Veličina: XS (EU 34) Stanje: Upotrebljenо Bоја: Crna Brend: Zara Šablon: Jednobojni Poreklo: Drugi proizvođač

Veličina: XS (EU 34) Sezona: Letnja Zimska Stanje: Upotrebljenо Bоја: Crna Brend: Zara Šablon: Jednobojni Dekor: Dugmad Džepovi Poreklo: Drugi proizvođač

Veličina: M (EU 38) Sezona: Letnja Zimska Stanje: Upotrebljenо Bоја: Crna Brend: Zara Šablon: Jednobojni

Veličina: XS (EU 34) Sezona: Letnja Stanje: Novo Bоја: Crna Brend: Zara Šablon: Jednobojni Dekor: Drugi dekor

Veličina: M (EU 38) Sezona: UA Demi-season Stanje: Upotrebljenо Bоја: Crna Brend: Zara Šablon: Jednobojni Prugasti Dekor: Dugmad Džepovi

Veličina: XL (EU 42) Stanje: Upotrebljenо Bоја: Crna Materijal: Koža Brend: Zara Šablon: Jednobojni Dekor: Dugmad Džepovi

Balkanske noći CD1: 1.Aca Lukas - Bele Ruže 2.Mina- Stariji Čovek 3.Šako Polumenta - Dišem za tebe 4.Ceca - Žarila sam žar 5.Željko Samardžić - Slutim 6.Lepa Brena - Hajde da se volimo 7.Šako Polumenta - E što nisam sunce 8.Marko Bulat - Prijatelji braćo kumovi 9.Aca Lukas - Pesma od bola 10.Ceca - Zaboravi 11.Željko Samardžić - Oprosti izvini 12.Džej - Zato 13.Mina i Zana - Da li me vara sa tobom 14.Šako Polumenta - Eh kad bi ti 15.Ceca - Ja još spavam 16.Željko Samardžić - Ime ti je sudbina 17.Aca Lukas - Nešto protiv bolova 18.Džej - Ritam koji vozi Balkanske noći CD2: 1.Ceca - Beograd 2.Aca Lukas - Lična karta 3.Viki Miljković - Nikom nije lepše nego nama 4.Željko Šašić - Gori more 5.Jami - Čokolada 6.Boban Zdravković - Ciganima srce daću 7.Dragana Mirković - Pitaju me u mom kraju 8.Marinko Rokvić - Ko ukrade noći boje 9.Ana Bekuta - Zlatiborske zore 10.Džej - Rađaj sinove 11.Marina Živković - Zdravo za gotovo 12.Haris Džinović - Dajte vina hoću lom 13.Dragana Mirković -Crni leptir 14.Željko Šašić - Ti lutko moja 15.Mira Škorić - Bilo bi njoj 16.Džej - Seksi ritam 17.Ceca - Fatalna ljubav 18.Aca Lukas - Kafana na Balkanu

Balade za sva vremena 3: 1. Dado Polumenta - Volim te 2. Željko Samardžić - Grlica 3. Adil - Ne mogu bez tebe 4. Ceca - Kukavica 5. Allegro Band - Imendan 6. Dragana Mirković - O da li znaš 7. Srećko Savović - Nek voli uzalud 8. Haris Džinović - Odlazi, nestaje 9. Osman Hadžić - Lice njeno 10. Mira Škorić - U službi ljubavi 11. Šako Polumenta - Kida me 12. Viki Miljković - Hajde vodi me odavde 13. Ljuba Aličić - Ciganin sam al najlepši 14. Željko Šašić - Ima dana 15. Neško Kejdž - Sumorni dani jesenji 16. Boban Zdravković - Srećan put ptico bela 17. Marinko Rokvić - O zar ni malo 18. Šerif Konjević i Mira Škorić - Tragovi sjećanja Balade za sva vremena 4: 1. Allegro Band - Izdao si me 2. Sinan Sakić - Oče moj 3. Zorica Brunclik - Čije to srce plače 4. Šerif Konjević - Potraži me 5. Šako Polumenta - Bila si 6. Crni - Što te nema 7. Hanka Paldum - Nije to prvi put 8. Lepa Lukić - Zaljubljeni veruju u laži 9. Enes Begović - Ko je da je 10. Ljuba Aličić - Plačem 11. Medeni mesec - Zvezde padalice 12. Muharem Serbezovski - Živela je naša ljubav 13. Potez i Mira Škorić - Ponudi mi čuda 14. Nihad Kantić Šike - Bože, ne daj mi da zaspim 15. Danijel Đurić - Ne svani zoro 16. Nihad Alibegović - Ti i ja, svijeta dva 17. Šemsa Suljaković - Dosta mi je tebe 18. Osman Hadžić - Titanik

Žurka 3: 1. vatra i kiša - Allegro Band 2. Nek mi oproste - Šerif Konjević 3. Mamuran - Šako Polumenta 4. Rana ko rana - Osman Hadžić 5. Ko nije priveo - Džej 6. Sve je isto oko mene - Đani 7. Ti, ti, ti - Zorica Brunclik 8. Buco moja - Goran Vukošić 9. Pola tuge - Šemsa Suljaković 10. Bogataši - Slaviša Vujić 11. Priznaj mi - Kosmajac Band 12. S kim si, takav si - Hanka Paldum 13. Evo ide zlato moje - Lepa Đorđević 14. Fantazija - Nedeljko Bajić Baja 15. majica - Bon Ami 16. Skini me - Ivana Šašić 17. Ne, ne, ne - Sinan Sakić 18. Ona je dar sa neba - Aleksandar Živanović 19. Božije suze - Medeni Mesec 20. Crveno obuci - Ljuba Aličić Žurka 4: 1. Polako, ali sigurno - Ljuba Aličić 2. Zar u ovim godinama - Šerif Konjević 3. Malo, malo - Sanja Maletić 4. Iz života nestala si tiho - Nedeljko Bajić Baja 5. A šta drugo mogu - Zorica Brunclik 6. Bolja si od drugih sto - Muharem Serbezovski 7. Gubim kontrolu - Goga Sekulić 8. Klošar - Sinan Sakić 9. Hajde, hajde - Medeni Mesec 10. Gde će ti duša - Enes Begović i Selma Bajrami 11. Vratiću se ja - Boban Rajević 12. Laži su me opekle - Nino 13. Teško meni bez mene - Šemsa Suljaković 14. Bretela - Boban Zdravković 15. Na srcu kvar - Alen Muković 16. Milioner - Danijel Đurić 17. Sto ću čaša - Crni 18. Ko si ti - Šako Polumenta 19. Poznata priča - Đani

Kompilacija legalnih, zvaničnih MP3 fajlova, snimljenih na USB flash drajvu - za korišćenje u automobilu, na računaru, i bilo kom drugom uređaju koji može reprodukovati MP3 fajlove & ima USB ulaz! spisak pesama: 01.Željko Joksimović - Milimetar 02.Sergej Ćetković - Nek te ljubav dočeka 03.Adil - Ja sam ostao ja 04.Dženan Lončarević - Laufer 05.Lexington - Nema šanse 06.Tropico Band - Pusti ritam 07.Željko Samardžić - Kameleon 08.Kiki Lesendrić & Piloti -Noć kao iz sna 09.Amadeus - Izdajice 10.Joce Panov - Virus 11.Lexington - Noć pod zvijezdama 12.Sergej Ćetković - Ne živim ja 13.Mite Stoilkov - Samo ona 14.Adil - Ko sam ja 15.Dženan Lončarević - Ne kuni me, poljubi me 16.Biber feat. Ivan Kurtić - Sajbija 17.Lexington - Tvoja je svaka noć 18.Željko Samardžić - Duša 19.Kiki Lesendrić & Piloti - Gužva mi u stanu 20.Tropico Band - Nije kraj 21.Adil - Ista ja 22.Dženan Lončarević - Pamuk usne 23.Ivan Kurtić - Divlja ruža 24.Amadeus - Krv i navike 25.Pavle Dejanić - Počeo je kraj 26.Aleksandar Živanović - Totalni pijanac 27.Charter - Zar ti nije bilo lijepo 28.In Vivo - Remek delo 29.Ivan Kurtić - Spavaj kučko 30.Dženan Lončarević - Dao sam ti srce 31.Adil - Srećo jedina 32.Joce Panov - Alo bre 33.Kiki Lesendrić & Piloti - Noć kao iz sna 34. Mirko Gavrić - Otelo 35.Nedeljko Bajić Baja - Snovi od stakla 36.Tropico band - Bićeš moja 37.Sloba Radanović - U porocima 38.Dženan Lončarević - Dao sam ti srce 39.Adil - Srećo jedinaj 40.Leo - U dobrim rukama 41.Charter - Šampanjac 42.Lexington - Sve je isto 43.Adil - Moje si nebo 44.Ivan Kurtić - Prevrnuću svet 45.Nikola Rokvić - Olovni vojnik 46.Željko Samardžić - Kompas za ljubav 47.Ćemo - Samo njen 48.Šako Polumenta - Otisak prsta 49.Željko Vasić - Pogledaj 50.Dado Polumenta feat. DJ Denial & MC Mikelly - Revolucija 51.Nedeljko Bajić Baja - Vredna čekanja 52.Leo - Još te sanjam 53.Charter - U snovima 54.OK Band - Zašto bih se vratio 55.In Vivo - Marina 56.Dado Polumenta - Gužva je u gradu 57.Milan Stanković - Od mene se odvikavaj 58.Ognjen Amidžić & Dženan Lončarević - Pozitiva 59.Lexington - Potraži me 60.Željko Samardžić - Duša 62.Tropico band - Pusti ritam 62.Adil - Prosjak i kralj 63.Knez - Donna 64.Ćemo - Dajte mi jednu bar 65.Dženan Lončarević - Ovo je moj grad 66.Dado Polumenta - Ne dam ja na tebe 67.Milan Stanković - Luda ženo 68.Charter & Neno Murić - Biće moja 69.Lexington - Prišla 70.Fantastic band - Mila moja 71.Lexington - Dobro da nije veće zlo 72.Adil - Zagrli me 73.Darko Radovanović - Dukat 74.Tropico Band - Bojim se 75.Željko Samardžić - Ljubav na papiru 76.Leo - Radi to nekom drugome 77.Halid Bešlić - Kad zaigra srce od meraka 78.Dženan Lončarević - Ludujem 79.Charter - Oči zelene 80.Ćemo - Ona zna 81.Ogi Radivojević - Tražiš đavola 82.Tropico Band - Paranoja 83.Lexington - Pijane usne 84.Fantastic Band - Ruke gore 85.Sergej Ćetković - Još volim te 86.Dženan Lončarević - Crni labude 87.Adil - Hitno 88.Aca Lukas - Dođi gore 89.Tropico band - Ciao bella 90.Lexington - U srce udaraj 91.Amadeus - Moja zemlja 92.Riblja čorba - Užasno mi nedostaje 93.Željko Samardžić - Zaustavite januar 94.Dženan Lončarević - Tugo moja 95.Aca Lukas - Gotovo 96.Flamingosi - Sa tobom bilo gde 97.OK Band - Još ovu noć 98.Adil - Ne diži ruku na nas 99.Toše Proeski - Sve je ovo premalo za kraj 100.Halid Bešlić - Sijede

Opčinjujuće pripovedanje o zapanjujućoj moći ljubavi, a istovremeno i portret žene neobične snage i odlučnosti. Broj ocena: 97 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6495 Poslednja cena bila je: 740 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Dvadeseta Supruga, Indu Sundaresan Dvadeseta Supruga Pisac : Indu Sundaresan Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 357 Opis proizvoda: Dvadeseta Supruga, Indu Sundaresan *** O Knjizi : Ovaj očaravajući roman, strasna avanturistička epska priča iz sedamnaestog veka, govori o najpoznatijoj i najkontroverznijoj carici – o ženi čiji su um i odlučnost pregazili brojne prepreke i čija je ljubav utrla put Mogulskog carstva. Došla je na svet godine 1577, praćena zavijanjem divlje zimske oluje, kao kći izgladnelog izbeglice, begunca od silovitih progona u Persiji. Njeno rođenje podstaklo je sudbonosni obrt porodične sreće, čiji je vrhunac bio prijem njenog oca na dvor cara Akbara. Ime joj je Mehrunisa, Sunce žena. Ovo je njena priča. Rastući na obodima dvorišta raskošnog dvora cara Akbara, Mehrunisa sazreva u dete safirnih očiju blagosloveno samouverenom inteligencijom, blistavom lepotom i moćnim ambicijama koje daleko prevazilaze položaj njene porodice. Mehrunisa upoznaje mladog princa Selima na dan njegovog venčanja. Istog trenutka, dok se dvorski sjaj još okreće oko nje slaveći prvi brak budućeg cara, Mehrunisa opaža stazu sopstvenog usuda. S neumoljivim samopouzdanjem odlučuje da će i sama jednog dana postati Selimova žena. Njoj je svega osam godina i ne naslućuje ogromnu cenu kojom će ona i njena porodica platiti njen san. Vešto kombinujući tkanje istorijske stvarnosti s bogatim i senzualnim maštarijama vanvremenske bajke, Dvadeseta supruga uznosi čitaoca u emotivne vrtloge burne ljubavi Selima i Mehrunise. U svom prvom romanu, Indu Sundaresan opisuje uzbudljivo putovanje svoje junakinje kroz vreme, od zlosrećnog prvog braka, kroz materinstvo, u opasni lavirint borbi za vlast i političkih mahinacija. Kroz sve to Mehrunisa i Selim vatreno žude za istinskom, iskupljujućom ljubavlju koju nisu upoznali – a njihova zajednička potraga na kraju odvodi i njih i ogromno carstvo kojem preti propast na mesta o kojima niko nije ni sanjao. Protkan čudima i napetošću, Dvadeseta supruga je u isto vreme portret žene koja iza vela gazi konvencije i opčinjujuće pripovedanje o zapanjujućoj moći ljubavi. *** O Piscu : Indu Sundaresan je rođena u Indiji ali je odrastala u vojnim bazama širom zemlje. Njen otac, inače vojni pilot, takođe se bavio pisanjem. Indu je ljubav prema knjigama razvijala godinima, slušajući pripovedanja oca i dede utemeljnim na Hindu mitologiji. Pošto nije diplomirala na ekonomskom fakultetu u Indiji, Sundaresanova se seli u SAD gde završava univerzitet u Delaveru. Njen urođeni talenat za pisanjem dolazi do izražaja i Indu počinje da se bavi onim za šta je genski predodređena – pisanjem. Pored hit-romana koje je napisala, Dvadeseta supruga i Svetkovina ruža, bavila se i radom u pozorištu, gde je pisala scenarija, programe, vesti… Jedno vreme objavljivala je kratke priče u The Vincent Brothers Review i na sajtu iVillage.com Za roman Dvadeseta supruga 2003. godine nagrađena je priznanjem Washington State Book Award. Živi i radi u Sijetlu. Posetite: www.indusundaresan.com *** Odlomak : PROLOG Vetar je brisao i zavijao, zamalo da otrgne šatorsko krilo. Ledeni vazduh nahrupi unutra, od čega svima pođe jeza niz kičmu, i stade gutati tanke plave plamenove vatre. Žena koja je ležala na tankom pamučnom dušeku u jednom uglu zacvokota. Rukama obgrli istureni trbuh i zaječa: „Aja…“ Babica polagano ustade, pri čemu joj stari zglobovi krcnuše, i otetura se do ulaza. Učvrsti krilo, vrati se do žene, podiže ćebe i zaviri između njenih nogu. Žena uzmače kad su se žuljeviti i od blata skoreli prsti probili u nju. Ajino bucmasto lice preplavi zadovoljstvo. „Neće još dugo.“ Kad je babica prodžarala žeravicu od kamilje balege, mangal u uglu zaplamsa. Žena ponovo leže dok joj se znoj slivao niz čelo a lice se krivilo od bola. Nekoliko minuta kasnije nova kontrakcija izvi joj krsta. Ona se ugrize za donju usnu da ne bi povikala, ne želeći da oni izvan šatora brinu, ne primećujući da hučni vihor nadjačava i najglasnije zapomaganje. Napolju, na tabor se spustio rani mrak. Ljudi su se tiskali oko vatre koja je pucketala i rasplamsavala se, dok im je vetar zviždao oko ušiju nanoseći im pesak u oči i pod odeću, ujedajući ih za lica. Nekoliko šatora, starih i dronjavih, behu zbijeni u uskom krugu na rubu pustinje u okolini Kandahara. Kamile, konji i ovce gurali su se oko tabora tražeći toplotu i zaklon od oluje. Gijas-beg se naglo odvoji od ljudi okupljenih oko vatre i, probijajući se kroz stoku, s naporom stiže do šatora u kom je ležala njegova žena. Jedva vidljiva u uskovitlanome pesku, tri deteta čučala su uz zalepršano crno platno, šćućurena, žmureći zbog vihora. „Muhamede“, povika on da nadjača vetar. „Da li je tvojoj majci dobro?“ Dete podiže glavu i suznim očima pogleda oca. „Ne znam, bapa.“ Glasić mu beše tanak, jedva čujan; Gijas je morao da se nagne da ga čuje. Muhamed dograbi ruku koja mu se spustila na rame. „Oh, bapa, šta će biti s nama?“ Gijas kleče, privuče Muhameda u naručje i blago ga poljubi u čelo, otirući bradom pesak sa Muhamedove kose. Beše to prvi put svih ovih dana da je dečak pokazao strah. Gijas pogleda svoju ćerku preko dečakove glave. „Saliha, idi i vidi kako je madži.“ Devojčica ćutke ustade i otpuza u šator. Kad je ušla, žena je pogleda. Ispruži ruku Salihi, i ova joj smesta priđe. „Bapa želi da zna da li je sve u redu, madži.“ Asmat-begam pokuša da se osmehne. „Jeste, beta. Idi i reci bapi da više neće dugo trajati. Reci mu da ne brine. A ni ti nemoj da brineš. Važi, beta?“ Saliha klimnu glavom i ustade da iziđe. Nešto je natera da se ponovo sagne i čvrsto zagrli majku, zarivši glavu u Asmatino rame. U svom uglu, babica coknu s negodovanjem i diže se govoreći: „Ne, ne, ne dodiruj majku dok se beba ne rodi. Sad će to biti žensko dete, zato što si i ti žensko. Trči sad. Odnesi sobom urok.“ „Pusti je da ostane, aja“, reče Asmat slabim glasom dok je babica gurala njenu ćerku napolje. Babica više ne progovori, ne želeći da se prepire sa ženom. Videvši Salihu, Gijas upitno podiže obrve. „Brzo će, bapa.“ On klimnu glavom i okrete se. Navukavši tkaninu svog turbana preko lica, ukrstivši ruke preko grudi, oborivši glavu zbog hučnog vetra, udalji se od tabora. Stigavši u zaklon jedne velike stene, s naporom sede i zari lice u šake. Kako je mogao dopustiti da stvari doteraju ovako daleko? Gijasov otac, Muhamed Šarif, bio je dvoranin persijskoga šaha Tahmaspa Sefevija, te su kao deca i Gijas i njegov stariji brat Muhamed Tahir stekli dobro obrazovanje. Odgajana u sve imućnijoj kući, deca su odrastala srećno, seleći se s ocem kako je on dobijao premeštaje: najpre u Horasan, potom Jazd, i na kraju u Isfahan, gde je Muhamed Šarif umro prošle, 1576. godine, kao vezir Isfahana. Da se prilike nisu promenile, Gijas bi nastavio život kao bezbrižan plemić, dugove krojačima i trgovcima vina lako bi plaćao na svaka dva-tri meseca, a prema onima manje srećnima bio bi široke ruke. Ali, nije bilo tako suđeno. Šah Tahmasp je umro; na persijski presto popeo se šah Ismail II; novi režim nije bio blagonaklon prema sinovima Muhameda Šarifa. A ni poverioci, pomisli Gijas, crveneći ispod šaka kojima je pokrio lice. Kao psi lutalice koji njuškaju po hrpi smeća, tako su se poverioci sručili na kuću njegovog oca prelazeći iskusnim pogledom preko nameštaja i tepiha. Na Gijasovom stolu počeli su se gomilati računi, zbunjujući i njega i Asmat. Većili – očevi činovnici – oduvek su se starali za račune. Ali, većili su otišli. A nije bilo novca da se isplate poverioci zato što je očeva imovina – Gijasovo nasledstvo – posle očeve smrti vraćena državi. Jedan šahov dvoranin, dugogodišnji očev prijatelj, javio je Gijasu kakva ga sudbina čeka: smrt ili bacanje u dužnički zatvor. Gijas je tad shvatio da on u Persiji više ne može časno da živi. Glava mu klonu još dublje u šake dok se sećao njihovog noćnog bekstva na brzinu, pre nego što vojnici dođu da ga uhapse. Popakovali su u zavežljaje Asmatine dragulje, njeno zlatno i srebrno posuđe, i sve druge dragocenosti koje su mogli da ponesu kako bi ih usput prodali. U početku Gijas nije imao pojma gde da potraži utočište. Pridružili su se jednom trgovačkom karavanu koji je putovao na jug, a tokom puta neko mu je predložio Indiju. Što da ne, pomislio je Gijas. Indijom je vladao mogulski car Akbar, poznat po pravičnosti, dobroti, a pre svega po otvorenosti za obrazovane i učene ljude. Možda bi mogao naći mesto na dvoru, otpočeti novi život. Kad se zavijanje vetra na tren stišalo, Gijas podiže glavu i ču kako slabašni plač novorođenčeta narušava iznenadno zatišje. On se smesta okrete na zapad, prema Meki, kleče na tvrdu zemlju i podiže ruke. Alahu, nek dete bude zdravo i majka bezbedna, molio se u tišini. Kad je završio s molitvom, ruke mu padoše. Još jedno dete, sad kad mu je bogatstvo iščezlo. Okrete se i pogleda put tabora, jedva razaznajući crne šatore u peščanoj oluji. Treba da ode do Asmat, ali noge nisu htele da ga ponesu dragoj supruzi. Gijas se ponovo nasloni na stenu i sklopi oči. Ko bi pomislio da će snaha isfahanskoga vezira rađati svoje četvrto dete u takvim okolnostima? Ili da će njegov sin morati da beži iz domovine kao begunac od pravde? Već je dovoljno rđavo i to što je navukao sramotu na porodicu, ali ono što će uslediti na njihovom putovanju biće još i gore. Putujući na jug u Kandahar, karavan je prolazio kroz Dašt-i-Lut, veliku pustinju Persije. Pusta suva zemlja beše na svoj način lepa: milje i milje zemlje bez biljnog pokrivača, veličanstvene tamnoružičaste litice što su se izdizale, činilo se, ni iz čega. Ali te su litice bile i lažljive: iza njih se banda pustinjskih razbojnika skrivala sve dok za zlosrećni karavan nije bilo suviše kasno. Gijas se strese, pritegavši grubi vuneni šal oko ramena. Lopovi su se sručili na njih dižući kreštavu larmu, nasilno, izazivajući opštu pometnju. Za njima nije ostalo gotovo ništa: dragulji su nestali, zlatno i srebrno posuđe je nestalo, žene su bile silovane gde se koja zatekla. Asmat nisu ni takli samo zato što je bila u poodmakloj trudnoći. Posle pljačke karavan se rasturio jer su se ljudi razbežali tražeći zaklon. Tako je Gijas posle pokolja pronašao dve mazge, na kojima su se on i članovi porodice smenjivali jašući prema Kandaharu, moljakajući za gostoprimstvo u mnogobrojnim usputnim karavanserajima. Iscrpljena, prljava i promočena, porodica je dolutala u Kandahar, gde im je grupa avganistanskih kučija – nomada – ponudila sklonište i nešto hrane, koliko je mogla da odvoji. Ali, novca su imali malo, te se čak i put u Indiju činio nemoguć. A sad su dobili još jedno dete. Nekoliko minuta kasnije Gijas se strese i polako pođe u šator. Asmat ga pogleda sa postelje. Dok mu se smešila, Gijas primeti tamne senke ispod njenih očiju. Lice joj je bilo gotovo nestvarno mršavo, koža preko jagodica zategnuta do pucanja. On ispruži ruku i zagladi s njenog čela kosu još vlažnu od znoja. Ušuškano u Asmatinom naručju, umotano u neku staru krpu, ležalo je savršeno detešce. „Naša ćerka.“ Asmat pruži bebu Gijasu. Dok je držao dete, Gijas oseti kako ga ponovo preplavljuje osećaj bespomoćnosti. Leži u njegovom naručju, oprana i odevena, sićušna novorođena devojčica, a od njega zavisi njen život i opstanak. Bila je prelepa, s lepo oblikovanim rukama i nogama, s gustom sjajnom crnom kosom, s izvijenim crnim trepavicama spuštenim na predivne obraze. „Da li si smislila ime za nju?“ – upita suprugu. „Jesam…“ – odgovori Asmat uz malo oklevanje. „Mehrunisa…“ „Meh-ru-nisa“, ponovi Gijas polako. „Sunce ženâ. Prikladno ime za ovo prelepo dete.“ On dotače malenu bebinu pesnicu zgrčenu ispod brade usnule devojčice. Zatim predade Mehrunisu Asmati. Bilo je skoro sigurno da Asmat neće moći sama da doji bebu. Imaće malo mleka. Posle više meseci gladovanja to je izvesno. Gde da nađu novac za dojilju? Neko ga munu u rebra. Gijas se okrete i vide aju s ispruženim dlanom. On odmahnu glavom. „Žao mi je. Nemam ništa da ti dam.“ Ona se natmuri i ispljunu mrku baricu od sažvakanog duvana na pod. „Ništa.“ Čuo ju je kako gunđa pri izlasku iz šatora. „Čak bi i žensko dete trebalo da vredi nešto.“ Gijas se povuče u ugao umorno trljajući čelo i gledajući kako se njihova deca – Muhamed Šarif, Abul Hasan i Saliha – tiskaju oko majke i nove bebe. Oni ne mogu dopustiti sebi da zadrže dete. Moraće ga dati nekome. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Koliko duboko može da bude razočaranje kada tek nakon njegove smrti saznate da je vaš supružnik neko koga zapravi niste ni poznavali? Broj ocena: 109 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 7315 Poslednja cena bila je: 699 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Pilotova Žena, Anita Šriv Naziv Knjige : Pilotova Žena Autor: Anita Šriv Format: 13x20 cm Broja strana: 272 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Pilotova Žena, Anita Šriv *** O Knjizi *** Teško je i naslutiti na šta sve može da bude spremna žena kada nezamislivo postane njena stvarnost. Iz pera autora bestselera POSLEDNJI SUSRET stiže neodoljiv i snažan roman koji postavlja pitanja na koja većina nas nema odgovor, svrstavajući tako Anitu Šriv među najbolje romansijere današnjice. Udavši se za pilota, Ketrin Lajons je znala da mora biti spremna na nenadane vesti, ali ništa nije moglo da je spremi za noćno kucanje na vratima i vest da joj je suprug stradao u udesu. I dok se bori sa svojim bolom, ona iznenada mora da se suoči i sa uznemirujućim glasinama o čoveku koga je volela i životu koji je prihvatala bez razmišljanja. Razapeta između želje da zaštiti sećanje na svog supruga i poriva da sazna istinu, Ketrin kreće u potragu za odgovorom na pitanje da li je ona ikada poznavala čoveka koji joj je bio muž. Odlučna da spozna istinu o svom braku, ona se suočava sa zapanjujućim spoznajama o tajnama koje čovek može da skriva i o postupcima koje žena može da preduzme. *** Kritike *** "Izuzetan roman o našoj potpunoj nemoći da upoznamo one koji su nam najbliži." Daily Telegraph "Neodoljivo... Nežna ljubavna priča, a istovremeno i povest o unutrašnjem bolu... Od trenutka kada Ketrin otvori vrata, čitalac neće moći da prestane da okreće stranice." Washington Post "Izuzetno zanimljivo... Šriv veoma vešto prikazuje etape kroz koje čovek prolazi da bi se naučio da živi sa nezamislivim." San Francisco Chronicle *** O Autoru *** Za mnoge čitaoce, snaga romana Anite Šriv leži u dobroj kombinaciji eskapističkih elemenata jedne ljubavne priče i kompleksnosti kakva obično nije povezana sa ljubavnom tematikom. Knjige ove autorke su bogate strašću i erotikom koja čitaoce prosto tera da okreću stranice, ali Šriv isto tako ne zaboravlja na karakter svojih likova, njihovu složenost, odnose, motive i živote. Sedamdesetih, Anita Šriv je radila kao nastavnik i novinar. Dobar deo njenih dela iz tog perioda zasnovan je upravo na tim iskustvima. Za priču Pored ostrva, lutajući nagrađena je 1975. nagradom O. Henry. Osamdesetih, dominantna tema u njenom pisanju postaju ženska pitanja, što rezultuje sa dve knjige iz oblasti popularne psihologije: Obnavljajući majčinstvo i Žene zajedno, žene same. Životi žena, njihove borbe i uspesi, porodice i prijateljstva, ostaće glavni izvor inspiracije Anite Šriv. Kombinacija njenog novinarskog osećaja za detalje i litararnog dara proizvela je niz atmosferičnih i realističnih priča u romanima koji su usledili: Težina vode, Morsko staklo, Kamenje sudbine, Poslednji susret. Iako se zbog tema romana rad Anite Šriv svrstava u "žensku prozu", precizan jezik njenih dela i imaginativnost vode je van granica žanra. *** Odlomak Iz Knjige *** PRVI DEO ZAČULA JE KUCANJE, A ONDA LAVEŽ NEKOG PSA. SNA JE nestalo, raspršio se sa zvukom kapije koja se zatvarala. Bio je to lep san, topao i njoj blizak, pa joj nije bilo pravo. Nije želela da se probudi. U maloj spavaćoj sobi bilo je mračno, kroz žaluzine nije dopirao ni tračak svetla. Dok je pokušavala da u mraku napipa mesingani stalak lampe i upali je, pitala se: Šta je to? Šta je to? Soba obasjana svetlošću ju je uznemirila delovala je nekako nezdravo, kao da se nalazi u urgentnom centru usred noći. Brzo je prebirala po mislima: Meti. Možda je Džek. Možda sused. Možda saobraćajni udes. Ali Meti je spavala, zar ne? Katrin ju je ispratila pogledom kad je otišla niz hodnik do svoje sobe i zalupila vratima taman toliko da pokaže svoj stav a da ne izazove grdnju. A Džek – gde je Džek? Provukla je prste kroz kosu koja se slepila od spavanja. Džek je – gde? Pokušala je da se priseti njegovog reda letenja: u Londonu je. Trebalo bi da se vrati kući negde za ručak. Sigurna je da je tako. A možda je i pobrkala, pa je to on sad pred vratima jer je ponovo zaboravio svoje ključeve? Uspravila se u krevetu i spustila noge na ledeni brodski pod. Nikada nije mogla da shvati zašto u zimske dane drvo u starim kućama izgubi svu toplotu. Crne helanke su joj se podigle do sredine listova, a rukavi košulje u kojoj je spavala, Džekove iznošene bele košulje, odmotali se i visili joj preko vrhova prstiju. Nije više čula nikakvo kucanje, pa joj prolete kroz glavu da je možda sve samo plod njene mašte. Da je sve sanjala, da se samo trgla iz jednog i odmah utonula u drugi san. Pogledala je na sat koji je podigla sa stočića pored kreveta. Bilo je 3:24. Zagledala se malo bolje u crni satić sa svetlucavim brojkama, a potom ga tako snažno spustila na mermerni sto da se kućište otvorilo i baterija otkotrljala ispod kreveta. Ma, Džek je u Londonu, uveravala je sebe. A Meti spava. Ponovo se začulo kucanje, tri oštra zvuka o staklo. Težina koju je osećala u grudima spustila se u stomak. Iz daljine se opet začulo kratko, neprijatno kevtanje onog psa. Pažljivo je koračala kroz sobu, kao da se plaši da bi brzim kretnjama mogla da podstakne nešto što još nije počelo. Brava je tiho škljocnula dok je otvarala vrata svoje spavaće sobe, a onda se uputila niz stepenice ka sporednom ulazu u zadnjem delu kuće, opominjući samu sebe da mora biti oprezna, jer joj je tu kćerka. Ušla je u kuhinju i pokušala da kroz prozor nad sudoperom vidi šta se dešava na prilaznom putu koji je vijugao od kapije do sporednog ulaza. Uspela je samo da razazna obrise nekog običnog crnog automobila. Skrenula je odatle u uzani hodnik koji je vodio do ulaznih vrata, gde su pločice bile još hladnije nego brodski pod, kao da hoda po samom ledu. Upalila je svetlo i kroz zastakljeni deo u vrhu vrata ugledala nekog čoveka. Trudio se da ne pokaže kako ga je iznenadna svetlost zaslepila, pa je polako okrenuo glavu da ne gleda pravo u svetlo, kao da je to nepristojno, kao da je pred njim sve vreme ovoga sveta, kao da nije 3:24 ujutru. Pod jakim svetlom izgledao je potpuno ubledelo. Imao je spuštene kapke i velike zaliske, a pepeljasta kosa mu je bila kratko podšišana i začešljana iza ušiju. Stajao je povijenih ramena, s podignutim okovratnikom. Napravio je jedan brz korak prema vratima, trupkajući nogama ne bi li ih zagrejao. U tom trenutku je donela odluku. Duguljasto lice pomalo tužnog izraza. Pristojna odeća. Zanimljiv oblik usana, donja blago zakrivljena i punija nego gornja. Dakle, nije opasan. Dok je otključavala bravu, pomislila je: Nije provalnik, nije ni manijak. Manijak nije sigurno. Otvorila je vrata. „Gospođa Lajons?“, reče čovek upitno. Odjednom je sve shvatila. Po načinu na koji je izgovorio njeno ime, po tome što je uopšte znao ko je ona. Po iskri u očima koju nije mogao da sakrije. Po tome što je brzo udahnuo. Naglo se okrenula i presamitila. S rukom na grudima. On ispruži ruku kroz otvorena vrata, blago joj dodirnuvši krsta. Trgla se od tog dodira. Pokušala je da se uspravi, ali joj to nije pošlo za rukom. „Kada?“, upita ga. Ušao je u kuću i zatvorio vrata. „Rano jutros“, odgovorio joj je. „Gde?“ „Na petnaestak kilometara od obale Irske.“ „U moru?“ „Ne, u vazduhu.“ „O…“, izusti ona i pokri rukom usta. „Uvereni smo da se dogodila eksplozija“, dodade on brzo. „Sigurni ste da je to bio Džek?“ Okrenuo je glavu u stranu, a onda je ponovo pogledao. „Da.“ Pridržao ju je za laktove kada se sručila. Na trenutak se osećala postiđeno, ali nije mogla ništa da učini, noge su joj se odsekle. Ni sanjala nije da može da je izda sopstveno telo, da tek tako otkaže. Još uvek ju je držao za laktove, iako je ona htela da oslobodi ruke. Polako ju je spustio na pod. Pognula je lice nad kolena i rukama pokrila glavu. Zujalo joj je u ušima, nije čula šta joj govori. Bila je svesna da mora da diše, da natera pluća da rade. Podigla je glavu, prosto gutajući vazduh. Do nje je kao iz daljine dopiralo neko čudno grcanje koje se ne bi moglo nazvati plakanjem, jer su joj obrazi bili suvi. Čovek koji je stajao iza nje pokuša da je podigne. „Odvešću vas do stolice da sednete“, obrati joj se. Otimala se mlatarajući glavom levo-desno. Htela je da je pusti. Htela je da utone u pločice, da se stopi s podom. Čovek nespretno provuče ruke ispod njenih mišica. Dopustila mu je da joj pomogne. „Ja ću biti…“, poče ona i zastade. Iznenada ga odgurnu dlanovima i nasloni se na zid da ne padne. Zakašljala se kao da će da povrati, ali nije imala šta. Kada ga je pogledala, videla je da razume. Čvrsto je uhvativši za mišicu, povede je do kuhinje. „Sedite na ovu stolicu“, rekao joj je. „Gde se pali svetlo?“ „Tu, na zidu.“ Govorila je jedva čujno, hrapavim glasom. Osetila je da sva drhti. Tapkao je po zidu da napipa prekidač i konačno ga pronašao. Ona podiže ruku da zakloni lice od svetla. Potpuno nesvesno, nije želela da je iko vidi. „Gde vam stoje čaše?“, upita je on. Pokazala je rukom prema ormariću. Dodao joj je čašu s vodom, koju nije bila u stanju da drži. Obuhvatio joj je prste svojom rukom dok je otpijala gutljaj. „U šoku ste“, reče. „Gde imate neko ćebe?“ „Radite u istoj aviokompaniji?“, upita ona. Skinuo je kaput, pa sako koji joj je prebacio preko ramena nateravši je da uvuče ruke u rukave; učiniše joj se neverovatno svilenkastim i toplim. „Ne“, odgovori joj potom. „Radim za Sindikalno udruženje pilota.“ Polako je klimnula glavom, pokušavajući da shvati značenje njegovih reči. „Zovem se Robert Hart“, predstavi se on. Ponovo je klimnula glavom i otpila još jedan gutljaj vode. Grlo joj je bilo suvo, osećala je da je grebe. „Došao sam da vam pomognem“, reče on. „Neće vam biti lako da ovo prebrodite. Da li vam je kćerka tu?“ „Znate da imam kćerku?“, odgovori ona brzo pitanjem. I odmah pomisli u sebi: Naravno da zna. „Hoćete li da joj ja saopštim?“, upita on. Katrin odmahnu glavom. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Dobitnik najuglednije svetske nagrade za fantastiku WORLD FANTASY AWARD!!! Broj ocena: 147 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Epska fantastika Šifra Proizvoda: 6872 Poslednja cena bila je: 640 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Nemoguće Priče 1, Zoran Živković Nemoguće Priče 1 Autor : Zoran Živković Izdavač : Laguna Format : 13 x 20 cm Broj Strana : 432 Naslov Originala : Nemoguće Priče, Zoran Živković Opis proizvoda: Nemoguće Priče 1, Zoran Živković *** O Knjizi : DOBITNIK SVETSKE NAGRADE ZA FANTASTIKU Omnibus sazdan od pet Živkovićevih romana-mozaika koji su mu doneli uvažavanje u svetskim razmerama. Vremenski darovi pričaju o tajanstvenom posetiocu koji se pojavljuje na životnim prekretnicama četvoro ljudi prema kojima sudbina nije bila blagonaklona. Nemogući susreti govore o šest susreta koji nikako nisu mogli niti smeli da se dogode, ali ipak su se zbili, na zadovoljstvo ili užas njihovih sudeonika. Sedam dodira muzike grade epizodnu sagu o muzici kao demonskoj sili koja samo načas otvara prozore u više svetove. Biblioteka donosi galeriju od šest hramova knjige koji sve imaju osoben, manje ili više naglašen otklon od stvarnosti. Konačno, Koraci kroz maglu vode pet žena kroz maglovite lavirinte slučaja i nužnosti. Novembra 2003, Biblioteka je dobila "Svetsku nagradu za fantastiku" u kategoriji kratkog romana. *** Kritike : Živkovićeve priče postižu istinsku bezvremenost. Jednako se razumljivo obraćaju čitaocima u Helsinkiju ili Meksiko Sitiju, kao i onima u Tokiju ili Njujorku. I što je još bolje, jednako su uverljive. One će dirnuti ljude od Kejptauna do Osla. Ne znam ni za jedno drugo delo savremene književnosti za koje se to može reći (...) Je li ovo budućnost fantastike kao globalnog pokreta? Uopšte me ne bi iznenadilo ako bi se ispostavilo da jeste. Brus Sterling, Nova Express Živkovićevo pisanje prividno je jednostavno i predivno elegantno u isti mah. Svakom novom knjigom srpski pisac nadmoćno pokazuje zašto je jedan od najvećih majstora savremene svetske fantastike. Rik Klou, Revolution SF.com Nemoguće priče objavljene su u SAD, Španiji, Portugaliji i Južnoj Koreji, a delovi ove knjige pojavili su se u prevodu u Velikoj Britaniji, Finskoj, Poljskoj, Češkoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Danskoj i Hrvatskoj. *** O Autoru : Zoran Živković rođen je u Beogradu 1948. Diplomirao je 1973. na Odseku za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu. Objavio je sledeće prozne knjige: Četvrti krug (1993), Vremenski darovi (1997), Pisac (1998), Knjiga (1999), Nemogući susreti (2000), Sedam dodira muzike (2001), Biblioteka (2002), Koraci kroz maglu (2003), Skrivena kamera (2003), Vagon (2004) i Četiri priče do kraja (2004). Roman Knjiga nominovan je za jedno od najprestižnijih evropskih literarnih priznanja – Međunarodnu dablinsku književnu nagradu IMPAK. Predhodne godine u konkurenciji za istu nagradu bio je Živkovićev mozaik – roman Biblioteka kome je 2003. pripala «Svetska nagrada za fantastiku». Živkovićeva dela su odnedavno predmet akademskog izučavanja s druge strane Atlantika. Profesor Ralf Bogert s Katedre za slavistiku pri Univerzitetu u Torontu uvrstio je Četvrti krug u svoj kurs o savremenom romanu, dok je profesor Stejdelmen, s Njujorškog državnog univerziteta u Bafalu, odabrao Sedam dodira muzike kao jednu od stožernih stavki u okviru seminara Muzičke teme u kratkoj prozi (tu su još dela Tolstoja, Čehova, Kafke, Kundere, Mana, Nabokova...) Živi u Beogradu. *** Odlomak Iz Knjige : PRVI DEO VREMENSKI DAROVI 1. ASTRONOM I Morao je da pobegne iz manastira. Uopšte nije trebalo da se nalazi tu, nikada nije želeo da se zamonaši, kazao je to ocu, ali ovaj je bio neumoljiv, kao i uvek, a majka nije imala smelosti da mu se suprotstavi, iako je znala da su sinovljeve naklonosti i nadarenosti na drugoj strani. Kaluđeri su se od početka ophodili prema njemu rđavo, zlostavljali ga, ponižavali, terali da radi najprljavije poslove, a kada su počele njihove noćne posete, nije više mogao da izdrži. Dao se u beg, a za njim je krenula čitava bulumenta zadrigle, razularene bratije, sa podignutim bakljama i zadignutim mantijama, skaredno podvriskujući, sigurna da im ne može umaći. Noge su mu postajale sve olovnije dok se upinjao da se domogne manastirske kapije, koja kao da je hotimice uzmicala, bivajući mu svakim korakom sve dalja. Ali onda, kada su ga već gotovo sustigli, kaluđeri su iznenada zastali kao ukopani. Njihova opscena buka u trenu se pretvorila u prestravljeno zapomaganje. Počeli su da se drhtavo krste i da pokazuju ka nečemu ispred njega, ali on tamo nije video ništa sem širom otvorene kapije, iza koje se prostiralo bistro noćno nebo. Nije se više povlačila pred njim, a on se najednom ponovo osetio lak i brz. Ispunilo ga je silno olakšanje kada se obreo pod lučnim svodom velikih dveri. Znao je da ga se više ne mogu domoći, da im je umakao. Zakoračio je napolje, u susret zvezdama, ali stopalo mu se nije spustilo na čvrsto tle, kao što je moralo biti. Stupio je na nešto mekano i gnjecavo, i stao da tone, kao u živi pesak. Zamlatarao je rukama oko sebe, ali nije uspeo da se dočepa nikakvog uporišta. Dokučio je najpre po groznom zaudaranju u šta je upao. Bila je to duboka jama podno manastirskih zidina u koju su, kroz natrule drvene vratnice, kuvari svakodnevno bacali neupotrebljive iznutrice zaklanih životinja. Okrutni popovi često su pretili prestrašenom dečaku da će i on tamo završiti samo ako ne bude udovoljavao njihovim nastranim prohtevima. Jama nikako nije smela da se nalazi na ulazu u sveto zdanje, ali ovo krajnje svetogrđe nije mu se, zbog nečega, učinilo ni čudnovato ni neprilično. Stao je da brzo ponire kroz guste preplete nabreklih creva, a kada su mu ona uskoro stigla do ramena, obuzeo ga je užas. Još samo nekoliko časaka i sasvim će potonuti u ovu ljigavu ukropinu. Nemoćan da bilo šta drugo učini, podigao je očajnički pogled nagore i spazio, spram odsjaja udaljenih baklji, obrise neke nage, koščate spodobe koja čuči uz rub jame, zlurado ga posmatrajući i cereći mu se. Nije joj video rogove i rep, ali i bez tih znamenja lako je razabrao ko je posredi; shvatio je, sada kada je bilo prekasno, koga su to ugledale prestravljene oči kaluđera. Nagonski se zgrčio pred tim opakim motrenjem, poželevši najednom da što pre nestane ispod sluzave površine, da se sakrije pod nju. Krv i smrad namah su prestali da izazivaju mučninu u njemu; sada su mu delovali dragoceno, kao poslednje pribežište pred najstrašnijim od svih usuda. I uistinu, čim je sasvim uronio u žitku masu, pokazalo se da to uopšte i nije odbačena drob svinja, ovaca i koza, kako je izgledalo, već majčina utroba, topla i meka. Skupio se u njoj, podvivši kolena ispod brade, dok ga je preplavljivalo bezmerno blaženstvo. Ovde mu niko više ništa nije mogao, bio je bezbedan, zaštićen. No, rajskom prividu nije bilo dato da dugo potraje. Demonski pogled ubrzo je, poput oštrog šila, pronikao kroz slojeve tuđeg mesa do njegovog majušnog, šćućurenog bića. Pokušao je da ustukne pred njim još dublje u matericu, do samog njenog dna, ali progonitelj nije odustajao. Tanka opna koja je optakala njegovo okrilje pukla je istog trena kada se oslonio leđima o nju, nemajući više kud, i on je ispao napolje – u javu. A za njim su, iz sna, izišle i oči koje su nastavile da ga prodorno posmatraju. Nije ih mogao videti u gotovo potpunom mraku, ali njihov nesuštastveni dodir bio je bezmalo opipljiv. Rasanjen u trenutku, prozreo je da se to još neko nalazi sa njim u ćeliji. Nije ga čuo kada je ušao, iako su vrata jezivo škripala, zato što verovatno već godinama niko nije našao za shodno da ih podmaže. Bilo je neobično što je pao u tako dubok san; u noći pred pogubljenje uspevaju da spavaju jedino najtvrdokorniji zločinci, koje nimalo ne opterećuje savest, baš kao ni pomisao na skoru smrt, a on svakako nije spadao među takve. Pridigao je malo glavu i smeteno se osvrnuo unaokolo. Iako je osetio da nije sâm, srce mu je ipak brže zakucalo kada je odista uočio obrise nekog krupnog čoveka koji je sedeo na golim daskama praznog naspramnog ležaja. Da nije bilo slabašnih plamsaja baklje, koji su koso dopirali iz hodnika kroz uski prorez na okovanim vratima, treperavo osvetljavajući jedan potez crne odore, uopšte ne bi mogao da ga vidi. I ovako, jasno je razabrao jedino blede šake sklopljene u krilu, dok je glava bila sasvim u senci, kao da je uopšte nema. Zbunjeno se upitao ko bi to mogao biti. Sveštenik, po svemu sudeći. Jedino je njima bilo dopušteno da posete zatvorenike pre polaska na gubilište. Zar je već kucnuo čas? Žurno je podigao pogled ka visokom prozoru sa zarđalim rešetkama, ali tamo nije spazio ni nagoveštaj osvita. Noć je bila mrkla, bez mesečine, tako da se otvor razaznavao samo kao neznatno bleđi pravougaonik tame u odnosu na unutrašnjost ćelije. Znao je da će ga povesti na lomaču tek pošto svane, pa se u nedoumici upiljio u nepomičnu priliku. Zašto je već sada došao? Da možda neće ranije da ga spale, pre no što se svetina okupi? Ali to nije imalo smisla. Pa oni i priređuju javna smaknuća jeretika upravo za to beslovesno mnoštvo, da mu na najupečatljiviji način predoče šta čeka one koji se drznu da dođu u sukob sa verom. Prizor osuđenika, čije se telo, vezano ili prikovano za stub, grči u groznoj agoniji, dok oko njega visoko palacaju ognjeni jezici, uistinu deluje obeshrabrujuće, čak i na najodvažnije i najbuntovnije duhove. Ili je možda ovo poslednji pokušaj da ga navedu da se odrekne svog otkrića. Za crkvu bi to, naravno, bio najpovoljniji ishod, ali on nipošto nije imao nameru da im ide naruku. Baš naprotiv. Zar je dovde stigao da bi sada odustao? Ako je to posredi, samo se uzalud trude. „Sanjali ste nešto ružno“, reče nevidljiva glava. Glas mu je bio nepoznat. Nije to bio neko koga je već sreo tokom istrage i na suđenju. Zvučao je blago, ali to je lako mogla biti samo varka. Upoznao je on dobro pritvornost sveštenika. Najviše nevolja imao je baš sa onima koji su delovali uviđavno i predusretljivo, da bi naglo pokazali svoje nemilosrdno lice. „Zašto to mislite?“ odvrati pitanjem osuđenik, utrnulo se protegnuvši na pohabanom, prljavom ćebetu koje mu je predstavljalo svu posteljinu. „Posmatrao sam vas kako se nemirno trzate u snu.“ „Posmatrali ste me u potpunom mraku?“ „Oči se naviknu na mrak ako su dovoljno dugo u njemu, pa i tu dobro vide.“ „Ima očiju i očiju. Neke se naviknu, druge ne. Ja sam i dospeo ovamo zato što sam odbio da se naviknem na mrak.“ Prsti u krilu lagano su se prepleli, i osuđenik razabra tog časa da mu izgledaju utvarno bledi zato što sveštenik nosi bele rukavice. One svakako spadaju u opremu crkvenih velikodostojnika, što znači da u ćeliji sa njim nije običan pop, kakve upućuju kao pratnju do lomače. Još, dakle, nije vreme. „Smatrate li da ćete razvejati mrak sjajem vaše lomače?“ Ton nije bio ciničan; pre je zvučao sažaljivo. „Ne znam. Nisam uspeo da smislim nijedan drugi način.“ „To je ujedno i najbolniji način. Imali ste prilike da prisustvujete spaljivanjima, je li tako?“ „Imao sam, naravno. Dok sam boravio u manastiru, u nekoliko navrata vodili su nas da gledamo pogubljenja jadnica okrivljenih da su veštice. To je obavezan deo obuke mladih monaha, kao što znate. Ništa tako ne nadahnjuje na slepu privrženost veri kao strah.“ „Da, strah je moćno oruđe u crkvenim poslovima. Ali vi ste, izgleda, ostali nepodložni njegovom uticaju?“ Osuđenik protrlja ukočeni vrat. Mogao je još nekako podneti splačine kojima su ga hranili, zadah ustajalosti i vlage koji ga je okruživao, neprekidno cijukanje i grebuckanje izgladnelih glodara za koje je čuo da umeju da izgrizu uši ili nos neopreznih zatvorenika. Ali ništa mu nije tako teško padalo u ovoj plesnivoj tamnici kao okolnost da nije imao jastuk. „Šta očekujete da vam odgovorim? Kako se ne bojim spaljivanja? Kako sam ravnodušan prema bolu koji mi uskoro predstoji na lomači? Samo se maloumnik ne bi toga plašio.“ „Ali vi niste maloumnik. Zašto onda niste izbegli takav kraj.“ „Nisam imao izbora.“ „Razume se da ste ga imali. Od vas je traženo jedino da se javno odreknete svog uverenja i da se pokajete, što je najumereniji zahtev inkvizicijskog suda kada su u pitanju teška jeretička ogrešenja. Da ste to učinili, zadržali biste titulu kraljevog astronoma, a bilo bi vam dopušteno i da nastavite da predajete studentima.“ „Ko bi pohađao predavanja kraljevog astronoma koji je iz straha porekao svoje otkriće?“ „Postoji jedno starije pitanje. Zašto je uopšte bilo potrebno da ga obznanite? Šta ste time želeli da postignete?“ „Šta je trebalo da uradim – da ga sačuvam u tajnosti, samo za sebe?“ „Bili ste svesni da se ono kosi sa učenjem crkve. Morali ste računati na to da će ona sve preduzeti da se zaštiti.“ „Računao sam, naravno. Ali sam se i uzdao u to da će joj ruke biti prilično vezane.“ „Ne izgleda tako ako je suditi po kazni koja vam je dodeljena.“ „Oh, znate vi dobro da lomača nije ono čemu je crkva težila. Bio je to iznuđen potez, pošto su se izjalovili svi pokušaji da me privolite na saradnju.“ „Na osnovu vašeg stanja ne bi se reklo da je baš sve pokušano. Ne delujete kao neko ko je prošao kroz punu obradu inkvizicije.“ „Pa ja nisam veštica. Mene nije trebalo naterati da se saglasim sa besmislenom optužbom. Ja uopšte nisam poricao svoju krivicu. Zato je i celo isleđivanje proteklo kao svojevrsno prijateljsko ubeđivanje, iako je, valjda utiska radi, u pozadini stajala sva sila naprava za sakaćenje, čerečenje, odsecanje, komadanje i drobljenje. Ali nijednom od njih nije mi bilo čak ni priprećeno, a kamoli da neka bude upotrebljena. Ne stavlja se na muke neko ko vam je dragocen samo kao saveznik. Na šta bi to ličilo da za kraljevog astronoma imate neku obogaljenu ili oslepelu osobu?“ „Zar čak ni pošto je savezništvo neopozivo otkazano? Inkvizicija se teško može podičiti vrlinama praštanja i milosrđa.“ „Zato je znamenita po strpljenju i lukavosti. Presuda je doneta, ali ja još nisam spaljen. Vremena još ima. Neće ona do poslednjeg trenutka odustati od nastojanja da me pridobije za svoju stvar. Uostalom, zato ste i vi ovde, zar ne?“ Negde sa dna hodnika doprlo je najpre nerazgovetno komešanje, pa rezak zvuk otključavanja brave, a potom je neko bolno zastenjao dok su ga, poput vreće, ubacivali u ćeliju. Istražitelji inkvizicije uglavnom su noću obavljali svoj posao. Glavna prostorija za isleđivanje nalazila se u podrumu, odakle su, uprkos debelim zidovima, povremeno dopirali užasni krici, slabeći poslednje ostatke volje i upornosti ostalih zatvorenika koji su čekali svoj red da budu povedeni dole. Udaljujući se, pošto su vrata uz tresak zatvorena, jedan od stražara brundavo je kazao nešto drugome, na šta se ovaj bučno nasmejao. Njegov grohot još dugo je, poput grmljavine, odzvanjao kamenim hodnikom. „Ali vi, naravno, nećete popustiti?“ upita glas iz tame pošto je jeka najzad zamrla. „Naravno.“ „Šta je pravi razlog tome?“ „Kako to mislite?“ „Vi nipošto niste prostodušni idealista koga je sve ovo snašlo zato što ne razume kako svet dejstvuje, koje ga sile pokreću. Naprotiv. Sve što ste učinili od početka izgleda brižljivo smišljeno. Zapalili ste vatru koju jedino vi možete da ugasite. Potrebna je velika dovitljivost da bi se doskočilo jednoj tako iskusnoj službi kakva je inkvizicija, da bi joj se, kako vi kažete, vezale ruke. Kao i odvažnost fanatika, koja idealistima uvek nedostaje u odsudnom trenutku, pripravnost da se ide do kraja, po svaku cenu. Vi, prirodno, zazirete od bola koji vas čeka na lomači, ali ćete ipak poći na nju samo zato što ćete time najviše nauditi crkvi. Čime vam se to ona toliko zamerila?“ Osuđenik stade da se pridiže u sedeći položaj na tvrdom ležaju, osećajući žiganje celom dužinom ukrućenih leđa. Dok je to činio, do površine sećanja iznenada mu izroni jedan prizor iz minulog sna. Bio je veoma živ, iako nepomičan poput kakve nakazne slike: izbekeljena lica kaluđera koji pohotno posežu ka njegovoj sitnoj, bespomoćnoj prilici. „Nije li još rano za poslednju ispovest?“ „Nisam ja ovde da bih vas ispovedio.“ „Ah, da, umalo da smetnem s uma. Tu ste da biste me ubedili da se predomislim. Ali ako odista verujete u ono što ste upravo kazali, moralo bi vam biti jasno da je to nemoguće.“ „Jasno mi je.“ Svi proizvodi iz: Epska fantastika Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Epske avanture, uzbudljiva akcija, izvanredna karakterizacija likova i suvereno vladanje istorijskim činjenicama izdvajaju ovu knjigu daleko ispred mnogih sličnih. Broj ocena: 93 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6499 Poslednja cena bila je: 899 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Gospodar I Zapovednik, Patrik O Brajan Gospodar I Zapovednik Pisac : Patrik O Brajan Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 376 Opis proizvoda: Gospodar I Zapovednik, Patrik O Brajan *** O Knjizi : Romanom GOSPODAR I ZAPOVEDNIK Patrik O Brajan započeo je seriju sad već čuvenih romana o Obriju i Maturinu, koje mnogi smatraju najboljim istorijskim romanima svih vremena. Na početku priče rađa se prijateljstvo između kapetana Džeka Obrija i Stivena Maturina, koji postaje njegov brodski lekar i tajni agent. Ovaj roman sadrži svu akciju i uzbuđenje koja se može očekivati od istorijskog romana, ali takođe i prikazuje kvalitete koji su Patrika O Brajana učinili književnom legendom: detaljan opis života na ratnim brodovima Nelsonovog doba, oružja, hrane, razgovora i ambijenta, krajolika i mora. O Brajan besprekorno prikazuje sve ove elemente, a njegov osećaj za istorijski period nepogrešiv je. Iznad svega, majstorski je karakterisao likove, koje su sada oživeli Rasel Krou i Pol Betani u filmu reditelja Pitera Vira. *** Kritike : "Najveći pisac istorijskih romana svih vremena" The Times "Zavidim onima koji još nisu otkrili čudesne knjige Patrika O Brajana. Očekuje ih čitav novi svet. Ovo nije obična pomorska priča. Ovo je putovanje u istoriju." Piter Hičens, Daily Express "Predstoji vam gozba života. Bogu hvala što nam je podario Patrika O Brajana." Kevin Majers, Irish Times *** O Piscu : Patrik O Brajan autor je široko hvaljenih priča o Obriju i Maturinu, a i biograf Džozefa Benksa i Pikasa. Njegov prvi roman, Testimonies, kao i Sabrane pripovetke, nedavno je ponovo izdao HarperCollins. Preveo je mnoga dela s francuskog na engleski - među njima i memoare Simon de Bovoar i prvi tom Lakutirove biografije Šarla de Gola. Godine 1995. postao je prvi dobitnik nagrade Hejvud Hil za životno delo. Iste godine odlikovan je i Ordenom britanskog carstva. Godine 1997. proglašen je počasnim doktorom književnosti na koledžu Triniti u Dablinu. Umro je januara 2000. u 86. godini. *** Odlomak : Glava prva Koncertnu dvoranu guvernerove vile u Port Mahonu – visok, lep osmougao s kolonadom – ispunjavao je trijumfalni prvi stav Lokatelijevog Kvarteta u C-duru. Izvođači – Italijani stešnjeni uza dno sale redovima okruglih pozlaćenih stoličica – svirali su strasno i predano dok su se uspinjali kroz završni krešendo, prema golemoj pauzi i dubokom, oslobađajućem završnom akordu. Publika na pozlaćenim stoličicama – ili bar deo publike – uspon je pratila s jednakim žarom: dva čoveka sedela su sleva, u trećem redu, i to jedan do drugog, igrom slučaja. Bliže rubu gledališta sedeo je čovek star između dvadeset i trideset godina; krupno mu se telo izlivalo preko sedišta, tako da se pozlaćeno drvo naziralo tek tu i tamo. Nosio je svoju najbolju uniformu – plavi mundir s belim reverima, beli prsluk, čakšire i dokolenice poručnika Kraljevske mornarice, sa srebrnim Ordenom Nila u zapučku. Duboka bela manšeta sa zlatnom dugmadi davala je ritam, a svetloplave oči, usađene u lice koje bi bilo rumeno-bledo da nije tako jako preplanulo, hipnotisano su zurile u gudalo prvog violiniste. Začula se najviša nota, pauza, razrešenje; uto je i mornar čvrsto udario pesnicom o koleno. Upravo se spremao da izusti „Vrlo su dobro svirali, gospodine“ kad je uhvatio zbilja zlonameran pogled i začuo šapat: „Ako već morate udarati takt, gospodine, preklinjem vas da to činite u ritmu, a ne da žurite pola dobe.“ Izraz Džeka Obrija smesta se promenio iz ljubaznog bezazlenog komunikativnog zadovoljstva u pomalo zbunjeno neprijateljstvo: nije mogao poreći da je udarao ritam, no premda je to činio savršeno tačno, sam postupak bio je pogrešan. Pocrveneo je, nakratko se zapiljio u svetle oči svog suseda i rekao: „Čini mi se…“ – ali ga onda prekidoše početne note laganog stava. Zamišljeno violončelo samostalno je iznelo dve fraze, a onda stupilo u razgovor s violom. Džek nije obraćao punu pažnju, jer se delom uma prikovao za čoveka pored sebe. Kriomice ga je pogledao i ustanovio da je reč o sitnom, tamnokosom i bledom biću u izbledelom crnom kaputu – o civilu. Nije se moglo odrediti kojih je godina, jer ne samo što je imao bezizražajno lice nego je nosio i periku, prosedu periku, žičanu, prilično siromašnu puderom: mogao je navršiti bilo jedva dvadesetu, bilo već pedesetu. „Moj je vršnjak, u stvari“, pomisli Džek. „Rugoba jedna, kako je samo uobražen!“ Tada je gotovo čitavu pažnju posvetio muzici: pronašao je svoje mesto u zvučnom zdanju i kretao se kroz njegove zavijutke i vrlo šarmantne arabeske do ubedljivog, logičnog svršetka. Na suseda je pomislio tek na kraju stava, ali ga tom prilikom nije pogledao. Od upornog ritma menueta Džek je stao da ljuljuška glavom, no toga nije bio svestan; kad je osetio da mu se ruka mrda po čakširama i preti da se vine u vazduh, zavukao ju je pod pregib kolena. Menuet je bio duhovit i dopadljiv, ništa više; međutim, za njim je usledio začuđujuće težak, gotovo grub završni stav, muzički komad koji je bezmalo saopštavao neku ključno važnu istinu. Zvuk je zamro do usamljenog šapata violine, a postojani žamor, koji u poslednjim redovima nikad nije ni prestajao, pretio je da ga nadjača: jedan vojnik prsnu u prigušen grohot, a Džek se ljutito osvrnu. Tada se ostatak kvarteta priključio violini, pa su se zajedno nanovo dokopali ishodišta muzičke izjave; povratak u struju zvuka bio je ipak značajniji, te je Džek, kad je violončelo zasviralo na svoj predvidljiv i neophodan način – pom, pom-pom-pom, pum – prignuo bradu na grudi i jednoglasno s violončelom zapevao pom, pom-pom-pom, pum. U rebra mu se zabio lakat, a u uhu mu je zasiktalo pst. Shvatio je da mu je ruka visoko u vazduhu i da udara ritam; spustio ju je, stegao zube i zurio u svoje cipele sve dok se muzika nije završila. Odslušao je otmenu kadencu i zaključio da je daleko prevazišla jednostavnu završnicu kakvu je predviđao, ali u njoj ipak nije našao nikakvog zadovoljstva. Tokom aplauza i opšte larme, njegov ga je sused pogledao – ne toliko s prkosom koliko s potpunom, iskrenom osudom: nisu razgovarali, nego su uštogljeno sedeli svesni jedan drugog, dok je gospođa Hart, komandantova supruga, svirala zamašan i izvođački zahtevan komad na harfi. Džek Obri se kroz dugačke, elegantne prozore zagledao u noć: na jugo-jugoistoku uzdizao se Saturn, svetlucava kugla na nebu Minorke. Gurkanje laktom – tačnije ubod, vrlo opak i nameran – ličilo je skoro na udarac. Njegova narav i službeni moral nisu mogli strpljivo da se nose s uvredom, a koja je uvreda teža od udarca? Budući da njegov bes trenutno nije imao načina da se izrazi, preobrazio se u potištenost: Džek je razmišljao o tome što nema brod, o tušta i tma datih pa prekršenih obećanja, o mnogim spletkama koje je izgradio na zanesenjačkim temeljima. Svom mešetaru za ratni plen, svom poslovnom čoveku dugovao je stotinu dvadeset funti; kamata od petnaest odsto uskoro je trebalo da dospe za naplatu; od mornarice je pak mesečno dobijao pet funti i dvanaest šilinga. Pomislio je na svoje poznanike, mlađe od sebe ali srećnije ili opterećene manjim kamatama, koji su sada kao poručnici zapovedali brigovima ili kuterima, možda čak i unapređeni u gospodare i zapovednike: svi su razgrabili trabakule po Jadranu, tartane po Lionskom zalivu, šebeke i saete duž čitave španske obale. Slava, napredak u službi, ratni plen. Buran aplauz saopštio mu je da je koncert završen, te je revnosno zapljeskao, razvlačeći usne u izraz ushićenog užitka. Moli Hart napravila je kniks i nasmešila se, uhvatila njegov pogled i ponovo se nasmešila, a on je glasnije zatapšao; no tada je gospođa Hart uočila da on nije bio zadovoljan ili da nije pažljivo slušao, te se i njeno zadovoljstvo osetno umanjilo. Međutim, nastavila je da ozarenim osmehom uzvraća na komplimente gledališta, a izgledala je vrlo lepo u plavom satenu i s velikom dvostrukom niskom bisera – bisera sa Santa Brihide. Džek Obri i njegov sused u izbledelom crnom kaputu jednovremeno ustadoše i pogledaše se: Džek je na lice vratio hladnu odbojnost – umirući ostaci izveštačenog ushićenja bili su osobito odvratni – a zatim tiho rekao: Prezivam se Obri, gospodine. Odseo sam u Kruni. „Ja sam Maturin, gospodine. Možete me naći svakog jutra u Hoselitovoj konobi. Smem li vas zamoliti da se pomerite?“ Na trenutak je Džeku došlo da dograbi svoju pozlaćenu stoličicu i njome udari bledog čoveka posred lica; međutim, sklonio se uz prihvatljivu dozu učtivosti – nije imao izbora, sem ako ne želi da bude pregažen – a ubrzo se i probio kroz čvrsto zbijene plave i crvene mundire, uz poneki crni civilni kaput, sve do kruga poštovalaca gospođe Hart. Doviknuo joj je „Čarobno, sjajno, divno ste svirali“ preko tri reda glava, mahnuo rukom i izašao iz sale. Dok je prolazio predvorjem, pozdravio se s druge dve pomorske starešine: prvo sa svojim bivšim drugom iz kadetske trpezarije Agamemnona – taj mu reče: „Izgledaš vrlo snuždeno, Džek“ – a potom sa jednim krakatim kadetom, ukočenim zbog visokog društva i uštirkane nabrane košulje, koga je Džek upoznao kao dečaka za vreme službovanja na Gromovniku; najposle, poklonio se komandantovom sekretaru, koji mu je naklon uzvratio s osmehom, podignutim obrvama i vrlo značajnim pogledom. „Pitam se šta li je ta podla životinja sada naumila“, pomisli Džek odlazeći prema luci. Dok je hodao, u sećanje su mu navrle uspomene o sekretarovoj dvoličnosti i o sopstvenom prostačkom ulagivanju tom uticajnom čoveku. Džeku je praktično obećan prelep, sveže zarobljen francuski gusarski brod s novom bakarnom oplatom; međutim, s Gibraltara se vratio sekretarov brat – adio i zbogom, službo moja. „Poljubiš me u dupe“, glasno reče Džek, sećajući se razborite pokornosti s kojom je primio vesti, kao i sekretarovih novih uveravanja u dobru volju i izvesne privlačne službe u budućnosti. Zatim se setio i svog večerašnjeg ponašanja, osobito toga što se pomerio pred čovečuljkom, što nije uspeo da izusti nikakvu primedbu, nikakvu doskočicu, ubistvenu ali ne i neotesanu. Bio je duboko nezadovoljan sobom, nezadovoljan čovekom u crnom kaputu, nezadovoljan svojom službom. Nezadovoljan baršunastom mekotom aprilske noći, horom slavuja u drveću pomorandže, mnoštvom zvezda koje su sjale toliko nisko da su se gotovo mogle rukom dohvatiti. „Kruna“ u kojoj je Džek odseo pomalo je ličila na svoju čuvenu imenjakinju u Portsmutu: napolju je visio jednako ogroman zlatno-skerletni znak, trag nekadašnjeg britanskog osvajanja, a sama kuća dignuta je oko 1750. po najčistijem engleskom ukusu, bez ikakvih ustupaka Sredozemlju osim pločica; međutim, tu su se sličnosti završavale. Gazda je bio s Gibraltara, a osoblje iz Španije, tačnije s Minorke; mesto je mirisalo na maslinovo ulje, sardele i vino; nije bilo ni traga voćnim pitama, sočnim tortama, čak ni pristojnom pudingu od sala. S druge pak strane, ni u jednoj engleskoj krčmi nije postojala takva crmpurasta breskvica od sobarice poput Mersedes. Izjurila je na mračno stubište, ispunivši ga živošću i nekakvim sjajem, a onda viknula uza stepenice: „Pismo, teniente! Ja ću donesem…“ Časak kasnije našla se pored njega, osmehujući se nedužno i očarano: on je, međutim, posve dobro znao šta može stajati u pismu upućenom njemu, pa joj je uzvratio tek mehaničkim veseljem i brzim pogledom u njene grudi. „A kapetan Alen dođe po tebe“, dodala je. „Alen? Alen? Šta, kog đavola, on hoće od mene?“ Kapetan Alen bio je tih stariji čovek; Džek je o njemu znao samo da je američki lojalista i da slovi za vrlo staromodnog – bez izuzetka je letao u naglim zaokretima, a i nosio prsluk s dugim skutovima. „Oh, zbog sahrane, bez sumnje“, reče. „Dobrovoljni prilog.“ „Tužan, teniente, tužan?“ – upita Mersedes odlazeći hodnikom. „Jadan teniente.“ Džek uze sveću sa stola i ode ravno u svoju sobu. Pismu se posvetio tek kad je zbacio kaput i odvezao okovratnik; zatim je sumnjičavo pogledao omotnicu. Rukopis nije poznavao, a pismo je bilo upućeno kapetanu Kraljevske mornarice Obriju. Namrštio se, izustio „Vražja budala“ i okrenuo pismo na poleđinu. Crni pečat razmrljao se u vosku: iako ga je Džek prineo sveći, upravivši svetlost ukoso preko površi, nije uspeo da ga razabere. „Ne mogu da ga razaberem“, reče. „Ali makar nije od matorog Hanksa. On uvek pečati pločicom.“ Hanks je bio njegov agent, njegov lešinar, njegov zajmodavac. Polagano je otvorio pismo, u kome je stajalo: Ukazom časnog lorda Kita, viteza od Bata, admirala Plave eskadre, vrhovnog zapovednika kraljevskih križnjaka i brodova raspoređenih u Sredozemlje sada i ubuduće itd. itd. itd. Budući da je kapetan Samjuel Alen sa kraljevske šalupe Sofija premešten na Palas, da je kapetan Džejms Bredbi preminuo… Ovo je nalog po kome ćete se ukrcati na Sofiju i uzeti na se pravo i dužnost njena zapovednika; zahtevati od svih starešina i posade sa rečene šalupe da se u svakome poslu ophode s dužnim poštovanjem i pokornošću prema Vama, svome zapovedniku; Vi ćete najednako poštovati kako Opšta štampana uputstva, tako naredbe i uputstva koje ćete ovda-onda dobijati od nadređenih starešina u službi Njegovog veličanstva. Ni Vi ni Vaši nemojte se oglušiti o ovo, jer ćete u protivnom odgovarati. Po ovome pismu postupićete kao po naređenju. Izdato na palubi Fudroajana na moru, 1. aprila 1800. Džonu Obriju plemenitome, odsad zapovedniku šalupe Kraljevske mornarice Sofija po naređenju admirala Tosa Vokera Pogledom je začas obuhvatio čitavo pismo, ali je njegov um svejedno odbijao da ga pročita ili pak da u njega poveruje: pocrveneo je, a potom, s neobično surovim, strogim izrazom na licu, naterao sebe da sriče red po red. Čitao je sve brže: uto mu je iz srca pokuljala ogromna radost. Pocrveneo je još više i nesvesno zinuo. Glasno se nasmejao i udario šakom po pismu, presavio ga, rasklopio i pročitao vrlo pažljivo, potpuno izgubivši iz vida divne rečenice u srednjem odeljku. U ledenom magnovenju, učinilo mu se da će se novi svet, koji je najednom oživeo u svakoj svojoj pojedinosti, izmaći ispod njegovih nogu kada mu je pogled pao na kobni datum. Prineo je pismo svetlu i uočio znak čvrst, utešan i nepomičan poput Gibraltarske stene – vodeni žig Admiraliteta, izuzetno uvaženo sidro nade. Nije imao mira. Žustro se ushodao po sobi, navukao kaput, odbacio ga i promrmljao niz nepovezanih primedaba, smešeći se pri tome. „A umro sam od brige… ha-ha… lep mali brig, dobro ga poznajem… ha-ha… bio bih najsrećniji na svetu da sam dobio i plovnu dizalicu, ili suknarski brod Lešinar… ma bilo šta… divna bakarna oplata, zadivljujući službeni dometi… gotovo jedini preostali brig s krmenom palubom: prekrasna kabina, svakako… odlično je vreme, toplo… ha-ha… kad bih samo prikupio ljude: to je vrlo važno…“ Izuzetno je ogladneo i ožedneo: odjurio je do zvona i snažno ga povukao, ali pre no što se uže i zaustavilo, on je već isturio glavu u hodnik i stao da doziva sobaricu. „Mersi! Mersi! Oh, tu si, dušo moja. Šta imaš za jelo, manger, mangiare? Pollo? Hladni pečeni pollo? I bocu vina – dve boce vina. Čuj, Mersi, hoćeš li doći da mi nešto uradiš? Hoću, désirer, da mi nešto uradiš, a? Da mi prišiješ, cosare, jedno dugme.“ „Hoću, teniente“, reče Mersedes kolutajući očima pod svetlošću sveće, uz širok beli osmeh. „Ne teniente“, povika Džek istiskujući dah iz njenog bucmastog, gipkog tela. „Capitan! Capitano, ha-ha-ha!“ Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Dobitnik prestižne književne nagrade Planeta - bestseler o serijskim ubistvima i paralelama između istrage zločina i čuvenih matematičkih teorema ... Broj ocena: 95 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Kriminalistički romani Šifra Proizvoda: 6355 Poslednja cena bila je: 590 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Neprimetni Zločini, Giljermo Martinez Neprimetni Zločini Pisac : Giljermo Martinez Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 179 Opis proizvoda: Neprimetni Zločini, Giljermo Martinez *** O knjizi *** Nekoliko dana po dolasku u Oksford mladi argentinski matematičar stipendista nalazi leš starice u čijoj je kući iznajmio sobu, udavljene jastukom. Ubistvo po svemu sudeći predstavlja intelektualni izazov jednom od najvećih logičara ovog veka, Arturu Seldomu, i prvo je u nizu zločina koji će uslediti. Dok policija istražuje i ispituje osumnjičene, učitelj i učenik sprovode svoju istragu, uplašeni sve opasnijim zaključcima do kojih dolaze. Neprimetni zločini uvode nas u sumornu atmosferu engleskih bolnica, u Vitgenštajnove jezičke igre i Gedelovu teoremu, i upoznaju nas sa verovanjima drevnih sekti matematičara i umećem mađioničara. Ovim prividno kriminalističkim romanom klasičnog stila argentinski pisac Giljermo Martinez uvodi nas u žanr matematičke fikcije. Prema višestruko nagrađivanom romanu Neprimetni zločini, snimljen je film Oksfordska ubistva koji se ovog proleća promoviše u svim većim evropskim gradovima. U glavnim ulogama se pojavljuju Džon Hart, Ilaja Vud i Džuli Koks. *** O piscu *** Giljermo Martinez je rođen 1962. godine u Argentini, u mestu Baija Blanka. Doktorat iz matematike, iz oblasti logike odbranio je u Buenos Ajresu, a postdoktorske studije u Oksfordu. https://guillermo-martinez.net/ *** Odlomak *** POGLAVLJE 1 Sada kada su godine prošle i sve je zaboravljeno, sada kada mi je iz Škotske stigla, u lakonskom e-pismu, tužna vest o Seldomovoj smrti, mislim da mogu da prekršim obećanje koje on ionako nikada nije tražio od mene, i ispričam istinu o događajima koji su leta ’93. godine dospeli do engleskih novina pod naslovima koji su išli od jezivih do senzacionalističkih, ali o kojima smo Seldom i ja uvek govorili, možda zbog matematičke konotacije, jednostavno kao o nizu, ili oksfordskom nizu. Sve smrti su se uistinu odigrale u granicama Oksfordšira, na početku mog boravka u Engleskoj, a imao sam tu sumnjivu privilegiju da zaista izbliza vidim prvu. Imao sam dvadeset i dve godine, doba kada je skoro sve još oprostivo; upravo sam diplomirao matematiku na Univerzitetu u Buenos Ajresu i putovao sam na Oksford sa stipendijom za jednogodišnji boravak, s tajnom namerom da pređem na logiku, ili barem da prisustvujem čuvenom seminaru koji je vodio Angus Makintajer. Emili Bronson, koja će tamo biti moj mentor, obavila je pažljivo pripreme za moj dolazak, pobrinuvši se za sve detalje. Bila je profesor i fellow Svete Ane, ali u elektronskim porukama koje smo razmenili pre putovanja sugerisala mi je da bih, umesto da se smestim u pomalo negostoljubivim sobama koledža, možda više voleo, ako mi novac od stipendije to omogućava, da iznajmim sobu sa sopstvenim kupatilom, kuhinjicom i nezavisnim ulazom u kući gospođe Iglton, žene, kako mi reče, veoma ljubazne i diskretne, udovice njenog nekadašnjeg profesora. Preračunao sam se, i kao i obično, s ponešto preteranog optimizma, poslao joj ček sa unapred plaćenom kirijom za prvi mesec, što je bio jedini uslov koji je gazdarica postavila. Petnaest dana kasnije leteo sam iznad Atlantika u onom stanju neverice koje me uvek obuzima pred svako putovanje: kao u skoku bez mreže, činila mi se verovatnijom, pa čak i ekonomičnijom, pretpostavka – Okamova oštrica, rekao bi Seldom – da će me neki nepredviđen događaj u poslednjem trenutku vratiti u pređašnje stanje, ili sunovratiti na dno mora pre nego što se čitava jedna zemlja i ogromna mašinerija koju pretpostavlja početak novog života konačno pojave dole kao ispružena ruka. Pa ipak, avion je sa savršenom tačnošću, u devet izjutra narednog dana, mirno probio liniju magluštine i zeleni brežuljci Engleske pomoliše se s nesumnjivom verodostojnošću, pod svetlom koje se iznenada ublažilo, ili bi možda trebalo da kažem oslabilo, jer to je bio utisak koji sam stekao: da je sada, kako smo se spuštali, svetlo postajalo sve zamućenije, kao da slabi i iscrpljuje se prolazeći kroz nekakav razređeni filter. Moja mi je mentorka dala sva uputstva kako bih se na Hitrou ukrcao na autobus koji će me dovesti direktno do Oksforda i u nekoliko navrata se izvinila što ne može da dođe da me dočeka: čitave nedelje biće u Londonu na nekom kongresu o algebri. To me ni najmanje nije zabrinulo, naprotiv, učinilo mi se idealnim: imaću nekoliko dana da stvorim sopstvenu predstavu o mestu i obiđem grad pre nego što počnu moje obaveze. Nisam poneo previše prtljaga i kada je autobus na kraju stao na stanici nisam imao poteškoća da s torbama pređem trg i uzmem taksi. Bio je početak aprila, ali mi je bilo drago što nisam skinuo kaput: duvao je leden, oštar vetar, a sunce, veoma bledo, nije mnogo pomagalo. Uprkos tome, video sam da gotovo svi u kioscima na trgu i vozač Pakistanac, koji mi je otvorio vrata, idu u kratkim rukavima. Dao sam mu adresu gospođe Iglton i dok je kretao upitah ga da li mu je hladno: – O, ne: proleće je – rekao mi je i ukazao srećan, kao na neoboriv dokaz, na ono rahitično sunce. Crni cab ceremonijalno je napredovao ka glavnoj ulici. Kada je skrenuo ulevo, videh s obe strane, kroz poluotvorena drvena vrata i gvozdene rešetke, uredne bašte i besprekoran i blistav travnjak koledža. Prošli smo pored malog groblja uz crkvu s nadgrobnim spomenicima obraslim mahovinom. Automobil se popeo Benberi roudom a zatim, posle izvesnog vremena skrenuo u Kanlif Klouz, na adresu koju sam imao zapisanu. Put je sada krivudao usred impozantnog parka; iza ograda od imele pomaljale su se velike kamene kuće smirene elegancije, koje su odmah podsećale na viktorijanske romane s popodnevima uz čaj, partijama kriketa i šetnjama po vrtovima. Gledali smo brojeve uz put, iako mi se činilo malo verovatnim, zbog iznosa čeka koji sam poslao, da bi kuća koju sam tražio mogla biti jedna od tih. Na kraju ugledasmo, tamo gde se ulica završavala, neke jednoobrazne kućice, mnogo skromnije, iako svejedno simpatične, s četvrtastim balkonima od drveta i letnjim izgledom. Prva od njih pripadala je gospođi Iglton. Iskrcao sam torbe, popeo se ulaznim stepenicama i pozvonio. Znao sam, po datumu njene doktorske disertacije, i njenih prvih objavljenih tekstova, da gospođa Emili Bronson ima oko pedeset i pet godina i pitao sam se koliko bi godina mogla imati udovica njenog nekadašnjeg profesora. Kada se vrata otvoriše, suočih se s uglastim licem i tamnoplavim očima visoke mršave devojke, ne mnogo starije od mene, koja mi s osmehom pruži ruku. Odmerili smo se uzajamno, prijatno iznenađeni, iako mi se učinilo da se ona pomalo oprezno povlači, oslobađajući ruku koju sam ja zadržao možda koji trenutak duže nego što je bilo potrebno. Reče mi svoje ime, Bet, i pokuša da ponovi moje, bez uspeha, dok me je uvodila u veoma gostoljubiv salon, s tepihom na crvene i sive rombove. Iz jedne cvetne fotelje gospođa Iglton mi je pružala ruke sa širokim osmehom dobrodošlice. Bila je starica iskričavih očiju i živahnih pokreta, potpuno sede i vunaste kose pažljivo očešljane u punđu na temenu. Prolazeći kroz salon ugledao sam sklopljena kolica oslonjena na naslon i karirano ćebe koje joj je pokrivalo noge. Stegoh joj ruku i osetih pomalo drhtavu lomljivost njenih prstiju. Za tren je s toplinom zadržala moju šaku u svojoj, tapšući je drugom, dok me je pitala kako sam putovao i da li mi je ovo prvi put da sam u Engleskoj. Reče iznenađena: – Nismo očekivale nekog tako mladog, zar ne, Bet? Bet, koja je ostala blizu ulaza, ćutke se osmehnula; otkačila je jedan ključ sa zida, i pošto je sačekala da odgovorim na još tri-četiri pitanja, tiho predložila: – Ne čini li ti se, bako, da bi sada trebalo da mu pokažem sobu? Mora da je strašno umoran. – Svakako jeste – reče gospođa Iglton. – Bet će vam sve objasniti. I, ako nemate druge planove za večeras, biće nam drago da nam se pridružite na večeri. Sledio sam Bet van kuće. Isto ono ulazno stepenište nastavljalo se u spirali naniže i završavalo pred malim vratima. Nagnuvši neznatno glavu, otvorila je i pustila me da uđem u prostranu i urednu sobu, ispod nivoa tla, koja je ipak dobijala dosta svetlosti kroz dva veoma visoka prozora, u blizini stropa. Počela je da mi objašnjava razne detalje, dok je išla ukrug, otvarala ladice i pokazivala mi plakare, pribor za jelo i ubruse u svojevrsnoj recitaciji koju je izgleda ponovila mnogo puta. Ja sam se zadovoljio time da pogledam krevet i tuš i posvetio se iznad svega gledanju u nju. Imala je suvu, tamnu, zategnutu kožu kao da je bila preterano izložena na otvorenom, a to što joj je davalo zdrav izgled istovremeno je izazivalo bojazan da će se uskoro naborati. Ako sam ranije proračunao da bi mogla imati trideset i tri ili četiri godine, sada kada sam je video pod drugim svetlom više sam naginjao mišljenju da bi pre mogla imati dvadeset i sedam ili dvadeset i osam. Oči su joj pre svega bile zanimljive: plave, veoma lepe i duboke boje, iako su delovale postojanije od ostatka njenih crta, kao da su izraz i sjaj sticale nekako naknadno. Odelo koje je nosila, dugačko i široko, sa okruglom kragnom, kao u neke seljanke, nije dozvoljavalo da se previše kaže o njenom telu, sem da je mršava, iako je, ako bi se pažljivije pogledalo, ostajalo ponešto prostora da se pretpostavi da ta mršavost nije, srećom, u potpunosti ujednačena. S leđa, pre svega, izgledala je kao neko koga biste mogli da zagrlite; imala je nešto od neodbranjivosti visokih devojaka. Pitala me je, kada se ponovo susrela s mojim pogledom, iako mislim bez ironije, ima li još nešto što bih želeo da pogledam, a ja sam skrenuo pogled, postiđen, i požurio da joj kažem da je sve savršeno. Pre nego što je otišla upitah je, okolišeći previše, misli li zaista da treba da se smatram pozvanim te noći na večeru i ona mi smejući se reče naravno da da, i da me očekuju u šest i trideset. Raspakovao sam ono malo stvari što sam doneo, poslagao neke knjige i kopije svoje teze na pisaći sto, i iskoristio nekoliko ladica da spremim odeću. Izašao sam posle da prošetam gradom. Utvrdio sam odmah gde počinje Sent Džajls, Institut za matematiku: bila je to jedina četvrtasta i grozna zgrada. Ugledao sam ulazno stepenište i staklena obrtna vrata, i odlučio da tog prvog dana mogu i da ih mimoiđem, ne ulazeći. Kupio sam sendvič i priredio usamljeni i nešto okasneli piknik na obali Temze, posmatrajući trening ekipe za regate. Navratio sam u nekoliko knjižara, zastao da posmatram svetlucave natpise na kornišama nekog pozorišta, šetao na repu jedne grupe turista po galerijama jednog koledža, a zatim dugo šetao Univerzitetskim parkom. U delu zaštićenom drvećem jedna je mašina potkresivala travu u velikim četvorouglovima, a neki čovek je krečom označavao linije na teniskom terenu. Zadržao sam se da s nostalgijom posmatram tu malu predstavu, a kada je zastao da se odmori na tren, upitah ga kada će postaviti mreže. Ostavio sam tenis na drugoj godini fakulteta i, mada nisam poneo svoje rekete, obećao sam sebi da ću kupiti jedan i naći partnera da bih ponovo igrao. U povratku sam ušao u supermarket i utrošio malo više vremena da pronađem prodavnicu pića, gde sam gotovo nasumice odabrao bocu vina za večeru. Kada sam stigao u Kanlif Klouz bilo je malo prošlo šest, ali je mrak bio pao gotovo već potpuno i prozori na svim kućama bili su osvetljeni. Iznenadilo me je što niko ne navlači zavese; upitao sam se da li je to usled možda preteranog poverenja u diskretan duh Engleza koji se ne bi spustio na uhođenje tuđeg života, ili pak usled sigurnosti, takođe engleske, da u životu neće raditi ništa što bi bilo zanimljivo za uhođenje. Nigde nije bilo ni rešetaka; imao se utisak da su mnoga vrata otključana. Istuširao sam se, obrijao, izabrao košulju koja se najmanje zgužvala u torbi i u šest i trideset popeo se, tačno na vreme, malim stepenicama i pozvonio sa svojom bocom. Večera je protekla s nasmejanom, vaspitanom uglađenošću, donekle bezbojnom, na koju ću se s vremenom navići. Bet se malo doterala; iako nije pristala da se našminka, obukla je crnu svilenu bluzu, a kosa očešljana na stranu padala joj je zavodnički niz vrat. U svakom slučaju, ništa od toga nije bilo za mene: ubrzo sam saznao da svira violončelo u kamernom orkestru pozorišta Šeldonijan, u zgradi polukružnog oblika s venčićima na frizovima koju sam video za vreme šetnje. Te noći je trebalo da imaju generalnu probu, i izvesni srećković Majkl doći će po nju za pola sata. Nastao je kratak trenutak neprijatnosti kada sam upitao, smatrajući to gotovim, da li joj je on momak; njih dve se zgledaše i gospođa Iglton me umesto odgovora upita želim li još salate od krompira. Preostalo vreme za večerom Bet je provela ponešto odsutna i rastresena, i na kraju sam se zatekao kako razgovaram gotovo samo s gospođom Iglton. Kada se oglasilo zvono na vratima i kada je Bet otišla, moja domaćica se znatno opustila, kao da je popustio neki nevidljivi konac zategnutosti. Sama se poslužila drugom čašom vina, pa sam poduže vreme slušao dogodovštine iz jednog doista zadivljujućeg života. Bila je jedna od tolikih žena koje su za vreme rata naivno učestvovale na nacionalnom konkursu ukrštenica da bi saznala da će ih za nagradu regrutovati i zatočiti u potpuno izolovanom seocetu, sa zadatkom da pomognu Alenu Turingu i njegovoj ekipi matematičara da dešifruju nacističke šifre iz mašine Enigma. Tamo je upoznala gospodina Igltona. Ispričala mi je mnoštvo anegdota iz rata i takođe sve okolnosti o čuvenom trovanju Turinga. Od kada se smestila na Oksfordu, reče mi, napustila je ukrštenice u korist skrebla,* koji je igrala s prijateljicama kad god je mogla. Poletno je otkotrljala svoju stolicu do niskog stolića u dnevnom boravku i zatražila da je sledim, ne brinući za sklanjanje tanjira: time će se baviti Bet kada se vrati. Videh bojažljivo da vadi iz ladice tablu i da je otvara nad stolićem. Nisam mogao da kažem ne. I tako sam proveo ostatak svoje prve večeri: pokušavajući da složim reči na engleskom pred tom gotovo drevnom staricom koja se posle svaka dva-tri poteza smejala kao devojčica, podizala istovremeno sve pločice i zadavala mi sedam slova narednog skrebla. Svi proizvodi iz: Kriminalistički romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.