U NOVOJ KNJIZI PREDRAG SMILJKOVIĆ VEŠTO PREPLIĆE STARO I NOVO, URBANO I KOMIČNO, A OČARAVAVA SNAGOM ISPISANE REČI... Vla­snik uz­vi­še­nog smi­­sla ur­ba­ne ose­ćaj­no­sti, maj­stor da ske­ni­ra de­talj ži­vo­ta ko­ji će, pre­ve­den u pro­zu, za­zvo­ni­ti kao kri­stal na car­skom ba­lu, smilj­ko­vić je pi­sac broj­nih li­te­rar­nih oso­bi­na. Ve­zan za lo­kal­no, sva­kim no­vim tek­stom po­me­ra se na­pred kon­­cep­tom ubr­za­nja u pi­sa­nju, ka­da reč i re­če­ni­ce al­he­mij­ski tre­ti­ra kao niz sli­ka za že­lje­ni zlat­ni ka­dar. Taj kon­cept pik­se­la, fre­kven­ci­ja i bi­ta la­ko se mo­že ras­po­zna­ti u ta­ran­ti­nov­skoj di­na­mi­ci tek­sta knji­ge Na­ši. Pri to­me, po­u­zda­nost pi­šče­ve ra­do­zna­lo­sti za du­bo­ka du­šev­na sta­nja no­si­la­ca pri­ča ute­me­lje­na je u pro­fe­si­o­nal­nom is­ku­stvu, i ta sta­nja jed­na­ko na­di­la­ze i na­šu ja­vu i naš san.

Evropski gradovi u novoj srpskoj pripoveci. Priče u ovoj antologiji iznutra otkrivaju raznolika lica savremenih evropskih gradova: savremeno i istorijsko, poznato i skriveno, kulturnoistorijsko i svakodnevno, senovito i otvoreno oku posmatrača, lik koji nastaje na temelju gradskih priča starih po postanju i onaj koji počiva na gradskim pričama današnjeg dana. Na mapi pripovedanja ove tematske antologije ukazuju se Pariz i Beč, Venecija i Prag, Firenca i Trst, Minhen i Bukurešt, Rejkjavik i Oksford ili Oslo. U središtu ovih priča jeste slika grada. Ona se oblikuje postupno, u sadejstvu novijih i starijih slojeva, iskustva i kulture, istorije i proživljenih uvida. Iz tih slika oblikovanih u novoj srpskoj pripoveci nastaje moguća mapa pričanja. Autori priča u ovoj antologiji su: Vida Ognjenović, Mirjana Pavlović, Milisav Savić, Jovica Aćin, David Albahari, Vladislav Bajac, Milan Đorđević, Mihajlo Pantić, Jelena Lengold, Mileta Prodanović, Vladimir Tasić i Laslo Blašković.

Retko koja srpska knjiga doživi za tri decenije više od dvadeset izdanja, a zajedno sa prevodima na druge jezike, da bude štampana u više od 150.000 primeraka, čime se može podičiti roman Lajanje na zvezde... ...Ta knjiga, koja je, kao roman u aforizmima i impresionistička hronika naše mladosti... ...U njoj postoji vrsta igre koja je imperativ mladosti... ...Milovan Vitezović je pravi pisac jer je ovom knjigom doživeo svoju mladost, ali i mladost onog ko je čita... ...Fenomen Vitezovićeve knjige Lajanje na zvezde je da je ona napisana na način da čitalac, dok je čita, pomisli: Ovo mi je bilo na vrh jezika, samo se nisam setio da napišem... Ljubivoje Ršumović

Preveden na 32 jezika ovaj roman govori o sudbini onih naroda čija je sudbina neizvesna i vodi ih ka iščeznuću, kao što se desilo sa Hazarima, drevnim i moćnim plemenom čije je poreklo ostalo nerastumačeno. Hazarsko carstvo, rival Vizantijskoj imperiji, iščezlo je sa istorijske scene sveta pre mnogo stoleća zajedno sa narodom koji ga je stvorio. Jedan francuski izdavač ove knjige rekao je da su Hazari ipak danas poznatiji zahvaljujući Pavićevom romanu, nego što su bili u vreme svoga najvećeg uspona i carstva. Hazarska princeza Ateh je čaroban lik koji unosi u roman poeziju i snagu ženskog principa. ”Hazarski rečnik“ ima mušku i žensku verziju i čitalac će ih obe naći u Deretinom ”androginom“ izdanju ove nesvakidašnje knjige, koja je već ušla među klasične knjige XX veka i nazvana prvim romanom XXI stoleća. Razlog za veliki uspeh ”Hazarskog rečnika“ leži pored ostalog u njegovoj nesvakidašnjoj rečničkoj strukturi. Otac hiperteksta, kako ga kritičari ponekad nazivaju, Pavić je u ”Hazarskom rečniku“ dao obrazac nelinearnog pisma. ”Hazarski rečnik“ je doista štivo u kojem čitalac može sam da bira svoju stazu čitanja. Kompjuteri su izračunali da postoji preko dva miliona načina na koji se ovaj roman može pročitati.

Knjiga Žike Obretkovića, jedinstvenog boema i avangardnog uličnog umetnika Beograda, doživljava svoje drugo izdanje, u okviru edicije "Sandberg". Nakon 14 godina, čuvene pesme Žike Obretkovića, enigme beogradskih pločnika, misterioznog druga X, uličnog svirača i recitatora, ponovo pronalaze put do čitaoca. Mišljenja o Žiki Obretkoviću su kontroverzna, ali izraz i pokret Žike O. ostaje jedinstven,usamljen i drugačiji od drugih. Žika Obretković se raduje i peva svakog dana, slika i govori ljudima, srećan zbog postojanja, uprkos teškoćama koje prate ljudski rod uvek i svuda. Pesme u ovoj knjizi, jednostavne i istinite, predstavljaju suštinu Žikinog poetskog izraza.

U romanu Kuća slomljenih ogledala, direktno inspirisanim životom i delom Kamil Klodel, Dojna Galić Bar gradi snevani ideal savremene književnosti; sopstvenu narativnu formu i opojnu priču, sa mnoštvom simboličkih značenja, zaumnih i činjeničnih rukavaca, koji od života jedne od najpoznatijih vajarki - sestre pesnika i diplomate Pola Klodela i družbenice, muze i emotivnog i umetničkog antipoda vajara Ogista Rodena - stvara univerzalnu paradigmu o životu i stradanju umetnika; o svetom tlu bola umetničkog dela i surovom automatizmu života nesklonog umetnosti. Uzlet Kamil Klodel izvan svog bića i stvaranja, najbolje se vidi u "izmeštenosti" drugih likova. Sergej Ivanov je ogledalo Kamile, njenih uzleta i strahova, ljubavi i tuge, Pol Klodel je ogledalo porodice, priznanja i osude, a u prisusutvu Ogista Rodena i njegovoj ogromnoj ulozi u Kamilinom životu ogleda se druga strana umetničke kreacije; istovetnost inspiracije, podudarnost emocija, ljubav, ali i surovost umetničke hijerarhije - samo jedan može biti na vrhu. Pisac ne prenebregava ovu činjenicu koja je dubinski odredila odnos Kamil Klodel i Rodena, ona je čini samo dubljom i slojevitijom.

Od autora KLOPKE - književnog i filmskog hita!!! Intimna istorija jurodivog Griške, nazvanog Luda, izliva se iz Tobolska na uzavrelu stvarnost Sankt Peterburga, carskog grada na čijoj pozornici se filmskom brzinom smenjuju likovi. Carska porodica, volšebnici i proroci i nezaobilazni Raspućin, u rašomonskim pogledima pokušavaju da dočaraju krizu smisla na razmeđi vekova. Vrteška je sugestivna parabola o opterećujućom prošlosti i nesigurnoj budućnosti. Svaki junak vodi svoju malu bitku, pokušavajući da stvori sopstveni prostor sreće, integriteta i ostvarenosti. Nesumnjivo je da je ova knjiga, prožeta avanturističkim duhom i pikarskim partijama, univerzalna paradigma potrage za izbavljenjem i tajnom mudrošću skrivenom negde između neba i zemlje, na putu kojim otkrivamo tajnu i tajna otkriva nas.

Nesvakidašnji roman o gradu koji prepoznajemo na najčudnije načine, u emotivnim dubinama njegovih glavnih junaka... Ovo je proza koja beleži ostatke humanog, zadržanog na rubovima postvarenog, emotivno opustošenog ljudskog sveta (na mestu emocija ostale su tanatofobija, intenzivan strah i opsednutost propadanjem, kao i slutnja „zla koje kvasa")... U kontekstu Miletićevog romana, koji kroz sadašnjost dijagnostikuje obolelo tkivo čovečanstva, priča o Rimljaninu Celzusu - ovaj isceliteljske veštine uči od sveštenika u Vitlejemu, pa mu „vitlejemski špiljar" (Hrist) krade jedan svitak - nameće se kao parabola. Ukradeni svitak, kasnije pronaðen, govori o načinu amputacije, o načinu na koji treba razdvojiti zdravo od bolesnog tkiva (žito od kukolja?), ali se i na ovom mestu - a to je tačka u romanu u kojoj preispitivanje mitova doseže vrhunac - postavljena pitanja usložnjavaju, jer autor na sebe ne preuzima ulogu onoga koji odgovara na pitanje gde bolest zapravo počinje, šta jeste bolesno a šta nije, već onoga ko sluti, doslućuje, traga (kroz svakodnevno, istorijsko i oniričko), preispituje i promišlja. Jasmina Ahmetagić Volim romane sa početkom dostojnim pamćenja, početkom koji ima povlašćeni status autopoetičkog manifesta i svojevrsnog ključa za razumevanje potonjeg pripovedanja. Takav je početak romana „pH" Draška Miletića, koji nije tek puka vremenska odrednica (kraj 1999. godine koja hrli ka promeni sve četiri svoje cifre, dok vizuelno-grafički preobražaj brojeva nagoveštava sumorne vizije ili barem kontinuitet istorijskog mraka), već i upečatljiva slika lišena iluzije da će nastupajuća promena brojeva ukinuti bestijalnost buduće istorije ili promeniti ljudsku prirodu. „pH" je nemoguće sažeto pre- pričati niti bi takav pokušaj ičemu suvislom vodio. U ova- kvo pripovedanje jednostavno valja zaroniti kao u kaleido- skop u kome sve biva isto i različito, zamamno i nemušto, jasno i tajanstveno. Sve je mogućno, jer nemogu- ća istorija sveta još traje. Pred pažljivim čitaocem romana „pH" odvija se (ovog puta u tri poglavlja) jedna njena ispreturana, mračna epizoda. Ljiljana Šop

"... Vampir je jedna od retkih knjiga u našoj književnosti pisana u duhu i stilu trilera kojima baš ne obilujemo, ona je fascinantno dobro napisana..." Moma Kapor

