Пред вама је необична књига чија је главна јунакиња нико други до – столица. Приче о њених стотину лица изаткала је од маште, хумора и мрвице стварности списатељица Јасминка Петровић, ауторка бројних књига за децу и младе. Да ли сте икада помислили да је један тако обичан предмет, који стоји у углу собе скромно попут хоклице или разметљиво попут плишане фотеље, заправо сведок безброј невероватних прича, догађаја и животних судбина? И да свака столица памти велике снове, жеље, наде, измаштане слике и игре својих власника – од славног сликара Ван Гога, преко прве жене у свемиру Валентине Терешкове до младих активиста који се боре да свет учине бољим. У илустровању ове занимљиве књиге Јасминки Петровић придружила су се двадесет два изузетна и особена илустраторска пера којима су цртали: Ивица Стевановић, Ана Петровић, Никола Витковић, Драгана Радановић, Марица Кицушић, Игор Кекељевић, Мања Ћирић, Александар Золотић, Борис Кузмановић, Добросав Боб Живковић, Јелена Васиљевић, Милица Раденковић Смиљанић, Маја Веселиновић, Соња Пауновић Варга, Ване Костуранов, Лука Тилингер, Марија Јевтић, Душан Павлић, Маша Аврамовић, Алекса Јовановић, Градимир Смуђа и Миленко Стевановић.

Pred vama je neobična knjiga čija je glavna junakinja niko drugi do – stolica. Priče o njenih stotinu lica izatkala je od mašte, humora i mrvice stvarnosti spisateljica Jasminka Petrović, autorka brojnih knjiga za decu i mlade. Da li ste ikada pomislili da je jedan tako običan predmet, koji stoji u uglu sobe skromno poput hoklice ili razmetljivo poput plišane fotelje, zapravo svedok bezbroj neverovatnih priča, događaja i životnih sudbina? I da svaka stolica pamti velike snove, želje, nade, izmaštane slike i igre svojih vlasnika – od slavnog slikara Van Goga, preko prve žene u svemiru Valentine Tereškove do mladih aktivista koji se bore da svet učine boljim. U ilustrovanju ove zanimljive knjige Jasminki Petrović pridružila su se dvadeset dva izuzetna i osobena ilustratorska pera kojima su crtali: Ivica Stevanović, Ana Petrović, Nikola Vitković, Dragana Radanović, Marica Kicušić, Igor Kekeljević, Manja Ćirić, Aleksandar Zolotić, Boris Kuzmanović, Dobrosav Bob Živković, Jelena Vasiljević, Milica Radenković Smiljanić, Maja Veselinović, Sonja Paunović Varga, Vane Kosturanov, Luka Tilinger, Marija Jevtić, Dušan Pavlić, Maša Avramović, Aleksa Jovanović, Gradimir Smuđa i Milenko Stevanović.

DETALJNIJE Pred vama je neobična knjiga čija je glavna junakinja niko drugi do – stolica. Priče o njenih stotinu lica izatkala je od mašte, humora i mrvice stvarnosti spisateljica Jasminka Petrović, autorka brojnih knjiga za decu i mlade. Da li ste ikada pomislili da je jedan tako običan predmet, koji stoji u uglu sobe skromno poput hoklice ili razmetljivo poput plišane fotelje, zapravo svedok bezbroj neverovatnih priča, događaja i životnih sudbina? I da svaka stolica pamti velike snove, želje, nade, izmaštane slike i igre svojih vlasnika – od slavnog slikara Van Goga, preko prve žene u svemiru Valentine Tereškove do mladih aktivista koji se bore da svet učine boljim. U ilustrovanju ove zanimljive knjige Jasminki Petrović pridružila su se dvadeset dva izuzetna i osobena ilustratorska pera kojima su crtali: Ivica Stevanović, Ana Petrović, Nikola Vitković, Dragana Radanović, Marica Kicušić, Igor Kekeljević, Manja Ćirić, Aleksandar Zolotić, Boris Kuzmanović, Dobrosav Bob Živković, Jelena Vasiljević, Milica Radenković Smiljanić, Maja Veselinović, Sonja Paunović Varga, Vane Kosturanov, Luka Tilinger, Marija Jevtić, Dušan Pavlić, Maša Avramović, Aleksa Jovanović, Gradimir Smuđa i Milenko Stevanović. Format: 22 x 22 cm Broj strana: 96 str. Povez: tvrdi povez, pun kolor Pismo: latinica Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-5290-903-2 Prodajna šifra: SLST

Pred vama je neobična knjiga čija je glavna junakinja niko drugi do – stolica. Priče o njenih stotinu lica izatkala je od mašte, humora i mrvice stvarnosti spisateljica Jasminka Petrović, autorka brojnih knjiga za decu i mlade. Da li ste ikada pomislili da je jedan tako običan predmet, koji stoji u uglu sobe skromno poput hoklice ili razmetljivo poput plišane fotelje, zapravo svedok bezbroj neverovatnih priča, događaja i životnih sudbina? I da svaka stolica pamti velike snove, želje, nade, izmaštane slike i igre svojih vlasnika – od slavnog slikara Van Goga, preko prve žene u svemiru Valentine Tereškove do mladih aktivista koji se bore da svet učine boljim. U ilustrovanju ove zanimljive knjige Jasminki Petrović pridružila su se dvadeset dva izuzetna i osobena ilustratorska pera kojima su crtali: Ivica Stevanović, Ana Petrović, Nikola Vitković, Dragana Radanović, Marica Kicušić, Igor Kekeljević, Manja Ćirić, Aleksandar Zolotić, Boris Kuzmanović, Dobrosav Bob Živković, Jelena Vasiljević, Milica Radenković Smiljanić, Maja Veselinović, Sonja Paunović Varga, Vane Kosturanov, Luka Tilinger, Marija Jevtić, Dušan Pavlić, Maša Avramović, Aleksa Jovanović, Gradimir Smuđa i Milenko Stevanović. Naslov: 100 lica stolica: u ovoj knjizi prepliću se stvarno i nestvarno, baš kao i u detinjstvu Izdavač: Kreativni centar Strana u boji: 96 Povez: tvrdi Pismo: Format: 22 x 22 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-529-0903-2

Najšokantnije i najkontroverznije priče iz istorije pontifikata: o razvratu, nemoralu, podmićivanju, nepotizmu, inkviziciji, političkim intrigama, mračnjaštvu, masovnim ubistvima! Poluraspadnuto telo pape Formoza naslednici su iskopali, osudili na smrt i bacili u Tibar – dva puta. Jovan XII, koji je vodio bordel u Vatikanu, u pijanstvu je nazdravljao đavolu. Inoćentije III proglasio je jereticima i na smrt osudio milion Katara. Aleksandar VI bio je otac osmoro dece koju su mu rodile četiri ljubavnice. Galileo Galilej je zbog tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca okrivljen za jeres kad je imao skoro 70 godina. Obilje podataka i istorijskih zapisa o mračnim naslednicima apostolske stolice Svetog Petra, brojne ilustracije i slike (među njima i one od kojih se koža ježi), objašnjenja svih pojmova koji se pletu oko pontifikata, u potpunosti će zadovoljiti čitaoce koji uživaju u štivu od kojeg podilaze žmarci ili prosto žele da zavire u mračne kutke istorije. Čitaj dalje

Knjige Za Decu Jedno neverovatno otkriće promenilo je svet. Svet mrtvih. Više ništa neće biti isto. Jedan arheolog, jedna mumija i put u svet mrtvih. Britanski arheolog Hauard Karter naišao je 1922. na fantastično otkriće. Pronašao je stepenice koje su vodile u grobnicu egipatskog kralja, sakrivenu 3.000 godina. On je godinama tragao za grobnicom kralja po imenu Tutankamon, a sada je, kroz rupu u prastarim vratima, mogao da vivi delić blaga koje se krilo unutra. Drevni Egipćani bili su vešti doktori, naučnici, odlični graditelji i zanatlije. Na osnovu onoga što je iza njih ostalo, danas možemo mnogo da naučimo o civilizaciji drevnih Egipćana. Sačuvane su mnoge piramide i hramovi, kao i slike na zidovima i skulpture. U Egiptu je pronađeno više od 90 ovih masivnih građevina različitih oblika i veličina. Kroz vrata grobnice, Karter je zavirio u sobu prepunu blaga – video je postolja sa životinjskim glavama, stolice, kutije, ćupove i kovčege. Drevni Egipćani verovali su da posle smrti, faraonov ka (duh) prelazi u podzemni svet. Ovaj svet bio je prepun opasnosti poput vatrenih jezera i otrovnih zmija. Duh je trebalo da prođe kroz taj svet uz pomoć Knjige mrtvih, drevnog egipatskog teksta, u kojoj su pored himni, uputstava za zagrobni život, nalazili i magijski obredi, bajalice....Sve vreme istraživanja grobnica, Karter je vodio dnevnik... Format: 26x26cm Povez: tvrd Redovna cena : 3200 ,00 RSD Sa popustom : 1800,00 RSD

U dvomilenijumskoj istoriji papstva u Svetoj stolici sedelo je mnogo dobrih i bogobojažljivih hrišćana. U knjizi MRAČNA ISTORIJA PAPA ispričana je priča o onima koji to nisu bili. Najšokantnije i najkontroverznije priče iz istorije pontifikata: o razvratu, nemoralu, podmićivanju, nepotizmu, inkviziciji, političkim intrigama, mračnjaštvu, masovnim ubistvima. Poluraspadnuto telo pape Formoza naslednici su iskopali, osudili na smrt i bacili u Tibar – dva puta. Jovan XII, koji je vodio bordel u Vatikanu, u pijanstvu je nazdravljao đavolu. Inoćentije III proglasio je jereticima i na smrt osudio milion Katara. Aleksandar VI bio je otac osmoro dece koju su mu rodile četiri ljubavnice. Galileo Galilej je zbog tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca okrivljen za jeres kad je imao skoro 70 godina. Obilje podataka i istorijskih zapisa o mračnim naslednicima apostolske stolice Svetog Petra, brojne ilustracije i slike (među njima i one od kojih se koža ježi), objašnjenja svih pojmova koji se pletu oko pontifikata, u potpunosti će zadovoljiti čitaoce koji uživaju u štivu od kojeg podilaze žmarci ili prosto žele da zavire u mračne kutke istorije.

Autor: grupa autoraU dvomilenijumskoj istoriji papstva u Svetoj stolici sedelo je mnogo dobrih i bogobojažljivih hrišćana. U knjizi MRAČNA ISTORIJA PAPA ispričana je priča o onima koji to nisu bili. Najšokantnije i najkontroverznije priče iz istorije pontifikata: o razvratu, nemoralu, podmićivanju, nepotizmu, inkviziciji, političkim intrigama, mračnjaštvu, masovnim ubistvima. Poluraspadnuto telo pape Formoza naslednici su iskopali, osudili na smrt i bacili u Tibar – dva puta. Jovan XII, koji je vodio bordel u Vatikanu, u pijanstvu je nazdravljao đavolu. Inoćentije III proglasio je jereticima i na smrt osudio milion Katara. Aleksandar VI bio je otac osmoro dece koju su mu rodile četiri ljubavnice. Galileo Galilej je zbog tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca okrivljen za jeres kad je imao skoro 70 godina. Obilje podataka i istorijskih zapisa o mračnim naslednicima apostolske stolice Svetog Petra, brojne ilustracije i slike (među njima i one od kojih se koža ježi), objašnjenja svih pojmova koji se pletu oko pontifikata, u potpunosti će zadovoljiti čitaoce koji uživaju u štivu od kojeg podilaze žmarci ili prosto žele da zavire u mračne kutke istorije.

Mračna istorija papa U dvomilenijumskoj istoriji papstva u Svetoj stolici sedelo je mnogo dobrih i bogobojažljivih hrišćana. U knjizi MRAČNA ISTORIJA PAPA ispričana je priča o onima koji to nisu bili. Najšokantnije i najkontroverznije priče iz istorije pontifikata: o razvratu, nemoralu, podmićivanju, nepotizmu, inkviziciji, političkim intrigama, mračnjaštvu, masovnim ubistvima. Poluraspadnuto telo pape Formoza naslednici su iskopali, osudili na smrt i bacili u Tibar – dva puta. Jovan XII, koji je vodio bordel u Vatikanu, u pijanstvu je nazdravljao đavolu. Inoćentije III proglasio je jereticima i na smrt osudio milion Katara. Aleksandar VI bio je otac osmoro dece koju su mu rodile četiri ljubavnice. Galileo Galilej je zbog tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca okrivljen za jeres kad je imao skoro 70 godina. Obilje podataka i istorijskih zapisa o mračnim naslednicima apostolske stolice Svetog Petra, brojne ilustracije i slike (među njima i one od kojih se koža ježi), objašnjenja svih pojmova koji se pletu oko pontifikata, u potpunosti će zadovoljiti čitaoce koji uživaju u štivu od kojeg podilaze žmarci ili prosto žele da zavire u mračne kutke istorije.

U dvomilenijumskoj istoriji papstva u Svetoj stolici sedelo je mnogo dobrih i bogobojažljivih hrišćana. U knjizi MRAČNA ISTORIJA PAPA ispričana je priča o onima koji to nisu bili. Najšokantnije i najkontroverznije priče iz istorije pontifikata: o razvratu, nemoralu, podmićivanju, nepotizmu, inkviziciji, političkim intrigama, mračnjaštvu, masovnim ubistvima. • Poluraspadnuto telo pape Formoza naslednici su iskopali, osudili na smrt i bacili u Tibar – dva puta. • Jovan XII, koji je vodio bordel u Vatikanu, u pijanstvu je nazdravljao đavolu. • Inoćentije III proglasio je jereticima i na smrt osudio milion Katara. • Aleksandar VI bio je otac osmoro dece koju su mu rodile četiri ljubavnice. • Galileo Galilej je zbog tvrdnje da se Zemlja okreće oko Sunca okrivljen za jeres kad je imao skoro 70 godina. Obilje podataka i istorijskih zapisa o mračnim naslednicima apostolske stolice Svetog Petra, brojne ilustracije i slike (među njima i one od kojih se koža ježi), objašnjenja svih pojmova koji se pletu oko pontifikata, u potpunosti će zadovoljiti čitaoce koji uživaju u štivu od kojeg podilaze žmarci ili prosto žele da zavire u mračne kutke istorije. Autor: Brenda Ralf Luis Godina izdanja: 2011. Broj strana: 256 Dimenzije: 22 x 29 cm Kupovina na rate: Pogledajte uputstvo za kupovinu na rate.

Tvrd povez, nova/nekoriscena, cirilica, 156 strana, izdavac Beoknjiga Beograd i Koloseum Beograd, 2010. 125 pesama za decu J.J.Zmaja u izboru Mire Aleckovic. Iz predgovora: "J.J.Zmaj umeo je da odgonetne tajne decjih zelja, decjih snova, da nacrta slike iz decjeg sveta, da pretoci u pesmu suze i radosti, i cari detinjstva. Njegove pesma daju krila decjoj masti, toplinu decjoj i roditeljskoj neznosti, otvaraju put snovima i pozivaju u igru. Mnogo je igre kod Zmaja u pesmama, mnogo je i zbilje. Jer zivot nije samo igra i pesma. Reci ce vam Zmaj uvek nesto toplo i lepo, nesto prisno sto ce biti kao vas dozivljaj.Radovace se s vama i uplasice se zajedno sa vama da malo dete ne padne sa stolice, da ne propadne u zivotu lenji Gasa, brinuce se o lutki devojcice koja polazi u skolu, naucice vas da drugujete sa cvorkom, lastama, mackom, drvenim konjem, sa leptirima. (...) Ja sam gledala da izaberem one pesme koje su umetnicki vredne, a po sadrzini raznolike, i nisam bezala ni od pesama koje u sebi nose nenametljivu vaspitnu poruku, uz one druge koje su lepa slika prirode, decja igra, smeh, radost, suze, koje su delic bogatog i sarolikog decjeg sveta koji je Zmaj tako lepo umeo da ozivi u pesmi."

Priča u igri, igra u priči Osim maštovitih i intrigantnih priča koje predstavljaju čudesna vrata koja mališane uvode u svet realnosti i saznanja, sigurne staze predstavljaju i dramske tehnike koje pojačavaju doživljaj i doprinose stvaranju jasnih uvida. „Priča u igri, igra u priči“ je materijal koji predstavlja dobar vodič u osmišljavanju, adaptaciji i realizaciji akcionih priča i dramatizacija kao posebnog oblika rada u okviru dramskog metoda. Knjiga sadrži više akcionih priča koje su različite po obliku – sredstvu participacije dece. Deca tokom dramatizacije prolaze kroz procese kreativne drame i dramske tehnike poput: igra uloga, improvizacija, vruća stolica, karakter na zidu... i na taj način se produbljuje doživljaj teksta čime se povećava i njegov uticaj na decu. U fokusu dramatizacije je akcija i ona mora biti jasna i uverljiva jer pruža mogućnost deci da isprobaju novo iskustvo u bezbednom okruženju, da razvijaju komunikativne sposobnosti i da osveste svoje emocije, a vaspitačima da, kako kaže autorka „imaju efikasno sredstvo za ostvarivanje niza vaspitno-obrazovnih ciljeva koji se odnose na sve aspekte razvoja“. Osim akcionih priča i dramatizacija, knjiga sadrži i 11 kompletno razrađenih dramskih radionica koje predstavljaju bogat izvor za obradu različitih tema kao što su: razvoj samopoštovanja, povećanje nivoa tolerancije kod dece, identifikacija određenih osećanja, kreativan pristup u rešavanju problema. Na kraju, čitaoca će obradovati bajka o vilenjaku Simi koja se lako može dramatizovati i postaviti kao pozorišna predstava u kojoj će se deca oprobati na sceni. (mr Dijana Kopunović Torma, psiholog) Prikaži više

Kao novo. Bez posvete. Ptičje oko na tarabi - Milena Marković Izdavač: LOM Godina izdanja: 2018 Broj strana: 119 Format: 20 cm Povez: Broširani starim i nema više obećanja kad krene noć sve znam šta će da bude ko mače se trljam ispod stolice lokam svoje i ćutim starim i nema više tajne sve znam šta mi ko misli osmeh imam na licu on je kao srča na kapiji starim i čekam da budem mlađa znam kako se to radi zavrtiš se padneš na pod i vidiš gore je nebo bez kraja. Milena Marković rođena je 9.aprila 1974. u Zemunu. Diplomirala je dramaturgiju na FDU u Beogardu, 1998. Bibliografija: Pas koji je pojo sunce (2001) Istina ima teranje (2003) Tri drame (2006) Crna kašika (2007) Ptičje oko na tarabi (2009) Pre nego što sve počne da se vrti (2011) Pesme(2012) Drame (2012) Pesme za žive i mrtve (2014) Zmajeubice Pesme za žive i mrtve, sabrane pesme (2017) Izvedene drame: Paviljoni- kuda idem, odakle dolazim i šta ima za večeru (2001) Šine (2002) Nahod Simeon (2006) Brod za lutke (2006) Šuma blista (2008) Zmajeubice (2014) Deca radosti (2016) Dobitnik je specijalne nagrade u Beču za najbolje drame sa ex-Yu prostora , tri nagrade Sterijinog pozorja za najbolji dramski tekst, kao i nagrade za dramsko stvaralaštvo „Borislav Mihajlović Mihiz“ i „Todor Manojlović“. Za knjigu Tri drame dobila je nagradu „Miloš Crnjanski“, a za knjigu Ptičje oko na tarabi nagrade „Biljana Jovanović“ i „Đura Jakšić.“

KAKO DA SE ZAČUDITE Vid proverаvаte tаko što odete kod očnog lekаrа, sednete nа stolicu, on vаm pokаzuje slovа, prvo velikа, pа sve mаnjа... Postojаnje čudа, to dа li ih vidite, međutim, proverаvаte obrnutim redosledom, od mаnjih kа većim. Tаko što se nаlаktite nа prozorsku dаsku, izаđete nа bаlkon, sednete nа klupu u pаrku, vozite bicikl, ronite otvorenih očiju... Drugim rečimа, bez obzirа nа to gde se nаlаzite, gledаte svet oko sebe. Ako ne vidite mаlo čudo u tome kаko trаvа niče ispred vаše zgrаde, u tome kаko se dobro slаžu vetаr i cvetne lаtice, u tome kаko decа uče dа hodаju i trče, u tome kаko se sunčev kolut pomerа bez obzirа nа to koliko brzo okrećete pedаle, u tome kаko oko vаs promiču jаtа ribа, а nа dnu morа miruju školjke... Ako, dаkle, ništа od togа više ne vidite kаo mаlo čudo – ondа vаm ni tаkozvаnа velikа čudа neće pomoći dа se zаčudite. Ipаk, nemojte dа pаničite. I zа to postoji lek. Imаte gа u rukаmа, uprаvo čitаte ono što je sаstаvio tаmo neki urednik, već ste videli dа je knjigu priredilа Gordаnа Timotijević, а nа korici još i stoji dа je po sedаm svojih čudа opisаlo sedаm pisаcа: Dаnilo Nikolić, Ljubivoje Ršumović, Slobodаn Stаnišić, Rаnko Pаvlović, Dаvid Albаhаri, Vesnа Vidojević Gаjović i Brаnko Stevаnović. Sve ilustrovаo Mlаden Anđelković. Preostаje sаmo to dа knjigu otvorite. Verujte – pomаže. Mаlа čudа rаstu... I gle, čudа – više niste sigurni dа li vi knjigu držite u rukаmа ili su ovаkve knjige tu dа bi vаs držаle zа ruke. Gorаn Petrović Čitaj dalje

Sudska medicina i psihopatologija PRAVNA MEDICINA Prof dr Jovan Maric Prof dr Mihajlo Lukic BEOGRAD,2002 Recenzenti: Prof dr Živojin Aleksić Prof dr Dimitrije Milovanović Tehnicki urednik: Časlav Bjelić Štampa: MEGRAF,Beograd Tiraž: 500 SADRŽAJ: PRAVNA MEDICINA Načelo o ekspertizi SUDSKA PSIHIJATRIJA Medicinska psihologija Opažanje Pažnja Pamćenje Mišljenje Inteligencija Emocije Nagoni Volja Svest Moralnost Teorije agresivnosti i nasilje O licnosti i mehanizmima Ego odbrane Klinička psihijatrija Neurotski poremecaji (poremecaj anksioznosti), reakcije u vezi sa stresom Psihosomatski (psihofizioloski)poremecaji..............83 Poremecaji licnosti..................................................85 Poremecaji seskualiteta..........................................91 Shizofrenija..............................................................95 Poremecaji raspolozenja Psihoze sumanutosti.............................................103 Mozdani organski psihosindromi..........................106 Mentalna retardacija.............................................114 Epilepsija...............................................................116 Bolesti zavisnosti...................................................119 Alkoholizam.................................................120 Narkomanija................................................148 SPECIJALNA FORENZICKA PSIHIJATRIJA.......152 Uracunljivost........................................................152 Mere bezbednosti medicinskog karaktera...........154 Psihicki poremecaji u zatvorskim uslovima..........156 Poslovna sposobnost............................................158 Poslednja volja i testament...................................160 Vestacenje neimovinske stete...............................161 Problemi u vezi sa maloletnickom delikvencijom i decom i adolescentima na sudu..........................164 Literatura............................................................169 SUDSKA MEDICINA SUDSKOMEDICINSKA OBDUKCIJA................................173 UMIRANJE I SMRT........................................................178 TELESNE POVREDE.......................................................199 1.MEHANICKE POVREDE.......................................200 2.ASFIKTICKE POVREDE........................................238 3.FIZICKE POVREDE...............................................258 4.HEMIJSKE POVREDE..........................................270 5. BAKTERIJSKE POVREDE......................................275 6.NUTRITIVNE POVREDE.......................................276 7.PSIHICKE POVREDE............................................278 IDENTIFIKACIJA............................................................279 SUDSKO MEDICINSKA EKSPERTIZA U POLNOM ZIVOTU.........................299 MEDICINSKI KOMENTAR KRIVICNOG ZAKONIKA.........309 LITERATURA.................................................................349 PRAVNA MEDICINA NACELO O EKSPERTIZI 1.VESTACENJE I VESTACI U pravnim sporovima se cesto pojavljuje potreba da strucnjaci najrazlicitijih profila utvrdjuju i objasnjavaju one cinjenice koje su nedostupne opstem i specijalno pravnom obrazovanju.Koriscenje znanja i iskustva raznih strucnih,naucnih disciplina u cilju utvrdjivanja i razjasnjenja cinjenica koje su predmet dokazivanja u pravnom sporu naziva se vestacenje (expertus).Vestak je takav strucnjak koji poseduje specijalno znanje ili vestinu da culima opazi ili da znanjem utvrdi izvesne cinjenice,okolnosti ili pojave i da o tome da misljenje i da ga uverljivo obrazlozi.Vestak se u pravnom sporu pojavljuje kao specificno dokazno sredstvo.On otkriva sudu iskljucivo strucnu istinu i time doprinosi tacnom utvrdjivanju opsteg cinjenicnog stanja. Sud moze da angazuje vestake iz razlicitih struka u zavisnosti od premeta raspravljanja.Tako se pojavljuju kao vestaci strucnjaci za balistiku,saobracaj,finansije,rukopise,itd jedna od najcescih naucnih disciplina sa kojom sud saradjuje na putu do istine je medicinska nauka,odnosno sudsko-medicinska struka.Sudskomedicinsko vestacenje (lekarsko,medicinsko vestacenje-expertisis medicoforensis) je lekar koji vrsi vestacenje na osnovu svog opsteg medicinskog ili specijalnog medicinskog znanja ili iskustva. Prema clanu 242 Zakona o krivicnom postupku `Vestacenje odredjuje pismenom naredbom organ koji vodi postupak`.Kada postoji dobra saradnja izmedju lekara i pravosudnih organa,tada se lekar moze odrediti za vestaka i usmeno.Prema nasem Zakonu o krivicnom postupku svaki lekar koji je zavrsio medicinski staz moze da bude odredjen za sudskomedicinskog vestaka,a prema cl 243 `lice koje se poziva kao vestak duzno je da se odazove pozivu i da da svoj nalaz i misljenje.Ako vestak koji je uredno pozvan ne dodje,a izostanak ne opravda,ili ako odbije da vestaci,moze da se kazni novcano,a u slucaju neopravdanog izostanka moze i prinudno da se dovede`. Bilo bi nelogicno ,pa i neodgovorno,da se podje od predpostavke da su formalne strucne kvalifikacije dovoljan preduslov za dobro vestacenje.Prilikom izbora vestaka mora se voditi racuna o njegovim stvarnim strucnim sposobnostima za ovu vrstu lekarske delatnosti.Lekar vestak mora da tacno i jasno odgovori na ona pitanja koja proizlaze iz pravnog spora,a to zahtevai posebno strucno obrazovanje.Zbog toga svaki lekar ne moze da bude sposoban da vrsi sudskomedicinsko vestacenje,jer ne poznaje metodologiju sudsko-medicinskog analiziranja i dokazivanja,saopstenja nalaza i msiljenja i zadataka ove institucije u sudskoj praksi.Ako se ovako gleda na ovo pitanje onda je jasno da lekari opste medicine,pa i razni specijalisti,nemaju potrebno znanje i iskustvo koje je potrebno za dobro sudskomedicinsko vestacenje.Primarni uslov za dobro vestacenje je odgovarajuci izbor vestaka.Zvuci neumesno da se neko primorava da radi ono sto ne zna.Studentsko znanje iz sudske medicine nije dovoljno da bi na osnovu njega lekar mogao da prihvati svaku vrstu sudskomedicinskog vestacenja. Cinjenica je da se u nasoj zemlji jos uvek odredjen broj vestacenja prepusta lekarima specijalistima opste medicine ili raznim drugim specijalistima.Zbog toga lica koja rukovode vestacenjem (pravnici) moraju da budu sposobna da kontrolisu vestaka u toku celog procesa njegovog rada i da kriticki procenjuju njegov nalaz i misljenje. Napomenuto je da su strucne kvalifikacije prvi uslov za uvodjenje vestacenja,mada same po sebi nisu i garancija da ce zadatak biti dobro izveden.Pored strucnih kvalifikacija lekar-vestak mora da poseduje i pravnu podobnost.Pravnu podobnost Zakon odredjuje tako sto decidirauslove koji iskljucuju pravnu nepodobnost.Ova nepodobnost je identicna sa pravnom nepodobnoscu svedoka.Postoji apsolutna i relativna nepodobnost za vestacenje.Apsolutna se odnosi na sve slucajeve,a relativna na pojedine.U clanovima 226 i 227 i 244 Zakona o krivicnom postupku odredjeno je u kojim slucajevima postoji pravna nepodobnost vestaka. Cl.226 `Ne moze se saslusati kao svedok: 1)lice koje bi svojim iskazom povredilo duznost cuvanja sluzbene ili vojne tajne,dok ga nadlezni organ ne oslobodi te duznosti; 2) branilac okrivljenog o onome sto mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio`. Cl.227 `Oslobodjeni su duznosti svedocenja: 1) bracni drug okrivljenog; 2) srodnici okrivljenog po krvi u pravoj liniji,srodnici u pobocnoj liniji do treceg stepena zakljucno,kao i srodnici po tazbini do drugog stepena zakljucno; 3.Usvojenik ili usvojilac okrivljenog,verski ispovednik o onome sto mu je okrivljeni ispovedio...` Prema clanu 244 Zakona o krivicnom postupku za vestaka se ne moze uzeti lice koje je oslobodjeno duznosti svedocenja kao ni lice kome je ucinjeno krivicno delo.Zakon predvidja izuzece vestaka iz istih razloga koji su predvidjeni za izuzece sudije.To je relativna nepodobnost koja proizlazi iz predpostavke da u nekim slucajevima moze da postoji mogucnost pristrasnosti i sudije i vestaka.Lekar je relativno nepodoban za vestaka u slucajevima kada je lecio bolesnika i kada se postavlja pitanje da li je lecenje bilo savesno ili nesavesno.U clanu 253 Zakona o krivicnom postupku je zapisano da se za vestaka,po pravilu,ne moze uzeti lekar koji je lecio bolesnika pre smrti. U interesu je suda da vestacenje vrsi lice koje je potpuno strucno kvalifikovano,eticki besprekorno i potpuno nepristrasno tako da u njegov rad niko ne moze izraziti sumnju. Za vestaka se moze odrediti lekar koji je po istom predmetu bio saslusan kao svedok.Medjutim,on je kao svedok mogao da iznosi ono sto je video i da to subjektivno oboji,ali kao vestakon mora da bude iskljucivo u okvirima cinjenica koje su objektivno utvrdjene.Pri tome lekar-vestak ne sme da bude ponesen emocijama nego mora uvek da bude na terenu naucnih i strucnih dokaza. Ilustrativan slucaj:lekar ginekolog vestacio je u jednom slucaju silovanja.On je uporno tvrdio da su krvni podlivi u predelu butina nastali prilikom silovanja.Na pitanje suda kako objasnjava svoj kategorican stav on je doslovno izjavio `Mislim da devojka govori istinu i da je to moja cerka ja bih zlikovca ubio;.Kasnije je utvrdjeno da silovanje nije postojalo i da se radilo o laznoj prijavi. II.RAZLIKA IZMEDJU SVEDOKA I SUDSKOMEDICINSKOG VESTAKA Prema clanu 225 Zakona o krivicnom postupku `kao svedoci se pozivaju lica za koja je verovatno da ce moci da daju objasnjenja o krivicnom delu i uciniocu kao i o drugim vaznim okolnostima.Svedok mora da bude sposoban da opazi cinjenicu i da svoje zapazanje saopsti.Svedok poseduje cinjenice iz licnog saznanja,pa se ne moze zameniti nekim drugim licem.Sudskomedicinski vestak utvrdjuje i ocenjuje cinjenice na osnovu medicinskog znanja.Prema tome,svedok prenosi sudu ono sto je video i cuo,a vestak iznalazi medicinske cinjenice i o njima daje strucno objasnjenje i misljenje.Svedok ne mora i ne moze da bude upoznat sa prikupljenim cinjenicama pre svedocenja,a vestak se predhodno detaljno upoznaje sa predmetom vestacenja.Svedoci se saslusavaju pojedinacno,a vestaci mogu zajedno da daju jedinstveno misljenje.Postoje i druge razlike izmedju vestaka i svedoka,ali one nisu od posebnog znacaja.Nekada je vestak bio izjednacen sa svedokom,ali je praksa pokazala da je to bilo neispravno.Faustim Helic je lepo rekao:Svedoke stvara krivicno delo,dok vestake,naprotiv,bira sudija. III.ZAHTEVANJE MEDICINSKOG VESTACENJA Zahtev za vrsenje medicinskog vestacenja moze da bude sluzben ili privatan.U poslednjem slucaju podrazumeva samo primena odredjene medicinske motodologije u istrazivanju i nacinu saopstenja.Inace sud postavlja vestake i zahteva vestacenje.U sirem smislu shvaceno vestacenje podrazumeva i sudsko i medicinsko istrazivanje i saopstenjena zahteve koji poticu od raznih drzavnih i javnih institucija (sekretarijat za narodnu odbranu,organi drzavne bezbednosti,zavodi za osiguranje i reosiguranje,uprave raznih skola,itd). Izbor sudsko medicinskih vestaka moze da bude zvanican i slobodan.Prema clanu 242 Zakona o krivicnom postupku:`...vestacenje odredjujepismenom naredbom organ koji vodi postupak.U naredbi ce se navesti u pogledu kojih cinjenica se vrsi vestacenje i kome se poverava.Ako za odredjenu vrstu vestacenja postoji strucna ustanova...takva vestacenja,a narocito slozenija, poveravace se po pravilu takvoj ustanovi,odnosno organu.Ustanova ili organ odredjuje jednog ili vise strucnjaka koje ce izvrsiti vestacenje.Kod vestaka odredjuje organ koji vodi postupak taj organ ce,po pravilu,odrediti jednog vestaka,a ako je vestacenje slozenije-dva ili vise vestaka... Clan 28.Zakona o krivicnom postupku: (1)Ako se pojavi sumnja da je iskljucena ili smanjena uracunljivost okrivljenog usled trajne ili privremene dusevne bolesti,privremene dusevne poremecenosti ili zaostalog dusevnog razvoja,odredice se vestacenje psihijatrijskim pregledom okrivljenog (2)Ako je prema misljenju vestaka potrebno duze posmatranje,okrivljeni ce se poslati na posmatranje u odgovarajucu zdravstvenu ustanovu`... Kao sto se vidi broj vestaka moze da bude ogranicen i proizvoljan.Nije jasno kako se unapred moze proceniti da li ce vestacenje biti jednostavno ili slozeno i komplikovano.U sudskoj praksi treba da vazi pravilo da ne postoje prosti slucajevi i da se svaki slucaj mora odrditi sa maksimalnom strucnoscu.Prici rutinski vestacenju znaci otvoriti vrata na strucne greske i tada i najjednostavniji slucajevi postaju najkomplikovaniji za sud.Uvek je korisno da u vestacenju ucestvuju dva ili vise vestaka,jer time povecava nivo medicinskog znanja,izbegava se jednostavnost u opazanju i ocenjivanju,postoji mogucnost strucne razmene misljenja i iskustva,ostvaruje se bolja kontrola rada i uzajamna tehnicka pomoc.Savestan vestak ce i sam potraziti pomoc od drugih vestaka.Medjutim,cesto nije opravdano da se angazuje vise vestaka i da se vestacenja ponavljaju. Prema tome,nije bitan broj vestaka nego njihov kvalitet. Vestacenje se u praksi poverava onom lekaru ili strucnoj ustanovi za koje se smatra da su strucno najkompetentniji za vestacenje.Na primer,ako je sporno pitanje iz oblasti hirurgije vestacenje se poverava hirurgu ili hirurskom odeljenju bolnice;ako je sporno pitanje iz oblasti ginekologije vestacenje se poverava ginekologu,itd.Kako je broj specijalista za sudsku medicinu mali,ovakav stav moze da bude opravdan samo ukoliko postoje objektivne teskoce da se vestacenje poveri specijalisti za sudsku medicinu. Pojedini sudovi imaju svoje stalne vestake.To su vestaci pod zakletvom i njima se poveravaju sve vrste sudskomedicinskog vestacenja.Na osnovu dosadasnjeg iskustva moze se slobodno zakljuciti da stalni vestaci mogu da budu jedino specijalisti za sudsku medicinu ili drugi specijalistikoji su dodatno specijalizirali forenzicki pristup u medicini (npr.psihijatri).Ovo je logicno,jer ako sudskomedicinski specijalisti ne mogu da poznaju nacela hirurske dijagnostike i operativne prakse onda ni tzv.obicni hirurzi ili drugi specijalisticki profili (bez dodatne edukacije iz forenzicke medicine) ne mogu da poznaju problematiku,metodologiju rada i dijagnostiku specijalista za sudsku medicinu.Poslednjih godina se u nasoj zemlji povecao broj specijalista za sudsku medicinu,pa i vestacenje,kada je u pitanju tzv.somatska medicina (dakle,izuzev psihijatrije) sve vise prelazi u njihove ruke. IV.IZVODJENJE MEDICINSKOG VESTACENJA Vestacenje se izvodi u prisustvu organa koje vodi postupak.Ukoliko je za vestacenje potrebno vise vremena ili ako je vestacenje povereno ustanovi ili ako to iziskuju obziri morala onda nije obavezno prisustvo organa koji vodi postupak.Treba insistirati da vestacenju prisustvuju lekari koji su vec vrsili pregled ili ucestvovali u lecenju ili su na bilo koji nacin ucestvovali u slucaju koji je postao predmet vestacenja.Oni mogu pomoci podacima o klinickim opazanjima i terapijskim i hirurskim intervencijama.Takvi lekari su samo informatori i posmatraci sudsko-medicinskog vestacenja.Oni su nepodobni za sudskomedicinske vestake,jer postoji mogucnost da se posumnja u njihovu objektivnost. Član 245 Zakona o krivicnom postupku: `Pre pocetka vestacenja pozvace se vestak da predmet vestacenja brizljivo razmotri da tacno navede sve sto zapazi i nadje i da svoje misljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili vestine.On ce se posebno upozoriti da davanje laznog iskaza predstavlja krivicno delo. Od vestaka se moze zahtevati da pre vestacenja polozi zakletvu.Pre glavnog pretresa vestak moze poloziti zakletvu samo pred sudom i to ako postoji bojazan da ce biti sprecen da dodje na glavni pretres.Razlog zbog kog je polozena zakletva navesce se u zapisniku` Organ pred kojim se vodi postupak rukovodi vestacenjem,pokazuje vestaku predmete koje ce razmotriti,postavlja mu pitanja i po potrebi trazi objasnjenja u pogledu datog nalaza i misljenja. Vestaku se mogu davati razjasnjenja,a moze mu se dozvoliti i razmatranje spisa.Vestak moze predloziti da se izvedu dokazi ili pribave predmeti i podaci koji su od vaznosti za davanje nalaza i misljenja.Ako prisustvuje uvidjaju,rekonstrukciji ili drugoj istraznoj radnji,vestak moze predloziti da se razjasne pojedine okolnosti ili da se licu koje se saslusa postave pojedina pitanja`. Pre zapocinjanja vestacenja neophodno je da se lekar vestak upozna sa predmetom vestacenja.Ovo lekar moze da zahteva,ukoliko se u tom pravcu pojavi neki nesporazum izmedju njega i suda.Obavestenja o predmetu vestacenja mogu se dobiti od lica nad kojim se izvodi vestacenje,od porodice ili rodbine,od sudskih organa javne bezbednosti,zdravstveniih ustanova,itd.Obavestenja se mogu dobiti ili neposrednim putem ili reko organa koji vodi postupak.Ovi organi su duzni da pribavesva potrebna obavestenja;da dozvole vestaku da pre pretresa pregleda podatke iz sudskih spisa;da omoguce vestaku da postavlja pitanja svedocima,okrivljenom ili ostecenom.Neki su skloni da ovakvom stavu daju otpor,jer navodno tada postoji mogucnost da predhodna obavestenja deluju na sudskomedicinskog vestaka.Zapravo oni su blizu shvatanja da vestaci uopste ne treba da dobiju obavestenja o predistoriji predmeta vestacenja.Takav stav nije prihvatljiv i to samom cinjenicom sto su u praksi veoma retki slucajevi da lekar vestak pristupa vestacenju potpuno neobavesten.Zbog toga je bolje da bude obavesten iz pravnog i pravog i cistog,nego iz nemerodavnog zadnjeg i zamucenog izvora.Podrazumeva se da lekar vestak mora sva dobijena obavestenja da proceni kriticki,jer ona ponekad `bona ili mala fide`,dobronamerno ili zlonamerno,mogu da budu netacna. Ako se vestacenje izvodi na pretresima i saopstava usmeno,onda lekarvestak,ima pravo da posle obabljenog pitanja koristi strucnu literaturu ili da konsultuje druge strucnjake.Ovakav postupak vestaka je ispravan bez obzira sto je cesto skopcan sa kracim ili duzim prekidom pretresa.Zbog toga je celishodnije da se lekar-vestak pre pretresa upozna sa spornim pitanjima kako bi sena vreme pripremio da pruzi najbolja objasnjenja. Prilikom postavljanja pitanja lekaru-vestaku mora se voditi racuna da li ona uopste spadaju u domen medicinske nauke i prakse;da li su medicinski resiva i da li lekar-vestakn poseduje toliki stepen strucnog znanja da moze da da pravilan odgovor.U praksi se desava da vestaci u toku izvodjenja vestacenja sami otkriju neke cinjenice koje su znacajne za resenje spora.Tada su vestaci duzni da upozore sud na ove cinjenice bez obzira sto sud nije postavio u tom smislu odredjena pitanja. Vreme i mesto izvodjenja vestacenja mogu da budu odredjeni unapred ili su neodredjeni i prepusteni uslovima konkretnog slucaja. Vreme vestacenja se obicno zakazuje unapred (rekonstrukcija dogadjaja,glavni pretres ,saslusavanja,itd)Medjutim cesto je nemoguce odrediti koliko ce trajati vestacenje (toksikoloska analiza,histopatoloski pregled,razne laboratorijske analize,psiholosko ispitivanje i testiranje,prikupljanje ranije medicinske dokumentacije itd.)U ovakvim slucajevima trajanje izvodjenja vestacenja se ogranicava samo na ono vreme u kome se ono moze i realno zavrsiti. Ponekadse medicinsko vestacenje vrsi samo na osnovu uvida u medicinsku dokumentaciju (npr psihijatrijsko vestacenje u slucajevima vestacenja testatorske sposobnosti poslе smrti testatorа) i tada je potrebno odredjeno vreme da sepribavi relevantna medicinka dokumentacija kao i da se prouce sudski spisi.Odugovlacenje vestacenja zbog neazurnosti ili nemarnosti nije ni moralno niti disciplinski doрusteno. Medicinsko vestacenje (lekarski pregled ili obdukcija) se izvodi па sledecim mestima: posebne lekarske prostorije i1i laboratorije, posebne prostorije u sudu u kojima moze da se obavi lekarski pregled (ako је samo on dovoljan),bolnice,ambulante; prosekture, lnstitut za sudsku medicinu, groblja, dvorista, itd. Da bisudsko medicinsko vestacenje bilo dobro izvedeno treba vreme i mesto vestacenja sto је moguce vise uskladiti sa uslovima koji su od znacaja za kvalitet vestacenja. Ukoliko ne postoji odredeno mesto za izvodenje vestacenja onda se improvizacija sto vise priblizava optimalnim uslovima. Ovo narocito vazi za slucajeve kada se izvodenje vestacenja, tacnije obdukcije, vrsi na grobіju, supama, poljanama, njivama, dvoristima, i sl. Treba izbegavati obdukcije u privatnim kucama i na javnim mestima i to kako iz posebnih medicinskih, tako i iz socijalnih razloga. Los izbor vestaka i manjkava organizacija izvodenja vestacenja redovno uticu i na kvalitet vestacenja. Ako se procenjuje sustinska vrednost vestacenja, onda ono mozе da bude tacno i1i netacno, pogresno i lаznо. Tасnо vestacenje је ono medicinsko vestacenje koje se zasniva na princrpima i stanju savremene medicinske nauke :i izvodi, prema ekѕpertіznіm bacelima.Ono je uvek cvrsto oslonjeno na medicinsku etrku i, jasno je I nedvosmisleno u saopstenju. Netacno medicinsko vestacenje је ono vestacenje u kome se nalaz i misljenje ne podudaralu sa crnjenicnim stanjem: Ono mozе da bude posledica nedovoljne strucne spreme vеstaka, nemarnosti, ра i namerno netacnog prikazivanja rezultata vestacenja. Netacno vestacenje se de1i u dve grupe: pogresno i lazno.sudska,medicinskon vestacenje. Pogresno medicinsko vestacenјe је takvo vestacenje koje je izvrseno nenamerno rdjavo ili je saopsteno nenamerno netacпo ili je i jedno i drugo bona fide nepravrino izvedeпo. Ono је posledica neznanja, neodgovarajuceg izbora vestaka ometanja vestaka u ekspertiznom radu (davanje pogresnih podataka,vrsenje pritisaka, itd) nemarnog i povrsnog odnosa prema vestacenju,neshvatanju sustine i znacaja vestacenja i dr. Najcesce је ovde rec o nespremnim vestacrma: Zbog pogresnog vestacenja dоlаzi do usporavanja ili unistenja materijalnih dokaza, odugovlacenja istrage i odlaganja pretresa, naknadnih iроnovljenih vestacenja, umnozavanja sudskih poslova. i troskova, а stvara se I u nepoverenje u instiitiuciju vestacenja. Lazno medicinsko vestacenje je za razliku od pogresnog umisljeno krivotvoreno ili je saopsteпo svesno neistinito i1i је i jedno i drugo mala fide neposteno. U osnovi takvog vestacenjasu korіstoljublje, neprijateijstvo, osveta,prijateljska pristrasnost. Srecom takvi su vestaci retki.Oni nanoѕe velike udarce lekarskom ugledu i lekarskoj etici. Lekar koji laznо vestaci podleze krivicnoj оdgornosti.. V. STEPENI МEDІC1NSKOG VESTAСENјА Ројаm stepenovanja sudsko medicinskog vestacenja nеmа i ne nemozе dа ima onakav zvanican hijerarhijski odnos i redosled kaо sto je, na primer, odnos izmedju opstinskih, okrutnih, republickih vrhovnih sudova i saveznog suda. Razlog za to je prost: svako vеstacenje, bez obzira kо ga izvodi, podleze slobodnoj oceni suda. U praksi se ipak postuje razlika u strucnosti u slucajevima kada prvobitna ekspertiza ne pruza jasan, potpun i ubedljiv nalaz i misljenje, ра se trazi mislјenје od drugih vestaka. Podrazumeva se da takvi novi vestaci poseduju veci stepen strucnosti, odnosno da u vertikali strucnosti zauzimaju vise mesto. Prema tome, stepenovanje sudskomedicinskog vestacenja ima za cilj da роkаzе prava mesta na kojima se mogu dobiti kvalitetna medicinska misljenja. U tom smislu` sudskomedicinska vestacenja mogu da``budu provobitna, naknadna i ponovna. Prvobitпa sudskomedicinsko vestacenje je ono kоје je prvi put zahtevano i prvi put` izvеdеno. Onо mоzе da bude povereno jednom lekaru ili grupi lekara, odredjenoj zdravstvenoj ustanovi ili neposredno institutima za sudsku medicinu. Ako se Poverava grupi lekara оndа se pretpvstavIja da се vestзcenје biti slоzеnо, ра је tada neophodno prisustvo i specijaliste za sudsku medicinu. Kao sto se vidi izbor vestaka i procena tezine vestacenja se prepusta slobodnoj oceni suda, odnosno organa koji vode postupak; Naknadno (dopunsko)` sudskornedieinsko vestacenje ` se trazi ako u prvobitnom vestacenju nalaz nije potpun i1i zakljucak nije zasnovan nа nalazu ili je zakijucak nejasan; nepotpun i kontradiktoran. Tada se mogu pozvati prvvbitni vеstaci da nedostatke otklone, isprave i1i da nalaz dopune. Аkо isti vestaci u visе navrata vrse vestacenjе u iѕtom predmetu u cilju dopune i1i ispravke prvobitnog vestасеnја onda ѕe to naziva naknadno (dopunska} sudskomedicinsko vestacenje. Сlаn 250 Zakona о krivicnom postupku: ’Ako se podасi vestaka o njihovom nalazu bitno razilaze i1i ako је njihov nalaz nejasan, nepotpun ili u рrotivrecnosti sam sa sobom ili sa izvidjenim okolnostima,,a ti se nеdоstасi nе mоgц otkloniti роnоvnim saslusanjem svedoka, obnovice ѕе vestacenјe sa istim i1i drugim vestacima` Kаo sto se vidi iz clana 250 ZKP-a naknadno vestacenje ѕе trazi i kada se lekari razilaze u nalazu I misljenju. Ova razilazenja proizilaze iz ralicitih koncepcija u hipoteticnim pitanjima uutar medicinske nauke, zbog sujete i tvrdoglavasti, nеpotpunvog poznavanja ili potpunog nepoznavanja principa vestacenja, itd.Protivreсnosti mogu dа budu uocljive samo od lekara ili su takve da ih 1ako primecuјu. Organ koji vodi postupak duzаn je da upozori vestake na konkretna razilаzеnја i dа ih uроznа sa moguecnostimа korekсiје u сilјu uѕaglasavanja mislјеnја I zauгimanja istovetnih stavova .Ukoliko i posle togaostanu pri svojirn misljenjimа onda sud po ѕlobodnoj oceni mоzе da prihvatikompletno misljenjе jедnog vestaka ili dа zahteva ponovno sudskomedicinsko vestacenje. Vrednost vestacenja lekara opste medicine, specijaliste za sudsku mеdicinu ра cak i Instituta za sudsku medicinu je u formalno pravnom smislu ista bеz obzira na ocevidnu razliku u strucnosti. U slucajevima razilazenja vestaka u ovakvoj strucnoј kanstelaciji sigurno da nije uvek patrebno dа se samozbоg formalnih razloga zahteva ponovno vestacenje. Najpravilnije, najek-onomicnije i nа zakonu osnovano je da se u slucajevima razilаzеnја ne zahteva uvek pоnоvnо vestacenjе samo iz formalnih razloga nego da se prihvati misljenje onog vestaka koje u sebi nosi dokaznu snagu u egzaktnosti nalaza I jasnoci saopstenja. Ponovno sudskomedicinsko vestacenje se zahteva kada ѕud neprіhvati rnisljenje prvobitnih vestaka.U praksi se podrazumeva da drugi vestaci moraju da poseduju I veci stepen strucnostiNormalno bi bіlо da se ponovna vestacenja poveravaju lekarima specijalistima iz sudske medicine ili sudskomedicinskim institucijama ili lekarima koji su se dodatno edukovali iz forenzicke medicine (npr.subspecijalistima iz sudske psihijatrije ili sudske hirurgije). Clan 251 Zakona o krivicnom postupku: “Ako u misljenju vestaka ima рrotivrecnosti ili nedostataka ili se pojavi osnovana sumnja u tacnost dotog misljenja, a ti se nedostacі іli sumnja ne mogu otkloniti ponovnim saslusanjem vestaka,zatrazice se misljenje drugih vestaka “ Ponekad ni роnvnо vestanje nije dovoljno dа bi se sud ubedio u njegovu vrednost. Каdа postojе suprotna lekarska mislјеnја i to izmedju strucno komреtentnih vestaka, sud mоzе da zahteva vestacenje od sudѕkomedіcinskog odbora prі Medicinskom fakultetu. Sudskomedicinski odbor mоzе da poѕtoji jedino pri medicinskim fakultetima (u Beogradu radi u dve komisijesudskomedicinskoj I sudskopsihijatrijskoj).Druge strucne institucije van fakulteta ne mogu da oforme sudskomedicinski odbor.U njegov sastav obavezno ulaze nastavnici sudske medicine .Odbor moze da ima razliciti broj stalnih clanova (obicno 5 ili 7)ali se u njega mogu kooptirati I drugi nastavnici medicinskogg fakulteta (pa I drugi strucnjaci)ukoliko predmet vestacenja zalazi u njihovu uzu ѕpecijalnost. Razilazenja na nivou sudskomedicіnskih odbora su prakticno nemoguca. Ako se ona іpak pojave onda je tome jedini razlog razlicita koncepcija o hipotetickim stavovima i odredenoj medicinskoj problematici. VI. ЅАOРSТЕNЈЕ ЅUDSКOМЕDIСINSKOG VЕSТАСЕNЈА C1an 247 Zakona o krivicnom postupku: Nalаz i mislјеnје unosi se odmah u zapisnik. Vestaku se mоzе odobriti da naknadno podnese pismeni nalaz, одпоsnо mislјеnјe u roku koji mu odredi organ pred kojіm ѕe vodi postupak`. U praksi је saopstenje o sudskomedicinskoм vestacenju najcesce u pisanoj formi izuzеv nа pretresima i saslusanjima kada sе izlaze usmeno i odmah zapisnicki konstantuje. Najbolje je da lekar~vestak ѕаm diktira svoj nаlаz i misljenje u zapisnik, jer se moze desіti da sudije pogresno interpretiraju izlaganje vestaka. Zbog toga se nekad susrecu u spisima nejasna i tesko shvatljiva izlaganja lekara koja su izgubila pravi smisao usmenog saopstenja. Napisano misljenje ima original (daje se onome kо je zahtevao vestacеnje, obicno u 3 primerka, za svakog ucesnika u postupku) i dupіikat (ostaje u arhivi). Ѕaopstепje o vestacenju мora da sadrzi sledece elemente: zaglavlje, posebne okolnostі slucaja, nalaz i zakljucak (misljenje). Zaglavlje. Vestacenje koje ne sadrzi obavezne elemente zaglavlja ne smelo dа se koristi u рrаvnom sporuElementi zaglаvlја, su: ko trаzі vеtасenје,pod kojim brojern, kome je upuceno i kada; ko vrsi vestаcenje, gde se vгsi I datum vrsenja vestacenja; ko prisustvuje vestacenju, ciіj veѕtacenja (pitanja vestaku) i identifіkacioni elementi za Iice koje je predmet vestacenja. Posebne okolnosti ѕlucајa (izvod iz sudskіh spisa). Vrednost podataka o posebnirn okolnostima slucaja cesto omogucavaju da se predmet vestacenja bolje razume Potrebno је upisati samo najbitnije podatke iz sudskih spisa оdnosnо posebnih okolnosti. Prema ovim podacima treba biti kriticаn, jer oni mogu da budu delimicno i1i popuno netacni ili medjusobno protivrecni. Рrеmа tome, ovi podaci ne smeju dа uticu па ocenjivanje cinjenica iz nаlaza. Oni omogucavaju sаmo da se do tih cinjenica brze dodje, da se one 1аksе utvrde, dа nаІаz budе potрuniji i ocena sigurnija. Nalaz Nalaz је veran I smisljen opis nadjenog stanja I zbivanja ustanovljenih promena I povreda I zapazenih pojava (simptoma neke bolesti I znakova).U nаlаzu sе ne mogu navoditi doslovne dijagnoze niti gotove koпstatacije. Nаlаz mora da bude tako saopsten da iz njega proizlazi odredjena dijagnoza.On mora da bude kratak, ali istovremeno i potpun mora da bude tacan, јаsаn, tеmеlјаn i odreden jednom recju, on mora da obuhvati ѕve sto је hitno i. da sadrzi sve ono sto је nuzno kako bi se zakljucak izveo sam po sebi.Nalaz,kao I celokupno saopstenje ,moraju biti izreceni narodnim jezikom I tako podeljeni da budu razumljivi onima kojima su namenjeni.Sve cinjenice iz nalaza moraju se neposredno diktirati ili svojerucno zapisati.Time se izbegava mogucnost zaboravljanja nekih cinjenica.Nalaz treba,ukoliko postoji mogucnost,objektivizirati odgovarajucom dokumentacijom (fotografija,skice,rendgenski snimci,laboratorijski nalazi,psihicko testiranje,itd).Nalaz ima znacenje egzaktnog medicinskog dokumenta I,prema tome,u njemu nema mesta za improvizaciju. Мisljenje (zаk1јucаk). Zakljucak ili misljenje је zavrsni deo vеstacenјa. On predstavlja stгucnu ocenu ustanovljenih cinijenica u nalazu. Zakljucak ili mislјеnје ne moze da se menja,jer da bi se on promenio onda moraju da budu promenjene i cinjenice iz nalaza. Misljenje je, kako kaze Мilcinski, rezultanta vestakovog nalaza i padataka s jedne strane, i njegovog znanja i iskustva, s druge. Ono je uјеdno i odraz vestakovih stvaralackih ѕnaga I njegovih spoѕоbnosti dа objektivno anаlizira i sintetizuje. Ono