељева руко, стиду из живота! Смрчени ћувици, крвав земан влада. Залутала штенад људскога накота, чељустима пасјим младе траве брсте- хиљаде Српчића приведених јате, скинули их с дојки, да их они крсте и задоје мржњом у нове џелате. Како ће кроз олуј кад им перје стаса и кљунови оштри буду окоштали, и када се небо злобом заталаса, куда ћете кренут’ соколићи мали- хоћете ли моћи да будете људи? Голоруке душе џелат камом буди. XI Голоруке душе џелат камом буди. Нанизана вјечност на конопцу чами. Понестаје даха издајнику, Јуди, похлепа га храни, сребрењак га мами. Пет година дугих на наковњу зала, крв натапа, прска из свесрпске ране. Задња нада пада, с болом малаксава. Украј неба јутро никако да сване. Крцати вагони, огољели шине, тешки оклоп стење, ђаво ушур иште. Ижџикљала неман из Доње Градине гута, зобље, дави до Старе Градишке. Набремиле груди чемера и јада, њивом ужас клија, зрело жито пада. XII Њивом ужас клија, зрело жито пада, литургију дижу мртви свештеници. Са небеса роса на откосу страда, из пепела ничу Свети мученици. Расте војска силна одрубљених глава. Над мочваром хладном крта трска тањи. Барјаци се дижу, гробље васкрсава, кудјеље се магле, крвав мјесец мањи. У зјенама згаслим ничу крајпуташи. Невидљивим пољем ћутња јеца реско, пут Кумове сламе језде логораши- утабаном стазом у Царство небеско. Нагрћу колоне сићушнијех мрава, а сузе се слиле у модрину трава. XIII А сузе се слиле у модрину трава. Кроз житија патњи мирно луге ћуте. Фрескописно небо од светијех глава у бесмртност вјере жртве огрнуте. Попаљене луче, света смола мири- опојно се шири са борове коре. Богослужбом звоне српски манастири, мученици стигли пред Господа-горе. Под подстригом светим нова свјетлост руди; из очињих зјена и рањених прса, наједрала личи на мајчине груди- на набрекле дојке пуне светог мрса. Руменилом жара тамјан распламсава, дрхте влати ћутњом, мртво Српство спава! ... Gornji Milanovac 2022 99 str tvrdi povez K.D.S.3.2.

Одасвуда можемо чути ораторе како говоре о миру, али њихова прича је заправо лаж и гнусно лицемерство. Ово је тако честа, саблажњујућа појава у савременом цивилизованом свету. Око нас се одвија рат, и то непрекидан и окрутан рат у којем нема примирја и којем нема краја, у којем нема ни победника ни поражених. Постоје само џелати и њихове жртве! поглавље О ЛЕГАЛИЗАЦИЈИ АБОРТУСА Говоре нам да је неопходна легализација абортуса код узраста 13-14 година, и то без обзира колика је трудноћа, јер ће те девојчице ионако тајно извршити абортус, а то се онда обично врши у неодговарајућим условима и без професионалног знања, што угрожава њихов живот. Као прво, почећемо од једне мале примедбе: а зашто не видимо други начин бриге о животу и здрављу жене, осим кроз легализацију абортуса, и зашто се та брига не би испољила кроз заштиту материнства, а не кроз његово уништавање? Кад би центри за здравствену заштиту заиста били забринути за здравље жене, они би предложили беспалтне порођаје, а не убиство плода (наравно, мислимо на бесплатне порођаје у правом смислу те речи). Као друго, уопште не постоје безопасни абортуси. Хируршка интервенција у тој области оставља тешке последице у виду предиспозиције за рак и неплодност, а често има смртни исход чак и у стерилним условима, а да и не говоримо о неизбежним психичким траумама. Убеђују нас да ће жена која се одлучила на абортус то ионако учинити. То би ваљда требало да значи да не треба да се боримо против злочина, него да га потпомажемо, да уз помоћ закона и друштвеног мнења стварамо повољну атмосферу за убиства деце? Зашто онда у том случају не бисмо озаконили продају и растурање дроге? У том смислу можемо навести много аргумената. Например, без обзира на све забране наркомани ће наставити да се венски дрогирају. Да би задовољили своју страст, која прелази у навику и болест, они ће се одати криминалу, извлачиће новац од родитеља, или ће почети да своју децу лишавају средстава за живот и на тај начин ће наркобизнис чинити још богатијим. Зар онда не би било боље да у градовима и селима отворимо специјалне центре у којима ће лекари у стерилним условима убризгавати наркотике, како се наркомани не би заразили вирусом сиде и постали његови преносиоци? Значи, треба ученицима делити дрогу како не би крали новац за њену куповину и објашњавати им коју дозу треба да узимају у односу на своју телесну тежину, јер деца ће то ионако негде на улици кроз праксу научити и притом могу умрети од превелике дозе. Треба деци помоћи и у њихове вене професионално убацити оптималну количину отрова. Уопште узев, треба створити “културни ад” на земљи како би се избегао “стихијски ад”. Зашто се ширење и пропаганда дроге сматра преступом, а легализација и пропаганда абортуса хуманошћу према жени кад и једно и друго воде пропасти личности и народа? По судској статистици степен криминала се повећава у целом свету, а значајан проценат чине туче ножевима и убиства. Зашто у том случају не бисмо отворили центре у којима би се вршила стерилизација ножева како се ране након туче не би инфицирале? Пошто ће се злочини ионако и надаље догађати, зашто их онда не вршити на хуманији начин? Стално нам говоре да је абортуса било и да ће их бити. Али само озакоњавање абортуса морално квари друштво. Значи, закони се брину о томе да се убици не нашкоди током злочина, то јест допуштају убиство и чак га подстичу. Закони треба да штите човеков живот и пре свега жртву злочина – дете, а не насилницу која је изгубила савест и која је могла постати његова мајка. Како треба да схватимо то што закони у многим земљама забрањују смртну казну и за најстрашније злочине, а истовремено допуштају убиство невиних, штитећи притом самог убицу? Убеђују нас да у болничким условима током абортуса преживи више жена. Али, поставља се питање ко то преживи? Вероватно људи који су изгубили савест и људскост? Да ли преживи комад меса који је заједно са својим дететом ђаволу продао и своју душу? А због чега остаје у животу? Да ли због тога да би се одала разврату, зачињала децу и поново их убијала? Кад се абортус законски легализује, тада цело друштво постаје убица и сви ми директно или индиректно учествујемо у одузимању сваког живота, у свакој смрти детета. Код неких народа је постојао обичај да човеку који је осуђен на смрт ставе омчу око врата и да онда тај дугачки конопац вуку сви мештани села како нико од њих не би био сматран његовим убицом. Можда се то тако радило и да би се избегла крвна освета? Било како било, ако ћутимо, онда су руке свих нас на ужету којим се убија дете и одговорни смо пред Богом и сопственом савешћу. Фон на којем се одвија убиство деце, што односи више жртава него епидемије куге или колере, јесте разврат, који уништава породице и убија поштовање и љубав међу супружницима. Разврат је постао појава која се толерише, али чини се да ће то ускоро постати престиж. Разврат, цинизам и убиство су карике једног те истог ланца. Деца нису заштићена ни од оних најодвратнијих слика разврата. Дечија душа је веома пријемчива и лако прихвата како оно што је добро, тако и оно што је лоше. Овде се одвија масовно насиље над децом и њихово духовно силовање. Човеку као да хоће од самог детињства да униште осећај савести и честитости, да га отргну од традиције народа којем припада и да спрече утицај породице. Зашто није забрањена телевизијска, улична и новинска порнографија? На ово питање нам одговарају: “У име слободе!” Али ми се питамо слободе од чега и слободе за чега? Можда слободе од морала зарад задовољавања најнижих страсти, при чему се оправдава свака врста разврата? Но то већ није слобода, него гадост! На људе се са свих страна обрушавају бујице прљавштине које су буквално преплавиле данашње друштво. Немогуће је отворити неки часопис или укључити телевизор а да не видите најодвратнију наготу интимног живота. Људима од самог детињства насилно убризгавају инјекције отрова и притом се говори о слободи. Сâм факт злочина није оно најстрашније, него његова легализација када злочин постаје свакодневна појава, кад на њега гледају као на саставни део живота, кад он не узнемирава савест самог друштва, кад се на њега људи навикавају, кад се он никога не тиче и кад никог није брига за њега. Живимо у времену у којем се разврат шири попут какве лавине. Абортус се не може посматрати апстрактно јер је он органски део недуховности друштва и култа разврата. Још донедавно је абортус сматран злочином, а сад је постао део свакодневице. Но ускоро ће абортус постати обележје цивилизације и онда ће оне који се усуде да нешто кажу против њега гледати с презиром и исмевати као фанатике и назадњаке. Слобода абортуса је слобода да се убија. То су олакшице дате убицама! Зашто се телевизијске емисије данас стално врте око једне осе – око секса и убиства? Људима се 24 часа сугерише да разврат није морална аномалија нити извргавање руглу човековог достојанства, него само један детаљ живота, као например доручак или шетња на свежем ваздуху. Као последица блуда и разврата појављује се емотивна равнодушност у односима људи. Разврат убија човека као личност и од њега остаје само његова животињска страна. Ако је душа изгубљена, онда је све остало само врећа костију и крви. Али најгнусније је то што они који заводе народ смеју себе да називају хришћанима. Где је за њих достојанство човека као лика и обличја Божијег и феномен бесмртне душе која може видети Бога само ако чува своју