Prodajem kompletnu originalnu Marvel seriju Ultimate X-Men na engleskom jeziku. 21 graficka novela koje skupljaju svih 100 epizoda Ultimate X-Men + Ultimate War specijalne epizode + dve Ultimate zavrsne knjige (Ultimatum: X-Men / Fantastic Four + Ultimatum). Kao poklon, jos 6 knjiga: 3 Uncanny X-Men knjige i 3 Astonishing X-Men knjige. Ukupno 27 knjiga. SVE U Odlicnom stanju.

Kompletna kolecija svih filmova iz X-MEN franshize X-men original trilogy 4k plus blu ray X-men beginning trilogy 4k plus blu ray X-men dark phoenix 4k plus blu ray X-man new mutants 4k plus blu ray Logan 4k plus blu ray Bonus: Wolverine origins blu ray The Wolverine 3d plus blu ray

Marvel Comics Library: X-Men Vol. 1 (1963–1966) When Marvel publisher Martin Goodman asked Stan Lee to deliver another new team book for his line of comics, he had no idea he’d be getting something like The X-Men. In fact, nobody could have imagined the extraordinary phenomenon the X-Men would eventually grow into―not Goodman, not Lee, not even the forward-thinking futurist Jack Kirby. What they started out as was a charming, ragtag team of misfits, devised by Lee and Kirby to be mutants―youngsters born with “X-tra” powers thrust upon them not by accidentally crossing paths with cosmic rays or a nuclear blast, but by the fate of birth―led by a no-nonsense professor who trained them to become heroes that could protect the world from menaces, mutant and otherwise.The first years of storytelling laid the foundation for much of what has put the X-Men at the crossroads of comics and popular culture: Hounded by a public that fears and misunderstands them, mutantkind find themselves at the heart of their own civil rights struggle; Cyclops, Marvel Girl, Angel, Beast, and Iceman found safety amongst themselves despite the challenges that set them apart from others in society; and Professor Xavier lined up against his ideological foe, Magneto, who had assembled a Brotherhood of Evil Mutants to take the fight for their self-preservation directly to humankind.Along the way, Lee and Kirby―who were on fire taking comics into the Marvel Age―introduced a menagerie of villains and supporting characters that would become mainstays of Marvel and its lore: the super-powered siblings Quicksilver and Scarlet Witch; the formidable Blob; the unstoppable Juggernaut; the jungle dweller from the Savage Land, Ka-Zar; the demigod from the stars, the Stranger; and Bolivar Trask and his army of mutant-hunting Sentinels. And as Lee and Kirby gave way to new talents so they could move on to new corners of the Marvel Universe, Atlas era art veteran Werner Roth teamed with writing newcomer and future X-Men legend Roy Thomas to begin their long run on the title.Close in size to the original artworks, this XXL-sized edition features the first 21 stories of our favorite oddball super heroes from 1963–1966. The most pristine pedigreed comics have been cracked open and photographed for reproduction in close collaboration with Marvel and the Certified Guaranty Company. Each page has been photographed as printed more than half a century ago, then digitally remastered using modern retouching techniques to correct problems with the era’s inexpensive, imperfect printing―as if hot off of a world-class 1960s printing press. A custom paper stock was exclusively developed for this series to simulate the feel of the original comics.In addition to these seminal tales are an original foreword by modern X-Men mastermind Chris Claremont, reliving the heyday of Lee and Kirby’s foundational years, and an in-depth essay by X-Men writer Fabian Nicieza alongside original art, photographs, and memorabilia from the early years of X. Also available in a Collector’s Edition of 1,000 numbered copies© 2023 MARVEL Prikaži više

Opis Slika Men on girder Reprodukcija originala u drvenom ramu Dimenzije slike: 90 x 120 cm

Stara veća kartonka. Komentar je suvišan-po meni dosta retka i nikad publikovana fotografija Vršca na kartonu Dimenzije kartona: 21,3 x 13,6 cm Dimenzije fotografije: 18,3 x 12,2 cm Fotograf: Stevan Jovanović - St. Joanovits Vershetz Godina proizvoljno stavljena Za stanje pogledajte uveličane slike, pitajte ... Slanje vrednosnim pismom 1

meni nepoznat deo narodne nosnje moguce da je stavljan na grudi lici na pafte,ali nije posto ima 3 kukice za kacenje na krajevima isto vazi i za ogrlicu 23 x 25 cm deluje dosta staro i podseca na prizrenski rad samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad

Naselja srpskih zemalja         Atlas  Uredio Dr Jovan Cvijić Srpska kraljevska akademija Srpski etnografski zbornik Štampano u državnoj stampariji Kraljevine Srbije Knjiga III  (1905) Knjiga IV (1907) Knjiga V  (1909) Knjiga VI (1909) Atlasi su ukoričeni, takvi su došli kod mene, nesumnjivo da su na taj način i sačuvani, s obzirom na samu starost `artije. Pojedini listovi imaju oštećenja, ali su generalno dobro očuvani. Stanje pogledajte na fotografijama. Dimenzije korica 33,5 x 25 cm.

Crown XLS1002 je dvokanalno pojačalo iz nove Crown DriveCore 2 serije, veoma efikasno i pouzdano, pogodno za sve vrste profesionalnog ozvučenja. Isporučuje 2 x 350W na 4 oma. – Crown DriveCore pojačalo klase D, ultra-efikasno i lagano– Veće DSP mogućnosti za bolju kontrolu zvuka, imaju i band-pass filtere po kanalu– Poboljšano osvetljenje panela, veći deo se može isključiti kako ne bi nepotrebno odvraćalo pažnju– Promenljiva ulazna osetljivost – 1.4Vrms ili 0.775 Vrms opcije omogućavaju punu snagu pojačala– Mogućnost podešavanja Sleep režima nakon određenog vremenskog perioda– Bezbednosna opcija koja zaključava tastere za meni, otključava se unosom kombinacije– Mogućnost resetovanja sistema na fabrička podešavanja– Mogućnost daljinskog uključivanja– Peakx™ limiteri pružaju maksimalni mogući izlaz i štite zvučnike od preopterećenja– XLR, 1/4″ i RCA (činč) ulazi za veću fleksibilnost u povezivanju– Integrisan PureBand™ Crossover sistem za bolje performanse i kontrolu– Ugrađen ventilator za aktivno hlađenje sprečava veće zagrevanje – Osetljivost: 1.4Vrms i .775Vrms (promenljivo)– S/N odnos: >97dB (6dB niži na .775Vrms)– THD: <0.5%– Izlazna impedansa: 2~8Ω u stereo i 4~8Ω u bridge režimu– Dimenzije: 483mm x 89mm x 196mm– Težina: 3.9kg Šaljemo Post Express-om Music Trade instruments & moreBeograd: Music TradeJug Bogdanova 14011/ 4084 932 Novi Sad: Music TradeŠafarikova 20021/6616-077

Crown XLS2002 je dvokanalno pojačalo iz nove Crown DriveCore 2 serije, veoma efikasno i pouzdano, pogodno za sve vrste profesionalnog ozvučenja. Isporučuje 2 x 650W na 4 oma. – Crown DriveCore pojačalo klase D, ultra-efikasno i lagano– Veće DSP mogućnosti za bolju kontrolu zvuka, imaju i band-pass filtere po kanalu– Poboljšano osvetljenje panela, veći deo se može isključiti kako ne bi nepotrebno odvraćalo pažnju– Promenljiva ulazna osetljivost – 1.4Vrms ili 0.775 Vrms opcije omogućavaju punu snagu pojačala– Mogućnost podešavanja Sleep režima nakon određenog vremenskog perioda– Bezbednosna opcija koja zaključava tastere za meni, otključava se unosom kombinacije– Mogućnost resetovanja sistema na fabrička podešavanja– Mogućnost daljinskog uključivanja– Peakx™ limiteri pružaju maksimalni mogući izlaz i štite zvučnike od preopterećenja– XLR, 1/4″ i RCA (činč) ulazi za veću fleksibilnost u povezivanju– Integrisan PureBand™ Crossover sistem za bolje performanse i kontrolu– Ugrađen ventilator za aktivno hlađenje sprečava veće zagrevanje – Osetljivost: 1.4Vrms i .775Vrms (promenljivo)– S/N odnos: >103dB (6dB niži na .775Vrms)– THD: <0.5%– Izlazna impedansa: 2~8Ω u stereo i 4~8Ω u bridge režimu– Dimenzije: 483mm x 89mm x 212mm– Težina: 4.9kg Šaljemo Post Express-om Music Trade instruments & moreBeograd: Music TradeJug Bogdanova 14011/ 4084 932 Novi Sad: Music TradeŠafarikova 20021/6616-077

SPECIFICATIONSSampling Frequency44.1 kHzAD Conversion24 bits + AF method* AF method (Adaptive Focus method) is a proprietary method from Roland &BOSS that vastly improves the signal-to-noise (SN) ratio of the AD and DA converters. DA Conversion24 bitsEffects108 typesPatches99 (User) + 99 (Preset)Phrase Loop32 secNominal Input LevelINPUT: -10 dBu, AUX IN: -20 dBuMaximum Input LevelINPUT: -7 dBu, AUX IN: 0 dBuInput ImpedanceINPUT: 1 M ohm, AUX IN: 27 k ohmsNominal Output LevelOUTPUT (L/MONO, R): -10 dBu, PHONES: -10 dBuOutput ImpedanceOUTPUT (L/MONO, R): 1 k ohm, PHONES: 44 ohmsRecommended Load ImpedanceOUTPUT (L/MONO, R): 10 k ohms or greater, PHONES: 44 ohms or greaterControlsDOWN switch, UP switch CTL1 switchEASY SELECT button, EASY EDIT button, FX1/COMP button, OD/DS button, PREAMP button, FX2/MOD button, DELAY button, REVERB button, MEMORY EDIT button, EXIT button, ENTER button, MENU button1 knob, 2 knob, 3 knobExpression pedalDisplayGraphic LCD (132 x 32 dots, backlit LCD)ConnectorsINPUT jack, OUTPUT (L/MONO, R)jacks: 1/4-inch phone typeCTL2, 3/EXP2 jack: 1/4-inch TRS phone typeAUX IN jack: Stereo miniature phone typeUSB COMPUTER port: USB type BDC IN jackPower SupplyAlkaline battery (AA, LR6) x 4, AC adaptor (sold separately)Current Draw200 mAExpected battery life under continuous useAlkaline: Approx. 7 hours* These figures will vary depending on the actual conditions of use. AccessoriesOwner's manualLeaflet "USING THE UNIT SAFELY"Alkaline battery (AA, LR6) x 4Options (sold separately)AC adaptor: PSA seriesFootswitch: FS-5U, FS-5L, FS-6, FS-7Expression Pedal: FV-500L, FV-500H, Roland EV-5SIZE AND WEIGHTWidth305 mmDepth152 mmHeight56 mmMaximum height74 mmWeight (including battery)1.3 kg Šaljemo Post Express-om Music Trade instruments &moreBeograd: Music TradeJug Bogdanova 14011/ 4084 932 Novi Sad: Music TradeŠafarikova 20021/6616-077

SPECIFICATIONSModesMemory mode/Manual modeLoops3AD Conversion24 bits + AF methodAF method (Adaptive Focus method) This is a proprietary method from Roland &BOSS that vastly improves the signal-to-noise (SN) ratio of the AD and DA converters. DA Conversion24 bitsSampling Frequency44.1 kHzEffects112 typesPatches200Nominal Input LevelINPUT: -10 dBuLOOPS L1--3 RETURN: -10 dBuMaximum Input LevelINPUT: +7 dBuLOOPS L1--3 RETURN: +7 dBuInput ImpedanceINPUT: 1 M ohmsNominal Output LevelOUTPUT L/MONO, R: -10 dBuLOOPS L1--3 SEND: -10 dBuOutput ImpedanceOUTPUT L/MONO, R: 1 k ohmsRecommended Load ImpedanceOUTPUT L/MONO, R: 10 k ohms or greaterLOOPS 1--3 SEND: 10 k ohms or greaterControlsNumber switches 1--4, MEMORY/MANUAL switchON/OFF button, MENU button, EDIT button, EXIT button, ENTER button1--3 knobsPOWER switchDisplayGraphic LCD (132 x 32 dots, backlit LCD)IndicatorNumber indicators 1--4, MEMORY/MANUAL indicatorOn/Off indicators (FX1, MOD1, L1--3, FX2, MOD2, DLY, REV)ConnectorsINPUT jack: 1/4-inch phone typeLOOPS L1--3 SEND jacks: 1/4-inch phone typeLOOPS L1--3 RETURN jacks: 1/4-inch phone typeOUTPUT (L/MONO, R) jacks: 1/4-inch phone typeCTL OUT CTL1/2 jack: 1/4-inch TRS phone typeCTL IN EXP1 CTL1/2 jack, CTL IN EXP2 CTL3/4 jack: 1/4-inch TRS phone typeUSB COMPUTER port: USB type BMIDI OUT connectorDC IN jackPower SupplyAC adaptorCurrent Draw280 mAAccessoriesAC adaptorRubber feet x 4Owner's manualLeaflet "USING THE UNIT SAFELY"Options (sold separately)Footswitch: FS-5U, FS-5L, FS-6, FS-7Expression pedal: EV-30, FV-500L, FV-500H, Roland EV-5SIZE AND WEIGHTWidth275 mmDepth97 mmHeight68 mmWeight1.1 kg Šaljemo Post Express-om Music Trade instruments &moreBeograd: Music TradeJug Bogdanova 14011/ 4084 932 Novi Sad: Music TradeŠafarikova 20021/6616-077

Originalni bioskopski (filmski) plakat velikih dimenzija (oko 100 x 70 cm) : NAJBOLJE GODINE NAŠEG ŽIVOTA / BEST YEARS OF OUR LIVES Autor plakata: D.Ivaniševič Najbolje godine naših života (poznat pod naslovima Slava pripada meni i Opet kod kuće) američki je dramski film snimljen 1946. godine u režiji Williama Wylera. Glavne uloge tumače Myrna Loy, Fredric March, Dana Andrews, Teresa Wright, Virginia Mayo, i Harold Russell. Film govori o tri američka vojnika koji pokušavaju da se uklope u civilni život nakon povratka kući iz Drugog svjetskog rata. Samuel Goldwyn je imao inspiraciju da napravi film o ratnim veteranima nakon što je u augustu 1944. godine pročitao članak u magazinu Time, koji govori o teškoćama kroz koje veterani prolaze pri povratku u civilni život. Goldwyn je zaposlio bivšeg ratnog dopisnika MacKinlaya Kantora da napiše scenarij. Njegov rad je prvi put objavljen kao roman pod naslovom Slava pripada meni, koji je Kantor napisao u stilu `praznog stiha` bez rimovanja. Robert Sherwood je zatim prilagodio roman za scenarij. Film je osvojio sedam Oskara 1946. godine, uključujući i Oscara za najbolji film, najbolju režiju (William Wyler), najboljeg glumca (Fredric March), najboljeg sporednog glumca (Harold Russell), najbolju montažu (Daniel Mendel), najbolji adaptirani scenarij (Robert Sherwood), i najbolju originalnu muziku (Hugo Friedhofer). Pored uspjeha kod kritičara, film je ubrzo postao veliki komercijalni uspjeh nakon puštanja na prikazivanje u kinima. Film je imao najveću zaradu i najviše publike kako u SAD-u tako i u Velikoj Britaniji, sa prodajom od oko 55 miliona karata u SAD-u što se nije desilo još od izlaska filma Prohujalo s vihorom. Film zauzima šestu poziciju sa najvećom posjetom publike svih vremena u Velikoj Britaniji, sa preko 20 miliona prodatih karata. Kao na fotografijama.

Prodajem Sandman 1-6 (Fibrino izdanje) Dimenzije: Tvrd povez 212 x 320 Ukupno 24+ Kg Stanje: Stripovi su jednom pročitane. Svi stripovi su kupljeni u Delfiju pre par godina, i uglavnom svi su imali sitnih oštećenja (ogrebotina, ulubljena rikna - vidite slike), tako su kupljeni. Ako kupujete Fibrine izdanje u Delfiju, onda znate kako je kod njih. Meni nije smetalo, ali prefekcionistima verovatno hoće. Slanje: Šaljem isključivo posle uplate kompletnog iznosa, ili posle uplate 10% od kompletnog iznosa (3000 din, da budem siguran da ćete preuzeti pouzećem). Šaljem isklučivo poštom (paket CC ili Post Expres). Preporučujem da zbog težine paketa (24-25 kila) šaljem u dva odvojena paketa. Cena je fiksna. `Strip Sandman scenarista Neila Gaimana, jednoga od najprodavanijih svjetskih autora stripa prema New York Timesu, najznačajniji je strip devedesetih godina. Kao bogata mješavina modernih mitova i mračne fantastike u koju su neprimjetno utkani suvremena književnost, povijesna drama i legende, Sandman se također smatra jednom od najoriginalnijih i umjetnički najambicioznijih serija modernoga doba. Do svoga svršetka 1996. znatno je pridonio umjetničkom sazrijevanju stripa, a sam postao fenomen pop-kulture. Ovaj klasik stripa Fibra vam ponosno predstavlja u ultimativnom izdanju. Prva od četiri prekrasno dizajnirane knjige donosi prvih dvadeset sveski Sandmana s posve novom i od autora odobrenom bojom na prvih osamnaest brojeva, mnoštvom nikad prije objavljenih materijala, uključujući cjelovit prijedlog serije, galeriju dizajna likova koje su crtali Gaiman i crtači prvih varijanti Sandmana, kao i čitav scenarij za 19. broj Sandmana, `San Ivanjske noći`, nagrađen s World Fantasy Award. Uz scenarij su priložene i reprodukcije originalnih crteža olovkom Charlesa Vessa.`

SPECIFICATIONSSampling Frequency96 kHzAD Conversion32 bits + AF method* AF method (Adaptive Focus method) is a proprietary method from Roland &BOSS that vastly improves the signal-to-noise (SN) ratio of the AD and DA converters. DA Conversion32 bitsEffects116 typesPatches250 (User) + 250 (Preset)Phrase Loop38 sec. (MONO)19 sec. (STEREO)Tuner Internal Detection+/-0.1 centNominal Input LevelINPUT: -10 dBuRETURN1: -10 dBuRETURN2: -10 dBuMaximum Input LevelINPUT: +18 dBuRETURN1: +8 dBuRETURN2: +8 dBuInput ImpedanceINPUT: 1 M ohmRETURN1: 1 M ohmRETURN2: 1 M ohmNominal Output LevelMAIN OUTPUT (L/MONO, R): -10 dBuSUB OUTPUT (L, R): +4 dBuPHONES: -10 dBuSEND1: -10 dBuSEND2: -10 dBuOutput ImpedanceMAIN OUTPUT (L/MONO, R): 1 k ohmSUB OUTPUT (L, R): 600 ohmsPHONES: 20 ohmsSEND1: 1 k ohmSEND2: 1 k ohmRecommended Load ImpedanceMAIN OUTPUT (L/MONO, R): 10 k ohms or greaterSUB OUTPUT (L, R): 600 ohms or greaterPHONES: 44 ohms or greaterSEND1: 10 k ohms or greaterSEND2: 10 k ohms or greaterControlsDOWN switch, UP switch CTL1--3 switches, 1--5 switches, POWER switchEFFECT button, MENU button, EXIT button, WRITE button, PAGE button1--6 knobs, OUTPUT LEVEL knobExpression pedalDisplayGraphic LCD (512 x 160 dots, backlit LCD)ConnectorsINPUT jack, MAIN OUTPUT (L/MONO, R) jacks, SEND1 jack, RETURN1 jack, SEND2 jack, RETURN2 jack: 1/4-inch phone typeSUB OUTPUT (L, R) connectors: XLR typePHONES jack: Stereo 1/4-inch phone typeCTL4, 5/EXP2 jack, CTL6, 7/EXP3 jack, AMP CTL1, 2 jack: 1/4-inch TRS phone typeUSB COMPUTER port: USB B typeDC IN jackMIDI (IN, OUT) connectorsPower SupplyAC adaptorCurrent Draw1.2 AAccessoriesAC AdaptorOwner's manualLeaflet "USING THE UNIT SAFELY"Options (sold separately)Footswitch: FS-5U, FS-5L, FS-6, FS-7Expression Pedal: EV-30, FV-500L, FV-500H, Roland EV-5SIZE AND WEIGHTWidth462 mm18-3/16 inchesDepth248 mm9-13/16 inchesHeight70 mm2-13/16 inchesMaximum height95 mm3-3/4 inchesWeight3.6 kg7 lbs 15 oz Šaljemo Post Express-om Music Trade instruments &moreBeograd: Music TradeJug Bogdanova 14011/ 4084 932 Novi Sad: Music TradeŠafarikova 20021/6616-077

STARI I VREDNI ALBUMI Varijanta sa mekim koricama Izdavač: UNION TVORNICA KANDITA I ČOKOLADA, Zagreb Svezak prvi 1933. Varijanta sa kartonskom koricom Nedostaje sličica: Serija IV broj 10 Serija X broj 7, 10, 11 Korica sa oštećenjem Unutrašnjost 5- CENE NISU ODREĐENE ZAKONOM, PITAJTE!!! koliku god cenu da stavim za ovaj i ovakav album, mala je Većina praznih albuma je u potpuno kolekcionarskom stanju. Za one koji nisu stoji dodatni opis OBAVEZNO PROČITAJ PRE KUPOVINE I NE KUPUJTE U KOLIKO VAM NE ODGOVARAJU SVI USLOVI PRODAJE KOJE SAM NAVEO. ZA KVALITET ALBUMA KOJE PRODAJEM GARANTUJEM ISKLJUČIVO PRILIKOM LIČNOG PREUZIMANJA. AKO DOĐETE KOD MENE, USLIKATE ALBUM I KAŽETE DA NE ŽELITE DA GA KUPITE, PRIHVATAM REKLAMACIJU, DAJEM POZITIVNU OCENU I IDEMO DALJE. Za se ostale vrste preuzimanja odbijam bilo kakvu odgovornost u pogledu kvaliteta predmeta jer ne znam kakav ko ima ukus i kriterijum a nema registrovanog udruženja na čije bi se kriterijume pozivali. Ulazim u prodaju svoje kolekcije albuma sa sličicama i sličica. Nameravam da pustim u prodaju par stotina punih albuma, par stotina praznih i veliki broj nepopunjenih i materijala. Na fotografijama će biti popisi sličica koje u albumu imaju ili koje nedostaju, ako sam takav popis napravio. Ukoliko ga nema onda ga neću ni praviti i nemojte me kontaktirati u vezi s tim. Imam MNOGO vađenih i živih sličica ali njih prodajem isključivo na ceo set za konkretan album koje posedujem. Na komad su jako skupe pa ko hoće da plati može. Nakon kupovine i vašeg kontakta šaljem podatke za uplatu Albume šaljem isključivo POST EKSPRESOM u njihovoj kartonskoj koverti (ako može da stane) ili između dva kartona, (ako je album veći). Za članove koji nemaju negativnih ocena a imaju pozitivne ocene od minimum 5 različitih prodavaca, može plaćanje pouzećem. Za članove koji taj uslov ne ispunjavaju, nakon kontakta odgovaram porukom sa instrukcijama za plaćanje, a šaljem tek nakon uplate na račun I JAVLJANJA porukom DA STE UPLATILI ..... nemojte me kontaktirati pre toga sa porukama tipa uplatiću taj i taj dan i slično Za 10 do 19 kupljenih albuma popust 10 posto Za 20 do 29 kupljenih albuma popust 20 posto Za preko 30 kupljenih albuma popust 30 posto godina je u opisu opciono navedena jer za mnoge albume nema navoda godine izdanja

Kapitalno delo (sa fotografijama u boji) u četiri toma koje obrađuje celokupnu svetsku istoriju estetike knjige, od prvog pisma do današnjih dana. Dr Dragutin Furunović: ISTORIJA I ESTETIKA KNJIGE I–IV Izdanje autora, Beograd, 1999 tvrde korice, platno, prošiveno, 17 x 24,5 cm, ilustrovano, 3035str. + 608 str. s tablama I tom: 599 str., 256 str. s tablama II tom: 600–1294 str., 257–416 str. s tablama III tom: 1295–2159 str., 417–528 str. s tablama IV tom: 2160–3035 str., 529–608 str. s tablama Dr Dragutin Furunović rođen je 4. oktobra 1935. godine u Nišu a preminuo 2009. godine u Beogradu. Svoje rano detinjstvo i svoju nemirnu mladost proveo je u Gornjoj Toplici kod Niša gde su mu roditelji bili zaposleni. Posle završene Učiteljske škole u Aleksincu (1953) te Više pedagoške škole u Nišu (1955), diplomirao je 1957. godine na Filozofskom fakultetu u Skoplju na grupi za istoriju književnosti jugoslovenskih naroda. Stvaralaštvo U Beogradu je završio postdiplomske studije (1973) a potom na istom, Filološkom fakultetu odbranio doktorsku disertaciju („Književno delo Gustava Krkleca“) 1984. godine. Studirao je na Visokoj školi političkih nauka. Od 1961. godine radi kao profesor u Grafičkoj školi u Beogradu, a jedno vreme bio je rukovodilac Grafičke tehničke škole (1971-1975) i direktor Grafičke škole (1991–1993). Na Višoj školi likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu predavao je Kulturu govora. Piše književne kritike, eseje, feljtone, recenziju i prikaze, a bavi se proučavanjem i osvetljavanjem baštine tipografa sveta i naše zemlje. Dosad je objavio veći broj članaka, prikaza, eseja, kritika, feljtona i dr. u „Politici“, „Borbi“, „Večernjim novostima“, „Frontu“, „Vojnoistorijskom glasniku“, te u „Raskovniku“, „Mostovima“, „Vencu“, „Obeležjima“, „Književnosti“, u „Grafičkom radu“, „Štampi i papiru“, „Školskom grafičaru“, „Grafoimpleksu“, „Jedinstvu“, „Beogradskom školstvu“ i drugde. Napisao je dva udžbenika za polaznike V stepena grafičke struke za predmet „Kultura štampe“ koji je on osmislio. U Grafičkoj školi je dugi niz godina uređivao „Školski grafičar“, a potom, u istoj školi, pokrenuo ediciju „Mala školska biblioteka“ u kojoj je dosad izišlo desetak knjiga. Sve te knjige on je uredio i za iste napisao nadahnute predgovore. Godine 1986. objavio je književno-kritičku monografiju „Ceste Gustava Krkleca“, a od 1991. delo „Književna kritika o pesniku Gustavu Krklecu“ i „Prepiska Gustava Krkleca“. U pripremi za štampu su sledeća njegova dela: „Književno delo Gustava Krkleca“, „Tipografska čitanka“, „Istorija i estetika knjige“, „Tipografski velikani“ i još neka druge. Citat U Enciklopediji štamparstva napisao je: „Mojim najdražim: Saši, Mariji, Nadeždi i Uglješi, njihovoj plemenitoj ljubavi Uvidevši da sve je na ovom svetu prolazno i skovano od zavera, domislih da sastavim ovakvu jednu knjigu, moj skromni doprinos pokoljenjima na dar. Godine teške su mi za to bile potrebne, godine pune prijatelja ali, izgleda, i mnogo neprijatelja koji govorahu: ’Onaj ko je brži, gubi’. Pošto su neprijatelji moji umrli odavno i u mom snu, odnevši pamćenje sa sobom, ostaje mi da se okrenem prijateljima, onima koji pomagahu i koji pomogoše, sa više ili manje znanja i volje, da knjiga ova ugleda svetlost dana. Oni su svedoci moje moći, ali i moje nemoći, one molitve nemoći koja prati sve mučenike hranjene vatrom duha, pa i mene, mene, ranjivog od svakojake varke što život ispreda, govoreći: ’Na sreću sve istine su pogrešne.’ Svi moji prijatelji, pomogači, su tu, na dohvat ruke, urezani duboko u moje pamćenje, sada i u redove ove knjige, ulepšavane njihovom pomoći. Čuvam svoju misao zahvalnosti, glasno izgovarajući njihova imena. Blagorazumije očekujem i od onih koji, bez zlih namera, bespomoćnošću pamćenja svog zaboravih da istaknem. I njima i svima ostalim hristoljubivo i otačastvoljubivo poručujem: Onaj ko hoće prelistati, pročitati ili koristiti knjigu ovu, molim da bude milostiv i da me ne kune zbog nemoći uma mojega i drugog nedostatka što iskazah u njoj. Podložan svemu čovečanskome, od Boga i ljudi dobrijeh milosti ištem, ja, obični, grešni i duhom klonuli u ovom nevoljnim vremenima Velikog Zla i svakojakih oskudica Dragutin Furunović, čiji moto života oduvek beše: ’Stupi stepenicu više i nađi sebi prijatelja.’ Zime Gospodnje 1993. kada ne beše ni papira ni ostaloga – za knjigu ovu, mukom i znojem hranjenu. Nekoliko godina kasnije mrak je vejao na sve strane, a psi, kao i ranije: najpre ujedali pa onda lajali. Đavolski haos i pomračina mržnje. Gozba poraženih, a svi behu poraženi, i oda zlima. Nepotrebni krvavi rat je odjezdio da se nekom drugom prilikom ponovo javi. Sreća silazak, sa mučnim usponom u nadanju, da se umanje muke i bolovi. Da mi umanje bolove i muke šalju mi noći u kojima moram da sanjam. I ja sanjam: kako se penjem, bolestan od radosti, nebeskim lestvicama, stariji za više od jednog veka. I kako me knjiga ova, ispisana na vlastitoj koži, prateći me u stopu, kori, govoreći: ’Bolovao si od neobične bolesti: reč ti beše brža od ćutanja!’ Da je umilostivim rekoh: ’Razlika između dva čoveka, koji sebe smatraju prijateljima, može biti mnogo veća nego između prijatelja i neprijatelja.’ ’Sve je na svetu zagonetka. Strašno mnogo tajni ima. Suviše mnogo zagonetki ugnjetavaju na Zemlji čoveka! Širok je čovek – suviše širok – ja bih ga suzio’, reče mi ona, pozivajući se na misao Dostojevskog, a odobravajući moju. Mrak je za to vreme i dalje vejao na sve strane, iako je od ovog zapisa protekao čitav jedan vek. Šejtanska posla!, glasno rekoh, a onda, budući da (ne)bejah u milosti slova na koži svojoj ispisana, istrgoh parče kože na onom delu, na kome se, kao na pergamentu, jasno razaznavala rečenica (koju će mi ukrasti jevanđelisti Matej, Marko, Luka i Jovan): ’Jer, ko mene voli’ – reče Gospod – ’i ja ću njega zavoleti’. Ona me i sada prati, a pratiće me, znam, i do izdihanija mojega. Leta Gospodnjeg 1996. kada već beše papira i drugog (sem dinara kod mene), ali ne i dovoljno iskrenih i pravih prijatelja“ – Dragutin Furunović. MG (L)

