Zenska bunda sa pravim krznom.Veoma retko u ponudi.Modna konfekcija Nis.Nosena jednom,maksimalno ocuvana,o kvalitetu nema sta da se kaze,iz tog vremena nema sta nije valjalo.Modna kreatorka u tom periodu je bila akademik Milinka Ignjatovic,koja je radila kreacije za modnu konfekciju Nis. Cena 200 eura.

DETALJNIJE KARAKTERISTIKE: Figure: Svarog, Mokoš, Dajbog, Veles, Perun Izrada: od rezina, punjene gipsom, ručno livene, bojene i patinirane Svaka ima logotip autora, žig brenda ROD i originalno pakovanje sa opisom na dva jezika Skulpture su zaštićene u Zavodu za intelektualnu svojinu MOKOŠ Mokoš se kod Slovena slavi kao Boginja plodnosti, ona je, zajedno sa Svarogom, zaslužna za stvaranje ljudi. Zaštitnica je žena i ženskih poslova vezanih za vođenje domaćinstva, pomaže porodiljama i štiti njihovu decu. Mnogi običaji vezani su za Mokoš kao zaštitnicu predilja. Žene su bacale u vodu kudelju koja se nazivala «mokrica» i koja je predstavljala žrtvu Mokoši. Pređa kudelje nije se smela ostavljati preko noći da je ne bi Mokoš oprela. Makaze, bosiljak i parče vune stavljani su pod noge Mokošinom kipu što je imalo za cilj da omogući zaštitu neostriženim jaganjcima. Kako je vezana za vreteno i preslicu, ljudi su je oduvek povezivali i sa Suđajama, tačnije, verovalo se da Mokoš ispreda niti čovekove sudbine i odlučuje o životu i smrti. Za Mokoš se takođe vezuje i vračanje pa neki autori veruju da je njen drugi aspekt u stvari Baba Jaga, veštica iz ruskih bajki koja živi u kolibi na kokošijim nogama i koja pomaže mladićima i devojkama darujući ih magijskim predmetima. Mokošin sveti dan je petak, i taj dan žena ne sme da prede. SVAROG Svarog je sin Roda, Sunčani Bog, otac naše Vaseljene i svega u njoj. On je Nebeski Kovač koji je udarcima po belgorućem kamenu Alatiru, iz iskri koje su padale, stvorio ostale Bogove. Tvorac je i čuvar svete vatre i vezuje se takođe za kućno ognjište, gde su se često vršili obredi posvećeni Svarogu. Svakako najznačajniji obredi su vezani za proslavljanje Božića-Svarožića, u vreme oko zimske kratkodnevice: u čast Svaroga, Sloveni su ritualno stavljali na ognjište hrastov badnjak, koji je predstavljao duh predaka, dusi su razgorevali vatru Sunca. Svaroga je kao simbol predstavljao kolovrat, Slovenska svastika (simbol Sunca) sa osam krakova. Kao najmoćnijem bogu, pripadali su mu celokupno nebo - Svarga, Sunce, Mesec, duga i zvezde. VELES Kult Velesa je jak i izražen. On je pored Peruna jedino slovensko božanstvo koje su poštovali svi slovenski narodi, naročito je dugo opstao kod Balkanskih i Karpatskih Slovena. Veles je zemaljsko božanstvo, zaštitnik stočara i ratara, zadužen za useve, njive i životinje, divlje i domaće. Čime god da su se sloveni bavili, zavisili su od Velesa. Predstavljan je u liku jakog mladića sa bivoljim rogovima, ali i kao sedi starac, duge brade i sa štapom u ruci. Kao Bog zveri je predsavljan u liku medveda, koji je kod Slovena bio simbol šumskog cara koji se brinuo o životinjama, šumskim plodovima, kao i o šumi samoj. Slavljen je u vreme setve, žetve i ispaše. Velesu su pripadale i duhovne sile: zmajevi i ale, a kultna mesta, pored hramova, bila su: njive, pašnjaci, torovi, trebišta i groblja. Obredi su se sastojali od maškara, vučara (imitacija vukova) i zavetovanja. NJegov simbol je bio štap, a simbolizovali su ga: trava, vuk, medved, crni petao i domaće životinje. Drveni kip Velesa bio je izrezbaren likovima govečeta, rala i krilatog lava s glavom orla. Lav (zmaj) je na vrhu repa imao cvet ljiljana. Velsova odeća je raskošna - kako i priliči zaštitniku stočara. Brada Velesa predstavljena je klasjem pšenice. Veles je i zaštitnik ugovora i date reči, poput Peruna, Sloveni su se zaricali i kleli na poštovanje dogovorenog Perunom i Velesom. Takođe, zaštitnik je magije i mudrosti, ali i muzike koja je usko povezivana sa magijom. PERUN Perun, jedan od sinova Svarogovih, kako su ga opsivali naši preci "međ bogovima silan i nad ljudima vlast". On je onaj koji gospodari nebesima i munjom nebeskom, zaštitnik ratnika, koji stoluje Pravom, svetom bogova. Sila je njegova neizmerna, iako je Svarog vrhovni praroditelj bogova, u Perunu je sazdana i manifestuje se sva sila njegova. Srditi bog je poznat i kao razoritelj u koga je velika moć. Predstavlja večitu i nepogrešivu pravdu, strah unosi zlim silama kao i zlim ljudima. U Peruna su se naši preci zaklinjali i zavete polagali u ime njegovo. Po primanju Hrišćanstva, atribute Perunove kao gromovnika i stroge pravde nebeske preuzima sveti Ilija, u narodu poznat kao Sv. Ilija Gromovnik. Zaštitnik je vladara, knezova, despota i pokrovitelj vlasti, koji vladar dobro vlada svojim narodom, on je u milosti Perunovoj. Ratnici su s ponosom nosili njegova obeležja u vidu Perunike ili sekire, smatrajući da ih čuva od neprijateljskih namera i zle sudbine. Njegovo obeležje, cvet Perunike se i danas ritualno postavlja na rogove i dovratke tek završenih kuća, naši preci su smatrali da se time stavlja do znanja Perunu da je u tom domu poštovan, te će ovaj biti u milosti i zaštititi ga od udara groma i ostalih vremenskih neprilika. Ratnici su na svojim sekirama graviorali znak perunike, smatrajući da time sekira poprima čudesne moći i da nema odbrane od njena udarca.

Опис Акатист светој блаженој Ксенији Петроградској Кондак 1. Изабрана угоднице и Христа ради јуродива, света блажена мати Ксенија, која си изабрала подвиг трпљења и злопаћења, похвалну песму приносимо ти штујући свети спомен твој. Ти пак, заштити нас од видљивих и невидљивих непријатеља, да ти кличемо: Радуј се, блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Икос 1. Равноангеоски живот искала си, блажена мати, по смрти мужа свог одбацила си лепоту овога света и свег што је у њему, жеље очију, жеље тела и гордост свагдашњу, и јуродством ум Христов стекла си. Стога услиши од нас похвалу коју ти узносимо: Радуј се, ти која си животом својим једнака Андреју, Јуродивом Христа ради! Радуј се, ти која си се имена свог одрекла и себе мртвом назвала! Радуј се, јер си у јуродству име твога мужа Андреја примила! Радуј се, јер назвавши се именом мушким, слабости женске одрекла си се! Радуј се, јер си имање своје добрим и убогим људима раздала! Радуј се, јер си добровољно, Христа ради, сиромаштво прихватила! Радуј се, ти која си нас јуродством својим научила да се oд сујетне мудрости овога света отргнемо! Радуј се, блага утешитељице свих који ти се молитвено обраћају! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 2. Гледајући твој необични живот, јер си презрела дом свој и свако земно богатство, родбина по телу безумном те сматраше, а људи из Петрова града, гледајући смирење твоје, патње и добровољно сиромаштво, појаху Богу: Алилуја! Икос 2. Разум од Бога дат у привидном безумљу сакрила си; у сујети великога града као пустињакиња живела си, своје молитве Богу непрестано узносећи. Ми, који се дивимо таквом животу твоме, кличемо ти похвално: Радуј се, ти која си тешки крст јуродства, од Бога теби дат, на леђима својим понела! Радуј се, ти која си привидним безумљем сјај благодати сакривала! Радуј се, ти која си дар прозорљивости крајњим смирењем и молитвеним подвигом стекла! Радуј се, јер си дар свој на корист и спасење страдајућих показала! Радуј се, јер си страдања људска прозорљиво, у даљини непрегледној гледала! Радуј се, јер си жени доброј рођење сина прорекла! Радуј се, јер си жени тој од Бога чедо испросила! Радуј се, јер си сваког научила да се Богу молитвено обраћа! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 3. Силом одозго, од Бога ти дарованој, врелину и љуту студен храбро си подносила, распињући тело своје против страсти и похоте. Зато просветљена Духом Светим кличеш непрестано Богу: Алилуја! Икос 3. Имајући, блажена, небо за покров свој и земљу за постељу своју, Царства Божјег ради одрекла си се сваког угађања телу. Гледајући такав живот твој, са умилењем те призивамо: Радуј се, јер си земаљски дом свој људима уступила! Радуј се, јер си небеско уточиште искала и примила! Радуј се, јер си се, немајући земаљска блага, у свем духовном богатила! Радуј се, јер си нас животом својим трпљењу научила! Радуј се, јер си љубав Божју људима показала! Радуј се, украшена плодовима благочестивости! Радуј се, јер си трпљење и незлобивост свету показала! Радуј се, љубазна заштитнице наша пред Престолом Свевишњега! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 4. Буру животну у граду Петровом усковитлану, кротошћу и незлобивошћу надјачала си, Блажена мати, и бестрашће према трулежном свету стекла си. Зато и појемо Богу: Алилуја! Икос 4. Чувши о теби како страдаш Христа ради, жалосне тешећи, немоћне крепећи, заблуделе на прави пут изводећи, народ страдални помоћи твојој прибеже славећи те: Радуј се, ти која си пут Христов свим срцем заволела! Радуј се, ти која си крст Христов радосно понела! Радуј се, ти која си сваку срамоту света, тела и ђавола претрпела! Радуј се, јер си даровима Божјим испуњена! Радуј се, јер си љубав ка ближњима показала! Радуј се, јер си страдалнима утеху пружила! Радуј се, јер си сузе уплаканих обрисала! Радуј се, јер си благодаћу Духа Светога чудесно огрејана! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 5. Боговођеном звездом показала се светост твоја, Ксенија Блажена, која је обасјавала хоризонт Петровога града. Јер си људима који су у безумљу греха гинули јавила пут спасења и све их покајању призвала, да би клицали Богу: Алилуја! Икос 5. Видевши подвиге твоје у молитви, трпљењу студени и врелини, благочестиви људи хтедоше да умање патње твоје, одећу и храну доносећи ти. Ти си пак све то убогима раздавала, желећи да подвиг свој сачуваш. Ми пак, дивећи се добровољном сиротовању твоме, кличемо ти овако: Радуј се, јер си жегу и студен Христа ради добровољно подносила! Радуј се, јер си у молитви непрестано пребивала! Радуј се, јер си Петров град свеноћним бдењем од несрећа ограђивала! Радуј се, јер си гнев Божји много пута од њега одвратила! Радуј се, јер си се сваког дана у години ноћима у пољу молила! Радуј се, јер си сладост рајску у сиромаштву духа окусила! Радуј се, јер си у сладости тој све земаљско оставила! Радуј се, јер сва у Богу пребиваш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 6. Проповедају светост живота твога, Богоблажена, сви излечени тобом од многих болести, беда и жалости: богати и убоги, стари и млади. Зато и ми, славећи те, кличемо Богу: Алилуја! Икос 6. Засијала је слава подвига твојих, Блажена мати, када си ноћу градитељима цркве Смоленске камен тајно доносила, олакшавајући напор зидарима црквеним. Тобом вођени, и ми грешни кличемо ти овако: Радуј се, јер си нас научила да тајно добра чинимо! Радуј се, јер си подвигу благочестивости све призивала! Радуј се, помоћнице градитеља храмова Божјих! Радуј се, јер си светост црквену заволела! Радуј се, јер труд наш на путу спасења олакшаваш! Радуј се, брза помоћнице оних који к теби прибегавају! Радуј се, блага утешитељко свих жалосних! Радуј се, Петровог града небеска заступнице! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 7. Желећи да избавиш од жалости уплаканог лекара који је жену сахранио, заповедила си некој девојци на Охту да побегне и тамо себи мужа нађе и утеши. И учињено је онако како си ти прорекла. Они пак у радости клицаху Богу: Алилуја! Икос 7. Ново чудо молитве своје показала си, Блажена мати, када си благочестивој жени рекла: “Узми копејку, угаситејку”. Тиме си јој прорекла пожар у дому њеном. И по молитви твојој пламен огња угаси се. А ми, вођени тобом, кличемо ти похвално: Радуј се, ублажитељко жалости људских! Радуј се, јер си смелост пред Богом за страдајуће показала! Радуј се, свећо неугасива која у молитвама Богу јарко гориш! Радуј се, заступнице у бедама и несрећама нашим! Радуј се, спаситељко од погибељи страстима обузетих! Радуј се, јер си благочестиву девојку од брака неверног одвратила! Радуј се, јер оклеветане од очајања избављаш! Радуј се, брза заштитнице на суду неправедних! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 8. Путнице бездомна, прешла си пут живота твога у престоном граду отаџбине наше у великом трпљењу, невоље и грдње подносећи. Сада пак, у горњем Јерусалиму пребивајући, радосно појеш Богу: Алилуја! Икос 8. Сваком си била све, Блажена Ксенија: невољнима утеха, слабима покров и заштита, тужнима радост, убогима одећа, болеснима исцелење. Тога ради кличемо ти: Радуј се, ти која у горњим становима пребиваш! Радуј се, ти која се за нас грешне тамо молиш! Радуј се, ти која благи лик служења Богу објављујеш! Радуј се, покровитељице понижених и прогањаних! Радуј се, ти која молитвама својим Православље заступаш! Радуј се, заштитнице увређених и оних који ти се моле! Радуј се, укрепитељко увређених! Радуј се, ти која невернике и подругљивце посрамљујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 9. Свакојаке болести претрпела си, Блажена мати, сиромаштво, глад и жеђ, и грдње људи безбожних који мишљаху да си безумна. Ти се Господу молиш упорно Му кличући: Алилуја! Икос 9. Речити говорници не могаху разумети да си ти безумљем својим безумље целога света разобличила и немоћи својом јаке и мудре посрамила. Не видеше у теби силу и премудрост Божју. Ми пак, који помоћ твоју примамо, појемо ти овако: Радуј се, носитељко духа Божјега! Радуј се, јер се са Апостолом Павлом немоћи својом хвалиш! Радуј се, јер привидним безумљем твојим свет разобличаваш! Радуј се, јер лепоту овога света спасења ради одбацујеш! Радуј се, јер небеска блага свим срцем љубиш! Радуј се, јер нас на пут спасења призиваш! Радуј се, јер страшне грехе пијанства разоткриваш! Радуј се, јер си бесплатни и милостиви лекар свима била! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 10. Желећи да спасеш душу, тело си своје са страстима и похотама распела и неповратно себе одбацивши, крст си свој на леђа положила и Христа свим срцем следила, појући Му: Алилуја! Икос 10. Бедем си чврсти и уточиште неуништиво онима који ти се моле, мати Ксенија. Тога ради заштити и нас од непријатеља видљивих и невидљивих молитва ма својим, да бисмо ти клицали: Радуј се, ти која нас на подвиг духовни покрећеш! Радуј се, ти која нас од вражјих замки избављаш! Радуј се, тамјане кађени, Богу принесени! Радуј се, ти која мир Божји у срца људска доносиш! Радуј се, ти која дух злобе у срцима озлојеђених умртвљујеш! Радуј се, ти која деци кроткој благослов дарујеш! Радуј се, јер их тајном молитвом од болести исцељујеш! Радуј се, јер свету озлојађеном Мудрост Божју показујеш! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 11. Похвалну песму приносе ти, Блажена Ксенија, они који су твојим молитвама спасени од невоља, жалости и свих напасти, и заједно с тобом радосно кличу Богу: Алилуја! Икос 11. Живот твој, Света мати, показао се као озарујућа светлост која у мраку живота овога људе обасјава. Ти си пале у провалију греха избавила и ка светлости Христовој усмерила пут њихов. Зато ти и кличемо: Радуј се, јер православне Божјом светлошћу просвећујеш! Радуј се, Христова угоднице, јер си у свету небески живела! Радуј се, јер си у мукама многим велику благодат стекла! Радуј се, јер у тами греха благодаћу Божјом сијаш! Радуј се, јер очајнима руку помоћи на путу спасења пружаш! Радуј се јер слабе у вери укрепљујеш! Радуј се, јер дух злобе посрамљујеш! Радуј се, ти која си животом својим ангеле задивила! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 12. Благодат обилну изливаш, Блажена Ксенија, на оне који штују спомен твој и прибегавају покрову твоме. Тога ради и нама који се теби молимо источи од Бога реку исцељења, да Му кличемо: Алилуја! Икос 12. Појући о многим чудесима твојим, Блажена мати, славимо те и свеусрдно молимо: не остављај нас грешне у жалости, но умоли Господа сила да не отпаднемо од вере наше православне, него да се у њој с тобом утврђујемо и да ти кличемо. Радуј се, јер си нас састрадању са страдајућима научила! Радуј се, јер си немоћи наше свеусрдно примила! Радуј се, јер си нас распињању тела са страстима и похотама научила! Радуј се, покровитељко и посреднице оних који штују спомен твој! Радуј се, јер си пут пун невоља прошла! Радуј се, јер си спасење вечно тиме улепшала! Радуј се, јер тешиш оне који се гробу твоме клањају! Радуј се, јер се за спасење Отачаства нашег заузимаш непрестано! Радуј се, Блажена Ксенија, молитвенице за душе наше! Кондак 13. О, света блажена мати Ксенија, у животу твоме крст тешки понела си. Прими од нас грешних мољења која теби приносимо. Заштити нас молитвама твојим од замке духова таме и свих оних који нам зло мисле. Умоли Сведарежљивог Бога да нам пода силу и крепост како би свако од нас узео крст свој и пошао за Христом појући Му с тобом: Алилуја! (овај кондак се чита трипут, а онда икос 1. и кондак 1.)

Prvo izdanje knjige rodoljubivih pesama koju je Branko Miljković napisao sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Bogato ilustrovano crtežima Ivana Šubića, dok je nacrt naslovnih korica uradio Dida de Majo. Stanje kao na slikama. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Šćepanović, Blažo Naslov Smrću protiv smrti / Branko Miljković, Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1959 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mlado pokolenje, 1959 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 66 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka Biblioteka Ideali Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića.[3] Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal. Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925 Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC