DOSTUPNOST: Nema na stanju PLAĆANJE: Plaćanje pouzećem DOSTAVA: Dostava na adresu kupca u roku 1-7 radnih dana CENA DOSTAVE: Besplatna dostava za porudžbine preko 3000 RSD! Cena dostave za manje iznose je 200 RSD.

DOSTUPNOST: Nema na stanju PLAĆANJE: Plaćanje pouzećem DOSTAVA: Dostava na adresu kupca u roku 1-7 radnih dana CENA DOSTAVE: Besplatna dostava za porudžbine preko 3000 RSD! Cena dostave za manje iznose je 200 RSD.

Udžbenikom su ne samo pokriveni svi ključni psihološki pojmovi i fenomeni, već su tekstovi sami po sebi zanimljivi, a pitanjima za diskusiju podstiče se kako razvoj verbalne fluentnosti govornika, primarno, tako i razmišljanje o bitnim temama i dilemama psihološke nauke, sekundarno. Ovakva postavka udžbenika omogućava nastavu engleskog jezika koja je visoko kontekstualizovana i predstavlja usvajanje jezika struke u pravom i dobrom smislu reči. prof. dr Zoran Pavlović, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Udžbenik English language for students of psychology odlikuje se funkcionalnim i komunikativnim pristupom prezentiranju jezičke građe, odličnim izborom tema i tekstova koji u potpunosti odgovaraju potrebama i interesovanjima studenata prve godine psihologije, kao i velikim brojem raznovrsnih, kontekstualizovanih vežbanja kroz koja se dalje razvijaju teme lekcija i koja studentima omogućuju da na zanimljiv i podsticajan način unaprede različite jezičke veštine i ovladaju osnovama jezika struke. Sve to čini English language for students of psychology izuzetno kvalitetnim udžbenikom stranog jezika u funkciji struke i dragocenim materijalom za nastavu engleskog jezika na Filozofskom fakultetu. mr Ana Popović Pecić, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrv baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. Format: 13x20 cm Broj strana: 232 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 8. jul 2022.

Opis proizvoda • Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? • Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom.

Komunikacijske veštine - praktikum za menadžere u kulturi Profesionalne veštine omogućavaju ljudima da se razumeju, povezuju, uspostavljaju odnose, dogovaraju i delaju, uz uzajamno poštovanje i uvažavanje različitosti. Izučavanje veština, profesionalnih, komunikacijskih, tehničkih i drugih, neophodan su deo savremenog obrazovanja za većinu profesija i zanimanja. Menadžer u kulturi treba da bude svestrano obrazovana ličnost čije se veštine zasnivaju na uravnoteženom spoju teorijskih i univerzalnih znanja, razvijenim komunikacijskim veštinama i ličnim osobinama. Stoga su, u pedagoškom pristupu ovoj temi, postavljena tri osnovna principa u kreiranju metodike obučavanja: interdisciplinaran pristup, harmoničan odnos teorije i prakse i sistem obuke. Komunikacija je najznačajnija aktivnost u menadžerskim zanimanjima, a veštine komuniciranja predstavljaju osnovnu menadžersku sposobnost. U knjizi je predložena i razmatrana shema komunikacijskih veština neophodnih za teorijsko i praktično sticanje znanja u pomenutoj oblasti. Svrha učenja nije manipulisanje drugima već primena veština u odnosu na visoko postavljene standarde i etički kodeks struke. Etičnost u menadžmentu treba da se ogleda u svakom segmentu planiranja, poslovanja, komunikacije i prezentacije u javnosti. Istinskа svrhа оvе knjigе је u pоstаvljаnju nајviših stаndаrdа u оbrаzоvаnju i pоslоvаnju u kulturi. Cilj usаvršаvаnjа tаkо niје krеirаnjе tipskih mеnаdžеrа, vеć sе insistirа nа rаzviјаnju ličnоsti kоја pоsеduје ključnе spоsоbnоsti i vrеdnоsti kао štо su: kulturа gоvоrа i diјаlоgа, stаndаrdi u pоslоvаnju, prоfеsiоnаlnе i kоmunikаciјskе vеštinе, еtički kоdеks. Pоznаvаnjе kоmunikаciјskih vеštinа dоprinоsi rаzvојu tеоriје lidеrstvа, uspеšnоm plаnirаnju nа nivоu vrhunskоg mеnаdžmеntа i plаnirаnju prоmеnа prilikоm prоmоvisаnjа nоvih idеја, prоizvоdа, prојеkаtа i sl. Uspоstаvljеnа kulturnа kоmunikаciја dоprinоsi uspеšnоm timskоm rаdu i svођеnju mоgućnоsti kоnfliktа nа nајmаnju mоguću mеru. iz rеcеnziје prоf. dr Milеnе Drаgićеvić Šеšić Prikaži više

Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrves baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Divna priča o strasnoj i neostvarivoj ljubavi. Knjiga za uživanje.“ – babelio.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com

Autor: Nikola D"estjen D"orvesDa li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi?Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način.Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona.Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom.Nikola d"Estjen d"Orves baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti.„Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“– lecteurs.com„Divna priča o strasnoj i neostvarivoj ljubavi. Knjiga za uživanje.“– babelio.com„Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“– lireka.com

Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrves baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Divna priča o strasnoj i neostvarivoj ljubavi. Knjiga za uživanje.“ – babelio.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com

Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrv baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com Adaptirano prema filmu Ajfel Martina Burbulona, originalan scenario Karolin Bongran, adaptacija i dijalozi: Karolin Bongran, Toma Bidgen, Martin Burbulon, Natali Karter i Martin Brosole

Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrv baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com Adaptirano prema filmu Ajfel Martina Burbulona, originalan scenario Karolin Bongran, adaptacija i dijalozi: Karolin Bongran, Toma Bidgen, Martin Burbulon, Natali Karter i Martin Brosole. . Čitaj dalje

Opis "Ajfel - Nikola dʼEstjen dʼOrves" Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrves baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Divna priča o strasnoj i neostvarivoj ljubavi. Knjiga za uživanje.“ – babelio.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com