jе najodgovorniji deo sudskomedicinske dеlаtnosti (Milcinski). Postoje slucajevi kada se neposredno posle izvrsenog pregleda I ustanovljenog nalaza moze dad a definitivno misjenje I tako zavrsi vestacenje.Ovakvo vestacenje se naziva POTPUNO VESTACENJE.U drugim slucajevima nalazi se moraju prikupljati od raznih strucnjaka I u vise navrata,,pa je razumljivo da tada iz objektivnih razloga nije moguce dati definitivno misljenje.Ponekad se sudskomedicinsko misljenje moze ili cak mora da se tek posle izvesnog vremena.Na primer,za ocenjivanje cinjenica iz nalaza I davanje zakljucaka lekar-vestak mora da bude potpuno odmoran,pribran,koncentrisan ,a ponekad mu je mu je potrebno da duze razmislja samim tim treba da prodje vreme da bi mogao dad a definitivan zakljucak. Nije dobar vestak koji brzo dаjе мisljenje nego onaj koji daje tacno. Кada ѕе zаkljucak i misljenje ne daju neposredno posle nаlаzа onda se govori о NEPOТРUNOМ` VESTACЕNЈU.Medjutim, postoji mogucnost da se u takvim slucajevima da prethodni zakljucak ili misljenje.Predhodni zakljucak sadrzi razloge zbog kojih se odlaze davanje definitivnog zakljucka ili sadrzi nabrajanje ociglednih cinjenica I konstatacija ili se u njemu nalazi obazrivo svodjenje tvrnji iz nalaza. Ipak,I vestaci I sud treba da izbegavaju davanje tzv. Predhodnog zakljucka I misljenja,jer zbog nepotpunosti mogu da zavedu istragu I tako otezaju dalje prikupljanje materijalnih dokaza.Nisu retki slucajevi kada je olako dat predhodni zakljucak u kasnijem vestacenju bitno izmenjen.Neodoljivo iskusni vestaci podlezu insistiranju onih koji vode postpak I sasvim proizvoljno daju predhodni zakljucak.Kasnije se moze stvoriti sumnja u ceo nalaz ukoliko se pojavi jasna razlika izmedju predhodnog I zavrsnog misljenja. Misljenje ne mora uvek да sadrzi potpunu odredjenost i apsolutnu tacnost jer se na bioloskom terenu tesko moze biti uvek apodiktican.Ako cinjenice nalaza 100 odsto potkrepljuju istinitost,utvrdjenu I dokazanu naucnim metodama,onda misljenja nosi u sebi I potpunu sigurnost.U slucajevima gde vecina konstatacija (oд 50 do 90 odsto} dokazuјe.tacnost i naucnu istinitost ulаzі se u stepene veravatnoce ( kаdа se cinјеniсе iz nalaza poklapaju sa istinitoscu u 0 do 90 odsto onda je verovatnoca na granici pouzdanosti;, preko 50 odsto govori za manji ili veci stepen veravatnoce, ispod 50 odsto o mogucnosti). G.Dietz (1970) detaljnije razradjuje stepen tacnosti u zakljucku: 0% ………………………………..nemoguce dо 5О% ……………………......moguce do 60 % ………………………..slaba verovatnoca do 70 % ………………………..pretezna verovatnoca do 80 %.. ………………………..velika verovatnoca do 90 % ………………………..vrlo velika verovatnoca do 99 % ………………………..na granici sigurnosti 100 % ………………………..apsolutna sigurnost SUDSKA PSIHIJATRIJA Prof dr Jovan Maric МEDICINЅКA PS1НOLOGIJA I РSIHOPATOLOGIJA PSIHICKI ZIVOT COVEKA lz didaktickih razloga psihicki zivot coveka se rasclanjuje nа njegove sastavne delove, na tгч. psіhicke funkcije. Njih ima deset oраzanје, paznja, pamcenje, misljenje, inteligencіja, nagoni, ernocije, volја, svest i moralnost. Svaka рsihicka funkcija se izucava posebno pri cеmu stalno treba irnati u vidu da je u praksi svakodnevnog zvota psihicki zivot coveka prakticno jedinstven i da sve psihicke funkcije prakticna istovremeno i jedinstveno funkcionіsu. Podelu cinimo samo radi lakse obrade materije i didaktickog uvida u psihijatrijska oboljenja. Najjednastavnija podela psihickog zivota covekа је na dve psihicke celine intelektuaіni (kognitivni) 3 voljni (volitivni) deo. To se cini narocitо u krivicnom pravu, pa ѕе і uracuntjivost definise kao sposobnost coveka da shvati delo i njegove posledice (intelektualni deo) i sposobnost da u momentu izvrsenja dеlа upravlja svojim postupcima (volјnі deo). U literaturi i svakodnevпoj praksi сеsto ѕе govori јоs i o licnosti tacnіje о karakteru i ternperamentu licnosti. Pod temperamentom se najcesce роdrazumeva dispozicija za nacin emocionalnog reagovanja i пасin mobilizacije energije koјоm covek raspolaze (obradjeno u psihiciim funkcijama - emocije i volja), a karakter obіcno oznасаvа moralni deo licnosti (obradjen u рsihickoj funkciji moralnost), mada nekі autori u njega ukljucuju i voijne osobine, a neki identгfikuju pojam licnosti i pojam karaktera. Zа razvoj psihickog zivota coveka neophodne su informacije koje dolaze іz ѕроlјnоg sveta, tj. sredine koja nas okruzuje (istіna, postoje i informacije koje dolaze iz pojedіnih delova naseg tela}. Mozak sarn po sebi bez informacija nije dovoljan dа razvije psihicki zivot. lnformacije iz sredine koja okruzuje mozak covek saznajе pomocu cula.Draz koju emituje informacija (elektrornagnetni tj. svetloni talasi za сulo vida, akusticki talasi za сulо sluha, rastvorljive materijeza culо ukusa, isparenja za сulа mіrisa, itd. - svako culо prima specificnu drаz - registruje prijemnik (receptor) culnog organa (npr. za сu1o vida to su cepici і stapici u rnreznjaci oka). Prijemhik culnog organa cine nervni zavrseсi koji imaju osobinu da se razdraze na specifne drazi formirajuci nadrazaj.Nadrаzај zаtim putuje od svakog cula (оkа, uva, mirisnog dela nosа, јеzіkа itd) ѕpeсifnim sprovodnim putevima do odredjenih delova u kori velikog mozgа koji se nazivaju elementarni (i1i primarni) culni centri. To su anatomski рrесizno lokalizovani delovi kore velikog rnozga, npr. za culo vida u potiljacnom reznju, zа сulo ѕ1uha u sleрoосnоm dе1u, іtd}. U еlementarnom culnom centru se vrsi transformacija nadrazaja i оѕecaj. Dakle,draz је fizicki proces, nаdrаzај fizioloski {рolаrizасіја celijske меmbranе), а osecaj је рsihіcki proces. Оsecaj је subjektivno odrazavanje osobina infоrmасiје tj. objektivne realnosti. Svaka rec u ovoj definiciji ima odredjenu vaznost. “Subjektivno” znасi da svaki соvеk na odredjen, ,specifican, neponovljiv i samo njemu, svojstven.nacin registrujе okоlinu оdnosno informaciju. Сulа se razlikuju od coveka do соvеkа, pa, iako jedna ista draz npr. zvuk ѕimfonijskog orkestra dolazi u nase uvo podjednako, osobe diferenciranijeg sluha се u toj informaciji saznati mnogo visе nego neka osoba koja nema takav sluh і koja nесе, recirno, uociti razliku zvuka prvih i drugih violina u orkestru. `Odrazavanje osobina inіformacije` znасі da se zahvaljujuci osobini nervnog sistema coveka vrsi odslikavanje i registrovarіje kvaliteta okoline koja nas okruzuje. Oѕесај je dakle subjektivni psіhicki dozivljaj odrazavanja drazi. U slozenom procesu neposrednog (culnog) saznanja osecaj (senzacija) je prvi praces. Еlektrofizioloski pratilac ovag fenomena је `izazvani odgovor` (evocirani potencіjal), sto dalje znaci da su сulа pretvaraci (bіoloski transformatori) jednog oblika energije u drugi. To jos uvek nije oраzаnје Da bi se desilo oраzаnjе (percepcijа) potrebno jе dа se obavi jos jedan psihicki proces- spoj osecaja i psihickog iskustva. Nаse psіhicko iskustvo je magacionirano ,u сеlоm mozgu u vidu tzv еngrаma. Engrami su belancevіnaste tvоrevіne koје su osnova druge psihicke funkсije – раmсеnја.Oni predstavljaju upamceni materijal tokom nаseg zivota. Spoj osecaja i iskustva (engrama}desava se u sekundarnom culnоm centru koji je anatomski lociran oko primarnog culnog сеntra. Тај deo kore velikog mozga se naziva psihoculni centar I za .svako culo nаlаzi se u strogo odrеdjenom delu mozga (psihovizuelni centar u роtіlјасom dеlu mozga, psіhoakusticni centar u slepoocnom delu, itd). Орazanје је psihicka funkcіja koјom se poѕtize рrероznаvаnје informacіјe,prepoznavanje predmeta kao сеline; prepoznavanje njegove upotrebne vrednosti,. Osecaj јe samo etapa u procesu opazanjа. Dok.je osecaj samo subjektivno odrazavanje osobina predmeta (npr. `Vidim okrugao predmet sa crno-belim kockama”) ораzаnје je prepoznavanje kompletnog predmeta (`Тo je fudbalskа lopta`). Prekо receptora i sеnzоrnih I ѕenzitivnih nervnih puteva mi smo stalno obavesteni o ројеdinасnim kvalitetima spoljasnjeg sveta (i nas samih – nаdrаzајi dolaze i iz naseg tela! - npr. bol, toplota tela, telesni senzibílitet, kinestezije,seksualne senzacije). Medjutim, da bismo mogli da prepoznamo informaciju neophodno je da raspolazerno iskustvom - predhodnim susretom i poznavanjem određene informacije. Materijalizam kao filozofski pravac nas uči da je saznanje objektivne realnosti moguće i da se ono odvija putem čulnog i logičnog saznanja. Culno saznanje je zapravo opažanje, a logično saznanje je misljenje (videti dalje: mišljenje} Logicno saznanje je visi stepen saznanja Uz pomoc inteligencije covek shvata opazane informacije, pronalazi zakonitosti medju njima, aktivno menja okolinu. Culno I líogicno saznanje (opažanje i mišljenje) se razdvajaju samo iz teorijskih i didakticnih razloga, a u praksi je to jedinstven process odrazavanja stvarnosti i stvaralacke aktivnosti logickog misljenja. Osećaj je elementarna psihička funkcija, samo etapa u procesu opazanja.Opazanje je slozen process u kome pored culnih organa ucestvuje ceo mozak kao sediste engarma.Osecaj I opazanje sue tape culnog saznanja I preduslov su logickog misljenja (saznanja).Covek putem cula I mozga odrazava objektivne predmete I pojave u svetu oko sebe.Zato se postavlja pitanje-otkud subjektivnost u odrazavanju okoline (vazno npr.u svedocenju na sudu )? Prvi izvor subjektivnosti je ljudsko iskustvo.Npr.mi smo stekli iskustvo da bez merenja odredimo pribliznu visinu coveka u santimetrima.Kada se neka osoba udaljava od nas njegov lik se na nasoj mreznjaci u oku smanjuje.Medjutim,mi cemo ga I na razlicitim daljinama opazati u njegovoj realnog velicini.U opazanju slozenih informacija iskustvo igra jos vazniju ulogu. Drugi izvor subjektivnosti u opazanju je postojanje licno obojeno emocionalnog stava pri opazanju.Tipican primer je opazanje proticanja vremena.Navijaci na fudbalskoj utakmicirazlicito opazaju proticanje vremena zavisno od toga da li njihov tim void ili gubi-poslednje minute utakmice jedni opazaju kao da je “sat stao”,a drugi kao da “vreme leti”. Opazanje objekata (predmeta) podrazumeva da oni imaju svoju formu,boju, veličinu (intenzitet) i položaj u prostoru. Opažanje ovih osobina nekog predmeta nije apsolutno tačno i zavisi od mnogo činilaca. naročito zavisi od okoline (`geštalta`)`. Odavno je poznato da je celina više od običnog zbira fragmenata (geštalt = oblik). Zanimljivo je i opažanje prostorau čemu učestvuju: objekti, pokret (promena) I vreme. Vreme je izvedeno iz pokreta i prostora. Da nije promene i pokreta ne bi se formirao ni pojam vremena (vreme je četvrta dimenzija prostora). POREMECAJI OPAZANJA Poremećaji opažanja se dele na agnozije, iluzije i halucinacije. 1. 1Agnozije su nemogucnost prepoznavanja informacija pri ocuvanju elementarnög čulnog centra. Javljaju se kod organskih (anatomskih)ostecenja psíhočulnog centra. Kod optičke agnozije osoba nije slepa,ona vidi osobine predmeta (ima osecaj!),ali nije u stanju da ga prepozna,jer ne moze da izvrsi spoj osecaja sa engramima (zbog prekida veze u psihooptickom centru) Agnozije se javljaju kod lokalízovanih tumora mozga, kod prostrelnih rana i krvarenja u mozgu,itd. Bolesník koji ima optíčku agnoziju. ti. oštećenje u predelu psihočulnog centra (potiljačni režanj mozga) moze drugim culima (npr.dodirom)da prepozna informaciju, jer nema oštećenje psihotaktilnog centra.Ako rnu predmet koji nije prepoznao čulom vida stavimo u ruku on ce odmah tacno da kaze koji je to predmet. 1. 2Iluzije su pogresno prepoznavanje informacije.Kao i agnozije i iluzije se mogu javiti u oblasti svih čula. Osoba sa íluzijama registruje realno postojecu informaciju,ali je pogresno prepoznaje,pa umesto ormana u sobi vidi “divlju zver”,umesto zbuna u parku prepoznaje coveka,umesto zaglusne skripe tramvaja cuje divnu melodiju,umesto flase vina u ruci vidi revolver,(I ubija coveka,slucaj iz nase sudske prakse).Iluzije se javljaju usled posebnih afektivnih stanja (npr.straha),ali I usled losih uslova za opazanje,kao sto su nedovoljna osvetljenost,zamor,tisina I usamljenost,stanje iscekivanja I neizvesnosti,itd.Narocito se javljaju kod intoksikacija alkoholom I drogama (alkoholni delirijum I patolosko napito stanje),zatim u sumracnom epilepticnom stanju. 1. 3Halucinacije su opazanje bez prisustva informacije.Osoba “realno”vidi predmet iako on objektivno ne postoji I niko ga drugi ne vidi;ili cuje glasove ili recenice,a njih objektivno nema;ili oseca cudan ukus hrane sto niko drugi ne primecuje,I to bolesno povezuje sa namerom drugih da ga otruju.Halucinacije su moguce u oblasti svakog cula:opticke (vide se sitni ili krupni predmeti,misevi,bube,prave scenske radnje-vizije,coveculjci,itd),akusticne (cuju se sumovi ili reci I recenice),mirisne (osecaju se obicno neprijatni mirisi,gasovi kojima pacijenta pokusavaju da uguse),cula dodira (neke bube hodaju po ledjima)cula ukusa(otrovana hrana koja izaziva cudne telesne simptome,itd) Halucinacije su uvek znak dusevnog oboljenja u uzem smislu reci-psihoze (ceste su kod sizofrenije),I na bazi njih dolazi do otudjenja bolesnika od realiteta (cesto uticu na poremecaj misljenja I donosenje pogresnih zakljucaka u pravcu sumanutih ideja).Prave halucinacijetreba da imaju “karakter telesnosti” (da su jasne u svim dimenzijama,da dolaze spolja,a ne iznutra) I da imaju “pozitivan sud realnosti” (sto znaci da bolesnik veruje da halucinantni predmet ili informacija realno postoji u sferi njegovog opazaja). Halucinacije su cesto permanentne.Cesto se javljaju u odredjenim periodima dana,npr. nocu ili u specificnim okolnostima.(kod alkoholnog delirijum tremensa mehanicki pritisak na ocne jabucice izaziva opticke halucinacijeLipmanov fenomen). Halucinacije mogu da se jave I kod zdravih osoba,odnosno bolesnika koji ne boluju od psihoza.To su tzv.pseudohalucinacije:osoba kojoj je amputirana noga ili ruka može da halucinira da taj ud postoji,da ga svrbi ili da se krece. To se javlja zbog nadražaja nervnih završetaka u okrajku ekstremiteta i taj fenomen se naziva “fantomski ud”To je pseudohalucinacija,jer postoji tzv.negativan sud realnosti. Slično se dogadja i kada posle voznje camcem po talasima sidjemo na kopno- ljulja nam se pred ocima,ali mi znamoda nam se to pricinjava da smo još uvek u camcu, da to nije realno. Ponekad mala deca,ali I neke odrasle osobe, predstave sećanja doživijavaju intenzívo, a I prilikom mastanja .sadrzaj maste im je tako plastican da lici na pravu halucinaciju (slicni fenomeni se ponekad vidjaju kod umetnika). U toku budjenja ili usnivanja mogu da se jave halucinacije kod zdravih osoba u trajanju od par sekundi (tzv.hipnagogne I hipnopompicne ili fizioloske halucinacije),a u migrenskoj auri (predznak napada glavobolje)neki bolesnici dozivljavaju opazanje svelecih tackica (scotoma scíntillans). U ovom poslednjem slučaju nema pozitivnog suda realnosti,pa se I tu radi o pseudohalucinaciji (izvor pseudohalucinacije se ne nalazi u spoljasnjem nego u unutrasnjem svetu). FORENZICKI ZNACAJ OPAZANJA I POREMECAJA OPAZANJA Opažanje ima značaja u procesu svedočenja, jer subjektivnost opažanja postoji samo u definiciji opazanja (“subjektivni odraz osobina informacije”). Kada svedok počne da interpretira onda se subjektívnost aktom interpretacija potencira Zato se pri ispitivanju svedoka obicno I trazi da samo opise,ali ne I da tumaci opazene cinjenice. Kod mozdanog krvavljenja (“slog”,”kap”)cesto postoje agnozije,sto kada se utvrdi da postoje kod takvog bolesnika,dovodi do poslovne nesposobnosti. Iluzije I halucinacije su simptomi akutnih I hronicnih dusevnih oboljenja (tipa psihoze) I kao takve uticu da pacijent ne moze realno da opaza svet oko sebe,iz toga se izvlaci jasan zakljucak da su psihoticne osobe sa iluzijama I halucinacijama potpuno neuracunljive u krivicno-pravnom smislu I poslovno nesposobne u gradjansko-pravnom smislu. Osoba sa imperativnom halucinacijommoze da realizuje “naredbu da izvrsi neko ubistvo”,osoba u delirijumu ili u sumracnom stanju moze usled zastrasujucih iluzija ili halucinacija da napadne “agresora”.Imperativne halucinacije su veoma kriminogene I predstavljaju znak drustvene opasnosti. PAZNJA Pažnja je psihička funkcija pomoću koje coyek može da usmeri I usredsredi Svoju psihicku energiju na nesto odredjeno tj.na neku informaciju.Paznja se dakle sastoji iz usmerenosti I usredsredjenosti. Usmerenost paznje (vigilnost paznje)je sposobnost da se psihicka energija I opazajni aparat brzo prenosi sa informacije na informaciju.Za voznju automobilom u gradu neophodna je dobra vigilnost, jer pažnja mora da se brzo prenosi sa kolovoza na salt-tablu,na retrovizor,na zvuk motora,na pesake na trotoaru,na vozilo ispred sebe,itd. Usredsredjenost paznje(tenacitet paznje)je sposobnost da se paznja tj.psihicka energija zadrzi onoliko dugo na informaciji koliko to zadatak zahteva. Čulni receptorí odnosno čovekov mozak je svakog trenutka “bombardovan” najrazlicitijim informacijama,tj.nadrazajima. lnformacije nisu samo predmeti i pojave realnosti koja nas okruzuje nego su I nase misli ili predstave secanja.Zdrava osoba je sposobna da vrseci selekciju informacija cas aktivira viglnost cas tenacitet.Usmerenost I usredsredjenost paznje uvek su u obrnutoj srazmeri,kada jedna pojacava,druga slabi. Pod pojmom voljne paznje podrazumeva se sposobnost coveka da svesno svojom voljom izvrsi selekciju odredjenih informacija;da iz obilja informacija izdvoji jednu I da je stavi u centar svog interesovanja.To se zove jos I aktivna paznja,jer se aktivira svesnom zeljom,voljom. Svest globalno aktivise mozak,a paznja selektivno (identično kao kada je cela pozornica u pozorištu osvetljena refiektorima - to je svest. a kada je usmeren reflektor samo na jednog glumca to je pažnja). Dugotrajno aktiviranje pažnje na odredjenu informaciju izaziva zamor mozdanih celija. Smatra se da jeoptimalno vreme kvalitetnog zadrzavanja paznje na konkretnom zadatku cetrdesetak minuta.Nakon toga potrebna je vremenska pauza da se mozdane celije oporave od zamora.Zato se školski čas programira na 45 minuta,pa se ubacuju pause kako bi nastava mogla da se kvalitetno odvija Pasívna ili nevoljna paznja se aktivira informacijom koja se svojim karakteristikama nametne sferi opazanja I izazove paznju.Npr.izuzetno intenzivna informacija (jaka draz) ce svojom jacinom podstaci pasivnu paznju, zatim draž koja se prekida (trepcuce svetlo,zmigavci). Pasivnu pažnju može da izazove i nagli prestanak draži, (ventilator koji zuji pa odjednom prestane)zatim kontrast među dražima, relativna jačina drazi,itd.Pasívna pažnja je slabíja što je tenacitet pažnje intenzivniji. Zanimljivo je pitanje tzv. ”visefokalne paznje”.To je pitanie da li čovek može istovremeno da radi više stvari (u isti mah).Izgleda da visefokalna paznja ipak ne postoji,nego da se u takvim situacijama radi o izuzetnoj vigilnosti panje,tj.brzom prebacivanju paznje sa jednog zadatka na drugi. Pod obimom paznje podrazumeva se sposobnost da se u odredjenom vremenskom period (kratkom)zapazi odredjen broj pojedinosti koje nisu medjusobno povezane (odrastao covek moze u stotom delu sekunde da uoci 5-6 predmeta,deca manje). POREMECAJI PAZNJE Osnovni poremecaj paznje se naziva rasejanost (aprosekcija).Ona moze da bude dvojaka-po tipu pojacane vigilnosti,a oslabljenog tenaciteta-I po tipu pojacanog tenaciteta,a oslabljene vigilnosti. 1. Pojacana vіgilnost раznје se јаvlја kod rnanicnih bolesnikа. Njima раznја`bezi` sa infоrmacije na informаciju, оni nisu sposobni da раznјu dugo zadrze na јednoj informaciji i1i zadatku, asocijаcije su im vгlo zive ра svаkа ma i najmanja pojava skrece njihovu paznju. Pojacana vigilnost je karakteristicna I zа decu. Malо dete_ nije sposobno da duze zadrzi (usredsredi) paznju na neki predmet ili zadatak.Hipervigilna paznja se uocava I kod jako anksioznost bolesnika (osecanje nevidljive pretece opasnostі i neizvesnosti.kao da tera boleѕnika dа рaznju brzo premesta s jedne na drugu ројаvu). 2.Oslabljena vigilnost (hipovigilnost)se nalazi kod razlicitih ostecenja mozdanog tkiva (trauma,intoksikacije,cirkulatorni poremecaji) I kod depresije.Bolesnісi sa mozdanim organskim psihоsіndromorn zbog opste inaktivnosti I redukciје psihicke energije imaju hipovigilnu paznju,ali se kod njih iz istih razloga javlja I hipotenacitet paznje. 3.Poјасаn tenacitet, а sledstveno tome i slaba vigilnost, javlja se kоd,~ sumanutih ideja, gde su bolesnici neprekidno okupіrani svojim sumаnutіrn mislima i konstrukcijama na koje ѕе maksimalna, tj. рајасаno usredѕreduju. Isti fenomen se javlja i kod depresivnih bolesnika koji su optereceni svojomі tugom,ра su maltsimalno `koncentrisani na tugu i svoje.tuzne misii`, te veoma sporo prense psihicku energiju: tj. paznju na druge informacije. Medjutim, kod depresiцnih bolesnika postoji i jedno globalno smanjnje paznje,jer interesovanje za spoljne dоgadjaje vr1o oskudno ili nikakvo. 4.Oslabljen tenacitet podrazumeva da osoba nije u stanju da se usredsredi na informaciju I odredjenu delatnost “da se koncentrise”.kako se to obicno kaze.To se javlja kod Zamora,odsustva emocionalne zainteresovanosti,odsustva volje,stanja straha,neizvesnosti I iscekivanja,ali se javlja I kod niskog intelektualnog nivoa.Na smanjenu moc koncentracije cesto se zale nеuroticni bo1esnci kod kojih to nastaje pretеzno usled afektivnih razloga I obuzetosti svojim neuroticnim konfliktom. Rasejanost se jos ilustruje “rasejanoscu tipa naucnika”koji ima pojacan tenacitet,jer permanentno razresava svoj naucnicki problem,pa kad npr.sedne za automobile I pocne da vozi cestonapravi saobracajni prekrsaj jer mu je tada oslabjena vigilnost.”Rasejanost tipa slabog ucenika”je na bazi pojacane vigilnosti gde paznja “seta sa informacije na informaciju”.Rasejan ucenik sedne da uci,ali usled hipervigilne paznjeregistruje sve oko sebe:I muziku u susednom stanu,I skripu tramvaja I dovikivanje komsija ispod prozora I lupu majke u kuhinjskim poslovima I “muvu koja zuji”-I razumljivo da tada nista ne pamti,jer ima oslabljen tenacitet (kod slabog ucenika nije osteceno pamcenje kao psihicka funkcija,nego tenacitet paznje koji je opet vazan za upamcenje). FОRЕNZICКI ZNАCАЈ РАZNJЕ I РОRЕМЕCАJ РAZNЈЕ Znacaj раznjе u forenzickoj psihijatrijsi se narocito oglеdа u procesu svedocenja. Rasejan svedok je vrlo, nepouzdan svedok. isto tako, resejane oѕobe cine propuste u saobracaju, a1i u wecini sіucajeva imaju uvid u svoje stanje i kao takvi podlezu odgovornosti. Kada su u pitanju psihoze (manicnoderesivni poremecaj raspolozenja) psuhoze sumanutosti stepen voljnog upravljanja paznjom je veoma redukovan ра ѕu takve osobe bitno smanieno uracunljive i neuracunlјivе. PAMCENJE Моzаk ima sposobnost da zadrzava otiske ranijih drazi. Trag ili otisak u mozgu se naziwa engram i u njihowom stvaranju ucestvuju belancevinasti lanci i nukleinske kiseline. Pamcenje je psihicka funkcija koja ѕе sastoji iz tri faze: upamcivanja (stvaranje engrama), pamcenja u uzem smislu (zadrzavanje ili rnagacinniranje engrama u rnozgu).i secanja(prepozпavanje engrama pri ponovnom susretu sa informacijom i reprodukcija upamcenog sadrzaja bez ponovnog opazanja informacije), Neki autori koriste i izraz predѕtave secanja (predstava je kadа smo u stanju da citajuci knjigu za trenutak pogledamo kroz prozor i гamislimo tj. рredstavimo sebe kako izgleda centralni trg u gradu koga tog trenutka ne vidirno). Upamcivanje se odvija u nekoliko faza . Prva faza.su ultrakratko I kratko раmcenје. One se baziraju na elektricnim impulsima i kod njih jos nije doslо do stvaranja novih belancevina, odnosno do stvaraпja engrama. Kаdа se neka informacija duzе izlaze nasim culima i ako se vrsi ponavljanje oраzаnја.(прr. u procesu ucenja formirace se engrami. I inforrnacija се se za duze vrerne zaparntiti: Теk kаdа ѕе formira i deponuje,-(`magacionira`). engram smatra se da jе іnformacija trajnо uрamcena. Uраmcivanjе mоzе da bude namerno i nenaмerno. Kоd namernog uраmсivanја роstoji odredjeni cilj da se nesto upamti i pri tome se angazuје voljа і раznја. Ucenje je pгimer voljnog, dakle,aktivnog upamcivanја. Motorno раmсеnје podrazumeva da se pamte ne samo reci i simboli, nego i pokreti, pа i еmосijе. Jеdnom,.naucene motorne vestine kао sto su plivanje, voznja.bicikla,skijanie,klizanje --veoma su trajne. Коd nenamernog uраmcivаnја ne postoji odredjeni cilj ni nаmera da se nesto upamti. U takvim situacijama. oрazеnа informacija svojim osobinama ostav1ја `neizbrіsiv trag°(najcesce kao posledica snaznog emocionalnog dozivljaja-tzv “ukijesteni afekti``). Na upamcivanje odnoѕno раmсеnје i njegovu efkasnost uticu mnogi faktori: ocuvana svest, neostecena paznja, ponavljanje opazanja (ucenje), postojanje asocijacija (dva sadrzaja u svesti koja su bila доzivlјеnа istovremeno iIi jedan za drugim imaju i u reprodukciji tezпju da se zajedno pojave), vо1je da se nesto upamti.Nа upamcivanje u pozitivnom ili negativnom smisіu narocito veliku ulogu igraju emocije (najbolje se pamte dogadjaji vezani za. snazne emocije, ali treba znati da jake emocije-afekti - mogu i da paralisu upamcivanje). Za роznаvаnје psihologije svedoka оvo је vеоma znacajno.Naime, ako svedok nije direktno upleten postоji mogucnost da usled nezainteresovanosti minimаlпо upamti dogаdjај. Na prolaznu zaboravnost pored nezainteresovanosti uticu jos i zamor i nesanica, S druge strane, ako su emocije prejake (jak strah, npr:}cesto se ne upаmte dеtalji. Reprodukciju deformisu i razne svesne ili nesvesne primarne iii sekundarne obrade, rаznе korekcije i doterivanja (“kozmetika secanja`) narocito izazvana subjektivnirn emocianalnim faktorima ( pamcenje.je najvecі lazov”). lsto tako,falsifikatori secanja su pored emocija jos I predrasude i sugestibilnost (zа ovo poslednje se kаzе da je `ontoloski 1azov`). Dokaz za predrasudе odnosno stereotipe je sledeci eksperirnent - u metrou stoје crnac і belac, belac ima noz. u ruci, posle odredjenog vremena od іspitanika je trazеno da se sete te slike. I vise od polowine jе reklo dа jе noz u ruci imао сrпаc!).Nаjzаd, prilikom secanјa na dogadjaje treba uzeti u obzir I tzv,fiziolosko zaboravljanje koje je opste poznata cinjenica, jer se vremenom postepeno gube detal.ji i ostaju samo krupnijе konture. Posebna telesna i psihicka stanja degradiraju funkciju pamcenja: aikoholisanost, drogiranost i druge intoksikacije; tеlesna iscrpljenost, моzdаni organski psihosindromi,itd. UCENJE Posebna forma раmсеnја nаzivа se uсеnје i sastoji se aktivnom,voljnom,ponavljanom upamcivanjц, sa.ciljem da.se informacija koја se uci trajno zadrzi. Sustinа ucenja je u ponavljanju, odnosno u visestrukom ораzаnju iste informacijе. Pri tome se ponavlјa i hemijski proces sinteze belancevina i nukleinskih kiselina (pre svega ribonuitfeinske kiseline), ра se tako vrsi I visestruko utiskivаnје` engrama (grc.:еn=u, grafo=urezati znakove, pisati). Repetitio est mater studiorum - ponavljanje je majka ucenja- je latinska izreka koja ima svoje рunо fiziolosko opravdanje. Za tzv. produktivno ucenje potrebno je da ispuni niz uslova (ovo svaki ucenik I student treba da ima stalno na umu!): 1. Postoji direktna srazmera izmedju stepena inteligencije і sposobnosti ucenja - inteligentnјi cоvеk lakse uci (jedna od definioija inteligencije poentira upravo ucenje inteligencija jе sposobnost brzog sticanjа znаnja u bilo koјој oblasti`. 2. Моtіvaciјa je neobicno vazna za produktіvno ucenje.Аko је osоba sustinski rnotivisana da nesto trajno zapamti (ocekuјuci izmedju ostalog neku satisfakciju) onda се i uspeh u ucеnјu biti veci. Osnovne motivacije zа uсеnје su: zеlја dа se zna ono sto znaju i drugi (narocito tzv.znacajne licnosti),zelja da se kroz takmicenje bude bolji od drugog, zеlја za profesionalnom afirmaciјom i uspehom u drustvru, zе1jа za nagradom (zaradom) - posebno nagradоm znacajnih osoba (roditelja, emocionalni partner}, zеlја za afirmacijom kоd suprvtnog pola, kompenzacija nekog nedostatka, zadovoljavanjе radoznalosti, itd. З. Vremenski raspored ucenja.U pocetku svakog ucenja patrebno je najpre sagledati informaciju u celini ра tek onda uciti deo po dеo. Strategiјa раmcеnја tj, uсеnја podrazumeva dа se najopstіji momenat smesti nа vrh piramide, ра se onda sistematicno razdvaja deo po deo (tako izgledaju i didakticki dobro napisani udzbenicі). Pre ucenja novog poglavlja uvеk treba ponoviti ono sto је uсеnо predhodnog dаnа i predhodnih dana. Produktivnije se pamti I duze zadrzavaju informacije ako se uci vise dana manji broj sati, nego ako se uci vecі broj sati u tоku jednog dana. Npr. ako јe za pamcenje jednog teksta potrebna 10 sati ucenja, duzе се se pamtiti аkо se uci 5 dana po 2 sata nego ako se uci 2 dana po 5 sati. 4. Ѕvesno postavljanje cilja ucеnја. Ako ѕе ѕebi postavi kao cilj dа materiju koja se uci treba zaparntiti za ceo zivot (`Non sсholае sed vitae discimus` – Nе ucimo za skоІu, nego za zivоt) - onda је i ucenje,mnogo efikasnije. Eksperirnenti koji su radjeni to jasno dokazuju: dverna gruparna identicnih ispitanika zadat је indentican zadatak (za ograniceno vreme) sa uputom da ce prva grupa ispitanika biti ispitivana sutradan, a druga grupa tek za 7 dana. Medjutim, obe grupe su obmanute, ра је ispitivanje obavljeno posle 14 dana..Rezultat је bio statisticki znасајno bolјi kod druge grupe іѕpіtanіka kojа је bila izglеdа programirana u procesu pamcenja tаkо,da uci I pamti sto duze, jer ce i kasnije biti pitana. 5. Slaganje metoda uсеnја sa psihofіzioloskom disроziсіјоm za ucеnје. Postoje auditivni, vizuelni, vizuomotorni i rnotorni tipovi. Auditivni tip пajlakse pamti verbalno saopstavanje (treba da uci pretezno slusajuci drugog dok cita i1i govori, dа idе na predavanja,.da koristi snimlјеn materijal na magnetofonu}; vizueini tipovi laksе pamte seme, tabele, podvlacenje razlicitim boјama znacajnih, bitnіh; informаcіјa;vizuomotorni tipovi іmaju potrebu da аngаzuјu i motoriku, dа vade beleske, sami prave sеmе, skracenice, sistematizuju nа sebi svоjstven nacin Pravlјеnје izvoda i zabeleski je korisna navika pri ucenju, jer utice na razvijanje sposobnosti za generalizaciju i sintezu, na osmisljavanje naucenog, itd. 6. Retroaktivna inhibicija. Ako se posle ucenja neke mгaterije uci slican materijal procenat zaboravljanja ce biti znatno veci nego ako se uce potpuno razlicite informacije оd predhodnih. Zato dobar dnevni raspored casova u skolama nikada nema u istоm даnu ,fіziku,. hemiju; rnatematikua 7. Pіtanje. Оno jе znасајnо iz tri razloga: prvо, sto је preslisavanje osnov svakog ucеnja, drugo, sto glаsno prеslisavanje (i1i u sebi) razbija monotoniju ucenja,I trece,sto preslisavanje razbija zabludu da je nesto nauceno,a zapravo nije. Kada imamo upamćivanje na nivou prepoznavanja onda imamo utisak nešto naučili, a zapravo stvarno naučena materija je kada je naučena na nivou reprodukcije (prisećanje bez podsećanje, bez potpitanja, bez prisustva informacije-engram je stabilan). 8. Mišićni tonus. lzračunato je da mišićni tonus u iznosu od jedne osmine maksimalnog tonusa predstavlja optimalan uslov za mentalnu efikasnost. To odgovara približno sedenju na stolici bez naslona. Ako je čovek opušten u fotelji ilil krevetu ucenje je s

Autor - osoba Krizman, Bogdan, 1913-1994 = Krizman, Bogdan, 1913-1994 Naslov Pavelić u bjekstvu / Bogdan Krizman ; [izrada kazala Narcisa Lengel-Krizman] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 519 str., [16] str. s tablama (fotogr.) : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Lengel-Krizman, Narcisa Zbirka Plava biblioteka. Djela Bogdana Krizmana (karton sa omotom) Napomene Tiraž 10.000 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Pavelić, Ante, 1889-1959 Pred čitaocem je završna knjiga Krizmanove tetralogije о ustaškom pokretu, koju je naš istaknuti povjesničar započeo Pavelićevim odlaskom u inozemstvo 1929. godine, a završio Pavelićevom smrću 1959. godine. Ova, četvrta knjiga prikazuje „drugu ustašku emigraciju“ i dokazuje koliko je ustaški pokret malo naučio iz historijskog poraza što ga je doživio kao satelitski režim koji se četiri ratne godine održavao u Hrvatskoj najgorim terorom, pod protektoratom sila zaštitnica, a bez pitanja i privole hrvatskog naroda. Obrađen je bijeg Pavelića i ustaša iz Zagreba pred pobjedonosnom Jugoslavenskom armijom, opisano Pavelićevo kretanje do skloništa u Austriji, skrivanje po Italiji, prebacivanje u Argentinu, u Čile pa zatim u Madrid. Posebna je pažnja posvećena djelatnosti ustaškog poglavnika u Argentini: okupljanju ustaša, publicističkoj djelatnosti, osipanju u ustaškim redovima, popunjenju „vlade“, sporazumu s M. Stojadinovićem, osnivanju „Hrvatske državotvorne stranke“ i „Hrvatskog oslobodilačkog pokreta“, Pavelićevom razlazu s Luburićem, atentatu 1957. i Pavelićevoj smrti 1959. godine. Kao i prethodne, i četvrta se knjiga temelji na bogatoj dokumentaciji – ovaj puta pretežno emigrantskoj. Znanstvena po metodologiji i izboru dokumentacije, publicistička po prezentaciji, knjiga će bez sumnje doživjeti uspjeh svojih prethodnica. Ante Pavelić (Bradina, 14. jul 1889 – Madrid, 28. decembar 1959) bio je hrvatski političar i jedan od osnivača i vođa nacifašističkog pokreta Ustaše i ratni zločinac. Posle okupacije Jugoslavije, nacistički okupator postavlja ga na čelo marionetske Nezavisne Države Hrvatske, sa titulom poglavnika. Pavelić je bio advokat i političar iz redova Hrvatske stranke prava za vreme Kraljevine Jugoslavije. Kada je 1927. izabran kao poslanik u Narodnu skupštinu Kraljevine SHS u prvom govoru je izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti. Do kraja 1920-ih, njegove političke aktivnosti su postajala sve radikalnije kako je pozivao Hrvate na ustanak protiv Jugoslavije i planirao je stvaranje nezavisne Hrvatske pod italijanskim protektoratom. Nakon što je kralj Aleksandar I Karađorđević uveo Šestojanuarsku diktaturu 1929. godine i zabranio sve političke stranke, Pavelić je otišao u inostranstvo i zajedno sa Unutrašnjom makedonskom revolucionarnom organizacijom (VMRO) je planirao da razbije Jugoslaviju, zbog čega su ga jugoslovenske vlasti u odsustvu osudile na smrt. U međuvremenu Pavelić je došao u Italiju, gde je osnovao ustaški pokret sa ciljem stvaranja nezavisne Hrvatske. Pavelić je uneo terorističke akcije u ustaški program, kao što su podmetanje bombi i atentati, pokrenuo mali ustanak u Lici 1932, a sve je kulminiralo ubistvom kralja Aleksandra izvedenog zajedno sa VMRO. Paveliću je još jednom u Francuskoj osuđen na smrt u odsustvu. Zbog međunarodnog pritiska, Italijani su ga uhapsili i držali 18 meseci u zatvoru, što je uveliko omelo ustaše u sledećem periodu. Ubrzo po invaziji sila Osovine na Jugoslaviju u aprilu 1941. Slavko Kvaternik je, uz nemačko dopuštenje, proglasio osnivanje Nezavisne Države Hrvatske u Pavelićevo ime, koji se ubrzo vratio, preuzeo kontrolu nad marionetskom vladom i ubrzo stvorio politički sistem sličan nacističkoj Nemačkoj i fašističkoj Italiji. Pavelić je morao da Italijanima da teritorijalne ustupke. Brutalan režim koji je predvodio Pavelić je bio odgovaran za genocidne progone Srba, Jereja i Roma koji su živeli na teritoriji NDH, što je uključivalo masovna ubistva stotine hiljada Srba, i desetine hiljada Jevreja i Roma, kao i za progone Hrvata antifašista. Rasne politike NDH su značajno doprinele brzom gubitku kontrole nad okupiranoj teritoriji, gde je stanovništvo masovno odlazilo u partizane i četnike, i čak nateralo nemačke vlasti da pokušaju da obuzdaju Pavelića i njegovu genocidnu kampanju. Na kraju rata 1945. Pavelić je naredio svojoj vojsci da se bori čak i posle nemačke predaje, ali on sam je pobegao u Austriju i izbegao repatrijaciju kod Blajburga. Pavelić je na kraju stigao do Argentine, gde je ostao politički aktivan. Kada je hrvatsko-ustaška imigracija u Argentini 1957. g. proslavljala „Dan nezavisnosti”, odnosno dan stvaranja NDH (10. april), Blagoje Jovović je pucao na Pavelića, ali je bivši ustaški poglavnik preživeo, posle čega je pobegao u Frankovu Španiju. U Španiji je i preminuo od rana zadobijenih prilikom atentata. Nikada iz bolnice nije izašao. Sahranjen u Madridu, gde se zaključno sa januarom 2022. godine i dalje nalazi njegov grob. Rođen je 14. jula 1889. godine u hercegovačkom selu Bradini kod Ivan planine, (Opština Konjic) tada delu austrougarskog kondominijuma Bosne i Hercegovine. Osnovnu školu pohađao je u raznim mestima po Bosni i Hercegovini, zavisno gde je radio njegov otac. Pavelić je osnovnu školu pohađao u Jezeru u islamskom mektebu, i u Jajcu. U gimnaziju se upisao u Travniku. Dok je pohađao gimnaziju u Travniku postao je sledbenik nacionalističke ideologije Ante Starčevića i njegovog naslednika na mestu vođe Čiste stranke prava Josipa Franka (koji je bio i tast Slavko Kvaternika, tada austrougarskog pukovnika). Zbog zdravstvenih problema 1905. godine na kratko je prekinuo školovanje. U leto je našao posao na izgradnji železničke pruge između Sarajeva i Višegrada. Školovanje je nastavio u Zagrebu. Nije uspeo da završi četvrti razred, zbog čega je ponavljao razred. Školovanje je nastavio u gimnaziji u Senju, gde je završio peti razred. Zbog zdravstvenih problema je opet prekinuo školovanje i zaposlio se na izgradnji puta kod Buzeta. Šesti razred je završio u Karlovcu. a sedmi u Senju. Maturirao je 1910. godine i upisao se na Pravni fakultet u Zagrebu. Za vreme đačkih dana je pristupio Čistoj stranci prava, kao i frankovačkoj đačkoj organizaciji. Pavelić je 1912. uhapšen zbog sumnje u umešanost na atentat na bana Hrvatske-Slavonije Slavka Cuvaja. Pravo je diplomirao 1914. godine, a 1915. godine dobio doctor iuris počasnu titulu. U razdoblju od 1915. do 1918. godine radio je kao ovlašćeni zapisničar u advokatskom notarijatu Aleksandra Horvata, predsednika Stranke prava. Nakon završene stručne prakse (1918) radio je kao samostalni advokat u Zagrebu. Sa suprugom Marijom je imao dvoje dece, sina Velimira i ćerku Višnju. 1920te Ekstremista od same svoje mladosti, postao je član organizacije znane pod imenom „Frankovci“. U 1919. godini vrši funkciju privremenog sekretara Hrvatske stranke prava. Kako je to objasnio britanski istoričar A. P. J. Tejlor, kada su se u Hrvatskoj partiji prava pojavili ljudi koji su odbijali ulaziti u sukob sa Srbima, što je bilo alfa i omega političke aktivnosti ove partije, partijska većina je formirala Čistu stranku prava „očišćenu od bilo kakvih tragova realizma“ – po Tejloru. Godine 1921. Pavelić je bio uhapšen zajedno sa nekoliko drugih članova ove partije a zatim, kad je pušten na slobodu, pokušao je braniti na sudu uhapšene članove partije što mu nije uspelo. Pavelićeva svadljiva priroda je postajala sve više vidljivija u godinama neposredno poslije rata kada se uključio u sukobe između Centralističke partije i Radićeve Hrvatske seljačke stranke. Bio je jedini poslanik njegove partije u Skupštini Kraljevine Jugoslavije ali je retko bio prisutan na sednicama Skupštine a kada bi bio `bio je tih i neaktivan sedeći na svojoj stolici i samo bi se povremeno uključivao u duga harangiranja-proteste protiv onih mera koje nije odobravao. Ranih 1920-ih Pavelić je počeo uspostavljati kontakte sa hrvatskom emigracijom u Beču i Budimpešti a kasnije i sa makedonskom terorističkom organizacijom VMRO. Godine 1927 je bio savetnik odbrane makedonskih terorista tokom skopskoga procesa. Iste 1927. izabran je za zagrebačkog pokrajinskog zastupnika, a u junu iste godine predstavljao je zagrebačku opštinu na evropskom kongresu gradova u Parizu. Na povratku u Rimu je izaslaniku italijanske vlade Davanzatiju u ime HSP-a predao promemoriju u kojoj se Italiji nudi saradnja u rušenju Jugoslavije. U skladu s tim očekuje italijansku pomoć u uspostavljanju i zaštiti hrvatske države, te iznosi spremnost na teritorijalno, političko, ekonomsko i vojno prilagođavanje italijanskim interesima. Na parlamentarnim izborima 1927. godine izabran je, zajedno s Trumbićem, za zastupnika na listi Hrvatskog bloka. U svojim govorima u beogradskoj skupštini istupio je protiv srpske politike i izjašnjavao se za hrvatsku samostalnost i nezavisnost. Unutar stranke posebno se posvetio radu s omladinom te pokrenuo listove „Starčević“ i „Kvaternik“. Posle atentata na prvake Hrvatske seljačke stranke 1928. godine pristupa Seljačko-demokratskoj koaliciji. Tada pokreće list „Hrvatski domobran“ s programom ostvarenja samostalne hrvatske države, a 1. oktobra 1929. godine osniva istoimenu paravojnu organizaciju. Emigracija Pavelić je bio na funkciji sekretara Hrvatske stranke prava sve do 1929. i početka Šestojanuarske diktature. Otprilike u to vreme, Pavelić je počeo da organizuje ustaše. Zvaničan datum osnivanja je bio 7. januar 1929.. Nakon proglašenja šestojanuarske diktature 1929, plašeći se hapšenja, pod izgovorom da mu je potrebna medicinska pomoć, Pavelić je otišao u Austriju u noći između 19. i 20. januara. Prvo pod izgovorom da mu je potrebno lečenje je otišao u Beč. Ovde je kontaktirao druge hrvatske emigrante, uglavnom političke emigrante i bivše austrougarske oficire, koji su se okupili oko Stjepana Sarkotića i odbili da se vrate u Jugoslaviju. Nakon kraćeg boravka u Austriji, zajedno sa Gustavom Perčecom Pavelić je otišao u Budimpeštu. U martu 1929. ustaše su počele svoju terorističku kampanju u Jugoslaviji ubistvom Tonija Šlegela u Zagrebu. Šlegel je bio projugoslovenski orijentisan urednik novina Novosti, koji je takođe bio osoba od poverenja kralja Aleksandra. Nakon što su uspostavili kontakte sa VMRO u aprilu 1929. Pavelić i Perčec su otišli u Sofiju. U Sofiji su 29. aprila 1929. godine s vođom makedonske emigracije Vančom Mihailovim potpisali deklaraciju o uzajamnoj pomoći Makedonaca i Hrvata u rušenju Jugoslavije i stvaranju samostalnih država Hrvatske i Makedonije. Mihailov će biti osoba koja će imati najviše uticaja na Pavelića u budućnosti. Istovremeno u Beogradu ga je Sud za zaštitu države u odsustvu 17. avgusta 1929. godine osudio na smrt, zajedno sa Perčecom. Zbog presude jugoslovenskog suda, Pavelić je 25. septembra 1929. uhapšen u Beču i proteran u Nemačku. Pavelić je napustio Nemačku pod lažnim pasošem i otišao u Italiju, gde je njegova porodica već od ranije živela. Pošto je bio u kontaktu sa italijanskim vlastima još od 1927, lako je uspostavio kontakt sa fašistima. U jesen 1929. povezao se sa italijanskim novinarem i Musolinijevim bratom Arnaldom Musolinijem, koji je podržavao nezavisnost Hrvatske bez ikakvih teritorijalnih simpatija. U Italiji, potkraj 1930. osniva tajnu terorističku organizaciju „Ustaša – hrvatska revolucionarna organizacija“ (UHRO) s ciljem razbijanja Jugoslavije i uspostave nezavisne Hrvatske uz pomoć Italije. Tada uzima naslov poglavnika, a ustaški pokret organizuje na vojnim i zavereničkim načelima. U drugoj polovini 1931. godine u Italiji osniva prvi logor za vojnu obuku u mestu Bovenjo u pokrajini Breša, te inicira osnivanje drugih takvih logora u Italiji i Mađarskoj. U Glavnom ustaškom stanu 1. jula 1933. godine obznanjuje načela ustaškog pokreta u 17 tačaka, a kao cilj pokreta ističe uspostavu samostalne i nezavisne hrvatske države na čitavom njenom istorijskom (koje je izmišljeno kao istorijsko) i etničkom (u kom su polovina bili Srbi) području, što se ima pravo provesti svim sredstvima, pa i silom oružja. U skladu sa deklarisanim načelima inicira i organizuje propagandne akcije, atentate i diverzije. Pripreme za terorističke akcije su se nastavile na Liparima uz nesebičnu italijansku pomoć koji su uz pomoć ustaša nastojali da sruše Jugoslaviju i zaposednu dalmatinsku obalu. Već 1932. godine jedna grupa ustaša se iz Zadra koji je tada bio u sastavu Italije prebacila u Velebit i izvršila napad na žandarmerijsku stanicu u selu Brušane. Ustaše su se nadale da će njihova akcija izazvati masovni ustanak, ali osim malo štete na vratima i zidu žandarmerijske stanice ništa se značajnije nije desilo i teroristi su se vratili u Zadar. U potragu za njima u Liku su stigli odred vojske i četnici Koste Pećanca, pa je glavni organizator akcije Andrija Artuković morao da pobegne. Pretres i istraga su rezultovali razbijanjem ustaške mreže i hapšenjem nekih ustaša od kojih je najpoznatiji bio ustaški ideolog i budući ministar Mile Budak (1939. nakon osnivanja Banovine Hrvatske su svi pušteni na slobodu). Međutim, ustašama se već ubrzo pružila prilika za novu akciju. Prilikom posete Francuskoj u Marselju je 1934. godine je ubijen kralj Aleksandar. Atentat je izvršio pripadnik VMRO Vlado Černozemski, ali su iza svega stajale ustaše i kao glavni organizatori Ante Pavelić, Gustav Perčec i Slavko Kvaternik. Stoga Pavelić, zajedno sa Perčecom i Kvaternikom, je osuđen na smrt u odsutnosti od strane provincijalnog suda u Aix-en-Provence u Francuskoj u februaru 1936. Nakon marsejskog atentata, pod pritiskom Francuske, italijanske ga vlasti 17. oktobra 1934. godine hapse i zatvaraju u Torinu gde ostaje u zatvoru sve do 1936. godine. Do kraja oktobra 1936. godine dovršava opsežni elaborat za nemačko Ministarstvo inostranih poslova pod naslovom „Hrvatsko pitanje“. Nakon približavanja Jugoslavije i Italije te sporazuma Ćano-Stojadinović, 1. aprila 1937. godine izdaje odredbu kojom razrešava ustaše radne službe i raspušta sve logore na području Italije. U skladu s tim ustaše su raseljene i izolovane po celoj Italiji, a on je interniran, u Sijeni do 1939. godine. Nakon pada Milana Stojadinovića, te italijanske okupacije Albanije i priprema za napad na Jugoslaviju, poziva ga italijanski ministar inostranih poslova grof Ćano (23. januara 1940) i dogovara s njim plan akcije koji uključuje podizanje ustanka u Hrvatskoj, italijansku vojnu intervenciju, uspostavu nezavisne Hrvatske pod italijanskom zaštitom i njen ulazak u monetarnu i carinsku, zatim i u personalnu uniju s Italijom. Nakon beogradskih događanja 27. marta 1941. godine prvi ga put prima Musolini (29. marta), a kada je Slavko Kvaternik u njegovo ime proglasio Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH) 10. aprila 1941, ponovo ga prima Musolini dan kasnije, tj. 11. aprila i odobrava mu ulazak u Hrvatsku. Na čelu grupe ustaša vratio se u Hrvatsku i preuzeo vlast. NDH i Drugi svetski rat Uspostavljanje NDH Zvanična objava uspostave Nezavisne Države Hrvatske. Nemci su želeli masovnu podršku za bilo koju vladu nove hrvatske marionetske države koju bi oni postavili, da bi mogli da kontrolišu svoju okupacionu zonu uz minimum svojih snaga i da mirno iskorišćavaju dostupne resurse. Uprava Banovine Hrvatske bila je pod kontrolom saveza Hrvatske seljačke stranke Vlatka Mačeka i Samostalne demokratske stranke prečanskih Srba. Maček je imao veliko popularnost u hrvatskom narodu, bio je potpredsednik jugoslovenske vlade premijera Dragiše Cvetkovića, podržavao je jugoslovensko pristupanje Trojnom paktu i imao je već organizovane paravojne snage u vidu Hrvatske seljačke i građanske zaštite. Zbog toga su Nemci pokušali da ubede Mačeka da proglasi nezavisnost hrvatske države i obrazuje vladu. Kada je Maček odbio da sarađuje, Nemci su shvatili da nemaju izbora osim da podrže Pavelića, iako su smatrali da ustaše ne mogu da upravljaju državom na način koji su Nemci želeli. Pored nekoliko stotina ustaša u emigraciji, Nemci su procenili da Pavelić u Jugoslaviji u trenutku invazije ima oko 900 zakletih ustaša, a same ustaše su smatrale da broj njihovih pristalica iznosi oko 40.000. Pored toga, Nemci su smatrali Pavelića italijanskim agentom i Musolinijevim čovekom, ali uzevši da su druge istaknute ustaše kao što je Pavelićev doglavnik Slavko Kvaternik bili dovoljno pronemački nastrojeni da osiguraju da će njihovi interesi biti ispoštovani u bilo kakvom režimu na čijem čelu bi stojao Pavelić. Slavko Kvaternik je 10. aprila 1941. preko Radio-Zagreba proglasio uspostavljanje Nezavisne Države Hrvatske u ime poglavnika Ante Pavelića. Kvaternik je delovao po naređenjima SS-brigadefirera Edmunda Fezenmajera. Ova objava primljena je sa oduševljenjem u značajnom delu hrvatskog naroda, naročito onih koji su živeli u Zagrebu i drugim gradovima, međutim, ustaše su imale neku stvarnu podršku samo u zapadnoj Hercegovini i Lici. Hrvatska seljačka i građanska zaštita, u koje su se infiltrirale ustaše, je pomagala u razoružavanju kraljevske Jugoslovenske vojske i uspostavljanju nekakve kontrole. Ustaše koje su bile internirane u Italiji su skupljene u Pistoji, gde su im date italijanske uniforme i lako naoružanje. Pavelić im se pridružio 10. aprila. Pavelićev dolazak u Pistoju je zapravo bio njegov prvi susret sa svojim ustašama nakon marseljskog atentata. Tu im je održao govor u kom je istakao da je njihova borba za nezavisnu Hrvatsku skoro gotova. Posle toga se vratio u svoj dom u Firenci gde je na radiju čuo za Kvaternikovu objavu. Pavelić je sutradan 11. aprila otišao u Rim, gde ga je primio Musolini. Posle sastanka u Rimu, Pavelić se sa svojom ustaškom pratnjom ukrcao na voz i stigao u Zagreb preko Trsta i Rijeke. U Karlovac je stigao 13. aprila sa oko 250-400 ustaša, gde ga je dočekao Fezenmajer, koga je nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop zadužio da nadgleda osnivanje NDH. U Karlovcu je Pavelić upitan da li je napravio nekakve obaveze prema Italijanima, ali je stigao i Musolinijev izaslanik Filipo Anfuzo da osigura da će Pavelićeve izjave po pitanju Dalmacije i priznavanju od strane sila Osovine biti primljene na zadovoljavajući način kod Hitlera i Musolinija. Ova pitanja su bila prvi znak nemačko-italijanskih tenzija zbog NDH. Diplomatsko priznanje NDH je odloženo dok se osigura da će Pavelić ispuniti obećane teritorijalne ustupke Italiji. To je značilo da je Pavelić morao da preda Italiji oko 5400 km² teritorije, na kojoj je živelo oko 380.000 stanovnika, od toga 280.000 Hrvata, 90.000 Srba, 5.000 Italijana i 5.000 ostalih. Kada se Pavelić na to obavezao, 15. aprila je stigao u Zagreb[23], a priznavanje sila Osovine je istog dana zagarantovano. Dan ranije, 14. aprila je Fezenmajer poslao telegram nemačkom Ministarstvu spoljnih poslova u kome Pavelić i Kvaternik mole Hitlera da ih on i nemački ministar spoljnih poslova prime što pre kako bi izrazili Hitleru zahvalnost za priznanje NDH i obećali da će živeti i umreti za Hitlera.[24] Sutradan, kao poglavnik Nezavisne Države Hrvatske 16. aprila Pavelić je potpisao dekret o obrazovanju vlade NDH. U vladi je uzeo položaj predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Dekretom je Osman Kulenović imenovan za potpredsednika vlade, Slavko Kvaternik za Pavelićevog zamenika, a još osam istaknutih ustaša je postavljeno za ministre. Potom je osnovao Hrvatsko domobranstvo i organizovao upravnu i diplomatsku službu. Po uzoru na Hitlera, ustaški pokret postao je jedini nosilac političke volje u zemlji i menja mu ime u „Ustaša - hrvatski oslobodilački pokret“ (UHOP). Ujedno je osnovao Glavni ustaški stan (GUS) kao organizaciono-političku, a Ustašku vojnicu i Ustašku nadzornu službu (UNS) kao vojno-policijske poluge režima. Ustaše su koristili postojeću birokratiju Banovine Hrvatske, koja je kasnije pročišćena i popunjena ustašama. Novi režim se oslanjao na koncept neprekinute hrvatske države od njihovog doseljavanja, i odražavaće se u ekstremnom hrvatskom nacionalizmu sa primesama nacizma, italijanskog fašizma, katoličkog klerikalnog autoritarizma i politike o seljaštvu Hrvatske seljačke stranke. Pavelić je pokušavao da odugovlači pregovore sa Italijom oko granice između dve države. U to vreme je dobijao podršku od Berlina. Galeaco Ćano je insistirao da Italija mora anektirati celo hrvatsko primorje, a posle nekog vremena Nemci su se povukli da bi sačuvali nemačko-italijanske odnose. Pavelić i Ćano su se ponovo sastali 25. aprila u Ljubljani da ponovo razgovaraju o granicama. Ćanov prvi predlog bila je aneksija celog hrvatskog primorja i zaleđa sve do Karlovca. Drugi predlog je bio manje zahtevan, ali uz čvršće veze sa Italijom, uključujući monetarnu, carinsku i personalnu uniju. Pavelić je odbio i umesto toga je zahtevao da Hrvatska dobije Trogir, Split i Dubrovnik. Ćano nije odgovorio, ali je obećao novi sastanak. Pavelić je i dalje računao na nemačku podršku, ali uzalud. Pavelić i Musolini su se sastali 7. maja u Tržiču i dogovorili su se da se o ovome ponovo razgovara u Rimu. Pavelić je otišao u Rim sa svojom delegacijom i potpisao Rimske ugovore. Tim ugovorima velik je deo dalmatinske obale, Krk, Rab, Korčula, Biograd, Šibenik, Split, Čiovo, Šolta, Mljet i delovi Konavla i Boka Kotorske predat Italiji. Hrvatski predlog da se Splitom i Korčulom zajednički upravlja je bio ignorisan. Dalje, Pavelić je pristao da imenuje princa Ajmonea, vojvodu od Aoste za kralja NDH pod imenom Tomislav II da bi izbegao uniju sa Italijom, ali je odlagao formalnosti nadajući se da će dobiti više teritorija ako prihvati novog kralja. Međutin, Ajmone je dobio i nikada nije vladao u NDH. Kao poglavnik NDH, Pavelić je imao potpunu kontrolu nad državom. Zakletva koju su polagali svi zaposleni u vladi je isticala da Pavelić predstavlja suverenitet NDH. Sama titula poglavnik je predstavljala bliske veze NDH i ustaškog pokreta, pošto je on istu titulu nosio i kao vođa ustaša. Dalje, Pavelić je donosio sve značajne odluke, uključujući i postavljanje ministara i vođa u ustaškom pokretu. Pošto NDH nije imala funkcionalni sabor, Pavelić je odobravao sve zakone, što ga je učinilo najmoćnijom osobom u državi. Zbog saradnje sa krajnje desnim krilom popularne Hrvatske seljačke stranke, Pavelićev režim je na početku bio prihvaćen od većine Hrvata u NDH. Uskoro je Pavelić posetio papu Pija XII, kako bi dobio priznanje državnosti od Vatikana, ali bez uspeha (mada je Vatikan poslao ambasadora u Zagreb), jer je Vatikan održavao diplomatske veze sa jugoslovenskom izbegličkom vladom. Početkom juna 1941. prvi put je posetio Hitlera, a 15. juna 1941. godine u Veneciji je potpisao pristupanje NDH Trojnom paktu. Pavelić je 10. juna morao da prihvati mađarsku aneksiju Međimurja. Početak terora U jednom od prvih akata po preuzimanju vlasti, Pavelić je 14. aprila potpisao Dekret o očuvanju hrvatske nacionalne imovine, kojim su stavljene van zakona sve velike transakcije imovine koji su načinili Jevreji dva meseca pre proglašenja NDH. Zatim je 17. aprila potpisao Zakon o odbrani naroda i države 17. aprila 1941. koji je nastupao na snagu odmah, imao je retroaktivno dejstvo i propisao smrtnu kaznu za svaku akciju koja nanosi štetu časti i životnim interesima NDH. Ovaj zakon je bio prvi od tri dekreta kojim su efektivno srpsko, jevrejsko i romsko stanovništvo u NDH stavljeni van zakona i vodilo je ka njihovom progonu i uništenju. Pavelić je 25. aprila potpisao zakon kojim je zabranjena upotreba ćiriličnog pisma, što je direktno pogađalo srpsko pravoslavno stanovništvo i Srpska pravoslavna crkva u NDH. Pavelić je 30. aprila potpisao zakon o nacionalnosti, čime su svim Jevrejima oduzeta državljanstva NDH, a zakon su pratili budući zakoni koji su ograničavali njihovo kretanje i boravak. Od 23. maja od svih Jevreja se zahtevalo da nose žute identifikacione oznake, a 26. juna Pavelić je izdao dekret kojim je okrivio Jevreje za njihove aktivnosti protiv NDH i naredio njihovo zatvaranje u koncentracione logore. Pavelić je 9. juna 1941. posetio Hitlera u njegovoj rezidenciji Berghof kod Berhtesgadena. Hitler je savetovao Pavelića da bi trebalo da pedeset godina vodi politiku nacionalne netrpeljivosti. Takođe ga je savetovao da prihvati slovenačke prognanike iz dela Slovenije koje je anektirala Nemačka i da deportuje Srbe na teritoriju Teritorije vojnoupravnog komandanta Srbije. Kao vođa NDH, Pavelić je glavni inspirator genocidnih radnji počinjenih u NDH, i bio je odgovoran za kampanje terora protiv Srba, Jevreja, Roma i Hrvata antifašista, u šta je spadalo organizovanje mreže koncentracionih logora. Brojna svedočenja sa Nirnberškog procesa kao i izveštaji iz nemačkih, talijanskih i austrijskih ratnih arhiva svedoče o zločinima izvršenim na civilnim stanovništvom. Osim Pavelića kao glavnog inspiratora genocida, njemu su najviše pomagali njegovi najbliži saradnici Eugen Dido Kvaternik i ministar unutrašnjih poslova Andrija Artuković, koji su bili odgovorni za planiranje i organizaciju, dok je Vjekoslav Luburić bio taj koji je izvršavao naređenja. Odnose unutar NDH Pavelić rešava terorom. Tako već 17. juna donosi zakonsku odredbu za odbranu naroda i države, koja vredi retroaktivno i predviđa samo jednu kaznu, smrtnu, za dela povrede časti i životnih interesa hrvatskoga naroda. U Hrvatskoj je uspostavio totalitarni sistem po uzoru na nacistički režim u Nemačkoj, doneo rasne zakone, uspostavio koncentracione logore sa ciljem totalnoga istrebljenja Srba, Roma, Jevreja i antifašista. Zabranio je sve stranke i društva, te uspostavio diktaturu i kult ličnosti. Pavelić se obrušio na celi srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bez razlike. To se odnosi u istoj meri na Jevreje i Rome, od kojih režimu nije pretila nikakva opasnost, za razliku od npr. hrvatskih komunista. Neki od prvih većih pokolja Srba su se dogodili upravo u područjima kao Podravina i Gorski kotar, i to nad Srbima koji su glasali pre rata za Seljačko-demokratsku koaliciju, dakle ne kao retorzija prema velikosrbima, nego kao sredstvo terora i nad najpomirljivijim Srbima. Da se ne radi samo o ekscesima tzv. „divljih ustaša“ (tj. pojedinaca koji su prišli ustaškom pokretu radi osvete i profita), vidljivo je i iz zakonodavstva NDH, kao i detaljno isplaniranih akcija istrebljenja, kako u selima, tako u koncentracionim logorima poput jasenovačkog. Moderni apologeti Pavelića koji ga pokušavaju koliko –toliko rehabilitovati prećutkuju upravo te ključne stvari: totalitarnu narav sistema, njegov položaj, kao i činjenicu da je većina ustaških obračuna bila usmerena ne na srpske četnike i slične protivnike bilo kakvoga hrvatstva, nego na obični srpski narod koje nije iskazivao u početku ništa više od ravnodušnosti ili neprijateljstva. Početak organizovanog otpora Početak oružanog otpora Do kraja 1941. prihvaćenost ustaškog režima među većinom Hrvata se pretvorilo u razočaranje i nezadovoljstvo, a zbog terora i bezakonja koji je sprovodio režim ponovo su počela da se pojavljuju projugoslovenske težnje, zajedno sa prokomunističkim. Nezadovoljstvo se pojačalo kada je Pavelić naredio da se Vlatko Maček uhapsi i pošalje u Jasenovac u oktobru 1941, a do kraja 1941. propagandni leci HSS su pozivali seljake na strpljenje pošto je „dan oslobođenja blizu“. U javnosti je stvaran kult ličnosti oko Pavelića. U ovo je spadalo uvođenje pozdrava u stilu nacista, naglašavanje da ga je jugoslovenski sud osudio na smrt u odsustvu i stalno ponavljanje da je prošao kroz muke da bi uspostavio nezavisnost NDH. Pavelić je sazvao Sabor 24. januara 1942. Sabor je zasedao između 23. i 28. februara, ali je on imao malo uticaja i posle decembra 1942. nije više sazivan. U junu 1942. Pavelić se sastao sa generalom Marijom Roatom i njih dvojica su se složila da se ustaška administracija može vratiti u zonu 3 osim u mesta sa italijanskim garnizonima. Pavelić se složio sa daljim prisustvom četničke Dobrovoljačke antikomunističke milicije i da će Italijani intervenisati u zoni 3 ako smatraju da je neophodno. Rezultat ovog dogovora je da su se Italijani uglavnom povukli iz oblasti u kojima NDH bukvalno nije postojala i nije imala načina da ponovo uspostavi svoju vlast. Ovo je stvorilo široku slabo branjenu oblast od Sandžaka do zapadne Bosne u kojima su partizani i četnici mogli da deluju. Do sredine 1942. Pavelićev režim je efektivno kontrolisao samo zagrebačku oblast uz neke veće gradove u kojima su se nalazili jaki garnizoni NDH i Nemačke. U drugoj polovini 1942. vrhovni komandant Jugoistoka general-pukovnik Aleksander Ler i Glez fon Horstenau su tražili od Hitlera da se postara da Pavelić ukloni nesposobnog Slavka Kvaternika i njegovog sina Eugena Didu Kvaternika. Hitler je bio besan na Pavelića što je svojom politikom rasplamsao ustanak u Hrvatskoj, čime je izgubio mogućnost upotrebe oružanih snaga NDH na istočnom bojištu, štaviše, morao je davati svoje snage za gušenje ustanka u NDH. Zato je pozvao Pavelića u svoj štab u Vinici (Ukrajina) na dan 23. septembra 1942. godine. Pavelić se složio prilikom posete Hitleru u Ukrajini septembra 1942. Sledećeg meseca Slavku Kvaterniku je dozvoljeno da ode u Slovačku, i Eugen je pošao sa njim. Zatim ih je Pavelić iskoristio kao žrtvene jarce i za teror tokom 1941–1942. i za neuspeh da snage NDH uspostave red i mir u državi. Posle kapitulacije Italije Nakon puča maršala Pjetra Badolja i pada Musolinija, Pavelić je napustio mesto predsednika vlade i 2. septembra 1943. na to mesto je imenovao Nikolu Mandića, a nakon kapitulacije Italije, 10. maja 1943. godine objavio izjavu o poništenju Rimskih ugovora, pripajanju delova Dalmacije koju su okupirali Italijani NDH, odbacio je ponudu da presto Hrvatske pripadne dinastiji Savoja i ponudio amnestiju Hrvatima koju su se pridružili partizanima. Međutim, Nemci su okupirali nekadašnje italijanske okupacione zone, uključujući rudnike i važna poljoprivredna područja. Do novembra 1943. Pavelić i njegov režim su kontrolisali samo mali deo teritorije NDH, a do marta 1944. SS-brigadefirer i general-major Vafen-SS Ernst Fik je primetio da „kad je reč o vlasti i moći, dr. Ante Pavelić je tek gradonačelnik Zagreba, bez predgrađa“. Svesni činjenice da će Nemačka izgubiti rat, nekoliko domobranskih oficira je pokušalo da zajedno sa HSS vodi tajne pregovore sa zapadnim Saveznicima o prelasku NDH na stranu Saveznika. U razgovorima sa HSS su učestvovali ministri Mladen Lorković i Ante Vokić. Pavelić je znao za Lorkovićevu i Vokićevu zaveru, ali nije preduzimao ništa. Njih dvojica su pogrešno pretpostavili da Pavelić odobrava njihov plan. Kada su Nemci saznali za planiranje puča, Pavelić je naredio da se Lorković i Vokić uhapse, zajedno sa nekoliko domobranskih oficira i pripadnika HSS. Pavelić je sudbinu NDH još više vezao uz sudbinu nacističke Nemačke, intenziviranjem terora prema svima koje se sumnjiči za izdaju kao i integracijom Hrvatskog domobranstva i Ustaške vojnice. Kraj NDH Videvši propast Nemačke i svestan da Hrvatske oružane snage ne mogu da se odupru komunistima, Pavelić je tek pred sam kraj rata pokušao da za svoj režim i državu traži političke alternative svom dotadašnjem savezniku. Tako je u aprilu 1945. učestvovao je u kombinacijama Dragoljuba Mihailovića i Lava Rupnika o stvaranju srpsko-hrvatsko-slovenskog antikomunističkog bloka, koji bi bio stavljen pod zaštitu zapadnih Saveznika. Da bi se olakšala predaja NHD Britancima, vlada NDH je 4. i 5. maja poslala dve misije Britancima sa memorandumom hrvatske vlade. Prvu misiju su presreli pripadnici Jugoslovenske armije, dok su članove druge misije, u kojoj je bio državni sekretar Vjekoslav Vrančić, Britanci uhapsili. Opšte rasulo i panika izazvana probojem Sremskog fronta su doveli da Pavelić krišom napusti Zagreb 6. maja 1945. ostavivši svoju vojsku i državnu upravu. Pavelić se sa delom svoje vojske pokušao da povuče u Austriju, zbog čega se nekoliko grupa od nekoliko desetina hiljada hrvatskih vojnika i civila počelo povlačiti na severozapad bez neke jasne strategije. Pavelić je 8. maja sazvao poslednje zasedanje vlade NDH u Rogaškoj Slatini. Na tom sastanku general Aleksander Ler je informisao hrvatsku vladu o nemačkoj kapitulaciji i predao Paveliću komandu nad snagama NDH.[43] Pavelić je potom imenovao generala Vjekoslava Luburića za komandanta hrvatske vojske. Kasnije istog dana Pavelićev konvoj je ušao u sovjetsku okupacionu zonu Austrije, odvojen od ostatka vlade NDH koji je otišao u britansku okupacionu zonu. Pavelićeva grupa se probila do američke okupacione zone i 18. maja stigla u selo Lajngrajt kod Radštata u kom su Pavelićeva supruga Mara i njihovo dvoje dece živeli od napuštanja NDH u decembru 1944. Pavelić je 8. maja naredio da kolone izbeglica nastave da idu u Austriju i da se ne predaju snagama Jugoslovenske armije, već Britancima. Međutim, Britanci su odbili da prihvate njihovu predaju, već su ih vratili nazad polovinom maja i deo su kasnije pogubili komunisti. Veliki broj izbeglica je usporio povlačenje, učinio neizvodljivom predaju kod zapadnih saveznika i na kraju je prouzrokovao mišljenje da oni nisu bili ništa drugo od ljudskog štita za ustaše. Zbog ovog napuštanja hrvatskih vojnika i civila, kasnije generacije hrvatskih emigranata su optuživale Pavelića za kukavičluk. Pavelićeva porodica je dalje živela u američkoj okupacionoj zoni. Nemci o ustašama Recept za pravoslavne, koji je primio ustaški vođa i poglavnik, predsednik Nezavisne Države Hrvatske, Ante Pavelić, podseća na najkrvavije religiozne ratove: Jedna trećina mora da postane katolička, jedna trećina mora da napusti zemlju, a jedna trećina mora da umre. Poslednja tačka programa bila je i sprovedena u delo. Kada ustaške vođe pričaju o tome da su zaklali milion pravoslavnih Srba – uključujući bebe, decu, žene i starce to je onda, po meni, preterivanje i samohvalisanje. Na osnovu izveštaja koji su stigli do mene, procenjujem da broj nevinih, nenaoružanih, zaklanih Srba iznosi oko 750.000. Kada sam, po ko zna koji put, u Glavnom štabu stavio na dnevni red izveštaje o istinski užasnim stvarima koje se odvijaju u Hrvatskoj, Hitler mi je ovako odgovorio: `I ja sam poglavniku kazao da nije moguće samo tako iskoreniti tu manjinu, jer je ona, jednostavno, prevelika. – Da, kada bi čovek tačno znao gde je granica uništavanja jednog naroda`! –  Herman Nojbaher O Paveliću i ustašama prema onome što kažu njihovi pokrovitelji i nadzornici – Hitlerov Gestapo i opunomoćeni general za NDH Edmund Glez fon Horstenau: U poverljivoj studiji šefa Gestapoa za NDH Hansa Helma, koji je 14. januara 1943. godine predao nemačkom poslaniku Kascheu i generalu Horstenau pod naslovom »Osnove partizanske opasnosti« Helm se zalaže za uklanjanje preduslova koji su ljude naterali u »zagrljaj komune« i dodaje: »Srpstvo daje najviše pripadnika partizana jer je bilo najsvirepije pogođeno... novi je režim u Hrvatskoj otpočeo s pogromima uništavanja i istrebljivanja Srba, kojima su se, javnim izjavama priključili i najviši vrhovi vlade, prihvativši ih kao glavni državni cilj. Što se pod pritiskom ustanka, tokom vremena, s merodavne ustaške strane govorilo drukčije i što se spominjalo čak i izmirenje, te nije više moglo popraviti štetu koju je, na primer, učinio dr. Mile Budak, sadašnji poslanik u Berlinu...« Opunomoćeni general Horstenau napisao je u svome izveštaju, između ostalog: „Ustaški pokret je počinjenim pogreškama, zločinima i pojavama korupcije tako kompromitovan, da bi državna egzekutiva (domobranstvo i redarstvo) morala biti od njega odvojena, čak uz napuštanje svake spoljne povezanosti...“ U toj panici pred svojim gospodarima, Pavelić je promemorijom od 11. novembra 1942. godine prihvatio da sve svoje policijske akcije prethodno najavi nemačkom generalu. Posleratni period Zagreb je napustio 6. maja 1945. godine, a 8. maja ujutru u Rogaškoj Slatini komandantom hrvatske vojske i povlačenja imenovao je Vjekoslava Maksa Luburića te je napustio Glavni stan i vojsku pa preko Austrije i Italije otišao u Argentinu. U tome mu je pomogao Krunoslav Draganović, hrvatski fratar i predstavnik NDH pri Vatikanu. Zadatak Krunoslava Draganovića je da izdaje lažna dokumenta ustaškim i nacističkim zločincima i da ih prebacuje u Južnu Ameriku. Jugoslavija je najkasnije od 1951. tražila od Argentine Pavelićevo izručenje, ali je Peronova vlada odbacivala ove zahteve, tvrdeći da Pavelić nije u Argentini i da između Jugoslavije i Argentine ne postoji sporazum o izručenju. Pavelić se povukao iz javnosti, ali je nastavio sa pokušajima obnove ustaškog pokreta. Sa Milanom Stojadinovićem, bivšim jugoslovenskim premijerom, koji je takođe živeo u Buenos Ajresu, sastao se 1954. Predmet njihovog sastanka je bilo sastavljanje plana o Velikoj Hrvatskoj i Velikoj Srbiji koje bi zamenile Jugoslaviju. Sastanak je izazvao kontroverzu, ali nije imao nikakav realan značaj.[46] Pavelić i druge ustaše su 8. juna 1956. osnovali Hrvatski oslobodilački pokret (HOP), čiji je cilj bio obnova NDH. HOP je sebe smatrao „odlučnim protivnikom komunizma, ateizma i Jugoslavije u bilo kom mogućem obliku“. Pavelić se često obraćao Hrvatima u egzilu. Protiv Pavelića optužnica je 1956. i vlasti Jugoslavije su nekoliko puta od Argentine tražili izručenje Pavelića, ali je ono uvek bilo odbijeno iz raznih razloga. Ranjavanje i smrt Tito nije uspeo da mu Pavelić bude izručen, ali postoje ozbiljne sumnje da je Titova državna bezbednost nastojala da ubije deo svojih protivnika koji su bili izvan Jugoslavije. Nakon pokušaja atentata na Pavelića 10. aprila 1957. godine[8] u predgrađu Lomas del Palomar u Buenos Ajresu, on se sklonio u Španiju u kojoj vladao poslednji fašistički diktator u Evropi Franko. Pokušaj atentata je izvršio Blagoje Jovović, a dan je biran s namerom jer je tog dana bila proslava „Dana nezavisnosti” hrvatsko-ustaške emigracije u Argentini (i u celom ustaško-hrvatskome rasejanju), odnosno stvaranja nacističke države NDH (10. april) čiji je Pavelić bio poglavnik. U Španiji se Pavelić pokušao oporaviti od ranjavanja u jednom katoličkom manastiru u Madridu, a umro je u decembru 1959. Nikada nije izašao iz bolnice. Nije pouzdano utvrđeno ko je izvršio atentat na njega. Pored Titove državne bezbednosti postoje i drugi osumnjičeni. Dolazilo je do sukoba među samim ustašama u inostranstvu, tako da je pokušaj ubistva mogao biti posledica njihovog unutrašnjeg sukoba. Naravno postojali su sukobi i između srpskih nacionalista i ustaša. Tako da su i srpski nacionalisti mogli biti izvršioci atentata. Po rečima srpskoga istoričara Milana St. Protića, iza atentata nije stajao Broz (koji nije imao volju da eliminiše Pavelića), već Slobodan Penezić Krcun i Milan Stojadinović. Premda je u istoriji ostao zabeležen kao izrazito negativna pojava, Ante Pavelić ima poštovanje poklonika i podršku nekih crkvenih lica u Hrvatskoj, HČSP-a, HSP-a ali i jednog dela Hrvatske seljačke stranke i HDZ-a. MG136 (N)

Dobro očuvano sem naslovne strane gde je iscepljen ćošak gde je verovatno bio neki pečat pa je sa njim otišao i delić teksta sa prve Božidar Stojanović Beograd Ne piše godina izdanja Deluje da je iz pedesetih ili šezdesetih Interesantan citat na koricama Nikola Tesla (Smiljan, 10. jul 1856 — Njujork, 7. januar 1943) bio je srpski i američki[1][2][3] pronalazač, inženjer elektrotehnike i mašinstva i futurista, najpoznatiji po svom doprinosu u projektovanju modernog sistema napajanja naizmeničnom strujom. Nikola Tesla Tesla circa 1890.jpeg Nikola Tesla u 37. godini (1893); fotografija Napoleona Seronija Datum rođenja 10. jul 1856. Mesto rođenja Smiljan Austrijsko carstvo Datum smrti 7. januar 1943. (86 god.) Mesto smrti Njujork Sjedinjene Američke Države SAD Religija pravoslavni hrišćanin Polje fizika Škola Gimnazija Karlovac, Tehnički univerzitet u Gracu Roditelji Milutin Tesla Georgina Tesla Poznat po naizmenična struja, asinhrona mašina, magnetno polje, mreža preko bežičnih sistema prenosa, radiotehnika Nagrade Edison Medal (AIEE, 1916), Elliott Cresson Gold Medal (1893), John Scott Medal (1934) TCH Rad Bileho Lva 1 tridy (pre1990) BAR.svg Orden belog lava SRB Orden Belog Orla BAR.svg Orden belog orla Ord.St.Sava-ribbon.jpg Orden Svetog Save ME Order of Danilo I Knight Grand Cross BAR.svg Orden knjaza Danila I Ordre de la Couronne de Yougoslavie (Royaume).png Orden Jugoslovenske krune Potpis TeslaSignature.svg Najznačajniji Teslini pronalasci su polifazni sistem, obrtno magnetsko polje, asinhroni motor, sinhroni motor i Teslin transformator. Takođe, otkrio je jedan od načina za generisanje visokofrekventne struje, dao je značajan doprinos u prenosu i modulaciji radio-signala, a ostali su zapaženi i njegovi radovi u oblasti rendgenskih zraka. Njegov sistem naizmeničnih struja je omogućio znatno lakši i efikasniji prenos električne energije na daljinu. Bio je ključni čovek u izgradnji prve hidrocentrale na Nijagarinim vodopadima. Preminuo je u svojoj 87. godini, siromašan i zaboravljen. Jedini je Srbin po kome je nazvana jedna međunarodna jedinica mere, jedinica mere za gustinu magnetnog fluksa ili jačinu magnetnog polja — tesla. Nikola Tesla je autor više od 700 patenata, registrovanih u 25 zemalja, od čega u oblasti elektrotehnike 112.[4][5] Biografija Detinjstvo, mladost i porodica Parohijska Crkva Sv. Petra i Pavla i kuća, dom Teslinih u Smiljanu. U pozadini se vidi brdo Bogdanić, ispod kojeg izvire potok Vaganac, koji je proticao ispod same kuće i crkve. Iznad kuće je seosko groblje na kome se nalazi masovna grobnica iz vremena Nezavisne Države Hrvatske.[6] Fotografija iz 1905. Krštenica Nikola je rođen 28. juna 1856. godine po starom, odnosno 10. jula po novom kalendaru u Smiljanu u Lici, kao četvrto dete od petoro dece Milutina, srpskog pravoslavnog sveštenika, i majke Georgine, u Vojnoj krajini Austrijskog carstva nedaleko od granice sa Osmanskim carstvom. Kršten je u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Sv. Petra i Pavla u Smiljanu. Ime Nikola je dobio po jednom i drugom dedi. Dete je bilo bolešljivo i slabo pa su krštenje zakazali mimo običaja, sutradan, bojeći se da neće preživeti. Krštenje deteta obavio je pop Toma Oklopdžija u crkvi Svetog Petra i Pavla u Smiljanu, a kum je bio Milutinov prijatelj, kapetan Jovan Drenovac. U crkvenim knjigama je zapisano crkvenoslovenski da je dete dobilo ime Nikolaj, a zapravo je dobilo ime po jednom i drugom dedi Nikola. Nikolin otac je bio nadareni pisac i poeta koji je posedovao bogatu biblioteku u kojoj je i Nikola provodio svoje detinjstvo čitajući i učeći strane jezike.[7] Po jednom verovanju, Tesle vode poreklo od Draganića iz Banjana. Po navodima Jovana Dučića, Tesle su poreklom iz Stare Hercegovine, od plemena (Oputni) Rudinjani iz sela Pilatovaca u današnjoj nikšićkoj opštini.[8] Međutim, o Teslinom poreklu postoji i verzija da su od Komnenovića iz Banjana u Staroj Hercegovini. Po legendi koja se zadržala u Banjanima, Komnenovići su zidali crkvu prilikom čega su se posvađali sa majstorima usled čega je došlo do krvavih obračuna. Kao rezultat toga, deo Komnenovića se preselio sa Tupana u drugi kraj Banjana zbog čega su ih prozvali Čivije (ekseri) koji i danas žive u Banjanima, dok se drugi deo odselio u Liku koji je prozvan Tesla po tesli, vrsti tesarskog alata. Nikolina majka bila je vredna žena s mnogo talenata. Bila je vrlo kreativna i svojim izumima olakšavala je život na selu. Smatra se da je Nikola Tesla upravo od majke nasledio sklonost ka istraživačkom radu.[9] Teslini roditelji su, osim njega, imali sina Daneta i kćerke Angelinu i Milku, koje su bile starije od Nikole, i Maricu, najmlađe dete u porodici Tesla. Dane je poginuo pri padu s konja kad je Nikola imao pet godina i to je ostavilo veliki trag u porodici. Dane je smatran izuzetno obdarenim, dok se za Nikolu verovalo da je manje inteligentan.[10] Veruje se da je Danetova smrt osnovni razlog što otac dugo nije pristajao da mu dozvoli da pohađa tehničku školu daleko od kuće. Školovanje Prvi razred osnovne škole pohađao je u rodnom Smiljanu. Otac Milutin rukopoložen je za protu u Gospiću, te se porodica preselila u ovo mesto 1862. godine.[11] Preostala tri razreda osnovne škole i trogodišnju Nižu realnu gimnaziju završio je u Gospiću.[12] U Gospiću je Nikola prvi put skrenuo pažnju na sebe kada je jedan trgovac organizovao vatrogasnu službu. Na pokaznoj vežbi kojoj je prisustvovalo mnoštvo Gospićana, vatrogasci nisu uspeli da ispumpaju vodu iz reke Like. Stručnjaci su pokušali da otkriju razlog zašto pumpa ne vuče vodu, ali bezuspešno. Tesla, koji je tada imao sedam ili osam godina, je instiktivno rešio problem ušavši u reku i otčepivši drugi kraj creva. Zbog toga je slavljen kao heroj dana.[10][13] Teško se razboleo na kraju trećeg razreda škole 1870. godine. S jeseni je otišao u Rakovac[14] kraj Karlovca da završi još tri razreda Velike realke. Maturirao je 24. jula 1873. godine u grupi od svega sedam učenika sa vrlo dobrim uspehom jer je iz nacrtne geometrije bio dovoljan. Tada je imao 17 godina. Nakon završene mature vratio se u Gospić i već prvi dan razboleo od kolere. Bolovao je devet meseci. U tim okolnostima uspeo je da ubedi oca da mu obeća da će ga umesto na bogosloviju upisati na studije tehnike.[10] Studije Pošto je ozdravio, otac ga šalje ujaku proti Tomi Mandiću, u Tomingaj kod Gračca, da boravkom na selu i planini prikuplja snagu za napore koji ga očekuju. Na studije elektrotehnike kreće 1875. godine, dve godine nakon mature. Upisuje se u Politehničku školu u Gracu, u južnoj Štajerskoj (danas Austrija). Tada mu je bilo 19 godina. Spava veoma malo, svega četiri sata dnevno i sve slobodno vreme provodi u učenju. Ispite polaže sa najvišim ocenama. Još tada ga je zainteresovala mogućnost primene naizmenične struje. Čita sve što mu dođe pod ruku (100 tomova Volterovih spisa). Nikola je o sebi pisao: „Pročitao sam mnogo knjiga, a sa 24 godine sam mnoge znao i napamet. Posebno Geteovog Fausta.” Zabrinuti za njegovo zdravlje, profesori šalju pisma njegovom ocu u kojima ga savetuju da ispiše sina ukoliko ne želi da se ubije prekomernim radom. Nikola Tesla, 1879. sa 23 godine Nakon prve godine studija izostaje stipendija Carsko-kraljevske general-komande (kojom su pomagani siromašni učenici iz Vojne krajine). Dva puta se za stipendiju obraća slavnoj Matici srpskoj u Novom Sadu. Prvi put 14. oktobra 1876, a drugi put 1. septembra 1878. godine. Oba puta biva odbijen. U decembru 1878. godine napušta Grac i prekida sve veze sa bližnjima. Drugovi su mislili da se utopio u Muri. Odlazi u Marburg (današnji Maribor) gde dobija posao kod nekog inženjera. Odaje se kockanju. Otac ga nakon višemesečne bezuspešne potrage pronalazi i vraća kući. Otac, uzoran čovek, nije mogao da nađe opravdanje za takvo ponašanje. (Nedugo potom otac umire 30. aprila 1879. godine). Nikola je te godine jedno vreme radio u gospićkoj realnoj gimnaziji. Januara 1880. godine, odlazi u Prag da prema očevoj želji okonča studije.[15] Tamo ne može da se upiše na Karlov univerzitet jer u srednjoj školi nije učio grčki. Najverovatnije je slušao predavanja iz fizike i elektrotehnike. Živeo je na adresi Ve Smečkah 13, gde je 2011. godine postavljena memorijalna tabla.[16][17] Većinu vremena provodio je bibliotekama u Klementinumu i narodnoj kavarni u Vodičkovoj ulici. Naredne godine, svestan da njegovi bližnji podnose ogromnu žrtvu zbog njega, rešava da ih oslobodi tog tereta i napušta studije.[13][15] Tesla je naveo u svojoj autobiografiji kako je živo i plastično doživljavao momente inspiracije. Od ranih dana je imao sposobnost da u mislima stvori preciznu sliku pronalaska pre nego što ga napravi. Ova pojava se u psihologiji naziva „Vizuelno razmišljanje”.[18] Teslino prvo zaposlenje Godine 1881, se seli u Budimpeštu gde se zapošljava u telegrafskoj kompaniji pod nazivom „Američka Telefonska Kompanija”. Tesla je pri otvaranju telefonske centrale 1881. godine postao glavni telefonijski tehničar u kompaniji. Tu je izmislio uređaj koji je, prema nekima, telefonski pojačavač, dok je prema drugima prvi zvučnik. U Budimpeštanskom parku se Tesli javila ideja o rešenju problema motora na naizmeničnu struju bez komutatora, dok je šetao sa prijateljem i recitovao Geteovog „Fausta”, a onda iznenada počeo štapom po pesku da crta linije sila obrtnog magnetskog polja. Za dva naredna meseca je razradio skice mnogih tipova motora i modifikacija koje će pet godina kasnije patentirati u Americi.[13] Zaposlenje u Parizu i posao u Strazburu U Pariz se seli 1882. godine gde radi kao inženjer za Edisonovu kompaniju na poslovima unapređenja električne opreme. Godine 1883, trebalo je da kompanija u Štrazburgu (današnji Strazbur) osposobi jednosmernu centralu jer se na otvaranju očekivao nemački car lično. Tesli je dat ovaj zadatak i on je boravio u Strazburu od 14. oktobra 1883. do 24. februara 1884. godine.[13] Tesla ovde potpisuje prvi poslovni ugovor u vezi realizacije prvog indukcionog motora, tako je krajem 1883. godine u Strazburu nastao prvi indukcioni motor koji koristi princip obrtnog magnetskog polja naizmeničnih struja. Počeo je i sa razvojem raznih vrsta polifaznih sistema i uređaja sa obrtnim magnetskim poljem (za koje mu je odobren patent 1888. godine). Prelazak okeana sa preporukom Edisonu Tesla je, 6. juna 1884. godine, došao u Ameriku u Njujork sa pismom preporuke koje je dobio od prethodnog šefa Čarlsa Bečelora.[19] U preporuci je Bečelor napisao: „Ja poznajem dva velika čoveka, a vi ste jedan od njih; drugi je ovaj mladi čovek”. Edison je zaposlio Teslu u svojoj kompaniji Edisonove mašine. Tesla je ubrzo napredovao i uspešno rešavao i najkomplikovanije probleme u kompaniji. Tesli je ponuđeno da uradi potpuno reprojektovanje generatora jednosmerne struje Edisonove kompanije.[20] Razlaz sa Edisonom Spomenik Nikoli Tesli na Nijagarinim vodopadima u Kanadi Pošto je Tesla opisao prirodu dobitaka od njegove nove konstrukcije, Edison mu je ponudio 50.000$ (1,1 milion $ danas)[21] kad sve bude uspešno završeno i napravljeno. Tesla je radio blizu godinu dana na novim konstrukcijama i Edisonovoj kompaniji doneo nekoliko patenata koji su potom zaradili neverovatan profit. Kada je potom Tesla pitao Edisona o obećanih 50.000$, Edison mu je odgovorio „Tesla, vi ne razumete naš američki smisao za humor.”. i pogazio svoje obećanje.[22][23] Edison je pristao da poveća Teslinu platu za 10$ nedeljno, kao vrstu kompromisa, što znači da bi trebalo da radi 53 godine da zaradi novac koji mu je bio prvobitno obećan. Tesla je dao otkaz momentalno.[24] Edison je kao dobar biznismen zarađivao novac korišćenjem svojih jednosmernih generatora struje koji su bili veoma skupi za postavljanje i održavanje. Bilo je potrebno i po nekoliko stanica jednosmerne struje da bi se obezbedila jedna gradska četvrt, dok je Teslin generator naizmenične struje bio dovoljan za snabdevanje kompletnog grada. Uvidevši efikasnost Teslinih patenata, Edison je koristio razne načine da uveri javnost kako je ta struja opasna, hodao je po gradskim vašarima i pred medijima naizmeničnom strujom usmrćivao životinje (pse, mačke, i u jednom slučaju, slona).[25] Na njegovu ideju stvorena je i prva električna stolica. Kao odgovor tome Tesla se priključio u kolo naizmenične struje što je prouzrokovalo užarenje niti električne sijalice, i tim pobio predrasude štetnosti naizmenične struje. Srednje godine Prvi patenti iz naizmeničnih struja Godine 1886. Tesla u Njujorku osniva svoju kompaniju, Tesla električno osvetljenje i proizvodnja (Tesla Electric Light & Manufacturing).[26][5] Prvobitni osnivači se nisu složili sa Teslom oko njegovih planova za uvođenje motora na naizmeničnu struju i na kraju je ostao bez finansijera i kompanije. Tesla je potom radio u Njujorku kao običan radnik od 1886. do 1887. godine da bi se prehranio i skupio novac za svoj novi poduhvat. Prvi elektromotor na naizmeničnu struju bez četkica je uspeo da konstruiše 1887. godine, i demonstrirao ga pred „Američkim društvom elektroinženjera” (American Institute of Electrical Engineers, danas IEEE) 1888. godine. Iste godine je razvio principe svog Teslinog kalema i počeo rad sa Džordžom Vestinghausom u laboratorijama njegove firme „Vestinghaus električna i proizvodna kompanija” (Westinghouse Electric & Manufacturing Company). Vestinghaus ga je poslušao u vezi njegovih ideja o višefaznim sistemima koji bi omogućili prenos naizmenične struje na velika rastojanja. Eksperimenti sa Iks-zracima Aprila 1887. godine Tesla počinje istraživanje onoga što će kasnije biti nazvano Iks-zracima koristeći vakuumsku cev sa jednim kolenom (sličnu njegovom patentu 514170). Ovaj uređaj je drugačiji od drugih ranih cevi za Iks-zrake jer nije imao elektrodu-metu. Savremen izraz za fenomen koji je razlog ovakvog dejstva uređaja je „probojno zračenje”. Do 1892. godine je Tesla već bio upoznat sa radom Vilhelma Rendgena i njegovim pronalaskom efekata Iks-zraka. Tesla nije priznavao postojanje opasnosti od rada sa Iks-zracima, pripisujući oštećenja na koži ozonu pre nego, do tada nepoznatom zračenju: „U vezi štetnih dejstava na kožu… primećujem da su ona pogrešno tumačena… ona nisu od Rendgenovih zraka, već jedino od ozona stvorenog u kontaktu sa kožom. Azotna kiselina bi takođe mogla biti odgovorna, ali u manjoj meri”. (Tesla, Electrical Review, 30. novembar 1895.) Ovo je pogrešna ocena što se tiče katodnih cevi sa Iks-zračenjem. Tesla je kasnije primetio opekotine kod asistenta koje potiču od Iks-zraka i stoga je vršio eksperimente. Fotografisao je svoju ruku i fotografiju je poslao Rendgenu, ali nije javno objavio svoj rad i pronalaske. Ovaj deo istraživanja je propao u požaru u laboratoriji u ulici Hjuston 1895. godine. Američko državljanstvo, eksplozija raznih otkrića Teslin sistem proizvodnje naizmenične struje i prenos na velike daljine. Opisan u patentu US390721. Američko državljanstvo dobija 30. jula 1891, sa 35 godina, a tada započinje rad u svojoj novoj laboratoriji u ulici Hauston u Njujorku. Tu je prvi put prikazao fluorescentnu sijalicu koja svetli bez žica. Tako se prvi put pojavila ideja o bežičnom prenosu snage. Sa 36 godina prijavljuje prvi patent iz oblasti višefaznih struja. U nastavku istraživanja se posvećuje principima obrtnih magnetnih polja. Postaje potpredsednik Američkog instituta elektroinženjera (kasnije IEEE) u periodu od 1892. do 1894. godine. Put u Evropu, smrt majke, dolazak u Beograd Tesla 1892. godine putuje u Evropu, gde prvo drži 3. februara senzacionalno predavanje u Londonu u Britanskom institutu elektroinženjera „Eksperimenti sa naizmeničnim strujama visokog potencijala i visoke frekvencije”. Potom u Parizu 19. februara članovima društva inženjera drži isto predavanje i ostaje mesec dana pokušavajući, po drugi put, da u Parizu nađe investitore za svoj novi polifazni sistem struja. Tu ga zatiče telegram sa vešću da mu je majka na samrti. Žurno napušta Pariz da bi boravio uz svoju umiruću majku i stiže 15. aprila, par sati pre smrti. Njene poslednje reči su bile: „Stigao si Nidžo, ponose moj.” Posle njene smrti Tesla se razboleo. Proveo je tri nedelje oporavljajući se u Gospiću i selu Tomingaj kod Gračca, rodnom mestu njegove majke i manastiru Gomirje u kome je arhimandrit bio njegov ujak Nikolaj.[13] Jedini boravak Nikole Tesle u Beogradu bio je od 1. — 3. juna 1892. godine.[27][28] Došao je na poziv Đorđa Stanojevića u Beograd 1. juna.[29] Sledećeg dana je primljen u audijenciju kod kralja Aleksandra Obrenovića kojom prilikom je odlikovan ordenom Svetog Save. Potom je Tesla održao čuveni pozdravni govor u današnjoj zgradi rektorata, studentima i profesorima beogradske Velike škole. Ja sam, kao što vidite i čujete ostao Srbin i preko mora, gde se ispitivanjima bavim. To isto treba da budete i vi i da svojim znanjem i radom podižete slavu Srpstva u svetu. — početak Teslinog govora u Velikoj školi Tom prilikom Jovan Jovanović Zmaj je odrecitovao pesmu „Pozdrav Nikoli Tesli pri dolasku mu u Beograd” koju ja napisao tim povodom.[30] Teslin boravak u Beogradu je ostavio dubokog traga, međutim, iako je dobio 12. septembra priznanje engleskog udruženja inženjera i naučnika, ubrzo i počasnu titulu doktora Univerziteta Kolumbija, krajem 1892. godine nije prošao na izboru za redovnog člana Srpske kraljevske akademije. Za dopisnog člana izabran je 1894. a za redovnog 1937. godine.[31] Zlatne godine stvaralaštva Od 1893. do 1895. godine Tesla istražuje naizmenične struje visokih frekvencija. Uspeva da proizvede naizmeničnu struju napona od milion volti koristeći Teslin kalem i proučavao je površinski efekat visokih frekvencija u provodnim materijalima, bavio se sinhronizacijom električnih kola i rezonatorima, lampom sa razređenim gasom koja svetli bez žica, bežičnim prenosom električne energije i prvim prenosom radio-talasa. U Sent Luisu je 1893. godine, pred 6000 gledalaca, Tesla prikazao na atraktivan način mnoge eksperimente uključujući i prenos sličan radio komunikaciji. Obraćajući se Frenklinovom institutu u Filadelfiji i Nacionalnoj asocijaciji za električno osvetljenje on je opisao i demonstrirao svoje principe detaljno. Tesline demonstracije izazivaju veliku pažnju i pomno se prate. Svetska izložba u Čikagu Svetska izložba 1893. godine u Čikagu, Svetska Kolumbovska izložba, je bila međunarodna izložba na kojoj je po prvi put ceo salon izdvojen samo za električna dostignuća. To je bio istorijski događaj jer su Tesla i Vestinghaus predstavili posetiocima svoj sistem naizmenične struje osvetljavajući celu izložbu.[32] Prikazane su Tesline fluorescentne sijalice i sijalice sa jednim izvodom. Tesla je objasnio princip obrtnog magnetskog polja i indukcionog motora izazivajući divljenje pri demonstraciji obrtanja bakarnog jajeta i postavljanja na vrh, što je predstavljeno kao Kolumbovo jaje. To je korišćeno da se objasni i prikaže model obrtnog magnetskog polja i induktivnog motora. Priznanja, nedaće i rat struja Detaljnije: Rat struja Februara 1894. se pojavljuje prva knjiga o Tesli, „Otkrića, istraživanja i pisani radovi Nikole Tesle”. Ubrzo knjiga biva prevedena na srpski i nemački jezik. Veliki udarac za istraživanja se desio 13. marta 1895. godine kada izbija veliki požar u laboratoriji u Južnoj petoj aveniji broj 35 kojom prilikom je izgorelo oko 400 električnih motora, električni i mehanički oscilatori, transformatori, mnoge originalne konstrukcije i rukopis skoro završene knjige „Priča o 1001 indukcionom motoru”.[33] Međutim, to je bilo vreme izuzetne Tesline kreativnosti i žilavosti. Već 15. marta osniva kompaniju pod imenom „Nikola Tesla” i nastavlja rad. Kasnih 1880-ih, Tesla i Tomas Edison su postali protivnici, povodom Edisonovog pokretanja sistema distribucije električne energije na osnovu jednosmerne struje uprkos postojanja efikasnijeg, Teslinog, sistema sa naizmeničnom strujom. Kao rezultat rata struja, Tomas Edison i Džordž Vestinghaus su zamalo bankrotirali, pa je 1897. godine Tesla pocepao ugovor i oslobodio Vestinghausa obaveza plaćanja korišćenja patenata. Te 1897. godine je Tesla radio ispitivanja koja su vodila ka postavljanju osnova za istraživanja u oblasti kosmičkih zračenja. Otkriće radija i bežičnog prenosa Sijalica gori u Teslinoj ruci Kada je napunio 41 godinu, podneo je svoj prvi patent br. 645576 iz oblasti radija. Godinu dana kasnije američkoj vojsci prikazuje model radijski upravljanog broda, verujući da vojska može biti zainteresovana za radio-kontrolisana torpeda. Tada je on govorio o razvoju „umeća telematike”, vrste robotike. Radio kontrolisan brod je javno prikazan 1898. godine na električnoj izložbi u Medison Skver Gardenu.[34][35] Samo godinu dana kasnije predstavio je u Čikagu brod koji je bio sposoban i da zaroni. Ovi uređaji su imali inovativni rezonantni prijemnik i niz logičkih kola. Radio-daljinsko upravljanje ostaje novotarija sve do Drugog svetskog rata.[36] Iste godine Tesla je izmislio električni upaljač ili svećicu za benzinske motore sa unutrašnjim sagorevanjem, za šta mu je priznat patent 609250 pod nazivom „Električni upaljač za benzinske motore”. Kolorado Springs Tesla sedi u svojoj laboratoriji u Kolorado Springsu unutar svog „Uveličavajućeg prenosnika” koji proizvodi milione volti napona. Lukovi su dugi i po 7 m. (Prema Teslinim beleškama ovo je dvostruka ekspozicija) Tesla je 1899. odlučio da se preseli i nastavi istraživanja u Koloradu Springsu, gde je imao dovoljno prostora za svoje eksperimente sa visokim naponima i visokim učestanostima. Po svom dolasku je novinarima izjavio da namerava da sprovede eksperiment bežične telegrafije između Pajks Pika (vrh Stenovitih planina u Koloradu) i Pariza. Teslini eksperimenti su ubrzo postali predmet urbanih legendi. U svom dnevniku je opisao eksperimente koji se tiču jonosfere i zemaljskih talasa izazvanih transferzalnim ili longitudinalnim talasima. Tesla je u svojoj laboratoriji dokazao da je Zemlja provodnik i vršeći pražnjenja od više miliona volti proizvodio veštačke munje duge više desetina metara. Tesla je takođe proučavao atmosferski elektricitet, posmatrajući pražnjenja svojim prijemnicima. Reprodukujući njegove prijemnike i rezonantna kola mnogo godina kasnije se uvideo nepredvidivi nivo kompleksnosti (raspodeljeni helikoidni rezonator visokog faktora potiskivanja, radiofrekventno povratno kolo, kola sa grubim heterodinim efektima i regenerativnim tehnikama). Tvrdio je čak da je izmerio i postojanje stojećih talasa u Zemlji. U jednom momentu je utvrdio da je u svojoj laboratoriji zabeležio radio-signale vanzemaljskog porekla. Naučna zajednica je odbacila njegovu objavu i njegove podatke. On je tvrdio da svojim prijemnicima meri izvesne ponavljajuće signale koji su suštinski drugačiji od signala koje je primetio kao posledica oluja i zemljinog šuma. Kasnije je detaljno navodio da su signali dolazili u grupama od jednog, dva, tri i četiri klika zajedno. Tesla je kasnije proveo deo života pokušavajući da šalje signal na Mars. Tesla napušta Kolorado Springs 7. januara 1900, a laboratorija se ruši i rasprodaje za isplatu duga. Međutim, eksperimenti u Kolorado Springsu su Teslu pripremili za sledeći projekat, podizanje postrojenja za bežični prenos energije. U to vreme prijavljuje patent u oblasti rezonantnih električnih oscilatornih kola. Svetska radio stanica na Long Ajlandu Teslina kula na Long Ajlandu u saveznoj državi Njujork Tesla počinje planiranje Svetske radio-stanice — Vardenklif kule 1890. godine sa 150.000 $ (od kojih je 51% ulaže Džej Pi Morgan). Gradnja počinje 1901. godine, a januara 1902. godine ga zatiče vest da je Markoni uspeo da ostvari transatlantski prenos signala. Juna 1902. je Tesla premestio laboratoriju iz ulice Hjuston u Vardenklif. Velelepna kula Svetske radio-stanice još nije dovršena, a glavni finansijer, Morgan, se novembra povlači iz poduhvata, dok su novine to propratile natpisima Teslin Vardenklif je milionska ludorija. Godine 1906. Tesla napušta kulu i vraća se u Njujork. Ta kula je tokom Prvog svetskog rata razmontirana, pod izgovorom da može poslužiti nemačkim špijunima. Američki patentni zavod je 1904. godine poništio prethodnu odluku i dodelio Đuljelmu Markoniju patent na radio, čak je i Mihajlo Pupin stao na stranu Markonija. Od tada počinje Teslina borba za povratak radio patenta. Na svoj 50. rođendan Tesla je priredio javno predstavljanje svoje turbine bez lopatica snage 200 konjskih snaga (150 kW) sa 16.000 min−1 (obrtaja u minuti). Tokom 1910—1911. su u Votersajd elektrane u Njujorku testirane Tesline turbine snaga između 100 i 5000 konjskih snaga. Markoni 1909. godine dobija Nobelovu nagradu za otkriće radija, odnosno doprinos u razvoju bežične telegrafije što čini Teslu duboko ogorčenim. Godine 1915, Tesla podnosi tužbu protiv Markonija, tražeći sudsku zaštitu svojih prava na radio, međutim već 1916. je bankrotirao zbog velikih troškova. U tim trenucima njegov život opasno klizi ka ivici siromaštva. Ratne prilike i neprilike Pred Prvi svetski rat Tesla je tražio investitore preko okeana. Kad je počeo rat, Tesla je prestao da prima sredstva od svojih evropskih patenata. Nakon rata izneo je svoja predviđanja u vezi s posleratnim okruženjem. U članku objavljenom 20. decembra 1914. godine, Tesla je izneo mišljenje da Liga naroda nije rešenje za tadašnje probleme. Mada bez materijalnih sredstava Tesli ipak stižu priznanja. Tako 18. maja 1917. godine dobija zlatnu Edisonovu medalju za otkriće polifaznog sistema naizmeničnih struja. Te večeri je izrečena misao da kada bi jednog momenta prestali da rade svi Teslini pronalasci, industrija bi prestala da radi, tramvaji i vozovi bi stali, gradovi bi ostali u mraku, a fabrike bi bile mrtve. Istorijski obrt je upravo u tome što je Tesla dobio medalju sa imenom čoveka koji mu je bio ljuti protivnik sa svojom idejom i izgubio u toj bici, ali je Edison na kraju stekao bogatstvo, a Tesli je ostalo samo priznanje. Tesline opsesije i nevolje Tesla je počeo da jasno pokazuje simptome opsednutosti bizarnim detaljima. Pored već ranije pokazanog straha od mikroba postao je opsednut brojem tri. Često mu se dešavalo da obilazi oko bloka zgrada tri puta pre nego što bi ušao u zgradu, zahtevao je da se pored tanjira uvek postave tri platnene salvete pre svakog obroka, itd. Priroda ovog poremećaja je u to vreme bila nedovoljno poznata, tako da se mislilo da su simptomi koje je ispoljavao, bili pokazatelji delimičnog ludila. Ovo je nesumnjivo oštetilo ono što je preostalo od njegovog ugleda. Tesla u tom periodu boravi u hotelu Valdorf-Astorija, u iznajmljenom apartmanu sa odloženim plaćanjem. Zbog naplate nagomilanog duga od 20.000$, vlasnik hotela, Džordž Bolt, je preuzeo vlasništvo nad Vordenklajfom. Baš 1917. godine u vreme dok Bolt ruši kulu da bi rasprodao placeve, Tesla dobija najviše priznanje Američkog instituta električnih inženjera, Edisonovu medalju. Ironija ovog događaja je u Teslinom slučaju bila višestruka. Avgusta 1917. godine Tesla je postavio principe u vezi sa frekvencijom i nivoom snage prvog primitivnog radara. Emil Žirardo je 1934. godine radeći prvi francuski radarski sistem tvrdio da je sve radio „prema principima koje je postavio gospodin Tesla”. Pozne godine i usamljenički život Kralj Petar II u poseti Nikoli Tesli, apartman hotela Njujorker, jun 1942. (od levo Miloš Trifunović ministar, Franc Snoj ministar, Teslin sestrić Sava Kosanović ministar, a od desno Radoje Knežević ministar dvora i Ivan Šubašić ban Hrvatske banovine) Stanovao je 1927. godine Tesla na petnaestom spratu njujorškog hotela „Pensilvanija”. Živeo je on samačkim životom u sobi broj 1522 E, vodeći pažljivo naročitu brigu o svojoj ishrani.[37] Na njegov sedamdeset peti rođendan 1931. godine ga Tajm magazin stavlja na naslovnu stranu. U podnaslovu je naglašen njegov doprinos sistemima proizvodnje električne energije. Tesli je odobren poslednji patent 1928. godine u oblasti vazdušnog saobraćaja kada je predstavio prvu letelicu sa vertikalnim poletanjem i sletanjem. Tesla 1934. godine piše jugoslovenskom konzulu Jankoviću i zahvaljuje Mihajlu Pupinu na ideji da vodeće američke kompanije formiraju fond kojim bi Tesli bila obezbeđena bezbrižna starost. Tesla odbija takvu pomoć i bira da prima skromnu penziju od jugoslovenske vlade i bavi se istraživanjima u skladu sa svojim mogućnostima. Poslednje godine života proveo je hraneći golubove i živeo je uglavnom od godišnjeg honorara iz svoje domovine. U 81. godini Tesla izjavljuje da je kompletirao jedinstvenu teoriju polja. Tvrdio je da je razradio sve detalje i da će ih otkriti svetu uskoro. Teorija nikad nije objavljena, a naučna javnost je već bila ubeđena da se njegove izjave ne mogu uzimati ozbiljno. Većina danas veruje da Tesla nikad nije u celosti razradio takvu teoriju, a ono što je ostalo ima više istorijsku vrednost dok je u fizici potpuno odbačeno. Tesla je bio nominovan za orden Svetog Save prvog reda, ali pošto je imao američko državljanstvo nije ga dobio, ali je primio orden Svetog Save drugog reda. Jedno predveče 1937. tokom uobičajenog izlaska udario ga je taksi. Nikola Tesla je pao na zemlju nepomičan, a onda je ustao i vratio se u hotel. Prema nekim izvorima polomio je tri rebra, a prema drugima to su bile samo lakše povrede. Trebalo mu je šest meseci da se oporavi.[38] Godine 1939. na predlog svojih kolega iz kompanije Vestinghaus, vratio se na posao za nedeljnu platu od 125 dolara.[38] Teslina smrt i epilog Elektromehanički uređaji i principi koje je razvio Nikola Tesla: razni uređaji koji koriste obrtno magnetsko polje (1882) induktivni motor, obrtni transformatori i altenator za visoke frekvencije način za povećanje jačine električnih oscilacija polifazni sistemi sistem za prenos električne energije posredstvom naizmeničnih struja na velike razdaljine (1888) [39] Teslin transformator, njegova svetska radio stanica i drugi načini za pojačanje jačine električnih oscilacija (uključujući preneseno pražnjenje kondenzatora i Teslin oscilator) elektroterapija Teslinim strujama turbina bez lopatica bifilarni namotaj telegeodinamika Teslin efekat i Teslino elektrostatičko polje sistem bežične komunikacije (prvi korak prema pronalazku radija) i radiofrekventni oscilatori robotika i `I` logičko kolo [40] cevi za Iks-zrake koje koriste proces kočenja zračenja uređaj za jonizovane gasove uređaji za emitovanje jakih polja Uređaj za emitovanje zraka sa naelektrisanim česticama metode za obezbeđivanje ekstremno malog nivoa otpora prolasku električne struje (preteča superprovodnosti) kola za pojačanja napona uređaji za pražnjenje visokih napona sistemi za lučno osvetljenje uređaje za zaštitu od groma Teslin kompresor Teslin upaljač Tesline pumpe VTOL avion dinamička teorija gravitacije koncepti za električna vozila Tesla umire od srčanog udara sam u hotelskom apartmanu 3327 na 33. spratu Njujorker hotela 7. januara 1943. godine u 87. godini života.[41] Zvanično je zabeleženo da je umro od srčane tromboze, 7. januara 1943. godine u 22 časa i 30 minuta. I pored prodaje patenata u oblasti naizmeničnih struja, Tesla umire siromašan i u dugovima. Tim povodom, gradonačelnik Njujorka Lagvardija je rekao: „Nikola Tesla je umro. Umro je siromašan, ali je bio jedan od najkorisnijih ljudi koji su ikada živeli. Ono što je stvorio veliko je i, kako vreme prolazi, postaje još veće”. Posmrtni obred je održan 12. januara u Crkvi Svetog Jovana Bogoslova na Menhetnu u Njujorku. Posle službe telo je kremirano. Ispraćaju Teslinih posmrtnih ostataka prisustvovalo je oko 2000 ljudi, među kojima su bile i mnoge značajne ličnosti i nobelovci. Svi vodeći njujorški listovi imali su svoje izveštače. Urna sa Teslinim ostacima u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu Na sahrani je svirao njegov prijatelj, violinista Zlatko Baloković, tada jedan od najvećih virtuoza na svetu u pratnji slovenačkog hora Slovan, i to po Teslinoj želji, prvo Šubertovu kompoziciju „Ave Marija”, a onda srpsku pesmu Tamo daleko. Ostao je zabeležen i upečatljiv oproštajni govor tadašnjeg gradonačelnika Njujorka Fjorela Henrija Lagvardije.[42] Kasnije 1943. godine Vrhovni sud SAD vratio je Tesli pravo na patent 645.576, priznajući mu prvenstvo na patent radija.[43] Ubrzo po Teslinoj smrti FBI je zatražio od Useljeničke službe oduzimanje sve pokojnikove lične stvari i dokumenata, iako je Tesla bio američki državljanin. Kasnije je Ministarstvo odbrane kontaktiralo FBI, a Teslina dokumenta proglašena vrhunskom tajnom. Sva Teslina lična imovina po nalogu Edgara Huvera i predsednikovih savetnika dobila je etiketu „veoma poverljivo” zbog prirode Teslinih otkrića i patenata. Borba rodbine za ličnu imovinu Teslina porodica i jugoslovenska ambasada su se borili sa američkim zvaničnicima za povratak dokumenata i ličnih stvari, zbog mogućeg značaja nekog od njegovih istraživanja. Konačno, njegov sestrić Sava Kosanović uspeva da dođe do dela njegovih ličnih stvari i to je sada smešteno u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu. Njegov pepeo je prenesen u Beograd jula 1957. godine. Urna je smeštena u Muzeju Nikole Tesle gde i danas stoji. Dana 28. februara 2014. je potpisan sporazum između Srpske pravoslavne crkve, Vlade Republike Srbije i Privremenog organa Grada Beograda o prenosu posmrtnih ostataka Nikole Tesle u portu Hrama Svetog Save.[44][45] Tesline društvene aktivnosti U svojim srednjim godinama, Tesla je imao prijateljski odnos sa Markom Tvenom koji je obožavao da provodi puno vremena u Teslinoj laboratoriji. Među njegovim najbližim prijateljima je bilo i umetnika. Družio se sa urednikom Century Magazine časopisa Robertom Džonsonom koji je objavio par pesama Jovana Jovanovića Zmaja u Teslinom prevodu, dok je sa Katarinom Džonson negovao prijateljstvo.[46] U ovom periodu je Tesla bio društveno aktivan, a poznato je da je jedno vreme čitao o Vedskoj filozofiji. Nakon incidenta sa Edisonom, Tesla je ostao ogorčen na njega, i nikada nisu popravili svoje odnose. Kada je Edison već bio star, Tesla je izjavio da mu je jedna od grešaka to što nikada nije poštovao Edisonov rad, ali to je malo značilo za popravljanje njihovog skoro nepostojećeg odnosa. Čovek koji je izumeo dvadeseti vek Imao je više od 700 zaštićenih patenata i inovacija. Njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. Najznačajnija nagrada u domenu električne energije zove se Nagrada Nikole Tesle, a dodeljuje je Savet Elektro inženjera — IEEE. Osam američkih država (Njujork, Nju Džerzi, Pensilvanija, Kolorado, Nevada, Minesota, Arizona i Indijana) proglasile su Teslin dan rođenja za državni praznik. Tog dana, između ostalog, na svim javnim zgradama mora se istaći državna zastava, a učitelji u svim školama jedan čas posvećuju Tesli. Govorio je mnogo jezika — srpski, engleski, nemački, italijanski, francuski, češki, mađarski, latinski i slovenački.[47] Mnogi današnji obožavaoci Tesle su skloni verovanju da je on „čovek koji je izumeo dvadeseti vek” i nazivaju ga „Prometej 20. veka”. Počasni doktorati i ordeni Najvažniji pronalasci Od 1943. Tesla se smatra pronalazačem radija, koji je predložen u patentu[50] predatom Patentnom birou SAD 20. marta 1900. Pre toga se prvenstvo u ovom pronalasku davalo Markoniju, koji je imao više poslovnog duha. Izmislio je električni asinhroni motor sa polifaznim alternatorom, sa tri faze u obliku zvezde, i sa komutatorom. Nikola Tesla je koristio jonizovane gasove za transformaciju električne energije na principima Volte, Herca i Faradeja, a po zakonima indukcije. Bio je glavni promoter tehnike prenosa električne energije naizmeničnom strujom. Godine 1889, zainteresovao se za visoke frekvencije i realizovao generator frekvencije od 15 kiloherca. Počev od 1896, eksperimentisao je sa daljinskim upravljanjem. Razvio je Teslinu bobinu, na principu Hercovog oscilatora, što je bio prvi projektovani odašiljač talasa. Time je postavio temelje teleautomatike.[51] Imao je ideju da će se jednoga dana bežičnom telegrafijom upravljati vozilima bez posade udaljenim stotinama kilometara. Načinio je dva ploveća objekta kojima se upravljalo telekomandama, od kojih je jedan mogao da roni. Njegovi patenti iz 1895. su u stvari specifikacije torpednog čamca bez posade, koji bi nosio šest torpeda dugih 4,20 m. Patenti Aktuelna lista Teslinih patenata[52] sadrži bibliografske podatke o 166 patenata iz 26 različitih zemalja na svih pet kontinenata (Argentina, Australija, Austrija, Belgija, Brazil, Ujedinjeno Kraljevstvo, Viktorija, Danska, Indija, Italija, Japan, Kanada, Kuba, Mađarska, Meksiko, Nemačka, Novi Zeland, Novi Južni Vels, Norveška, Rodezija, Rusija, Transval, Francuska, Švajcarska, Švedska i Španija). Od navedenih zemalja, Tesla je najviše patenata imao u Velikoj Britaniji i Francuskoj — po 29. Malo je iznenađujući podatak da je imao čak 24 patenta u Belgiji, dok mu je u Nemačkoj odobreno 18 patenata i u Italiji 12. U ostalim zemljama sa ove liste Tesla je imao znatno manje patenata i taj broj se kreće u rasponu od 1 do 7.[53] Donedavno se smatralo da Tesla u zemljama izvan SAD nije imao patente iz oblasti elektroenergetike, te da se njegovi prvi patenti iz 1891. godine odnose na varnični oscilator. Među patentima prijavljenim u drugim zemljama ima nekih novih, do sada nepoznatih javnosti. Međutim, tu nema većih iznenađenja, osim nekoliko manjih izuzetaka. (Kako svaki patent važi samo u državi koja je izdala taj patent, Tesla je u svakoj od zemalja gde je želeo da zaštiti neki od svojih pronalazaka morao podneti posebnu prijavu patenta, pa se njima uglavnom štite suštinski isti pronalasci.)[53] Analizom podataka utvrđeno je da je Nikola Tesla imao 116 originalnih patenata, od kojih su 109 američki i 7 britanski patenti. Sa ovih 116 patenata, Tesla je zaštitio ukupno 125 različitih pronalazaka. Takođe je utvrđeno da je Tesla imao 162 analoga ovih patenata uključujući tu i dopunske i reizdate patente, što znači da je za svoje pronalaske Tesla dobio ukupno 278 patenata u 26 zemalja sveta. Utvrđeno je da oni formiraju 107 patentnih familija, tj. grupa patenata za isti pronalazak iz različitih zemalja.[53] Zanimljivosti Nikola Tesla na naslovnoj stranici časopisa Tajm 20. jula 1931. god. (detalj Plavog portreta, autor: Vilma Ljvov-Parlagi, 1916) Pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku (poslata 1934-1935). Nalaze se u Udruženju Adligat u Beogradu. On je planove za njegove izume čuvao u glavi, a nije ih zapisivao zbog opasnosti od krađe. U čast doprinosu nauci Nikole Tesle, na stogodišnjici njegovog rođenja 27. juna 1956. godine u Minhenu, Međunarodna Elektrotehnička Komisija, odlučila je da uvede jedinicu Tesla (T) za magnetnu indukciju. (T=Wb/m² ili T=N/(m×A))[54][55] U svetu filma postoji nagrada koja je nazvana po Nikoli Tesli — zvanični naziv: Nicola Tesla Award in Recognition for Visionary Achievements in the World of Digital Technology and Sound. Nagrada se dodeljuje ljudima koji su postigli izuzetne rezultate u polju filmske tehnike. Do sada su je primili: 2005. — Džeri Luis, 2004. — reditelj Džejms Kameron, 2003. — reditelj Džordž Lukas, Sten Vinston… Odlukom Vlade Srbije iz avgusta 2010. godine, dan rođenja Nikole Tesle 10. jul proglašen je Danom nauke u Srbiji.[56] U Beogradu postoji elektrotehnički institut „Nikola Tesla”, osnovan 1936. godine. Univerzitetska biblioteka Univerziteta u Nišu nosi naziv Nikola Tesla. Elektrotehničke škole u Beogradu, Nišu, Zrenjaninu, i Elektrotehnička i građevinska škola u Jagodini nose ime „Nikola Tesla”.[57][58][59][60] Dve termocentrale u Srbiji su nazvane „Nikola Tesla A” i „Nikola Tesla B” u čast Tesle Aerodrom u Beogradu se zove Aerodrom Nikola Tesla.[61] Akceleratorska instalacija u Institutu za nuklearne nauke Vinča nosi naziv „Tesla”. Tokom postojanja Republike Srpske Krajine je univerzitet u Kninu nosio naziv Univerzitet „Nikola Tesla”.[62] Šesta lička divizija NOVJ u čijem sastavu su bili uglavnom Srbi iz Like, je ukazom Vrhovnog štaba NOVJ od 19. marta 1944, za postignute uspehe proglašena proleterskom i dobila naziv Šesta lička proleterska divizija „Nikola Tesla”. Arhivska građa iz Tesline zaostavštine, iz Muzeja Nikole Tesle, je na osnovu odluke generalnog direktora Uneska, Koićira Macure, 16. oktobra 2003. godine upisana u registar Uneska Pamćenje sveta. Američki hard rok bend Tesla je nazvan po našem naučniku kao izraz zahvalnosti što im je omogućio struju, bez koje ne bi postojale ni električne gitare.[63] Godine 1975, njegovo ime uvedeno je u Dom slavnih pronalazača Amerike. 10. jula 1990. godine u američkom Kongresu je proslavljen Teslin rođendan. Na svečanosti su govorila devetorica kongresmena i senator Karl Levin iz Mičigena. Takva čast u američkoj istoriji nije ukazana ni jednom američkom naučniku, čak ni Tomasu Edisonu niti Aleksandru Grejamu Belu. Postoji nebesko telo, asteroid, 2244 Tesla. Asteroid je otkrio sa beogradske Astronomske opservatorije, a zatim i imenovao astronom Milorad B. Protić.[64] Nils Bor je jednom prilikom rekao: Teslini genijalni pronalasci duboko su uticali na čitavu našu civilizaciju. Američki inženjer i profesor B. A. Berend 1921. godine u svojoj knjizi je zapisao: Tesla nije ostavio drugima ništa više da urade. Kada bismo iz industrije isključili rezultate Teslinog istraživačkog rada, svi točkovi te industrije prestali bi da se okreću, naši tramvaji i vozovi bi stali, naši gradovi bi bili u mraku, a fabrike mrtve i besposlene. Tesla se hranio isključivo vegetarijanskom hranom.[65] Čuveni Muzej voštanih figura Madam Tiso, njujorški ogranak slavne londonske kuće, priprema figuru Nikole Tesle u vosku i postaviće je pored Aleksandra Bela, pronalazača telefona. Iako su mnogi umetnici želeli da im Tesla pozira za portret, on je to gotovo uvek odbijao. Jedino je slikarki i princezi Vilmi Ljvov-Parlagi pošlo 1916. godine za rukom da ubedi Teslu da joj pozira. Svi ostali Teslini portreti rađeni su prema fotografijama. Tesli se nije dopalo osvetljenje u ateljeu i sam je načinio aranžman svetiljki čija je svetlost filtrirana kroz plavo staklo. Tako je nastao portret u tehnici ulja na platnu, poznat pod nazivom Plavi portret, koji je reprodukovan januara 1919. godine u časopisu Elektrikal Eksperimenter kao ilustracija uz Teslin autobiografski feljton Moji izumi i 20. jula 1931. godine na naslovnoj strani časopisa Tajm. Nije poznato gde se ovaj portret danas nalazi. Tesla je samo jednom izrazio želju da neki umetnik izradi njegov portret. Godine 1939, 18. avgusta, uputio je tim povodom svom prijatelju, poznatom jugoslovenskom vajaru Ivanu Meštroviću telegram u Zagreb. Meštrović je sticajem okolnosti izradio Teslinu bistu tek 1952. godine. Odlivci ove biste čuvaju se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, u Muzeju Like u Gospiću i u Tehničkom muzeju u Beču. Godine 1993, povodom pedesetogodišnjice smrti ovog velikog naučnika, a u sećanje na njegov neprocenjivi doprinos čovečanstvu, nastaje slika „Duh Tesle” Dragana Maleševića Tapija. Ova slika našla se na naslovnoj strani kataloga izložbe organizovane ovim povodom u Muzeju savremenih umetnosti u Beogradu i ujedno predstavlja i jedno od najznačajnijih dela ovog srpskog slikara. Umetnica Marina Abramović snimila je 2003. godine u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu video-instalacije Računajte na nas i Računajte na nas II, koje su inspirisane životom i delom Nikole Tesle. Dejvid Boui — britanski muzičar, tumači ulogu Tesle u filmu Prestiž (2006), gde nastupa zajedno sa Hjuom Džekmenom, Kristijanom Bejlom, Majklom Kejnom i Skarlet Džohanson. Prestiž je režirao renomirani britanski reditelj Kristofer Nolan. Američka kompanija Tesla motors prva je počela serijsku i masovnu proizvodnju čisto električnog automobila, prvo sportskog Tesla roudster tokom 2008. godine a potom 2012. i Tesla S porodični auto. Krater Tesla se nalazi na Mesecu. Ima prečnik od 26 km. Njegova selenografska širina je −2,0°, a dužina −132.0°.[64] Gugl je u čast Teslinog rođendana 10. jula 2009. prikazao svoj logo sa slogom „G” u obliku teslinog transformatora.[66][67] Tesla Pančevo, firma za proizvodnju električnih sijalica iz Pančeva. Hrvatska kompanija koja se bavi telefonijom nosi ime Nikola Tesla Erikson. Naselje Nikola Tesla u opštini Niška banja. Fabrika elektronske opreme i radio lampi (elektronskih cevi) „Tesla” u Liptovskom Hradoku u republici Slovačkoj, osnovana za vreme Čehoslovačke. Teslino Naselje u Subotici, koje je mahom sagrađeno za radnike fabrike SEVER, Subotica, koja se bavi proizvodnjom električnih rotacionih mašina, baziranih na obrtnom polju. Prema podacima Srpskog DNK projekta Tesle pripadaju slovenskoj haplogrupi R1a-M458. To je zaključeno testiranjem muških srodnika Nikole Tesle.[68] Američki proizvođač hibridnih i električnih kamiona i kamioneta nosi naziv po Teslinom imenu Nikola Motor Company. Tesla kao književna inspiracija Lik, delo i život Nikole Tesle decenijama predstavljaju inspiraciju mnogim piscima, pa su tako proteklih decenija nastala mnoga književna dela sa Teslom kao jednim od likova, ponekad i glavnim. Neki od njih su: Prestiž Kristofera Prista iz 1951. godine, koji je kod nas objavljen 2006. godine. Prema ovom romanu takođe je 2006. snimljen i istoimeni film.[69] Vladimir Pištalo objavio je 2006. godine roman Tesla, mladost,[70] a 2008. nastavak Tesla, portret među maskama,[71] za koji je iste godine dobio NIN-ovu nagradu. Goran Skrobonja objavio je 2010. godine fantastični roman Čovek koji je ubio Teslu ili dnevnik apsinta i krvi,[72] da bi već 2013. usledio i nastavak, Sva Teslina deca.[73] Pisma Nikole Tesle Dva pisma Nikole Tesle o Mihajlu Pupinu, koja su upućena Radoju Jankoviću, generalnom konzulu Kraljevine Jugoslavije u Njujorku, se nalaze u stalnoj postavci Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju Adligat.[74] U ovim pismima se govori o porušenom zdravstvenom stanju Mihajla Pupina i Teslinoj želji da ga poseti u bolnici. Pisma ukazuju na dobar odnos Nikole Tesle i Mihajla Pupina, uprkos brojnim nagađanjima o njihovom sukobu.[75][76] U pismu iz 1921. godine, sačuvanom u Kongresnoj biblioteci, Tesla je prijatelju Amerikancu obrazložio svoje poreklo i nacionalnu pripadnost.[77] Foto-galerija Teslino poreklo Istina o Nikoli Tesli Detinjstvo

Hakslijev `Vrli novi svet` valjalo bi preporučiti kao priručnik pred put u `svetlu budućnost`, a možda i besplatno deliti svakom pismenom građaninu. Dotad, naša javnost bi mogla pokazati više interesovanja za knjige poput ove Stanka Cerovića `U kandžama humanista`. Ta svojevrsna anatomija civilizacijske destruktivnosti obrađuje tužni slučaj bombardovanja Jugoslavije od pre dve godine. Knjiga se krajem januara pojavila u Francuskoj. Naslov bukvalno preveden: `Dans les griffes des humanistes`, izdavač `Climats`. Knjiga ima više uspeha nego u Beogradu. Stanko Cerović je rođen u Titogradu 1951. godine. U Beogradu je završio Filozofski fakultet. Od 1979. godine živi u Parizu. Do 2007. godine bio je urednik srpskohrvatske redakcije Radio Frans internasionala. U poslednjih dvadesetak godina objavio je na stotine analitičkih i polemičkih tekstova o jugoslovenskim ratovima i svetskoj politici. Napisao je pet knjiga: Njegoševe tajne staze (Montenegropublic, Podgorica, 1996; CID, Podgorica, 2005), U kandžama humanista (Samizdat B92, Beograd, 2000; izdanje na francuskom Dans les griffes des humanistes, Flammarion/Climats, Paris, 2001), Comment maigrissent les ombres (Flammarion/Climats, Paris, 2003) i Drvo života, plodovi smrti (Umetničko društvo Gradac, Beograd, 2007; izdanje na francuskom Odlomak Tako se oko centra imperije stvaraju zaštitni pojasevi vazalnih država i fasadnih institucija, koji su odavno opisani u slučaju Sovjetskog Saveza, ali koje niko nije htio da vidi čak ni kad su boli oči u akcijama Vašingtona. U te zaštitne pojaseve su spadale humanitarne organizacije i mediji. Baš kao nekad razne radničke `nezavisne` organizacije, humanitarne organizacije koje su vlade zapadnih država slale na Balkan otuda su upućivale pozive u pomoć, užasavale se nad srpskim zločinima, veličale humanitarnu ulogu NATO-a, same predlagale politiku koju treba voditi i objašnjavale zašto je rat pravedan. Humanitarna ideologija bila je moralna fasada beskrupulozne realnosti, kao komunistička ideologija za Sovjete. I na Zapadu su ljudi reagovali kao nekad `saputnici` staljinizma: `Možda je tako, ali ovo je demokratija, ovo je AMERIKA.` Prije je bilo: `Da, ali nije isto kad Sovjetski Savez pravi zločine, to je KOMUNISTIČKA država.` Samo vrijeme i porazi mogu nešto protiv ove magije, razum ne može ništa. Svakog dana, prateći medije i slušajući političare, u sjećanju su se javljale te davno zaboravljene paralele sa komunizmom. Uvijek sa zastrašujućom razlikom iza koje se pomaljao Oldos Haksli: u komunizmu je režim morao da upotrebljava silu da bi natjerao ljude da podvaljuju i lažu, morao je da pokrije društvo morem agenata da bi hvatali one koji se podsmijevaju i kritikuju, a rijetko ste mogli sresti novinara koji nije bio svjestan odvratnog posla koji obavlja. U Vrlom novom svijetu svaka individua spontano dodaje svoju strast na laži i besmislice. Za mene lično, najteži je bio sljedeći detalj. Evropska organizacija za satelitske telekomunikacije Eutelsat 26. maja je prekinula prenošenje programa srpske televizije RTS. U godinama narastanja srpskog nacionalizma, ponavljam, televizija je bila atomska bomba. I sad je samo veličala srpski režim, Miloševića, nevini i hrabri srpski narod, i sl., i napadala vođe svjetskog fašizma Klintona, Blera i druge. Ali većina ljudi odavno je bila oguglala na tako providne laži, nijesam sreo čovjeka u Beogradu koji je ozbiljno uzimao tu propagandu o novom fašizmu. To nije bila ni tema za razgovore, osim kad bi poneko zaključio kako nemaju mašte oni koji prave fotomontaže sa zapadnim liderima u nacističkim uniformama. Ali, suština nije bila u tome kakvu još ulogu može da igra televizija. Suština je bila u tome što je većina građana u Jugoslaviji stalno gledala Si-En-En i Bi-Bi-Si, bila u potpunosti izložena propagandi NATO-a, i nikome nije palo na pamet čak ni da poziva da se ti programi ne gledaju, a ne da ih zabranjuje. A nekad davno, u komunizmu, jedan od naših najvažnijih argumenata u kritici režima i veličanju zapadne demokratije bio je baš u tome: na Zapadu možete koliko hoćete širiti komunističku propagandu, nikome ne smetaju komunistički mediji, jer ljudi umiju da razlikuju laž od istine, dok u komunističkim državama ne smijete prenijeti preko granice nijedne zapadne novine. To je bio pokazatelj ko se boji istine. Sad je demokratski Zapad stavio sebe u obratni odnos sa jednim Miloševićem: prvome je smetalo ono što radi srpska televizija, drugome nije smetalo ono što rade veliki svjetski mediji! RTS su mogli da gledaju Srbi u unutrašnjosti Srbije i u svijetu, ali su mogli da upoređuju tu primitivnu propagandu sa programima najsavršenijih propagandnih mašina u istoriji; taj strah je govorio o inferiornosti voljene demokratije pred jednim od najgorih tirana s kraja dvadesetog vijeka! Uz to odluka o prekidu prenošenja RTS bila je nezakonita, EUTELSAT nije imao pravo da je donese, samo Ujedinjene nacije su to mogle. Od odluke o intervenciji, u svemu što je radio, NATO je kršio zakone, pravila, običaje. To je izgledalo kao ruganje sudbine, kao neduhovita groteska: primitivni ostatak komunizma, Miloševićev režim u opustošenoj Srbiji, pretvorio se u ogledalo u kojem smo gledali kako se naša prošlost, naši ideali, naše borbe, svijetovi koje smo voljeli pretvaraju u odvratne karikature. Srpska televizija se manje plašila istine nego Bi-Bi-Si! Milošević manje nego Klinton! Što je najgore, gledajući programe i jednih i drugih, znao sam i zašto je to tako. Intervencija NATO-a mnogo bi bolji utisak ostavljala u Srbiji da ljudi nijesu mogli gledati Si-En-En i Bi-Bi-Si nego u obratnom smislu. Zapad je sebe uništavao u tim programima, naročito kada je riječ o onima koji su proveli godine u borbama za zapadne vrijednosti i demokratiju. Trebalo je ćuteći slušati stare nacionaliste koji su dočekali svojih pet minuta: eto vam zapadni mediji i zapadna demokratija. Ali to nijesu prazne riječi. Zapad, demokratija, nego naši životi, iskustvo koje je sticano u decenijama poniranja u tajne društvenih mehanizama, u rizičnim sukobima, odricanju, žrtvama i strpljenju bez kraja da bi se sagledala istina i da bi se živjelo za nju i sa njom. To iskustvo je bilo izvrgnuto ruglu u ratu koji nije prelazio nivo incidenta, koji je bio tek greška iz nepažnje. I u najtežim vremenima, makar u mislima, put na Zapad je bio otvoren. Sad su se svi zatvarali velikom brzinom. Ne u tragičnom, nego u lakrdijaškom ritmu. Dobro došli u parodiju pakla. Kao da se polako gase sva svjetla. Ovdje bi se možda i mogla evocirati, kao neki simbol, posljednja godina milenijuma. Danonoćno, ali bukvalno bez prekida, mediji su razrađivali sa jedne strane užas srpskog režima i neljudsku prirodu srpskog naroda, a sa druge borbu za ljudska prava, moral i civilizaciju. Ovaj veliki moralni preobražaj osmišljen je u propagandnom centru u Briselu gdje je poslije početka rata, jer je londonska propaganda bila najuspješnija, stigao Blerov savjetnik za komunikaciju Alister Kempbel. Kempbel je ispekao zanat u londonskom Miroru, najagresivnijoj žutoj štampi na svijetu. To je tzv. štampa iz kanalizacije (caniveau) i, s obzirom na okolnosti, čini mi se da nije beznačajno, za razumijevanje raskoraka između onoga šta smo i šta mislimo da smo, zapamtili ovaj izvor iz kojega je potekla bistra voda morala. Iz centra u Briselu su propagandne teme upućivane zapadnim vladama, pa dalje, urednicima u medijima i humanitarnim organizacijama. Uživajući u svom trijumfu, Kempbel je poslije rata napravio jedan potez kojim je svoju umjetnost podigao do zagonetnog nivoa. Poslije rata, u engleskim medijima, kao i u javnom mnjenju, polako je prodirala svijest o manipulacijama i neprijatno osjećanje da su novinari slijepo slijedili propagandu NATO-a. Onda je Kempbel svakoga šokirao: javno je optužio medije da su u toku rata bili prosrpski, manipulisani `srpskom mašinom laži`. U Londonu je bilo žestokih reakcija, ali niko nije uspio da dokuči šta je ovim htio Veliki Mag. Jedino objašnjenje koje sam pročitao bilo je da pokušava unaprijed da obezbijedi podršku medija za sve buduće krize, pozivajući ih da budu još više `nezavisni` nego u toku rata na Kosovu. Možda. Ali više vjerujem u jedno od dva sljedeća objašnjenja, ili u oba istovremeno. Prvo je neposredni politički interes kao u toku rata. Jer, propaganda je važna sve dok se javno mnjenje sjeća rata, otkrivanje istine o `stotinu hiljada mrtvih civila`, `nevjerovatnim torturama nad Albancima`, ili pak o tome da je NATO vodio rat protiv civila može da ima nezgodne posljedice sve dok se javno mnjenje ne prebaci sa teme Kosova na neku drugu temu. A to otkrivanje je od ulaska novinara na Kosovo stalno bilo u vazduhu. Robert Fisk, veteran lista Indipendent, koji je rat pokrivao iz Beograda i putovao na Kosovo (i vidio samo ono što je svima bolo oči), optužio je novinare da su se u ratu ponašali kao `moutons de Panurge` i kao `pseudo-justiciers`. Kolege su se pobunile, ali to je izazvalo i ovu mnogo zanimljiviju Kempbelovu izjavu. Trebalo je unaprijed diskvalifikovati `prosrpske medije` i podsjetiti ih na obavezu da budu i dalje nezavisni. Rat je bio završen vojno, ali ne i propagandno. Drugo objašnjenje je neka vrsta artističke opklade kojoj su skloni veliki mađioničari. LJudi koji manipulišu javnim mnjenjem odnose se prema poslu pomalo kao profesionalni zavodnici: ne privlači ih ni objekat ni osjećanje, za ljubav ili rat im je svejedno jer su oni odavno sve to iskusili i znaju granice ljudske bijede. Motiviše ih samo nemogući izazov. Kempbel je imao iluziju da je bio najvažniji čovjek u ratu, možda je to zaista i bio, da je upravljao sviješću miliona ljudi. Preokretao je izgubljene situacije, pretvarao zločin u neuporedivi moralni gest, podvalu u podvig. Upravljao je iz sjenke cijelom svojom profesijom, a preko nje narodima, možda nijedan uspjeh u šou-biznisu nije ravan njegovom, nijedna moda nije lansirana tako munjevito ni sa tolikim uspjehom kao njegov moralni zanos vezan za rat. Kad se ovo završilo i kad je dokazao da je njegovo umijeće jače od ljudske prirode, napravio je još jedan `tour de force`. Optužio je sve one koje je vrtio oko malog prsta da su bili neposlušni, povodljivi za neprijateljem, maltene buntovnici i odmetnici. Koliko je njegovo zadovoljstvo moralo biti kad je poslije toga slušao bijesne reakcije novinara koji su se osjetili zavrnuti još jednom u suprotnom pravcu za 180 odsto , a opet nemoćni da bilo šta urade! Kao čovjek koji vas dugo preklinje da mu učinite neku uslugu i kad mu je konačno učinite, pošto mu više nijeste potrebni, umjesto da vam se zahvali kaže: možeš ti to još bolje. Bilo je kasno za novinare da kažu: pa mi smo radili za tebe. Ima u ovoj savršenoj manipulaciji nečeg đavolskog. Ovi mađioničari vole da pokažu, makar samima sebi, da poznaju čovjeka do dna i da mogu od njega da rade šta hoće. Kažu da voli da radi iz sjenke. Bil Klinton je završio rat još jednim trijumfalnim `političkim vaskrsenjem`, kako je pisala američka štampa. Svi su pozdravili njegovu ulogu vođe, majstorstvo kojim je upravljao Amerikom i svijetom. Britanska štampa nije štedjela pohvale za način na koji je Toni Bler vodio rat. Nazvan je `moralnim spasiocem` Zapada. Širak je bio na vrhuncu popularnosti. Svi zapadni lideri su čestitali jedni drugima na dobro vođenom ratu i nezapamćenoj saradnji. Medlin Olbrajt je rado prihvatila ocjenu da je ovo `Rat Olbrajtove` i izjavila je pred Senatom: `Mi Amerikanci izvlačimo ogromnu snagu iz činjenice da znamo ko smo i u šta vjerujemo. Mi imamo cilj. Ako smo vjerni svojim principima, uspjećemo.` (Nous autres Americains tirons une force immense du fait ljue nous savons ljui nous sommes et en ljuoi nous crodžons. Nous avons un but... Si nous sommes fidčles ŕ nos principes nous réussirons.) Ovacije... Opet ono osjećanje `déjŕ vu` sa kongresa komunističke partije. Možda je iskrivljivanje realnosti u medijima koje se nastavilo poslije rata još teže objasniti nego ono u toku rata. Jer dok je trajao rat, može se reći: nijesu znali šta se dešava na terenu, ponijele su ih kolektivne emocije, sjećali su se Srba iz Bosne, znali su ko je Milošević, itd... A kad se rat završio, mislim da je u pitanju bilo obično laganje. Valjda prethodna laž obavezuje na nove, inače bi čovjek sam sebe demantovao. Nigdje u medijima nijesam našao dobar prikaz o razaranju od bombi na Kosovu i u Srbiji. A ipak: preko 10 000 tona bombi! Sa većom snagom nego atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki! Proporcionalno teritoriji, najveće bombardovanje u istoriji! Pa ima li tragova rušenja? Ima li žrtava? Možete steći utisak da NATO i nije ratovao u Jugoslaviji. I treba da steknete taj utisak: jer savjest zapadnog društva treba da bude očišćena od toga sjećanja. To su bile virtuelne bombe. Samo ste mogli da vidite kako Albanci oduševljeno dočekuju vojnike NATO-a. Ima procjena da je od tih bombi poginulo i do deset hiljada Albanaca (to misli i Tom Voker, dopisnik Tajmsa protjeran iz Beograda). Ja mislim da ih toliko nije poginulo ni ukupno, ali ne bih bio iznenađen da ih je poginulo više od bombardovanja nego što ih je ubila jugoslovenska vojska. Nevolja je to što sad nemamo nijedan nezavisni izvor da ovo provjerimo. Čak ni TPI. Jer nezavisni izvori mogu biti samo zapadni, a uz ovom ratu ih je sve angažovao NATO. Najvažniji propagandni zadatak, odmah poslije rata, bio je da se nađu tragovi srpskih užasa. Ti tragovi su se svodili na grupe grobova koje su opisivane kao masovne grobnice. Najčešće ih je bilo oko dvadeset, uvijek u oblastima u kojima su bile borbe između UČK-a i jugoslovenske armije. Nikad nije pokazana nijedna žrtva bombardovanja. Jesu li te žrtve takođe sahranjivane? Ili su ih Srbi odnijeli u Srbiju, kao što se govorilo za hiljade mrtvih Albanaca koji je trebalo da nas sačekaju na Kosovu? Kako su odneseni kad je bilo nemoguće izaći sa Kosova pod avionima koji su kontrolisali komunikacije? Dva dana poslije ulaska NATO-a na Kosovo, kao najstrašniji dokaz torture pokazan je podrum u stanici milicije u Prištini. Namještaj ispremetan. Stolovi, stolice, jedan krevet (pretpostavlja se za torturu), pendreci, konopci, američki boks, ništa što se ne može naći u bilo kojoj drugoj stanici policije, naročito u ratu. Ali tu su novinari koji kažu da su britanski vojnici bili šokirani kad su otkrili ovu prostoriju, `evo, tu su ljudi mučeni`. Činjenica da je ovo maksimum koji su mogli naći vojnici NATO-a potvrđuje, po mom mišljenju, ograničen nivo nasilja s obzirom na ratne okolnosti. Naravno, političke teme se poslije rata izbjegavaju više nego ove faktografske. Niko neće da kaže da je situacija na Kosovu katastrofalna, da su Srbi protjerani, da ima mnogo više nasilja (čak i među Albancima) nego prije rata, da je UČK i dalje mafijaška organizacija, da je pitanje Kosova još opasnije nego ranije za cio Balkan jer se sad Makedonija, sa ogromnom albanskom manjinom, nalazi pod direktnim pritiskom albanskog nacionalnog pokreta, da zapadne države ne znaju šta da rade sa pokrajinom koju su dovele u ovo stanje. Jer sad je to problem kao između Palestinaca i Izraelaca. Jedna strana sila je protjerala Srbe i otela im dio teritorije. Bilo kad da NATO napusti Kosovo, pitanje se mora postaviti ponovo i to sa koalicijom Srba, Grka, Makedonaca i Crnogoraca protiv Albanaca. Da nijesu intervenisali, da je upravljano problemom kako tako, uz smanjenje nasilja i pritisak na Srbe i Albance, možda bi jednom našli neki dogovor. Ovako, Albanci su dobili poklon koji im niko na Balkanu ne priznaje. Da bi spriječio sljedeći rat, koji je upisan u ovu intervenciju, NATO mora da ostane VJEČNO na Kosovu. Kad se pravio bilans razaranja Srbije, redovno se govorilo: eto šta je Milošević uradio svome narodu! Sva industrija razorena, ekonomski zemlja unazađena za 40 godina, elektro-sistem razoren, zagađena voda i zagađena zemlja - zar baš sve on? Za Zapad, bombardovanja nije bilo. NATO nije vojna nego humanitarna organizacija. Pitajte Albance. U Beogradu, dok smo gledali kako obavljaju posao zapadni mediji, to je kod demokratske opozicije i nezavisnih novinara izazivalo neku mješavinu bijesa i gorčine. Osjećali smo da nam je lično podvaljeno. Mi smo godinama vodili najžešću borbu protiv svoje vlasti, svoje države, svojih naroda, u ime istine i morala. Stotine novinara su izbačene sa beogradske televizije zato što nijesu htjeli da lažu ni za svoj narod, a kamoli za svoj režim. Mnogi su rizikovali živote, podnosili mržnju i napade populističkog pokreta, otvoreno pomagali narodima sa kojima je njihov bio u ratu, zato što njihov nije bio u pravu. Uz to, jugoslovenski ratovi su bili teški izazovi, velike nacionalne drame, NATO je bio tek greška političke klase, ni zapadni narodi ni pojedinci nijesu bili ugroženi. Šta bi tek bilo da jesu! I godinama smo išli na razne skupove u demokratskim zemljama i objašnjavali mehanizme manipulacije, napadali medije koji rade sa režimom, ukazivali na primjer hrabrog i nezavisnog novinarstva u zapadnim medijima. Sad smo govorili jedni drugima gledajući se preneraženo: kolike smo bili budale! Zaista: varvari i divljaci. Nikad ništa nijesmo naučili. Kao što su seljaci na pijaci zaslužili da im bombe donesu civilizaciju, tako smo i mi zaslužili da nam je donesu laži. Nekima se sad činilo da su još ranije u razgovorima sa zapadnim kolegama osjetili kako se ovi čude kad bi im opisivali borbu protiv režima i nacionalizma. Kao da im kažu: pa zašto se vi bunite, što ne radite za režim kao svi ostali, ko vam je kriv što ste budale? Nijedan gledalac, slušalac ili čitalac nije se u tome prevario: skoro svi veliki mediji su iz sve snage podržavali moralni rat NATO-a. Osjećali su pritisak na svojoj koži. Očigledno preplavljen pismima čitalaca koji kritikuju ratnohuškačko pisanje, Mond je jednom prilikom objavio redakcijski odgovor na te kritike. Redakcija tvrdi da nema utisak da je podržavala rat. Nabrajaju se kritike upućene NATO-u koje je list objavio. Ima ih dosta. Na sudu optužba ne bi prošla. Ipak, čitaoci odlično znaju o čemu govore. Osjećaju ono stvaranje panike oko zločina, oko moralne odgovornosti Zapada, ono što je zaista ogromna većina novinara i htjela da oni osjete. Kad se podigne taj talas panike, onda možete ostaviti na miru sve `nezavisne`. Kad je bio nacionalizam u Srbiji, Milošević je mogao da pusti u narod sve objektivne i `nezavisne` medije. Oni nijesu samo bezopasni, oni su dobrodošli, podgrijavaju nacionalni pokret koji traži izdajnike i neprijatelje, inače se čeljusti sklapaju u prazno, kandže atrofiraju. Kao svaki fundamentalizam, Zapad se odmah zatvorio prema nevjernicima. Rusija je na početku rata ponižena bez razloga, sila voli aroganciju radi arogancije. Rat stvara antizapadno raspoloženje, mogla bi dati oružje Srbima, moglo bi doći do velike krize? Odmah je nađen odgovor na sve: to se Rusija vraća sovjetskoj paranoji, Rusija ne razumije zapadne vrijednosti, Rusiji treba novac, Rusija je korumpirana, uostalom mi Rusiju izdržavamo. Nema zapadne greške ili odgovornosti za krizu, samo neke tamo zaostale i korumpirane zemlje koje ne razumiju impulse demokratije! Da nije u Rusiji na vlasti `najbolji zapadni predsjednik` koji prihvata da igra ulogu koju Vašington traži, da nije pristao da napusti Miloševića, ko zna kako bi se završila ova fundamentalistička zabava. Na Zapadu zaključe da je Rusija napravila razuman izbor. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka Rat je bio kratak, bez mnogo velikih događaja. Ali užasan po načinu na koji je razotkrio realnost civilizacije i duhovnu prazninu zapadnog čovjeka. U njemu su se tolikom brzinom naređale velike teme i postavila velika pitanja, da on izmiče razumijevanju. Kao neki mali rezime vijeka, podsjećanje u glavnim crtama na to ko smo i kakvi smo i nagovještaj onoga što smo spremni da uradimo. Od tog munjevitog krokija koji je jednim potezom izvukla majstorova ruka hvata vas gora jeza nego od beskrajnih dokumentaraca o koncentracionim logorima. Evo, otprilike, kako je meni izgledalo to narastanje istine, od prvog mreškanja talasića i uznemirenog podrhtavanja prirode, od strašne rike i pomaljanja cijelog čudovišta iznad vode. U početku nije bio ni plan o bombardovanju, nego samo prijetnja. Ona se začela u glavama nekih američkih stratega koji su život proveli u školama učeći kako se upravlja svijetom. Madlen Albright je slab diplomata. To je profil političara koji može da bude vrlo opasan u okolnostima u kojima vjeruje da ima veliku moć. Ona je doktrinar i ekstremista. U ponašanju veoma podsjeća na Slobodana Miloševića. Kao on u vrijeme razbijanja Jugoslavije, kad je bio siguran da predstavlja najveći narod i vojnu silu, i ona teži da svede realnost na proste odnose jačeg i slabijeg. I ona izvlači brze zaključke iz tog odnosa i hoće odmah da slomi protivnika ako ovome ti odnosi nijesu jasni. Objavljuje jednostavne istine o američkoj superiornosti iza kojih slijede ultimatumi. I kod nje, kao kod njega, ovaj prilaz politici i realnosti fizički je uobličio ličnost: bahati pokreti, prezrivo lice, izazovan pogled, tvrd govor. Iza svakog gesta i svake rečenice kao da se čuje argument: ako ti se ne sviđa, hoćeš li da se biješ? Amerika je najbolja. Amerika je najjača. Mi ovo možemo da ponovimo najviše puta u najvećim medijima. Jesi li za ili protiv nas? Madlen Albright Milošević je zaista bio najjači u vrijeme raspadanja Jugoslavije i vjerovatno mu ni dan-danas nije jasno zašto je sve izgubio. Kao što američkoj administraciji i generalima nije bilo jasno poslije prva dva dana rata kako su se našli u položaju poraženog. Insistiram na ovim vezama ideologije i politike sa crtama lica da bi se stalno svi sjećali kako apstraktne ideje, za koje nam se čini da uobličavaju neki svijet koji sa nama nema veze, direktno utiču na život društva i pojedinaca do najintimnijih detalja. Tako je ona ogromna većina ljudi na Zapadu uobličena praznim parolama koje ih pretvaraju u lutke koje se ponašaju onako kako to odluče reklamni agenti. Postoji krivac za to nesrećno lice u ogledalu. Albright je i fizički đak Bžežinskog. On je veliki strateg imperije: miran, nepokolebljiv, opasan i prije nego što progovori. Takav je htio da bude, tako izgleda. Ona je u akciji, demonstrira silu, zato nema njegov mir ni prijeteći izgled, nego raspojasanost i bahatost: ona ostvaruje planove i prijetnje. U početku je bila samo prijetnja bombardovanjem. Ali pošto Amerika ulazi ozbiljno u ulogu sile koja dominira svijetom, i pošto je riječ o ključnom trenutku proširenja NATO-a i stabilizovanja te dominacije na evroazijskom prostoru, svaka prijetnja mora da bude uvjerljiva i svi narodi i ljudi moraju da shvate ozbiljnost tih prijetnji. Ako je Washington nešto rekao, ako se NATO angažovao, onda ne može biti vraćanja nazad. Jer je veća šteta za svijet gubitak kredibiliteta NATO-a i američkog prestiža, nego uništavanja cijelih država. Kad je napravljena greška, u Washingtonu su rekli: nema povratka nazad, u pitanju je prestiž Amerike. U Evropi: treba spasiti Ameriku. Šta je Amerika? Clinton? Albright? Penthagon? Svi zapadni lideri su zaključili da su ugroženi vitalni interesi Zapada i da zato moraju svi složno ići do kraja. Šta su vitalni interesi Zapada? NATO? Jedna vojna organizacija bez razloga postojanja? Jesu li karijere drugorazrednih političara i institucija važnije od vrijednosti na kojima počivaju Amerika i Zapad? Možda i jesu, ako tih vrijednosti nema i ako se zapadno društvo drži samo medijskim kampanjama. U Washingtonu izgleda nikome nije išlo u glavu da se Milošević neće povući pred prijetnjom bombardovanja. Prvo, znali su da se on povlači kad osjeti da je direktno ugrožen; drugo, bilo je očito da nijedan normalan čovjek neće ući u rat sa NATO-om; treće, osjećanje svemoći u ljudi poput Madlen Albright je bezgranično, u njihovoj svijesti neuspjeh se ne javlja kao mogućnost. Milošević je shvatio da se američke prijetnje ostvaruju kao neminovnost, možda po nekom zakonu afiniteta između brutalnosti, opsjednutosti silom, zakonom jačega. 78 DANA EKSPLOZIJA: Beograd, mart 1999. Bio je spreman da prihvati sve u pregovorima oko Kosova, osim nezavisnosti pokrajine i dolaska NATO-a u Srbiju. Iz toga su američki diplomati, kako su priznali poslije rata, zaključili da je na ivici da i to prihvati i da će prihvatiti poslije prvih bombi. Ni to što je Beograd već slao armiju na Kosovo i spremao se za rat nije poljuljalo uvjerenje diplomata da će se odmah predati, iz prostog razloga što se svako mora predati pred prijetnjama NATO-a. Računalo se na dvije noći simboličnog bombardovanja. Kad je italijanski predsjednik D’Alema uputio Clintona šta će biti ako se Milošević ne povuče, Clinton nije znao šta da odgovori. Njegov savjetnik je na kraju našao odgovor: onda ćemo nastaviti da bombardujemo. Do kada? Do kraja. Očigledno i jednostavno. Zašto bismo se mnogo brinuli, ili razmišljali o svijetu, kad uvijek imamo rješenje pri ruci? Zar nijesmo najbogatiji i najjači? Neka svijet vodi računa o našem raspoloženju i interesu, zašto bismo mi vodili računa o svijetu. Ovdje se, ako se ne varam, slute opasnosti koje vrebaju Ameriku u njenim odnosima sa svijetom. To liči na biblijska upozorenja o sljepilu taštine i bogatstva koja nam danas zvuče djetinjasto. Ali ona su sigurno uvijek zvučala djetinjasto u konkretnim okolnostima, jer suština toga sljepila i jeste u tome što se vjeruje da se ono dešava samo drugima. Tako se takoreći iz ležernosti prišlo bombardovanju. Na velikim medijima, CNN-u i BBC-ju, koji su rat pratili kao neposredni učesnici, mogla se prvih dana vidjeti slatka uzbuđenost zbog sportskog događaja u kojem održavamo vještačku neizvjesnost, ali znamo da nam je obećan trijumf. Trećeg dana rata dogodila se najvažnija promjena, iako ju je teško opisati. To je trenutak kad su u Washingtonu i drugim velikim zapadnim centrima shvatili da bombardovanje može da traje, da se to zove rat, a da je rat nešto ozbiljno i neizvjesno. Odjednom se pokazalo da je politička pozicija Zapada neodrživa, a vojna loša. Politički, Washington je bio izolovan zbog nelegalnosti akcije. Riječ je o napadu na nezavisnu državu, člana Ujedinjenih nacija. Ujedinjene nacije bile su eliminisane, jer je trebalo pokazati kako se vlast prenosi na NATO. Statut samog NATO-a nije dozvoljavao takve intervencije. Bilo je očigledno da ovakav rat mora biti politički neprihvatljiv za sve zemlje van NATO-a. Postojala je opasnost da javno mnjenje ni u Americi ni u Evropi ne razumije školsku imperijalnu logiku koja je toliko ličila na starinsku imperijalnu logiku koju zapadna savjest ne može da podnese. Pojavili su se vojni stručnjaci koji su rekli da je teško bombardovanjem dobiti rat. Naročito ako se bombarduje iz velike visine i velike daljine. A drukčije, treba rizikovati živote zapadnih vojnika. Ko će razumjeti zašto ti vojnici ginu u Jugoslaviji? NATO, koji je tražio kredibilitet na ideji garantovanja bezbjednosti Evrope, izazvao je rat usred Evrope. Bilo je očito da on ne garantuje bezbjednost, nego sasvim obratno: nametanje njegove moći izaziva krize i ratove. Kritičari ove intervencije u Americi, koji su bili oštriji i otvoreniji nego evropski, nikako nijesu razumjeli zašto Evropi slijedi Washington u ovakvu katastrofu. Mala greška u procjeni pretvorila se u monumentalnu grešku iz koje se nije vidio izlaz. Prestiž Amerike je bio u pitanju, a bankrot NATO-a u perspektivi. Politički lideri zapadnih zemalja ličili su na djecu koja su u igri zapalila kuću. Tada je bilo jasno da iz igre može da izbije i svjetski rat. Jer se vidjelo da za Zapad nema povratka: NATO ne može bankrotirati, rat se ne smije izgubiti. A kuda vodi rat? Možda će države koje imaju vojnu silu pomoći Jugoslaviji, možda će joj isporučiti oružje, možda će širom svijeta zaređati antizapadni protesti, možda će zapadno javno mnjenje silovito reagovati? Preko noći se atmosfera zgusnula, regionalno problem je pretvoren u planetarnu opasnost. RAT PROTIV CIVILA: Srbija, 1999. U Beogradu su to bili najgori dani. Osjećala se nepredvidivost u reakcijama zapadnih političara, osjećalo se da je ulog toliki da su sva sredstva dozvoljena. Tih dana je izvršena, po mom mišljenju, najveća mobilizacija medija u propagandnom ratu u drugoj polovini dvadesetog vijeka. Mi smo u Beogradu gledali samo velike televizijske mreže, tek po povratku iz Jugoslavije shvatio sam kolike su razmjere te mobilizacije. S druge strane, ludak na vlasti u Beogradu takođe je bio nepredvidiv. On do sada nije ubijao članove demokratske opozicije, samo ljude iz njegovih redova koji su previše znali i koji bi postali nepouzdani. Ali takva mogućnost postojala je prilikom svih političkih zaokreta, naročito ako bi se režim osjetio ugroženim. Pretpostavljali smo da nas štiti to što se osjeća jakim, što bombardovanje ne ugrožava režim nego samo stanovništvo. Zapadna intervencija je ubijala demokratsku opoziciju politički, zapadne bombe narod fizički. Što bi nas on ubijao pod rugi put? I fizički, veća opasnost je dolazila sa Zapada. Ne od bombi, nego od tamošnjih političara koji su tražili bilo kakav način da opravdaju svoj rat. U zapadnim medijima, naročito u izjavama britanskih političara, sugerisalo se da je počela velika čistka u Beogradu, da strada demokratska opozicija. Stvarana je slika paklenog režima, fašističke atmosfere ubijanja. Trebalo je proširiti front, da tako kažem, zakloniti političke razloge intervencije, opravdati bombardovanje većom temom, trebalo nas je sve uključiti u rat, da se stvori velika zbrka, da se prikrije očiglednost zapadne greške i nepotrebnost rata. Atmosfera u Beogradu, osim napetosti, nije imala veze sa onim što se pričalo na Zapadu: strah, začuđenost, tolerancija među građanima, manje nego ikad tragova fašizma. U policiju je priveden prvog dana rata urednik opozicionog Radija B92. Oko toga je napravljena velika galama, jer se očekivalo hapšenje, možda i likvidiranje. Pušten je poslije bezazlenog razgovora. Ali ga londonska vlada nije ispuštala iz ruku. Čuli smo u dva dana uzastopno intervencije britanskih ministara inostranih poslova i odbrane, u kojima su javno, preko televizije, ovaj radio i njegov urednik proglašeni za saradnike engleske vlade, koje finansira ministarstvo. Bio je to otvoreni poziv na linč. Na Zapadu bi to odlično odjeknulo, kao dokaz o Miloševićevoj tiraniji. Novinari ovoga radija, koji se godinama bore protiv Miloševićevog režima, bili su šokirani i ogorčeni. Zaista, pod bombama NATO-a, ako vas najagresivniji političari zemlje koja bombarduje proglase za svog saradnika, a vi sjedite među ljudima koji su takođe bombardovani, nije teško shvatiti šta vas čeka. Svi smo mogli vidjeti koliko teži višegodišnja borba protiv diktature, žrtvovanje za demokratske principe, od časa kad postanete smetnja u računicama demokratskih država. Neophodni su bili zločini Miloševićevog režima; što hitnije i što grozniji. Četiri dana kasnije počeće da stižu albanske izbjeglice i NATO će malo odahnuti, ali to nije bilo dovoljno jer je previše ljudi vidjelo koincidenciju između talasa izbjeglica i početka bombardovanja. Zato su žrtve tražene svuda. Ista propaganda je vođena tih dana prema Crnoj Gori iz Londona. Puštane su dezinformacije preko BBC-ja (iz nekog misterioznog izvora Rojtersa, navodno iz Crne Gore) o tome da srpske trupe ulaze u Crnu Goru i da napad jugoslovenske armije na crnogorski režim samo što nije počeo. Čak smo i mi otišli iz Beograda u Crnu Goru da prisustvujemo novom ratu. Sve je bila laž. U Crnoj Gori je atmosfera bila napeta, zemlju su bombardovali saveznici crnogorske vlade, tako da je narod guran Miloševiću u ruke. Vlada je jedva održavala mir. Samo je iskra nedostajala. Navodno tajne informacije britanske vlade da srpski napad na Crnu Goru samo što nije počeo stvarale su nevjerovatnu paniku i direktno gurale Crnu Goru u građanski rat koji bi tamo bio zastrašujući, ali koji bi bio spasonosan za propagandu NATO-a. Otvorio bi se novi front, i vojni i propagandni, prema Miloševiću. Sudeći po informacijama koje su objavljene poslije rata, Crna Gora je za dlaku pošteđena masivnog bombardovanja koje bi imalo za cilj isključivo izazivanje građanskog rata, jer su vojne baze u Crnoj Gori beznačajne. U Parizu tvrde da je za to zaslužna francuska vlada. Ako je tačno, hvala. Ništa pokvarenije i perfidnije od ratne logike velikih zemalja, sa velikim političkim iskustvom, kad su njihovi interesi ugroženi. Jedino se London u ovome snalazio kao u svojoj slavnoj prošlosti: brze reakcije, radikalne, neustrašive, preuzimanje svih rizika, žrtvovanje i prijatelja bez oklijevanja kad se za to ukaže potreba. Sve druge zapadne vlade izgledale su djetinjasto prema starom britanskom lavu. U tom velikom političkom iskustvu, koje je teško gledati bez divljenja, čak i ako vam je moralno odvratno, odmah se napravi nacionalna sloga oko nacionalnog interesa. Nijedno demokratsko pravilo ne važi u odbrani državnih interesa, sasvim svejedno ko je u sukobima kriv a ko prav. To se zove: right or wrong, my country. Ponašanje Blairove vlade i BBC-ja bili su nešto kao poslednji odjek vještine i brutalnosti velike imperije, nešto kao pirueta starog igrača koji više nema ulogu u igri koju je imao nekad, ali u čijim se pokretima vidi nedostižna maestrija. Koliko da se pokaže amaterima o kakvoj je umjetnosti riječ. Moralno, to izgleda još odbojnije nego u vrijeme imperije, jer je suvišno, ali politički, divite se rutini u kojoj su isključeni pogrešni koraci. Divite se lakoći sa kojom se podvaljuje i laže odlučnosti sa kojom se ide do krajnjih konsekvenci takve politike. Ostaje vam da žalite za situacijama kad je ovakva maestrija usmjerena ka odbrani vrijednosti, a ne ka njihovom uništavanju. Kada posmatrate ponašanje američke vlade, a naročito američkog društva, vidite odmah da nikakvi eksperti, nikakav talenat ne mogu nadoknaditi iskustvo. Vještina američkog šoubiznisa koju primjenjuju mediji i koju je razradio Clinton nigdje se ne primiče doslijednosti manipulacije BBC-ja. Slobodan Milošević i jugoslovenski mediji zaista djeluju amaterski u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje u odnosu na ovu politiku, tu je sasvim opravdano upoređenje između primitivnih divljaka i rafinirane civilizacije. Druge evropske vlade su takođe djelovale amaterski u odnosu na londonsku. Kod svih drugih, uključujući i Washington, osjećala se prikrivena panika: na kraju krajeva, bez razloga su ušli u rat i možda išli ka svjetskoj krizi. Osim kod Engleza: šta je tu je, više se ne vraćamo na uzroke, svom snagom, ne birajući sredstva, idemo do kraja. Jedino je, kažem, škripalo što je operacija bila pogrešna i zločinačka, i što London više nije imao svoju politiku, nego je vodio američku. Bivši gospodar svijeta je zadržao svoje majstorstvo, ali ga pokazuje kao sluga. Druge evropske vlade nijesu pokazale ništa osim refleksa straha i zbijanja iza najjačeg. To je najgore izgledalo u Parizu, zbog De Gaulleovog nasleđa koje zemlja nije sposobna da nosi. Francuska vlada je prosto vodila antievropsku i antifrancusku politiku. Neko tajno očekivanje koje je iz cijele Evrope strujilo ka Parizu iznevjereno je. Druge prilike neće biti. Treba se pomiriti sa niskim nivoom na kom je francuska politika i intelektualna elita. Francuska politika u ratu NATO-a posebna je katastrofa u okviru zajedničke katastrofe Zapada. BEZ PODRŠKE: Boris Jeljcin i Slobodan Milošević u Moskvi 1998. Izgubila je svoj prestiž na Balkanu, izgubila šansu da se pokaže kao motor Evrope, pustila je da se ruše UN u kojima Pariz još ima glas sile u Savjetu bezbjednosti, spasila je NATO koji spriječava ujedinjavanje Evrope i njenu emancipaciju. Poslije rata Francuzi su pričali da su se borili za UN i za saradnju sa Rusima. Jesu, tek pošto je Milošević natjerao Zapad da pozovu Ruse i UN, ali ovi su na početku operacije bili optimisti. I Pariz se sa time složio. Kako bi izgledala francuska pozicija danas u Evropi da je Pariz bio samostalan u ratu! A mogao je. Zahvaljujući De Gaulleovom nasleđu, mogao je Pariz biti solidaran sa NATO-om, ali van rata. Tako bi se sve oči okrenule ka Parizu, sve diplomatske inicijative, i evropska politika bi se rodila u Parizu. Tužno je gledati kako greške vuku jedna drugu do katastrofe. Na kraju rata, francuski diplomati i mediji zaređali su sa objašnjenjima kako je De Gaulle prevaziđen, iz straha da ima previše Francuza koji vide da se nešto loše desilo sa Francuskom. Čak su objavili i ankete po kojima je De Gaulle omiljen kao ličnost, ali njegova politika je zastarela. Chirac, Jospin, Kon Bendit vide dalje. Zastarela? Kako, nikad nije bila aktuelnija! De Gaulleova politika je bila nerealna u vrijeme kad je vodio, jer je bila vizionarska, a sad dolazi njegova epoha. De Gaulle je i vodio politiku sa pogledom na kraj hladnog rata. Ko je govorio unaprijed o opasnosti američke sile i diktata? Ko se usudio da predvidi u vrijeme Sovjetskog Saveza da Rusija nije opasnost? Ko je govorio o tome da je jedina bitka koju vrijedi voditi ona za čovjeka? On jeste prevaziđen budući da nikad nije bio u tolikom sukobu sa jednom političkom klasom kao sa sadašnjom zapadnom, ali je van realnosti, nesposobna da izazove ta klasa, a ne De Gaulle. Problem jeste u tome: De Gaulle u ovakav rat ne bi išao, stao bi u ime Evrope i Evropa bi se u njemu prepoznala. To bi bilo odlično i za Ameriku i za Evropu i za Balkan. Ovako, sve je bila greška, zločin i sramota i sve je trebalo spasavati lažnom slikom o trijumfu u medijima. Francuska politička elita neće De Gaullea za uzor, zato će imati Le Pena za dostojnog konkurenta. Moramo se stalno vraćati na ulogu medija u ratu. Oni su muzička pratnja iza događaja, ključna za stvaranje `atmosfere`. Logika je bila jednostavna. NATO je morao da nastavi rat koji je bio nelegalna intervencija u kojoj su pogažene norme međunarodne politike, eliminisane Ujedinjene nacije, zategnuti odnosi sa cijelom planetom van zapadnog svijeta. Rat je bio prljav jer se nije mogao nastaviti nikako drukčije osim protiv civila, inače bi bio izgubljen. Perspektiva je bila katastrofalna: ne mogu se upotrebiti trupe na zemlji da se rat brzo završi, ne može se nikome objasniti zašto se vodi, zločini su bili očigledni, a gore od svega: nipošto se ne smije stati, i ovakav rat se mora dobiti inače je gotovo sa prestižom svjetske sile i ulogom NATO-a u izgradnji novog svjetskog poretka. ŽRTVE IMPERIJALNE LOGIKE: Pobijeni putnici iz voza u Grdeličkoj klisuri To je trebalo da obave mediji: da ovu realnost prekriju moralnom motivacijom i pretvore je u humanitarni preporod politike. Napravljen je obrt koji se u politici često pravi i za koji su vjerovatno ideju imali Englezi: pošto je intervencija bila protivpravna, neodbranjiva, imperijalna, politički rizična, kriminalna na terenu, onda je sve to objašnjeno kao prelazak u novo doba: moral umjesto prava, humanizam umjesto politike. Zar javno mnjenje ne čeka samo to? Zar nije zasićeno političkim kalkulacijama i pokvarenošću javne scene? Pa dobro, pošto je u pitanju ukidanje prava, zar onda ne možemo reći da je to sve u ime višeg morala? Taj moral sputavaju norme. Slijedimo zakone srca, a ne birokratska pravila. Ako nema razloga za rat, zašto da to ne pretvorimo u adut: pa razlog je samo u moralnoj indignaciji. Epohalna promjena. Zgodan je i datum: ulazimo u treći milenijum kao preporođeni. Publika traži čiste emocije. Ako se završi rat do letnjih odmora sve je u redu. Poslije ćemo preći na letnje seksualne teme. Na jesen se niko neće sjećati ni šta smo radili ni šta smo govorili. Zakoni šou-biznisa nikad nijesu omanuli. Tako je pređen novi stepen u ozbiljnosti rata. Prvo se prešlo sa pretnje na bombardovanje, onda sa lokalnog na planetarni problem, onda na pitanje prestiža imperije i održavanje svijetskog poretka, a onda, najvažnije od svega: na manipulaciju ljudima mimo do sada poznatih granica. Jer od svih nevolja ovoga svijeta, političkih i ratnih, važnija je promjena prirode čovijeka: iz uobičajene doline plača prešli smo u Vrli Novi Svijet. To je, po mom mišljenju, najveća tema koju je otvorio rat NATO-a protiv Jugoslavije, prelazeći za samo nekoliko dana put od bezazlene greške u procjeni do pitanja o razlozima postojanja ovakve civilizacije.