Roman o danima u kojima smo pokušavali brojevima (ljudi, novca, inflacione stope, bojišta, kriminalnih događaja, poginulih...) da obuhvatimo vlastito postojanje i shvatimo kolika je dubina našeg pada u najniža osećanja i kolika je želja da se uzdignemo iznad dramatične stvarnosti, na bilo koji način. Brojanje Dragane Stanković je neposredan doživljaj traumatične poslednje decenije XX veka iz perspektive mlade lekarke koja pokušava da spasi smisao života svoga sina i nađe izlaz iz dubioze lične životne priče. Međutim, Dragana Stanković ne želi samo da čitaocu opiše "društvenu i socio-psihološku panoramu", ona osnovnu priču obogaćuje gorkim sarkazmom ali i razigranom ironijom usmerenom na sve i svakoga, na glavnog junaka pogotovu. Na stranicama ovog romana oživljavju ponovo svi autentični likovi "Miloševićeve ere"; zbunjeni i osiromašeni intelektualci, roditelji čija su deca porasla preko noći, mračni likovi kriminogene stvarnosti, narod koji je od veštine preživljavanja stvorio način života... Raznolika slikovitost i lucidne veze između likova i situacija romana stvaraju autentično iskustavo mislećeg čoveka koji hoda po rubovima ljudske svesti i kolektivnog osećanja nesigurnosti Dragana Stanković želi da, kroz svoju junakinju Milicu, o svetu progovori iz perspektive razbijenih snova i bola stvarnosti. Ali i iz pozicije nostalgije savremenog čoveka koja vrhuni potrebom da se pronađu duhovna i emocionalna uporišta i da se knjiuževnom imaginacijom nasluti ono što bi moglo da nas, za tren makar, ispuni osećanjem sigurnosti i smisaonosti.

Uzbudljiva porodična saga, krvava antologija ženskih bolova, rečnik večite ženske sudbine. Neverovatne sudbine glavnih junakinja liče na bajku: kroz dvesta godina samoće rađale su kao zečice i živele kao vučice. Tražile su i nalazile, volele i gubile. Bile su sirotice i gazdarice, sluškinje i dame, skojevke i čeda samoupravnog socijalizma u kostimima hipi devojčica. Moćne i nemoćne, odane i lažljivice, kupale su se u šampanjcu i kuvale čorbu od suza. Sočna i žestoka proza u kojoj će svaki muskarac pronaći ženu koju sanja i svaka žena bar deo sebe. Prvu od dve poluge oko kojih su raspoređene epizode u pripovedanju čini hrišcansko uverenje da za počinjeni GREH očeva ispaštaju deca. Greh može prestati onda kada se sasvim otkupi nečim drugim, vrednijim, kada preraste u novi kvalitet. To jače, veličanstveno jeste LJUBAV - ona opšta, prema sebi, bližnjima i drugima. (...) Dok sama autorka na više mesta u knjizi razmatra šta je ljubav, izliva se preko njenog pera poruka: ljubav je ono što otklanja greh.

Obuhvata ovaj period srpske lirike i može se smatrati nekom vrstom nastavka Antologije novije srpske lirike, koju je Bogdan Popović objavio 1911. godine. Antologija moderne srpske lirike koju je priredio Miloslav Šutić, kako je i zamišljeno u redakciji časopisa Relations, najpre je objavljena na engleskom jeziku, 1999 godine. Ovo, prvo izdanje na srpskom jeziku, razlikuje se od izdanja na engleskom jeziku u nekim pojedinostima. Najpre, nekoliko dužih pesama, koje su, po mišljenju sastavljača ove antologije, značajne ne samo za njihove autore, već i za srpsku poeziju XX veka u celini, a koje iz čisto jezičkih razloga nisu prevedene na engleski jezik. Zatim, u nekoliko slučajeva, umesto pesama prevedenih na engleski jezik, uzete su neke druge pesme pojedinih pesnika. Najzad, tri pesnika, koja se sticajem okolnosti, nisu našla u engeskom izdanju ove antologije, pojavljuju se u ovom izdanju na srpskom jeziku.

Knjigom Budna noć predstavlja se srž pesničkog opusa zapostavljenog i skoro zaboravljenog Matića, pesnika srpskog nadrealizma. Od poezije dvadesetih kada je oscilirao izmeću poezije i filozofije do nadrealističkih poetika, a potom u pravcu konkretizacije pesničkog izraza i nerimovanog slobodnog stiha. Jednom rečju, to je Matić, pesnik u kontinuitetu. Matićeve versifikatorske mogućnosti su, u ovom izboru, jedan od najvažnijih faktora selekcije koja je sasvim neobična, ali izuzetno značajna.