Da li je najpoznatiji spomenik u Parizu zapravo izjava ljubavi? Ajfelova kula, simbol Francuske više od sto trideset godina, ovaploćuje jednu fantaziju i umeće življenja na francuski način. Otkako je nagnut nad planovima i nacrtima, Ajfel oseća da je više od inženjera; pre liči na umetnika usred krize inspiracije – on je strasni sanjar. Kao da piše ljubavno pismo tom ludom, kolosalnom projektu. Kao da treba da se dokaže, da ga osvoji. Iznad svega, Adrijenina senka je uvek tu i obitava u njegovom duhu, istovremeno ga uznemiravajući i stimulišući. Ako postoji iko kome želi da pokaže kako je najbolji, kako je jedini, to je i te kako ona. Pariz, 1886. godine. Gistav Ajfel je opsednut svojom metalnom konstrukcijom visokom trista metara. Svetska izložba se priprema, a Francuska želi da impresionira ceo svet. Dok skicira strukturu kule, Ajfel uviđa da bi trebalo zaobljena linija da vodi stub u visinu, a ne prava linija, i on crta leđa žene koju je strastveno voleo u mladosti, „tu veličanstvenu oblinu, koja se od potiljka spušta do struka u kaskadama“. Iznenada, on i ne sanja da će je ponovo videti i da će njegov život biti obeležen slovom A koje se uzdiže visoko na pariskom nebu i osvaja svojom elegancijom. Nikola dʼEstjen dʼOrv baca novo svetlo na život slavnog graditelja. Vaš pogled na Ajfelovu kulu će se zauvek promeniti. „Roman koji se čita u dahu, živopisna biografija jednog graditelja i nacionalnog simbola.“ – lecteurs.com „Ako još niste pogledali film, ne propustite da pročitate knjigu.“ – lireka.com Adaptirano prema filmu Ajfel Martina Burbulona, originalan scenario Karolin Bongran, adaptacija i dijalozi: Karolin Bongran, Toma Bidgen, Martin Burbulon, Natali Karter i Martin Brosole. © VVZ, Pathé, M6 films and Constantin Film.

Profesionalne veštine omogućavaju ljudima da se razumeju, povezuju, uspostavljaju odnose, dogovaraju i delaju, uz uzajamno poštovanje i uvažavanje različitosti. Izučavanje veština, profesionalnih, komunikacijskih, tehničkih i drugih, neophodan su deo savremenog obrazovanja za većinu profesija i zanimanja. Menadžer u kulturi treba da bude svestrano obrazovana ličnost čije se veštine zasnivaju na uravnoteženom spoju teorijskih i univerzalnih znanja, razvijenim komunikacijskim veštinama i ličnim osobinama. Stoga su, u pedagoškom pristupu ovoj temi, postavljena tri osnovna principa u kreiranju metodike obučavanja: interdisciplinaran pristup, harmoničan odnos teorije i prakse i sistem obuke. Komunikacija je najznačajnija aktivnost u menadžerskim zanimanjima, a veštine komuniciranja predstavljaju osnovnu menadžersku sposobnost. U knjizi je predložena i razmatrana shema komunikacijskih veština neophodnih za teorijsko i praktično sticanje znanja u pomenutoj oblasti. Svrha učenja nije manipulisanje drugima već primena veština u odnosu na visoko postavljene standarde i etički kodeks struke. Etičnost u menadžmentu treba da se ogleda u svakom segmentu planiranja, poslovanja, komunikacije i prezentacije u javnosti. Istinskа svrhа оvе knjigе је u pоstаvljаnju nајviših stаndаrdа u оbrаzоvаnju i pоslоvаnju u kulturi. Cilj usаvršаvаnjа tаkо niје krеirаnjе tipskih mеnаdžеrа, vеć sе insistirа nа rаzviјаnju ličnоsti kоја pоsеduје ključnе spоsоbnоsti i vrеdnоsti kао štо su: kulturа gоvоrа i diјаlоgа, stаndаrdi u pоslоvаnju, prоfеsiоnаlnе i kоmunikаciјskе vеštinе, еtički kоdеks. Pоznаvаnjе kоmunikаciјskih vеštinа dоprinоsi rаzvојu tеоriје lidеrstvа, uspеšnоm plаnirаnju nа nivоu vrhunskоg mеnаdžmеntа i plаnirаnju prоmеnа prilikоm prоmоvisаnjа nоvih idеја, prоizvоdа, prојеkаtа i sl. Uspоstаvljеnа kulturnа kоmunikаciја dоprinоsi uspеšnоm timskоm rаdu i svођеnju mоgućnоsti kоnfliktа nа nајmаnju mоguću mеru. iz rеcеnziје prоf. dr Milеnе Drаgićеvić Šеšić Marina Marković: Rođena je u Bеоgrаdu. Diplоmirаlа је nа Kаtеdri zа glumu nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti Univеrzitеtа umеtnоsti u Bеоgrаdu. Mаgistrirаlа је nа Filоlоškоm fаkultеtu u Bеоgrаdu nа оdsеku Nаukа о knjižеvnоsti sа tеоriјоm knjižеvnоsti. Dоktоrirаlа је nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti nа studiјskоm prоgrаmu intеrdisciplinаrnih dоktоrskih studiја Mеnаdžmеnt u kulturi i mеdiјimа. Zаpоslеnа је nа Fаkultеtu drаmskih umеtnоsti u zvаnju rеdоvnоg prоfеsоrа. Gоstuје kао prеdаvаč nа fаkultеtimа i univеrzitеtimа u Srbiјi i u rеgiоnu. Оdržаlа је brојnе kursеvе i rаdiоnicе u zеmlji i u inоstrаnstvu. Dоbitnik је nајvišеg priznаnjа Univеrzitеtа Umеtnоsti – Vеlikе plаkеtе sа pоvеljоm. Nаpisаlа је i оbјаvilа čеtiri knjigе i brојnе člаnkе u Zbоrnicimа i čаsоpisimа. Clio je objavio njene dve knjige: Glas glumca i Poslovna komunikacija koja je doživela tri izdanja.

Profesionalne veštine omogućavaju ljudima da se razumeju, povezuju, uspostavljaju odnose, dogovaraju i delaju, uz uzajamno poštovanje i uvažavanje različitosti. Izučavanje veština, profesionalnih, komunikacijskih, tehničkih i drugih, neophodan su deo savremenog obrazovanja za većinu profesija i zanimanja. Menadžer u kulturi treba da bude svestrano obrazovana ličnost čije se veštine zasnivaju na uravnoteženom spoju teorijskih i univerzalnih znanja, razvijenim komunikacijskim veštinama i ličnim osobinama. Stoga su, u pedagoškom pristupu ovoj temi, postavljena tri osnovna principa u kreiranju metodike obučavanja: interdisciplinaran pristup, harmoničan odnos teorije i prakse i sistem obuke.Komunikacija je najznačajnija aktivnost u menadžerskim zanimanjima, a veštine komuniciranja predstavljaju osnovnu menadžersku sposobnost. U knjizi je predložena i razmatrana shema komunikacijskih veština neophodnih za teorijsko i praktično sticanje znanja u pomenutoj oblasti. Svrha učenja nije manipulisanje drugima već primena veština u odnosu na visoko postavljene standarde i etički kodeks struke. Etičnost u menadžmentu treba da se ogleda u svakom segmentu planiranja, poslovanja, komunikacije i prezentacije u javnosti. Istinsk? svrh? ?v? knjig? ?? u p?st?vlj?nju n??viših st?nd?rd? u ?br?z?v?nju i p?sl?v?nju u kulturi. Cilj us?vrš?v?nj? t?k? ni?? kr?ir?nj? tipskih m?n?dž?r?, v?ć s? insistir? n? r?zvi??nju ličn?sti k??? p?s?du?? ključn? sp?s?bn?sti i vr?dn?sti k?? št? su: kultur? g?v?r? i di??l?g?, st?nd?rdi u p?sl?v?nju, pr?f?si?n?ln? i k?munik?ci?sk? v?štin?, ?tički k?d?ks. P?zn?v?nj? k?munik?ci?skih v?štin? d?prin?si r?zv??u t??ri?? lid?rstv?, usp?šn?m pl?nir?nju n? niv?u vrhunsk?g m?n?džm?nt? i pl?nir?nju pr?m?n? prilik?m pr?m?vis?nj? n?vih id???, pr?izv?d?, pr???k?t? i sl. Usp?st?vlj?n? kulturn? k?munik?ci?? d?prin?si usp?šn?m timsk?m r?du i sv???nju m?gućn?sti k?nflikt? n? n??m?nju m?guću m?ru.iz r?c?nzi?? pr?f. dr Mil?n? Dr?gić?vić Š?šić Naslov: Komunikacijske veštine: praktikum za menadžere u kulturi Izdavač: Clio Strana: 125 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2015 ISBN: 978-86-7102-501-0

Šta je arhitektura? „Ne postoji sveobuhvatni pristup koji bi jednom za svagda razrešio pitanje šta je arhitektura. Možemo pokušati da razumemo građevinu iz nekoliko različitih perspektiva: svrhe za koju je izgrađena, mesta na kom je izgrađena, materijala i konstrukcija od kojih je izgrađena, veštine arhitekte ili majstora, društvenog konteksta u kom je građevina ponikla, ili načina na koji je koriste i doživljavaju njeni stanari. … S jedne strane, arhitektura je nešto sasvim konkretno: zidovi, krovovi i podovi izrađeni od opipljivih i (verovatno) poznatih materijala. S druge strane, građevine, gradovi i pejzaži su deo komplikovanih i apstraktnih logički povezanih celina koje imaju veze sa time kako živimo svoj život i organizujemo društvo. Arhitektura obuhvata sve, od nežive materije do ljudskog života prožetog smislom, i upravo je zbog tog raspona zanimljiva i poprilično neuhvatljiva. … Prvo poglavlje knjige «Šta je arhitektura?» govori o suštini i delovanju arhitekture, o tome kako nastaju i kako se shvataju njeni zadaci i sredstva kojima se služi. Drugo poglavlje govori o doživljaju arhitekture. U njemu raspravljamo o pet građevina, postavljamo pitanje zašto su baš takve kakve su, i ispitujemo kako deluju na nas. Poglavlja tri i četiri ispituju arhitekturu kao struku i arhitektonsko obrazovanje. Čime se arhitekte bave, kako obavljaju posao, i kako se postaje arhitekta? Peto poglavlje proučava istorijske i teorijske okvire arhitekture, dok se poglavlje šest bavi nekim aktuelnim raspravama u arhitekturi. Ko zapravo odlučuje kako treba da izgledaju gradovi i građevine, i sa kojim se izazovima danas suočava arhitektura?“ Mari Vatum (Mari Hvattum), rođena 1966. g., arhitekta je i istoričar arhitekture, profesor istorije i teorije arhitekture na Visokoj školi za arhitekturu i dizajn u Oslu. Piše i predaje o savremenoj arhitekturi i istoriji arhitekture. Objavila je, između ostalog, knjige Gottfried Semper and the Problem of Historicism (2004) i Hajnrih Ernst Širmer. Arhitekta kosmopolita (Heinrich Ernst Schirmer. Kosmopolittenes arkitekt, 2014). Prikaži više

Ово је прича о једном великом духовнику из урбаног Београда, оцу Дејану Дејановићу, испричана пером његовог духовног чеда Ирине Војводић, мајке једанаесторо (11) деце и супруге протојереја Василија Војводића (оца споменуте деце), секретара Богословског факултета у Београду, наследника блаженопочившег оца Дејана и настојатеља ове чудесне заједнице под именом Камсада. Питак стил писања води нас кроз фрагменте живота заједнице у цркви, заједнице љубави, трпљења, пожртвовања, слоге, милосрђа, свега на шта нас је отац Дејан позивао и подсећао сваки пут испраћајући нас са Свете Литургије. Његове речи: „Све што чините - у славу Бога чините”, и данас одзвањају храмом Светог мученика Трифуна. Ова књига говори и о љубави и поштовању који је отац Дејан имао од стране многих духовника, свештеника, игумана манастира, монаха и монахиња, патријараха и епископа, као и углединих професора, доктора, уметника, до личности из света политке, тако и професионалаца разних струка и профила. Вредан садржај књиге је 46 фотографија, ауторско дело др Слободана М. Радуловића (аутора књиге Вујански крст Патријарха Павла), које потврђују веродостојност приче. (реч уредника Микро књиге) Садржај Реч издавача, 3 Предговор, 9 Духовним стазама Проте Дејана, 15 Поуке о помагању ближњима, 30 Храм Светог Трифуна - место духовних сусретања, 33 „Љуби ближњег свога“, 37 Патријарх Иринеј о Проти Дејану, 40 Редовно богослужење на празнике руских Светих, 45 Љубав не познаје границе, 49 Прота мисионари у болници, 51 Трећи дека, 54 Прота укида исповедање за време службе, 58 Прота о честом причешћивању, 61 И венчања у гробљанској цркви, 64 Мисионарски рад Протин, 66 Прота Дејан се старао о мени, 70 Патријарх Павле на изношењу плаштанице, 79 Духовна трибина - једна од ретких у Београду, 80 Протина несебична љубав, 82 Неспретност у манастиру, 87 Прота оболео од очију и даље служи, 89 Протино путовање ка престолу Господњем, 92 Поговор, 100 Прилози, 103 Из предговора Протосинђел Серафим (Петковић), настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде Преосвећени викарни епископ Арсеније служио је свету архијерејску литургију са четири свештеника и три ђакона. Верника - поштовалаца проте Дејана био је велики број. Протојереј-ставрофор Дејан био је предао своју душу Оцу небеском да чека своје време. Тело му је почивало близу храма Светог Трифуна, било је са мајком Даринком и супругом-протиницом Доротејом. Прота је годинама служио, проповедао, исповедао, обављао помене преминулим верницима. У великом временском раздобљу од осамдесет пет година живота било је богатог пастирског садржаја. Било је пријатног и непријатног, тегоба, траума и искушења. Све је то прота Дејан хришћански подносио својом смиреношћу, разборитошћу и верским убеђењем. Рођен је у Босанском Петровцу 1930. г. од оца Душана, трговца, и мајке Даринке, са сестром Велинком (гајећи огромну љубав према покојном брату, Велинка се упокојила касније, прим. аут.). Таман се формирао у дечачића и при крају основне школе, дође за српски православии народ кобна 1941. година, када су зликовци усташе протеривали Србе из Босне и Хрватске. У прогонству се нашла и Дејанова породица. ... *** „Дошао", каже отац, један младић код мене на исповест и сав у уздасима каже: ,Ја сам много грешан’. Ja, да га охрабрим, кажем: ,Сине, ja сам толике године свештеник, не можеш да ме изненадиш.' Опет он са уздасима каже: ,Ал ово je страшно, не знам како то, да изговорим.' А ja опет: Па, сине, не брини, само почни и све ће бити лакше.” Кад он превали преко уста и рече: „Мени се свиђају девојке!" Настаде смех у сали. А отац одговори: „Да је друкчије, ја бих се забринуо!" И онда је отац објаснио да има случајева да се људи толико упреподобе да све сматрају грехом. У наставку је објаснио суштину тих односа и шта је грешно, а шта није. Ето, такав је био наш вољени отац. Сваки сусрет са о.Дејаном, или богослужење, доносили су радост. А осећај је био да смо оплемењени и одрагоцењени. И данас, кад год се ужелим мог драгог оца, одем на YouTube и послушам његово уводно излагање или неку од његових анегдота и утешим се. У љубави је живео, у љубави се кретао, са љубављу поступао, па се надам да он сада у љубави Христовој почива. Протосинђел Серафим (Петковић) настојатељ манастира Свете Тројице, Бијеле Воде Одломци из књиге После литургије упућивао нас је да се упознамо, да познајемо једни друге тачно по имену, јер ћемо се тако боље упознати и молити једни за друге. И данас, када се „Кампсада” увећала, чим угледам некога кога не познајем, упитам га како се зове, сећајући се благослова оца Дејана. Он је знао колико је важно за нашу саборну заједницу истинско упознавање личности и старање једних за друге. Много се радовао у почетку, кад смо и сами били изненађени, што су бројни људи који долазе недељом на литургију почели да се друже и помажу једни другима и преко недеље. Једне зиме су ми пуно помагали студента Румуни, браћа из свештеничке породице, који су долазили да помогну за певницом. И касније, када се број деде у мојој породици повећавао, нису сви могли да стану у колица, а били су дремали за толико пешачење (радним даном супруг је радио у банци, а ја сама редовно ишла у цркву св. Трифуна), наишао би неко од верника и ставио дете на кркаче, па заједно до цркве. Као што то, на пример, исто чине данас са Верицом и њеном малом децом. Веома сам се изненадила када сам схватила како о. Дејан брани децу када се, после литургије, неко нађе да их грди што се играју са песком тамо где горе свеће, а што је, на пример, недопустиво у неком манастиру где су монахиње строге према деци. Тада би се упустао у разговор-расправу са таквом особом, често баком која дође само да запали свеће, али не и на литургију: „Да ли знате да се ова деца недељом и празником причешћују на литургији, и у свом животу су се причестила више пута него што Ви имате година. Немојте их, молим Вас, грдити и терати из цркве.” *** Приказ књиге "Кампсадо, љубави моја" на порталу ”Ризница” Уредник 12/01/2022 Осврт се може почети и обрнутим редоследом (као у огледалу), преко Предговора проте Жарка Ускоковића (посетиоцима храма добро познатог) као деценијског сапутника и сапатника оца Дејана Дејановића. Везан је за први чин венчања које је млади свештеник Дејан обавио. Затим су заједно кренули на вршење у оно време изузетно тешке свештеничке дужности коју је пратио низ узрока. Деловали су пре свега од усташа закланој Славонији, а потом (није сувишно рећи) и „свакаквој“ Славонији. Места која се кроз њихово службовање помињу, већ су „позната“, али пре по злу које царује у време грађанских ратова. Породица Дејановић избегла 1941. године стиже у скоро подједнако мученички бомбама разорени Београд. Мученичка борба избегле породице у окупираном граду завршава се убиством оца, „главе породице“, и то ништа мање него од „ослободилаца“ Београда. Тај факт је иронија и символ судбине српског народа – започето бомбама Хитлера, настављено усташким геноцидом, треба да прође и кроз ужасе „ослобођења“. Избегли и прогнани од фашистичких злотвора, страдају од диктатора новог типа. Кад пандемијум зла код здробљених Срба 1944/45. све то слије у једно „онако“ и схвата као природно и неизбежно. После прогона из завичаја, губитка оца након ратних страдања, злопаћења по разореној Славонији, искушења не престају. Поново се враћа у Београд, где се невоље настављају. Чека га завршни подвиг – „подвиг служења у празној цркви“ (по изразу А. Тарасјева, „исписника“ оца Дејана, без чије харизме и свестраног залагања би поменути „подвиг“ трајао много дуже): „Памти да је први пут неко био присутан у потпуно празној цркви на целој светој Литургији. Више пута на велике празнике преко недеље дешавало се да у цркву не дође нико, па због тога не може ни да служи Литургију.“ Сведочења овакве врсте фотографија не може да пренесе и саопшти. У том случају она може да пренесе само празнину храма као снимке које праве историчари уметности, заинтересовани само за питања градње и украсе храма. Служење у празним храмовима, била је то „судбина“ многих свештеника оног времена широм земље – тад је појам „свештеник“ био символ мрачњаштва и издаје најгоре врсте. Тежина позива била је дубоко урезана у душу многих од њих и, упркос томе, упорно скривана. Успутном саговорнику и познанику она није откривана. Требало је бити са човеком врло близак и стећи висок степен поверења, па тек онда да се код појединца укаже потреба да се „отвори“ и некоме повери део својих невоља са којима се током вршења дужности сретао. Давно је речено да обим није показатељ вредности. У књизи обима „дванаестине“ (како се некад говорило) није се могло много рећи. За утеху је чињеница што би и у случају књиге далеко већег обима личност неког „јунака“ својим највећим делом остала и изнад и изван оквира таквог дела. Обим је мали, али је ризик осврта велики – ризик да многи буду незадовољни и осете се заобиђеним. „Уредник фотографије“ у овом случају може се оценити као „коаутор“ дела. Фотографије ту објављене нису само украс и илустрација, већ потврда и документ онога речима саопштеног. Живорад Јанковић веза: Приказ књиге на порталу Ризница Наслов: Кампсадо, љубави моја Издавач: Манастир Свете Тројице Страна у боји: 124 Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 12 x 17 cm Година издања: 2022 ИСБН:

КАЗАЛО илити шта је где у овој књизи ПРОЛОГ - 11. страна ИМЕНАР ЛИЦА илити ко је ко - 21. страна Прво поглавље: ИЗ КРАТКИХ ПАНТАЛОНА ДО ИСПИТА ЗРЕЛОСТИ, - 39. страна Прича прва: О најранијем Исидоровом детињству, дечаштву и момковању – илити о селидби породице Бајић из Куле у Нови Сад; о Исином упису у Велику српску православну гимназију; о школским приликама и неприликама; о првој посети дечијој представи у Српском народном позоришту, - 41. страна Прича друга: О Исидоровом првом упознавању са музичким вештинама – илити о његовим првим сазнавањима тадањег стања и домета српске музике, - 49. страна Прича трећа: О утицању професора Јована Грчића и Тихомира Остојића на младог гимназисту Исидора – илити о њи’овом теоретичком објашњењу музике у позоришном комаду с певањем Балканска краљица и песми Ђачки растанак Бранка Радичевића, - 57. страна Прича четврта: О Исидоровом испиту зрелости – илити како је музика већ тада била Исидорова највећа преокупација, - 65. страна Друго поглавље: ПЕШТАНСКЕ ГОДИНЕ, - 71. страна Прича прва: О српском Текелијануму у Будимпешти – илити како је Исидор прво уписао студије права, а завршио на пештанској Музичкој академији, - 73. страна Прича друга: О повременим посетама за време ферија Панчеву, Ср. Карловцима и Новом Саду – илити како је Исидор још као студент стекао леп глас у српским певачким друштвима, - 83. страна Прича трећа: О Првом конгресу музичара у Угарској – илити учествовању и говору Исидоровом на тему „Српска црквена, народна и играчка музика“, - 89. страна Треће поглавље: ПОВРАТАК У ГИМНАЗИЈУ НОВОСАДСКУ - 97. страна Прича прва: О намештењу Исидоровом у гимназији новосадској – илити „Ил’ усуд усудио, ил’ пуки случај тако допао; ил’ не знам како, тек тако је и добро је“, - 99. страна Прича друга: О новосадским гимназијским беседама – илити како су ове беседе лежале свима, па и Исидору на срцу, - 105. страна Прича трећа: О књизи Српске забаве г. Јована Живојновића, где је песме за певање Исидор компоновао, - 111. страна Прича четврта: О Теорији правилног нотног певања – илити како је Исидор штампао званични уџбеник гимназијски, - 117. страна Четврто поглавље: СРПСКО НАРОДНО ПОЗОРИШТЕ - 123. страна Прича прва: О Горскоме вијенцу Петра Петровића Његоша – илити о Исидоровој музици за Пролог Лазе Костића и Апотеозу Јована Живојновића, Његошу у славу и част, - 125. страна Прича друга: О Браниславу Нушићу, новом управнику Српског народног позоришта – илити кафанске приче и нагађања о узроку Нушићевог доласка у Нови Сад 1904 године, - 131. страна Прича трећа: О позоришном комаду с певањем Сеоска лола – илити како је Исидор наговорен да пише нову музику за овај комад, и о његовом раду са глумцима – певачима, - 137. страна Прича четврта: О опери Кнез Иво од Семберије – илити како се Исидору дуго рађала мисао о писању музичко драмског дела по Нушићевом литералном подлошку, а испала опера; и о давно написаној симфонији Милош Велики, којој се после затурио траг, - 145. страна И Н Т Е Р М Е Ц О - 159. страна илити о Исидоровим љубавним заплетајима у шест слика Пето поглавље: БАЈИЋЕВА МУЗИЧКА ШКОЛА - 177. страна илити како и колико су на томе порадили Исидор и жена му Јулијана Шесто поглавље: ИСИДОРОВА ПУТОВАЊА - 187. страна Прича прва: С пута кроз српски југ – илити како је Књаз црногорски Никола I одликовао Исидора златном медаљом за ревност, - 189. страна Прича друга: Путовање у Свету Гору – илити шта је Исидор са сремскокарловачким богословима доживео и видео на путу до Хиландара, - 209. страна Седмо поглавље: ДИВАНИ „КОД БЕЛЕ ЛАЂЕ“ - 215. страна Прича прва: О др. Јовану Јовановићу, о Чика Јови, о Змајови – илити како се свест народа мери по признању што га одаје заслужним људима, - 217. страна Прича друга: О гостовању Београдског певачког друштва „Станковић“ у Новоме Саду – илити о важности улоге зборовође, односно диригента, - 224. страна Прича трећа: Још дивана „Код беле лађе“ – илити шта су Исидор и његови пријатељи говорили о особеностима других народа и још неке приче, - 230. страна Прича четврта: Многе су се теме отварале у овој чувеној кафани у којој се окупљао цвет српске интелигенције – илити како је Исидор наговорен да компонује на стихове Милорада Петровића – Сељанчице, - 236. страна Осмо поглавље: ЛЕТЊЕ ФЕРИЈЕ - 241. страна Прича прва: О друговању са Пајом Марковићем – Адамовим - илити о заједничком доконовању у Сремским Карловцима и Старом Сланкамену, - 243. страна Е П И Л О Г - 251. страна УМЕСТО ПОГОВОРА - 265. страна илити сећања протојереја Стевана Поповића негдањег Исидоровог ђака а потом и пријатеља ХРОНОЛОГИЈА - 273. страна илити музички и остали догађаји забележени по реду којим су се збили, а из Исидорова су времена АЛБУМ ПОРОДИЦЕ БАЈИЋ Споменар на њега и њему најмилије, - 327. страна РЕЧ АУТОРА - 395. страна Одломак из књиге Нека чамотиња ми отежава рад. Пређашња душманска зима, па сад и пролеће, савладаше ми тело, те сам већма између четири болничка собна зида, па мотам по свом досадашњем животу и раду. Мисли ме одводе у далеку прошлост, када сам као дете одстојавао и отпојавао читаве службе, вечерња, па и сама јутрења у Саборној цркви. После опет исто, ал’ са мојим ученичким хоровима, из године у годину. Уз те миле успомене, које као да предишу тамјаном и смирном, звучи ми неописано мелодично свештениково јектеније, па тек ђачко и певачко појање. И та мила, рекао бих света сећања, доводе ме до неког узвишеног осећаја и расположења у којем се, писањем нота већ отежали прсти, ипак крећу да та размишљања и мисли испишу на хартију, док ме још глава служи. А у тим сећањима као „међу јавом и мед сном“ преплићу се људи, догађаји, године, успеси и падови, вере и невере. Да ли сам свему томе и ја присуствовао и допринео, или је по нешто и плод моје уобразиље, ко ће ли га знати? Опхрва ме туга. Причини ми се да је све ништавно и да музике нема. Упитах се, јесам ли достојан својих предака, својих учитеља... кад изрони мој побратим Паја Марковић – Адамов. Помислих, зар ми већ дође судњи дан? Ал’ заман, Паја развеза и врати ме Светосавским беседама у Српској великој православној гимназији. Као у некој измаглици поче он да ми ређа имена и године: 1855, др Ђорђе Натошевић и његова прва беседа, па имена Петра Николића, Морфидиса, Фрање Петрика, Александра В. Поповића, Јована Грчића, Тихомира Остојића... Напомену ми и Милутина Татића, Милутина – Мила Јовановића, Луку Поповића. Своје скромно изостави, а баш њи’ четворо, још као ђаци гимназије дадоше предлог да приход од беседа иде сиромашним ђацима, што је управа Гимназије и Патронат одмах прихватио. Створи се ту однекуд и мој врли ђак Милан Кашанин, који са великом захвалношћу говораше: - Многи од нас, и ја са њима, не би свршио гимназију без помоћи из фонда који је створен од прихода са беседа. Јер оно у чему наша драга Новосадска гимназија никад није имала премца ни у једној гимназији широм лепе српске земље, то је што у њој млади Срби нису добивали само знање, новчане помоћи и упутства, него што су учили у њој да љубе свој род и да имају душу светлу, неустрашиву и слободну, пријемчиву за лепоту, меку и милостиву. Није била проста идеја, ни конвенционалан један програм, основати и годинама одржавати беседу. То је била задужбина, права и велика задужбина, од које је живео и крепио се цео народ кроз младе нараштаје. Уз Кашанина, створи се ту и млади Милоје Милојевић, мој драги ђак, који пође мојим путем: - Знате то ви г. Бајићу најбоље, да је наша Српска православна велика гимназија била огњиште око кога су се били окупили неколики наши музички таленти, и запаљени вашим одушевљењем за музику, са тога огњишта пошли у свет, у више стручне школе и постали угледни музичари. Тек што се мало разгалих, уљуљан у похвале, стиже још једна, од г. Светолика Пашћана који ми упути још један усклик: - Одајем своје дубоко поштовање и захвалност Милутину Татићу, Александру В. Поповићу, Јовану Грчићу, Тихомиру Остојићу, а посебно вама господине Исидоре, и хоћу да ваша имена буду забележена златним словима у историји Велике српске православне гимназије новосадске! Та којем то срцу не би годило! Око ми засузи, па зар мени ове ловорике? Не, нисам само ја сам ... али годило ми је! Онако тронут, нисам могао а да се не присетим првог разговора са мојим управитељем госн Пушибрком, када ступих на рад у гимназију: - Вама г. Бајићу слободно смем казати, да хоћу од вас да се у цркви и црквеним песмама сутра не може мерити ни која певачка дружина у овостраном Српству, са нашим ученицима. Познато вам је ваљда да певачка друштва не поју у цркви наше народне песме већ туђе, нашем срцу немиле, ал’ неће ваљда још дуго трајати, па ће се из ове гимназије наша народна црквена песма распространити по целом Српству. С неверицом сам му одобравао јер је то било време кад сам узалудно слао моје предлоге патријарху Богдановићу да се по питању црквене музике морају сачинити озбиљне реформе. Сумњао сам да ће у томе бити успеха, ал’не рекох ништа. - Увидеће ваљда на скоро и српска певачка друштва да је у нас Србаља једна вера, једна служба, једна тема црквена и да су и певачка друштва позвана да ту веру, да ту службу и ту црквену песму шире и распростиру, а не да увлаче у нашу цркву туђе песме, нашем срцу противне. Па главна цељ је српским певачким друштвима да придобију, негују и распростиру српске мелодије и српске песме и да чисте што се у народ са стране увукло. Ах, да је знао шта ја знам, да је само мало завирио и порадио са певачким дружинама, не би било толиког његовог одушевљења. Тешка ће то бити работа, мишљах у себи, а у глави ми одзвањале литургије једна за другом, са правом српском црквеном песмом. Шта сад то би? Која ли је ово година? Па да, година је 1902. а ја млад учитељ појања у мојој Српској гимназији новосадској! Мени је поверено да припремим Светосавску беседу! Отворио сам је Остојићевом Свјете тихи, песмом самој по себи високих уметничких вредности, а кад смо је обрадили, и када се као што је то овде био случај извела уз најтише певање, а опет чујно надалеко, онда није чудо што ју је публикум с толико одушевљења примио. Тада су сви били пуни хвале и за моју Песму о песми. Хвала Богу навек, што никад заборавит нећу, што уврстих и Српску рапсодију Јована Пачуа и што је поверих шестошколцу тада, малом, озбиљном, преозбиљном Милоју Милојевићу. Рапсодија је иначе пријала српском уху, а тај млади момчић приказао је лепо и вешто. Богме су га на изазов поздрављали дуго. Сигурно се и он сећа тога. Још могу да га видим за гласовиром како ме нетремице гледа и гута све што изустим. Како га замислих, а он се појави ал’ сад велик и опет озбиљан, пред цењеном новосадском публиком у гимназији. Говорио је неком у помен: - Жив, елегантан, црне пути и белих зуба који су бљештали кад се смејао, а увек је био љубазан и насмејан. Украшен лепим и дубоким црним очима, задобио нас је чим се први пут појавио пред нама. Још чешће нас је звао своме дому. Музицирао је с нама и то са одушевљењем, увек пун нових тежњи. Мора се признати, драги мој господине Бајићу, да је за нас било читаво откровење када сте донели своју Песму о песми читаву вокалну „a capella“ кантату и Десету руковет Стевана Мокрањца. Маринковић, Јоксимовић, Топаловић, Бинички, Пачу па наравно и Ви, измењивали су се на програму уз Грига, Хајдна, Чајковског, Римског – Корсакова, Менделсона, Моцарта, Дворжака, Брамса... Идила прве младости, и ваш пример правог учитеља будили су у нама музичаре и одушевљене љубитеље. Музика је звонила у домовима, у црквама, у концертним дворанама, позоришту а када падне мрак, по улицама Новог Сада. Није нам било тешко да данима учимо какву композицију па да је једне вечери одсвирамо под прозором идеала једног од наших другова. - Све ја то знам драги мој Милојевићу. Кућа вам је навек била пуна музике. Знам и за твог брата Милорада који је лепо свирао и још лепше певао, па твоји другари, онај Костић, па Бјелајац... Била је матера твоја код мене, жалила се да је не слушаш. Она по нотама и строгог стила, а ти за слободно свирање. Умиривао сам је саветом да те само пусти и не брине. Жалила се и да те је музика скроз залудела. Само музика, недељом у цркви, четвртком на Променади, па на Вашаришту, па кући право за гласовир. „Милоје ми просто проби главу лупом о клавир по цео дан. Полуде дете, па то ти је! Шта ми урадисте од детета?!“ Рек’о сам јој да то не може никако бити зло, да ако се нешто тако страсно воли и том циљу све подређује, да то мора изаћи на добро. - А ја се опет сећам да смо по некад код вас свирали и целу увертиру из Вердијевог Набукодоносора приређену од вас за тамбурашки збор, па смо то свирали и под нечијим прозорима, и видим још увек Дашу Стојшића како јуначки трза по жицама свог бегеша. Много је лепих сећања. Благодарећи нашим учитељима Грчићу, Остојићу, а посебно вама г. Бајићу и вашем заштитнику Васи Пушибрку, били смо у правом царству музике! Натера ме тако... млади Милојевић да признам да јесте. Да ме је увек тетошио наш врли директор, госн Пуша, од миља како смо га звали. Из овог размишљања прену ме опет исти, Милојев глас: - Ја бих да ми допустите г. Бајићу, и опростите на једном интимном признању. Сад ми је прилика, хтедох да вам се захвалим. Ви сте заслужни за моју прву креацију о Беседи деветсточетврте, моју баладу Рибарева смрт за клавир и оркестар. Тада сам на ваш наговор оркестарску партију прерадио за други клавир и са Виктором Розенцвајгом, садањим лечником у Загребу, свирао сам то дело младости узбуђен и срећан. Под кишом аплауза ви сте ме извели на подијум и рекли стежући ми руку: „Одавде вас пут води на конзерваторијум!“ Ја сам вас драги професоре и послушао. Ви сте за мене представљали још за дуго незавидљивог и сусретљивог друга. Умели сте око своје Музичке библиотеке да окупите све наше композиторе, међу којима је било и ваших ђака. Прву своју штампану композицију Дођи, дођи за мешовити збор, видео сам благодарећи вама г. Бајићу. Ви сте ми издали и песме Јапан и Под старом гробном плочом, као и цео циклус клавирских Минијатура оп. 2. Понели сте у првим данима буђења наше модерне музичке културе велик терет и ви сами били њен значајан део, ма шта други причали. Радили сте за њу, а то је ваша велика заслуга на коју се са узбуђењем помишља. Још једном, велико вам хвала, господине Бајићу! Просто занемех од ових лепих речи, и не могах а да се не присетим колико су ме само нападали и корили да сам стари и да вучем назад. Тим пре су ми годиле Милојевићеве похвале, да сам и сам незнатни, ал’ зачетник те модерне европске музике у нас. Ја?! А опет, ако ћемо право, па јест’ ја. Ко би други још давне деветстодруге добио онаку критику у „Бранику“: „Под вештом управом младог професора музике на нашој гимназији г. Исе Бајића, који је први пут ове године управљао у новом својству певачким збором о беседи, изведене су све пијесе програма управо мајсторски. Коју песму већма да похвалимо? И сола и корови и свирачки, а нарочито тамбурашки гимназијски збор, изазваше најлепше признање и одобравање публике. Сви пак хвале вештину и разумевање г. Исе Бајића. Овај његов светосавски деби само је још један доказ више да је потпуно оправдан лепи глас што га ужива у српском музичком свету.“ Од речи до речи, а мени драго ем за мене, ем за директора. Не обруках га. А осталог се сећам из „Јелисавете“, игранке живе и одушевљења до беле зоре. И највећи меланколик морао се разгалити гледајући младеж како дивно вије српско коло. Мало сам се зачудио што се по поноћи и многи чланови „остарине“ латише кола, па богме показаше омладини да и они умеју заиграти „виловито, плаовито“...Било је већ свануло кад се разиђосмо, а у мом срцу остаде слатка успомена.... С ових беседа, а било их је подоста, и да не будем прескроман, врло успелих, и публици драгих, мисли и сећања ми скренуше на наше позориште. Јест’ да сам у гимназији подучавао у свирању на гласовиру и виолини, ал’ се мали број ђака определио да му музика буде позив, мало њих, али одабраних. А у позоришту недовољно стручних људи који би одговарали потребама театра у ком се глуми, пева и игра... Зато сам сам упро за конзерваторијум, или какву музичку школу. Они не дају, ја поново. Они коче, ја опет. Ја иштем, они гунђају. Ја не попуштам, они на крају присташе. И напокон, кренула је и трајала је та школа, моја, Бајићева музичка школа. Нови Сад заузе још угледније место, те је моја нова установа надаље вршила једну благородну задаћу на буђењу племенитих осећања, усавршавању музичких вештина и развијању естетичног укуса наше младежи. За овај наум имао сам одличне стручне вештаке, ал’ баш. Какви су то били музичари, па каква дивна настава а тек школски концерти! Моји дивни наставници и пријатељи школе: Вида Вулко Варађанин, Зора Вучетић, Бетика Саргерова, Павле Кунвалд, Малвина Цебак, Илона Јуба, госн Палман, др. Ђура Трифковић, супруга др. Мајера Оскара и Габријела Берићева, а посебице Венцеслав Рендл и Емил Сакс који дођоше из Београда да раде у мојој школи. - А колко се ја сећам, ви сте одавна г. Бајићу, јави се мој саборац Душан Шамбек, писали и говорили о реформисању наших певачких школа. Ваша књига Теорија правилног нотног певања је једна драгоцена ствар, без које ни један српски певач не би смео да буде ако је прави и одани члан било које певачке дружине. Та вам је књига да рекнем „певачко“ Оче наш. А колико је комада тих књига ушло међу наше певаче? - Ма маните се, срамота казати! - Ја зато хоћу да споменем туђинце. На пример Немце. Истина је да су они много већи народ него ми Срби, али је карактеристично колико они полажу на оно за чим се заузму. Херман Волф, учитељ музике у Хамбургу написао је књигу Elementar Gesang lehre која је одмах растурена у 300 000 примерака. А колико тек разноврсних књига има за ту струку?! И свака је добро примљена, и јако растурена. Каква разлика између нас и Немаца! А наша музичка литература тако је малена и слаба, да би ја чак смео рећи да је ми у правом смислу и немамо. Сви наши музичари који су се до сада бавили музичком литературом разочарали су се одмах на првом кораку, због немара друштва. Та шта је на пример било са вашим Музичким листом и Музичком библиотеком г. Бајићу? Ништа не рекох, само руком одмахнух. Пропаст, права пропаст! - Зато се и ми издавачи клонимо тога, растужено ће г. Ђорђе Ивковић који ми је штампао друго издање Теорије нотног певања. Сензационалне књиге, романи, пикантерије, то су ствари за нас, за нашу омладину. Нашто њима музичка књига? - Боже мој, зар није доста што он једанпут или двапут недељно долази у певачку школу „да се бадава дере“, одговорих цинично. Хоћете ли веће жртве од једног младог човека, који осим певачке школе зна и за кафану, билијар, Цигане и кеца? - У нашим певачким школама почињало се, истину ваља рећи и са теоретичким учењем. По рецепту и начину који су препоручивале веће и практичније коровође и музичари, тек што се та мисао роди, већ је истом српски немар угуши. - Да некад, брецнух се на г. Шамбека. Како је некад било у Великој Кикинди, Вршцу, Панчеву, Сомбору, али данас ничег нема. Једино Београд енергично и озбиљно ради на теоретичком образовању певача. Ту је Стева Мокрањац заслужио свако признање. - Њему част, али не може се видети ништа боље. Сада се само траже композиције и композитори, а не питамо да ли ми имамо земљишта, основице, изнебуха се у наш разговор убаци г. Петар Крстић. Чеси су били познати као најмузикалнији међу Словенима, па ипак ни они до Дворжака и Сметане не имадоше правих композитора. - Мађари су, додадох, у музици као и у свему другом далеко одмакли од нас, па ни они немају признатих композитора. Лист им је отишао у немачке ствараоце. Наслов: Књига о Исидору илити тачније, избор узорних места од многих писаца оног времена, и онога што највише вреди знати о Исидору Бајићу Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 398 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 17 × 24 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-515-0707-9