Autor: Nando AbadAndres bi vam savetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste otkrili zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. To ne deluje kao teška povreda, ali infekcija rane, koja se nikad ne može odbaciti, mogla bi dovesti čak do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći niz lice od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak ova priča je puna nežnosti i dobrog humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema

Autor:: Nando AbadŽanrovi:: E-knjige, KomedijeIzdavač:: LagunaGodina izdanja:: 25. oktobar 2021.Broj strana: 328Pismo: LatinicaPovez: MekFormat: 13x20 cmAndres bi vam posavetovao da ne čitate ovu knjigu.Da biste znali zašto je Andres takav, morate je pročitati.Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. Iako ne deluje kao teška povreda, infekcija rane mogla bi dovesti do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika.Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu?Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa.Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog.„Duhovit roman pun optimizma i radosti.“Telemadrid Radio„Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“Cronicas de una cinéfila„Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak, ova priča je puna nežnosti i okrepljujućeg humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“Blog Rellenita de Crema2/17

Andres bi vam savetovao da ne čitate ovu knjigu. Da biste otkrili zašto je Andres takav, morate je pročitati. Andres bi vam savetovao da budete obazrivi, knjiga je mnogo opasniji predmet nego što izgleda. Ako prebrzo listate stranice i jedna vam okrzne jagodicu prsta, mogli biste se ovlaš poseći. To ne deluje kao teška povreda, ali infekcija rane, koja se nikad ne može odbaciti, mogla bi dovesti čak do amputacije. A šta ako vam knjiga ispadne? Iako ne teži više od trista grama, mogla bi vam pasti vrhom na gležanj i izazvati unutrašnji hematom i onda ko zna.... Opasnost tu ne prestaje. Šta ako je čitate stojeći dok čekate autobus ili voz? Ne bi bilo protivno razumu da udubljeni u čitanje napravite suvišan korak, padnete na šine i poginete istranžirani kao pile iz živinarnika. Ili ste od onih koji radije čitaju bez žurbe u kupatilu? Zar ne znate da perdugo sedenje na klozetskoj šolji potpomaže pojavu izuzetno opasnih hemoroida? Nije valjda da želite da umrete iskrvarivši s glupim komičnim romanom u krilu? Ne. To je previše rizika. Andres bi vam doviknuo da budete obazrivi i da ni pod kakvim izgovorom ne kupite ovu knjigu. Ali, naravno, možda ne treba obraćati preveliku pažnju na Andresa. Treba samo pročitati ovu knjigu da biste saznali šta je moron, strašljivac i prava opasnost za svakog riđokosog. „Duhovit roman pun optimizma i radosti.“ Telemadrid Radio „Pravi melem za teško vreme u kojem živimo. Suze će vam teći niz lice od smeha. Andres je osoba kojoj ništa ne ide od ruke, ali koja ne pušta sudbinu iz svojih šaka. Urnebesno do samog kraja.“ Cronicas de una cinéfila „Ako mislite da je vama sreća okrenula leđa, Andres onda nikad za nju nije ni čuo. A ipak ova priča je puna nežnosti i dobrog humora. Ulepšajte sebi dane ovim romanom.“ Blog Rellenita de Crema Povez knjige : Mek Strana : 328 Format knjige : 13x20 cm Pismo : Latinica

Moraš da se smeškaš Odlomak iz knjige: Voz je ušao na stanicu i morali su da siđu. Klara je rekla sebi da se nalazi blizu mora i udahnula je duboko kako bi videla može li da ga nanjuši, ali osetila je samo hladnoću koja joj je ulazila u kosti i morala je da se dobro utopli svojim tankim kaputom. Onaj zimski ostavila je kod Alehandra jer je mislila da joj neće trebati. Nedostajao joj je: u poslednje vreme nedostajalo joj je mnogo stvari i osećala se napušteno. Crni kaput koji je imala na sebi imao je samo dva velika dugmeta koja su se svaki čas otkopčavala zato što su rupice bile prevelike, a sem toga leđa su mu već bila pohabana i videli su se konci. Podigla je revere levom rukom kako bi pokrila vrat a desnom je uzela kofer i pošla napred sledeći Alehandra, prema novom hotelu. Kada su završili s večerom, zamolila je supruga da ode s njom da vidi more. – Mani se tih sumanutih ideja, zar ne vidiš da je noć i da pada kiša? Želela je da mu objasni da kiša nije bitna, da je već previše godina sanjala o tome da vidi more kako bi se sada obuzdala kada joj je bilo tako blizu. – Ako ne želiš da ideš sa mnom, idem sama…– pobunila se. – Što se mene tiče, možeš da ideš sama dođavola. Ali posle ima da navučeš jednu divnu prehladu i teraćeš me da ti tresem nos kada budeš prikovana za krevet i da se vučeš ovuda slineći. Tako da je najbolje da ostaneš ovde. Jesi razumela? Klara se poslušno popela u sobu, ali kada je Alehandro otišao u kupatilo, tiho se izmigoljila silazeći stepenicama na vrhovima prstiju. Trčala je dva ili tri bloka i shvatila je da su mračne i puste ulice bile neprijateljske prema njoj. Već je bila zaboravila kako izgleda kaldrma, i kamenje joj je uništavalo potpetice. Najzad ju je pobedila hladnoća i morala je da zastane pod jednim fenjerom da povrati dah. Bolela su je pluća i svaki udah se pretvarao u hiljadu ledenih igala koje su joj se zarivale unutra. Međutim, nastavila je pravom linijom kako bi pokušala da čuje šum mora. Mislila je na crteže koje je pravila morska pena na ivicama plaže i to joj je davalo snage da nastavi napred. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini čuje korake i pokušavala je da požuri koliko god je mogla: možda je Alehandro izašao za njom kako bi je naterao da se vrati u onaj jadni hotel. Još jedan jadni hotel, kao i svi drugi. Ne mogu više da trčim, i Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a ja unutar svega toga, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis. Tama, samoća, hladnoća. Tama, samoća, hladnoća. Svaki korak bio je bolni eho koji se ponavljao. Kiša joj je probila garderobu i slivala joj se niz leđa. Jedino toplo u svemu tome bile su njene suze koje su lile niz lice u izobilju, muteći joj vid; sve dok se i same njene suze nisu okrenule protiv nje, postajući sve hladnije, usecajući joj ledene brazde na obrazima. Tek tada se zaustavila, kada je shvatila da nema smisla da stigne na more u ovakvom stanju i da neće moći da uživa u njemu. Morala je najpre da sredi svoju situaciju, da se oslobodi svega što je bilo višak u njenom životu, svega što ju je držalo u pritvoru. Posle će imati vremena da ga vidi… Na more treba stići slobodan, kao što je i ono, kako bi ga zaista osetila. Izgubila se na povratku u hotel, lutala je napuštenim i loše osvetljenim ulicama. Kada je najzad pronašla ubledeli natpis, bila je mokra do kože i poražena. Ali bila je donela odluku, i ta odluka ju je držala na nogama. U sobi je Alehandro spavao kao da se ništa nije dogodilo. Njena mržnja narasla je toliko da je počela da je guši: on se čak nije ni potrudio da je potraži, da je moli da se vrati. Još bolje, tako se