Iščitavanje proze Vladislava Bajca je istovremeno i lako, zahvaljujući pre svega stilu pisanja, i naporno, jer zahteva obaveštenost o istoriji civilizacija, magiji, mitologiji, prožimanju kultura, a nadasve zahteva smisao za uočavanje fantastike koja se rađa iz pomerenog ugla posmatranja stvarnosti. U ovoj knjizi kao mesta radnje označeni su evropski kulturni centri. Međutim, ova knjiga nije prosti zbir tekstova u kojima se ređaju imena gradova i ljudi iz raznih sredina, već jedno osmišljeno delo kojim autor svesno ističe povezanost ljudskih sudbina koja u svojoj sveukupnosti stvara sudbinu čovečanstva. Svaka pripovetka je posebna celina osmišljena visokom književnom artificijelnošću. Svetozar Vlajković

Jedan od najboljih romana srpske književnosti uopšte Prokleta avlija – Ive Andrića, smatra se autentičnim remek-delom. Pisanje ovog romana Andrić je započeo između dva svetska rata, a dovršio ga i objavio 1954. godine. Pripovedanje u ovom romanu može se predstaviti i slikom koncentričnih krugova koji se skupljaju do samog jezgra priče. Prokleta avlija okrenuta je istoriji, ali na drukčiji način od višegradske, travničke i sarajevske hronike. Roman je ispripovedan smirenim, nepristrasnim tonom, kojim se odmereno i sugestivno teži objektivizaciji, kako je to kod Andrića već običaj i pravilo. Do centralne, istorijske priče iz XI veka o tragičnoj sudbini Džem-sultana, Andrić nas dovodi posredno. O Džem-sultanu pripoveda mladi polu-Turčin Ćamil, koji u njemu vidi svog sudbinskog srodnika i preteču. O Ćamilu pripoveda prestravljeni Jevrejin Haim, a svi oni su samo uspomena fra Petra na dane provedene u stambolskom zatvoru, „prokletoj avliji“. A tu uspomenu, opet, grli luk sećanja bezimenog mladića (pisca?), koji, gledajući u zimski dan na fra-Petrov grob, vraća u sebi ceo tok priče. Svi protagonisti Proklete avlije, ma koliko različiti, čuvaju u sebi iskustvo sužnja, pa i svet, makar i nesvesno, osećaju kao ograničen, teskoban prostor. Kao da je samo postojanje tamnovanje. (Naslov romana simbolički je ključ čitanja.) Uskomešanost zatvora u koji se sliva zli talog imperije koja je prešla svoj vrhunac, ali gde, igrom slučaja, zalutaju i ljudi koji su samo drukčiji od ostalih, postaje neka vrsta zamene za svet on traje u vremenu i ne obazire se na pojedinačne ljudske sudbine koje ga tvore. „Svi su sporedni i nevažni“ zapisuje Andrić. „Avlija živi sama za sebe, sa stotinu promena, i uvek ista.“

U ovom romanu glavnu ulogu igra devojka koja je upravo izašla iz jedne destruktivne veze. Ulazi u još dve veze, koje se završavaju krahom. Razmišljajući o svemu tome dolazi do zaključka da je problem u joj. To je razlog zbog kojeg počinje uporno da se bavi duhovnim radom na sebi. Zahvaljujući tome dolazi do primene duhovne transformacije; susreće staru ljubav. Roman ima srećan kraj. Ova devojka proživljava divne trenutke uz voljenu osobu. Priča je jako mudra. Može pomoći mnogim devojkama i ženama da se upitaju da li su zaista srećne i šta uopšte žele od života. Upućuje ih na put mudrosti i duhovnosti.

Dragojlovićev ROMAN O BUNILU napisan je u (post)modernom maniru u formi dijaloga, tehnikom „skinuto s trake“. Književni postupak je pojednostavljen, sveden na dijalog koji se pokreće ad hok između likova koji predstavljaju me- štane provincije ili nosioce lokalne vlasti. Sadržaj tih dijaloga osvetljava jednu etapu u razvoju našeg savremenog društva koju najčešće označavamo pojmom tranzicija. Dijalog se odvija spontano, krajnje je redukovan, uz minimalnu upotrebu interpunkcijskih znakova, a odvija se po automatizmu i, kako odmiče, dobija na unutrašnjoj dinamici i dramskoj napetosti. Po onome što junaci romana govo- re saznajemo o njihovom socijalnom statusu, moralnim i poli- tičkim normama „novoga doba“. Likovi govore u trenu kako se pojave i tamo gde su se zatekli; kafana, ulica, skup ili putovanje, a teme njihovih razgovora se tiču pozadine vlasti u pomenutom periodu za koji u ruskom jeziku postoji srećniji izraz: perestrojka. Kako se odmiče s čitanjem uviđamo da su likovi umreženi, a njihova uzajamnost višeslojna i često antagonizovana nesaglasnim motivima i interesima. Moderan roman u (post)modernom vremenu! Labud Dragić, književnik

On je nesigurni muškarac u četrdesetim. I neumorni razvratnik u pokušaju. Ona je depresivna žena. I svoj erotski duh oslobađa samo povremeno. Nakon petnaest godina braka, oboje su uhvaćeni u zamku inercije i dosade. Svođenje računa njega gura sve dalje od porodičnog života, dok se njena istina svodi na zatvaranje očiju ispred svega što se dešava oko njih. Nesvesno je preuzela model svoje majke, čije ponašanje je toliko mrzela da nikada nije ni primetila u koliko velikoj meri postaje baš takva žena. Oboje su izmučeni roditeljstvom, ali se njihov brak sagledava iz muškog ugla. Uglavnom sablasno miran, Matija Javorić je glavni junak knjige o venčanima, ispod površine ključa. U njemu se prelamaju preljubnička priroda i strah od gubitka porodice. Tokom petnaest godina je samo nekoliko puta uspeo da prevari suprugu. I to je za njega neuspeh. Nezadovoljan svojim poslom. Nezadovoljan svojim brakom. Nezadovoljan svojim prijateljima. On shvata da je čak i kao preljubnik, potpuna mizerija od čoveka. Ali svi bračni parovi oko njega su takođe nesnađeni u braku. Njihovi prijatelji. Njihovi roditelji. Ojađen bračnim životom Matija kreće na duže službeno putovanje u inostranstvo. Nosi sa sobom pune džepove prošlosti. Konačno je i fizički izmešten iz porodice, pa oseća energiju tinejdžerske ekskurzije. Na svom putu sreće još živopisnih ljudi koji su vezani brakom. Ne razume ljubomoru na sred slobodnog erotskog duha u jednom svingerskom paru. Dve mlade lezbejke mu dokazuju da istopolni brakovi takođe imaju onog koji zvoca i onog koji laže. Ali, ma koliko žarko želeo da promeni nešto u svom životu, on se suviše plaši da iskorači iz poznatog komfora. Sve dok se ne vrati kući.

Njegoševa nagrada Druga knjiga Vernika iz trilogije „Vreme zla“ Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja. Dobrica Ćoćić u beleškama marta 1981. o liku Petra Bajevića „’Vreme zla’ je totalna kritika ideologije u istoriji. Ideološke čovekove svesti o sebi: te laži, te energije zla u čoveku, tog alibija agresivnog zla u čovekovoj prirodi. A moderna istorija je sva maskirana i kostimirana ideologijom.“ (Rafael Soren) „Sa ’Vremenom zla’ Dobrica Ćosić se prepustio velikom komunističkom ispovedanju u formi tragične epopeje. Kroz trilogiju, gigantskih razmera, poniremo u vreme mržnje i vreme ubica.“ (Žorž Niva) * Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se Ćosićeva saga porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije.