чистоту? Апостол Павле пише да онај ко уништава своје тело, уништава храм Божији. Христос је за оног који саблажњава рекао: Боље би му било да се објеси камен воденички о врат његов, и да потоне у морску дубину. Он је сатану назвао човекоубицом од искони. А ко сте ви? Да ли сте деца Авеља или Каина? Легализација абортуса за малолетне је у ствари позивање деце на блуд и убиство. Такво дете неретко постаје савршени злочинац. Његов је животни пут од самог почетка упрскан људском крвљу. Познати хришћански мислилац ИИ века Климент Александријски је писао: “Удаљавајући плод жена заједно с њим избацује из себе све оно што је људско”, то јест, већи пад не постоји. Легализација абортуса кад су у питању тринаестогодишње девојчице, пројекти предавања сексологије у школама и томе слични “културни” и “добротворни” подухвати представљају санкционисање духовног и физичког скрнављења деце и уклањање и последњих ограничења, па макар само и моралних, кад су у питању блуд и разврат. То је склизнуће у провалију без дна и краја. САДРЖАЈ Убиство беспомоћних, 5 Абортуси као вид приношења људи као жртви сатани, 14 О легализацији абортуса, 29 Абортус је вид мучења, 35 Аргументи заштитника абортуса, 39 Разговор убијеног детета са својим убицом, 47 Савремени људождер, 50 Последња ноћ убице детета, 52 Улога мушкарца у убиству детета, 56 Великодушност вучице, 58 Сусрет на страшном суду, 60 Абортус је убиство душе, 62 Светлост мајчиних очију, 65 Ђаволски завет, 68 Поридични трибунал, 71 Клетва српског патријарха, 74 Вечно слепило, 78 Убица детета, 81 Разврат је рашчовечење човека, 83 Наслов: Вапијући глас: Избор текстова из књиге Како породици вратити изгубљену радост Издавач: Манастир Подмаине Страна: 88 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12 x 20 cm Година издања: 2014 ИСБН:

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mekFormat: 12x20 cmBanja Luka 1998Br.strana: 157Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri.SadržajDio I Mladost, 5Dio II Monaštvo, 72Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185DIO IMLADOSTKao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja.Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke.U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`.Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana.Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku.Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio.Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire.Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!`Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan.Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim.Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata.Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti.To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo.Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu.Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposobanza učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem!....DIO IIMONAŠTVOObavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo.Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih.Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji.Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim.Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka.Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu:`Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.``Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.`Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende zaglačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna.U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem.Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu

Монах Калист је биографска прича српског монаха, духовног чеда Владике Николаја Велимировића. Био је велики обновитељ цркава и манастира, провео деценије живећи у дивљини, где га чак ни змије отровнице нису уједале. Хранио је медведе и исцељивао људе, а упокојио се 1991.г. у 95. години живота, у манастиру Жича. Мноштву читалаца, ова книга је дала одговоре на многа питања и учврстила их у православној вери. Садржај Младост, 5 Монаштво, 72 Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах, 185 Додатак, 201 МЛАДОСТ Као дете желео сам да имам коња вранца, чистокрвног арабера, дуге гриве, са белом звездом на челу. Маштао сам како га лепог и разиграног јашем селом и џамбасим, или га упрегнутог у чезе терам по вашарима, све пред очима људи који ми завиде. У сновима сам виђао његове кратке живахне уши, снажан врат, бујну гриву, миловао његово топло тело прекривено црном длаком која се пресијавала, чуо рзање и врисак, и видео себе поносног на њему, у седлу окованом сјајним украсима. Молио сам Бога да мојим родитељима, браћи и сестрама да здравље, а мени доброг коња. Моји родитељи су били на великим мукама, јер сам тукао сеоску децу и свађао се са браћом и сестрама. Једном сам, у љутини и бесу, ударио неку девојчицу која од тога умало није умрла. Неопрезно сам се завлачио међу коње и бикове и чинио многе опасне несташлуке. У том времену постили смо све постове. Родитељи су били побожни, особито мајка. Сваке недеље смо ишли у цркву. Носећи најмлађе дете у наручју, мајка је тада љубила врата цркве, затим иконе. Ми, старија деца, чинили смо исто што и она. Свештеника сам поштовао и плашио сам га се као Бога. Једном сам смогао снаге и дрхтећи упитао га: "Оче, је л' да нећеш ти да усмртиш моју мајку? Је л' да она неће да умре?". По завршетку основне школе, у нашем селу Каонику, родитељи су одлучили да наставим учење у гимназији. Надали су се да ћу тако постати образованији и свеснији и да ћу се уразумити и смирити међу мени непознатим и туђим људима. Пристао сам јер ионако ми је била потајна жеља да се школовањем уздигнем изнад других и да будем бољи од мојих сељана. Кад сам дошао у Крушевац у гимназију, желео сам да постанем виђен и уважен човек, као што је свештеник, или учитељ, или виши државни чиновник. Свештеник ми се највише допадао зато што у цркви, пред народом, пева и држи проповеди, и што га људи поздрављају, клањају му се и љубе у руку. Становао сам код неког кафеџије у малој соби уз шталу. Ту су људи свраћали на сат-два, да се одморе, испрезали су коње, а амове остављали у моју собу. Док су се кириџије, господа и богати сељаци гостили печењем и ракијом у кафани, у мојој соби је мирисало на мокру кожу, коњски зној, прашину; увек је неко галамио, или певао, лупао, улазио, излазио. Тврдо сам био одлучио и зарекао се да завршим школу. Али ми није било лако, јер сам поред учења морао још да вучем воду кафеџији, да храним његове свиње и живину, да цепам дрва куварици. Све је то било предвиђено договором између оца и кафеџије и урачунато као надокнада за мој боравак у тој соби. Слободно време тако рећи нисам ни имао. Сумњао сам, оправдано, у свога оца, да се намерно тако споразумео са кафеџијом, надајући се и верујући да ће учење и тежак рад да ме уразуме, поправе и смире. Отац ми је давао нешто пара, за џепарац, а једном у петнаест дана доносио је пилиће, јаја, сир, пекмез, сарме. Говорио ми је: "Учи, ако желиш да живиш добро. Ако нећеш, код мене те чека посао: копаћеш или ћеш радити као воденичар, и бићеш бео, прашњав и уморан. Бирај!" Учио сам углавном увече, при слабом светлу жиже; преко дана нисам могао да стигнем од школе и посла. Уз то, ометали су ме непознати људи, мени туђи. Зазирао сам од њихових сумњичавих погледа без љубави. Осећао сам радост само када бих, за време распуста, одлазио кући у село. Тамо ми је све било познато и драго, па сам постајао слободан и срећан. Храну ми је спремала кафанска куварица; била је једра, млада и веома лепа жена; једино сам њу у Крушевцу волео. Посебно су ми остале у сећању њене беле и бујне груди и очи црне и крупне. Обилазио сам око ње, само да јој будем у близини, и гледао је издалека док је радила. Ноћу сам је сањао. Желео сам до јој се што више приближим и да се спријатељимо. Радо сам је слушао кад је говорила и са одушевљењем сам радио све што ми је наређивала. Али сам доживео нешто, веома ружно, што дуго нисам могао да заборавим. Једном сам је, неочекивано, затекао на скровитом месту са газдиним сином, који је био старији од мене. Љубили су се. Видела ме је и одмах кренула ка мени. Очи су јој севнуле од беса и љутине. Уплашио сам се и потрчао брзо у своју собу, молећи Бога да ме избави из невоље. Али помоћи није било. Утрчала је за мном и за собом затворила врата. Образи су јој били зајапурени, усне још црвене од пољубаца, коса разбарушена, а дојке се њихале испод танке блузе, на брзину закопчане. Мирисала је на љубав, била је још опијена миловањем. Прекинута у заносу љубави, и у страху да ћу другима испричати о њеном греху девојачком, приближавала ми се сикћући као змија. Стајао сам преплашен у ћошку собе. и гледао је, такву, стрепећи шта ће се догодити. Зграбила ме за косу и оборила на земљу. Била је јача од мене дечачића. Тукла ме дуго, вриштећи: "Ископаћу ти те модре и дрске очи! Нећеш ти више гледати оно што није за гледање! Отроваћу те. ђубре мало! Цркаваћеш лагано, а од твог смрада згрозиће се град Крушевац!" Притискала ми је коленима груди и трбух и шамарала ме бесомучно. Запамтио сам њен бес и мржњу, и очи којима ме је пробадала као ножевима. Остао сам на поду дуго, измрцварен и скоро у несвести. To ми се десило на самом крају другог разреда гимназије. Преплашила ме