Veliki šah i dama ručno oslikana figure od roga bivola 640x570x65mm kralj 60mm pešak 29mm luksuzna garnitura sitne ogrebotine

Visoki, žutokosi mladi evropski putnik koji sebe naziva Mogor del Amore, mogul ljubavi, pristiže na dvor pravog velikog mogula, cara Akbara, s pričom koja počinje da opseda čitavu carsku prestonicu. Stranac tvrdi da je dete izgubljene mogulske princeze, najmlađe sestre Akbarovog dede Babura: Qare Köz, gospe Crnooke, velike lepotice za koju se verovalo da poseduje moći mađijanja i čarobnjaštva, i koju je prvo zarobio uzbečki vojskovođa, a zatim persijski šah, da bi na kraju postala ljubavnica izvesnog Argalije, firentinskog plaćenika, zapovednika vojske osmanskog sultana. Kada se Argalija bude vratio kući s mogulskom ljubavnicom, grad će biti hipnotisan njenom pojavom, nakon čega će uslediti mnoge nevolje. ’’Firentinska čarobnica’’ priča je o ženi koja pokušava da upravlja sopstvenom sudbinom u muškom svetu. Ona spaja dva grada koji jedva da znaju jedan za drugi – hedonističku mogulsku prestonicu u kojoj se briljantni car svakodnevno bori s pitanjima vere, želje i izdaje sinova, i jednako senzualni firentinski svet moćnih kurtizana, humanističke filozofije i nehumanog mučenja, u kom Argalijin drug iz detinjstva Il Makija – Nikolo Makijaveli – na teži način uči o pravoj brutalnosti moći. Ispostavlja se da su ta dva, tako daleka sveta neobjašnjivo slična i da ženske čarolije vladaju i jednim i drugim.

Vidici br. 1/2 1981. Veliki format. Lepo očuvan časopis. Presavijan dvaput, na prvom listu na tom predseku ima rupice (prikazano na slici) i to je jedino oštećenje. Takođe na toj prvoj strani ima pečat. Rečnik tehnologije objavljen je u junu 1981. godine u okviru časopisa Vidici. U pitanju je filozofsko delo pisano u najboljoj tradiciji „pevanja i mišljenja“ odnosno filozofije izrečene na način jezika koji nije diskurzivan i analitičan već je poetski. Mnogi ovo delo vide kao prvi postmoderni tekst jugoslovenske i srpske kulture. Rečnik najbolje govori sam o sebi pa bi, stoga, pre nastavka čitanja daljeg izlaganja valjalo pročitati Rečnik u celosti ili bar neke od njegovih odrednica. Ova knjiga napisana je u formi rečnika. To je njena struktura. Neobično je, za početak, da jedna filozofska knjiga bude napisana u tom obliku. Ta forma nama je bliska posredstvom romana Hazarski rečnik Milorada Pavića, međutim, treba uzeti u obzir da se Rečnik pojavio 1981, tri godine pre velikog postmodernog romana naše kulture. Odrednice unutar Rečnika tehnologije izabrane su proizvoljno ili je bolje reći da one izneveravaju čitalačko očekivanje, jer čitalac većinu odrednica u Rečniku isprva ne može da poveže sa tehnologijom. Na primer, neke od njih su: amnezija, apokalipsa, Balkan, budala, Bulgakov, Vavilon, varvari, Vergilije, delanje, Dečaci, Enciklopedija, život, igra, Mesec, mnoštvo, napredak, objava, odricanje, patnja, prikaze, stanovanje, strast, strah, Sfinga, telo, Tehnolog, Troja, tu, um, Frankenštajn, Hegel, hleb, čekanje, Šekspir. Sve odrednice unutar Rečnika, a ima ih 162, predstavljene su na sledeći način: prvo je istaknuta etimologija date reči, zatim njeno značenje, zatim njeno tumačenje, onda sinonim te reči i, na kraju, primer. Sve ovo ističe izuzetnu zanimljivost ove filozofske knjige. Kroz način obrade odrednica vide se snaga i autentičnost mišljenja autora knjige. Čitalac mu mora priznati erudiciju i originalnost pri upotrebi analogija koje odlikuju ovo delo. Knjiga je predstavljena kao spis anonimnog autora. Objavljena je 1981, u vreme kada je urednik Vidika bio Aleksandar Ž. Petrović koji na svom imenu, na svom Ja, nije insistirao, ali nije tajna da je on, zapravo, autor ove filozofske knjige, i ne samo njenog sadržaja, već i koncepta njenog izgleda koji je kaligrafski uobličila Tamara Jerković. Knjiga koja se bavi tehnologijom izgleda kao srednjevekovni rukopis. Naslovna strana tog „rukopisa“ je ručno pisana i bojena, tekst na njoj ispisan je ćiriličnim pismom. Unutrašnjost knjige je, takođe, ručno bojena i pisana kaligrafski izvrsnim rukopisom koji tekst donosi na latinici. Još jedan vizuelni kuriozitet ove knjige je bitno pomenuti. Neke od odrednica Rečnika tehnologije praćene su slikama. Značenjska veza slika i odrednica je naročit zadatak za tumače. Na primer, reč „Balkan“ praćena je slikom Lude sa nulte tarot karte. Odrednica „Dante“ stoji uz crtež grupe Idoli na kojoj su Krstić, Divljan i Šaper sa ispruženim rukama u pravcu posmatrača. Odrednica „Kant“ praćena je slikom na kojoj Kant i Smrt igraju šah. Odrednica „Patnja“ praćena je reprodukcijom Gojine grafike „San razuma stvara čudovišta“. Odrednica „Um“ ilustrovana je slikom „Crni kvadrat“ Kazimira Maljeviča, a odrednica „Hegel“ velikom belom piramidom u čijem središtu je jedno oko. Intertekstualnost i citatnost su bitne odlike Rečnika tehnologije. Svojim sadržajem Rečnik predstavlja imaginarni muzej i vavilonsku biblioteku citata. Oni su morali ostaviti utisak i izvršiti uticaj na pisca Rečnika: Platon, Aristotel, Heraklit, Demokrit, Empedokle, Zenon, Vergilije, Toma Akvinski, Dante, Šekspir, Dekart, Luter, Paskal, Volter, Kant, Fihte, Gete, Hegel, Blejk, Adam Smit, Marks, Kjerkegor, Niče, Kropotkin, Dostojevski, Tolstoj, Šestov, Špengler, Berđajev, Poenkare, Haksli, Prust, Maler, Po, Bulgakov, Frojd, Maljevič, Kafka, Breht, Justin Popović, Veselin Čajkanović, Bloh, Horkhajmer, Hajdeger, Bašlar, Grejvs, Kolakovski, i drugi. Ovaj spisak, uz mnoštvo korisnih informacija, može se pronaći u tekstu „Razjasnica tehno-ujdurmi. Misloslovlje o Rečniku tehnologije“ čiji je autor Miloš Knežević. Tekst je objavljen u zborniku Povratak iz zemlje zmajeva. Rečnik tehnologije – 33 godine posle. Recepcija Rečnika tehnologije u našoj kulturi nije bila jednostavna. Rečnik je izazvao oštre reakcije, negodovanja, smene, zabrane i medijsku prozivku autora. Takođe, napisana je i ideološka analiza tog rukopisa koju je moguće pronaći i čitati na sajtu posvećenom ovoj knjizi. Analiza i njene posledice neće biti tema ovog teksta jer autorka ovih redova smatra da je toj temi dato isuviše prostora u zbornicima koji su, u međuvremenu, priređivani, a da je sam sadržaj i filozofski značaj knjige potpuno stavljen na stranu. Treba još reći o čemu i o kome je ova knjiga. Ona je o domovini njenog autora, o socijalističkoj federativnoj republici Jugoslaviji. Jugoslavija je, prema autoru, istrošila svoja značenja i svoju tehnologiju, misaonu i radnu. Sve se pretvorilo u jednoumlje Tehnologa i teror Institucije. Ova knjiga zapravo je o utopiji Jugoslaviji, o njenoj neodrživosti, zastareloj tehnologiji ideologije i nemogućnosti prevazilaženja problema u kojima je. (Izvor A.A.A) Jugoslovenska filozofska postmoderna

Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Filozofija prava ili prirodno pravo na filozofsko-antropološkoj osnovi dr Hajnriha Arensa Život i rad Arens je bio sin menadžera imanja Karla Hajnriha Arensa i njegove supruge Lusi Kristijane Hut. Pohađao je Veliku školu u Volfenbitelu, a zatim je počeo da studira na Univerzitetu Georg-Avgust u Getingenu, gde se pridružio lokalnom bratstvu 1828. godine.[1] Njegov učitelj Karl Kristijan Fridrih Krauze postao mu je uzor. Arens je 1830. doktorirao svojim radom „De confoederatione germanica“. jur. doktorat. Na osnovu Krauseovih teza, Arens je pokušao da razvije nezavisno prirodno pravo koje je bilo prožeto socijalnom politikom, koju je pokušao da suprotstavi racionalnom zakonu prosvetiteljstva pod uticajem Kanta. Arens na kraju nije uspeo da ima trajni uticaj na njegov rad zbog nejasnih osnova[2], iako je tokom svog života postao veoma poznat u Francuskoj, Španiji i nekim zemljama Južne Amerike.[3] Zbog političke eksplozivnosti ovog posla, Arens se nije mogao nadati poslu u javnoj službi; Bundestag je video Arensa kao „agitatora“. Pošto je Arens pokrenuo Getingensku revoluciju januara 1831. zajedno sa svojim kolegama, advokatima Johanom Ernstom Arminijusom fon Raušenplatom i Karlom Vilhelmom Teodorom Šusterom, upozorenje je izgledalo gotovo proročansko. Upisan je u Crnu knjigu Centralne uprave Frankfurta (upis br. 8).[4] Pošto je za njim raspisana poternica, Arens je sa Raušenplatom pobegao u Brisel, a kasnije u Pariz. Od 1833. godine zarađivao je za život držeći predavanja i predavanja o nemačkoj filozofiji još od Kanta, a samo godinu dana kasnije prihvatio je imenovanje za vanrednog profesora filozofije na Univerzitetu u Briselu. Nakon političkih događaja Martovske revolucije, Arens je uspeo da se vrati u Nemačku 1848. Izabran je za poslanika u Narodnoj skupštini Frankfurta iz devete Hanoverske izborne jedinice u Holeu. Tamo je bio član Vestendhall frakcije. Takođe je radio u komisiji za nacrt ustava Rajha i Velikonemačkom ustavnom komitetu. Dve godine kasnije, Arens je otišao na Univerzitet Karl Franzens u Gracu kao profesor filozofskog prava i političkih nauka. Godine 1859. preuzeo je zvanje profesora praktične filozofije i politike na Univerzitetu u Lajpcigu. Kao predstavnik Lajpciškog univerziteta, bio je član prvog veća saksonskog državnog parlamenta 1863/64.[5] Oko 1873. Arens je dao ostavku na sve svoje funkcije i povukao se u privatni život. Ponovo se nastanio u Salzgiteru i tamo umro u 66. godini. Radovi (izbor) Cours de droit naturel. Pariz 1839. Teorija organske države na filozofsko-antropološkoj osnovi. Beč 1850. (njegovo nedovršeno kapitalno delo). Fihteova politička doktrina u njenom naučnom, kulturno-istorijskom i opštenacionalnom značaju. Govor na Fihteovoj proslavi na Univerzitetu u Lajpcigu. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Prirodno pravo ili pravna filozofija prema trenutnom stanju ove nauke u Nemačkoj. 2 sveske. 6. izdanje Beč 1870–1871. Pravna enciklopedija. Beč 1855–1857 (organski prikaz pravne i političke nauke). De confederatione Germanicae. Getingen 1830 (habilitacioni rad). Die Rechtphilosophie oder das naturrecht auf philosophisch-anthropologischer grundlage von Dr.Heinrich Ahrens Heinrich Ahrens (vollständiger Name: Julius Heinrich Ahrens) (* 14. Juli 1808 in Kniestedt bei Salzgitter; † 2. August 1874 in Salzgitter) war ein deutscher Rechtsphilosoph und Königlich Sächsischer Hofrat. Leben und Wirken Ahrens war der Sohn des Gutsverwalters Karl Heinrich Ahrens und dessen Ehefrau Lucie Christiane Huth. Er besuchte die Große Schule in Wolfenbüttel und begann anschließend an der Georg-August-Universität Göttingen zu studieren, wo er 1828 der ortsansässigen Burschenschaft beitrat.