The ew 100 G4 Wireless Instrument System with Ci 1 Guitar Cable from Sennheiser is the latest addition to their evolution family of wireless kits that is fully compatible with all previous series. This system includes an EM 100 G4 UHF diversity rackmount receiver, an SK 100 G4 bodypack transmitter, a Ci 1 instrument cable with 1/4" phone connector, a GA3 rackmount kit, and an RJ10 linking cable. It is designed to provide dependable wireless performance for guitars and other instruments for rehearsals, recording, stage, and other applications.The transmitter and receiver synchronize channel and frequency at the touch of a button. The bodypack allows you to charge the (optional) rechargeable battery pack while it remains in the transmitter. A high-contrast LCD display allows for easy operation under dimly-lit conditions and its user-friendly menu makes operation quick and easy.In addition, the ew 100 G4 also includes some handy guitar-specific features. The system's cable emulator feature allows you to adjust virtual cable lengths to get sound-response similar to a cable. Another practical feature for guitarists is the built-in guitar tuner, right on the display. A built-in 5-band EQ allows you to fine tune your sound even further. Bass players, in particular, will be pleased with the enhanced AF frequency response: it starts at 25 Hz, which will especially please players with 5-string bass guitars.Tehničke specifikacije proizvodaEngineeered for professional live sound: Rugged all-in-one wireless system for guitar and bass.Robust bodypack transmitter and robust Ci 1 instrument cable for daily use on stageTrue diversity half-rack receiver in a full-metal housing with intuitive LCD display for full controlEasy and flexible wireless synchronization between transmitter and receiver via infraredFast frequency allocation for up to 12 receivers via new linking functionalityUp to 20 compatible channelsUp to 42 MHz bandwidth with 1680 selectable frequencies, fully tunable in a stable UHF rangeTransmission Range: up to 100 meters / 300 feetHigh RF output power (up to 30 mW) depending on country regulationsFrequency range A1: 470 - 516 MHzA: 516 - 558 MHzAS: 520 - 558 MHzGB: 606 - 648 MHzG: 566 - 608 MHzB: 626 - 668 MHzC: 734 - 776 MHzD: 780 - 822 MHzE: 823 - 865 MHz1G8: 1785 - 1800 MHzDimensions Approx. 190 x 212 x 43 mmCompander Sennheiser HDXTHD, total harmonic distortion ≤ 0.9 %Weight Approx. 980 gAudio output 6.3 mm jack socket (unbalanced): +12 dBuXLR socket (balanced): +18 dBuSignal-to-noise ratio ≥ 110 dBASwitching bandwidth up to 42 MHzPeak deviation ±48 kHzNominal deviation ±24 kHzModulation Wideband FMPower supply 12 V DCCurrent consumption 300 mAAdjacent channel rejection Typically ≥ 65 dBIntermodulation attenuation Typically ≥ 65 dBReceiving frequency Max. 1680 receiving frequencies, adjustable in 25 kHz steps 20 frequency banks, each with up to 12 factory-preset channels, no intermodulation 1 frequency bank with up to 12 programmable channelsRF sensitivity < 2.5 μV for 52 dBA eff S/NEqualizer Preset 1: FlatPreset 2: Low Cut (-3 dB at 180 Hz)Preset 3: Low Cut/High Boost (-3 dB at 180 Hz, +6 dB at 10 kHz)Preset 4: High Boost (+6 dB at 10 kHz)Temperature Range -10 °C to +55 °CReceiver Principle True diversityBlocking ≥ 70 dB

70 x 47 cm otisak 52 x 37 cm urolana verovatno sa ploce SPC ovo je REPRINT (1980-90) original - bakrorez iz 1770 Zaharije Stefanović Orfelin (Vukovar, 1726 — Novi Sad, 19. januar 1785) je bio istaknuti srpski pesnik, istoričar, bakrorezac, barokni prosvetitelj, graver, kaligraf i pisac udžbenika. Rođen je u srpskoj porodici u Vukovaru 1726. godine, u periodu posle Bečkog rata 1683-1699. Otac mu se zvao Jovan. Kao pesnik, Orfelin je najznačajnija pojava u srpskoj poeziji 18. veka. Napisao je desetak dužih pesama, od kojih je najznačajnija Plač Serbiji (Plač Srbije, 1761) u dve verzije, narodnoj i crkvenoslovenskoj. To je antiaustrijska, buntovnička pesma. U toj pesmi Srbija žali za nekadašnjim sjajem srednjovekovne države i kritikuje sunarodnike koji zaboravljaju svoj nacionalni identitet. Odlomak: Kako stade Serbija, slavna i ugodna, sa množestvom naroda bivša prođe plodna, presilnima careva i hrabri soldati. Slavni moji carevi i voždi veliki, s mojih hrabri vitezi i sini toliki. Vostok, zapad, polunoć bojali se mene, slavne, hrabre Serbije, bivše togda jedne. Među najznačajnija Orfelinova dela ubraja se „Slavenoserbski magazin“ štampan u Veneciji 1768. Zamišljen je kao časopis, odnosno to je prvi časopis na čitavom slovenskom jugu. Izašao je samo jedan broj. U predgovoru u vidu manifesta Orfelin iznosi osnovnu ideju građanske prosvećenosti, ideju demokratizacije kulture, da nauka treba da služi potrebama običnog čoveka, a književnost i filozofija da izađu iz uskog kruga učenih ljudi i da postanu dostupni svima. To je prva srpska svetovna i građansko-prosvetiteljska knjiga. Godine 1768. Zaharije Orfelin je proklamativno u srpski književni jezik uveo mešavinu crkvenoslovenskog i narodnog jezika, u kojoj je uvek bilo mesta i za specifične ruske reči i time praktično osnovao slavenosrpski jezik. Jovan Deretić ga smatra, uz Jovana Rajića, najznačajnijim piscem ruskoslovenske epohe u srpskoj književnosti. Zaharije Orfelin je autor prvog srpskog bukvara iz 1767. po kojem su učile brojne generacije dece. Drugo izdanje bilo je 1797. Autor je i prvih udžbenika latinskog jezika. Njegovo najopsežnije delo je „Žitije Petra Velikog“ (Venecija, 1772.) u kome je video prosvećenog monarha, filozofski ideal 18. veka. Napisao je i prvi srpski „Večiti kalendar“ 1780, štampan u Beču 1783, gde uz standardne kalendarske podatke daje i obimno poglavlje o astronomiji. Zapazio je veliki značaj lekovitog bilja i napisao (nedovršenu) knjigu „Veliki srpski travnik“ u kojoj je obradio oko 500 biljaka, stavljajući uz svaku latinski i narodni naziv. Osim toga za svaku biljku je naveo „polza i upotreblenije“ sa podacima o lekovitim dejstvima i terapijama, tj. kako se ta biljka može korisno upotrebiti, što je bilo uobičajeno za to vreme u Evropi, a prvi put kod Srba. Njegova knjiga Iskusni podrumar (Beč, 1783.) ima nekoliko stotina recepata za spravljanje travnih vina i mnogih drugih alkoholnih i bezalkoholnih napitaka i lekova. U knjizi se govori i o načinu i vremenu berbe i sušenja lekovitog bilja i o korisnosti i lekovitoj vrednosti složenih preparata izrađenih od više od 200 domaćih i egzotičnih lekovitih i mirisnih biljaka. Pišući o receptima za proizvodnju vina, Zaharije Orfelin navodi i recepturu za izradu bermeta koja se razlikovala od kuće do kuće. Bermet je desertno vino, slatkog ukusa, sa različitim dodacima lekovitog i začinskog bilja. Zaharije je dao recept koji se odomaćio sa raznim modifikacija po Fruškoj gori.I ona je prva knjiga ovakve vrste na srpskom jeziku. Tek sto godina kasnije (1883) Srpski arhiv za celokupno lekarstvo štampao je kao posebno izdanje Lekovito bilje u Srbiji od dr Save Petrovića. Bio je uspešan kao slikar, kaligraf i bakrorezac, uradio je više dela u bakrorezu. Jedno od njih predstavlja Svetog Savu. 70-ih godina 18. veka izabran je za počasnog člana Umetničke akademije u Beču. Umro je 19. januara 1785. godine u Novom Sadu, na Sajlovu. Sahranjen je pri crkvi Sv. Jovana Preteče.