страшно. Био сам сигуран да ће ме отровати храном или на неки други начин убити кад јој се укаже прилика. Са тим уверењем остао сам у граду само још неколико дана, до свршетка школске године, затим сам покупио своје ствари и књиге и побегао у село. Оцу и мајци сам рекао да сам увидео да нисам способан за школовање, да не волим град и да више нећу, ни један дан, да живим у Крушевцу. Сељаци су ми се подсмевали и препричавали како нисам способан за учење из књига, него да сам рођењем предодређен да будем воденичар, свињар или коњушар. Подсмехе сам дуго трпео ћутећи, и размишљао шта даље да радим. На крају сам донео одлуку: у селу нипошто нећу заувек да останем! .... МОНАШТВО Обављали смо у манастиру многе послове. Била ми је потребна физичка снага, па сам јео јаку храну; тело ми је било снажно, скоро је надвладавало дух. Терани разним потребама, људи су стално долазили к нама, или смо ми к њима одлазили. Одговарао сам на многа питања; изговарао сам подоста непотребних, сувишних речи. Једино сам ноћу остајао сам; али тада због умора нисам био способан за већи духовни напор. Расејан сам био и узнемирен, пробудиле су се разноврсне жеље у мени; тако нисам могао да се предано и с пажњом молим, онако како сам желео. Многи монаси дошли су у манастир, да би се начином живота и сталном молитвом приближили Богу. То су желели, али су били опуштени, недисциплиновани; зато се њихове душе нису богатиле, и то ми је сметало. Волео сам упорне, вредне, разумне људе, који могу у свакој прилици да се богате духовно. У рату сам навикао на борбу, ред и тачност: хтео сам да тако буде и у манастиру. Зато је понекад долазило до неслагања између браће и мене, а то нисам волео јер нисам желео да се истичем, да се разликујем од других. Нисам хтео да живим половично, од данас до сутра, да се понашам као светски човек, и да се од других као монах разликујем само по одећи. У срцу сам, као искушеник, осетио топлину и љубав према Богу и људима. Тај осећај пробудио је у мени тежњу, жељу, да у беспоштедној борби продрем у дубину свога бића и сазнам истину о животу, и пут и сврху свога живљења на земљи. Знао сам да су неки наши преци видели Господа и његове светитеље, и друге бестелесне силе. Нисам хтео, нисам могао, да будем један од оних који само препричавају туђу славу и доживљаје; хтео сам у те приче лично да се уверим. После дугог учења и размишњања, увидео сам да ћу једино у самоћи, у пустињи, моћи потпуно да извршим све оно што се од мене као монаха тражило. Надао сам се, и веровао сам у то, да ћу, у бескрајном искуству и у честим додирима са духовним ванвременим чистим силама и најдубљим тајнама, стећи сигурност и тако, испуњен неземаљском љубављу, живети животом достојним човека. Одмах након монашења, отишао сам до владике Николаја и рекао му: "Преосвећени, одобри ми, и дај ми благосвлов, да одем у планину. Хоћу да се усамљен, у тишини, похрвем са својим телом, да саберем мисли и да покушам да се очистим и смирим. Ти знаш да сам гладовао, зебао, спавао под ведрим небом, и да сам преживео многе невоље и у рату и овде у манастиру. Верујем да ћу издржати животу самоћи." "Знам за твоју жељу, Калисте. Верујем да ће ти користити самоћа; имаш мој благослов. Иди... Али, знај да те пуштам само на годину дана." Пре поласка, у Охриду, купио сам менгеле тешке два кила, ренде за глачање дрвета, секиру, тестеру, бургију, лак за дрво, челична слова, шпиц за камен, чекић. Алат ми је био потребан да уредим пећину и за прављење крстића од дрвета. Понео сам и два ћебета, три пара веша, четири кила пројиног брашна, један лонац и доста сапуна. У јесен 1922. године кренуо сам у Петриљску планину, која се налази између две реке, Косељске и Големе, да у њој молитвено тихујем. Ишао сам озарен надом да улазим у живот пун непредвиђених тајни. Слутио сам да ме очекује непозната и велика борба, и са самим собом и са природом, са тајанственим у мени и око мене. Нисам се плашио. Било је то као да сам ишао према новом рођењу у неком другом, бољем свету. ... ДОБАР РАТ РАТОВАХ, ТРКУ СВРШИХ, ВЕРУ ОДРЖАХ Имао сам велику љубав према Богу и према људима, и одатле сам црпео снагу да се борим за оно што сам мислио да ми је потребно у животу. Да сам све време монаштва живео у самоћи, као што сам желео, успео бих да у себе унесем обиље неба, мир и љубав, и сада бих био човек чист као јарко сунце. У свом животу често сам падао, али сам устајао и борио се, знао сам да је живот борба и да овде на земљи за човека мира нема. Ипак, задовољан сам својим садашњим духовним стањем. Мада бих желео много више да знам. Не гризе ме савест, у молитви имам велику слободу пред Богом. Не бојим се смрти, али је не желим. Волим, и још бих, и те како, хтео да живим на земљи у молитви, међу људима и браћом у Христу. Кад дође смрт, она ће ме одвојити од овога света, али ме неће усмртити, знам да хришћанин живи вечно у Господу своме. Прећи ћу из света у свет, из живота у живот, али нисам умирао и не знам у детаље како ће то изгледати. Због тога, иако сам уверен да је смрт побеђена, мало се и бојим њене тајанствености. Током живота, борио сам се да себе преобразим и усавршим, али никада нисам имао велику жељу да одем у Свету Гору или у Јерусалим, или на неко друго свето место, веровао сам да нећу од тога имати велику корист. Могао сам да путујем. Као ратник имам бесплатан превоз и пензију. Истина, у додиру са цветом човек задржава његов мирис. Тако бива и кад се дође у додир са светињом. Али тога брзо нестане, губи се, а човек остаје као што је био. Ако се само у то узда, може временом да буде гори него што је био јер не полаже сву наду у себе и у свога Створитеља. Мирисати боље од цвета, значи бити свет, бити савршен човек, за то сам, с помоћу Божјом, мислио да треба да се изборим. И нисам жалио труд да бих остварио бројне подвиге. Инатио сам се са својом лењошћу, и силом откидао парчад неба и уносио их у себе. Кад сам живео као свештеник међу људима сам лако могао да изгубим много од онога светла у себи које сам добио за време боравка у самоћи. Не може да се изгуби у потпуности то духовно благо које преображава човека, али животом и понашаљем оно може да се умањи, али и да се увећа. Зато сам често бежао у планину, да се молим у самоћи и посту. Тако сам се духовно обнављао, и умањивао телесну снагу до оне границе кад је духу могућно да влада страстима и жељама. Да бих био у стању да се одупрем земаљским жељама, да ме не вуку по свету и не терају да радим оно што не одобрава моја свест, јачао сам свој дух колико сам више могао. Борио сам се против лењости и опуштености, знао сам да у њима ничу сва зла. Да сам био неразуман, да сам повлађивао својим страстима, жељама и своме телу, то би било као да голом руком милујем змију шарку. Одавно бих био мртав. Међутим, чувао сам своје тело, као велико благо, знао сам да у њему борави божански ум, и да ми је оно неопходно за боравак и живот овде на земљи. Ништа није могло да ми замени молитву, која ме приближавала Богу. Зидао сам цркве, али не налазим да је то највише што човек у животу треба да учини. Црква је зграда као и свака друга. Потребна је људима, али је боље човеку да се седам дана и ноћи моли уздржавајући се од хране и пића, него цркву да сагради. Мене је Бог далеко више награђивао за молитву, или за неки други духовни труд, него за физички рад. Додатак Како је књига о оцу Калисту написана док je он био жив, пожелео сам да читаоце обавестим о његовим послед-њим данима. Размишљајући како би било најбоље да то урадим, одлучио сам да текст сценарија (чији сам крај написао ради снимања филма по овој књизи), прилагодим овој намени, колико је могуће. Отац Калист је умро 12. априла 1991. године у манастиру Жича у 95. години живота. Писац Наслов: Монах Калист, 13. издање Издавач: Nova Iskra Страна: 218 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 20 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-912319-0-3

Problemi prelaznog perioda starcevacke u vincansku kulturu Radovi sa naucnog skupa Narodni muzej, Zrenjanin, 2004. Tvrd povez, 240 strana, ilustrovano. Tekst na srpskom i engleskom jeziku. RETKO! Starčevačka kultura je neolitska kultura koja je u vremenu od 6200. - 5400. p.n.e obuhvatala veći dio Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po lokalitetu Starčevo, nedaleko od Pančeva u Srbiji.[1] U centralnobalkanskoj regiji ima odlike karakteristične za tu kulturu: dominacija grube keramike, rijetka pojava slikanog ukrasa, barbotin ukras i, što je najupečatljivije, jednoslojna i kratkotrajna naselja. Na periferiji matične starčevačke oblasti, zbog specifičnog položaja donjeg Podunavlja, dolazi do značaja stvaralačka snaga autohtonih populacija i djelimičnih razlika u odnosu na matičnu kulturu, pa se koriste nazivi Starčevo-Kris u Rumuniji, Starčevo-Kereš u Mađarskoj, odnosno Starčevačka-Impreso kultura u dijelovima Bosne i Albanije. Često se koristi naziv i Starčevačko-kereško-kriška kultura.[2] Obzirom da su regionalne razlike očite nije moguće napraviti sinhronizaciju nalazišta, odnosno preciznu periodizaciju, što su pokušali brojni arheolozi (Milajčić 1949, Dimitrijević 1969, Draga Garašanin 1954, Milutin Garašanin 1971, Srejović 1971, Tasić 1994). Na isti način će kasnije u kasnom neplitu, postojati jedinstvo i rezlike između Vinčanske, Lenđelske, Potiske i Sopotsko-Lenđelske kulture.[3] Zajedno sa Protosesklo kulturom u sjevernoj Grčkoj, Anzabegovo-Vršnik kulturom u Sjevernoj Makedonija i Čavdar-Kremilovci-Karanovo u Bugarskoj pripada grupi kultura pod nazivom FTN (First Temporate Neolithic), a odnosi se na najranije neolitske kulture u umjerenoj klimi Evrope.[4] Sadržaj 1 Porijeklo 2 Karakteristike keramike 3 Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini 4 Starčevačka kultura u Hrvatskoj 5 Lista neolitskih kultura u Evropi 6 Literatura 7 Vanjski linkovi 8 Reference Porijeklo Lokalitet Starčevo Grad, u neposrednoj blizini Pančeva, otkriven je još 1912. godine, kada je tokom radova na ciglani pronađen arheološki materijal. Prva iskapanja na lokalitetu, izveo je 1939. Miodrag Grbić. Sredinom pedesetih godina 20. stoljeće, istraživanja su vodili Milutin Garašanin i Draga Garašanin. Pronađene su dosta grube keramičke posude, ali i keramika s geometrijskim ornamentima, te i antropomorfne figure izrađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Milutin Garašanin, istraživač i lokaliteta Anzabegova u Makedoniji, zastupao je ideju o bliskim vezama balkanskog neolita sa kulturama anadolskog platoa. Garašaninov dobro poznati termin „balkansko-anadolski kompleks“ u osnovi naglašava visoki nivo srodnosti koji bi, po tom stanovištu, trebalo da postoji u materijalnoj i duhovnoj kulturi ova dva regiona. [5] Drugi stav iznio je Dragoslav Srejović, koji je posle otkrića kulture Lepenskog Vira težio povezivanju korjena starčevačke kulture sa mezolitskom kulturom đerdapskog prostora, dajući joj autohtoni karakter.[6] Starčevačka kultura donosi početke stalnog naseljavanja stanovništva. Naselja su bila smještena na visokim riječnim terasama ili povišenim gredama, te na blagim padinama u riječnim dolinama. Otkrivanjem većeg dijela pojedinih starčevačkih naselja, uočene su određene pravilnosti u gradnji i rasporedu objekata u njima: isključivo se podižu jamski objekti - zemunice nepravilna oblika sa šatorastom krovnom konstrukcijom; stambene i radne jame skupljene su u grupama, a radne jame grupiraju se prema vrstama obrta. U razvijenim fazama grade se nadzemne pravougaone kolibe od pruća s podnicama od nabijene zemlje. Privredna osnova bila je stacionarna poljoprivreda sa nekoliko vrsta (pšenice, ječma i prosa). Od životinja su se uzgajali govedo, manje ovce i koze te svinje. Lov i ribolov manje su bili zastupljeni, premda su na području Slavonije nađene i udice načinjene od kosti. Pokojnici su se pokapali unutar naselja, u zgrčenu položaju na boku. Oruđe i oružje izrađivalo se od različitih vrsta kamena cijepanjem i okresivanjem, glačanjem i brušenjem te od kosti i životinjskih rogova. Karakteristike keramike U ostacima materijalne kulture najzastupljenija je keramika oksidacijski pečena, tj. uz prisustvo kiseonika, što keramici daje crvenu ili oker boju. Najviše je zastupljena gruba keramika, rijetko sa slikanim ukrasima, sa nekoliko funkcionalnih oblika, od kojih se ističu zaobljeni lonci malo izvučenog ruba i zaobljenog dna, posude na nozi i zdjele. Često je ukrašavana ubadanjem urezivanjem, utiskivanjem ili plastičnim modeliranjem, a ponekad i kaneliranim barbotinom. Barbotinski način ukrašavanja je namjerno ogrubljivanje površine posude nabacivanjem razmućene gline, ponekad bez određenog plana. Najčešći oblici finog, mehanički glačanog posuđa su zdjele na ravnoj ili povišenoj nozi, ukrašavane linijskim slikanim motivima bijelom i tamnom bojom. U starčevačkoj kulturi česti su predmeti kultnog obilježja kao što su žrtvenici na četvrtastom postolju sa četiri kratke noge ili trougaoni žrtvenici s trima zoomorfno oblikovanim nogama. Antropomorfnom oblikovanju pripadaju ženski i muški likovi u stavu oranta aplicirani kao niski reljefi. Figuralnu plastiku obilježavaju jednostavni stupasti kipići s tek naznačenim pojedinostima lica i prsa te voluminozno oblikovani ženski likovi s naturalističkim detaljima (crvenokosa boginja iz Donje Branjevine).[7][8] Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini Na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, postoje dva nalazišta, koja se sa sigurnošću mogu pripisati starčevačkom kulturnom krugu: Obre I i Gornja Tuzla.[9] Arheološki lokalitet Bregovi nad Bakarama poznat je već duže od jednog vijeka i predstavlja jedan od prvih otkrivenih neolitskih lokaliteta u Bosni i Hercegovini. Ostao je neprimijećen iako se relativno često navodio podatak o njegovom postojanju u stručnoj literaturi. Lokalitet je otkrio Ćiro Truhelka. Topografija ovog lokaliteta odgovara uobičajenom izboru neolitskog staništa. Udaljen je 5 km od koncentracije starčevačkih naselja u Brodskom Posavlju i eponimnih lokaliteta Galovo i Zadubravlje.[10] Ponekad se ova nalazišta smještaju u „prelaznu zonu“ između neolita na jadranskoj obali i kontinentalnog neolita Balkana. Preplitanje dva stila ukrašavanja, dvije tradicije izrade keramike, govori o specifičnoj mješavini kultura sa prevagom starčevačkih elemenata. Alojz Benac je ovu mješavinu nazvao Starčevačka-Impresso kultura. Nalazi sa ovih nalazišta omogućavaju proučavanje razvoja starčevačke kulture, njenog odnosa s neolitskim zajednicama jadranske oblasti, kao i za određivanje granica prodiranja starčevačke kulture na zapad.[11] U Obre I, sudeći po prisustvu uređenog barbotine ukrasa i fragmenata sa krivolinijskim slikanjem radi se o relativno poznoj fazi starčevačko-impresso kulture. Tri rezultata C14 analize obrađena u laboratoriji u Los Angeles-u smještaju naalaze u Obre I u vrijeme oko 5500. p.n.e.[2] Nalazi Starčevo-impreso kulture na lokalitetu Gornja Tuzla pronađeni su u stratumu VI (5,45-4,9 m). Po raznolikosti i kombinacijama pravolinijskog ukrasa, pojave spiralnog slikanja, kao i ukrašavanja grube keramike u vidu kanelura i cik-cak barbotina, ova faza života u Gornjoj Tuzli smješta se na sam kraj Starčeva IIb. C14 analiza daje rezultate 5580. - 5475.god. p.n.e. Istovremeno starčevački stratum u Gornjoj Tuzli pokazije i sličnosti sa Sesklo i Dimini neolitskim kulturama u Tesaliji, sa donjim stratumom iz Akropotamusa u Makedoniji i nalazima sa prostora Južne Morave u Srbiji.[12] Na primjeru nalazima bogatog i dugotrajnog naseljavanja u Gornjoj Tuzli mogu se izvući zaključci o važnosti koje su naslage soli i slani izvori imali u toku naseljavanja već od perioda srednjeg neolita.[2] Starčevačka kultura u Hrvatskoj Prvi nalazi Starčevačke kulture na tlu Hrvatske potječu iz 1894. godine, a pronađeni su prilikom kopanja temelja vukovarske gimnazije.[13] Do danas je na području između Save i Drave poznato oko 100 lokaliteta starčevačke kulture, no samo na malom broju su se provodila arheološka iskopavanja, većina ih je evidentirana prilikom rekognosciranja . Najstarija naselja počinju se izgrađivati na suhim kopnenim površinama pokrivenim praporom na granici s močvarno-barskim prostorima, koji su se protezali na lijevoj obali Save u širini od 1 do 5 km prema sjeveru od njenog današnjeg korita. Smještena su na visokim terasama uz veće riječne tokove (Gradac na Vučedolu, Erdut, Vinkovci, Sarvaš, Vukovar, Galovo u Slavonskom Brodu, Ždralovi kod Bjelovara, Ciglana u Našicama), na niskim brežuljcima uz dolinu s vodotocima (Bukovlje,[14] Kneževi vinogradi, Pepelane, Podgorač, Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Sredanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Kaznica-Rutak i Virovitica) ili na blago povišenim terenima u ravnici uz manji vodotok (Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Zadubravlje). Naselja nikad nisu izolirana, odnosno daleko jedna od drugih. Pretežno su jednoslojna s jednom fazom po određenoj periodizaciji. U pravilu zauzimaju veću površinu i sastavljena su od većeg broja različitih vrsta ukopanih i/ili poluukopanih objekata koji su različito raspoređeni. Smatra se da je većina starčevačkih naselja bila naseljavana kratkotrajno, bilo da su se u njih vraćali nakon nekog vremena ili selili dalje te da zbog toga nije bilo potrebe za gradnjom kvalitetnih i izdržljivih objekata, nego su uglavnom gradili jednostavne nadzemne objekte ili objekte ukopane u zemlju, a pokrivene jednostavnim krovom od slame i pruća. Česte selidbe se mogu objasniti rotacijom. Stanovnici bi iskrčili šumu, zasadili usjeve, a kad bi zemlja počela pokazivati znakove iscrpljivanja, ponovo bi spalili, ostavili zemlju „ na ugaru“, te otišli na drugo mjesto dok se zemlja ne oporavi.[13] Zaštitnim iskopavanjima u Vinkovcima otkriveni su ostaci prve nadzemne kuće starčevačke kulture u i uopšte na lokalitetima istočne Hrvatske. Svi do tada otkriveni objekti bile su zemunice, a njihovo podizanje u okviru starčevačke kulture tumači se jakom mezolitičkom tradicijom i udaljenošću od ishodišta same kulture (Starčevo). [15]. U novije vrijeme u okolini Đakova istraženo je 5 naselja (Sredanci, Tomašanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Selci Đakovački – Kaznica-Rutak) i jedno kod Virovitice i svi pripadaju kasnijim fazama starčevačke kulture. Materijalna kultura najviše je zastupljena keramičkim posuđem pečenim oksidacijski, tj. uz prisutnost kisika, što keramici daje crvenu ili oker boju. U najvećoj mjeri zastupljeno je posuđe grube fakture s nekoliko funkcionalnih oblika od kojih se ističu zaobljeni lonci te posude na nozi i zdjele. Posuđe grube fakture često je s vanjske strane ukrašeno urezivanjem, utiskivanjem, ubadanjem ili plastičnim modeliranjem. Rezultati apsolutnog datiranja kreću se u rasponu 5930. do 4960. p.n.e.[4] Vinčanska kultura predstavlja mlađeneolitsku i ranoeneolitsku kulturu jugoistočne Evrope (između prvih vekova 5. milenijuma pre nove ere i prvih vekova 4. milenijuma pre nove ere). Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Priobalni pojas Dunava u zoni nalazišta Vinče, kod Beograda, proglašen je arheološkim parkom. Sadržaj 1 Neolit na teritoriji Balkana 1.1 Starčevačka kultura 2 Arheološka iskopavanja 3 Lokaliteti 4 Periodizacija 5 Naselja 5.1 Kuće vinčanske kulture 6 Sahranjivanje 7 Pokretni inventar 8 Figurine 8.1 Lady of Vinča 8.2 Vidovdanka 8.3 Hajd vaza 8.4 Pazarka 9 Keramika 9.1 Prosopomorfni poklopci 10 Ekonomija nosioca kulture 11 Najranija metalurgija na svetu 12 Vinčansko pismo 13 Keramičke lule 14 Lista neolitskih kultura u Evropi 15 Povezano 16 Bilješke 17 Izvori 18 Literatura 19 Spoljašnje veze Neolit na teritoriji Balkana Oko 7.000. godine p. n. e. nastaje tzv. „klimatski optimum“, tokom koga se tope ledničke mase u Evropi, pojas četinarskih šuma se pomera ka severu. Klima se menja, postaje topla i vlažna što je pogodovalo listopadnim šumama koje se šire Balkanskim poluostrvom. Ostaci flore i faune sadrže kosti sisara, ptica, riba, ljušture puževa. Na Balkanu od početka neolita do njegove najznačajnije epohe, Vinčanske kulture, prošao je ceo milenijum. Starčevačka kultura Glavni članak: Starčevačka kultura Na prostoru centralnog Balkana nosioci rano i srednje neolitske kulture pripadali su Starčevo-Kereš-Kriš kulturnom kompleksu. Ovaj naziv označava tri bliske kulture: starčevačku, kerešku i krišku koje su obuhvatale područje današnje jugoistočne Mađarske, Srbije i Rumunije. Starčevačka kultura, koja je naziv dobila po lokalitetu Starčevo, razvila se u veoma važnom periodu napretka čovečanstva, kada je počela proizvodnja hrane. Početkom neolita ljudi su još uvek živeli u grupama, koje su činili članovi porodice, prikupljali su hranu u sezonskim pohodima i polako se privikavali na život na jednom mestu. Starčevačka kultura je donela znanja koja će biti veoma značajna za naredni period. Ljudi su živeli u zemunicama i nadzemnim kućama, pravili su izuzetno kvalitetnu keramiku tankih zidova, ukrašenu geometrijskim motivima, statue stubaste forme, koje podsećaju na vinčanske figurine. Na vezu između starčevačke i vinčanske kulture upućuju oblici keramike i figurine, kao i stambeni objekti i teritorija koju su obuhvatale, iako u arheologiji postoji i druga hipoteza o nastanku vinčanske kulture, po kojoj je značajnu ulogu imao uticaj ili migracija sa jugoistočnog Balkana.[1] Arheološka iskopavanja Arheološko nalazište Vinča, 2011. Istraživanja vinčanske kulture na teritoriji Srbije počela su u Jablanici kod Aranđelovca 1901. godine, a u Transilvaniji 1875. na lokalitetu Tordoš. Vinčanska kultura je nazvana po lokalitetu Vinča - Belo brdo, koje se nalazi na desnoj obali Dunava, u selu Vinča, 11 km nizvodno od Beograda, na kome je iskopavanje započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta Miloje Vasić[α 1], na prostoru od oko 400 m². Sa manjim prekidima, radovi su trajali sve do Prvog svetskog rata. 1924. godine, obavljeno je iskopavanje ali nakratko, zbog nedostatka materijalnih sredstava.[2] Otkriveni su ostaci osam neolitskih naselja, od kojih najstarije naselje pripada periodu srednjeg neolita i starčevačkoj kulturi. Vinča tridesetih godina postaje nalazište čuveno u svetu. Miloje Vasić je 1932. i 1936. objavio četiri toma monografije „Praistorijska Vinča“, čime je završena druga faza istraživanja ovog lokaliteta. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i angažovanjem akademika Vase Čubrilovića i Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja. U početku je istraživanjima rukovodio Nikola Tasić, a od 1982. godine akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Posle završetka radova od 1986. do 1998. nije bilo sistematskih arheoloških istraživanja. Ipak, 1988. nalazište je uređeno zbog simpozijuma pod nazivom „Vinča i njen svet“ (originalni naziv - engl. Vinča and its World). Milutin Garašanin je 1998. godine okupio terensku ekipu i tako je počela treća serija iskopavanja na eponimnom nalazištu. Od 2001. uvedena je flotacija za dobijanje uzoraka makrobiotičke analize. Od 2003. započela su iskopavanja u sistemu celina („unit“), za razliku od ranijih iskopavanja u kvadratnoj mreži. U istraživanja su uključene i arheozoologija i zooarheologija, a za vođenje terenske dokumentacije počela je da se koristi računarska tehnologija. Od 2002. korišćen je elektronski daljinometar (EDM) Napravljena je baza podataka i softver ArchaeoPack (Tasić, Jevremović 2003.) koji je testiran na iskopavanjima u Vinči.[3] Lokaliteti Matična oblast Vinčanske kulture obuhvata prostor centralnog Balkana, a u trenutku kada je dostizala vrhunac podudarala se sa teritorijom koju je u mlađem i srednjem neolitu obuhvatala starčevačka kultura. Dunav je bio odlučujući uslov za nastanak naselja u Vinči, kao i Tisa, Drava, Sava, Tamiš i pritoke. Glavni pravac od severa ka jugu je Morava, koja se nizvodno uliva u Dunav. Nosioci vinčanske kulture živeli su na desnoj obali Dunava, ali treba pretpostaviti da je reka u doba osnivanja naselja bila tokom proleća usled poplava široka oko 7 km, na ovom prostoru su postojali jezero i močvare, što je pogodovalo razvoju lova, ribolova i zemljoradnje.[4] Jezgro ove kulture je Srbija, a rasprostirala se do istočne Makedonije, zatim na zapadu do severoistočne Bosne i do Vinkovaca. Eponimni lokalitet ove je Vinča - Belo brdo, a ostala nalazišta su: Gradac kod Zlokućana Aradac u Banatu Botoš u Banatu Pločnik Divostin Anzabegovo Vrdnik Jakovo Obrež Gomolava Periodizacija Kulturni sloj u Vinči debljine je oko 10,5 metara.[5] Periodizaciju su izvršili Miloje Vasić, Milutin Garašanin i Vladimir Milojčić. do 8 metara Vinča Tordoš I Vinča A 8 do 6,5 metara Vinča Tordoš II ab Vinča B1 (do 7 metara) 6,5 do 6 metara Gradačka faza Vinča b2 6 do 4,1 metar Vinča Pločnik I Vinča B2/C 4,1 metar Vinča Pločnik IIa Vinča C 3,48 metara Vinča Pločnik IIb Vinča D Svaki od nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i veliki broj drugih predmeta izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Naselja Prostiranje Vinčanske kulture Rekonstrukcija Vinčanske kuće Neolitsko naselje u Vinči udaljeno je oko 14 km od ušća Save u Dunav, što je izuzetno povoljno mesto koje je omogućilo da postane fokalna tačka prostora jugoistočne Evrope. Ovuda su prolazili putevi, ali je i izuzetno povoljno prirodno okruženje omogućavalo dugotrajno naseljavanje. Reka Bolečica, koja se uliva u Dunav neposredno ispod naselja, bila je izvor sveže vode, a bila je i veza sa Avalom, gde su nalažene važne sirovine poput cinabarita. Vinčanska naselja su pretežno višeslojna, a na samom lokalitetu Vinča konstatovano je 9 naselja. Po položaju malo se razlikuju od starčevačkih, podižu se na rečnim terasama sa padom ka reci, na osunčanim padinama ili gredama. U mlađim fazama naselja se podižu na strmim teško pristupačnim brežuljcima ili stenama (Gradac, Rt - Železnik). Neka od ovih naselja bila su utvrđena. Najstarija staništa u Vinči imaju najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude. Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime. Kuće tokom ovog perioda bile su od drveta i gline, orijentisane u pravcu jugoistok-severozapad, imale su četvorougaone osnove, vertikalne zidove i krov na dve vode. Javlja se nivelacija, podloga se stabilizuje, izoluje od vlage, a zidovi se boje. U mlađim naseljima otkrivene su velike pravougaone građevine sa većim brojem prostorija. Na dubini između 9 i 6 metara, koje se datuje u period između 4500. i 3800. godine p. n. e. kultura dominira velikim delom srednje i jugoistočne Evrope. Velika naselja tokom ovog perioda su Vinča, Potporanj, Selevac, Divostin... Specijalizovane delatnosti dovela je do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture. Nalazi otkriveni na dubinama između 6. i 2. metra kulturnog sloja Vinče, datovani u period između 3700. i 3500. godine p. n. e. pokazuju da Vinča postepeno gubi značaj i da se kultura gasi. Propast vinčanske kulture prouzrokovao je prodor novih zajednica iz pravca današnjih oblasti Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi. Kuće vinčanske kulture Gradnja u Vinči je bila veoma intenzivna. Postoje dokazi da su stari i trošni objekti rušeni da bi se izgradili novi. Ponekad je iskorišćen rov stare kuće u koje su postavljane drvene oblice. Korišćena je tehnika koja se naziva tehnika pletera i lepa, a koja se prvi put javlja tokom neolita. Kuće su građene tako što su vertikalno poboli drvene oblice. Oko njih su uplitali pruće, preko koga se nanosilo vlažno blato ili glina, pomešani sa slamom ili peskom. Do sada nisu otkriveni ostaci krovova, ali se pretpostavlja da su bili od trske. Kuće su imale peći potkovičaste osnove, koje su se ponekad nalazile u svakoj prostoriji. Pronađene su i peći za koje se pretpostavlja da su služile za preradu cinabarita.