[1] Vorbild wurde ihm sein Lehrer Karl Christian Friedrich Krause. Bei diesem wurde Ahrens 1830 mit seiner Schrift „De confoederatione germanica“ zum Dr. jur. promoviert. Auf der Basis der Thesen Krauses versuchte Ahrens, ein eigenständiges sozialpolitisch durchdrungenes Naturrecht zu entwickeln, welches er dem kantianischen geprägten Vernunftrecht der Aufklärung gegenüberzustellen versuchte. Eine nachhaltige Wirkung seiner Arbeit blieb Ahrens aufgrund unklarer Grundlagen[2] letztlich versagt, obschon er in Frankreich, Spanien und einigen Ländern Südamerikas bereits zu Lebzeiten sehr bekannt wurde.[3] Der politischen Brisanz dieser Arbeit wegen konnte Ahrens aber auf keine Anstellung im öffentlichen Dienst hoffen; der Bundestag sah in Ahrens einen „Aufwiegler“. Da Ahrens im Januar 1831 zusammen mit seinen Kollegen, den Juristen Johann Ernst Arminius von Rauschenplat und Carl Wilhelm Theodor Schuster die Göttinger Revolution auslöste, schien die Warnung fast prophetisch. Er ist im Schwarzen Buch der Frankfurter Bundeszentralbehörde (Eintrag Nr. 8) eingetragen.[4] Da er steckbrieflich gesucht wurde flüchtete Ahrens zusammen mit Rauschenplat nach Brüssel und später nach Paris. Dort verdiente er sich ab 1833 seinen Lebensunterhalt mit Vorträgen und Vorlesungen über Die Deutsche Philosophie seit Kant. Bereits ein Jahr später nahm er einen Ruf als außerordentlicher Professor für Philosophie an die Universität in Brüssel an. Im Zuge der politischen Ereignisse der Märzrevolution konnte Ahrens 1848 wieder nach Deutschland zurückkehren. Vom neunten hannoverschen Wahlkreis in Holle wurde er als Abgeordneter in die Frankfurter Nationalversammlung gewählt. Dort war er Mitglied der Fraktion Westendhall. Zusätzlich arbeitete er im Ausschuß für den Entwurf der Reichsverfassung und dem Großdeutschen Verfassungsausschuß. Zwei Jahre später ging Ahrens als Professor der philosophischen Rechts- und Staatswissenschaft an die Karl-Franzens-Universität Graz. 1859 übernahm er eine Professur für praktische Philosophie und Politik an der Universität Leipzig. Als Vertreter der Leipziger Universität war er 1863/64 Abgeordneter der I. Kammer des Sächsischen Landtags.[5] Um 1873 legte Ahrens alle seine Ämter nieder und zog sich ins Privatleben zurück. Er ließ sich wieder in Salzgitter nieder und starb dort im Alter von 66 Jahren. Auszeichnungen Ritter des Königlich Sächsischer Verdienstordens Ritter des Kaiserlich Russischen Sankt-Stanislaus-Ordens 2. Klasse[6] Werke (Auswahl) Cours de droit naturel. Paris 1839. Organische Staatslehre auf philosophisch-anthropologischer Grundlage. Wien 1850 (sein unvollendetes Hauptwerk). Fichte’s politische Lehre in ihrer wissenschaftlichen, culturgeschichtlichen und allgemeinen nationalen Bedeutung. Festrede zur Fichtefeier an der Universität Leipzig. Veit, Leipzig 1862, urn:nbn:de:hbz:061:1-75330. Das Naturrecht oder die Rechtsphilosophie nach dem gegenwärtigen Zustand dieser Wissenschaft in Deutschland. 2 Bände. 6. Aufl. Wien 1870–1871. Juristische Encyklopädie. Wien 1855–1857 (eine organische Darstellung der Rechts- und Staatswissenschaft). De confoederatione Germanicae. Göttingen 1830 (Habilitationsschrift). u vezi ovog dela nema informacija na wikipediji ali po svim parametrima samtram da je ovo I izdanje štampano u Beču izuzetno redak primerak ako ne i jedini dobra kondicija knjige korica originalna sa tragovima krzanja po obodu pismo gotika 613 str. preuzimanje isključivo lično zbog značaja i vrednosti knjige u vezi bilo kakvih nedoumica, odgovaram na poruke

odlično stanje 1894 JAGATIĆ, Andrija, publicist i prevoditelj (Luka kraj Martinske Vesi, 11. XI. 1850 — Zagreb, 24. V. 1901). U Zagrebu završio gimnaziju 1871, diplomirao 1875. te 1876. doktorirao na Bogoslovnom fakultetu. Zaređen je za svećenika 1875. i služio u Požegi kao prefekt u sirotištu i suplent za hrvatski i njemački jezik u gimnaziji. U Zagrebu je 1876. postao pomoćnikom J. Riegera, urednika Katoličkoga lista, a od travnja 1877. do kraja siječnja 1882. bio urednik. Istodobno je bio vjeroučitelj u djevojačkoj preparandiji, Višoj djevojačkoj školi u Zagrebu i od 1878. u Nadbiskupskom sjemeništu, a 1880. imenovan je suplentom na Bogoslovnom fakultetu. Od 1882, kao kanonik prvostolnoga Kaptola novoosnovane Vrhbosanske nadbiskupije u Sarajevu, pomagao je nadbiskupu J. Stadleru; s njim je 1885. objavio Put u nebo. Molitvenik za odraslu katoličku mladež. S A. B. Jegličem i F. K. Hammerlom bio je član odbora za promicanje jedinstva Crkava te 1887–96. uređivao Vrhbosnu (s J. Pušekom uredio i godište 1897). Za zasluge ga je Sveta stolica 1896. imenovala apostolskim protonotarom. U lipnju te godine premješten je u Zagreb za superiora Sestara milosrdnica. Zaslužan je za proširenje crkve sv. Vinka te podizanje više škola, a bio je i predsjednik karitativne udruge, Društva sv. Vinka. Na njegov poticaj organiziran je i 1900. održan Prvi hrvatski katolički kongres u Zagrebu te veliko hrvatsko hodočašće u Rim. Surađivao je u periodicima i listovima: Narodni list (1874–75), Pučki prijatelj (1874), Velebit (1874), Hrvatska lipa (1875), Hrvatski dom (1876), Katolički list (1880–82, 1888, 1894–96), Vrhbosna (1887–88, 1890, 1895–96, 1900–01, posmrtno 1911), Obzor (1890), Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi (1896–97), Godišnje izvješće o djelovanju Društva sv. Vinka Paulskoga u Zagrebu (1896–98, 1900), Kršćanska škola (1899, 1901). Pokrenuo je i uređivao Marijin cvjetnjak (1900–01). Preveo je s njemačkoga i tiskao 1886. Katekizam ženitbenog prava J. Webera priloživši mu svoje članke o toj temi iz Katoličkoga lista (1880–82). Započeo je prevoditi roman Ben Hur L. Wallacea, koji je u nastavcima izlazio u Vrhbosni od 1895 (prijevod su nastavili J. Šašel i I. Šarić). Potpisivao se inicijalima A. J. i pseudonimom Lector. DJELA: Putne crtice iz Svete Zemlje. Sarajevo 1891. LIT.: I. Košćak: Put u nebo. Vrhbosna, 1(1887) 23, str. 378–380. — (J. Pušek): Dr. Andrija Jagatić odilazi. Ibid., 10(1896) 15, str. 228–230. — I. E. Šarić: Dvojici. (Prigodom Njihova imenovanja za apostolske protonotare.). Ibid., 7, str. 99. — (E. Šah): (Andriji Jagatiću prigodom 25 godišnjice njegova misničtva 8. kolovoza 1900). Ibid., 14(1900) 16, str. 269. — V.: Dr. Andrija Jagatić. Bog i Hrvati (kalendar), 7(1900) str. 86–87. — (Nekrolozi): Agramer Tagblatt, 16(1901) 120, str. 4–5; Balkan – jedinstvu i bratskoj slogi, 6(1901) 2, str. 3–4; Glasnik sv. Josipa, 29(1901) 7, str. 97–98, 105, 107–110; Hrvatski branik, 9(1901) 42, str. 2; Katolički list, 52(1901) 22, str. 249–250, 258–259; Marijin cvjetnjak, 2(1901) 7, str. 97–101; Narodne novine, 67(1901) br. 120; Obzor, 42(1901) 120, str. 2; Prijatelj naroda, 14(1901) 11, str. 1; Prosvjeta, 9(1901) 11, str. 353–354; Vrhbosna, 15(1901) 11, str. 161–165, 173–174. — I. Horat, Kršćanska škola, 5(1901) 13, str. 200–203. — L., Ibid., 11, str. 165–169; 12, str. 181–185; 13, str. 197–200; 14, str. 213–216. — A. Puntigam, Croatia, 3(1901) 79, str. 3. — S. Š., Napredak, 42(1901) 31, str. 504–506. — G. Tuškan, Hrvatska, 1901, 120, str. 1; 121, str. 2. — »Vrhbosna« kroz 25 godina. Vrhbosna, 25(1911) 24, str. 422–423. — J. Predragović: Zbornik – prelat. Andrija dr. Jagatić. Glasnik Presvetoga Srca Isusova, 23(1914) 10, str. 314–315. — S. F. Čekada (Dr. Ins): Dr. Andrija Jagatić. Katolički tjednik, 7(1931) 22, str. 6–7. — P. Grgec (P. G.): Dr. Andrija Jagatić. Hrvatska straža, 3(1931) 112, str. 4. — Katolička crkva u Bosni i Hercegovini u XIX i XX stoljeću. Sarajevo 1986, 72–73, 83, 153, 164–165. — Josip Stadler. Sarajevo 1989, 35, 65, 145–148. — Vrhbosanska katolička bogoslovija 1890–1990. Sarajevo—Bol 1993, 241, 353. — Stoljeće Vrhbosne 1887–1987. Sarajevo 1996, 35–36, 40–42, 46, 51, 64–65, 68, 82, 85. — P. Pranjić: Vrhbosanski kaptol u vrijeme Čedomila Čekade. U: Život u službi Riječi – Čedomil Čekada. Sarajevo 1997, 59–71. — Papinski zavod svetog Jeronima (1901–2001), zbornik. Rim 2001, 103, 409. — Z. Grijak: Politička djelatnost vrhbosanskog nadbiskupa Josipa Stadlera. Zagreb 2001. Vrhbosna je naziv za mesto i župu u srednjovekovnoj Bosni. Samo mesto Vrhbosna nalazilo se na mestu današnjeg Sarajeva, a istoimena župa približno je obuhvatala područje Sarajevskog polja. Kao naselje, Vrhbosna se smatra pretečom Sarajeva. Rasprostranjenost hrišćanskih hramova u srednjovekovnoj Bosni i Zahumlju, sa naznačenim položajem Brhbosne Prodor Turaka kroz Rašku prema Bosni sredinom 15. veka Istorija Uredi Vrhbosna se pominje sredinom 13. veka kao jedno od glavnih mesta u tadašnjoj Bosanskoj banovini. Značaj mesta i župe proisticao je iz njihovog središnjeg položaja u srcu srednjovekovne Bosne. Najznačajnija mesta na području župe Vrhbosne bila su: čuveni grad Hodiđed, stari Gradac (Kotorac), kao i Tornik i Bulog. Župa Vrhbosna se prostirala oko gornjeg, izvorišnog toka reke Bosne, odnosno u slivovima njenih pritoka Miljacke i Željeznice. Sa gotovo svih strana bila je omeđena planinskim vencima Romanije, Jahorine, Trebevića, Bjelašnice i Igmana, pružajući se do prevoja Kobiljače i reke Vogošće. Pomenute međe odvajale su župu Vrhbosnu od susednih župa: Vogošće, Bosne, Lepenice, Krivaje, Neretve, Komske, Zagorja, Prače i Bistrice. Početkom 15. veka, župu Vrhbosnu držali su velikaši Pavlovići. U to vreme započinju stalni upadi Turaka u središnje bosanske oblasti. Nakon od 1416. godine, Vrhbosna je bila izložena stalnom turskom pritisku sa ciljem uspostavljanja trajnih uporišta u samom središtu Bosne.[1] Sredinom 15. veka, pomenuti cilj je konačno ostvaren. Na području župe Vrhbosne Turci stvorili najzapadniju ispostavu Bosanskog krajišta, stvorivši vilajet Hodiđed. Konačnim padom Bosne (1463) i osnivanjem Bosanskog sandžaka, započelo je novo razdoblje u istoriji Vrhbosne, oko koje se razvilo novo mesto - Sarajevo. Izvorni naziv mesta i župe nastavio je da živi još neko vreme i njegova upotreba je potvrđena izvorima iz 16. veka.[2] U kasnijim razdobljima, pojam Vrhbosne su negovali uglavnom bosanski letopisci i on je kao književna starina dočekao 1878. godinu i uspostavljanje austrougarske uprave, nakon čega je pokrenut postupak za stvaranje Vrhbosanske nadbiskupije, čime je pojam Vrhbosne ponovo oživeo usred Sarajeva.