37233) ODGONETANJE SRBSKOG JEZIKA 1 -6 komplet , Slaviša Miljković , Autorovo izdanje Niš 2011 / 2013 , Našem zvaničnom jezikoslovlju nametnuto je mišljenje (naredba!) da je srbski jezik mlad jezik koji je na Stablu jezika smešten/prikazan među grančice. Naš jezik gotovo da nema sopstvenih reči jer je prepun grčkog, latinskog, nemačkog, albanskog, turskog… uticaja. Ovo nenaučno, nakazno, bolesno i zlonamerno viđenje sopstvenog jezika i celokupnog kolektivnog pamćenja, dovelo je do strahovitog razaranja srbskog nacionalnog (materijalnog i duhovnog) bića. Ako ovome dodamo ničim dokazanu tvrdnju zvaničnih istoričara da smo na Balkan/Helm došli u sedmom veku kao divlja i nepismena rulja genocidno raspoložena prema starosedeocima, jasno je odakle potiče stav da „civilizovani“ i „umni“ narodi (Grci, Latini, Nemci, Mađari, Turci, Šiptari…) imaju pravo da na ovoj teritoriji slobodno odstreljuju Srbe koji su, jadni i nikakvi, još od klasika marksizma proglašeni za neistorijski narod. Najveća pošast koja je ikada zadesila srbski narod jeste delovanje naših (da li naših?) istoričara i lingvista unutar Srpske akademije nauka! Od osnivanja Akademije do danas, unutar istoriografije i jezika, zvanično deluju isključivo ljudi koji su u Akademiju došli krajnjom negativnom selekcijom i mogu se opisati kao: visoko obrazovane neznalice, kukavički karijeristi-podrepaši, ljudi bez časti i zlonamernici prema srbskom kolektivnom pamćenju i srbskoj kolektivnoj budućnosti. Nasuprot njima stoji veličanstvena srbska istina koju ja u ovom delu prikazujem samo kroz jezik. U svom trećem, šestotomnom, delu („Odgonetanje srbskog jezika“) krenuo sam sistemski. Najpre sam utvrdio značenje svakog srbskog slova; potom sam, poštujući redosled slova iz stare srbske pismenosti, utvrdio značenje odrednica tipa suglasnik + samogasnik. Primer: utvrdio sam značenje odrednice ab, ali sam odmah utvrdio i značenje odrednice ba (levo-desno čitanje) i njihove uzročno-posledične veze (videti tabelu koja sledi). Broj ovih odrednica jeste 200. Ovo je stalo u prvi tom Odgonetanja. Potom sam krenuo u odgonetanje suglasničkih odrednica opet poštujući redosled starog srbskog pisma. Primer: utvrdio sam značenje odrednice bg, ali sam odmah utvrdio i značenje odrednice gb (levo-desno čitanje); potom sam između suglasnika ubacivao samoglasnike a, e, i, o, u i tako stvorene troslovne odrednice sagledavao u paru, tj. bag/gab, beg/geb, big/gib, bog/gob, bug/gub, tj. sagledavao ih u levom-desnom (uzročno-posledičnom) čitanju. Broj ovako obrađenih dvoslovnih suglasničkih odrednica jeste 360; broj obrađenih troslovnih odrednica nastalih od suglasničkih odrednica umetanjem samoglasnika jeste 1800. Ova građa smeštena je u pet narednih tomova. Šesti tom dopunjen je troslovnim odrednicama koje se isto čitaju iz oba smera. Dao sam značenja odrednica/reči koje se jednako čitaju iz oba smera. Sledeći redosled slova stare srbske pismenosti dao sam parove takvih odrednica. Primer: aba/bab, ebe/beb, obo/bob, ubu/bub; aga/gag… – i tako do zadnjeg slova. Broj ovako obrađenih odrednica jeste 200. Ukupan broj naslovljenih pojmova u delu „Odgonetanje srbskog jezika“ jeste: 32 (slova) + 200 (dvoslovne samoglasničke odrednice) + 360 (dvoslovne suglasničke odrednice) + 1800 (troslovne odrednice) + 200 (troslovne odrednice koje se jednako čitaju iz oba smera) = 2592 srbske odrednice. U ovaj broj nisu ušle mnogobrojne druge obrađene odrednice koje nisu obuhvaćene pomenutim sistemom. Odgonetajući srbski jezik kroz ovaj sistem odrednica, trudio sam se da koristim reči iz što više meni dostupnih jezika. Ipak, u dokazivanju da je srbski jezik Majka Jezik svih jezika, pored reči iz srbskog jezika, trudio sam se da najviše primera budu iz sledećih jezika: sanskrt, starogrčki, latinski, jevrejski, kineski, japanski. Smatrao sam: ako se srbska jezička matrica pokaže kao primarna u ovim jezicima, srbski jezik jeste Majka Jezik svih jezika! Svako ko pročita moje knjige shvatiće da sam dokazni postupak izveo do kraja! 6 knjiga , mek povez, format 16,5 x 24 cm , ćirilica, na prvom tomu potpis i posveta autora, malotiražna izdanja, 200 –300 primeraka po knjizi , ilustracije, grafički prikazi , ukupno 254 + 370 +370 + 381 + 356 + 274 strane ,

Poslato iz Knina, 1921. Sve zamislivo je moguće nabaviti, al` pismo Keith-a Richards-a od gusala --- Petra Perunovića Peruna iz Pješivaca kod Nikšića ministru Svetozaru Pribicevicu iz 1921. godine, to je 1001 odsto(%) nemoguća misija. 9,2 x 14,2 cm Na razglednici na kojoj je prikazan Knin sa Krkom.... Rukopis ispisan kao da je Perun ministar, maltene, a ne guslar sa Niksickih krsnih vrleti. Cudo veliko. Sam tekst glasi: `Knin 28/ VIII 1921. Prolazeci kroz krsne planine, kroz koje je negda legendarni junak Petar Mrkonjic cetovao, secam se Velikog Srbina, i viteza na nacionalno politickom polju g. Pribicevica, pa mu kroz jeku gusala salje odusevljeni pozdrav i cestita Legiju Casti guslar Perun.` Guslar koji je pevao Pupinu i Tesli! Veliša KADIĆ | 03. maj 2013. 21:18 Narodni guslar i učitelj Petar Perunović Perun, iz Pješivaca, prvi na ovim prostorima snimio guslarsku ploču. Bio je učitelj, patriota i guslar. Vojevao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. DA nije bilo publiciste Mirka Dobričanina iz Beograda, ko zna da li bi ime narodnog guslara i učitelja Petra Perunovića Peruna iz Pješivaca kod Nikšića bilo sačuvano od zaborava. Bio je učitelj, patriota i guslar, koji je prvi na ovim prostorima pre jednog veka snimio guslarsku ploču! Taj prvenac, na kojem su četiri epske pesme, ovih dana njegova rodbina je presnimila na CD i besplatno deli. Zahvaljujući Dobričaninu, ali i Perunovim bratstvenicima, sve ono vredno (a toga je mnogo), sazdano je između korica Mirkovog dela „Guslar Perun“. Reč je o čoveku koji je živeo od kraja 19. do sredine prošlog veka, između Crne Gore, Srbije i daleke Amerike. Prvi put je javno uz gusle zapevao u Beogradu (1908. godine), i to kod spomenika kneza Mihaila protestujući na taj način protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Omirisao je Perun i barut, video krvi i smrt, jer je kao dobrovoljac učestvovao u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu, vojevajući i uz gusle hrabreći saborce. Godine 1914. bio je ranjen u borbi na Gučevu, a parčad šrapnela raznela su vrh gusala. O njemu je pripovedao čak i Dobrica Ćosić u romanu „Vreme smrti“. U svom veku često se viđao sa Mihailom Pupinom i Nikolom Teslom, pevao im uz gusle i oduševljavao ih! - U knjizi „Ko su Sloveni“ Paja Radosavljević, profesor Univerziteta u Njujorku, prvi srpski doktor pedagogije, pominje guslara Perunovića. Kada je to delo pročitao Tesla zamolio je profesora da dovede guslara, upozna se sa njim i čuje kako gudi - priča za „Novosti“ Mirko Dobričanin. - Zna se da je Peruna još od mladih dana pritiskala želja da upozna Teslu i ispunila mu se! Prvu gramofonsku ploču, koju je snimio u SAD, poklonio je velikom naučniku iz Like, kao i svoju deseteračku pesmu „Oda o Tesli“. Slušao je genije Perunove ploče, koje su nađene u njegovoj zaostavštini. Možda je Tesla u njima nalazio inspiraciju. Na svu sreću, vreme i ratovi nisu uspeli izbrisati Perunovo svedočanstvo o njegovom prvom susretu sa Teslom 1916. godine, kao i Nikolino obraćanje njemu, koje je Dobričanin objavio u svojoj knjizi: „Meni je drago što vas vidim. Vi ste vojnik i guslar. Ja volim gusle i narodnu pjesmu. Imam ćirilicom štampane sve narodne Vukove pjesme i često pročitam po koju, koliko da se osvežim narodnim duhom i ne zaboravim srpski jezik. Gusle su mi ostale u dragoj uspomeni još dok sam bio dijete u Lici...“ Potom je Perun uzeo gusle u svoje ruke i zapevao epsku pesmu „Stari Vujadin“. „Primijetio sam da sam na Teslu učinio dobar utisak. U sredini pjesme Tesla se malo zanese, a niz obraze mu potekoše suze. Mene to još više oduševi, te sam sve snažnije pjevao. Poslije svršene pjesme, Tesla ustade i snažno mi steže ruku. Tada mi reče: ’Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu!’ Iza pjesme „Stari Vujadin“, pjevao sam mu „Omer i Merima“ i „Boj na Kumanovu“...“ Nažalost, nisu se Crnogorci previše odužili Perunu. U selu Tunjevo (nikšićki kraj) podignuta je bista, i to je sve. U Nikšiću nema ulice sa njegovim imenom, ali ima u Beogradu. Njegove gusle čule su se na Univerzitetu Kolumbija, na Sorboni, na raznim frontovima. Večni mir našao je na groblju u rodnom selu Drenovštica nedaleko od Ostroga kod Nikšića. ODA TESLI Petar Perunović Perun napisao je stihove, posvećene Nikoli Tesli. Kada ih je Tesla čuo nije mogao sakriti radost: „Slavni Tesla, genije nauke, Zmaj ognjeni iz junačke Like, Od slovenske krvi i kolena, Lički Srbin od Južnih Slovena, Šaljem vama gusle crnogorske I četiri ploče gramofonske, Da se vama u samoći nađu, Kad vam misli vasionom zađu...“ Perunović, (Perun), Petar, guslar (Pjesivci, Niksić, 24.04.1880. — 09.06.1952). Godine 1900. prešao iz Crne Gore u Srbiju, u Šabac, gde mu je nastavnik muzike bio R. Tolinger. U Negotinu završio Učiteljsku školu (1910). Javno počeo pevati uz gusle 1908. u Beogradu, pred spomenikom kneza Mihaila, u znak protesta protiv aneksije Bosne i Hercegovine. Kao dobrovoljac učestvovao u balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. Pre svakog okršaja pevao je uz gusle i hrabrio vojsku. Godine 1910. nastupao na sokolskim sletovima u Sofiji i Plevni, 1912. u Pragu prilikom otkrivanja spomenika Palackome. U Americi je uz gusle snimio na gramofonskim pločama bogat niz narodnih pesama. Literatura: M. Murko, Tragom srpsko-hrvatske narodne epike, Zagreb 1951. I, str. 144—149. J. Vukmanović, Smrt guslara P. Perunovića, Pobjeda, 1952. J. M. i R. Đ Fotografija P. Perunovića Peruna preuzeta iz članka Danke Lajić-Mihajlović : `Etnomuzikološki `portret` narodnog muzičara: guslar` AVIONI POLEĆU BEZ PISTE Gusle su bile glas naroda i u nacionalnom i u socijalnom smislu, bile su glas porobljenih i poniženih naroda ili siromašnih društvenih slojeva, ili jednih i drugih. U vreme pokreta za stvaranje nacionalnih država Južnih Slovena u XIX veku, gusle su bile tumačene kao glas slovenskog naroda i korišćene kao simbol legitimiteta borbe za nezavisnost od stranih, odnosno turskih ili austrougarskih gospodara. Socijalni identitet pobunjenog naroda bio je jasnije određen (kao `kuka i motika`, odnosno `sirotinja raja`) od njegovog nacionalnog identiteta, koji je često ostajao opšteslovenski. U portretu Petra Perunovića, najpoznatijeg guslara u Jugoslaviji između dva svetska rata, Radosav Medenica iznosi podatak da je Perunović pevao na sveslovenskom sokolskom sletu u Pragu 1912. godine, da je za tu priliku sastavio i otpevao i jednu pesmu u slavu češkog `oca nacije` Františeka Palackog i da je odmah zatim `Perun na njegov spomenik položio i gusle kao simbol slovenske sloge i veličine`. Priredio: Milovan Matić Deo članka `Tajna veza sa precima` čiji je autor Ivan Čolović ~ `Početkom rata u Ameriku je doputovao i poznati crnogorski guslar Petar Perunović, kako bi nastupao u okviru propagandnih akcija za prikupljanje dobrovoljaca spremnih da se bore protiv Centralnih sila. Znameniti dr Paja Radosavljević, prvi srpski doktor pedagogije, upriličio mu je, između ostalog, i susret sa Teslom, znajući da je on u detinjstvu mnogo voleo junačke pesme, naročito one u kojima Marko Kraljević i Miloš Obilić `razgone Turke na buljuke`. Posle oslobođenja Srbije vratio se Perun u otadžbinu i odmah poslao svom zemljaku prigodan poklon sa posvetom: `Slavni Tesla, genije nauke / Zmaj ognjeni iz junačke Like / Od slovenske krvi i kolena / Lički Srbe od Južnih Slovena / Šaljem vama gusle crnogorske / I četiri ploče gramofonske / Da se vama u samoći nađu / Kad vam misli vasionom zađu...`` ~ Upravo početkom Prvog svjetskog rata je u Ameriku stigao Petar Perunović-Perun, poznati crnogorski guslar. Njegov zadatak je bio da obilazi iseljeničke klubove i svojim guslanjem pobuđuje rodoljubiva osjećanja kako kod Crnogoraca, tako i kod ostalih Srba. Perunović se često viđao sa Mihailom Pupinom, a posjećivao je i Nikolu Teslu. Tesla i Perunović su uvijek vodili dugačke razgovore, a crnogorski guslar nije propuštao priliku da Tesli otpjeva po koju epsku pjesmu. O njihovom prvom susretu 1916. godine, Perunović je ostavio zaista dirljivo svjedočanstvo. Tada mu se Tesla obratio riječima: `Meni je drago što vas vidim. Za vas sam čuo veoma pohvalno. Vi ste vojnik i guslar. Ja volim gusle i narodnu pjesmu. Imam ćirilicom štampane sve narodne Vukove pjesme i često pročitam po koju, koliko da se osvježim narodnim duhom i ne zaboravim srpski jezik. Gusle su mi ostale u dragoj uspomeni još dok sam bio dijete u Lici.` Perunović je potom zapjevao, pa o tome kaže: `Već na početku pjevanja pjesme Stari Vujadin primijetio sam da sam na Teslu učinio dobar ustisak. U sredini pjesme Tesla se malo zanese, a niz obraze mu potekoše suze. Mene to još više oduševi, te sam sve snažnije pjevao. Poslije svršene pjesme, Tesla ustade i snažno mi steže ruku.` Tada je Tesla i naglasio: `Gusle su najjača sila da osvoje dušu Srbinu!` tekst preuzet sa: Radio Ugljevik O životu Petra Perunovića Peruna (1880—1952) saznajemo iz biografija čiji autori nisu etnomuzikolozi.29 Iako je u naslovima istaknuto da se odnose na Peruna kao guslara, što je i nezaobilazno s obzirom na to da je pevanje epskih pesma bila njegova životna preokupacija, moglo bi se reći da su podaci bitni za tumačenje (muzičkog) stila više `provučeni` kroz narativ, nego što su njegova tema. Epizode o muzičkim sposobnostima njegove majke (navodi se da je bila poznata po pevanju i tuženju) i Perunovom ranom ispoljavanju talenta (još kao sasvim mali svojim pevanjem je privlačio pažnju i odraslih ljudi), sugerišu da je u pitanju genetska predodređenost za bavljenje muzikom. U biografijama se ističe i da je Perun bio jedan od guslara-intelektualaca (bio je učitelj po struci), što je, uz život u različitim varoškim i gradskim sredinama, svakako imalo velikog uticaja na razvoj njegovog mišljenja, pa i `muzičkog mišljenja` i izražavanja. I sam Perun je potvrdio da se važne promene koje je svesno uveo u pevanje epskih pesama odnose na dikciju i akcentuaciju — `jasno` pevanje svih slogova,30 što se može povezati s njegovim opštim obrazovanjem, ali i s promenom funkcije epike, pa i njene muzičke komponente. On je verovatno prvi guslar

PLOCE KAO NOVE MINT OMOT 5 INERI 5 Bijelo Dugme – Mramor Kamen I Željezo (Bijelo Dugme UŽivo) Bijelo Dugme - Mramor Kamen I Željezo (Bijelo Dugme UŽivo) album cover More images Label: Diskoton – LP-8282, Kamarad – LP-8282, Diskoton – LP 8282 Format: 2 x Vinyl, LP, Album, Stereo Country: Yugoslavia Released: 1987 Genre: Jazz, Rock, Funk / Soul, Pop, Children`s Style: Blues Rock, Prog Rock, Hard Rock, Jazz-Rock, Pop Rock, Folk Rock A1 Mramor Kamen I Željezo 2:14 A2 A Milicija Trenira Strogoću 4:25 A3 Svi Marš Na Ples 3:58 A4 Na Zadnjem Sjedištu Moga Auta 3:17 A5 Top 3:36 B1 Sve Će To, Mila Moja, Prekriti Ruzmarin, Snjegovi I Šaš 8:19 B2 Ako Možeš, Zaboravi 6:40 B3 Selma 2:21 C1 Tako Ti Je Mala Moja Kad Ljubi Bosanac 3:05 C2 Ne Spavaj Mala Moja Muzika Dok Svira 3:12 C3 Meni Se Ne Spava 5:09 C4 Odlazim 5:23 D1 Lipe Cvatu, Sve Je Isto K`o I Lani 3:26 D2 Pristao Sam Biću Sve Što Hoće 3:15 D3 Lažeš 4:48 D4 Sanjao Sam Noćas Da Te Nemam 6:27 Recorded By – Tonska Kola 4 Radio Zagreba Printed By – GIP `Beograd` Lacquer Cut At – Jugoton – ULP 2147 Pressed By – Jugoton – ULP 2148 Backing Vocals – Amila*, Lidija*, Zu* Design – Bojan H. Halilović*, Dalida Duraković, Leila Mulabegović Engineer [Studio] – Rajko Bartula-Doktor Engineer [Tonska Kola 4 Radio Zagreba] – Mladen Škalec Executive-Producer, Tour Manager [General] – Radomir Marić - Raka* Lacquer Cut By – SB* Lighting – Dragan Zurovac - Kiki* Other [Driver] – Muslić Sulejman - Suljo, Petrušić Slobodan - Tata Other [External Associates] – Nino Sek I Dino Other [Sound Technician] – Željko Other [Stage] – Aki, Hari, Mirče, Joco Other [Tonska Kola 4 Radio Zagreba Crew] – Terenska Ekipa Radio ZGB Performer – Alen Islamović, Goran Bregović, Ipe Ivandić, Lazar Ristovski*, Vlado Pravdić, Zoran Redžić Photography By [1 Monochromatic on each Inner Sleeve] – Trio (5) Photography By [2 Monochromatic on side A and B inner sleeve] – Ivo Pukanić Photography By [Colour on both Inner Sleeves] – Goranka Matić Photography By [Monochromatic on both Inner Sleeves] – Kemal Hadžić Producer – Goran Bregović, Zoran Redžić Technician [Sound] – Božidar Lukić Cigo, Braco Radović Tour Manager [Bosnia and Herzegovina] – Milanović Hari* Tour Manager [Croatia] – Vladimir Mihaljek - Miha* Tour Manager [Macedonia, southern Serbia] – Velibor Džarovski - Džaro Tour Manager [Serbia, Montenegro] – Radomirović Vitomir - Vitko* Tour Manager [Slovenia] – Pavle Ilić (2) Tour Manager [Vojvodina] – Veljkovski Dragan - Džango* `OVA PLOČA JE NASTALA NA JUGOSLOVENSKOJ TURNEJI `87` = `This album is recorded on Yugoslavia tour 1987` on back cover (the tour was titled `Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo`, like the actual Bijelo dugme studio album). Two LP live album set packaged in plain (not gatefold) cover, discs come in printed inner sleeves out of paper with lyrics and monochromatic photographs on one side and colour photograph on the other side. Catalogue number with hyphen - LP-8282, appears on spine, back cover and inner sleeves, the one without hyphen, LP 8282, on side B and D centre labels. Track A1 is Serbo-Croatian cover of the song `Marmor, Stein und Eisen bricht` composed by Christian Bruhn based on the idea by Drafi Deutscher (`dam-dam, dam-dam`) and first released 1965 by Drafi Deutscher and His Magics, hier using the lyrics written by Toni Studeny of the first Yugoslav version - `Mramor, kamen i željezo (Mramor, Stein und Eisen)` - released on the 28th of June 1966 by Roboti. Its title and at the same time the album title are here misspelt, missing comma. Track A2 is cover of the song `A... Milicija trenira strogoću` composed by Goran Bregović (with the lyrics by Duško Trifunović) first released in February 1983 by Ratimir Boršić - Rača, the song title is here misspelt on back cover: `A, MILICIJA TRENIRA STROGOĆU` (comma instead of ellipsis) as well written alternatively on inner sleeve: `A MILICIJA TRENIRA STROGOĆU` and on centre label: `Milicija trenira strogoću`. Track B1 title misspelt on centre label: `Sve će to mila moja prekriti ružmarin, snjegovi i šaš` (`ž` instead of `z`) and on back cover: `SVE ĆE TO O MILA MOJA PREKRITI RUZMARIN, SNJEGOVI I ŠAŠ` (the word `o` appears in the lyrics but not in the song title). The title on inner sleeve - `SVE ĆE TO, MILA MOJA, PREKRITI RUZMARIN, SNJEGOVI I ŠAŠ` is orthographically correct but not identical to the original title on the album Bitanga i princeza where it is written without commas. Track B2 title misspelt on back cover: `AKO MOŽEŠ ZABORAVI` and centre label: `Ako možeš zaboravi` (missing comma), also track D1 title in the same way: `LIPE CVATU SVE JE ISTO K`O I LANI` on back cover as well `Lipe cvatu sve je isto ko i lani` on centre label. Track D4 title misspelt on centre label: `Sanjao sam noćas da te nema` (the closing `m` omitted). Matrix / Runout (Matrix on side B centre label): Ulp 2147 Matrix / Runout (Matrix on side D centre label): Ulp 2148 Matrix / Runout (Runout side A): ULP 2147 A 21 09 87 SB Matrix / Runout (Runout side B): ULP 2147 B 21 09 87 SB Matrix / Runout (Runout side C): ULP 2148 A 21 09 87 SB Matrix / Runout (Runout side D): ULP 2148 B 21 09 87 SB Rights Society: SOKOJ Other (YUgoslav Standard code): jus nn4