[6] Sve kuće u naselju bile su zbijene i poređane u redove, orijentacije jugoistok – severozapad, što je predstavljalo dobru zaštitu od vetra. Sahranjivanje Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, zaključeno je da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već počela da se završava, verovatno oko 4880. godine p. n. e. Iz ovog perioda potiče jedinstven nalaz u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja, koja je otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Pripadnici ove kulture su poznavali izdvojene nekropole, najčešće van naselja. U Botošu je otkrivena nekropola sa 18 grobova od kojih je jedan dvojni. Mrtvi su polagani u zgrčenom stavu, na levom ili desnom boku. Spaljivanje i sekundarne sahrane nisu pouzdano utvrđene. Pokretni inventar Figurina iz Vinče Predmeti vinčanske kulture otkriveni u Ajudu, u Rumuniji. U Fazi Vinča-Tordoš I, oko 8 m dubine u Vinči, otkriveno je: oruđe od obsidijana i to strugači, grebači i noževi, oruđe od tesanog kamena - pravi i krivi noževi, oruđe od glačanog kamena od nefrita koje procvat doživljava u fazi Vinča Tordoš II, sekire u obliku obućarskog kalupa jezičaste sekire dleta. Od nakita javljaju se bikonične perle od mramora i kosti, kameni privesci bušeni pri vrhu, nakit od spondilus (spondylus) školjke, koji se javlja kroz čitavu evoluciju kulture. U fazi Vinča Pločnik javljaju se i prva bakarna oruđa, kao što su igle, dleta, bakarne grivne rađene od veoma tanke žice. Posebno je značajna ostava bakarnog oruđa otkrivena 1928. godine na lokalitetu Pločnik. Ostava se sastoji od bakarnih dleta četvrtastog preseka i bakarnih sekira sa horizontalnim otvorom za držalje, koje su se koristile kao univerzalne alatke. Oruđa se i dalje izrađuju od kamena i kosti, najbrojniji su: šila harpuni udice spatule Od kamenih alatki dominiraju: jezičaste sekire bušene sekire kameni buzdovani sekire od mekog, belog kamena kultne namene. Figurine Vinčanske antropomorfne i zoomorfne figurine, kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Najznačajnije među njima su Lady of Vinča, Hajd vaza i Vidovdanka. Pored predmeta kultne namene, o stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“. Pretpostavke o njihovoj funkciji su mnogobrojne: da su oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...[7] Lady of Vinča Glavni članak: Lady of Vinča Lady of Vinca Jedan od najpoznatijih nalaza sa ovog lokaliteta. Lady of Vinca je otkrivena 1929. godine na dubini od 4,8 metara. Napravljena je od pečene gline, visoka je 13,2 cm. Lady of Vinca predstavlja ženu na postolju, u sedećem položaju, petougaonog lica i urezanih krupnih očiju i plastičnog dugačkog nosa. Desna ruka je savijena i položena na grudi. Na licu, rukama i temenu postoje perforacije. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Vidovdanka Glavni članak: Vidovdanka Figura poznata kao `Vidovdanka` Vidovdanka je antropomorfna figurina otkrivena na Vidovdan 1930. godine, po čemu je i dobila ime. Predstavlja vrhunac neolitske figuralne plastike. Nalazila se na dubini od 6,2 m. Napravljena je od pečene gline, a površina je polirana. Ovo je ženska figurina, bez naglašenih individualnih crta. Lice je petougaono, istaknute su krupne bademaste oči i plastičan nos, što je tipičan primer vinčanske maske. Prisutni su ostaci crvene boje. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Hajd vaza Glavni članak: Hajd vaza Hajd vaza je otkrivena tokom iskopavanja 1930. godine, na dubini od 7.05 m. Visoka je 20, 8 cm, a dužina posude iznosi 36 cm. Ovo je zapravo posuda u obliku ptice, sklopljenih krila, sa ljudskom glavom, petougaonim licem, na kome su velike oči i modelovan nos. Na glavi se nalaze dve loptaste izbočine. Vaza je glačana i ukrašena kanelurama. Smještena je u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pazarka Glinena figurina Pazarka pronađena je selu Požežina, na teritoriji Novom Pazaru, na obali Tušimljanska reke, prilikom kopanja trase gasovoda. Na tom mjestu pronađeni su i ostaci naselja iz doba neolita. Pronađena je sa ostacima jednog žrtvenika i sa jednom manjom figurinom u kontekstu jedne neolitske kuće. Stara je oko 7.000 godina i pripada najstarijoj fazi vinčanske kulture. Izrađena je od pečene gline s velikom količinom kvarca.[8] Visoka je 10 cm i 3 mm, braon i tamne boje, izraženih širokih kukova, gluteus, sa naglašenim ženskim karakteristikama. Ukrašena je trima paralelnim urezima u predelu pojasa i oko vrata, koji mogu predstavljati odeću ili nakit. U urezima su primećeni ostaci okera, što znači da je bila bojena ili samo na tim mestima , ili je samo ta boja sačuvana. Glava ima približno trougaonu formu, plastično izveden nos. Oči su prikazane rudimentarno kosim urezima, dok je vrh glave polukonusan i podeljen na dve sfere, koje najverovatnije simbolišu ovnovske rogove.[9] Smještena je u Muzeju “Ras“ u Novom Pazaru[10] Keramika U Vinči je otkriven veliki broj raznovrsnih keramičkih posuda. Tipična keramika je fina monohromna, glačana keramika, najčešće crne ili sive boje, nešto ređe crvene ili mrke. Vodeći keramički oblik je bikonična zdela sa niskim gornjim konusom, a karakteristične su i zdele sa oštrim uglastim profilom, kao i pehar na šupljoj i koničnoj nozi. Javlja se i tendencija ka zaobljavanju profila i izdvajanju vrata. Javljaju se i posude za skladištenje hrane, poput amfora i pitosa, kao i posude za pripremanje hrane - lonci i đuveči. Posebnu grupu čine posude izuzetno malih dimenzija. One imitiraju posude za svakodnevnu upotrebu, a postoji dvoumljenje oko toga šta je bila njihova uloga. Moguće je da su ovo bile igračke, posude gde su se čuvale dragocenosti ili posude koje su korišćene tokom prerade cinabarita. Ornamenti na keramici iz starijih faza najčešće su rađeni urezivanjem. Trobojne posude su luksuzne i retke. U mlađim fazama keramika je polirana pre pečenja, pomoću oblutka. Od motiva se javljaju linije, metopska polja, cik-cak linije, viseći trouglovi, a često je i kanelovanje. Kanelure se javljaju na gornjim delovima posuda. Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prosopomorfni poklopci Glavni članak: Prosopomorfni poklopci Prosopomorfni poklopci su kultni objekti jedinstvenog oblika, značenja i funkcije, koji se tokom neolita javljaju isključivo u ovoj kulturi. Prosopomorfni poklopci su keramički cilindrični ili konični poklopci u obliku ljudskog i/ili životinjskog lica. Sam naziv potiče od grč. προσωρον - lice. Na svakom poklopcu prepoznaje se lice, nos i uši i posebno izrazito i reljefno modelovane oči. Bogato su ukrašeni urezanim geometrijskim ornamentom, najgušće na licu, a teme i potiljak su ponekad bez ukrasa. Motivi su šrafirani trouglovi, cik-cak linije, meandar ispunjen ubodom i sl. Dimenzije su između 7 i 15 cm, a pošto se povezuju sa amforama, pretpostavlja se da odgovaraju onima dimenzija od 20 do 40 cm. Smisao ovih poklopaca još uvek nije u potpunosti odgonetnut.[11] Ekonomija nosioca kulture Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova. Od domaćih životinja prisutni su: goveče, svinja, ovca, koza i pas. Osim mesa, koristilo se i mleko, a pretpostavlja se da je postojala i proizvodnja sira. Od divljih životinja prisutni su jelen, vepar, divlje goveče, zec, dabar, kuna, jazavac i lisica. Lov je imao važnu ulogu, ne samo zbog ishrane, već su se tako nabavljali materijali za oruđe, poput roga jelena ili kljova divlje svinje. Blizina reke omogućila je i ribolov, a nalazi udica, harpuna i tegova za mreže dokazuje da su lovili veliku ribu. Najviše su uzgajane žitarice i to pšenica, ječam i proso, a gajili su i sočivo, grašak i lan koji je korišćen kako za dobijanje ulja, tako i za izradu tkanina. Tokom ovog perioda u okolini naselja rasle su zova, kupina, divlje grožđe, koji su predstavljali dopunu u ishrani. Najranija metalurgija na svetu Srpski arheolozi iz Beograda, Požarevca i Petrovca na Mlavi otkrili su kod lokaliteta Belovode u Velikom Laolu, kod Petrovca na Mlavi i Belolice u selu Ždrelo, kod izvorišta reke Reškovice, koji su međusobno udaljeni desetak kilometara, praistorijsko naselje koje dokazuje da je vinčanska kultura prva poznavala metalurgiju bakra u Evropi. Lokaliteti su jedinstven arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije pa do 5. veka, do kraja rimske vladavine ovim prostorima.[12] Vinčanska kultura je bila napredna neolitska kultura koja je postepeno evoluirala u eneolit. [13] Vinčanska kultura je bila najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji i datira još sa kraja 6. milenijuma pre nove ere. Vinčanska kultura poznavala je napredne tehnologije prerade metala u isto vreme kada i bliskoistočne kulture. Ove rezultate predstavio je međunarodni tim stručnjaka iz oblasti arheoloških nauka iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na svetskom kongresu arheologa, održanim u Vankuveru 2008. godine. Vinčanska kultura se sve do objavljivanja ovih rezultata smatrala uglavnom kulturom kamenog doba. Vinčansko pismo Glavni članak: Vinčanski simboli [Vinčansko pismo https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE] Tartarijske ploče pronađene u Rumuniji, koje sadrže vinčansko pismo. Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo. Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje nekog fonetskog pisma. Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Crtež vaze sa urezanim znacima Crtež vaze sa urezanim znacima Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci. Simboli su nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina je stara između 6500 i 8000 godina, što ih po mišljenju nekih naučnika čini najstarijim pismom. Keramičke lule Keramičke lule pronađene u naseljima neolitske vinčanske kulture (5.500 - 4.200 godine p.n.e.) Arheolozi su u naseljima vinčanske kulture pronašli male zemljane lulice, stare oko 7.000 godina.[14] Obzirom da je duvan stigao u Evropu tek u 15. veku sa Kolumbom, naučnici mogu samo pretpostavljati koje su trave drevni Vinčanci pušili. Neki to dovode u vezu sa korišćenjem konoplje u opojne svrhe.[14]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Borhesove priče čitaju se s hipnotičkim interesovanjem koje je svojstveno čitanju detektivskih romana.“ Mario Vargas Ljosa Gledao sam da pripremim svoje čitaoce na iščekivanje, a ne na iščuđavanje. Danas, kad sam prevalio sedamdesetu, verujem da sam pronašao sopstveni glas. Nakon dvadesetogodišnje pauze, 1970. Borhes se vratio žanru kojim suvereno vlada: kratkim pričama. Knjiga Brodijev izveštaj , koja se sada prvi put pojavljuje u srpskom prevodu, ipak će iznenaditi mnoge koji su stekli utisak da prepoznaju borhesovski poetički kanon. Pisac koji je ironično ispisivao pojam stvarnosti u zagradama (paralelni svetovi, biblioteka kao kosmos za sebe, elementi mističkih i ezoterijskih učenja) sada u većini priča realistički oživljava opasnu i zlokobnu atmosferu argentinskog podzemlja – s goničima stada, taljigašima, konjokradicama, varalicama na kartama uvek spremnim da svoju ugroženu čast dokažu veštom upotrebom dugih noževa... Večne teme vernosti i izdaje, sudbine i slobodne volje, vremena i pamćenja prožimaju brutalni realizam ove neodoljive knjige, jedne od najboljih koje je Borhes napisao. Horhe Fransisko Isidoro Luis Borhes Asevedo (šp. Jorge Francisco Isidoro Luis Borges Acevedo, poznat kao Horhe Luis Borhes; Buenos Ajres, 24. avgust 1899 — Ženeva, 14. jun 1986) bio je argentinski pisac, jedan od najuticajnijih književnika XX veka.[1] Presudno je obeležio hispanoameričku književnost i značajno uticao na svetske književne tokove.[2] Iako najpoznatiji po svojim pripovetkama, Borhes je takođe bio i pesnik i književni kritičar. Bio je saosnivač tzv. „latinoameričke fantastike“ i jedan od vodećih autora časopisa Sur („Jug“). Članovi njegove porodice su španskog, engleskog i portugalskog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine. Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao od roditelja. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku. U ovoj zemlji boravio je sve do 1921. godine, kada se vratio u Argentinu. Karijeru pisca je započeo 1923. godine. Njegovih nekoliko prvih knjiga nisu otkrile budućeg pesnika. Do tema koje su mu zaista „ležale“ došao je kroz nekoliko knjiga eseja i priča, kao što su „Sveopšta istorija beščašća“, „Istorija večnosti“, „Maštarije“ i „Alef“. Prva Borhesova knjiga se kod nas pojavila 1963. godine. To je bila knjiga „Maštarije“. Na našim prostorima su ljudi tek sedamdesetih godina počeli više da obraćaju pažnju na Borhesova dela. U tom periodu su se pojavili prvi borhesovci, a istovremeno su postali popularni latinoamerički pisci kao što su Markes, Kortasar, Ljosa, Fuentes i drugi. Ostao je zapamćen po svojim kratkim pričama koje imaju metafizičke i fantastične osobine. Pored toga se bavio i književnom kritikom.[3] Dobitnik je nagrade „Servantes“ za književnost 1978. godine.[1] Horhe Luis Borhes rođen je 24. avgusta 1899. godine u Buenos Ajresu, u Argentini. Članovi njegove porodice su različitog porekla, i imali su značajnu ulogu u istoriji Argentine.[4] Osnovno obrazovanje je najvećim delom stekao upravo od roditelja.[5] Njegovo formiranje kao intelektualca i umetnika počinje već u detinjstvu u velikoj porodičnoj biblioteci sastavljenoj od dela na engleskom, koji je znao zahvaljujući baki Engleskinji.[6] Već sa devet godina Borhes je započeo svoj spisateljski rad prevodeći „Srećnog princa“ Oskara Vajlda. Godine 1914. se njegova porodica seli u Pariz. Borhes u Francuskoj uči jezik i priprema maturu, sa posebnim interesovanjem za filozofiju i velike pisce 19. veka. Za vreme Prvog svetskog rata sa porodicom se preselio u Švajcarsku,[7] a 1919. godine odlaze u Španiju i tu Horhe počinje svoj aktivniji spisateljski rad. Karijeru pisca je započeo 1923. godine pisanjem poezije, a prve stihove „Crveni ritmovi”, posvećene Oktobarskoj revoluciji koje nikada nije objavio, napisao je 1919. godine tokom svog boravka na Majorki.[6] Kada se vratio u Argentinu, sa nekoliko mladih pisaca koji su se okupljali oko M. Fernandeza, pokrenuo je časopise „Prizma” i „Proa”, a već 1923. godine ponovo odlazi u Evropu. Godine 1927. mu je oslabio vid, da bi potpuno oslepeo krajem pedesetih godina. Radovi[uredi | uredi izvor] Borhes je najpoznatiji po svojim kratkim pričama, ali je takođe pisao i poeziju, eseje, scenarije, književne kritike i objavio mnoge antologije.[8] Borhes je pisao poeziju celog svog života. Na Borhesa dosta utiče modernistički stil pisanja, a posebno simbolizam. A u njegovim kasnijim delima može se videti uticaj naturalizma.[9][9][10] Na njegova kasnija dela veliki uticaj je imala i činjenica da je bio slep. Borhes se dosta interesovao za mitologiju, matematiku i teologiju i ove nauke su često bile prisutne u njegovim delima. Njegovo prvo objavljeno delo je bio prevod dela „Srećni princ“ Oskara Vajlda na španski kada je imao samo devet godina. Njegova prva kolekcija pesama „Vrućina Buenos Ajresa“ (šp. Fervor de Buenos Aires) objavljena je 1923. godine.[8] Iste godine Borhes postaje urednik literalnog dodatka novinama „Kritika“ gde se pojavljuju njegovi delovi priča kasnije objavljeni u „Opštoj istoriji gadosti“ (šp. Historia universal de la infamia). Borhesova najbolja dela su sa početka njegove karijere, kada je uglavnom radio kao prevodilac i književni kritičar za argentinski magazin „El Hogar“ koji se izdavao od 1936. do 1939. godine.[8] Posle teške nesreće koju je doživeo 1939. godine pojavljuje se njegova prva kolekcija kratkih priča „Vrt razgranatih staza“ ( šp. El jardín de senderos que se bifurcan). Ova kolekcija je izašla iz štampe 1941. godine. Njegovo najpoznatije delo je kratka priča „Čekanje“ (šp. La espera) objavljena 1950. godine. Izražavao je veliko interesovanje i za idealizam što se može videti u eseju „Novo pobijanje vremena“ (šp. Nueva refutación del tiempo), kratkoj priči „Preciznost nauke“ (šp. Del rigor en la ciencia), pesmama „Stvari“ (šp. Cosas) i „Golem“ (šp. El Golem), kao i u priči „Kružne ruševine“ (šp. Las Ruinas Circulares). Borhes 1967. godine započinje petogodišnju saradnju sa američkim prevodiocem Normanom Tomasom di Đovanijem. Takođe nastavlja da izdaje knjige kao što su „Knjiga izmišljenih stvorenja“ (šp. El libro de los seres imaginarios) 1967. godine, zatim „Brodijev izveštaj“ (šp. El informe de Brodie) 1970. godine, kao i „Peščana knjiga“ (šp. El libro de arena) 1975. godine. Njegovo najduže književno prozno delo je priča „Kongres“ (šp. El Congreso) objavljena 1971. godine.[8] Borhes je bio značajan i kao prevodilac. Prevodio je literaturu sa engleskog, francuskog i nemačkog jezika na španski jezik. Takođe je preveo dela Vilijama Foknera, Hermana Hesea , Franca Kafke, Volta Vitmana, Virdžinije Vulf i drugih. Borhes nije dobio Nobelovu nagradu za književnost i to je doživeo kao lični poraz. Kasnije se govorilo da mu je ova nagrada uskraćena zbog konzervativnog pogleda na politiku. Privatni život[uredi | uredi izvor] Marija Kodama 2010. na sajmu knjiga u Frankfurtu Obzirom da je Borhes bio slep njegova majka starala se o njemu, bila je njegov lični sekretar, odgovarala je na pisma, pratila ga je na putovanjima. Neočekivano, 1967. godine, Borhes se oženio sa svojom starom prijateljicom iz mladosti, Elsom Miljan.[11] Njegovi prijatelji su smatrali da je upravo njegova majka insistirala na tome kako bi imao ko da se brine o njenom slepom sinu kada ona umre. Međutim, brak je trajao svega tri godine. Nakon razvoda, Borhes se vratio majci, sa kojom je živeo u malom stanu, sve do njene smrti[12] Narednih godina, putovao je širom sveta. Nakon majčine smrti ulogu asistentkinje preuzima Marija Kodama, argentinka nemačkog i japanskog porekla. U aprilu, 1986. godine oženio se sa njom preko paragvajskog advokata, što je tada bila uobičajena pojava za Argentince koji su želeli da izbegnu oštre zakone u vezi razvoda. Uz nekoliko izuzetaka, žene su skoro potpuno odsutne u većini Borhesovih dela. Međutim postoje neka dela kao što je priča „Ulrike“ iz „Knjige o pesku “, u kojoj je pisao o romantičnoj ljubavi. Takođe i u svojim kratkim pričama „Zahir“ i „Alef “, Borhes piše o neuzvraćenim ljubavima. Horhe Borhes umro je od raka jetre 1986. godine u Ženevi. Marija Kodama, njegova udovica i naslednica, stekla je potpunu kontrolu nad njegovim delima. Politička uverenja[uredi | uredi izvor] Horhe Luis Borhes 1976. Horhe Luis Borhes se oduvek zanimao za politiku što je nasledio od svojih predaka, kao i strast za književnost. Dvadesete godine XX veka su za njega bile veoma važne u političkom smislu. U početku je bio pristalica bivšeg argentinskog predsednika koji se zvao Ipolito Irigojen (šp. Hipólito Yrigoyen). Godine 1928. Borhes je, podržavajući Ipolita, bio član Komiteta mladih intelektualaca kada su se obavljali ponovni izbori za predsednika u Argentini. Ipolito je pobedio na izborima, ali kasnije je usledilo Borhesovo zaprepašćenje kada je vojna hunta zbacila Ipolita sa vlasti, nakon čega Borhes biva zgrožen politikom. Nakon toga, neko vreme se nije zanimao za politiku, ali kasnije je opet počeo da piše članke u argentinskom magazinu „El Ogar“ u kome ne podržava nijedan politički režim, već ih kritikuje, a naročito nacizam, antisemitizam i sve veći pad u fašizam. Ovim člancima Borhes dobija veća priznanja nego za svoje fikcije koje su gotovo prošle neopaženo. Međutim, ovo će mu prouzrokovati probleme kada fašisti budu došli na vlast početkom četrdesetih godina.