Knjiga je veoma dobro očuvana.Prednja korica malo smežurana pri dnu(kao na slici). ,,Krajem 19. i početkom 20. vijeka počelo je na obali mora, ispod brda Volujica, da se formira naselje koje je 1908. godine dobilo ime Novi Bar. Prije toga, ovo mjesto se zvalo Pristan, po nevelikom pristaništu koje je odavno postojalo. Preko tog pristaništa nekadašnji Bar, današnji Stari Bar, podignut četiri kilometra od morske obale, dobijao je proizvode koji su mu bili potrebni za život i izvozio viškove svoje privrede. Čak i kada je Pristan preimenovan u Novi Bar, njegovi stanovnici nazivali su svoje mjesto nekadašnjim imenom, a sebe su zvali Pristanjanima. Zbog potrebe širenja `Luke Bar`, Pristan, odnosno, Novi Bar, potpuno je iseljen 1976. godine, a ubrzo i srušen. Mjesto gdje je nekada bio grad, sravnjeno je sa zemljom. Grupa Pristanjana, okupljenih oko nevladinog udraženja `Pristan`, emotivno vezana za svoj nestali grad, odlučila je početkom 2004. godine da o Pristanu napravi monografiju, i tako sačuva uspomenu na njega i njegovo trajanje, u koje su ugradili i dio svojih života. Monografija o Pristanu pokušaj je da se na osnovu dostupnih istorijskih izvora ispriča priča o nastanku, urbanom razvoju i životu ovog naselja - od njegovog osnivanja do rušenja krajem sedamdesetih godina XX vijeka. Pisati monografije o gradovima nije lako, posebno ukoliko je riječ o gradovima koji nijesu bili centri velike politike, trgovine ili kulture, već samo centri nekoliko stotina običnih porodica i njihovih, ponekad, neobičnih života. Gradovi koji su središta velike politike, trgovine ili kulture, ostavljaju iza sebe obilje građe za istoričare, dok oni drugi, po pravilu, to ne rade. Kada je grupa ljudi iz Udruženja Pristanjana odlučila da započne pisanje monografije o gradu kojeg više nema, odmah se našla pred tim problemom. Jedini način da se taj problem riješi bio je - arhivsko istraživanje. Najprije je obavljeno višemjesečno istraživanje u gradskom arhivu u Baru, gdje su pregledani fondovi `Barski srez` i `Opština Bar`, a zatim je u Arhivskom odjeljenju Narodnog muzeja Cme Gore započelo prikupljanje građe iz štampe - novine između dva rata i posljeratni period. Jedan istraživač pregledao je i fondove Državnog arhiva na Cetinju (fond `Ministarstvo unutrašnjih djela`, `Državni savjet`, `Oblasna uprava Bar`), za period do 1918. godine. Nakon više od šest mjeseci istraživanja prikupljeno je oko pet hiljada (5000) arhivskih dokumenata i novinskih članaka koji govore o Pristanu, ali i o prošlosti Bara uopšte. Udruženje Pristanjana je tako formiralo arhivu u kojoj se, recimo, nalaze novinski članci o Baru objavljeni u crnogorskoj štampi između dva rata i svi članci o Baru koji su objavljeni u `Pobjedi` od 1944. do 1976. godine. Takvu zbirku nema nijedna institucija u Baru! Čitav ovaj obimni istraživački posao samostalno je organizovalo i finansiralo NU `Pristan`. Nakon završetka istraživanja, započelo se sa sređivanjem, tj. obradom i klasifikovanjem građe. Taj posao radilo je desetak ljudi. Nakon toga, građa je tematski podijeljena i ustupljena autorima pojedinih poglavlja. Svi oni su se obavezali da pišu shodno metodologiji koja važi u istorijskoj nauci, i da u svoj rad unose jedino podatke koji se mogu provjeriti izvorima. Uporedo s autorskim timom, formiran je i tim za prikupljanje dokumentacije, uglavnom fotografija i urbanističkih planova. Jedan od članova tog tima napravio je spisak svih Pristanjana početkom XX vijeka, koristeći knjige i protokole koji se čuvaju u SO Bar. Uvodni tekst u monografiji o Pristanu (`Pristan - vrijeme ljubavi`), napisao je novinar Momčilo Popović, jedan od njegovih najrevnosnijih hroničara. O najranijem periodu istorije prostora na kome je nastao Pristan, znalački je pisao arheolog Mladen Zagarčanin (`Pristan od praistorije do srednjeg vijeka`), iznoseći u svom radu mnoge nove podatke koji su plod njegovih istraživanja. Najveći dio monografije o Pristanu napisao je publicista Željko Milović (`Pristan - Počeci`, `Pristan - Prve decenije XX vijeka`, `Pristan - Drugi svjetski rat`, `Pristan - Poslije Drugog svjetskog rata`, `Pristan - Kultura i umjetnost`, `Pristan - Zdravstvene prilike`, `Pristan - Sport`). Miloviću je pripalo da obradi glavni period istorije Pristana (od kraja 19. do kraja 20. vijeka), za koji postoji i najobimnija građa. Da nije bilo njegovog stvaralačkog napora, pitanje je kada bi monografija bila završena. Poglavlje o Pristanu između dva svjetska rata napisao je Marko Ostojić, dok je dio monografije koji govori o privrednom životu Pristana djelo Miloša Šuštera. Dragocjene članke o sportu na Pristanu, ubačene u osnovni tekst, napisali su Milan Vujović (poglavlje o šahu), Miodrag Banović i Aleksandar Cvetinović, a prosvjetne prilike na Pristanu obradio je Savo Lekić. Popis stanovnika Pristana napravio je Aleksandar Cvetinović, koristeći popisne knjige koje se čuvaju u nadležnoj opštinskoj službi. Posljednji dio monografije o Pristanu čine portreti i sjećanja Pristanjana. Neki od tekstova rađeni su specijalno za ovu monografiju, dok je dio prenešen iz dnevnih novina, časopisa i publikacija. Portreti i sjećanja Pristanjana objavljuju se bez redaktorskih intervencija, budući da je riječ o formi teksta koja se ne može smatrati istoriografskom. U pitanju su lične priče, za čiju vjerodostojnost garantuje samo onaj koji ih saopštava. Svi autori priloga koji čine ovu monografiju, osim autora koji su radili portrete, koristili su se relevantnom literaturom i objavljenim i neobjavljenim izvorima. Zahvaljujući arhivskim istraživanjima koja su obavljena, autorima monografije bilo je na raspolaganju oko pet hiljada neobjavljenih istorijskih izvora i novinskih članaka, i oni su ih koristili na način koji su smatrali najsvrsishodnijim. Isključivo zbog tehničkih razloga, autori su prihvatili sugestiju Redakcije da se napomene (fus- note) ne unose u osnovni tekst. Zbog svih navedenih karakteristika, a posebno zbog nesumnjivog istraživačkog karaktera, monografija o Pristanu predstavlja prilog istoriji grada Вага, a posebno onog urbanog dijela, koji je više od pola vijeka bio njegovo središte. Stoga smatramo da svi budući istraživači prošlosti Bara, a posebno oni koji budu pretendovali da daju cjelovitiji pregled istorije grada, ovu monografiju neće moći zaobići. Ipak, budući istraživači će najveću korist napraviti ukoliko novim istraživanjima uvećaju znanja o prošlosti Pristana. Saznajni dometi ove monografije određeni su brojem i kvalitetom izvora koji su autorima bili na raspolaganju. Živko M. Andrijašević U Baru, 04. 09. 2006.``

Tex Willer 1-747, hronoloski italijanski redosled kompletna kolekcija ocuvano Teks Viler MOGUĆA ZAMENA SPISAK EPIZODA: 001. Crvena ruka 002. Jedan protiv dvanaest 003. Odmetnik 004. Heroj Meksika 005. Satania 006. Dvostruka igra 007. Krvni savez 008. Dvojica protiv stotinu 009. Poslednja bitka 010. Klopka 011. Indijanski znak 012. Texov sin 013. Tex neustrasivi 014. Tajni klanac 015. Misteriozna planina 016. Vatra 017. Sakali iz Kanzasa 018. Dodge City 019. Kraj Belog Vuka 020. Hrabar plan 021. Krvava zora 022. Yampa Flat 023. Piutes 024. Tajna fetisa 025. Zaseda 026. Crne strele 027. Opsada baze broj 6 028. Podli napad 029. Crni kojot 030. Old Pawnee Bill 031. Mesa Verde 032. Smrt vreba iz mraka 033 Tragična dolina 034 Zlokobni susreti 035 Rizicna karta 036 Selo duhova 037 Lazna optuzba 038 Zivi pesak 039 Klanac smrti 040 Kobni most 041 Otpadnik 042 Pozar na Star 0 043 Borba za zivot 044 Drska pljacka 045. Misteriozni glas 046. Ubica 047 Teritorijaponora 048 DvobojuLaredu 049 Vrac 050 Sinovinoci 051 KrvNavaja 052 Gerila 053 Velikikralj 054 Grimiznojezero 055 Izdaja 056. Pobuna 057. Tragicna noc 058. Trka do smrti 059. Dvoboj u zoru 060. Le Rey 061. Smrt u snegu 062. Morski psi 063. Vigilantes 064. Mexico 065. Gvozdena zavesa 066. Drama u cirkusu 067. Zuta ruka 068. Apacki dvoboj 069. Vruce olovo 070. Poslednji juris 071. Pueblo Bonito 072. New Orleans 073. Pony Express 074. Krv na putu 075. Oluja 076. Bela pustinja 077. Blago hrama 078. Nocna mora 079. Crveni zmaj 080. Utvare 081. Banda vukova 082. Izazov 083 Texova proslost 084 Kralj rodea 085 Obala varvara 086 Rio Verde 087 Yuma 088 Nemilosrdni 089 Smrt vojnika 090. Bekstvo kroz noc 091. Indijanska osveta 092. Pravda 093. Teror u savani 094. Black Baron 095. Karavan sa zlatom 096. Lov 097. Stranac 098. Jahaci 099. Poraz 100. Super Teks 101. El Morisco 102. Siera Encantada 103. Gospodar ponora 104. Zakletva 105. Neumoljivi 106. Judina placa 107. Gilas 108. Pakao u Robber Cityiju 109. Masakr 110. Chinatown 111. As u rukavu 112. Krug se zatvara 113. Izmedju dve zastave 114. Kad top zagrmi 115. Krvavi sumrak 116. Pikova dama 117. El Paso 118. Zakon jacega 119. Bez predaha 120. Na obalama Pecosa 121. Bandit Dugan 122. Putevima severa 123. Ratni bubnjevi 124. Crveni mundiri 125. Mefistov sin 126. Cetiri amajlije 127. Crna magija 128. Ukleti jedrenjak 129. Silver Star 130. Lovac na ucene 131. Wanted 132. Lice s oziljkom 133. Conestoga 134. Condor Pass 135. Diablero 136. Kraljica noci 137. Povratak Montalesa 138. Tragicna opsada 139. Adios amigos 140. Arizona 141. Klopka 142. U ime zakona 143. Celija smrti 144. Mohaves 145. Senka vesala 146. Obecana zemlja 147. Cheyennes 148. Kento ne oprasta 149. Trading post 150. Sunset ranch 151. Poslednji poker 152. Mrznja bez kraja 153. Pljackasi sa Sierre 154. Zvono za Lucera 155. San Francisco 156. Borba na moru 157. Tiranin na ostrvu 158. Lovci na glave 159. Serif Duranga 160. Killers 161. Cvet smrti 162. Yamin povratak 163. U kraljevstvu Maya 164. Ples vatre 165. Apache Kid 166. Kraj Comancherosa 167. Noc ubojica 168. Smaragdni idol 169. Juris Navaja 170. Na tragu Toma Fostera 171. Bijeli indijanac 172. Crna uzica 173. Vrijeme nasilja 174. Pandza je udarila! 175. Lovci na sklapove 176. Mrtvi grad 177. Sablasti u pustinji 178. Konjanici osvete 179. Pljačka vlaka 180. Peti covjek 181. Zvezda za Teksa 182. Canyon Diablo 183. Lov na covjeka 184. Pobunjenik Mingo 185. Sudac Maddox. Privedite Texa Willera 186. Čovjek sa stotinu lica. Little Rock 187. Tajna rudnika 188. Staza Broncosa 189. Visoravan Kostura 190. El Muerto 191. Boot Hill 192. Victorijevo blago 193. Traper 194. Ljudi bez straha 195. Utrka strijele 196. Dakotas 197. Razbojnici sa Rio Grandea 198. U jazbini bandita 199. Juzno od Nogalesa 200. Kristalni idol 201. Zlato Kolorada 202. Veliki kanjon 203. Bezimeni kauboj 204. Kanadski pobunjenici 205. Crna litica 206. Mucenje 207. Orao i Munja 208. Zmijsko gnijezdo 209. Kuca na rijeci 210. Linč 211 Tucson 212 Trgovci oružjem 213 Noćni napad 214. Dva suparnika 215. Santa Cruz 216. Trojica ubojica 217. Ruka sudbine 218. Rat na pašnjacima 219. Rekvijem za hulju 220. Zavjera 221. Šuma totema 222. Čovjek i zvijer 223. Sasquatch 224. Samoubilacka misija 225. Ubiti ili umrijeti 226. Ucjena 227. Put Apasa 228. Tajanstvena piramida 229. Strasna carolija 230. Kubanski klan 231. Otok mrtvih 232. Zeljezna maska 233. Sah mat 234. Junaci devil passa 235. Vatre u noci 236. Krug krvi 237. Protiv svih 238. Trgovci smrcu 239. Otvorene karte 240. Sjene proslosti 241. Sati ocaja.. 242. Cetiri bjegunca 243. Cruzadov znak 244. Lovci i lovina 245. Put bez povratka 246. Cochiseov sin 247. Okrsaj u kanjonu 248. Sotonin znak 249. Paklenski bijes 250. Operacija Panama 251. Okrutna dzungla 252. Izdajnik 253. Pandze u tami 254. Otok uzasa 255. Uzarena dolina 256. Agencija za indijanska pitanja 257. Nebeski put 258. Skok u ponor 259. Žeđ za osvetom 260. Dimni signali 261. Slomljena strela 262. Zloduh plavih brda 263. Vruce zemlje 264. Opasna istraga 265. Sjena Mefista 266. Vjestica 267. Tex protiv Jame 268. Sinovi sunca 269. Tajna Sierra Madre 270. Grobnica Azteca 271. Bandoleros 272. Dezerter 273. Opasni saveznici 274. Djavolska spletka 275. Dinamit 276. Velika prijetnja 277. Maskirani osvetnik 278. Okamenjena suma 279. Divlji pohod 280. Povratak Carnicera 281. Dzelat 282. Izgubljeni svet 283. Vatrena kola 284. Geronimo 285. Rendzer iz Teksasa 286. Zlocin na zaledjenom jezeru 287. Covek iz senke 288. Ratni poklic 289. Osveta Tiger Jacka 290. Gospodari doline 291. Pukovnik Watson 292. Podla prevara 293. Taoci 294. Unakrsna vatra 295. Tajni prolaz 296. Mesec Comanchea 297. Lesinari 298. Neprijateljska teritorija 299. Bekstvo iz AnderVillea 300. Vatreno Koplje 301. Sablasna gostionica 302. Zatvorena vrata 303. Glasnik smrti 304. Nocni orao 305. Krcma u luci 306. Zaverenici 307. Dan straha 308. Povratak Crvene Ruke 309. Voda do grla 310. Nevidljiva pretnja 311. Ranc izgubljenih ljudi 312. Davitelji 313. Pecina Thugsa 314. Lavirint smrti 315. Krv na reci 316. Beli bizon 317. Neuhvatljivi Proteus 318. Zaseda u Black Canyonu 319. Divlji decak 320. Gringos 321. Oruzje masakra 322. Skriveni Pueblo 323. Korumpirani grad 324. Atentat u Washingtonu 325. Smrt dolazi sa neba 326. Meta Tex Willer 327. Pljackasi sa Missourija 328. Napusteni mlin 329. Pustinjski duhovi 330. Podzemna reka 331. U mocvarama Louisiane 332. Smrtonosne vode 333. Noc zasede 334. Legenda o staroj misiji 335. Prokletstvo Escondide 336. Rudnik uzasa 337. Covek zmija 338. Dokaz optuzbe 339. Crveni Đavoli 340. Bez izlaza 341. Zemlja nasilja 342. Indijanska policija 343. West Fork 344. Brzaci Red Rivera 345. Jazbina ubice 346. Grabezljivci velikog severa 347. Zhenda 348. Gavranova stena 349. Ponor 350. Plameni krst 351. Sekta tri K 352. Banda lobanje 353. Jazbina u mocvari 354. Urota 355. Alcatraz 356. Zarobljenik s Albatrosa 356. Zarobljenik s Albatrosa 357. Ruka medju stijenama 358. Blago izgubljenog grada 359. Sioux 360. Planine vjetra 361. Sveta planina 362. Desperados 363. Stope u pijesku 364. Spanjolski medaljon 365. Covjek sa bicem 366. Sastanak sa Smrću 367. Klopka u Rudniku 368. Bljeskovi nad Meksikom 369. Chihuahua! 370. Kradljivci stoke 371. Uhoda 372. Thonga tiranin 373. Lažna uzbuna 374. Skriveni pištolj 375. Preko granice 376. Pozlaćeni ranč 377. Konjanici 378. Pravda za Navahose 379. Ratnik Apaca 380. Zakon oruzja 381. Kraljevstvo tisine 382. Crni tigar 383. Malajska tvrđava 384. Paklenski prolaz 385. Pakleni indijanac 386. Kazna 387. Vrijeme za ubijanje 388. Moriscova tajna 389. Ljudi jaguari 390. Astečki bog 391. Selo prokletih 392. Ljudska žrtva 393. Spletka u Santa Feu 394. Atentat 395. Svjedok 396. Zločinački sporazum 397. Oštrica u mraku 398. Topeka! 399. Spaljeno pismo 400. Glas u oluji 401. Zlato Klaatua 402. Krv u snijegu 403. Suparničke bande 404. Sjeme mržnje 405. Poruka 406. Okrutni ljudi 407. Carsonova prošlost 408. Razbojnici iz Montane 409. Posljednji okršaj u Bannocku 410. Strah 411. Neprijatelj bez lica 412. Divljina 413. Zatočenica svjetionika 414. Buđenje vulkana 415. Zločin u luci 416. Krijumčari 417. Čitači tragova 418. Smrt na rijeci 419. Na stazi osvete 420. Tisuću dolara za smrt 421. Prijetnja u pustinji 422. Strava u Silver Bellu 423. Čovjek bez prošlosti 424. U zemlji plemena Uta 425. Pakleni izazov 426. Jukatan 427. Žrtveni bunar 428. Vukovi Kolorada 429. Smrt prijatelja 430. Ubojice 431. Pokolj u Red Hillu 432. policijska konjica 433. Dva revolveraša za Jasona 434. Napad na utvrdu 435. Cijena pobjede 436. Wild west show 437. Kineske sjene 438. Nepobjedivi 439. Careva tajna 440. Okršaj u Sierri 441. Springfield kalibar 58 442. Rendžer u opasnosti 443. Povratak Crnog Tigra 444. mrtva laguna 445. Noć zombija 446. Oluja na stjenovitim brdima 447. Oružana pratnja 448. Lov na dijamante 449. Ljudi koji su ubili Lincolna 450. Specijalna misija 451. Opijum 452. Moriscov povratak 453. Zdenci Agua Prieta 454. Buđenje mumije 455. Navajska osveta 456. Iznad zakona 457. Lanac ubojstava 458. Na putu za utvrdu Apache 459. Mescalerosi 460. Do zadnje kapi krvi 461 Dragulj Akbara 462. Rijeka straha 463. Sedmorica Ubojica 464. Helltown 465. Neumoljivi Jack Thunder 466. Golden pass 467. Bezimeni grad 468. Pucnji u noći 469. Granica 470. Vrag sa Sierre 471. Brijeg smrti 472. Svjedoci optužbe 473. Dugo putovanje 474. Šerif u nevolji 475. Predznak 476. Čovjek koji je došao s rijeke 477. Divlji izazov 478. Sablasni rudnik 479. Prokleta brda 480. Brežuljci Siouxa 481. Vjetar mržnje 482. Bijeli oblak 483. Hladnokrvno ubistvo 484. Krivci 485. Jahači iz Wyominga 486. Bodljikava žica 487. Anđeo osvete 488. Matador 489. Srdžba Montoya 490. Urota protiv Custera 491. Velike prerije 492. Little Bighorn 493. Crna smrt 494. Maska užasa 495. Zasjeda na jezeru 496. Bubnjevi u šumi 497. Velika invazija 498. Rat na granici 499. Junaci Teksasa 500. Ljudi u bekstvu 501. Mefisto 502. Zamka za Karsona 503. Noć tame 504. Jazbina zla 505. Rat u pustinji 506. Južno od Rio Grandea 507. Rendžer je izdajnik 508. Francuski trgovac 509. Snejk Bil 510. U neprijateljskom logoru 511. Povratak u Kalver Siti 512. Grad straha 513. Šume Oregona 514. Šenonove puške 515. Dug put 516. Kripta 517. Pernata zmija 518. Kiša 519. Madi Krik 520. Zaseda u ponoć 521. Kajove 522. Lovci na bizone 523. Crveni vukovi 524. Dvojica neprijatelja 525. Pravda na granici 526. Braća Donegan 527. Obeležje moći 528. Indijanska dijadema 529. Sveto mesto 530. Jezero Atabaska 531. Rečni pljačkaši 532. Golden Erou 533. Mesto blokade 534. Dolina mržnje 535. Udarac za udarac 536. Neumoljivi Tumak 537. Anasazi 538. Kolorado Bel 539. Banditi iz grada duhova 540. Đavolja vrata 541. Blago iz rudnika 542. Beli brat 543. Sramna ucena 544. Nameštaljka u Klondajku 545. Potera po vellikom severu 546. Poslednja diližansa 547. Napušteni put 548. Dokazivanje optužbe 549. Vojni sud 550. Voz za Redvil 551. Blokirani put 552. Selo pod opsadom 553. Pucanj u metu 554. Tročlana banda 555. Tajanstveni ubica 556. Smrt u magli 557. Ubijte Kita Vilera 558. Bekstvo 559. Odbrojani minuti 560. Moktezuma 561. Prljavi novac 562. Peščani zdenac 563. Misija u Meksiku 564. Ruralesi 565. Stražar 566. Vojnik se vraća kući 567. Deset godina kasnije 568. Krv u raju 569. Vojnici bizoni 570. Deseti konjički puk 571. Opsada Juta 572. Begunac 573. Prokleta zemlja 574. Tornado 575. Na stazi sjecanja. KOLOR 576. Ubojstvo u ulici Bourbon 577. Ponocni starac 578. Alkemicareva kuca 579. Montalesova osvevta 580. Zvona San Rafaela 581. Indijanski serif 582. Ljudska lovina 583. Missouri 584. Dva gerilca 585. Velika žeđ 586. Igre moci 587. Pandza crnog tigra 588. Crni dvorac 589. Pobuna Cheyennea 590. Tri duga dana 591. Covjek iz Baltimorea 592. Isprepletene sudbine 593. Mrtvaceva ruka 594. Podnevni vlak 595. Deadwood 596. Preko rijeke 597. Kameni most 598. Vatreno iskusenje 599. Rendzer za neprijatelja 600. Demoni sa severa 601. Krvnici iz Vegasa 602. Dvoboj kod korala 603. Kožna maska 604. Napad na diližansu 605. Velika izdaja 606. Pakleni lov 607. Dolina bogova 608. U prorokovoj jazbini 609. Šest odora u prašini 610. Hrana za lešinare 611. Traperi iz Yellowstonea 612. Kiša olova 613. U zemlji vulkana 614. Saboteri 615. Traka u ponor 616. Pod pratnjom 617. Junaci utvrde Kearny 618. Trgovci robljem 619. U rudnicima Canaana 620. Espectrova jazbina 621. Melez 622. Makuova osveta 623. Opkoljen 624. Prljava igra 625. Okovi krivnje 626. Između neba i pakla 627. Salt river 628. Zarobljenica 629. Pracenje 630. Borba bez predaha 631. Zlato planine San Juan 632. Hermanovi dobrovoljci 633. Tombstone Epitaph 634. Profesionalci 635. Tajna suca Beana 636. Zamka u San Antoniju 637. El Supremo 638. Snajperisti 639. Na ulicama San Francisca 640. Otok magle 641. Mlade ubojice 642. Sastanak s osvetom 643. Nesavladivi 644. Očajnički bijeg 645. Bijes komanča 646. Besmrtni ratnik 647. Sladeova ucjena 648. Pod opsadom 649. Sinovi ponora 650. Tajne vile Diago 651. Krvavi mjesec 652. Okrutni Charvez 653. Znaci smrti 654. Crno zlato 655. Pakao u Oil Springsu 656. Omča 657. Ubojica iz sjenke 658. Winnipeg 659. Crkva na brežuljku 660. Spletke i otrovi 661. Trazi se ziv ili mrtav 662. Karava hrabrih 663. Ghost town 664. Opasna igra 665. Zasjeda 666. Čast ratnika 667. Dugo koplje 668. Rendzeri iz Lost Valley 669. Pukovnik Zla ruka 670. Meckenzijevi jahaci 671. Banda zmija 672. Na putu ya Sacramento 673. Yamin povratak 674. Četiri jahača 675. Pakleno grotlo 676. Oteti dečak 677. Obračun u Madison Creeku 678. Jethro 679. Maskirani klan 680. Staza Forresterovih 681. Tabla Sagrada 682. Povratak Lupe 683. Zarobljenica pustinje 684. Wolfman 685. Branioci Silver Bowa 686. Skriveni grad 687. Stranci 688. Kineski glasnik 689. Strah u San Dijegu 690. Meksicke robinje 691. Apasko srce 692. Divlji Johnny 693. Povratak Proteusa 694. Kit protiv Kita 695. Konačna osveta. KOLOR 696. Sjenka maestra 697. Manhattan 698. Panika u kazalištu 699. Prijetnja nad New Yorkom 700. Zlato Powneeja 701. Kraljica vampira 702. Hram u džungli 703. Bowenov drugi život 704. Priterani uza zid 705. Voštana maska 706. Klub Trinaestorice 707. Kći Satanie 708. Pleme prokletih 709. Bes Makue 710. Opsada Mezcala 711. Kukavice i heroji 712. Osuđenici iz Dryforka 713. Umri muški 714. Đavolja litica 715. Odiseja Belle Star 716. Netdahe 717. Seoska straža 718. Sinjora sa Ranca Verde 719. Konačni obracun 720. Na lošem putu 721. Atentat na Montalesa 722. Guatemala 723. Crna smrt 724. Državni udar 725. Monah ratnik 726. Vudu revolveraš 727. Veštica iz močvare 729. BIS - Indijanski agent

kao na slikama retko u ponudi 1958. samjuel semjuel beket moloj maloun umire ... Samjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.[6][7] Biografija[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket je rođen u Dablinu, na Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina. Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teniskim terenom, koju je 1903. godine izgradio Samjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem. Oko 1919. ili 1920. otišao je u Kraljevsku školu Portora u Eniskilenu, koju je pohađao i Oskar Vajld. Otišao je 1923. godine i pohađao Triniti Koledž u Dablinu, gde je proučavao modernu književnost. Prirodni sportista, u kriketu je briljirao kao levoruki udarač i kuglaš srednje brzine leve ruke. Kasnije je igrao za Dablinski univerzitet i odigrao dve prvoklasne utakmice protiv Northemptonšira.[8] Kao rezultat, postao je jedini nobelovac za književnost koji je igrao prvoklasni kriket.[9] Prvi zapisi[uredi | uredi izvor] Beket je studirao francuski, italijanski i engleski na Triniti Koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine. Izabran je za naučnika modernih jezika 1926. Beket je diplomirao i, nakon kratkog predavanja na koledžu Kembel u Belfastu, zauzeo je mesto predavača engleskog u školi u Parizu od novembra 1928. do 1930.[10] Dok je bio tamo, sa poznatim irskim autorom Džejmsom Džojsom, upoznao ga je Tomas MekGrejvi, pesnik i bliski Beketov pouzdanik koji je takođe tamo radio. Ovaj sastanak je duboko uticao na mladića. Beket je pomagao Džojsu na razne načine, od kojih je jedno bilo istraživanje knjige koja je postala Finnegans Wake.[11] Samjuel Beket, 1920-ih. Godine 1930. Beket se vratio na Triniti Koledž kao predavač. U novembru 1930. predstavio je rad na francuskom jeziku Društvu savremenih jezika Trojstva o tuluškom pesniku Žan du Šasu, osnivaču pokreta pod nazivom le Concentrisme. Bila je to književna parodija, jer je Beket u stvari izumeo pesnika i njegov pokret koji su tvrdili da su „u suprotnosti sa svim onim što je kod Dekarta jasno“. Beket je kasnije insistirao da nije nameravao da zavarava svoju publiku.[12] Kada je Beket dao otkaz u Trinitiju krajem 1931, njegova kratka akademska karijera bila je na kraju. Obeležio ga je pesmom Gnome, koja je inspirisana njegovim čitanjem Wilhelm Meister`s Apprenticeship od Johana Volfganga Getea i objavljena u časopisu The Dublin Magazine 1934:[13] `Provedite godine učenja traćenjem Hrabrost za godine lutanja Kroz svet koji se uljudno okreće Iz ludosti učenja.` Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[14] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture. Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket, 1970. godine. Posle nacističke okupacije Francuske 1940. godine, Beket se pridružio francuskom Otporu, u kojem je radio kao kurir.[15] U nekoliko navrata tokom sledeće dve godine Gestapo ga je skoro uhvatio. U avgustu 1942, njegova jedinica je izdana i on i Suzan pobegli su pešice na jug u bezbednost malog sela Rusilon, u departmanu Vokliz. Tamo je nastavio da pomaže Otporu čuvajući naoružanje u dvorištu svog doma. Tokom dve godine koliko je Beket boravio u Rusilonu, indirektno je pomagao gerilama da sabotiraju nemačku vojsku u planinama Vokliza, iako je retko govorio o svom ratnom radu u kasnijem životu. Francuska vlada ga je odlikovala sa dve medalje, za napore u borbi protiv nemačke okupacije; do kraja svog života, međutim, Beket bi svoj rad u Francuskom otporu nazivao „izviđačkim stvarima“.[16][17] Dok se skrivao u Rusilonu, Beket je nastavio rad na romanu Watt. Roman je započeo 1941. godine, a dovršio ga 1945. godine, ali je objavljen tek 1953. godine; međutim, izvod se pojavio u izaslaniku dablinske književne štampe. Posle rata, vratio se u Francusku 1946. godine gde je radio kao upravnik prodavnica[18] u irskoj bolnici Crvenog krsta sa sedištem u Sent-Lu. Posleratni period[uredi | uredi izvor] 1945. Beket se vratio u Dablin na kratko vreme. Tokom boravka imao je otkriće u majčinoj sobi: ukazao mu se čitav njegov budući smer u književnosti. Beket je osećao da će zauvek ostati u senci Džojsa, siguran da ga nikada neće pobediti u svojoj igri. Njegovo otkrivenje podstaklo ga je da promeni pravac i prizna i sopstvenu glupost i interes za neznanje i nemoć:[19] „ Shvatio sam da je Džojs otišao koliko god je mogao u pravcu da sazna više, [kontrolišući] svoj materijal. Uvek je tome dodavao; samo treba da pogledate njegove dokaze da biste to videli. Shvatio sam da je moj način bio osiromašen, nedostatak znanja i oduzimanje, oduzimanje, a ne dodavanje. ” Samjuel Beket, 1977. godine. Beket je najpoznatiji po predstavi En attendant Godot (Čekajući Godoa; 1953). Kao i većina njegovih dela posle 1947. godine, i drama je prvi put napisana na francuskom jeziku. Beket je na predstavi radio između oktobra 1948. i januara 1949.[20] Njegova partnerka, Suzan Devo-Dumesnil, bila je sastavni deo njegovog uspeha. Devo-Dumesnil je postala njegov agent i slala je rukopis višestrukim producentima dok nisu upoznali Rodžera Blina, uskoro režisera predstave.[21] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama. U to vreme, pedesetih godina, Beket je postao jedan od nekoliko odraslih koji su ponekad vozili lokalnu decu u školu; jedno takvo dete bio je Andre Rusimof, koji će kasnije postati poznati profesionalni rvač pod imenom Andre Džin.[22] Imali su iznenađujuću količinu zajedničkog jezika i povezali su se s ljubavlju prema kriketu, a Rusimof se kasnije prisetio da su njih dvoje retko razgovarali o bilo čemu drugom.[23] Beket je i sam preveo sva svoja dela na engleski jezik, sa izuzetkom Molloy-ja, za koji je sarađivao sa Patrikom Bovlesom. Uspeh Čekajući Godoa otvorio mu je karijeru u pozorištu. Beket je napisao uspešne celovečernje drame, uključujući Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, napisano na engleskom), Happy Days (1961, takođe napisano na engleskom) i Play (1963). 1961. Beket je dobio Međunarodnu nagradu izdavača Formentor kao priznanje za svoj rad koji je te godine podelio sa Horheom Luisom Borhesom. Od kraja 1950-ih do svoje smrti, Beket je imao vezu sa Barbarom Brej, udovicom koja je radila kao urednica scenarija za BBC. Novlson je o njima napisao: `Bila je mala i privlačna, ali, pre svega, izuzetno inteligentna i načitana. Čini se da su se oboje odmah privukli. Njihov susret bio je izuzetno važan za njih oboje, jer je predstavljao početak veze koja je trebalo da traje paralelno sa onom sa Suzan, do kraja svog života.“[24] Barbara Brej umrla je u Edinburgu, 25. februara 2010. U oktobru 1969. godine, dok je bio na odmoru u Tunisu sa Suzan, Beket je čuo da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Predviđajući da će njen intenzivno privatni suprug od tog trenutka biti opterećen slavom, Suzan je nagradu nazvala „katastrofom“.[25] Iako Beket nije posvećivao puno vremena intervjuima, ponekad je sretao umetnike, naučnike i poštovaoce koji su ga tražili u anonimnom predvorju hotela PLM Sent Žak u Parizu u blizini njegove kuće u Monparnas.[16] Iako je Beket bio izuzetno privatni čovek, pregled drugog toma njegovih pisama Roja Fostera od 15. decembra 2011. u izdanju The New Republic otkriva da je Beket ne samo neočekivano ljubazan već često spreman da govori o svom radu i procesu koji stoji iza njega.[26] Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”.[27] Književni rad[uredi | uredi izvor] Slika iz predstave Čekajući Godoa, najpoznatijeg Beketovog dela. Beketova pisačka karijera može se grubo podeliti u tri perioda: njegova rana dela, sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. godine; njegov srednji period, protežući se od 1945. do ranih 1960-ih, tokom kojeg je napisao ono što su verovatno njegova najpoznatija dela; i njegov kasni period, od ranih 1960-ih do Beketove smrti 1989. godine, tokom kojeg su njegova dela tendirala da postaju kraća, a stil minimalistički. Rani rad[uredi | uredi izvor] Generalno se smatra da su Beketovi najraniji radovi pod velikim uticajem dela njegovog prijatelja Džejmsa Džojsa. Oni su eruditi i čini se da prikazuju autorovo učenje samo zbog sebe, što rezultira sa nekoliko nejasnih odlomaka. Uvodne fraze zbirke kratkih priča More Pricks than Kicks (1934) daju reprezentativan uzorak ovog stila:[28] „ Bilo je jutro i Belakva je zapeo u prvoj kantici na mesecu. Bio je toliko zamućen da nije mogao da se kreće ni unazad ni napred. Blažena Beatriče je bila tamo, Dante takođe, i objasnila mu je mesta na mesecu. Prvo mu je pokazala gde je on kriv, a onda je iznela svoje objašnjenje. Imala ga je od Boga, zato se mogao pouzdati u to da je tačan u svakom slučaju. ” Odlomak upućuje na Danteovu Komediju, koja može zbuniti čitaoce koji nisu upoznati sa tim delom. Takođe predviđa aspekte Beketovog kasnijeg dela: fizičku neaktivnost lika Belakva; uronjenje lika u sopstvenu glavu i misli; pomalo nečasna komedija završne rečenice. Slični elementi prisutni su u prvom Beketovom objavljenom romanu, Murphy (1938), koji takođe istražuje teme ludila i šaha (što bi oba bila ponavljajući elementi u Beketovim kasnijim delima). Uvodna rečenica romana nagoveštava pomalo pesimistične prizvuke i crni humor koji animiraju mnoga Beketova dela: „Sunce je sijalo, nemajući alternativu, ni na čemu novom“.[29] Watt, napisan dok se Beket skrivao u Rusilonu tokom Drugog svetskog rata, sličan je po temama, ali manje bujan u svom stilu. Istražuje ljudsko kretanje kao da je matematička permutacija, nagoveštavajući preciznim pokretom Beketovu kasniju preokupaciju - i u njegovim romanima i u dramskim delima. Beketov esej Proust iz 1930. bio je pod snažnim uticajem Šopenhaurovog pesimizma i pohvalnih opisa svetog podviga. U to vreme Beket počinje kreativno pisati na francuskom jeziku. Krajem 1930-ih napisao je niz kratkih pesama na tom jeziku i njihova oskudnost - za razliku od gustine njegovih engleskih pesama otprilike istog perioda, sakupljenih u Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - izgleda da pokazuje da je Beket, iako posredstvom drugog jezika, bio je u procesu pojednostavljenja svog stila, promena takođe evidentna u delu Watt. Srednji period[uredi | uredi izvor] Posle Drugog svetskog rata, Beket se definitivno okrenuo francuskom jeziku kao primarnom za pisanje. Upravo bi to, zajedno sa „otkrovenjem“ koje je doživeo u majčinoj sobi u Dablinu - u kojem je shvatio da njegova umetnost mora biti subjektivna i u potpunosti povučena iz njegovog unutrašnjeg sveta, rezultiralo bi delima po kojima se Beket danas najviše pamti. ... Ko će možda ispričati priču starca? Odmeriti odsustvo u vagi? Granični kamen želite sa rasponom? Zbir procene svetskih nevolja? Ništavilo rečima priložiti? Iz Beketovog dela Watt (1953) Tokom 15 godina nakon rata, Beket je izradio četiri glavne celovečernje dramske predstave: Čekajući Godoa (napisano 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Endgame), Krapp`s Last Tape (1958), i Happy Days (1961). Ove predstave - za koje se često, s pravom ili ne, smatraju da su bile instrumentalne u takozvanom „Pozorištu apsurda“ - mračno se bave temama sličnim temama približno savremenih egzistencijalističkih mislilaca. Izraz „Pozorište apsurda“ smislio je Martin Eslin u istoimenoj knjizi; Beket i Godo bili su glavni elementi knjige. Eslin je tvrdio da su ove predstave ispunjenje koncepta `apsurda` Albera Kamija;[30] ovo je jedan od razloga zbog kojeg je Beket često lažno etiketiran kao egzistencijalista (ovo se zasniva na pretpostavci da je Kami bio egzistencijalista, iako je u stvari udaljen od egzistencijalističkog pokreta i osnovao je sopstvenu filozofiju). Iako su mnoge teme slične, Beket je imao malo afiniteta prema egzistencijalizmu u celini.[31] Široko govoreći, predstave se bave temom očaja i voljom za preživljavanjem uprkos tom očajanju, pred nerazumevajućim i nerazumljivim svetom. Reči Nel - jednog od dva lika u Endgame koji su zarobljeni u ašbinima, iz kojih povremeno proviruju da bi govorili - mogu najbolje sumirati teme predstava iz Beketovog srednjeg perioda: „Ništa nije smešnije od nesreće, kažem ti... Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu. I mi se smejemo, smejemo se, s voljom, u početku. Ali to je uvek ista stvar. Da, to je kao smešna priča koju imamo, čujemo prečesto, i dalje nam je smešna, ali više se ne smejemo.`[32] Kasniji rad[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih i tokom 1970-ih, Beketova dela pokazivala su sve veću tendenciju - koja se već videla u većini njegovih dela 1950-ih - ka kompaktnosti. To je dovelo do toga da se njegov rad ponekad opisuje kao minimalistički. Krajnji primer ovoga, među njegovim dramskim delima, je Breath iz 1969. godine koji traje samo 35 sekundi i nema likove (mada je verovatno trebalo da pruži ironičan komentar na Oh! Calcutta!, pozorišnu reviju za koju je služio kao uvodni deo).[33] U njegovom pozorištu iz kasnog perioda, Beketovi likovi - kojih je već bilo malo u ranijim predstavama - svedeni su na bitne elemente. Ironično naslovljena Play (1962), na primer, sastoji se od tri lika uronjena do vrata u velike pogrebne urne. Televizijska drama Eh Joe (1963), koja je napisana za glumca Džeka MekGovrana, animirana je kamerom koja se neprekidno zatvara uskim fokusom na lice naslovnog junaka. Predstava Not I (1972) sastoji se gotovo isključivo od Beketovih reči, „pokretna usta sa ostatkom pozornice u mraku“.[34] U bolnici i staračkom domu u kojima je proveo poslednje dane, Beket je napisao svoje poslednje delo, pesmu What is the Word iz 1988. Pesma se suočava sa nemogućnošću pronalaženja reči da se izrazi, što je tema koja odražava Beketovo ranije delo, mada je verovatno pojačana bolešću koju je doživeo kasno u životu. Karakteristike Beketove poetike[uredi | uredi izvor] Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru. Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla. Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija) U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd „Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“ Nagrade[uredi | uredi izvor] Ratni krst 1939–1945. Medalja Rezistencije 1969. Nobelova nagrada za književnost[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (podeljeno sa Horhe Luis Borhesom). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Irska) Dela[uredi | uredi izvor] Prevedena na srpski jezik[uredi | uredi izvor] Marfi (1938), izvorno Murphy Moloj (1938), izvorno Molloy Maloun umire (1952), izvorno Malone meurt Čekajući Godoa (1952), izvorno En attendant Godot Svi koji padaju (1956), izvorno All That Fall. Kraj igre (1957), izvorno Fin de partie, Endgame Krapova poslednja traka (1959), izvorno Krapp`s Last Tape Divni dani (1960), izvorno Happy Days Pozorište[uredi | uredi izvor] Human Wishes (c. 1936; objavljeno1984) Eleutheria (written 1947 na francuskom; objavljeno in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (objavljeno1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (objavljeno 1957); Endgame (objavljeno 1957) Krapp`s Last Tape (objavljeno 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (prvi put izvedeno 1961) Play Come and Go (prvi put izvedeno na nemačkom, zatim na engleskom 1966) Breath (prvi put izvedeno1969) Not I (prvi put izvedeno 1972) That Time (prvi put izvedeno 1976) Footfalls (prvi put izvedeno 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (prvi put izvedeno 1979) Rockaby (prvi put izvedeno 1981) Ohio Impromptu (prvi put izvedeno 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, prvi put izvedeno1982) What Where (prvi put izvedeno 1983) Radio[uredi | uredi izvor] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (objavljeno 1976) (na francuskom1961. kao Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (objavljeno 1976) (na francuskom 1961. kao Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 francuska verzija; 1964. engleski prevod) Televizija[uredi | uredi izvor] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, objavljeno 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Filmovi[uredi | uredi izvor] Film (1965) Proza[uredi | uredi izvor] Trilogija[uredi | uredi izvor] Molloy (1951); engleska verzija (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Romani[uredi | uredi izvor] Dream of Fair to Middling Women (napisano 1932; objavljeno 1992) Murphy (1938); 1947. francuska verzija Watt (1953); 1968, francuska verzija Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (napisano 1946, objavljeno 1970); engleska verzija (1974) Kratka proza[uredi | uredi izvor] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (napisano 1933, objavljeno 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, objavljeno u Les Temps Modernes u 1946 kao `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Ne-fikcija[uredi | uredi izvor] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm

Lepo očuvsno kao na slikama Samuel BECKETT Comédies et actes divers Les éditions de minuit, Paris 1966, 11,5x18,5cm, broché First edition Prvo 1. izdanje Samuel Barclay Beckett (/ˈbɛkɪt/; 13 April 1906 – 22 December 1989) was an Irish novelist, dramatist, short story writer, theatre director, poet, and literary translator. His literary and theatrical work features bleak, impersonal and tragicomic experiences of life, often coupled with black comedy and nonsense. His work became increasingly minimalist as his career progressed, involving more aesthetic and linguistic experimentation, with techniques of stream of consciousness repetition and self-reference. He is considered one of the last modernist writers, and one of the key figures in what Martin Esslin called the Theatre of the Absurd.[1] A resident of Paris for most of his adult life, Beckett wrote in both French and English. During the Second World War, Beckett was a member of the French Resistance group Gloria SMH (Réseau Gloria) and was awarded the Croix de Guerre in 1949.[2] He was awarded the 1969 Nobel Prize in Literature `for his writing, which—in new forms for the novel and drama—in the destitution of modern man acquires its elevation`.[3] In 1961 he shared the inaugural Prix International with Jorge Luis Borges. He was the first person to be elected Saoi of Aosdána in 1984. Samjuel Beket (engl. Samuel Beckett; Dablin, 13. april 1906 — Pariz, 22. decembar 1989), bio je irski književnik, dramaturg i romanopisac.[6][7] Biografija[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket je rođen u Dablinu, na Veliki petak, 13. aprila 1906, od oca Vilijama Franka Beketa i majke Marije Džons Rou, medicinske sestre, kad su oboje imali 35 godina. Oni su se uzeli 1901. godine. Beket je imao jednog starijeg brata, Frank Edvard Beket (1902–1954). Od svoje pete godine, Beket je pohađao lokalnu školu u Dablinu, gde je počeo da uči muziku, a zatim je premešten u Ersfort Haus školu u centru grada u blizini Harkort ulice. Beketovi su bili članovi aglikanske Irske crkve. Porodična dom, Kuldrinaj u dablinskom predgrađu Foksrok, bila je velika kuća sa baštom i teniskim terenom, koju je 1903. godine izgradio Samjuelov otac, Vilijam. Kuća i bašta, zajedno sa okružujućim seoskim predelom je mesto gde je često šetao sa svojim ocem. Oko 1919. ili 1920. otišao je u Kraljevsku školu Portora u Eniskilenu, koju je pohađao i Oskar Vajld. Otišao je 1923. godine i pohađao Triniti Koledž u Dablinu, gde je proučavao modernu književnost. Prirodni sportista, u kriketu je briljirao kao levoruki udarač i kuglaš srednje brzine leve ruke. Kasnije je igrao za Dablinski univerzitet i odigrao dve prvoklasne utakmice protiv Northemptonšira.[8] Kao rezultat, postao je jedini nobelovac za književnost koji je igrao prvoklasni kriket.[9] Prvi zapisi[uredi | uredi izvor] Beket je studirao francuski, italijanski i engleski na Triniti Koledžu u Dablinu od 1923. do 1927. godine. Izabran je za naučnika modernih jezika 1926. Beket je diplomirao i, nakon kratkog predavanja na koledžu Kembel u Belfastu, zauzeo je mesto predavača engleskog u školi u Parizu od novembra 1928. do 1930.[10] Dok je bio tamo, sa poznatim irskim autorom Džejmsom Džojsom, upoznao ga je Tomas MekGrejvi, pesnik i bliski Beketov pouzdanik koji je takođe tamo radio. Ovaj sastanak je duboko uticao na mladića. Beket je pomagao Džojsu na razne načine, od kojih je jedno bilo istraživanje knjige koja je postala Finnegans Wake.[11] Samjuel Beket, 1920-ih. Godine 1930. Beket se vratio na Triniti Koledž kao predavač. U novembru 1930. predstavio je rad na francuskom jeziku Društvu savremenih jezika Trojstva o tuluškom pesniku Žan du Šasu, osnivaču pokreta pod nazivom le Concentrisme. Bila je to književna parodija, jer je Beket u stvari izumeo pesnika i njegov pokret koji su tvrdili da su „u suprotnosti sa svim onim što je kod Dekarta jasno“. Beket je kasnije insistirao da nije nameravao da zavarava svoju publiku.[12] Kada je Beket dao otkaz u Trinitiju krajem 1931, njegova kratka akademska karijera bila je na kraju. Obeležio ga je pesmom Gnome, koja je inspirisana njegovim čitanjem Wilhelm Meister`s Apprenticeship od Johana Volfganga Getea i objavljena u časopisu The Dublin Magazine 1934:[13] `Provedite godine učenja traćenjem Hrabrost za godine lutanja Kroz svet koji se uljudno okreće Iz ludosti učenja.` Od 1938. godine živi u Parizu, a nakon rata počinje i da piše na francuskom. Zaokupljen problemom ljudske egzistencije i otuđenosti modernog života, Beket u svim svojim delima daje krajnje pesimističku viziju sveta i prikazuje život kao igru viših sila u kojoj je čovek sveden na fiziološko i duhovno vegetiranje, na besmisleno „trajanje“ ispunjeno patnjama i uzaludnim iščekivanjem spasa.[14] Da bi prikazao apsurdnost takva života i čovekovu bespomoćnost, Beket napušta tradicionalnu romanesknu fabulu i uobičajeni dramski zaplet i zamenjuje ih nizom scena koje se ponavljaju sa malim varijantama, a likove svodi na groteskne i stravične marionete (nemi, slepi, gluvi, itd.), koje se pomiču po nekom besmislenom ritmu unutar svog ograničenog životnog kruga (ulica, raskršće, soba) ili su čak i u tom kretanju onemogućene (smeštene u kante za smeće ili zatrpane u pesku). Izraz je prilagođen tim apsurdnim situacijama i sugeriše ih besmislenim ponavljanjem više-manje istih dijaloga ili dugim unutrašnjim monolozima, u kojima je jezik oslobođen uobičajene gramatičke strukture. Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor] Samjuel Beket, 1970. godine. Posle nacističke okupacije Francuske 1940. godine, Beket se pridružio francuskom Otporu, u kojem je radio kao kurir.[15] U nekoliko navrata tokom sledeće dve godine Gestapo ga je skoro uhvatio. U avgustu 1942, njegova jedinica je izdana i on i Suzan pobegli su pešice na jug u bezbednost malog sela Rusilon, u departmanu Vokliz. Tamo je nastavio da pomaže Otporu čuvajući naoružanje u dvorištu svog doma. Tokom dve godine koliko je Beket boravio u Rusilonu, indirektno je pomagao gerilama da sabotiraju nemačku vojsku u planinama Vokliza, iako je retko govorio o svom ratnom radu u kasnijem životu. Francuska vlada ga je odlikovala sa dve medalje, za napore u borbi protiv nemačke okupacije; do kraja svog života, međutim, Beket bi svoj rad u Francuskom otporu nazivao „izviđačkim stvarima“.[16][17] Dok se skrivao u Rusilonu, Beket je nastavio rad na romanu Watt. Roman je započeo 1941. godine, a dovršio ga 1945. godine, ali je objavljen tek 1953. godine; međutim, izvod se pojavio u izaslaniku dablinske književne štampe. Posle rata, vratio se u Francusku 1946. godine gde je radio kao upravnik prodavnica[18] u irskoj bolnici Crvenog krsta sa sedištem u Sent-Lu. Posleratni period[uredi | uredi izvor] 1945. Beket se vratio u Dablin na kratko vreme. Tokom boravka imao je otkriće u majčinoj sobi: ukazao mu se čitav njegov budući smer u književnosti. Beket je osećao da će zauvek ostati u senci Džojsa, siguran da ga nikada neće pobediti u svojoj igri. Njegovo otkrivenje podstaklo ga je da promeni pravac i prizna i sopstvenu glupost i interes za neznanje i nemoć:[19] „ Shvatio sam da je Džojs otišao koliko god je mogao u pravcu da sazna više, [kontrolišući] svoj materijal. Uvek je tome dodavao; samo treba da pogledate njegove dokaze da biste to videli. Shvatio sam da je moj način bio osiromašen, nedostatak znanja i oduzimanje, oduzimanje, a ne dodavanje. ” Samjuel Beket, 1977. godine. Beket je najpoznatiji po predstavi En attendant Godot (Čekajući Godoa; 1953). Kao i većina njegovih dela posle 1947. godine, i drama je prvi put napisana na francuskom jeziku. Beket je na predstavi radio između oktobra 1948. i januara 1949.[20] Njegova partnerka, Suzan Devo-Dumesnil, bila je sastavni deo njegovog uspeha. Devo-Dumesnil je postala njegov agent i slala je rukopis višestrukim producentima dok nisu upoznali Rodžera Blina, uskoro režisera predstave.[21] Najznačajniji je kao pisac pozorišnih komada i jedan od glavnih predstavnika „teatra apsurda“. Napisao je i nekoliko romana, ali svetski uspeh postigao je sa dramama. U to vreme, pedesetih godina, Beket je postao jedan od nekoliko odraslih koji su ponekad vozili lokalnu decu u školu; jedno takvo dete bio je Andre Rusimof, koji će kasnije postati poznati profesionalni rvač pod imenom Andre Džin.[22] Imali su iznenađujuću količinu zajedničkog jezika i povezali su se s ljubavlju prema kriketu, a Rusimof se kasnije prisetio da su njih dvoje retko razgovarali o bilo čemu drugom.[23] Beket je i sam preveo sva svoja dela na engleski jezik, sa izuzetkom Molloy-ja, za koji je sarađivao sa Patrikom Bovlesom. Uspeh Čekajući Godoa otvorio mu je karijeru u pozorištu. Beket je napisao uspešne celovečernje drame, uključujući Fin de partie (1957), Krapp`s Last Tape (1958, napisano na engleskom), Happy Days (1961, takođe napisano na engleskom) i Play (1963). 1961. Beket je dobio Međunarodnu nagradu izdavača Formentor kao priznanje za svoj rad koji je te godine podelio sa Horheom Luisom Borhesom. Od kraja 1950-ih do svoje smrti, Beket je imao vezu sa Barbarom Brej, udovicom koja je radila kao urednica scenarija za BBC. Novlson je o njima napisao: `Bila je mala i privlačna, ali, pre svega, izuzetno inteligentna i načitana. Čini se da su se oboje odmah privukli. Njihov susret bio je izuzetno važan za njih oboje, jer je predstavljao početak veze koja je trebalo da traje paralelno sa onom sa Suzan, do kraja svog života.“[24] Barbara Brej umrla je u Edinburgu, 25. februara 2010. U oktobru 1969. godine, dok je bio na odmoru u Tunisu sa Suzan, Beket je čuo da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Predviđajući da će njen intenzivno privatni suprug od tog trenutka biti opterećen slavom, Suzan je nagradu nazvala „katastrofom“.[25] Iako Beket nije posvećivao puno vremena intervjuima, ponekad je sretao umetnike, naučnike i poštovaoce koji su ga tražili u anonimnom predvorju hotela PLM Sent Žak u Parizu u blizini njegove kuće u Monparnas.[16] Iako je Beket bio izuzetno privatni čovek, pregled drugog toma njegovih pisama Roja Fostera od 15. decembra 2011. u izdanju The New Republic otkriva da je Beket ne samo neočekivano ljubazan već često spreman da govori o svom radu i procesu koji stoji iza njega.[26] Beket je bio nagrađen Nobelovom nagradom za književnost 1969 „za njegovo pisanje, koje - u novim oblicima za roman i dramu - u siromaštvu savremenog čoveka stiče svoje uzdizanje”.[27] Književni rad[uredi | uredi izvor] Slika iz predstave Čekajući Godoa, najpoznatijeg Beketovog dela. Beketova pisačka karijera može se grubo podeliti u tri perioda: njegova rana dela, sve do kraja Drugog svetskog rata 1945. godine; njegov srednji period, protežući se od 1945. do ranih 1960-ih, tokom kojeg je napisao ono što su verovatno njegova najpoznatija dela; i njegov kasni period, od ranih 1960-ih do Beketove smrti 1989. godine, tokom kojeg su njegova dela tendirala da postaju kraća, a stil minimalistički. Rani rad[uredi | uredi izvor] Generalno se smatra da su Beketovi najraniji radovi pod velikim uticajem dela njegovog prijatelja Džejmsa Džojsa. Oni su eruditi i čini se da prikazuju autorovo učenje samo zbog sebe, što rezultira sa nekoliko nejasnih odlomaka. Uvodne fraze zbirke kratkih priča More Pricks than Kicks (1934) daju reprezentativan uzorak ovog stila:[28] „ Bilo je jutro i Belakva je zapeo u prvoj kantici na mesecu. Bio je toliko zamućen da nije mogao da se kreće ni unazad ni napred. Blažena Beatriče je bila tamo, Dante takođe, i objasnila mu je mesta na mesecu. Prvo mu je pokazala gde je on kriv, a onda je iznela svoje objašnjenje. Imala ga je od Boga, zato se mogao pouzdati u to da je tačan u svakom slučaju. ” Odlomak upućuje na Danteovu Komediju, koja može zbuniti čitaoce koji nisu upoznati sa tim delom. Takođe predviđa aspekte Beketovog kasnijeg dela: fizičku neaktivnost lika Belakva; uronjenje lika u sopstvenu glavu i misli; pomalo nečasna komedija završne rečenice. Slični elementi prisutni su u prvom Beketovom objavljenom romanu, Murphy (1938), koji takođe istražuje teme ludila i šaha (što bi oba bila ponavljajući elementi u Beketovim kasnijim delima). Uvodna rečenica romana nagoveštava pomalo pesimistične prizvuke i crni humor koji animiraju mnoga Beketova dela: „Sunce je sijalo, nemajući alternativu, ni na čemu novom“.[29] Watt, napisan dok se Beket skrivao u Rusilonu tokom Drugog svetskog rata, sličan je po temama, ali manje bujan u svom stilu. Istražuje ljudsko kretanje kao da je matematička permutacija, nagoveštavajući preciznim pokretom Beketovu kasniju preokupaciju - i u njegovim romanima i u dramskim delima. Beketov esej Proust iz 1930. bio je pod snažnim uticajem Šopenhaurovog pesimizma i pohvalnih opisa svetog podviga. U to vreme Beket počinje kreativno pisati na francuskom jeziku. Krajem 1930-ih napisao je niz kratkih pesama na tom jeziku i njihova oskudnost - za razliku od gustine njegovih engleskih pesama otprilike istog perioda, sakupljenih u Echo`s Bones and Other Precipitates (1935) - izgleda da pokazuje da je Beket, iako posredstvom drugog jezika, bio je u procesu pojednostavljenja svog stila, promena takođe evidentna u delu Watt. Srednji period[uredi | uredi izvor] Posle Drugog svetskog rata, Beket se definitivno okrenuo francuskom jeziku kao primarnom za pisanje. Upravo bi to, zajedno sa „otkrovenjem“ koje je doživeo u majčinoj sobi u Dablinu - u kojem je shvatio da njegova umetnost mora biti subjektivna i u potpunosti povučena iz njegovog unutrašnjeg sveta, rezultiralo bi delima po kojima se Beket danas najviše pamti. ... Ko će možda ispričati priču starca? Odmeriti odsustvo u vagi? Granični kamen želite sa rasponom? Zbir procene svetskih nevolja? Ništavilo rečima priložiti? Iz Beketovog dela Watt (1953) Tokom 15 godina nakon rata, Beket je izradio četiri glavne celovečernje dramske predstave: Čekajući Godoa (napisano 1948–1949;), Fin de partie (1955–1957; Endgame), Krapp`s Last Tape (1958), i Happy Days (1961). Ove predstave - za koje se često, s pravom ili ne, smatraju da su bile instrumentalne u takozvanom „Pozorištu apsurda“ - mračno se bave temama sličnim temama približno savremenih egzistencijalističkih mislilaca. Izraz „Pozorište apsurda“ smislio je Martin Eslin u istoimenoj knjizi; Beket i Godo bili su glavni elementi knjige. Eslin je tvrdio da su ove predstave ispunjenje koncepta `apsurda` Albera Kamija;[30] ovo je jedan od razloga zbog kojeg je Beket često lažno etiketiran kao egzistencijalista (ovo se zasniva na pretpostavci da je Kami bio egzistencijalista, iako je u stvari udaljen od egzistencijalističkog pokreta i osnovao je sopstvenu filozofiju). Iako su mnoge teme slične, Beket je imao malo afiniteta prema egzistencijalizmu u celini.[31] Široko govoreći, predstave se bave temom očaja i voljom za preživljavanjem uprkos tom očajanju, pred nerazumevajućim i nerazumljivim svetom. Reči Nel - jednog od dva lika u Endgame koji su zarobljeni u ašbinima, iz kojih povremeno proviruju da bi govorili - mogu najbolje sumirati teme predstava iz Beketovog srednjeg perioda: „Ništa nije smešnije od nesreće, kažem ti... Da, da, to je najkomičnija stvar na svetu. I mi se smejemo, smejemo se, s voljom, u početku. Ali to je uvek ista stvar. Da, to je kao smešna priča koju imamo, čujemo prečesto, i dalje nam je smešna, ali više se ne smejemo.`[32] Kasniji rad[uredi | uredi izvor] Tokom 1960-ih i tokom 1970-ih, Beketova dela pokazivala su sve veću tendenciju - koja se već videla u većini njegovih dela 1950-ih - ka kompaktnosti. To je dovelo do toga da se njegov rad ponekad opisuje kao minimalistički. Krajnji primer ovoga, među njegovim dramskim delima, je Breath iz 1969. godine koji traje samo 35 sekundi i nema likove (mada je verovatno trebalo da pruži ironičan komentar na Oh! Calcutta!, pozorišnu reviju za koju je služio kao uvodni deo).[33] U njegovom pozorištu iz kasnog perioda, Beketovi likovi - kojih je već bilo malo u ranijim predstavama - svedeni su na bitne elemente. Ironično naslovljena Play (1962), na primer, sastoji se od tri lika uronjena do vrata u velike pogrebne urne. Televizijska drama Eh Joe (1963), koja je napisana za glumca Džeka MekGovrana, animirana je kamerom koja se neprekidno zatvara uskim fokusom na lice naslovnog junaka. Predstava Not I (1972) sastoji se gotovo isključivo od Beketovih reči, „pokretna usta sa ostatkom pozornice u mraku“.[34] U bolnici i staračkom domu u kojima je proveo poslednje dane, Beket je napisao svoje poslednje delo, pesmu What is the Word iz 1988. Pesma se suočava sa nemogućnošću pronalaženja reči da se izrazi, što je tema koja odražava Beketovo ranije delo, mada je verovatno pojačana bolešću koju je doživeo kasno u životu. Karakteristike Beketove poetike[uredi | uredi izvor] Junaci su starci i skitnice, klovnovske pojave i ljudske kreature, zatečene u metafizičkom, izobličenom prostoru. Čovek je u njegovim delima bez korena, bez cilja, identiteta i sadašnjosti. Prazan je i opustošen i svodi se samo na jednolične, usporene i apsurdne pokrete, lišene smisla. Njegovi likovi nemaju psihološki i socijalni identitet Čovek je beznačajan i sam po sebi tragičan jer je izgubio istorijsko pamćenje U dramama nema prave radnje ni logičkog sleda jer je sve pokidano u čoveku i među ljudima; umesto fabule, dominira unutrašnja napetost i potištenost (melanholija) U govoru njegovih junaka mnogo je nepovezanosti, ćutanja i ponavljanja istih reči i rečeničnih konstrukcija, a to je posledica sužene i krajnje osiromašene svesti u osiromašenoj stvarnosti Jezik je bez jasnog i konkretnog značenja i njime se sve dovodi u sumnju jer je sve deformisano i bez prave svrhe i pravog smisla – sve je nalik na jedno veliko NIŠTA, pa je zato sve apsurd „Ne hteti reći, ne znati šta hoćemo da kažemo, ne reći šta mislimo da kažemo, a ipak stalno govoriti.“ Nagrade[uredi | uredi izvor] Ratni krst 1939–1945. Medalja Rezistencije 1969. Nobelova nagrada za književnost[7] 1959 honorary doctorate from Trinity College, Dublin 1961 International Publishers` Formentor Prize (podeljeno sa Horhe Luis Borhesom). 1968 Foreign Honorary Member of the American Academy of Arts and Sciences Saoi of Aosdana (Irska) Dela[uredi | uredi izvor] Prevedena na srpski jezik[uredi | uredi izvor] Marfi (1938), izvorno Murphy Moloj (1938), izvorno Molloy Maloun umire (1952), izvorno Malone meurt Čekajući Godoa (1952), izvorno En attendant Godot Svi koji padaju (1956), izvorno All That Fall. Kraj igre (1957), izvorno Fin de partie, Endgame Krapova poslednja traka (1959), izvorno Krapp`s Last Tape Divni dani (1960), izvorno Happy Days Pozorište[uredi | uredi izvor] Human Wishes (c. 1936; objavljeno1984) Eleutheria (written 1947 na francuskom; objavljeno in French 1995, and English 1996) En attendant Godot (objavljeno1952, performed 1953) (Waiting for Godot, pub. 1954, perf. 1955) Acte sans Paroles I (1956); Act Without Words I (1957) Acte sans Paroles II (1956); Act Without Words II (1957) Fin de partie (objavljeno 1957); Endgame (objavljeno 1957) Krapp`s Last Tape (objavljeno 1958) Fragment de théâtre I (late 1950s); Rough for Theatre I Fragment de théâtre II (late 1950s); Rough for Theatre II Happy Days (prvi put izvedeno 1961) Play Come and Go (prvi put izvedeno na nemačkom, zatim na engleskom 1966) Breath (prvi put izvedeno1969) Not I (prvi put izvedeno 1972) That Time (prvi put izvedeno 1976) Footfalls (prvi put izvedeno 1976) Neither (1977) A Piece of Monologue (prvi put izvedeno 1979) Rockaby (prvi put izvedeno 1981) Ohio Impromptu (prvi put izvedeno 1981) Catastrophe (Catastrophe et autres dramatiques, prvi put izvedeno1982) What Where (prvi put izvedeno 1983) Radio[uredi | uredi izvor] All That Fall (broadcast 1957) From an Abandoned Work (broadcast 1957) Embers (broadcast 1959) Rough for Radio I (objavljeno 1976) (na francuskom1961. kao Esquisse radiophonique) Rough for Radio II (objavljeno 1976) (na francuskom 1961. kao Pochade radiophonique) Words and Music (broadcast 1962) Cascando (broadcast:1963 francuska verzija; 1964. engleski prevod) Televizija[uredi | uredi izvor] Eh Joe with Jack MacGowran (broadcast 1966) Beginning To End with Jack MacGowran (1965) Ghost Trio (broadcast 1977) ... but the clouds ... (broadcast 1977) Quad I + II (broadcast 1981) Nacht und Träume (broadcast 1983); Night and Dreams, objavljeno 1984 Beckett Directs Beckett (1988/92) Filmovi[uredi | uredi izvor] Film (1965) Proza[uredi | uredi izvor] Trilogija[uredi | uredi izvor] Molloy (1951); engleska verzija (1955) Malone meurt (1951); Malone Dies (1956) L`innommable (1953); The Unnamable (1958) Romani[uredi | uredi izvor] Dream of Fair to Middling Women (napisano 1932; objavljeno 1992) Murphy (1938); 1947. francuska verzija Watt (1953); 1968, francuska verzija Comment c`est (1961); How It Is (1964) Mercier and Camier (napisano 1946, objavljeno 1970); engleska verzija (1974) Kratka proza[uredi | uredi izvor] More Pricks Than Kicks (1934) `Echo`s Bones` (napisano 1933, objavljeno 2014) `L`Expulsé`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Expelled` Stories and Texts for Nothing (1967) `Le Calmant`, written 1946, in Nouvelles et Textes pour rien (1955); `The Calmative`, Stories and Texts for Nothing (1967) `La Fin`, written 1946, objavljeno u Les Temps Modernes u 1946 kao `Suite`; `L`Image` (1959) a fragment from Comment c`est[95] `Premier Amour` (1970, written 1946); translated by Beckett as `First Love`, 1973 Le Dépeupleur (1970); The Lost Ones (1971) Pour finir encore et autres foirades (1976); For to End Yet Again and Other Fizzles (1976) Company (1980) Mal vu mal dit (1981); Ill Seen Ill Said (1982) Worstward Ho (1983) `Stirrings Still` (1988) `As the Story was Told` (1990) The Complete Short Prose: 1929–1989, ed S. E. Gontarski. New York: Grove Press, 1995 Ne-fikcija[uredi | uredi izvor] `Dante...Bruno. Vico..Joyce` (1929) Proust (1931) Three Dialogues (with Georges Duthuit and Jacques Putnam) (1949) Disjecta: Miscellaneous Writings and a Dramatic Fragm Tags: Samjel / Semjuel Beket Drama apsurda apsurd