ovo je lot od 32 broja ruskog knjizevno - umetnickog casopisa PEREZVONI (zvona) tacnije 31 sveska - brojevi 7 i 8 su izasli kao dvobroj ruska emigracija u latviji - riga izdavac : salamander naslovna strana : ilustracija M. Dobuzhinsky format : 29,5 x 22,5 cm, tezina oko 4 kg stanje lose. nedostaju pojedine reprodukcije, fleke nepoznato mi je koliko je brojeva izaslo. ovde (od 1 do 43) nedostaju brojevi : 1,3,9,12,14,18,20,23,25,26,30 i 33. rusija, emigracija,periodika samo srbija ove casopise ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send these magazines abroad ---------------------------------- Било је потребно да прође стотину година да бисмо почели да се занимамо за Русе који су после 1918. дошли у наш град. Њихов утицај на развој друштва, науке, образовања и културе био је велики и зато је важно да сада, када је јавност заинтересована за ову тему, сазнамо праве чињенице о руској емиграцији у Србију. Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила јер се процењује да смо изгубили чак око 60 одсто мушке популације, између 1,1 и 1,3 милиона људи, односно трећину укупног становништва. Таква изнурена, рањена и сељачка Србија ушла је 1918. године неспремна у државну заједницу са Словенијом и Хрватском, које нису претрпеле ратна разарања и биле су привредно напредније. Сматра се да је око два милиона Руса напустило своју земљу после Октобарске револуције и пораза у грађанском рату. Око 40.000 дошло их је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, највише у Београд и друге веће српске градове. Краљ Александар је руске емигранте дочекао раширених руку због посебног односа са убијеним руским царем Николајем, који му је био кум. Уосталом, и краљ и принц Ђорђе били су руски кадети, а прича се да је Олга, једна од кћерки цара Николаја, била обећана југословенском монарху за супругу. Какав је однос руска царска породица имала према Александру Карађорђевићу говори и чињеница да је Марија Фјодоровна, мајка цара Николаја, завештала југословенском монарху икону Пресвете Богородице Филермоса, коју је насликао свети апостол Лука, шаку Светог Јована Крститеља и делић Часног крста. Те светиње предате су краљу Александру 1928. године после смрти руске царице у Копенхагену, а чуване су у посебној крипти на Белом двору. О структури руских емиграната сведоче подаци које је објавио Николај Степанов, дипломирани историчар Државног универзитета у Нижњем Новгороду. Он наводи да је само на једном од бродова који је упловио у Боку било 30 генерала, професора, доктора. Према Степанову, више од половине придошлих Руса били су војна лица и државни службеници, око 30 одсто радило је у привреди, а 14 одсто су били предавачи, доктори, писци, свештенство и уметници, уз пет одсто административног кадра. Према овим подацима, њих 13 одсто имало је високу стручну спрему, а само три одсто било је без икаквог образовања. Веома брзо је на чело универзитетских катедри у Краљевини дошло чак 28 руских професора. Руски професори чинили су четвртину наставног кадра Београдског универзитета, а на Пољопривредном и Медицинском факултету чак половину. Основали су интерну клинику Медицинског факултета. Својој новој домовини Руси су дали дванаест акадмика Српске академије наука, попут Георгија Острогорског, једног од највећих византолога двадесетог века. Руски уметници обновили су балет и оперу Београдског народног позоришта, а најзначајнији су балерина Нина Кирсанова и сценограф Владимир Ждерински. Прву глумачку школу отворио је редитељ Јуриј Ракитин. Утицаји Ђорђа Лобачева на развој српског стрипа, Константина Константиновича Егера на развој мачевања, или сликара Степана Фјодоровича Колесникова на наше сликарство, били су непроцењиви. У Београду је радило више од педесет руских архитеката, међу којима су најзначајнији Николај Краснов, Сергеј Смирнов, Василиј Баумгартен, Јуриј Коваљевски, Роман Верховски, Валериј Сташевски и Василиј Андросов. Они су пројектовали велики број јавних зграда које постоје и данас, попут зграда Главне поште, Владе Србије, Министарства иностраних послова, старог Генералштаба, Белог двора, Патријаршије, Руског дома, Цркве Александра Невског и Цркве Свете Тројице. У Београду су издавани и превођени модерни руски писци као што су Борис Пиљњак, Данил Хармс, Иљф и Петров, који су били забрањени у СССР-у. За претежно неписмену земљу, чија половина становништва није знала да чита и пише, то свакако није била мала ствар. Рецимо, у Србију је дошло између 1.200 И 1.500 инжењера, а имали смо их око 500. Први декан машинског факултета био је академик Владимир Фармаковски. Први шеф пилота домаће авио-компаније „Аеропут“, претече ЈАТ-а и „Ер Србије“, био је Владимир Стрижевски, а за ту компанију летели су многи руски пилоти попут Михаила Јарошенка, Виктора Никитина и Леонида Бајдака. Бајдак је заједно са Тадијом Зондермајером 1927. године летео од Париза преко Београда до Бомбаја. Лет је у том тренутку био најдужи на свету, а организован је да би се јавност заинтересовала за акције компаније како би била купљена четири путничка авиона. Зондермајер је 1926. године био учесник последњег двобоја револверима у Србији, а противник му је био тада млади писац Милош Црњански. Руси су издавали своје возачке дозволе јер их Србија до њиховог доласка није имала, основали су такси службу и водили су све такси станице у Београду. ---------------------------------------------- White Russian émigrés were Russians who emigrated from the territory of the former Russian Empire in the wake of the Russian Revolution (1917) and Russian Civil War (1917–1923), and who were in opposition to the revolutionary Bolshevik communist Russian political climate. Many white Russian émigrés participated in the White movement or supported it, although the term is often broadly applied to anyone who may have left the country due to the change in regimes. Some white Russian émigrés, like Mensheviks and Socialist-Revolutionaries, were opposed to the Bolsheviks but had not directly supported the White Russian movement; some were apolitical. The term is also applied to the descendants of those who left and who still retain a Russian Orthodox Christian identity while living abroad.[citation needed] The term `émigré` is most commonly used in France, the United States, and the United Kingdom. A term preferred by the émigrés themselves was first-wave émigré (Russian: эмигрант первой волны, emigrant pervoy volny), `Russian émigrés` (Russian: русская эмиграция, russkaya emigratsiya) or `Russian military émigrés` (Russian: русская военная эмиграция, russkaya voyennaya emigratsiya) if they participated in the White Russian movement. In the Soviet Union, white émigré (белоэмигрант, byeloemigrant) generally had negative connotations. Since the end of the 1980s, the term `first-wave émigré` has become more common in Russia. In East Asia, White Russian is the term most commonly used for white Russian émigrés, even though with some being of Ukrainian and other ethnicities they are not all culturally Russians. Most white émigrés left Russia from 1917 to 1920 (estimates vary between 900,000 and 2 million), although some managed to leave during the 1920s and 1930s or were expelled by the Soviet government (such as, for example, Pitirim Sorokin and Ivan Ilyin). They spanned all classes and included military soldiers and officers, Cossacks, intellectuals of various professions, dispossessed businessmen and landowners, as well as officials of the Russian Imperial government and of various anti-Bolshevik governments of the Russian Civil War period. They were not only ethnic Russians but belonged to other ethnic groups as well. Most émigrés initially fled from Southern Russia and Ukraine to Turkey and then moved to other Slavic countries in Europe (the Kingdom of Yugoslavia, Bulgaria, Czechoslovakia, and Poland). A large number also fled to Estonia, Latvia, Lithuania, Finland, Iran, Germany and France. Some émigrés also fled to Portugal, Spain, Romania, Belgium, Sweden, Switzerland, and Italy. Berlin and Paris developed thriving émigré communities. Many military and civil officers living, stationed, or fighting the Red Army across Siberia and the Russian Far East moved together with their families to Harbin (see Harbin Russians), to Shanghai (see Shanghai Russians) and to other cities of China, Central Asia, and Western China. After the withdrawal of US and Japanese troops from Siberia, some émigrés traveled to Japan. During and after World War II, many Russian émigrés moved to the United Kingdom, the United States, Canada, Peru, Brazil, Mexico, Argentina, Chile, Colombia, South Africa and Australia – where many of their communities still exist in the 21st century. Many, estimated as being between the hundred thousands and a million, also served Germany in the Wehrmacht or in the Waffen-SS, often as interpreters. White émigrés were, generally speaking, anti-communist and did not consider the Soviet Union and its legacy to be representative of Russia but rather of an occupying force. They consider the period of 1917 to 1991 to have been a period of anti-Christian occupation by the Soviet regime. They used the pre-revolutionary tricolor (white-blue-red) as their flag, for example, and some organizations used the ensign of the Imperial Russian Navy. A significant percentage of white émigrés may be described as monarchists, although many adopted a position of being `unpredetermined` (`nepredreshentsi`), believing that Russia`s political structure should be determined by popular plebiscite. Many white émigrés believed that their mission was to preserve the pre-revolutionary Russian culture and way of life while living abroad, in order to return this influence to Russian culture after the fall of the USSR. Many symbols of the White émigrés were reintroduced as symbols of the post-Soviet Russia, such as the Byzantine eagle and the Russian tricolor. A religious mission to the outside world was another concept promoted by people such as Bishop John of Shanghai and San Francisco (canonized as a saint of the Russian Orthodox Church Abroad) who said at the 1938 All-Diaspora Council: To the Russians abroad it has been granted to shine in the whole world with the light of Orthodoxy, so that other peoples, seeing their good deeds, might glorify our Father Who is in Heaven, and thus obtain salvation for themselves. Many white émigrés also believed it was their duty to remain active in combat against the Soviet Union, with the hopes of liberating Russia. This ideology was largely inspired by General Pyotr Wrangel, who said upon the White army`s defeat `The battle for Russia has not ceased, it has merely taken on new forms`. White army veteran Captain Vasili Orekhov, publisher of the `Sentry` journal, encapsulated this idea of responsibility with the following words: There will be an hour – believe it – there will be, when the liberated Russia will ask each of us: `What have you done to accelerate my rebirth.` Let us earn the right not to blush, but be proud of our existence abroad. As being temporarily deprived of our Motherland let us save in our ranks not only faith in her, but an unbending desire towards feats, sacrifice, and the establishment of a united friendly family of those who did not let down their hands in the fight for her liberation. The émigrés formed various organizations for the purpose of combatting the Soviet regime such as the Russian All-Military Union, the Brotherhood of Russian Truth, and the NTS. This made the white émigrés a target for infiltration by the Soviet secret police (e.g. operation TREST and the Inner Line). Tens of White army veterans (numbers vary from 72 to 180) served as volunteers supporting Francisco Franco during the Spanish Civil War. Some white émigrés, labeled `Soviet patriots,` adopted pro-Soviet sympathies. These people formed organizations such as the Mladorossi, the Evraziitsi, and the Smenovekhovtsi. After 1933, there were attempts to copy the NSDAP and cozy up to the German National Socialists, thus the short-lived parties such as the ROND (Russian Popular Liberation Movement) came into existence in Germany. One of the most notable forms of activities by Russian émigrés was building monuments to Russian war dead of World War I, which stood in marked contrast to the Soviet Union, which did not build any monuments to the 2 million Russians killed between 1914 and 1917, as the war had been condemned by Lenin as an `imperialist war`. Besides for the war dead, other monuments were put up. In Brussels, Seattle, and Harbin, monuments were built to honor the executed Emperor Nicholas II while a monument was put up in Shanghai to honor Alexander Pushkin, Russia`s national poet. In fact, a monument to Pushkin would have been built in Paris had not a dispute arisen with the Ministry of Fine Arts over its precise location. The popularity of monuments for the war dead reflected not only sadness over the war dead, but also a way to bring together the often badly divided émigré communities shattered across Europe, Asia and North America. Monuments for the war dead were often a way to symbolically recreate Russia abroad with example at the monument for those Russians killed while serving in the Russian Expeditionary Force (REF) in France at village of Mourmelon-le-Grand having a hermitage built near it together with transplanted fir trees and a Russian style farm to make it look like home. To built community consensus around the war memorials, the design of the memorials were deliberately kept simple with no sculpture which could be given a symbolic meaning, thereby ensuring that no particular interpretation of the war could be put forward other than grief over the war dead. The design of Orthodox churches at the war memorials was done in the style of medieval Orthodox churches in Novgorod and Pskov as this architectural style was seen as politically neutral and hence able to bring the communities together better. Both left-wing and right-wing émigré who otherwise passionately disagreed came together to honor the war dead of World War I, which was virtually the only occasions when overseas Russian communities could all come together, explaining why such memorial services were so important to the émigré communities. The neo-classical style which typically adorned war memorials in Imperial Russia was consciously avoided as building a war memorial in that style was viewed as expressing support for restoring the monarchy. The sense of loss was not only for those the war monuments honored, but due to the sense of loss caused by defeat with a columnist in an émigré newspaper in Paris writing about the dedication of a memorial to the REF in 1930: `We lost everything - family, economic situation, personal happiness, the homeland...Are our sufferings good to anyone? In truth-we have nothing, we have lost everything. Weep, weep`. Such monuments were also a way of commanding respect from the host communities with an émigré newspaper saying in 1930: `Peoples honor heroes. To the living: care, to the dead: memory. We in a foreign land do not have a tomb of an `unknown soldier`, but we do have thousands of suffering people. They are our honor and our justification (opravdanie) before the world. Their wounds and suffering are for Russia. They remain true to honor and obligation. That is our Russian passport`. This was especially the case in France, the home of the largest overseas Russian community, where services honoring the events of World War I were a major part of French life after 1918, and where by honoring the Russian war dead allowed the Russian émigrés in France to take part in the ceremonials, letting the émigrés feel like a part of the wider French community. In 1927, the Orthodox Metropolitan Evlogii when he spoke at the war monument in Valenciennes: `Blood spilled on the soil of beautiful and glorious France is the best atmosphere to unite France forever with a Russia national and worthy`. The fact that the crosses of the Russians buried in France were painted white-the color of the French war dead and allies-while the crosses of the German war dead were painted black was widely noticed within the Russian community in France as a sign that the French regarded them as allies. In Czechoslovakia and Yugoslavia, war memorials to the Russian war dead were presented in Pan-Slavic terms, as a symbol of how Russians had fought together with the Czechs and Serbs in the war. Serbian King Alexander of Yugoslavia was a Russophile who welcomed Russian émigrés to his kingdom, and after France, Yugoslavia had the largest Russian émigré community, leading to Yugoslavia to have almost as many war memorials to the Russian war dead as France. War memorials in Yugoslavia usually also honored both Serbian war dead and the members of the Czechoslovak Legions who died in the war, giving them a decidedly pan-Slavic feel. A planned Orthodox church to honor the Russian prisoners who died in an Austrian POW camp outside Osijek would have featured busts of the Emperor Nicholas II, King Peter I and King Alexander to emphasis how the Houses of Romanov and Karađorđević had been allied in the war, linking the Russian and Serbian experiences of the war. Between 1934 and 1936, an ossuary containing the bones of Russian soldiers killed all over the world was built in the Novo Groblje cemetery in Belgrade, which used to illustrate the theme of Serbian-Russian friendship, and which King Alexander contributed 5,000 dinars to meet the construction costs. When the memorial was opened in 1936, the Patriarch Varnava of the Serbian Orthodox Church declared in a speech opening it: `The Russians bore great sacrifices on our account wishing to defend Serbs at a time when powerful enemies attacked tiny Serbia from all sides. And the great Slavic soul of the Russians did not allow it to be looked upon with indifference that a fraternal Slavic people should perish`. Karel Kramář, a wealthy conservative Czechoslovak politician and a Russophile worked together with Russian émigrés to build an Orthodox church in Prague which Kramář called in his opening speech `a monument of Slavic connection` and to `remind Russians not only of their former sufferings but also about the recognition on the side of the Slavs`. A service at the Russian war memorial in Terezin in 1930 turned into `a Russian-Czech political demonstration in a manifestation of Slavic mutuality` with the theme that the Russians had died so that the Czechs might be free. Prague had a large community of Russian émigrés, and by constantly linking the Russian experience of World War I to the experiences of the Czechoslovak Legions was a way of asserting that the Russians had helped to make Czechoslovakia possible. In Germany, right-wing émigrés found much to their own frustration that right-wing German veterans shunned their offers to participate in Totensonntag (`Day of the Dead`) as German conservatives did not wish to honor the sacrifices of those who had fought against Germany, and it was left-wing German veterans, usually associated with Social Democratic Party, who welcomed having Russians participate in Totensonntag to illustrate the theme that all peoples in the nations involved in the First World war were victims.[18] In Germany, November 11 was not a holiday as no one wanted to honor the day that the Reich lost the war, and Totensonntag played the same role in Germany that November 11 played in the Allied nations, as the time to honor the war dead. The anti-war and internationalist message at the Totensonntag ceremonies organized by the SPD did not sit well with right-wing Russian émigrés found themselves rather out of place at these ceremonies. The city of Harbin in China was founded by the Russians in 1896, becoming known the `Moscow of the Orient` due to its Russian appearance, and after the Revolution its Russian population was further reinforced by émigrés, through the majority of the Russians living in Harbin were people who had come before World War I. About 127,000 people living in Harbin in 1920 came from Russia, making it one of the largest Russian-speaking cites in East Asia. Many of the Russians in Harbin were wealthy, and the city was a center of Russian culture as the Russian community in Harbin made it their mission to preserve the pre-war Russian culture in a city on the plains of Manchuria with for instance Harbin having two opera companies and numerous theaters performing the traditional classics of the Russian stage. The economic success of the Russians in Harbin often surprised foreign visitors who assumed that they should be poor, leading one visitor in 1923 to comment that Russian “ladies as well gowned as at the Paris races [who] strolled with men faultlessly garbed by European standards”, leading him to wonder how they achieved this `deceptive appearance`. The extent of Russian economic dominance of Harbin could be seen that “Moya-tvoya`, a pidgin language combining aspects of Russian and Mandarin Chinese which developed in the 19th century when Chinese went to work in Siberia was considered essential by the Chinese merchants of Harbin. White émigrés fought with the Soviet Red Army during the Soviet invasion of Xinjiang and the Xinjiang War of 1937. During World War II, many white émigrés took part in the Russian Liberation Movement. The main reason that pushed the Whites to support the German power with action was the concept of a `spring offensive`, an armed intervention against the USSR that must be exploited in order to continue the civil war. The latter was perceived by many Russian officers as an ongoing case that was never finished since the day of their exile.[26] During the war, the white émigrés came into contact with former Soviet citizens from German-occupied territories who used the German retreat as an opportunity to either flee from the Soviet Union, or were in Germany and Austria as POWs and forced labor, and preferred to stay in the West, often referred to as the second wave of émigrés (often also called DPs – displaced persons, see Displaced persons camp). This smaller second wave fairly quickly began to assimilate into the white émigré community. After the war, active anti-Soviet combat was almost exclusively continued by NTS: other organizations either dissolved, or began concentrating exclusively on self-preservation and/or educating the youth. Various youth organizations, such as the Scouts-in-Exile became functional in raising children with a background in pre-Soviet Russian culture and heritage. The white émigrés formed the Russian Orthodox Church Abroad in 1924. The church continues its existence to this day, acting as both the spiritual and cultural center of the Russian Orthodox community abroad. On 17 May 2007, the Act of Canonical Communion with the Moscow Patriarchate reestablished canonical ties between the Russian Orthodox Church Abroad and the Russian Church of the Moscow Patriarchate, after more than 80 years of separation. White émigrés, called `White Russians` in East Asia, flooded into China after World War I and into the early 1920s. Most of the Russians went to Manchuria (especially in Harbin, which at the time had the largest population of Russians of any city outside Russia) and treaty ports such as Shanghai, but a few ended up in Beijing. In 1924, the Chinese government recognized the government of the Soviet Union and the majority of White Russians in China who refused to become Soviet citizens were rendered stateless, thus subject to Chinese law unlike other Europeans, Americans, and Japanese living in China who enjoyed the principles of extraterritoriality. Nor were White Russians born in China eligible to be Chinese citizens. Although some of the White Russians arrived with their fortunes intact, most were penniless and due to ethnic prejudices and their inability to speak Chinese, were unable to find jobs. To support themselves and their families, some of the younger women became prostitutes or taxi dancers. They were popular with both foreign men, there being a shortage of foreign women, and Chinese men. A League of Nations survey in Shanghai in 1935 found that 22% of Russian women between 16 and 45 years of age were engaging in prostitution to some extent. The White Russian women mostly worked in the `Badlands` area adjoining the Beijing Legation Quarter on the east, centered on Chuanban Hutong (alley). The American explorer Roy Chapman Andrews said he frequented the `cafes of somewhat dubious reputation` with the explorer Sven Hedin and scientist Davidson Black to `have scrambled eggs and dance with the Russian girls.` Some did find professional work, teaching music or French. Other women took work as dressmakers, shop assistants and hairdressers. Many men became career soldiers of the Shanghai Russian Regiment, the only professional/standing unit within the Shanghai Volunteer Corps. By slow degrees, and despite the many difficulties, the community not only retained a good deal of cohesion but did begin to flourish, both economically and culturally. By the mid-1930s there were two Russian schools, as well as a variety of cultural and sporting clubs. There were Russian-language newspapers and a radio station. An important part was also played by the local Russian Orthodox Church under the guidance of St. John of Shanghai and San Francisco. Approximately 150,000 White Russians, including princes, princesses, generals and senior officers, fled to the Ottoman Empire in the wake of the Revolution. Istanbul, which had a population of around 900,000 at that time, opened its doors to approximately 150 thousand White Russians. The parties to the war migration in 1917 were neither Crimean Turks nor Caucasian Muslims. This time, those who took refuge in Istanbul were the `nobles` and soldiers of Tsarist Russia, who had fought the Ottomans for centuries. The immigration, which started with small groups at the end of 1917, grew with the loss of Crimea to the Bolsheviks in 1920. Tens of thousands of people who left their titles, money and palaces in Russia and came to Istanbul tried to hold on to life by dispersing all over the city. Some sold books, some handcrafted souvenirs and some flowers. The place, formerly known as Hristaki Passage, became known as Çiçek Pasajı after the Russian flower girls took up residence. Russian refugees. Those who arrived in 1919 were better off economically. The first arrivals found some jobs in the French and British representations, commissions, or alongside them in civil service, translator, or even military or security units in Istanbul.

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.

Križanićeva `Kosovka djevojka` ili LGBT pre LGBT-a u modernoj likovnoj umetnosti Srba i Hrvata XX veka...furundzijska posla ili nista od toga?!! Za gladnu rupicu na zidu koja svaku mracnu tajnu zna o čiju šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu šunaglu (OCD, sorry) će sretni vlasnik nepokolebljivo okaciti ovo epohalno delo. Ladies and gentlemen, think about it after you wash yourself of mens` jeez and all the stuff of another man. Ako se na Pjerovoj karikaturi - sa elegijskim prizvukom i subliminalnom simbolikom u poruci - ne nalazi bledolika i muškobanjasta, ljubavnim jadima potresena crnka, endemska vrsta visokog čela sa keceljom u etno motivima, onda se po svemu sudeći radi o blagoj aluziji na osobu muškog pola, pravog furundžiju koji ima jedan ženski hormon više od onoga statičara koji u datom trenutku izigrava topdžiju. Tobože, kaže se furundžija ili zadnji vezni. Upravo on jadan - a ne ona jadna - na gotovo morbidan način sa slike poručuje: `Da se jadna za zelen bor u`vatim...!` Zašto je Pjer odabrao baš najsvetiji srpski politički etnomit emancipujući neku javnu ličnost, priznajući mu da je jednak sa “junak-devojkom” što traži svog dragana koji “mre” kao zalog za obnovu države? O čemu je u stvari reč, moglo bi se saznati jedino uz pomoć vremeplova za going back in time. Najmoćniji topli brat u našoj istoriji bio je komandant Kraljeve Garde Đeneral Petar Živković, mada je izvesno da je na slici Pjerovoj u pitanju neka ina osoba, tanjeg struka i manje korpuletntna. O kome se izvesno radi, ne pomažu ni informacije sa interneta od onih neproverenih sa gay-serbia . com do feljtona Politike ili Vecernjih novosti. Navodno zbog nebuloznih rekla-kazala poput glasine da-je Knez Pavle ispričao Pižonu da-je kralj Petar jednom rekao za svog sina Đorđa: “Ej, kuku meni, gde Đorđa pečati odostrag Mika Alas.” Kralju Petru se nikako nije dopadalo što se njegov sin tako intimno sprijateljio s Petrovićem i kad je pročitao u novinama da Petrović jedno svoje pismo Đorđu završava rečima “Vaš pas na lancu”, rekao je revoltirano: “Kako sme jedan ozbiljan čovek tako šta napisati jednom dečku.” …sada je jasno zašto se ovaj veliki srpski matematičar opredelio za alternativni život među alasima, pristanišnim radnicima i ostalim marginalcima Savamale. U taj kolovrat intriga i trača upao je verovatno Križanić portretišući nekog toplog brata veoma crne zalizane kose tada na udaru smutljivih kuloara. Informacije preuzete sa interneta koje mogu pomoći u otkrivanju portretisanog: Petar Živković ostaje jedna od najintrigantnijih ličnosti naše političke istorije iz perioda koji prethodi slomu Kraljevine Jugoslavije. Nakon više decenija komunizma, tokom kojih je njegovo ime pominjano u negativnim kontekstima, lišeni smo danas jedne ozbiljne studije koja bi razvejala sve predrasude što već decenijama obavijaju njegovo ime i odražavaju se na procenu njegovog političkog učinka. Jer osim što je kao istaknuto vojno lice i političar bez skrupula uspeo da dopre do najviših državnih položaja, te za jedno vreme postane uzdanica samoga kralja i perjanica proklamovane ideologije integralnog jugoslovenstva, Živković je po svemu sudeći bio i jedan od prvih političara u nas o čijoj su se seksualnosti ispredale priče. Iako je sve ostalo na nivou glasina i kazivanja njegovih političkih oponenata i neprijatelja, nije zgoreg napraviti mali osvrt na njegovu ličnost. Bio je jedan od glavnih zaverenika protiv Obrenovića, iako se njegova uloga svela na otključavanje kapija Dvora u noći prevrata. Medjutim, Živković se postepeno udaljava od svojih dojučerašnjih saboraca da bi osnovao Belu ruku, organizaciju koja je svoje uporište imala u vojsci, a bila je direktno suprotstavljena delovanju Crne ruke. U Draškićevim sećanjima (koji je bio jedan od, Živkovićevom zaslugom, smenjenih ađutanata Aleksandrovih), kaže se da je Živković imao uticaj na princa stečen na **veoma sramotan način**. **Aleksandar je toplo voleo Živkovića, kaže princ Đorđe; po Beogradu su se širile grozne glasine o njihovom odnosu** (Mekenzi, Ibid., str 93). Živković je tako sebe vezao za Aleksandra i postao vođa **jedne grupe ozloglašenih i pokvarenih ljudi, koji su se ulagivali njemu i princu Aleksandru** Posedovao je niz kompromitujućih dokumenata o (budućem kralju) Aleksandru i tako ga vezao za sebe, postavši vođa Aleksandrove kamarile koja je kasnije nazvana `Bela ruka`. Pred kraj srpsko-bugarskog rata protiv Turske, major Živković je bio određen da komanduje konjicom Timočke divizije. Posle pobede srpske vojske kod Kumanova, njegova jedinica je poslata da sa Drugom armijom pomogne Bugarima da osvoje Jedrene. Kako je konjica u opsadama neupotrebljiva, Živković i njegovi oficiri su časove provodili u pijančenju i orgijama. Jednog dana je jedan lepo građeni konjanik saopštio svom pretpostavljenom da ga je major Živković naterao da bude aktivni partner u homoseksualnom odnosu sa njim. Komandant Druge armije Stepa Stepanović je zatražio da Živković bude izveden pred vojni sud. Živković se obratio Apisu i ovaj mu je velikodušno pomogao `kako se ne bi ukaljala čast srpske vojske`. Živković je Apisu ovo dobro vratio tako, što je na zahtev regenta Aleksandra `namestio` Solunski proces. U svojim memoarima nesuđeni srpski kralj opisuje jednu od svojih mnogobrojnih svađa sa bratom, kada Đorđe u nastupu besa kaže Aleksandru, tadanjem regentu, između ostalog sledeće: ``Čudo me nisi uporedio sa Pašićevim sinom, koji juri žene po Evropi dok Srbija ratuje, ili sa tvojim prisnim prijateljem Petrom Živkovićem... On doduše ne juri žene... ali je u pozadini... Pričuvaj malo svoje vojnike od njega...``. Aleksandar je mnogo voleo Petra Živkovića i dobro je osetio smisao mojih reči. U Beogradu se svašta govorkalo... Znao sam to i ja, a znao je i Aleksandar. Beogradske priče, o kojima smo često slušali obojica, izazivale su moje osmehe, ali je Aleksandar bio ogorčen zbog njih. Sada, u ovom duelu reči, on nije mogao da svari uvredu. ``Ostavi na miru Živkovića! - uzviknuo je ljutito. - Ako i dalje nastaviš da vređaš oficire, stavicu te pod sud... Dosta mi je.`` (4) Postoje indicije da je odmah po marsejskoj pogibiji vladara, Živković stao uz kneza Pavla Karađorđevića i omogućio mu da tutor nad mladim kraljem postane upravo on, a ne kraljica Marija. Predsednik Vlade Uzunović morao se saglasiti sa tim navodnim aktom o namesništvu, budući da je Knez Pavle uza sebe imao podršku komandanta Garde, generala Petra Živkovića. (7) Ali ta ljubav između kneza Pavla i generala Živkovića nije potrajala. Iako se često koristio Živkovićevim uslugama (8), Kneževu naklonost i podršku pridobio je Milan Stojadinović, svakako najmarkantnija ličnost srpske predratne političke scene. Kneževu podršku imao je prvenstveno zbog svojih reformatorskih ideja, koje su pokazale odlične rezultate na polju finansija. Godine Stojadinovićevog predsedavanja Vladom (1935-39) bile su obeležene intrigama i spletkama koje su uvek dolazile iz iste kuhinje. Uvek je to bio Petar Živković, demon jugoslovenske ideje i siva eminencija Aleksandrovog režima. (9) Pokušaj atentata na Milana Stojadinovića, prilikom njegovog ekspozea u Skupštini, bio je ujedno povod da se Živković ukloni sa pozicije ministra vojnog. Knez Pavle je u organizaciji ovog atentata prepoznao Živkovićev uticaj. Ali zakulisne radnje uperene protiv Stojadinovića i njegove Vlade nisu prestajale. To se naročito videlo tokom Konkordatske krize 1937. Jedan od organizatora tzv. Krvave litije (19. jula), na kojoj su žandarmi ušli u otvoreni sukob sa narodom i sveštenstvom tokom protestnih šetnji prestoničkim ulicama, bio je između ostalih - Petar Živković. Za svoju stvar on je čak pridobio nekoliko srpskih vladika. (10). Pjer KRIZANIC Kosovka djevojka, oko 1935. godine akvarel, 32,5 x 19 cm plus ram koji nije otvaran, signatura dole desno i zapisi autora gore i dole, sve cirilicom zapis i posveta na poledjini zastitnog kartona FOTO-sertifikat Nikola Kusovac Fotografije u prilogu su slikane na dnevnom svetlu a ova malo tamnija je skenirana u visokoj 600 dpi rezoluciji. Znacajan rad u boji kakvih je sacuvano neznatno malo. Petar Pjer Križanić, rodio se 19. maja 1890. godine u Glini. Hrvati kazu:” hrvatski slikar i karikaturist. Novinskom se karikaturom počeo baviti 1909. u Koprivama. Jedan je od utemeljitelja humorističkog lista Jež (1935.). Svoje je karikature objavio u tri knjige, a usporedo se bavio likovnom kritikom….” Srbi kazu:”… srpski karikaturista Petar-Pjer Križanić, jedan od rodonačelnika srpske i jugoslovenske karikature, pisac i esejista, …”, a on sam je napisao: DA VAM SE PREDSTAVIM Sasvim pri kraju XIX veka ugledao sam svetlo dana u Glini, maloj varošici Hrvatske. U tom kraju Banije žive izmešani katolici i pravoslavni, Srbi i Hrvati. Ta dva plemena čuvena su u svetu po tome što već decenijama vode borbu, dokazujući jedni drugima, savršeno istim jezikom, argumentima i izrazima iz Vukovog rečnika da – nisu jedan narod. Ja sam plod te mešavine, jer mi otac beše katolički Hrvat a majka pravoslavna Srpkinja. Prema tome, hteo ne hteo, rodio sam se kao Jugosloven.

31 x 20 x 3 cm pozadi urezano DS (cirilicom) drvo (hrastovina iz kolubare), rucni rad naiva, brut art. folk art, primitive & outsider art samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Dragiša Stanisavljević (Jabučje, 1921 – 21. avgust 2012) bio je vajar, klasik naivne umetnosti Srbije. Rođen je 1921. godine u Jabučju kod Valjeva, Srbija. Skulpturom se bavio od 1958. Život na selu i vaspitanje u duhu patrijarhalnih načela, zavičajno okruženje stoletnim šumama podstakli su svakako njegov nagon za slobodom i oblikovanjem. Apsolutni je samouk, snažnog osećaja za stilizaciju forme. Umro je 2012. godine u Jabučju. Frontalnost i jednostavnost u izrazu, arhaično shvatanje forme, nesvesno su postignuti. Iz crnih, stoletnih debala umetnik oslobađa čistu formu, gladeći je do sjaja. Zaobljava je i ističe njenu organsku bit. Završava ono što je priroda davno započela. Sve je stilizovano gotovo do ogoljene, osnovne praforme, redukovano s izrazitim osećajem za meru, kakav su posedovali samo izvorni umetnici primitivnih kultura. Instiktivno stvaralaštvo ovog umetnika koje traje već više od pet decenija, ukazuje na snagu autentičnosti njegovih originalnih formi, na vezu između praiskonskog i modernog senzibiliteta likovnog izražavanja. Stoletna hrastovina koju vadi iz korita obližnje reke, nosi sama po sebi neki tajanstveni trag na svojoj materiji, vrstu patine. Sa izrazitim osećajem za harmoniju, bez gestova, sa interesovanjem za duhovnu podlogu svojih likova. Dragiša nesvesno shvata ulogu forme u postizanju univerzalnog. Reljefno shvatanje forme sa izraženim vertikalnim komponovanjem pomoćiće umetniku u njegovoj jednostavnosti izraza naročito kada za motiv bira filozofska razmišljanja o odnosima ljudi, njihovim sudbinama, skrivenim osobinama, njihovom grehu ili molitvi. Izlagao je samostalno i grupno počev od 1964. godine, u zemlji i inostranstvu, kao i na gotovo svim međunarodnim izložbama naivne i marginalne umetnosti (svetskim trijenalima u Bratislavi, počev od šezdesetih godina, tematskim izložbama u Martinjiju, Parizu, Pragu, Budimpešti itd.) Za svoje monumentalne skulpture, dobijao je više nagrada i priznanja, od kojih je najznačajnija Nagrada za ukupan umetnički rad na 10. Bijenalu naivne i marginalne umetnosti, 2001. godine u MNMU, Jagodina, Srbija. ------------------------------------- Dragiša Stanisavljević rođen je u selu Jabučju – Srbija 1921. godine, gde je proveo čitav svoj život i umro 2012. u svojoj 91. godini. Potiče iz skromne porodice ali, umetnički veoma obdarene. Za Dragišu i njegovog sina Milana akademik Ivan Tabaković tvrdio je da su: ,,…bili i ostali istinski nukleusi vajarske umetnosti…”. Umetnikova sestra Ranka Dinić sa uspehom piše poeziju, a u svet likovne umetnosti sa žarom i uverenjem Stanisavljevića upustila se i unuka Ivana. Vaspitavan u duhu patrijarhalnih načela, rano je naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik, obrađivao zemlju, a bio je vičan i mnogim zanatima i poslovima. Kuća, ograda, pokućstvo – delo su Dragišinih ruku. Zimske večeri prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta i prodavao ih, kako bi dodatno popravio svoje prihode. Tako se dogodilo da ovi predmeti dođu u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih umetnika. Posetio je Dragišu u Jabučju. Među rezbarenim kutijama, koricama u drškama za noževe, sviralama i štapovima, primetio je i nekoliko zabačenih, prašnjavih figura. Dragiša mu je objasnio da su to nezavršeni radovi, i da slične ,,nezavršene” figure, radi i njegov sin Milan. Upravo ti, ,,nezavršeni” sumarno obrađeni kipovi imali su snagu neposrednosti i prizvuke originalnosti koje je profesor naslućivao i priželjkivao. Uticaj stručnjaka na pojedine naivne umetnike bio je od velikog značaj u formiranju njihove umetničke ličnosti. Ali treba imati u vidu da su, pri tom, uvek bili presudni talenat i lična predispozicija autora. Uz potsticaj i podršku Ivana Tabakovića, Dragiša i Milan izlagali su zajedno već 1964. godine u Beogradskom grafičkom kolektivu. Ako posmatramo skulpturu “Troglavog” 1962. možda je predstava tri objedinjene figure u čvrsti stub, začetak nove legende o umetničkoj porodici sa dubokim korenjem i dugačkim trajanjem, čiji je začetnik Dragiša Stanisavljević, produžava je i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja unuka Ivana. ------------------------------------------------ Trpe Nikolovski o Dragiši Dragiša Stanisavljević vajar – naivac iz Jabučja godinama dokazuje da je kultura kad se lepota udruži sa istinom. Da vas upoznam sa pokojnim ocem..! Glosa: „Moj sin Milan, kad dovede prijatelje u našu kuću, koja je godinama već muzej naive, oronuo i dotrajao doduše, jer niko sem nas dvojice o njemu ne brine, pokazujući im skulpturu „Pokojnik”, a ja se odnegde pojavim na vratima, ima običaj da kaže: „E, sad, kad ste videli drvenog Dragišu, da vas upoznam i sa njenim autorom, mojim pokojnim ocem!” Piše Trpe Nikolovski Krevet je Dragiša napravio od tesanih dasaka hrastovine i ukrasio reljefnim predstavama Bogorodice sa Hristom, Arhanđela Mihajla, cara Lazara i carice Milice. Pored kreveta nalazi se masivni kovčeg sa ležećom figurom pokojnika sa šajkačom na glavi, šiljkanima na nogama, brič pantalonama, išaranim čarapama, vezenim jelekom, do grla zakopčanoj košulji, i rukama stisnutim uz telo. Sa strane kovčega izrezbarena je pogrebna povorka, utučenih ljudi, biće valjda, komšija i prijatelja. Više je nego očigledno da drveni „Pokojnik” ovde preuzima ulogu dvojnika samog umetnika. Zauzima Dragišino mesto na kovčegu sve dok on ne završi započete poslove u ovom životu. Izvajao ga je posle jedne preležane bolesti, da po narodnom običaju iznenadi smrt i preuzme zlo. – Kad dođe vreme, kad ja rešim – šali se, smejući se punim srcem Dragiša – ima da legnem na onaj krevet, pored ovog mog ispisnika, pa ujutro, ko se od nas dvojice probudi, taj će i da navabi živinu. A dotle, samo ću ovako da ga pokazujem ljudima. – Znate kako ga je radio, kako mu je uzimao meru – šali se sin Milan koji nas je krivudavim stazama i bogazama pored tamnavskih ugljenokopa, uz Kolubaru i dovezao do očevine u Jabučju, koju bi, kako reče, jer je zabita, dolazeći iz Beograda, teško mogli da nađemo . – Legao je na jednu dasku i rekao unuci da mu kredom povuće po dasci, baš tamo gde mu se završavaju šiljkani i šajkača, i obavezno ocrta i popola, gde je bio zategao pojas od pantalona. To su mu bile mere za skulpturu. Nije hteo da omane ni u milimetar, da ne napravi nekog drugog, nego sebe. – Bilo mi od tada nekoliko puta loše – nastavlja priču Dragiša – al’ zahvaljujući ovom mom dvojniku, dubleru, ja svanjivam svako jutro i idem za živinom, a ko zna da li bi tako bilo da se ovaj ovde nije opružio. No, ne uzima ni njega, biće da mu još nismo po volji, evo ga, leži, vidite ga… – smeje se šeretski naš domaćin. U sobi između kovčega i kreveta nalaze se skulpture „Molitva” i „Krilati anđeo”. Zidove sobe krase reljefni prikazi „Tajne večere”, „Skidanja s krsta” i mnoštvo ikona. Iz ove sobe proisteklo je Dragišino poimanje sveta i umetnosti sve što umetnik opaža i spoznaje u mirnom seoskom okruženju zelenih proplanaka oko Kolubare, ali i crnih ogromnih rupčaga tamnavskih ugljenokopa koji se neumitno približavaju prvim okućnicama rodnog mu Jabučja. – Ko smrt čeka – zagonetno će Dragiša – taj će otkriti sve što mu je na srcu. Ali, što više i što dublje saznaješ svoj život, tim manje veruješ da se on može uništi smrću. Za Dragišu je sve tema, pogotovo što je rano naučio da nemanje zameni umećem. Radio je kao železnički radnik i ratar, a bio je, i dandanji je, vičan i mnogim zanatima. Kuća, ograda, pokućstvo, sve je to delo Dragišinih ruku. Još kao dete, zimske večeri, prekraćivao je režući razne upotrebne i ukrasne predmete od drveta, poneke ih prodajući na beogradskim pijacama. I sve tako do 1964.godine, kada su njegove rukotvorine nekako došle u ruke slikaru i profesoru Ivanu Tabakoviću, koji je sa velikom pažnjom pratio i štitio rad samoukih slikara. Uz podsticaj, podršku i na nagovor profesora, Dragiša i sin mu Milan, izlagali su zajedno sa njim svoje rezbarije u drvetu. Bilo je to pre tačno četrdeset godina u Beogradskom grafičkom kolektivu, a novinari nisu mogli čudom da se načude; profesor Tabaković izlaže zajedno sa dva vajara – naivca. Saživljenost sa prirodom i ljudima ogleda se i u izboru materijala u kome on i sin danas rade. Kao što je njegov pogled okrenut ka veri i mitu, tako je odabrao i drvo koje i samo ima svoju istoriju i legendu: crna hrastovinu koju vade iz tresetišta pored Kolubare. Prastara je, otporna i jaka, toliko čvrsta, da ponekad i tri testere „štilovke” odu na remont dok se skulptura napravi. – Vreme, voda i zemlja tvorili su njenu građu baš kao i ljude koje od nje vajam i režem – kaže Dragiša, milujući jedno od tri stabla visoka nekih tri do pet metara, širine oko dva metara, izvađenih sa tamnavskih kopova. – U oba slučaja reč je o životu, stradanju i ponovnom rađanju – nastavlja Dragiša. – Kao što selišće na stablu menja, tako prolazi i ljudski rod. Odlaze jedni, dolaze drugi ljudi, al’ za njima, treba nešto lepo da ostane. Ja se trudim, i uspevam. Moj Milan me je nadmašio u svemu, on me je i naučio nekim savršenstvima u skulpturi, pa na onu njegovu pošalicu da ljude upoznaje s pokojnim ocem ja uzvraćam; e, tako ti je kod nas Stanisavljevića, „od sina je ostanulo ocu”. Milan je vrhunski suklptor. Na meni prihvatljiv način prenosio mi je savete učenog profesora Ivana Tabakovića, preuzevši na sebe ulogu čuvara mojih, kako jednom neko napisa, u crnoj kolubarskoj hrastovini neiskvareno oblikovanih osećanja. Dragišu produžava i nadmašuje sin Milan, a umetničku nit sa uspehom nastavlja i unuka Ivana, koja nosi ime pokojnog profesora Ivana Tabakovića. A da sudbinski božji prst bude čudovišniji, rođena je istog dana kada je velikan srpske umetnosti preminuo. ANTRFILE: Divili se Evropljani, al’ i Amerikanci Dragišine skulpture nalaze se voljom ljudi kojima su se dopale, u kolekcijama bogatih na svih pet kontinenata. Dve godine, njegove skulpture, zajedno sa radovima slikara i naivaca iz Jugoslavije, obišle su čitavu Ameriku od Vašingtona do Tenseija. Ljudi su kupovali, divili se i uživali. – Ja se ne mučim dok radim. Ne tražim i ne izmišljam rešenja, koj’ će mi… Kad ne znam ‘de je čovek popola, šta mu je nagore, a šta nadole, ja legnem na deblo, unuka mi kredom il’ noktom, zabeleži kraj glave, stopala, i tu gde mi je kaiš na pantalonama, da imam celu figuru, i eto ti čoveka. Koja, druga mera, mi treba. Nikoja. Tako rezbareći izradio sam sve svece i vladare srpskog roda i poroda, od slavske mi ikone Svetog Đorđija, do Lazareve subote, gde je sedam likova na ikoni, sa crnim gavranom zloslutnikom nad glavom. I sve je to ovde, u ovoj mojoj kući, koja bi da je volje i para valjevskih i drugih vlasti, mogla i muzej da bude, da ljudi dolaze, gledaju i uživaju. ANTRFILE: Da spustim skulpturu, tu na Terazije – Imam jedan san – kaže Dragiša – Da me neko odvede kod gradonačelnika Beograda Radmile Hrustanović da mogu da joj pokažem skice za skulpturu koju sam namenio Beogradu. Da onda tu skulpturu uradim, za to još imam snage, i da bude jedno pet metara visoka i dva široka, od crne kolubarske hrastovine, koja je na dnu reke u mulju ležala neki kažu 10.000 a neki i 100.000 godina. Da onda ovde u selo dođe helikopter, da vežu lancima to moje delo i da ga spuste na Terazije, gde bi posle vekovima podsećalo na Dragišu Stanisavljevića iz Jabučja. Jeste, to sanjam. I da znate, srećan je onaj ko ima snove koji ga uspavljuju. Naspavao se toliko da mu se više i ne mili živeti, nego radostnik samo sanja… ----------------------------------------------------- He was born in Jabučje near Valjevo in 1921. He began doing sculpture in 1958. The life in the country under patriarchal principles, with century-old forests of his homeland and the impulse for modelling were basic motivational preferences of Dragiša Stanisavljević. Frontal aspect, simplicity of expression and archaic approach to form are unconsciously achieved. The artist liberated the form, polished it to brightness, made it round and emphasised its organic essence, thus completing what the nature had begun. Everything was stylised nearly to the bare, basic primordial form, and reduced with the pronounced sense for measure, which was known only to authentic artists of primitive cultures. More than five-decade-long instinctive and creative work of this artist pointed to the force of his authentic and original forms and the connection between primordial and modern sensibility of artistic expression. Age-old oak trunks which he tooled from the bed of the Kolubara River had a secret trace in its very substance, a kind of patina. With a pronounced sense of harmony, without gestures, expressive movements, but with interest in the spiritual background of his figures, Dragiša Stanisavljević understood the role of a form with the sensibility of a contemporary artist. Relief-like concept of form with pronounced vertical composition helped the artist with the simplicity of expression, especially when the selected motif was philosophical contemplation on human relationships, destinies, hidden characteristics, sins or prayers. He received many awards and recognitions for his monumental sculptures, among which the Award for Entire Artistic Work at the Tenth Biennial of Naïve and Marginal Art in Jagodina, 2001 was the most significant. He is a world classic. References: Oto Bihalji-Merin, Snovi i traume u drvetu, Beograd,1962 M. Bošković; M.Maširević, Samouki likovni umetnici u Srbiji, Torino,1977 Oto Bihalji-Merin; Nebojša Bato Tomašević, Enciklopedija naivne umetnosti sveta, Beograd, 1984 N. Krstić, Naivna umetnost Srbije, SANU, Jagodina, 2003 N. Krstić, Naivna i marginalna umetnost Srbije, MNMU, Jagodina, 2007 Lj. Kojić, Dragutin Aleksić, monografija, MNMU, Jagodina, 2007 N. Krstić, Histoire de Voire, Dragiša Stanisavljević,katalog, Pariz, 2012. N. Krstić, Outsiders, katalog, MNMU, Jagodina, 2013.