neće ni najmanje kajati… Prvi poriv joj je bio da udari Alehandra nekim teškim predmetom, u jednom od onih napada besa koje je naučila od njega. Kako je srdžba zarazna, više nego ljubav, ili teskoba, ili želja. Iz ogledala ju je sam njen odraz gledao ozlojeđeno. Želela je da polomi ogledalo, kao ono drugo, da završi sa svim ogledalima. Ali snažno je stegla šake u pesnice, zarila je nokte u dlanove i taj najmanji bol pomogao joj je da se obuzda. Nije to trebalo da uradi kako bi ga se oslobodila zauvek, njega i njegovog zatvora na točkovima, onog drvenog sanduka koji ju je pritiskao sa svih strana. Otišla je na vrhovima prstiju do svog kofera i otvorila ga. Polako i brižno izvukla je spavaćicu, ogrtač, peškir. Svukla se, osušila kosu, obukla spavaćicu i ogrtač; sada je mogla reći da je spremna. U dnu kofera pronašla je britvu. Sačuvala ju je iz sažaljenja, kako je ne bi ostavila na noćnom stočiću gde ju je Alehandro zaboravio. Sada se ne bi moglo reći da ju je tražila iz sažaljenja… mada je bilo sasvim moguće da se radilo o sažaljenju nad sobom samom. Alehandro, opružen na krevetu, nije se mrdao. Ona ga je pogledala izbliza, sporo, kao da to čini poslednji put. Nisu ga probudila ni slabašna svetlost noćne lampe, prekrivene papirom, ni njeno kretanje. Klara je legla da spava s britvom sakrivenom u rukavu, kao igrač koji vara na kartama. Bila je, međutim, rešena da igra pošteno, samo što će biti krvi, mnogo krvi. A zatim sloboda. Moraću da pripazim na hiljadu stvari. Pre svega, da mi ne zadrhti ruka. Nežno je stavila britvu pod jastuk, gotovo neprimetnim pokretom ruke… Trebalo bi da stoji tamo spremna, za čas kada Alehandro bude u najdubljem snu, kada svetlost zore osvetli najosetljiviji deo njegovog grla, onaj koji se pomerao dok spava. Preklaće ga onako kako je jednom preklala jagnjiće u svom selu, bez gađenja. Britva je, hvala bogu, bila dobro naoštrena. Mogla je preseći dlaku u vazduhu; presekla bi vene gotovo i da je ne prisloni na vrat. Čak se sve činilo prelakim… Posle. Biće dovoljno vremena da misli na posle. Svi su znali da Alehandro spava do kasno, neće doći da ga potraže do ručka. Možda, ako ona zamoli da ih ne uznemiravaju, ostaviće ga da leži tamo sve do dana kada treba postaviti šatore. A ona će već biti daleko. Bez ikakvih ugovora, bez potpisa. Slobodna da nastavi da traži svoj put. Ako ponese sva svoja dokumenta, ko će znati ko je ona? Slobodna, kao more. A dotle, samo mali napor da ostane smirena. Smirena… Probudila se pošto joj je uporni zrak sunca grejao uvo. S očajanjem je ustanovila da je već bio dan, prekasno za sve. Prva misao joj je bila da sakrije britvu. Pružila je ruku ispod jastuka ali nije osetila klizavu površinu sedefa. Ništa. Pipala je dalje odatle i iza kreveta. Britva se više nije nalazila tamo gde ju je ostavila. Krv joj se sledila kada je shvatila da se nalazi sama u krevetu, da je Alehandro napustio svoje mesto, ostavivši udubljenje tamo gde je bio ležao. Zaronila je glavu pod jastuk i poželela da nestane ali njegov glas ju je vratio u stvarnost: – Ovo si tražila? Naglo se okrenula i videla ga je u dnu sobe, s otvorenom britvom u ruci. Ličio je na Asmodea kada se spremao da skoči i od prestravljenosti nije uspevala da shvati veliki magijski trik koji je Alehandro počinjao da nazire. Iznenada se osetio kao Čarobnjak, kao prva karta u tarotu, simbol živog boga koji može odlučivati o životu i smrti. On je bio žongler i činilo se da se oblizuje dok se približavao Astečkom cvetu kao da pleše. Klara je videla sjaj u njegovim očima i osetila je da opasnost ne preti samo njenom grlu: To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim. Biću glava bez tela, bez trikova ni ogledala. A moja glava će se nalaziti na pravome stolu ispod koga će prolaziti Alehandro s crnim i dlakavim Asmodeovim telom. Alehandro je pomislio kako mu je najzad bila prepuštena na milost i nemilost, onako kako je trebalo biti od početka; više mu nikada neće iskliznuti iz ruku… Ali Klara je krotko podigla pogled i pogledala ga u oči: – Moraš da se smeškaš – rekla mu je – moraš da se smeškaš. Pariz, 1961 – Buenos Ajres, 1965. Prikaži više

Opis proizvoda Odlomak iz knjige:Voz je ušao na stanicu i morali su da siđu. Klara je rekla sebi da se nalazi blizu mora i udahnula je duboko kako bi videla može li da ga nanjuši, ali osetila je samo hladnoću koja joj je ulazila u kosti i morala je da se dobro utopli svojim tankim kaputom. Onaj zimski ostavila je kod Alehandra jer je mislila da joj neće trebati. Nedostajao joj je: u poslednje vreme nedostajalo joj je mnogo stvari i osećala se napušteno. Crni kaput koji je imala na sebi imao je samo dva velika dugmeta koja su se svaki čas otkopčavala zato što su rupice bile prevelike, a sem toga leđa su mu već bila pohabana i videli su se konci. Podigla je revere levom rukom kako bi pokrila vrat a desnom je uzela kofer i pošla napred sledeći Alehandra, prema novom hotelu. Kada su završili s večerom, zamolila je supruga da ode s njom da vidi more. – Mani se tih sumanutih ideja, zar ne vidiš da je noć i da pada kiša?Želela je da mu objasni da kiša nije bitna, da je već previše godina sanjala o tome da vidi more kako bi se sada obuzdala kada joj je bilo tako blizu. – Ako ne želiš da ideš sa mnom, idem sama…– pobunila se.– Što se mene tiče, možeš da ideš sama dođavola. Ali posle ima da navučeš jednu divnu prehladu i teraćeš me da ti tresem nos kada budeš prikovana za krevet i da se vučeš ovuda slineći. Tako da je najbolje da ostaneš ovde. Jesi razumela?Klara se poslušno popela u sobu, ali kada je Alehandro otišao u kupatilo, tiho se izmigoljila silazeći stepenicama na vrhovima prstiju. Trčala je dva ili tri bloka i shvatila je da su mračne i puste ulice bile neprijateljske prema njoj. Već je bila zaboravila kako izgleda kaldrma, i kamenje joj je uništavalo potpetice. Najzad ju je pobedila hladnoća i morala je da zastane pod jednim fenjerom da povrati dah. Bolela su je pluća i svaki udah se pretvarao u hiljadu ledenih igala koje su joj se zarivale unutra. Međutim, nastavila je pravom linijom kako bi pokušala da čuje šum mora. Mislila je na crteže koje je pravila morska pena na ivicama plaže i to joj je davalo snage da nastavi napred. Ponekad bi joj se učinilo da u daljini čuje korake i pokušavala je da požuri koliko god je mogla: možda je Alehandro izašao za njom kako bi je naterao da se vrati u onaj jadni hotel. Još jedan jadni hotel, kao i svi drugi.Ne mogu više da trčim, i Alehandro će me stići i moja sudbina će biti da zauvek živim zatvorena u hotelu, a unutar hotela u šatoru, a unutar šatora u sanduku, a ja unutar svega toga, opkoljena sanducima i šatorima i hotelima, zato što sam stavila potpis. Tama, samoća, hladnoća. Tama, samoća, hladnoća. Svaki korak bio je bolni eho koji se ponavljao. Kiša joj je probila garderobu i slivala joj se niz leđa. Jedino toplo u svemu tome bile su njene suze koje su lile niz lice u izobilju, muteći joj vid sve dok se i same njene suze nisu okrenule protiv nje, postajući sve hladnije, usecajući joj ledene brazde na obrazima.Tek tada se zaustavila, kada je shvatila da nema smisla da stigne na more u ovakvom stanju i da neće moći da uživa u njemu. Morala je najpre da sredi svoju situaciju, da se oslobodi svega što je bilo višak u njenom životu, svega što ju je držalo u pritvoru. Posle će imati vremena da ga vidi… Na more treba stići slobodan, kao što je i ono, kako bi ga zaista osetila.Izgubila se na povratku u hotel, lutala je napuštenim i loše osvetljenim ulicama. Kada je najzad pronašla ubledeli natpis, bila je mokra do kože i poražena. Ali bila je donela odluku, i ta odluka ju je držala na nogama. U sobi je Alehandro spavao kao da se ništa nije dogodilo. Njena mržnja narasla je toliko da je počela da je guši: on se čak nije ni potrudio da je potraži, da je moli da se vrati. Još bolje, tako se neće ni najmanje kajati…Prvi poriv joj je bio da udari Alehandra nekim teškim predmetom, u jednom od onih napada besa koje je naučila od njega. Kako je srdžba zarazna, više nego ljubav, ili teskoba, ili želja. Iz ogledala ju je sam njen odraz gledao ozlojeđeno. Želela je da polomi ogledalo, kao ono drugo, da završi sa svim ogledalima. Ali snažno je stegla šake u pesnice, zarila je nokte u dlanove i taj najmanji bol pomogao joj je da se obuzda. Nije to trebalo da uradi kako bi ga se oslobodila zauvek, njega i njegovog zatvora na točkovima, onog drvenog sanduka koji ju je pritiskao sa svih strana. Otišla je na vrhovima prstiju do svog kofera i otvorila ga. Polako i brižno izvukla je spavaćicu, ogrtač, peškir. Svukla se, osušila kosu, obukla spavaćicu i ogrtač sada je mogla reći da je spremna. U dnu kofera pronašla je britvu. Sačuvala ju je iz sažaljenja, kako je ne bi ostavila na noćnom stočiću gde ju je Alehandro zaboravio. Sada se ne bi moglo reći da ju je tražila iz sažaljenja… mada je bilo sasvim moguće da se radilo o sažaljenju nad sobom samom. Alehandro, opružen na krevetu, nije se mrdao. Ona ga je pogledala izbliza, sporo, kao da to čini poslednji put. Nisu ga probudila ni slabašna svetlost noćne lampe, prekrivene papirom, ni njeno kretanje. Klara je legla da spava s britvom sakrivenom u rukavu, kao igrač koji vara na kartama. Bila je, međutim, rešena da igra pošteno, samo što će biti krvi, mnogo krvi. A zatim sloboda. Moraću da pripazim na hiljadu stvari. Pre svega, da mi ne zadrhti ruka. Nežno je stavila britvu pod jastuk, gotovo neprimetnim pokretom ruke… Trebalo bi da stoji tamo spremna, za čas kada Alehandro bude u najdubljem snu, kada svetlost zore osvetli najosetljiviji deo njegovog grla, onaj koji se pomerao dok spava. Preklaće ga onako kako je jednom preklala jagnjiće u svom selu, bez gađenja. Britva je, hvala bogu, bila dobro naoštrena. Mogla je preseći dlaku u vazduhu presekla bi vene gotovo i da je ne prisloni na vrat. Čak se sve činilo prelakim…Posle. Biće dovoljno vremena da misli na posle. Svi su znali da Alehandro spava do kasno, neće doći da ga potraže do ručka. Možda, ako ona zamoli da ih ne uznemiravaju, ostaviće ga da leži tamo sve do dana kada treba postaviti šatore. A ona će već biti daleko. Bez ikakvih ugovora, bez potpisa. Slobodna da nastavi da traži svoj put. Ako ponese sva svoja dokumenta, ko će znati ko je ona? Slobodna, kao more. A dotle, samo mali napor da ostane smirena. Smirena…Probudila se pošto joj je uporni zrak sunca grejao uvo. S očajanjem je ustanovila da je već bio dan, prekasno za sve. Prva misao joj je bila da sakrije britvu. Pružila je ruku ispod jastuka ali nije osetila klizavu površinu sedefa. Ništa. Pipala je dalje odatle i iza kreveta. Britva se više nije nalazila tamo gde ju je ostavila. Krv joj se sledila kada je shvatila da se nalazi sama u krevetu, da je Alehandro napustio svoje mesto, ostavivši udubljenje tamo gde je bio ležao. Zaronila je glavu pod jastuk i poželela da nestane ali njegov glas ju je vratio u stvarnost:– Ovo si tražila?Naglo se okrenula i videla ga je u dnu sobe, s otvorenom britvom u ruci. Ličio je na Asmodea kada se spremao da skoči i od prestravljenosti nije uspevala da shvati veliki magijski trik koji je Alehandro počinjao da nazire. Iznenada se osetio kao Čarobnjak, kao prva karta u tarotu, simbol živog boga koji može odlučivati o životu i smrti. On je bio žongler i činilo se da se oblizuje dok se približavao Astečkom cvetu kao da pleše. Klara je videla sjaj u njegovim očima i osetila je da opasnost ne preti samo njenom grlu: To je moja sudbina, posle svega. Nema više svrhe da bežim, ni da vičem, ni da se branim. Biću glava bez tela, bez trikova ni ogledala. A moja glava će se nalaziti na pravome stolu ispod koga će prolaziti Alehandro s crnim i dlakavim Asmodeovim telom. Alehandro je pomislio kako mu je najzad bila prepuštena na milost i nemilost, onako kako je trebalo biti od početka više mu nikada neće iskliznuti iz ruku… Ali Klara je krotko podigla pogled i pogledala ga u oči: – Moraš da se smeškaš – rekla mu je – moraš da se smeškaš.Pariz, 1961 – Buenos Ajres, 1965.

GLASOVI U VETRU Grozdana Olujić Izdavač: Srpska književna zadruga:Partenon Dobitnik NIN-ove nagrade kritike za roman 2009. godine! Proslavljena spisateljica romana Izlet u nebo i Glasam za ljubav, pisac umetničkih bajki svetskog ranga i univerzalnih značenja, Grozdana Olujić donosi novi roman pod naslovom Glasovi u vetru, pisan iskusnom rukom živog klasika. Između Srbije i Amerike, prošlosti i sadašnjosti, istorijskih trauma i treptaja emocija u osetljivim ljudima – odigrava se drama junaka i drama pripovedanja – prefinjenim stilom, velikom veštinom i estetičkom erudicijom. Verujem u iskru dobrote u čoveku Grozdana Olujić Vreme o kome živimo je vreme zla, ratova i laži - rekla je Grozdana Olujić, dobitnik ovogodišnje na Ninove nagrade za roman godine koju je dobila za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). Priznanje će joj danas u podne u Narodnom pozorištu Beograd, u ime pokrovitelja Kluba privrednika Srbije, uručiti Branislav Grujić, a u razgovoru za „Blic“ poznata, nagrađivana spisateljica, čiji je opus prevashodno obeležen bajkama, govori o „Glasovima u vetru“, vremenu zla i snazi dobrote, odnosu politike i umetnosti Govoreći o knjizi „Glasovi u vetru“ i njenom naslovu Grozdana Olujić, između ostalog, kaže da je on i odraz radnje romana koja se odigrava u jednoj njujorškoj noći u svesti junaka Danila Arackog koji čuje glasove svojih mrtvih evocirajući sudbine predaka u „Sagi o Arackima“ vezane za poslednjih sto godina. „Ipak, taj naslov je iznikao iz trenutka u kojem je Danilo Aracki ugledao sjaj u nebu i u tom sjaju lica predaka, shvativši da je sve što od života ostaje, kad vreme zemaljskog života istekne, upravo taj sjaj u nebu i glasovi u vetru, nečiji dragi lik, neki davno odsanjani san. Budući da je psihijatar, Danilo posebno obraća pažnju na ovo poslednje tumačeći snove kao naznake sudbine, koja ni prema njemu, kao i prema njegovim precima nije bila najmilosrdnija.“ Glavni junak Aracki, potomak duge loze lekara i iscelitelja porodice Aracki, na svoj način bavi se sećanjima i rečima otvarajući pitanje njihove (ne)moći i (ne)važnosti... - Nimalo slučajno jer reči su te, jezik je taj preko koga se prenosi sećanje, iskustvo, identitet. Jezik pamti i zahvaljujući jeziku obnavljaju se granice davno nestalih carevina, od Vizantijskog do Hazarskog i davno nestali narodi traju u imenima reka, planina, naselja na teritorijama na kojima su izgubljena plemena živela i stvarala, od Misisipija do Sijuks Sitija, Misurija.... Zar i naš narod nije uspeo da se održi zahvaljujući jeziku na kojem su stvorene veličanstvene bajke i epska poezija čija je lepota, preko Vuka Karadžića, u XIX veku zadivila Evropu kao jedinstvena istorija naroda koji je uspeo da opstane zahvaljujući poeziji. U čitavom svom opusu, pogotovo bajkama, ukazujete na pobedu dobrog i lepog uprkos svemu. Može li se tako govoriti i o današnjici, a da se čovek ne oseti prevarenim ili ga ne okarakterišu kao naivnog? - Teško je dati odgovor na to pitanje jer vreme o kome govorimo, vreme je zla, ratova i laži u kojem je nauka dosegla čudovišne rezultate prevazilazeći čak i maštu bajkopisca, istovremeno potirući etičke vrednosti na kojima počiva svet od preistorije do danas. Ipak, verujem da se iskrica dobrote u duši čovekovoj ipak nije ugasila, nije nestala. Strašno bi bile da nestane jer zajedno sa dobrotom nestalo bi sve za šta vredi živeti i boriti se. Na „27 pravednika“, po verovanju kabale, drži se svet. Kad bi ih nestalo, nestao bi svet. Nadam se da se to neće dogoditi. Govoreći jezikom književnosti kog nam je žanra realnost? - Na filmskom platnu i među koricama knjige sve češće suočavamo se sa onim što Amerikanci nazivaju „horror“, ali nije potrebno da ga tražimo po knjigama i filmovima. „Horror“ (užas) na našim je ulicama, po kafićima, sportskim stadionima. Kako drugačije nazvati ono što se desilo mladom francuskom navijaču i dečaku čiju je smrt, bez reči i samilosti posmatrala čitava gomila ljudi ni ne pokušavajući da ga odbrani? Takvo ponašanje više je nego „horror“, strašnije nego smrt. Nažalost, tu i tamo, nalazimo ga i u knjigama bajki, igricama, stripovima, što je, po meni, nedopustivo. Umetnost mora poštovati dete, pružiti mu zlatni most nade da na putu sazrevanja ne posrne već na prvom koraku. To je i jedan od razloga što sam se nakon objavljivanja ranih romana („Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“) okrenula bajkama, lepoti i mudrosti koje u sebi nose, s izuzetkom „Krvave odaje“ Andžele Karter i nekoliko drugih knjiga. A kako vidite mesto i (ne)moć književnosti danas? - Na prvi pogled književnost nema ni moć ni snagu koju imaju bombe i političari, ali na duže staze umetnost je jača jer duša čovekova na koju ona utiče nije se menjala od preistorije do danas. Ljubav je i u starom Egiptu postojala kao i u Šekspirovom dobu. Između staroegipatske bajke „Bata i Ampu“, naše „Male vile“ i Šekspirovih komada - kada je reč o ljubavi, zavisti, žudnji za vlašću - nema bitne razlike, kao što nema razlike ni između šake koja je odapinjala strelu i šake koja surfuje po kompjuteru. Nada da će ta, čudesna, čovekova ruka poslužiti dobru zato nije ni slučajna ni zaludna, bez obzira na mrak koji nadire sa svih strana. O Ninovoj nagradi „Bilo bi krajnje licemerno da kažem kako me Ninova nagrada nije obradovala. Obradovala me je, mada sam pre toga dobila niz nagrada i naših i svetskih. ‘Izlet u nebo’ dobitnik je nagrade ‘Narodna prosvjeta’ za najbolji roman godine, roman ‘Glasam za ljubav’ takođe. ‘Sedefne ruže i druge bajke’ prvi je dobitnik nagrade ‘Politikin zabavnik’, zatim niza nagrada (Zmajeve, „Zlatni leptir“, „Mlado pokolenje“, Povelja stare masline, ali i nagrade za najbolju bajku sveta koju dodeljuje ’World Academy for Art and Culture’ (SAD), kao i danskog viteškog ordena ‘Daneborg’ za zasluge na polju književnosti). Osim značaja koji nosi Ninova nagrada, draga mi je i zbog toga što je dodeljena romanu objavljenom u 100. jubilarnom kolu Srpske književne zadruge čije su plave korice obeležile moje detinjstvo.“ Tatjana Nježić 16.01.10 Grozdana Olujić dobitnica NIN-ove nagrade Knjiga se u meni taložila trideset godina, a onda je prošle godine počela gotovo samu sebe da piše, da nameće likove, poetiku, dinamiku. - Verujem da i kad sve izgleda mračno i bezizlazno, postoji negde neko zrno svetlosti i nade. O tome sam i pisala u ovom romanu - rekla je za „Blic“ Grozdana Olujić nakon jučerašnjeg saopštenja da je dobitnica NIN-ove nagrada za roman godine, prestižnog književnog priznanja koje joj je pripalo za knjigu „Glasovi u vetru“ (Srpska književna zadruga). NIN-ov žiri za najbolji roman na srpskom jeziku, u sastavu Milan Vlajčić, predsednik, Milo Lompar, Aleksandar Jovanović, Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo (članovi), na jučerašnjoj sednici je odluku doneo većinom glasova. Za roman Grozdane Olujić glasali su Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su Milan Vlajičić i Aleksandar Ilić svoje glasove dali knjizi Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“, takođe u izdanju „Srpske književne zadruge“. U svom obrazloženju žiri skreće pažnju da se u „Glasovima u vetru“ kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici umetnički ubedljivo pojavljuju bitne tradicije evropskog romana XIX i XX veka, te da „kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, ‘Glasovi u vetru’ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja“, kaže se u saopštenju. Tekao je vrlo živ razgovor između članova NIN-ovog žirija i predstavnika medija juče u redakciji NIN-a u trenutku kada je tiho, s blagim osmehom, pomalo zbunjeno, stigla Grozdana Olujić, koja je tu, na vratima, upola glasa, gotovo skrušeno, rekla: „Držite me, molim vas, da ne padnem.“ Nakon burnog pozdrava i uz novinarska pitanja, srdačno i nenametljivo, rekla je da su se „Glasovi u vetru“ u njoj taložili 30 godina, a da je prošle godine „knjiga počela da se nameće sama od sebe, i likovima i dinamikom i radnjom“. Zdušno je govorila o toj knjizi, odnosno o pripovesti jedne porodice i jednog naroda, kroz koju je ispisala dirljivu pripovest o rečima i jeziku. Blagonaklono odgovarajući na pitanja, nije krila zbunjenost nagradom. U izjavi za „Blic“ Grozdana Olujić se osvrnula na činjenicu da joj je opus obeležen verom u snagu dobra, za koje se vredi boriti i, između ostalog, napomenula: „I u ovom romanu sam se zalagala za to. Moj književni junak je odlučio da se vrati na ove prostore u vreme kad su svi bežali. Odlučio da se vrati, odlučio da stvori dom za decu, odlučio da se bavi jezikom, da se bavi profesijom lečenja, i to lečenja kroz jezik. Ma kako stvari delovale teško, tamno i bezizlazno, ja mislim da postoji dobro i da će to dobro prevladati. U romanu strana duše je gubitnik, uprkos velikom zlu oko nas i u nama. Razočaranje gubi bitku u borbi sa nadom. Život jeste čudo koje u sebi, uprkos svim mukama i nevoljama, sadrži lepotu i vrenje da smisao postoji i da nije nesaznatljiv.“ Grozdana Olujić je treća žena pisac laureat NIN-ove nagrade, koja je prvi put dodeljena 1954. godine (prvi dobitnik je bio Dobrica Ćosić za roman „Koreni“). Pre nje dobitnice su bile Dubravki Ugrešić za „Forsiranje romana reke“ 1988. godine i Svetlana Velmar-Janković za roman „Bezdno“ 1995. Grozdana Olujić (1934), romansijer, prevodilac i antologičar, dobitnik je brojnih književnih priznanja, počasni građanin Osla, nosilac danskog viteškog ordena „Daneborg“ za zasluge na polju književnosti. Posebno mesto u njenom opusu ima književnost za decu, odnosno autorske bajke („Nebeska reka i druge bajke“, „Zvezdane lutalice“, „Zlatni leptir“). U njenom proznom stvaralaštvu važno mesto pripada romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“, „Divlje seme“, koji su prevedeni na tridesetak jezika i objavljivani u mnogim zemljama (Engleska, Francuska, Nemačka, Ukrajina, SAD, Slovačka, Rusija, Indija itd). Saznanje da je bajka lekovita a bajkovitost neophodna, kako to ističe Slobodan Ž. Marković, jedna je od ključnih odlika njenog (spisateljskog) sveta. Na jučerašnjoj konferenciji za novinare povodom NIN-ove nagrade bilo je reči i o prosečnom kvalitetu prošlogodišnje književne produkcije, problemima savremene srpske književne kritike, radu žirija, o odlikama prošlogodišnje produkcije u kojoj se, po oceni žirija, izdvaja osam naslova iz ovogodišnjeg užeg izbora u kome su se našli romani Rajka Vasića - „Prsti ludih očiju“, Zvonka Karanovića - „Tri slike pobede“, Žarka Komanina - „Ljetopis vječnosti“, Grozdane Olujić - „Glasovi u vetru“, Sandre Petrušić - „Taoci“, Đorđa Pisareva - „A ako umre pre nego što se probudi“, Dejana Stojiljkovića - „Konstantinovo raskršće“ i Mirjane Urošević - „Park Karmen Maćado“. Svečano uručenje nagrade, koja podrazumeva svečanu plaketu i novčani deo u iznosu od 10.000 evra u dinarskoj protivvrednosti, biće održano u petak, 22. januara, u Narodnom pozorištu u Beogradu. T. Nježić 24.12.09 Sjaj u travi, glas u vetru Grozdana Olujić Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji Grozdana Olujić, svetski poznati pisac bajki, antologičar i pripovedač, posle dugog ćutanja, svojim kultnim romanima „Izlet u nebo”, „Glasam za ljubav”, „Ne budi zaspale pse”, „Divlje seme”, prevedenim na tridesetak jezika i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Španiji, Danskoj, Holandiji, Norveškoj, Mađarskoj, Poljskoj, Bugarskoj, Rumuniji, Češkoj, Slovačkoj, Ukrajini, Rusiji, Litvi, Indiji, SAD, Kini, pridodala je novi roman „Glasovi u vetru”, koji je objavljen u stotom, jubilarnom „Kolu”, Srpske književne zadruge. Reč je o antiratnoj knjizi koja negira postojanje čistih rasa i zalaže se za jedinstvo planete. Grozdana Olujić je dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada, počasni je član Univerziteta u Ajovi (SAD) i nosilac danskog Viteškog ordena „Danebrog”. Roman „Glasovi u vetru” predstavlja složenu poetsku fresku 20. veka. Sudbina porodice Aracki, sudbina je srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu? Junak romana Danilo Aracki je lekar, psihijatar, koji sve i da želi ne može da zanemari značaj koji sećanje ima za pojedince i narode. Jer, i „pojedinac i narod traju dok traje sećanje na sebe”, kako reče Marko Nedić. Danila Arackog muči problem „pamćenja i zaborava”? Jezik pamti. U maglama istorije mogu nestati države i narodi, ali preko naziva reka, planina, naselja koja nose imena iščezlih plemena, obeležene su granice njihovih država, svedočeći kome pripadaju te reke, naselja, planine... Polovine reka, oblasti i planina u SAD, na primer, nose imena indijanskih plemena od Sijuks Sitija do reke Misisipi... Roman ne govori samo o sudbinama Arackih, već postavlja i krupna metafizička pitanja? Pitanja su uvek bitnija, a odgovore traži, nalazi ili ne nalazi svako za sebe. U tkanju života pojedinac nije to tkanje, već jedna jedina nit od koje često mnogo toga zavisi. Radnja romana se događa u jednoj dugoj njujorškoj noći, u kojoj glavni junak Danilo Aracki, u košmaru, razgovara sa svojim mrtvim precima? Prizori u svesti Danila Arackog nižu se munjevito, na javi, u snu, u polusnu. On susreće svoje mrtve pretke nestale u ratovima, pod ledom, u ognju, na grani vrbe, pretke koji su za sva vremena ostali bez groba, bez doma u koji bi mogli da se vrate. Umorni od samoće i lutanja kroz prostor i vreme, žive jedino još u sećanjima svog crvenokosog potomka u sablasnoj njujorškoj noći u koju je složen čitav vek prohujao u ratovima i nemirima. Nalazi li junak romana izlaz iz košmara? Nalazi. U tankom zraku svetlosti, u prijateljstvu, u ljubavi, u radu... Roman, iako na trista strana, liči na pesmu u prozi? Dugo se taložio, a onda izlio na hartiju kao da je samoga sebe stvorio, isijavajući poput svih knjiga o „sećanju i zaboravu” neku posebnu svetlost kao potvrdu da život jeste čudo koje u sebi, sem surovih odsečaka stvarnosti, sadrži i magijsku lepotu uverenja da smisao postoji uprkos zlu i razaranju i da nije nedohvatan. Utopije, uz sva razočaranja koja su donele neke od njih, neće prestati da se uvek iznova rađaju. Bez sna o ljubavi i dobroti, čovek bi, jednostavno, prestao da postoji... Postao sjaj u travi, glas u vetru... Jedna od junakinja romana traži stablo koje joj je zarobilo dušu i ime. Liči na bajku, na magijski realizam, a događa se u psihijatrijskoj bolnici „Guberevac”? Čitaocu se i nehotice čini da ne prevrće stranice knjige, već prolazi kroz neku pomerenu javu smeštenu između stvarnosti i sna. Zar svi na sličan način ne prolazimo kroz život – kao kroz san? Devojka iz pomenute epizode prva je Danilova bolesnica i stalni izvor straha da se iz svesnog života lako može skliznuti u nesećanje, u smrt. Zanimljiva je uloga žena u Danilovom životu i životima njegovih predaka. Sve su manje-više lepotice i kobnice: Petrana, Veta, Marta... Izdvaja se, ipak, Natalija? Natalija je majka, a majke su ne samo one koje rađaju, već i one koje održavaju svetost života. Najtragičnija je Veta, koju lepota vodi ravno u smrt, pretvarajući njen vilinski lik u mit o lepoti i ukletosti žena iz porodice Aracki. Danilo Aracki iz Karanova beži u Beograd, Hamburg, Njujork, Hikori Hil, ali se, zatvorivši krug, ponovo vraća u zavičaj? Taj povratak okončava njegovo traganje za nestalim bratom i bekstvo od sulude mržnje na radnom mestu i u braku. Mržnje, koja ga je i oterala u tuđinu, u svet koji ni u snu nije mogao da prihvati. Iz kojeg je morao ili da ode, ili da nestane. Povratak u Karanovo i Beograd bio je neminovan. Danilo uspeva da izbegne sudbinu gubitnika? Delimično. Našavši prijatelje i dete nestalog brata, on nalazi ne samo sebe već i razloge za život, koji je velika tajna, čudo koje se stalno troši i obnavlja, ali – traje. Iz života junaci lako skliznu u smrt? U smrt, san ili javu. Možda je zato roman blizak nekoj vrsti budnog sna u kome tamna strana duše gubi bitku, uprkos velikom zlu oko nas, i u nama. Danilo ne pristaje na ulogu gubitnika jer je uveren da izlaz iz zla postoji, kao što postoji i zrnce svetlosti, zrnce nade u svakom od nas. N.S.O.+

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17

Mihailo Lalić SvadbaTvrdi povez sa zaštitnim omotomKakav je čovek - To je pitanje na koje Lalić traži odgovor. Njegov prozni opus nije ništa drugo do skupljanje zagonetki i traženje odgonetki o odnosima među ljudima. U "Svadbi" čovek je "najjeftiinija zverka, on može izdržati gdje ni drvo ni kamen ne ostaju". Rat je najveća muka i provera ljudskog roda. U toj zajedničkoj nesreći najgora je tamnica. Tu je jad ljudski najzgusnutiji a čovek na najsvirepijoj probi. U sred Kolašina, tog "tužnog i žalosnog grada pogubljenja", izvrgnuti poniženju, poniženi okovima, okovane egzistencije, ljudi obelodanjuju svoju suštinu. Lukavstvo i pritvomost, pomirenoat sa zlim udesom, hvatanje za slamku nade, čitav niz ljudskih osobina, potajnih ambicija i svakojakih nauma krije kolašinski zatvor. Cela Svadba, po Lalićevim rečima, sadrži sve njegovo delo u malome: zatvor kao datu situaciju, oslobađanje, kao cilj i proces između toga.Kad Tadija Čemerkić dopadne kolašinske tamnice, te mrtve tačke u paklu zaraćenog sveta i okupirane Crne Gore, on donosi nemir drevnog i legendarnog junaka. Kao Starina Novak, Tadija je kadar stići i uteći i na strašnu mestu postojati. Tu, u Kolašinu, sve Tadijine vrednosti dolaze na veliku proveru. Nekadašnji švercer, on je igrao lukavu igru sa životom, dovijao se kako je znao i umeo. Tek u ratu, među partizanima, puca prvi obruč njegovog neznanja, tonu u nepovrat shvatanja koje on naziva malograđanskim mušicama. Ali kad dopadne ropstva, a zatim zatvora, u kojem trijumfuje igra smrtli i života, on je pred neumitnim preobražajem. Tu, gde danonoćno zjapi svirepa čeljust smrti, Tadija traži izlaz i spas iz svog kobnog okova. On izbegava i srećno prebrođuje hamletovsku dilemu, odlučujući se na akcdju: - ... sve se opet svodilo na gledanje, na zaljubljeno jalovo iživljavanje u gledanju, koje, kako u ljubavi tako i u drugim bitkama životne borbe, može da proguta čoveku najbolje časove a ponekad i najbolje godine, i da, prema prilikama, navikom da se propuštaju prilike, od smjelog napravi kolebljivca a zatim kukavicu. Jače nego ikad u životu, Čemerkić je sad osjetio zebnju od duševne podvoienosti u kojoj ga silne snage vuku u borbu za život, na miitraljesku svadbu slobode, a još silnije vezuju "smetenjačkom svezom" ljubavi za ove ljude vjerne, plemenite i drage a osuđene da neslavnim putem pođu u smrt".Ceo roman opisuje zbivanje u trenutku kad kosa smrti nemilice baca ljudske otkose na severnim krajevima Crne Gore vazda bogate ljudskom žetvom. U tom metežu gde su komunisti svima zajednički neprijatelj, Tadija vidi revoluciju i on je naziva svadbom: - ... ja kažem da je crveni barjak proletera u neku ruku svatovski barjak: pošli su ljudi u borbu da osvoje i privjenčaju narodu najljepšu ljepoticu na zemlji, pravdu i slobodu zajedno... Opredeljujući se za revoluciju, Tadija nastavlja prastaru našu epsku tradiciju, neće da miruje, neće da prihvati silu okolnosti kao neumitnu i bori se. U njemu je oličen ne samo borbeni duh gorštaka, već i svojevrsna narodna mudrost. Nije njega samo zlo rata i okupacijski teror prinudio da se opredeli za borbu na život i smrt protiv neprijatelja i njegovih pomagača, već on razmišlja, rasuđuje i donosi zaključke. To znači da on bira.Zanimljiv je razgovor između Guslara i Tadije. Guslar se divi orlu koji šestari u nebeskom plavetnilu. Zavidi mu jer on jedini od svih živih stvorenja na zemlji zna šta je slast življenja bez gorčina. Tadija smatra orla pljačkašem. Njemu se ne dopada slepilo prirode i njena nepravda: - ... pčelu, na primjer, koja za jedno kratko ljeto napravi ono divno čudo od cvijeća i od saća, rano kosi bez milosti, a ovoj grabljivici, što samo smrt sije i meso jede, daje po sto i dvjesta godina života! Zar to nije nepravda... Ali Tadija se divi orlu samo kad u njemu otkrije sličnost sa čovekom: - taj nema ni kuće ni staništa, ni topla kuta ni zaklona, izložen je vjetrovima i mećavama, sam kao đavo i lak kao šaka perja, sve je protiiv njega a on sam protiv svega - pa opet živi i bori se i krilima mrsi zemlje i vremena". I kao što samo smelost može biti osobina koja opravdava orla, to je on jedini blizak čoveku. Čoveka vredi sa orlom porediti jer je orao najdalje umakao zemaljskim zakonima.- Čovek, to dete prirode, uči od nje i cilj mu je da zavlada njome. U čovečjem rodu otkriva se neraskidiva veza sa prirodom i njenlim nepoznatim zakonima, jer, "tek među ljudima ima mnogo lisica, kobaca i svinja, sijedih ravnodušnih magaraca, ovnova, jarčeva i pauka".Svadba je prvi roman Mihaiila Lalića. Objavljena 1950. godine, ona je datum u razvoju naše posleratne književnosti. Pre nje Lalić je bio pripovedač. Uoči rata njegove pripovetke kao da su krile predosećanje da će biti okupacije, kako sam Lalić veli, a s njom odmetnika i izdajnika. I da će ta podela imati nekih posledica. Svadba prikazuje tu prekretnicu. Podela je izvršena, na redu je krvavi obračun između odmetnika i izdajnika. U tom trenutku kolašinski zatvor pun je komunista i svakojakih prekršitelja okupacijskog zapta. Cela "Svadba" je hronika tog ljudskog stratišta u Kolašinu. Pisac prati glavnu ličnost, Tadiju Čemerkića, i njegove sapatnike. Kako se koja ličnost pojavi, na koju padne snop piščeve opservacije, to je neposredni povod da se ispriča njena sudbina, da se zabeleže glavni podaci i daju glavne karakteristike njene. Postupak, dakle, jednostavan. Plisac, očigledno, tek na polaznoj tački majstorstva i složenijeg proznog oblikovanja. Dvanaest godina docnije, autor i sam utvrđuje koja je najveća slabost "Svadbe": - Hteo sam sve u njoj da kažem i to je opomena mladom piscu da ne trpa sve odjednom.Međutim, "Svadbu" s pravom ubrajaju među najznačajnija dela naše posleratne književnosti. U njoj je nagovešten miran, široki epski tok Lalićeve proze. Ona obelodanjuje jedan značajan trenutak iz rata i revolucije: propast unutrašnjih neprijatelja revolucije i pobednički razmah partizanskdh snaga. To je omiljena i velika Lalićeva tema: sve što je u čoveku zaptiveno, sve dobro i sve zlo, u ratu će doći do svog izražaja. Na muci se poznaju junaci, a u ratu čovek. Rat je najveća hajka ljudskog života. Ona izgoni ljude iz njihovih jazbina, iz ljuštura njihove sebičnosti, iz oklopa koji nameće konvencionalni život - na čistinu, na probu i proveru svih vrednosti. U tim trenucima čovek se otvara i obelodanjuje svoje etičko i psihološko biće.Svadba je ne samo objavila pisca bogate izražajne snage, sugestivnog jezika, britkih zapažanja, gorke ironije, vedre skepse, već je objavila raskid sa romanom oveštale forme, u kojem je glavna prednost data fabuli. Ona je istovremeno prelaz iz pripovedne u romanesknu formu Lalićeve proze. Tu je niz kratkih povesti o ljudlima složen u prividno nejedinstven mozaik. Pa ipak, taj mozaik povesti o ljudima složen je u jedinstvo strepnje i iskušenja ljudskog. Suočeni su smrću, ljudi se opredeljuju ili razvrstavaju u široku, nijansiranu skalu ljudskog. Tražeći odgonetku na pitanje kakav je čovek, Lalić je "Svadbom" započeo svoj ciklus obimnih romana u kojima se postavlja ista zagonetka. Rođena na ukrštaju najboljih tradicija jugoslovenske proze, "Svadba" je delo koje se doživljava kao veliko životno iskustvo. Ona je početak jednog traganja kojem je Lalić posvetio ceo svoj život. Veliku temu o čoveku Lalić nastavlja u svakam svom novom delu. Tako snažno začetu u "Svadbi", ona je dostigla vrhunac u "Lelejskoj Gori" koja uzdiiže započetu temu borbe čovekove sa zlom do najviših iskušenja. Taj veliki poduhvat dobio je 1963. godine najveće priznanje: Mihailo Lalić je prvi dobitnik Njegoševe književne nagrade.9/17

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Kolja Micevic Fransoa Vijon (franc. François Villon; rođen 1431. ili 1432 - nestao 1463) je bio prvi moderni francuski pesnik[1] i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti. Biografija Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu. Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži.[1] Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt.[1] Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu. Te priče saopštava i Rable, ali one nisu nikad potvrđene. Delo Vijon predstavlja tradiciju necenzurisanog, intimnog govora, smatra Paund. On nije mario puno za srednjovekovne tradicije, niti je hteo da oživi retoriku Rimljana. Paund tvrdi da Vijon nije imao prave prethodnike u srednjem veku – u poeziju se po njemu nije unelo ništa novo od Dantea do Vijona. 14 i 15 vek. su vreme opadanja kurtoaznog ideala. Ipak, Gijom de Mašo je stvorio, ili doveo do savršenstva forme Balade, kraljevske poeme, ronda i tužbalice – koje će Vijon koristiti Međutim kod Dešana, Kristine Paizanske, alana Šartijea i Šarla Orleanskog ne nalazimo nekonvencijalnost Vijona – poezija je okrenuta ka formalizmu Mašoovog Ars Poetique koga je poznavanje versifikacije učinilo šefom pesničke škole. Pesnici 15 veka učestvovali su u poetici angažovanja, debate, i takmičenja. Imali su skupove koje su zvali puy na kojima su razmenjivali ideje o strofama i obradi standardnih motiva.. Tako su dovodili u vezu moć i simbolički poredak. Budući prijatelj Šarla Orleanskog, i učen u umetnosti, Fransoa Vijon je bio produkt jedne takve poetike. Može se dokazati da je Vijon na određen način učestvao u ovoj debatnoj kulturi srednjeg veka.. U tim lirskim pesmama i pitanjima koja kristalizuju može se uočiti razgovor sa prethodnicima i čitaocima ili slušaocima Vijon sa druge strane rođen je 1431 kao Fransoa de Monkobje Od dvanaeste godine (1443) studirao je na Sorboni zahvaljujući Gijomu Vijonu koji ga je prihvatio. Stekao je master 1452. godine. Međutim, pravo da predaje izgubio je tri godine od tada ubivši Popa. Oprošteno mu je sledeće godine, ali je opet optužen zbog provale na Navarski univerzitet, pa je morao da ode u progonstvo. Tada piše Malo Zaveštanje, i otpočinje život lutalice, člana bande lopova, ali opet stiže u zatvor.1461. osudio ga je Tibo d Osinji, a oslobodio dekret Luja XI. 1461. po oslobađanju iz zatvora piše Veliko zaveštanje. Nakon toga je zbog novog dela osuđen na vešanje, 1463. i od tada se Vijonu gubi trag. Vijonova poezija i život blisko su vezani zato što on po svom liku stvara lirski subjekat koji zatim sklapa ta šaljiva zaveštanja. U njima, što ih takođe vezuje, šala nije sama sebi cilj – u njima se osuđuje društvena nejednakost i nepravda među slojevima. Sama ideja potiče od građanske poezije 13. veka i zaveštanja Bodela, Fastuma i de la Hala, a ovom se tematikom bavio i pesnikov savremenik Alan Šartije. Forme u kojima Vijon piše, takođe su obilno korišćene pre njega, a ono novo što on unosi u poeziju i zbog čega ga zovu prvim modernim pesnikom je čitava burleskna slika stvorena u maniru darovanja sa kalamburima i dvosmislicama; živost potaknutu vulgarizmima, uličarskim govorom i bogatim upečatljivim rimama Vijon je bio veliki inovator u poetskim temama, a kroz njih i inovator formi. Razumeo je savršeno sednjovekovni dvorski ideal, ali se odlučivao da piše protiv njega u korist ološi i nikogovića osuđenih na vešanje, srećno ulazeći u parodiju i niske viceve. Konstantno je usavršavao dikciju i rečnik. Zaveštanja su pozajmljena forma u kojoj je Alan Šartije pre Vijona dostigao savršenstvo. Balade takođe nije izmislio. Ipak, ideja da oktave prepliće baladama, pa i ostalim formama, kao načelo organizacije, predstavlja u potpunosti Vijonovu novinu. Tek kada imamo u vidu narcisoidno brižnu organizaciju, ulazimo u suštinu Vijonovog dela. Tu se autobiografski momenti nižu u sekvencama po pet-šest strofa. U studiranju tema kojima se bavio shvata se neposredan dodir pesnika sa Smrću, preranim starenjem i Zaveštanja su sastavljena kao testament – pun ironije. Mićević kaže da Vijon, pomiren sa svojom bedom, kao jedinim uzrokom ljubavnih neuspeha i bolesti, okreće pravac podžemlju, svetu kurvi, drolja, lopova i propaliteta.. Tu pronalazi, rečju i ritmom, plemenitost i svevremenost poezije. Mićević zaključuje kako je Vijonov delo veliko pismo čovečanstvu i sadrži ono što i treba – pobunu i poruku nade. Vijonova umetnost postoji zbog Vijona. On se ne pretvara da se žrtvovao svom delu. Vijon nikada ne zaboravlja svog fascinantnog revoltiranog sebe. Njegova pesma je sebična kroz samoapsorpciju. Vijonov jezik je zato jezik patnje, ruganja, a pesnik zauzima svoje jedinstveno mesto u književnosti jer je jedini pesnik bez iluzija. Vijon nema srama, i ne pravda se – ni pred Bogom, nit pred sobom. Njegova veličina je u tome što nesvesno poručuje je da čovek ima pravo da bude taj ko je. Kako Vijon inkorporira tradiciju srednjovekovlja – Već smo pominjali formu testamenta, ali da bi ona postigla komičan efekat pesnik se igra sa motivom ranjenog viteza nesrećno zaljubljenog u nemilosrdnu damu. Komika proplivava iz siromaštva i prgavosti onoga koji daruje. Pesnik je ispevao Zaveštanja kao ođek svog neprikrivenog ličnog stava. I zato je on lirski, iskazuje raznovrstan i širok spektar intenzivnih ljudskih emocija. Ipak, Zaveštanja se mogu gledati kao sazrevanje pesnikovog duha. Dok je Malo odraz šaljivog, divljeg mladog doba, Veliko je zrelo ostvarenje – zbirka svih Vijonovih ostvarenja koje ujedinjuje osnovna tema – opraštanje od života i sveta. Malo Zaveštanje pesnik sastavlja kako nam sam kaže, o Božiću – Novo rađanje i nov početak, u kom se pesnik odriče svih veza koje su ga sputavale. Odmah uspostavlja svoju parodiju pravnog stila u kome svaka nova zaostavština počinje sa «item», a klasifikacija predmeta podseća na sholastiku. Ovakvo tretiranje šaljivog objekta čini ga još smešnijim. On zavešta kao pravi bogataš – prvo svoje ime, raspusnika i pariske lutalice, svome poočimu Gijomu de Vijonu. Iako prati aristokratski testament, da se zaveštaju mač, konj, lovački pas i slično – da bi to zaveštanje pričalo pesnikovu životnu priču, i odražavalo shvatanje nižih slojeva on kaže da mač treba otkupiti iz kafane, a da se konj nalazi kao firma iznad vrata kafane. U istom maniru, berberinu ostavlja isečke kose, obućaru stare cipele, a krojaču odelo. Njegovo darivanje ide do svreposti – daruje zatvorenicima naklonost tamničarke, a siromasima koji spavaju ispred, pesnicu u oko da se razbude. Malo zaveštanje sastoji se od 320 oktosilabičkih stihova podeljenih u 40 stanci po 8 stihova. U prvom dobijamo datum sastavljanja (1456), a u drugom ime autora, što je bio srednjovekovni običaj. Pesma je vrlo lična i govori određene podatke o Vijonovim saradnicima i kratanjima. Pred begom u Anže pesnik zavešta svoju imovinu onima koji ostaju. Gijomu Vijonu zaveša slavu dok srce ostavlja okrutnoj Katarini. Raznim slojevima društva ostavlja apstrakcije i trivijalnosti. Delovi pesme su naizmenično realistični, satirični, lirični, farsični. Uzvišeno i groteskno u Malom Zaveštanjima su pod ruku. Ta književna tehnika ponovo je oživela u romantizmu. Veliko zaveštanje napisano je pet godina kasnije, i pokazuje zrelost. Centralna tema u njemu služi i kao okvir jer je u tekst od 2000 stihova utkano 16 balada, 2 rondoa, pesma, i pokajanje. Znatno je bogatije ljudima, svih profila, a počinje sa okrutnim biskupom Tibo d Osinjijem koji ga je pritvorio. Teme Velikog Zaveštanja su osećaj gorčine zbog patnji i razočarenja u ljubav; pokajanja, Vijonovih misli tokom perioda kajanja kao i izgubljenog života. Neizbežna je tema smrti, bliske ili daleke. Ali čak i melanholični delovi i očajavajuće scene, prekinuti su ugodnostima i klovnarijama koje ih u takvom kontrastu čine još jednostavnijim. Veliko zaveštanje je nastavak i razvijanje Malog. Opet je aktivan motiv opraštanja, priroda stihova je lirska – pesnikov najličniji stav prema svetu i ljudima, sa tim što je Veliko Zaveštanje gorče, ozbiljnije i dublje. Pesnik ga počinje sa trideset godina kao i Dante svoju Komediju – što je za njega, pola puta između mudrosti i ludosti. Počinjući prvim zaveštanjima, on uvodi homersku temu obaveznosti smrti i toga da je ona lakša za siromahe. Da bi bolje ilustrovao tu temu on uvodi šest balada o ljudima prošlih vremena. Smrt učini da drhti, bledi Nos savije se, breknu vene, Rat naduje se, koža sledi ruke i žile izdužene O tako nežno telo žene Gizdavo, zdravo, željno plesa Zar će u takvom zlu da svene? Da, il još žio na nebesa. Vijon plastično i šaljivo opisuje kako mi je ljubav izmenila percepciju sveta – nebo velika tučna tava. Oblak debela koža vola – stvari koje imaju duhovni značaj postaju materijalne. Kraj toga je njegov pad Tako me ljubav bedno slaga, I dovede me pred dver ovu. Ali, brzo se ispravlja Vijon u svojoj igri kajanja i oprosta – zar ljubav tako ne čini sa svima ? Svak daće gaće njoj i lovu Ako ovako bude tlačen. Jedna od balada, o ženama prošlih vremena ima sjajan refren o lanskim snegovima. Želeći da pokaže kako i jezik tokom vekova gubi svoj oblik, upotrebljava starofrancuski koji se fovorio u XIII veku. Nekadašnja gospa iz «Žal lepe šlemarke» poredi njeno nekadašnje telo sa sadašnjim, deo po deo, i plastično. Tek od oko 800 stiha Vijon otpočinje pravi testament uz Item pred svaku strofu. Dušu zavetuje svetom trojstvu, a telo zemlji i tada njegove igre sa darovanjem postaju uzvišene: Crvi u mom telu neće naći masti Mnogo ga je izmučila teškim ratom glad. Vijon se odriče ulog ljubavnika, jer je za ljubav «samo šaka praha». Vijon izmišlja i Fremena, fiktivnog pisara kome diktira svoj testament. Jedine ne apstraktne stvari on poklanja poočimu – svoju Biblioteku i jedan roman Đavaljev prd, dok majci ostavlja molitvu za Bogorodicu. U toj pesmi majstorski oblikuje snažno i vatreno, Ali detinjasto i naivno verovanje neobrazovane srednjovekovne žene sa refrenom «za tu veru živim i umreću». Ucvala sam nemam telo mlado Ništa ne znam, tupa sam i stara Al`u tvojoj Crkvi gledam rado Raj naslikan, pun pesme i šara.... Odatle, darovi postaju nemogući i neobični i ovde se Vijon sveti svojim neprijateljima – Balada Žanu Kotaru, ljubitelju vina kojom se sve pijanice mole za blagoslov. Svoje verbalno bogatstvo i smelost najbolje je izrazio u baladi o zavidljivim jezicima. Balada o pariskim ženama je ljupka i simpatična balada koja govori o govoru Parižanki sa refrenom – Nigde nema takvih jezika kao u Parizu. Tu je i Balada o debeloj Margot – predstavnici žena koje je nimalo platonski nastrojeni Vijon, posećivao. Prostitutka se slavi zbog svoje iskrenosti, zbog toga što od nje znamo šta tačn da očekujemo Istog greha označi nas ljaga Lepši ko je? – tu ne treba vaga Lako krpa nađe krpu zadnju Ološ mi smo, ološ nam kraj praga Nismo skloni časti, čast nas slaga... Balada za nevernu dragu, koja se završava sva na R poseduje akrostih u kome je njegovo ime – Fransao. Refren je «Siromah jedan da nađe svoj mir». Crna lepota i opsena mu ne daju mira. Druga strofa počinje sa akrostihom Marthe, što je bilo uobičajeno ime za ženu sumnjivog morala. Tu se ljubav na komičan način proklinje. Balada obešenih je nešto što odlično pripremaju završni stihovi Zaveštanja. Vijon peva o smrti i jednakosti ljudi pred kosturnicom pariskog groblja. Vršeći pripreme za vešanje. Vijon se još jednom obraća posetiocima (Braćo ljudska što živite duže), i tako piše svoj Epitaf. Poziv na razumevanje i praštanje iz usta očajnika kontrastiran je zbog jačeg efekta sa slikama vrana koje kljucaju obešene ljude – i to je jedan od najuzbudljiviji umetnički uobličenih izliva ljudskog bola. Sve vreme se zalažući za male ljude i podžemlje, i u zadnjem momentu Vijon ostavlja za njih mesta. Sebe, i to društvo lupeža on stavlja za primer onima koji su u životu imali više sreće – to je Vijonov put od ličnog do univerzalnog, stila koji sazdaju pariska skitnica i magistar umetnosti koji manipuliše jezikom. Taj raskošan stil je dakle pesnikovo sredstvo a ne cilj. Epitaf se nastavlja na verset ili rondo, i tu Vojon govori povest svojih zaveštanja – kako je sve razdao i poklonio, i dodaje to da iako se pokajao, biće pogubljen. Tema oproštaja kulminira – moli posetioce da dođu da mu oproste, i kaže ... jer ljubavna stra ga seta njoj žrtvova muda bolna kada krenu s ovog sveta. Kneza koga je ranije zazivao radi oprosta sada zove izdrugih razloga da pre nego što Vijona pogube, popije pola galona crnog vina. Druga Vijonova dela svrstana su u Razne pesme, a ona se takođe odnose na tematiku kajanja, i opraštanja – Balada poslanica – prijateljima iz zatvora traži milost, sa refrenom « Zar tu pustit jadnoga Vijona», sa očitim ciljem da izazove jako sažaljenje za svoj položaj. On je kriv za iste stvari koje njegovi prijatelji na slobodi rade. Moli za oprot od Cara