[13] Godine 1946. Huan Domingo Peron dolazi na vlast u Argentini, a Borhes je, zbog svojih dobro poznatih političkih uverenja, dobio novu poziciju sanitarnog inspektora za kontrolu živinskog mesa u Buenos Ajresu. Odmah je odlučio da podnese ostavku, pri čemu iskazuje još veću odvratnost prema totalitarnim režimima ističući da je jedna od najvažnijih dužnosti pisaca da se bore protiv autoritarnosti i svega što ona donosi.[13] Peronov režim je otežavao život Borhesovoj porodici i njegovim prijateljima. Godine 1948. njegova majka i sestra Nora su uhapšene pošto su učestvovale u jednom protestu. Njegova majka je od tada bila u kućnom pritvoru, dok je sestra bila u zatvoru koji je prvobitno bio namenjen prostitutkama. Nori su dali mogućstvo da je oslobode ukoliko napiše pismo izvinjenja Evi Peron, što je ona odbila i tako ostala u zatvoru. Smatra se da od tada Borhes nije mogao da drži nijedno predavanje bez policijskog nadzora. Godine 1950. Borhes je izabran za predsednika Društva argentinskih pisaca (šp. Sociedad Argentina de Escritores), i tako predvodi intelektualce u borbi protiv peronističkog režima. Na tipičnom sastanaku Društva se u početku rapravljalo o književnim i filozofskim uverenjima. Nakon dužeg vremena, policijskim doušnicima, koji su nadgledali ove sastanke, bi postalo dosadno da bi na kraju otišli. Tek tada bi počinjale prave političke diskusije. Takođe je učestvovao u književnom pokretu zvanom ultraizam (šp. Ultraísmo).[traži se izvor] Pedestetih godina, nakon smrti Eve Peron, dva policajca su zatražila od Borhesa da u prostorijama Društva argentinskih pisaca okači portret Eve i Huana Perona, što je on odbio. Kasnije, uprkos svoj predostrožnosti, Društvo je ukinuto. Borhes postaje direktor Nacionalne biblioteke kada je Društvo ponovo počelo sa radom. Međutim, Huan Peron je 1973. ponovo izabran za predsednika, a Borhes iste godine podnosi ostavku na poziciju direktora Nacionalne biblioteke. Kada je Isabel Peron smenjena sa vlasti još jednim državnim udarom, Borhes opet počinje da se zanima za politiku. Prihvatio je novu vladu što je izazvalo razočaranje argentinske levice. Međutim, kada je dokazano da je nova vlada zloupotrebljavala svoju moć, kao i vojna hunta, Brohes počinje da kritikuje njenu politiku sve dok nije došlo do rata na Folklandskim ostrvima što je kod njega izazvalo ponovno zaprepašćenje posle čega se povlači iz sveta politike. Borhes se tokom svog života otvoreno suprotstavljao peronizmu, marksizmu i komunizmu.[14] U jednom intervjuu je čak za sebe rekao da je anarhista, iako ga je većina ljudi smatrala liberalistom. Oduvek je smatrao da je najveći problem tada bio to što je država imala ogroman uticaj u delovanju pojedinca što su najviše prouzrokovali komunizam i nacizam. Totalitarni režimi su po njegovom mišljenju bili jedna vrsta tiranije koja uz veliku moć ima i mogućnost da odlučuje o svemu i svakome. Verovao je u etičku humanost i intelektualnost individue, dok je za političare smatrao da je njihov suštinski posao da lažu. Svoja uverenja o politici je govorio u više navrata, pri čemu je za političare rekao da su to neetički ljudi koji su vremenom stekli naviku i da podmićuju. Međutim, svoja opažanja o politici je izražavao u esejima. Napisao ih je mnogo, a najpoznatiji je „Ja, Jevrejin“ (šp. Yo, Judío), koji se odnosio na njegov prethodni članak „Ja, Argentinac“ (šp. Yo, Argentino) i koga je napisao kao odgovor na optužbu od strane simpatizera Hitlera i nacističke partije da je Jevrejin i da nije pravi Argentinac. U svojoj knjizi „Peščana knjiga“ (šp. „El Libro de Arena“) Borhes kaže da ne treba da se vrednuju politički sistemi već ljudi kao individue i njihove osobine.[15] Smrt[uredi | uredi izvor] Borhesov nadgrobni spomenik na groblju u Ženevi Horhe Luis Borhes umro je 14. juna 1986. u 86. godini života od raka jetre. Po verskim shvatanjima, Borhes se deklarisao kao agnostik. Jedna od njegovih poslednjih želja bila je da bude sahranjen na groblju u Ženevi. Njegov nadgrobni spomenik je delo argentinskog vajara Eduarda Longata. U februaru 2009. godine predstavljen je projekat premeštanja Borhesovih posmrtnih ostataka na groblje u Buenos Ajresu. Borhesova udovica Marija Kodama žustro se sprotivila pa je projekat propao. Dela[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Historia universal de la infamia (1935)- Univerzalna istorija beščašća Ficciones (1944) - Maštarije El Aleph (1949)- Alef El informe de Brodie (1970) El libro de arena (1975) - Peščana knjiga La memoria de Shakespeare (1983) Poezija[uredi | uredi izvor] Los ritmos rojos (1918) Fervor de Buenos Aires (1923) Luna de enfrente (1925) Cuaderno San Martín (1929) El otro, el mismo (1964) Para las seis cuerdas (1965) Elogio de la sombra (1969) El oro de los tigres (1972) La rosa profunda (1975) La moneda de hierro (1976) Historia de la noche (1977) Adrogué, con ilustraciones de Norah Borges (1977) La cifra (1981) - Šifra Los conjurados (1985) Antologije[uredi | uredi izvor] Antología personal (1961). Nueva antología personal (1968). Libro de sueños (1976). - Sanjarenje Textos cautivos (1986). Borges en el hogar (2000).

Odlično stanje Mladinska knjiga 2009 `Mađioničarski trik je sam po sebi fascinantan. To je magija koja nas prati od detinjstva, kada smo prvi put otvorenih očiju i zaprepašćeni videli zeca kako izlazi iz šešira. Osnovni princip mađioničarske umetnosti, naravno, jeste da se prikuje pažnja publike za neki detalj, te da se tako ona odvrati od onog što je bitno, da se stvori iluzija kako se radi jedna stvar dok se, u stvari, izvodi nešto sasvim drugo. U svom romanu IGRA OGLEDALIMA Agata Kristi uspešno pokazuje kako oštrouman kriminalac može da primeni takvu taktiku da bi prošao nekažnjeno zbog ubistva.Gospođa Marpl, ta naoko krotka i blaga usedelica, nalazi se u poseti kod svoje stare školske drugarice Kari Luiz Serokold, u Stonigejtsu, seoskoj kući koja je prtvorena u koledž za maloletne delikvente. Koledžom upravlja njen suprug Luis Serokold, energični idealista, čija je pasija da preobraćuje mlade kriminalce. Kad Kristijan Galbrabdsen, pastorak Keri Luiz, dođe u posetu Luisu Serokoldu i biva ubijen ubrzo nakon dolaska, izgleda nemoguće da je bilo ko iz domaćinstva mogao da ima priliku da izvrši zločin. Ipak, samo jedna osoba među njima mogla je imati verovatan motiv. Kroz niz dramatičnih situacija bistra, dalekovida gospođica Marpl probija veoma vešto smišljenu dimnu zavesu i otkriva potpuno neočekivanog ubicu.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Agata Kristi Agata Kristi Lični podaci Datum rođenja 15. septembar 1890. Mesto rođenja Torki, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 12. januar 1976. (85 god.) Mesto smrti Volingford, Ujedinjeno Kraljevstvo Književni rad Najvažnija dela Mišolovka Potpis Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija uredi Detinjstvo i obrazovanje uredi Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život uredi Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine uredi U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo uredi Formula i naravni instrumenti uredi Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam uredi Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi uredi Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva uredi Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti uredi Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti uredi Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga uredi U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe uredi Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja uredi Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija uredi Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography) Reference Poetika kriminalistickog detektivskog romana

Odlično kao na slikama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)

Agata Kristi THE MAN IN BROWN SUIT / THE SECRET OF CHIMNEYS odlično stanje Retko u ponudi Čovek u braon odelu Tajna dimnjaka / odžaka U originalu na engleskom jeziku Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život[uredi | uredi izvor] Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine[uredi | uredi izvor] U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo[uredi | uredi izvor] Formula i naravni instrumenti[uredi | uredi izvor] Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam[uredi | uredi izvor] Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi[uredi | uredi izvor] Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva[uredi | uredi izvor] Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti[uredi | uredi izvor] Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga[uredi | uredi izvor] U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe[uredi | uredi izvor] Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja[uredi | uredi izvor] Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography)