Smeo, strastven i zabavan pogled na svet u vreme nastupanja novog milenijuma. Broj ocena: 103 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 7062 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Vozom do Trsta, Domnika Radulesku Vozom do Trsta Autor: Domnika Radulesku Format: 13x20 Broj strana: 303 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Vozom do Trsta, Domnika Radulesku Kritika Ushitio me je debitantski roman Domnike Radulesku. Roman je istovremeno uznemirujuće putovanje u jednu udaljenu zemlju, prelepu i užasavajuću, i odiseja u srce mlade devojke koja postaje izuzetna žena. Duboko dirljiva i proživljena, Vozom do Trsta je nezaboravna priča koja nam predstavlja novi i zadivljujuće svež glas. Artur Golden, pisac Memoara jedne gejše Potresno… Strastveno pripovedanje koje na najuzbudljiviji način prepliće političke i ljubavne intrige. Vozom do Trsta je zavodljiv roman prepun iznenađenja, iskričavih lingvističkih izraza i čudesnih slika. Ljubavnici nam izgledaju kao špijuni, a doušnici se zaljubljuju u ovoj priči prepunoj mudrosti i lepote. Josip Novaković, pisac April Fools Day Knjiga koja se ne ispušta iz ruku: pročitao sam Vozom do Trsta brzo, u jednom dahu, uz mnogobrojne uzdahe oduševljenja. Andrej Kodresku, pisac The Blood Countess Smeo, strastven i zabavan pogled na svet u vreme nastupanja novog milenijuma. Domnika Radesku je izuzetna autorka koja obogaćuje američku književnost svojom rumunskom vizurom stvari. Srećni smo što je možemo nazvati svojom. Sandra Sisneros, pisac Kuće u ulici Mango O Autoru Domnika Radulesku Domnika Radulesku je rođena u Rumuniji. Godine 1983. došla je u SAD. Završila je doktorske studije francuske i italijanske književnosti na Univerzitetu u Čikagu. Profesor je na katedri za romanske jezike i šef katedre za ženske studije na Univerzitetima Li i Vašington. Autor je i urednik knjiga i stručnih radova na temu evropske i istočnoevropske književnosti. Radila je i u pozorištu režirajući drame Ežena Joneska, Semjuela Beketa, Fernanda Arabala i dr. Dobitnik je brojnih priznanja. Vozom do Trsta je njen prvi roman. Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Keti Vilkinson je konačno pronašla pravog čoveka. Ali, jednog dana on nestaje iz njenog života, ostavivši joj samo dnevnik. Broj ocena: 192 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7308 Poslednja cena bila je: 580 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Suzanin Dnevnik Za Nikolasa, Džejms Paterson Naziv Knjige : Suzanin Dnevnik Za Nikolasa Autor: Džejms Paterson Format: 13x20 cm Broja strana: 260 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Suzanin Dnevnik Za Nikolasa, Džejms Paterson *** O Knjizi *** Keti Vilkinson je konačno pronašla pravog čoveka. Ali, jednog dana on nestaje iz njenog života, ostavivši joj samo dnevnik. Dnevnik je vodila žena po imenu Suzan i namenjen je njenom novorođenom sinu, Nikolasu. U njemu, ona otvara svoje srce prema svim radostima koje joj dete donosi. Dok Keti čita ovu dirljivu priču, ona shvata da je čovek u koga se zaljubila zapravo Suzanin muž i Nikolasov otac. Ona nastavlja da čita ispunjena strahom i nadom pokušavajući da shvati šta se dogodilo i da li njena ljubav ima izgleda da preživi. Napisana Patersonovim nepogrešivim darom za prenošenje emocija i napetosti, ovaj roman na predivan način opisuje radosti nove porodice. Nezaboravna priča koja može da slomi srce, ali i da svakako ispuni nadom. *** Kritike *** Prava poslastica od priče. Puna nežnosti, šarma, ali i gorčine. Džejms Paterson oživljava ideale ljubavi i porodice veštinom vrhunskog pripovedača. Debora Smit SUZANIN DNEVNIK ZA NIKOLASA je jednostavno predivna knjiga. Kada sam jednom počela nisam mogla – nisam ni želela – da je ispustim iz ruku, a kada sam je završila sve što sam želela bilo da je ponovo pročitam. I još jednom. Nezaboravni likovi i priča o ljubavi još su sa mnom. Ovaj izvanredno napisani roman upravo je onakav kakva pravi ljubavni roman i treba da bude: nežan, ljubak, plemenit i oplemenjujući; ovo je priča uz koju ćete se smejati, uz koju ćete zaplakati, i uz koju ćete pre svega poverovati u snagu ljubavi. Ketrin Stoun *** O Autoru *** Iako kao svog omiljenog autora često navodi Markesa, Džejms Paterson priznaje da su na njega najinspirativnije delovali filmovi Dan šakala i Isterivač đavola. U intervjuu datom listu Chicago Tribune 2001. godine, on kaže: "U jednom momentu sam odlučio da u meni ne leži Uliks, ali da bi mogao ležati Dan šakala." Ta odluka dovela je do brojnih pojavljivanja Patersonovog imena na listama bestselera i preko 20 napisanih romana. Pošto je napisao nekoliko uspešnih trilera, Paterson je ranih devedesetih došao na ideju da kreira lik Afro-američkog heroja u okviru tog žanra. Ideja je rezultovala nizom bestselera, čiji je glavni akter, forenzički psiholog Aleks Kros, postao jedan od najpoznatijih likova u detektivskoj literaturi i inspiracija za dva filma (Poljubi devojke, 1997. i Prikrada se pauk, 2001., oba sa Morganom Frimenom u ulozi Krosa). Paterson je autor čije pisanje nije ograničeno na žanr koji mu je doneo najviše uspeha. Godine 1998. objavio je naučno-fantastični roman Kad dune vetar (When the wind blows) koji za temu ima posledice eksperimenata u bioinženjeringu, a 2001. pojavljuje se Suzanin dnevnik za Nikolasa, roman koji je kritičar Njujork Tajmsa Dženet Maslin po snazi uporedila sa Mostovima okruga Medison. Džejms Paterson živi u Palm Biču na Floridi, gde radi kao direktor marketinške agencije. Dobitnik je nagrade Edgar, koja se dodeljuje za najbolja debitantska ostvarenja u oblasti kriminalističkog žanra, za roman The Thomas Berryman Number, 1977. Prema sopstvenom priznanju, ambicija mu je da bude "kralj okretača stranica" (The King of Page-turners). www.jamespatterson.com *** Odlomak Iz Knjige *** Keti Vilkinson je sedela u svom njujorškom stanu u nesvakidašnjoj, ali divnoj starinskoj porcelanskoj kadi punoj tople vode. Stan je odisao “starinom” i “pohabanošću” na način kakav poklonici patinirane elegancije ni u snu ne bi mogli zamisliti. Ketina persijska mačka Gvinevir, nalik na omiljeni džemper od sive vune, smestila se na umivaonik. Crni labrador Merlin zaseo je na ulazu u spavaću sobu. Oči su im bile uprte u Keti kao da strepe za nju. Keti je prestala da čita dnevnik. Oborila je glavu i položila svesku u kožnom povezu na stočić kraj kade. Uzdrhtala je čitavim telom. Onda je zajecala i videla kako joj se ruke tresu. Gubila je tlo pod nogama, a to joj se retko dešavalo. Bila je jaka ličnost, oduvek. Prošaptala je reči koje je nekad čula u očevoj crkvi u Ešborou, u Severnoj Karolini. “O, Gospode, ima li te igde?” Nije ni pomišljala da će je ta knjižica toliko uzdrmati. Međutim, nije samo dnevnik izazvao u njoj stanje smutnje i teskobe. Ne, Suzanin dnevnik za Nikolasa nije bio jedini uzrok. Stvorila je u glavi Suzanin lik. Zamislila ju je u njenoj staroj drvenoj kući na Bič Roudu na Martas Vinjardu. I malog Nikolasa. Dvanaestomesečnog dečačića blistavih plavih očiju. I, na kraju, Meta. Nikolasovog tatu. Suzaninog muža. I svoju nekadašnju ljubav. Šta sada da misli o Metu? Da li će mu ikada oprostiti? Nije bila sigurna. Ali bar je shvatila ponešto od onoga što se zbilo. Dnevnik je otkrio deliće istine koje je trebalo da sazna, ali i duboke, bolne tajne za koje nije trebalo da zna. Skliznula je dublje u vodu. Misli su joj se vratile na dan kada je dobila dnevnik – na 19. jul. Pri pomisli na taj dan, ponovo se rasplakala. Tog devetnaestog jula pre podne, Keti je osetila potrebu da ode na reku Hadson, a onda kružnom brodskom linijom oko ostrva Menhetn, kao što su to jednom prilikom ona i Met uradili čisto radi štosa, pa se ispostavilo da su toliko uživali da im je vožnja brodom postala navika. Stigla je taman za prvu vožnju tog dana. U sebi je nosila tugu, ali i srdžbu. O, bože, stvarno nije bila načisto sa sobom. U tim jutarnjim časovima brodom se nije vozilo naročito mnogo turista. Sela je blizu ograde na gornjoj palubi, odakle se, usred mora uzburkanog mešanjem voda iz kanala i reke, pružao jedinstven pogled na Njujork. Primećena je dok je sedela tamo sama – naročito od strane muškaraca. Keti se uvek isticala u gomili ljudi. Bila je visoka – skoro metar i osamdeset. Oči tople, plave, ljubazne. Sebe je smatrala nezgrapnom i pogrešno je tumačila poglede koji su joj upućivani. Njeni prijatelji pokušavali su iz petnih žila da je ubede u suprotno. Govorili su joj da je takoreći neodoljiva, da zadivljuje svojom snagom. “Kako da ne!” smejala se ona. “Kamo sreće!” Nije bila takva u sopstvenim očima i znala je da se tu nikad ništa neće promeniti. Smatrala je sebe prosečnom, običnom. U duši je ostala devojka sa farme u Severnoj Karolini. Često je svoju tamnu kosu plela u dugu kiku, još od svoje osme godine. Ranije je time dobijala muškobanjast izgled, ali nadala se da je sada ostavljala utisak mačke iz velegrada. Verovala je da se konačno uklopila u novu sredinu. Doduše, od šminke je koristila samo maskaru i ruž za usne. Danas se čak ni toliko nije potrudila. Zasigurno nije izgledala neodoljivo. Sedeći tako na najvišoj palubi broda, prisetila se omiljene rečenice iz filma Afrička kraljica: “Glava uzdignuta, brada isturena, s vetrom u kosi – slika i prilika heroine”, tako je Bogart zadirkivao svoju partnerku Hepbern. To ju je malo razgalilo – malčice, kako je njena majka, tamo kod kuće u Ešborou, volela da kaže. Plakala je bez prestanka. Oči su joj se nadule. Veče pre toga, čovek koga je volela iznenada i bez objašnjenja prekinuo je njihovu vezu. Našla se u čudu. Nije joj bilo nakraj pameti da se tako nešto može dogoditi. Još nije mogla da poveruje da ju je Met ostavio. Đavo da ga nosi! Kako je samo mogao? Zar me je sve ovo vreme lagao, mesecima i mesecima? Naravno da je lagao. Gad jedan. Gmizavac. Htela je da dokuči šta je to moglo da ih razdvoji, ali jedino što joj se vrzmalo po pameti bili su časovi provedeni sa Metom, časovi gotovo nepomućene sreće. Nevoljno je morala da prizna da se s njim moglo pričati o bilo čemu, lagodno i bez ustezanja. Met se dopadao čak i njenim prijateljicama, koje su umele da budu pakosne i uglavnom nisu imale sreće s muškarcima. Pa šta se to onda dogodilo s nama? Očajnički se upinjala da to shvati. Bio je neobično pažljiv. Naravno, o tome se sada moglo govoriti samo u prošlom vremenu. Njen rođendan padao je u junu, a on je slao po jednu ružu u toku tog, kako je rekao, “tvog rođendanskog meseca”. Zapažao je da li ju je ranije viđao u nekoj bluzi, džemperu, cipelama, zapažao je njena raspoloženja, dobra, loša, katkad grozna. Voleo je mnoge stvari koje je i Keti volela, ili je bar tako tvrdio. Ali Mekbil, Lekarsku praksu, Memoare jedne gejše, Devojku sa bisernom minđušom. A potom odlaske na piće u barove One if by Land, ili Two if by Sea, zatim u Vaterlo u Vest Vilidžu, Kup u Istu, Bubiz u Ulici Hadson. Strane filmove u bioskopu “Linkoln Plaza”. Muzejske crno-bele fotografije, stara slikarska platna koja su pronalazili na buvljacima. Izlete do NoLita (severno od Male Italije) i Vilijemsburga (novi SoHo). Nedeljom je odlazio s njom u crkvu, gde je ona deci predškolskog uzrasta držala časove iz iz veronauke. Oboje su se radovali nedeljnim popodnevima u njenom stanu. Keti bi čitala Tajms od prve do poslednje strane, a Met prerađivao svoje pesme, raštrkane po krevetu, po podu u spavaćoj sobi, čak i na kuhinjskom stolu koji je ličio na mesarski. Iz pozadine su tiho dopirali glasovi Trejsi Čepmena, Mejsi Grej, ili Sare Von. Mogla je da se istopi od sreće. Savršenstvo u svakom pogledu. Met je činio da se ona oseća spokojnom, upotpunjavao je njen životni krug, stvarao osećaj nečeg dobrog, pravog. Ni sa kim nije bila tako potpuno, blaženo zadovoljna kao u njegovom prisustvu. Šta bi moglo da uzdrma njenu ljubav prema Metu? Ništa čega je bila svesna. Jedne noći svratili su u džuboks bar na aveniji A. Igrali su, a Met joj je na uvo pevušio All Shook Up, šaljivo, ali neverovatno dobro imitirajući Elvisa. A zatim Ala Grina. Oborio ju je s nogu. Želela je da se nikada ne odvpji od njega. To je zvučalo otrcano, ali bilo je tačno. Dok bi on boravio na Martas Vinjardu, gde je živeo i radio, svake noći satima su visili na telefonu, ili slali jedno drugom šaljive e-mejlove. Nazivali su to “svojom međugradskom ljubavnom avanturom”. Međutim, u korenu je sekao Ketine namere da ga poseti na Vinjardu. Možda je to trebalo da joj bude znak upozorenja? Ipak, sve je dobro išlo čitavih jedanaest divnih meseci, koji kao da su prohujali u jednom trenu. Očekivala je da je Met uskoro zaprosi. Čak je i majci natuknula takvu mogućnost. Međutim, ispostavilo se da je živela u zabludi. Baš patetično. Ispala je budala i mrzela je sebe zbog toga. Kako je moguće da se tako grozno prevarila u njemu! U svemu. Nije ličilo na nju da joj instinkti zataje u tolikoj meri. Obično je mogla da se osloni na njih. Važila je za pametnu devojku. Nije pravila gluposti. Do sada. A, eto, ovog puta se katastrofalno prevarila. Keti je najednom postala svesna da jeca i da svi na palubi zure u nju. “Izvinite”, rekla im je i pokretom ruke zamolila ih da je ne gledaju. Pocrvenela je. Bilo joj je neprijatno. Osećala se kao pravi idiot. “Sve je u redu.” Daleko od istine. Nikada u životu nije bila tako ojađena. Ni izbliza. Izgubila je jedinog čoveka koga je ikad volela. Bože, koliko je volela Meta! Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Priča koja će vas u potpunosti opčiniti. Roman za koji su prava i pre samog objavljivanja prodata u 24 zemlje. Broj ocena: 104 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Drame Šifra Proizvoda: 7328 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson Naziv Knjige : BŠtimer Klavira Autor: Danijel Mejson Format: 13x20 cm Broja strana: 312 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Štimer Klavira, Danijel Mejson *** O Knjizi *** Oktobra 1886. Edgaru Drejku stiže čudan zahtev iz britanskog Ministarstva odbrane: mora da napusti svoju ženu i povučeni život i otputuje u burmanske džungle, gde retkom koncertnom klaviru treba opravka. Klavir pripada sanitetskom majoru čije su neuobičajene metode sklapanja mira - poezija, medicina, a sad i muzika - donele varljivo zatišje u Južni Šan, ali i izmamile mnoga pitanja kod njegovih pretpostavljenih. Na svom putu kroz Evropu, Crveno more, Indiju i Burmu, Edgar susreće vojnike, mistike, bandite i pripovedače, kao i očaravajuću ženu, ništa manje neuhvatljivu od sanitetskog majora. A u doktorovoj tvrđavi na udaljenoj burmanskoj reci, Edgar nailazi na svet tajanstveniji i opasniji nego što je mogao da zamisli... Čulna, lirična, bogata strašću i avanturom, ovo je hipnotička priča o mitu, ljubavi i samootkrivanju. Ukratko - nezaboravan roman. *** Kritike *** "Mejson briljantno prikazuje Burmu i njenu kulturu. Njegov snažan prozni stil i sposobnost da uključi istoriju, politiku, prirodu i medicinu u okvire potpuno osmišljenog fiktivnog sveta 19. veka, bili bi značajni kod svakog pisca, i tim pre zapanjuju kad autor ima svega 26 godina... Čitalac će otkriti izvrstan vodič po čudima i jadima drugog mesta i vremena." Andrea Baret, THE NEW YORK TIMES BOOK REVIEW "Čudna priča, puna divnih momenata... i nezaboravnih, veličanstvenih prizora... Vešto, dovitljivo i napeto... Inteligentna i zabavna avantura." Ron Čarls, THE CHRISTIAN SCIENCE MONITOR "Danijel Mejson izatkao je elegantnu i neobično zanimljivu priču, koja čitaocu nudi najbolje moguće putovanje u davno prohujali svet. Bogat, pun atmosfere i asocijacija na prizore, mirise i građu Burme 19. veka, Štimer klavira je zapanjujuće delo. Zaista sam uživao u njemu." Artur Golden, autor knjige "Memoari jedne gejše" *** O Autoru *** Diplomirao je biologiju na Harvardu. Godinu dana proveo je na Tajlandu baveći se istraživačkim radom vezanim za malariju. Potom je na Univerzitetu Kalifornija upisao studije medicine. Njegov prvi roman, Štimer klavira, privukao je ogromnu pažnju publike zbog svoje neobične priče, koja se odigrava u 19. veku u prašumi Burme. Autor kaže kako je inspiraciju za ovaj roman crpeo iz priča o kolonistima koji su u prašume i necivilizovane delove sveta sa sobom donosili raznorazne predmete poput kada, klavira i slično. Trenutno radi na svom drugom romanu, čija se radnja odigrava u vreme otkrivanja Brazila, i privodi kraju studije medicine. *** Odlomak Iz Knjige *** Popodne u kancelariji pukovnika Kilijana, operativnog direktora Burmanske divizije Britanske vojske. Edgar Drejk je sedeo pored dveju tamnih, zveketavih grejnih cevi i zurio kroz prozor, u kišnu zavesu. Na drugoj strani sobe sedeo je pukovnik – krupan, preplanuo čovek žbunaste riđe kose i gustih brkova, raščešljanih u lepezastoj simetriji, koji potcrtavahu svirepe zelene oči. Iza radnog stola visili su dugačko bantu koplje i oslikani štit, na kome je još bilo tragova borbe. Na pukovniku beše skerletna uniforma, obrubljena pletenicama od crnog mohera. Edgar je to upamtio, jer su ga pletenice sećale na tigrove šare, a skerlet je pojačavao zelenu boju očiju. Prošlo je već nekoliko minuta otkako je pukovnik ušao u sobu, izvukao stolicu iza tamno lakiranog stola od mahagonija i počeo da lista gomilu papira. Napokon je podigao pogled. Iza brkova se oglasio zvučan bariton. „Hvala vam što ste sačekali, gospodine Drejk. Morao sam da posvetim pažnju jednom hitnom poslu.“ Štimer odvrati pogled od prozora. „Naravno, pukovniče.“ Ovlaš je dodirivao šešir u svom krilu. „Ako nemate ništa protiv, odmah ćemo preći na stvar.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Još jednom, dobro došli u Ministarstvo odbrane. Rekao bih da ste prvi put ovde.“ Štimeru nije ostavio vremena za odgovor. „U ime svog osoblja i svojih nadređenih, cenim vašu zainteresovanost za, po našem mišljenju, veoma ozbiljno pitanje. Temeljno ćemo vas upoznati s događajima koji su doveli do svega ovoga. Ukoliko ste saglasni, biće najcelishodnije da vam prethodno iznesem kraći pregled. O eventualnim pitanjima možemo raspravljati nakon što saznate više detalja.“ Spustio je šaku na gomilu hartije. „Hvala vam, pukovniče“, tiho odvrati štimer. „Moram priznati da me je zaintrigirao vaš zahtev. Vrlo je neobičan.“ Brkovi se s druge strane stola trznuše. „Zbilja vrlo neobičan, gospodine Drejk. Imamo o mnogo čemu da razgovaramo. Ako dosad niste shvatili, ovde je reč i o čoveku, a ne samo o klaviru. Stoga ću početi od sanitetskog majora Kerola lično.“ Štimer klimnu glavom. Brkovi opet zatitraše. „Gospodine Drejk, neću vam dosađivati detaljima iz Kerolove mladosti. Zapravo, njegova biografija je pomalo tajanstvena, i o njoj ne znamo mnogo. Rođen je 1833. u irskoj porodici, sin je gospodina Tomasa Kerola, profesora grčke poezije i proze u internatskoj školi u Oksfordširu. Iako njegova porodica nikad nije bila imućna, očev interes za obrazovanje sigurno se preneo i na sina, koji je bio izvrstan učenik, te je od kuće otišao na studije medicine u Univerzitetsku školsku bolnicu u Londonu. Po dobijanju diplome nije otvorio privatnu ordinaciju, za razliku od većine, nego se prijavio za nameštenje u provincijskoj bolnici za sirotinju. Ni iz tog perioda nemamo mnogo podataka o Kerolu – znamo samo da je u unutrašnjosti proveo pet godina. Tada se i oženio jednom meštankom. Brak nije potrajao. Supruga i dete umrli su na porođaju, a Kerol se više nije ženio.“ Pukovnik se nakašlja, uze drugi dokument i nastavi. „Posle smrti supruge, Kerol se vratio u London, gde se za vreme epidemije kolere zaposlio kao psihijatar u Prihvatilištu za izmučenu sirotinju na Ist Endu. Tu se zadržao svega dve godine, a 1863. primljen je u Vojnomedicinsku službu. Tu, gospodine Drejk, naša priča postaje nešto potpunija. Kerol je postavljen za lekara Dvadeset osmog pešadijskog puka u Bristolu, ali se svega četiri meseca po postavljenju prijavio za premeštaj u kolonije. Zahtev je smesta prihvaćen, te je Kerol postao vršilac dužnosti direktora vojne bolnice u Saharanpuru u Indiji. Tu je brzo stekao reputaciju ne samo dobrog lekara nego i avanturiste, bar u izvesnoj meri. Često se priključivao ekspedicijama u Pandžab i Kašmir, čime je sebe izlagao opasnosti i od lokalnih plemena i od ruskih agenata, jer car uporno pokušava da izjednači svoje teritorijalne dobiti s našima. Osim toga, Kerol važi i za načitanog čoveka, iako nije uočen nikakav znak – pa, recimo zanosa koji bi ga naveo da zahteva klavir. Nekoliko pretpostavljenih raportiralo je da Kerol izbegava vizite i posmatralo ga je kako čita poeziju u bolničkom vrtu. Takvo se ponašanje tolerisalo, mada nerado, nakon što je Kerol odrecitovao jednu Šelijevu pesmu – ’Ozimandijasa’, verujem – lokalnom plemenskom vođi lečenom u bolnici. Dotični – koji je već ranije potpisao sporazum o saradnji, ali je odbijao da sudeluje ljudstvom – vratio se u bolnicu nedelju dana po otpustu i doveo trista ljudi ’na uslugu „lekaru pesniku“’. To su njegove reči, ne naše, gospodine Drejk.“ Pukovnik podiže pogled. Učinilo mu se da na štimerovom licu lebdi osmejak. „Zadivljujuća priča, znam.“ „Snažna je to pesma.“ „Jeste, mada priznajem da je sam događaj pomalo nesrećan.“ „Nesrećan?“ „Sve u svoje vreme, gospodine Drejk, iako smatram da ova epizoda s ’erarom’ ima neke veze s time što ’vojnik’ pokušava da postane ’pesnik’. Klavir – istini za volju, to je moje mišljenje – predstavlja – kako najbolje da se izrazim? – nelogičan nastavak takve strategije. Ako doktor Kerol zaista veruje da će na takvom mestu muzika ubrzati smirivanje situacije, ja se samo nadam da će on imati dovoljno naoružanih ljudi za odbranu mira.“ Štimer ne reče ništa, a pukovnik se blago promeškolji u stolici. „Složićete se, gospodine Drejk, da je ostavljanje utiska na lokalno plemstvo recitovanjem i rimom možda i razumljivo, ali je zahtev da se koncertni klavir pošalje u našu najudaljeniju tvrđavu nešto sasvim drugo.“ „Slabo sam upućen u vojne stvari“, reče Edgar Drejk. Pukovnik ga načas pogleda pre nego što se vratio papirima. Nije ovo osoba spremna za burmansku klimu i izazove, pomisli on. Štimer klavira – visok, mršav čovek guste prosede kose koja je mlitavo visila nad žičanim naočarima – više je ličio na učitelja nego na osobu stvorenu i za kakvu vojnu odgovornost. Izgledao je star za svoju četrdeset jednu godinu; obrve mu behu tamne, obrazi oivičeni mekim zulufima, uglovi svetlih očiju naborani, premda, uočio je pukovnik, ne kao da se celoga života smejao. Nosio je somotski sako, leptir-mašnu i pohabane vunene pantalone. Sve bi to ostavilo utisak tuge, pomisli Ficdžerald, da nije bilo usana, neobično punih za Engleza, delom zbunjenih, delom blago iznenađenih; davale su mu mek izraz, koji je pukovnika uznemirio. Takođe je primetio i štimerove šake, koje je Drejk neprestano masirao, a zglavci mu se izgubiše u otvorima rukava. Ficdžerald nije bio navikao na takve ruke – behu preterano nežne za muškarca – a opet, kad su se rukovali, pukovnik je u njima osetio žestinu i snagu, kao da ih ispod hrapave kože pokretahu žice. Spustio je pogled na hartije i nastavio. „Stoga je Kerol ostao u Saharanpuru pet godina. U tom periodu učestvovao je u čak sedamnaest misija, provodeći više vremena na terenu nego na svom položaju.“ Počeo je da prelistava izveštaje o doktorovim misijama i naglas im čita nazive. Septembar 1866 – Geodetski izveštaj o terenu za železničku prugu duž gornjeg toka reke Satledž. Decembar – Kartografska ekspedicija vojnih hidroinženjera u Pandžab. Februar 1867 – Izveštaj o rađanju dece i akušerskim bolestima u istočnom Avganistanu. Maj – Veterinarske infekcije životinjskih krda u planinama Kašmira i njihova rizičnost za ljude. Septembar – Ekspedicija Kraljevskog društva u vezi s florom zabačenih krajeva Sikima. Izgleda da se namerio da ih navede sve, i činio je to u jednom dahu, tako da su mu vene na vratu nabrekle kao same kašmirske planine – bar je tako pomislio Edgar Drejk, koji u Kašmiru nije bio, niti se zanimao njegovom geografijom, ali ga je već hvatala nervoza zbog uočljivog nedostatka ikakvog klavira u priči. „Krajem 1868“, nastavi pukovnik, „zamenik direktora naše vojne bolnice u Rangunu, tada jedine veće bolnice u Burmi, iznenada je umro od dizenterije. Kao zamenu, medicinski upravnik u Kalkuti preporučio je Kerola, koji je u Rangun stigao februara 1869. Tamo je odslužio tri godine, a budući da se uglavnom bavio medicinskim radom, o njegovim aktivnostima imamo i izveštaje. Sve ukazuje na to da se posvetio svojim bolničkim dužnostima.“ Pukovnik gurnu fasciklu preko stola. „Na ovoj slici je Kerol u Bengalu.“ Edgar malo sačeka, a onda, shvativši da bi trebalo da se pridigne i uzme je, nagnu se napred i pri tom ispusti šešir na pod. „Izvinite“, promrmlja, zgrabi šešir, pa fasciklu, i vrati se na stolicu. Otvorio je fasciklu na krilu. Unutra je stajala fotografija, vrhom naniže. Bojažljivo ju je okrenuo. Na njoj je visok, samopouzdan muškarac crnih brkova i lepo začešljane kose, odeven u safari-uniformu, stajao pored bolničkog kreveta na kome je ležao pacijent, tamniji, možda Indus. U pozadini beše još kreveta, još pacijenata. Bolnica, pomisli štimer, i vrati pogled na doktorovo lice. Malo šta je mogao da pročita iz njegovog izraza. Lice mu beše zamućeno, no začudo, svi pacijenti su bili u žiži, kao da se doktor neprestano pomerao. Drejk se zagledao, trudio se da poveže čoveka i priču koju je upravo čuo, no slika mu nije obelodanila mnogo. Ustao je i vratio je na pukovnikov sto. „Kerol je 1871. tražio premeštaj u udaljenu bazu u središnjoj Burmi. Zahtev je odobren, jer se u tom periodu pojačala burmanska aktivnost u dolini reke Iravadi, južno od Mandaleja. Na svom novom položaju, kao i u Indiji, Kerol je odvajao mnogo vremena za istraživačke ekspedicije, najčešće u južna brda Šan. Međutim, nije jasno – u svetlu njegovih mnogih dužnosti – kako je našao vremena da vrlo dobro ovlada jezikom Šana. Neki nagađaju da ga je poučavao lokalni monah, drugi da je učio od ljubavnice. Bili monasi ili ljubavnice, 1873. smo primili katastrofalne vesti da su Burmanci, nakon višedecenijskog koketiranja, potpisali trgovački sporazum s Francuskom. Možda znate tu priču; novine su prilično detaljno pisale o njoj. Iako su francuske trupe još bile u Indokini i nisu napredovale dalje od Mekonga, ovo je očigledno bio veoma opasan presedan za dalju francusko-burmansku saradnju i otvorenu pretnju Indiji. Smesta smo prešli na ubrzane pripreme za okupaciju država Gornje Burme. Mnogi šanski prinčevi pokazali su davno ukorenjeno neprijateljstvo prema burmanskom tronu i…“ Pukovnik zaćuta, ostavši bez daha zbog monologa, i spazi da štimer zuri kroz prozor. „Gospodine Drejk, slušate li?“ Edgar se okrete, postiđen. „Da… da, naravno.“ „Onda dobro, nastaviću.“ Pukovnik ponovo pogleda u dokumenta. Na drugoj strani stola štimer nesigurno progovori. „U stvari, s dužnim poštovanjem, pukovniče, priča je veoma složena i zanimljiva, ali moram priznati da još ne shvatam zašto vam treba moja stručnost… Znam da ste navikli na ovakav oblik izlaganja činjenica, ali smem li vas uznemiriti jednim pitanjem?“ „Da, gospodine Drejk?“ „Pa… da budem iskren, čekam da čujem šta ne valja s klavirom.“ „Oprostite?“ „Klavir. Pozvali ste me zato što sam unajmljen da naštimujem klavir. Ovaj sastanak je veoma iscrpan što se tiče čoveka, ali nisam siguran da je on moje zaduženje.“ Pukovnik pocrvene. „Kao što sam naveo na početku, gospodine Drejk, smatram da su ove činjenice važne.“ „Saglasan sam, gospodine, ali nije mi poznato šta ne valja s klavirom, ni mogu li ga ja popraviti. Nadam se da shvatate.“ „Da, da. Naravno da shvatam.“ Vilični mišići mu se stegoše. Spremio se za govor o opozivu otpravnika poslova iz Mandaleja 1879, o bici za Mjinđan, i o opsadi garnizona Mejmjo, jedan od svojih omiljenih. Čekao je. Edgar se zagledao u svoje ruke. „Izvinjavam se, molim vas, molim vas, nastavite“, reče. „Zapravo, moram ubrzo da pođem, jer ću morati dugo da pešačim do kuće, a zaista me najviše zanima koncertni ’erar’.“ Uprkos neugodnosti, potajno je uživao u ovom kratkom prekidu. Nikad nije bio naklonjen vojnicima, a ovaj Kerol počeo je sve više da mu se dopada. Istini za volju, želeo je da čuje detalje priče, ali već se gotovo smrklo, a pukovnik nije pokazivao znake zamora. Pukovnik opet pogleda u papire. „Vrlo dobro, gospodine Drejk, skratiću. Do 1874. počeli smo izgradnju nekoliko tajnih utvrđenja na teritoriji Šana: jedno blizu Hsipoa, drugo pored Taungđija, a treće – najudaljenije – u seocetu po imenu Me Lvin, na obali reke Salvin. Me Lvin nećete naći ni na jednoj mapi, a dok ne prihvatite zadatak, ni ja ne mogu da vam kažem gde se nalazi. Tamo smo poslali Kerola.“ U sobi se smrklo, pa je pukovnik upalio malu lampu na stolu. Svetlo je treperilo, bacalo mu senku brkova po jagodicama. Ponovo se zagledao u štimera klavira. Izgleda nestrpljiv, pomislio je i duboko udahnuo. „Gospodine Drejk, da vas ne bih duže zadržavao, poštedeću vas detalja Kerolove dvanaestogodišnje službe u Me Lvinu. Ukoliko prihvatite našu ponudu, možemo dalje razgovarati, a ja ću vam obezbediti vojne izveštaje. Sem ako, naravno, ne želite da ih čujete odmah.“ „Voleo bih da čujem štogod o klaviru, ako nemate ništa protiv.“ „Da, da, naravno, klavir.“ Uzdahnuo je. „Šta vas zanima? Verujem da vas je o većini detalja već obavestio pukovnik Ficdžerald u svom pismu.“ „Da, Kerol je zahtevao klavir. Vojska je kupila koncertni ’erar’ iz 1840. i otpremila mu ga. Možete li me podrobnije obavestiti o toj priči?“ „Zapravo i ne mogu. Osim ako se možda ne nada da će ponoviti uspeh ostvaren recitovanjem Šelija, ne razumem zašto mu treba klavir.“ „Zašto?“ Štimer se nasmeja dubokim glasom, neočekivanim za mršavu pojavu. „Koliko sam samo puta i ja sebi postavio isto pitanje, povodom drugih svojih mušterija. Zašto bi uvažena gospođa koja ne razlikuje Hendla od Hajdna kupovala ’brodvud’ iz 1820. i zahtevala štimovanje svake nedelje, iako niko na njemu ne svira? Ili kako opravdati okružnog sudiju koji doteruje svoj instrument svaka dva meseca – što je, dodajem, sasvim nepotrebno, ali izvrsno za moje prihode – a ipak, isti taj čovek odbija da dâ dozvolu za godišnje javno takmičenje pijanista? Oprostićete mi, ali se ne bi reklo da je doktor Kerol toliko bizaran. Jeste li, gospodine, ikad čuli Bahove Invencije?“ Pukovnik zamucnu. „Čini mi se… Siguran sam da jesam, ali – bez uvrede, gospodine Drejk – ne vidim kakve to veze ima sa…“ „Užasava me pomisao na osam godina života u džungli bez Bahove muzike.“ Edgar zastade, pa nastavi: „Zvuče predivno na ’eraru’ iz 1840.“ „Možda jeste tako, ali naši vojnici i dalje ratuju.“ Edgar Drejk duboko udahnu. Najednom oseti da mu srce lupa. „Oprostite mi, nisam želeo da zvučim drsko. U stvari, što više slušam vašu priču, sve sam zainteresovaniji. No takođe sam i zbunjen. Ako već toliko osuđujete našeg pijanistu, pukovniče, zašto sam onda ja ovde? Vi ste vrlo važna osoba; retko će oficir vašeg ranga provesti sate u razgovoru s civilom, toliko čak i ja znam. Takođe znam da je Ministarstvo odbrane sigurno uložilo ogromnu sumu novca u prevoz klavira do Burme, na stranu u samu kupovinu. A vi ste mi ponudili velikodušnu nadoknadu – dakle, poštenu po mom mišljenju, ali objektivno gledano, velikodušnu. No i pored svega toga, čini mi se da ne odobravate moj zadatak.“ Pukovnik se zavali u stolicu i prekrsti ruke preko grudi. „U redu. Važno je da raščistimo ovo. Ne krijem svoju osudu, ali vas molim da to ne pobrkate s nepoštovanjem. Sanitetski major je izuzetno delotvoran vojnik – možda jeste neobičan čovek, ali je nezamenljiv. Neki ljudi, na vrlo visokom položaju u ovoj službi, s velikim zanimanjem prate njegov rad.“ „Ali vi ne.“ „Recimo samo da se neki ljudi gube u retorici naše imperijalne sudbine, da mi osvajamo ne zarad kopna i imetka, već radi širenja kulture i civilizacije. Ja to neću poreći, ali se Ministarstvo odbrane bavi drugim stvarima.“ „No ipak, vi ga podržavate?“ Pukovnik zastade. „Ako i govorim neuvijeno, gospodine Drejk, to činim zato što je važno da shvatite poziciju Ministarstva odbrane. U Šanu vlada bezakonje. Osim u Me Lvinu. Kerol je postigao više nego nekoliko bataljona. Nezamenljiv je, a komanduje jednom od najopasnijih i najvažnijih baza u našim kolonijama. Država Šan je suštinski važna za obezbeđenje naše istočne granice; bez nje rizikujemo invaziju – francusku, možda čak i sijamsku. Ako ćemo ga klavirom zadržati na tom mestu, cena je mala. Međutim, njegova baza je vojno utvrđenje, a ne muzički salon. Nadamo se da će se nakon štimovanja klavira sanitetski major vratiti svom poslu. Važno je da vi to shvatite, da shvatite da vas unajmljujemo mi, a ne on. Njegove ideje mogle bi biti… zavodljive.“ Nemate poverenja u njega, pomisli Edgar. „Dakle, samo ustupak, kao i cigarete“, reče. „Ne, ovo je drugačije, mislim da razumete.“ „Znači, treba da prihvatim da je on nezamenljiv zbog klavira?“ „Saznaćemo kad se instrument naštimuje. Hoćemo li, gospodine Drejk?“ Na te reči se štimer nasmeši. „Možda i hoćemo.“ Pukovnik se nagnu unapred. „Imate li još nekih pitanja?“ „Samo jedno.“ „Da, koje?“ Edgar pogleda u svoje ruke. „Žao mi je, pukovniče, ali šta tačno fali klaviru?“ Pukovnik se netremice zagleda u njega. „Mislim da smo diskutovali o tome.“ Štimer duboko udahnu. „Uz dužno poštovanje, gospodine, diskutovali smo o tome šta fali klaviru uopšte. Ali ja moram da znam šta fali ovom klaviru, ovom ’eraru’ iz 1840. koji čuči negde u dalekoj džungli u koju me vi šaljete. Vaša služba mi je o klaviru rekla malo šta, osim da je raštimovan, čemu je uzrok, dodajem, oticanje rezonantne ploče, a ne kućišta, kako ste vi naveli u svom pismu. Naravno, čudi me što niste predvideli da će se klavir raštimovati. Vlaga ume da napravi pakao.“ „Još jednom, gospodine Drejk – ovo činimo zbog Kerola. Takva filozofska pitanja moraćete njemu da postavite.“ „Dobro, mogu li onda pitati šta treba da popravim?“ Pukovnik se nakašlja. „Takvi detalji nam nisu dostavljeni.“ „Mora da je negde napisao nešto o klaviru.“ „Imamo svega jednu poruku, čudnu i neuobičajeno kratku za doktora, inače rečitog. Isprva nas je uhvatila neverica, ali je za njom usledila njegova pretnja ostavkom.“ „Smem li je pročitati?“ Pukovnik se ustručavao, a onda je štimeru pružio mali komad smeđe hartije. „Papir Šana“, reče. „Navodno je pleme čuveno po njemu. To je samo po sebi neobično, jer sanitetski major nikad ranije nije koristio ovaj papir za prepisku.“ Papir beše mek – ručno pleten, vidljivih vlakana, sada zamrljan tamnim mastilom. Svi proizvodi iz: Drame Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.