Nagrada „Miroslav Dereta“ za 2021. godinu. Ovo je priča o ezoterijskim i istorijskim naslagama urbanog nasleđa Beograda, u kojoj bazični triler-zaplet prerasta u slojevitu i višeznačnu storiju o lјudima i sudbinama, objedinjenim večitom lјudskom volјom i želјom za moći i sujetnom potrebom da se ovlada silama koje svojom drevnošću i uticajima daleko nadilaze lјudska znanja i shvatanja. Beogradski policijski inspektor Siniša K. istražuje niz neobičnih i brutalnih ubistava počinjenih na Kalemegdanu. Poslednjeg dana 1989. trag ga odvodi do psihijatrijske bolnice, gde nailazi na pacijenta koji tvrdi da zna šta se dešava među zidinama Beogradske tvrđave. On se inspektoru predstavlјa kao Predrag Jovović, bivši oficir zloglasne tajne službe. U nadi da će razrešiti misteriozna ubistva, inspektor odlučuje da sasluša bivšeg kapetana Ozne, koji se, pred kraj Drugog svetskog rata, s grupom vojnika i civila koju je predvodio našao u podzemnom lavirintu Beograda, i ne sluteći kakvu nezamislivu tajnu krije podzemlјe, odlučio da se s njima probije kroz jedan urušeni tunel... Miroslav Radošević napisao je odličan detektivski roman, u kojem je, u ezoterično intoniranoj priči, uspeo da sažme nasleđe vekovnog trajanja Beograda, ali i da stvori vektore razumevanja lјudske prirode, sudbine i borbe sa „silama nemerlјivim“, u kojima je lјudska mudrost mera otkrivenog znanja i iskustva, a želјa za moći prvi korak na putu ka propasti.

Naši vazduhoplovci u Aprilskom ratu 1941. godine Jugoslovenski ratni piloti nisu zatajili tog 6. aprila i oni su iz svih svojih eskadrila, sa svojih aerodroma, uzleteli da presretnu strašnu nemačku eskadrilu, koja je pre objave rata i van svih normi do kojih je civilizacija u ratovanju i ratnom ponašanju bila stigla, trebalo da na Beograd i još neke gradove Srbije izruči hiljade tona eksplozivne kukaste mržnje. Nesvrstani pod ideološke simbole, časnom službom zakleti kralju i otadžbini, branili su narod, branili su otadžbinu i čast vojske kojoj su pripadali. O njima govori rukopis Nebo je gorelo Budimira Potočana, o njihovoj neustrašivosti, odanosti zemlji, samopregoru i velikoj žrtvi. Prema ovom rukopisu, ostaje sasvim jasno, bar što se neba Jugoslavije tiče, Aprilski rat je bio izuzetno častan. On jeste neravnopravan po odnosu snaga, ali ga to čini još časnijim. Deset aprilskih dana na nebu Jugoslavije jesu najherojskiji dani te opake ratne godine. Bitke jugoslovenskih pilota stoje uz najhrabrije podvige svih rodoljubivih ljudi Drugog svetskog rata. Ovo je jedna od onih knjiga kojom se vraća i utvrđuje nacionalni ponos na neosporiv način. Samo istine smrću zapečaćene – konačne su. Milovan Vitezović

U ovoj intrigantnoj priči o ljubavi i zavođenju, heroina romana Lola Montez otkriva se pred čitaocima postepeno, kao sinteza suprotnosti i zavodljivih predela telesnog i duhovnog, čulnog i metafizičkog, ljubavi i mržnje. Svojom pojavom na pozornici minhenskog pozorišta, nestvarno lepa i harizmatična u čudesnoj haljini satkanoj od čipke i crne svile, protkanoj zlatom i jednom crvenom niti, zavela je ne samo svu prisutnu bavarsku gospodu već i samog kralja, dovodeći publiku do ekstaze svojim strastvenim i nadzemaljskim plesom… Ipak, jedan nepromišljeni gest, kada preko pozorišnog lakeja bude poslala pismo u ruke koje „nisu smele da ga prime“, izazvaće pravi skandal… U svom romanu Kap španske krvi Miloš Crnjanski gradi lirski makrokosmos u koji je smestio lik žene za koju je svet bio otvorena pozornica na kojoj se život odigravao u svim svojim beskonačnim i neretko kontroverznim značenjima. Ipak, sloboda, strastvenost i nesputana čulnost magične i tajanstvene Lole Montez nisu mogle proći nekažnjeno, te će se ona suočiti ne samo sa oštrim osudama Katoličke crkve već i sa osećanjem sopstvene praznine i tuge.

Od autorke bestselera Osmeh za svaki dan i Zovem se Mama „Mislim da bi svim knjigama Jelice Greganović, pa i ovoj koju upravo držite u rukama, trebalo dodati podnaslov: Kratka uputstva za život, ili recimo: Život za početnike. Toliko korisnih, dubokih, životnih savjeta, vješto skrivenih u naizgled laganom štivu, nećete naći nigdje. Jelica, profesionalna posmatračica života, i ovaj put me je zakucala za knjigu, koju sam pročitao u jednom dahu, smijući se njenim domislicama, ali i samom sebi jer je prosto nevjerovatno u koliko situacija sam se prepoznao. Mnogo, mnogo sam inspiracije dobio u ovim beskrajno duhovitim pričama i zato vas na ovom mjestu molim da me nipošto ne izdate Jelici ako u nekom od mojih sljedećih nastupa primijetite neki citat iz ovog životnog priručnika.“ Branko Đurić Đuro, glumac „Nije lako u svakodnevnim životnim mukama prepoznati i nešto smešno, videti sopstvene greške i nasmejati se, ne samo na situaciju koja nas zadesi, nego i na svoj račun. Nije to jednostavno, to je vrhunsko dostignuće jednog hroničara, novinara i književnika: kozerija. Našoj književnosti kozerija nije nova; ovom i ovakvom, kratkom životnom humoreskom, bavili su se i Jovan Sterija Popović, Zmaj Jova Jovanović, Radoje Domanović, Predrag Milojević, Živko Milićević, Žika Živulović Serafim… Ali dugo nismo imali takve pisce koji se naizgled opušteno, na sav glas smeju onome što nam se dešava.“ Dušan Gojkov, Balkanski književni glasnik

Autor bestselera Teslina pošiljka, Dušanova kletva, Teodorin prsten… Ljubavna priča o prijateljstvu i izdaji, mržnji i osveti. Ko se ne osveti, on se ne posveti. U zgradi Vlade Srbije, u zoru maglovite novembarske noći, u svom kabinetu na trećem spratu na spektakularan način ubijen je ministar odbrane Dragomir Sarić. Ubica je u kabinet ušao kroz prozor, preko simsa, i metalnom strelom izbačenom iz samostrela pogodio ministra pravo u srce. Ispod prozora, na spoljnom zidu, sprejom je napisao dva slova – CO, koja se mogu čitati i kao SO ako su napisana ćirilicom, a na stolu ispred ministra ostavio okrvavljenu ikonicu, na kojoj je naslikan lik Svetog Save. Na identičan način sledeće noći biće ubijen i jeromonah Arkadije u svom luksuznom dvorcu na Avali. Ubica će ostaviti istovetan zapis i krvavu ikonu s likom Svetog Save u kaluđerovoj ruci. Na scenu stupa pronicljivi i uporni novinar crne hronike Novak Ivanović, koji se posvećuje otkrivanju pozadine misterioznog „rukopisa“ zločina. I dok inspektor Perić biva suspendovan jer insistira na očiglednim činjenicama, Novak Ivanović nastavlja da sledi tragove i otkriva važne svedoke, ratne veterane sa ratišta u Bosni, koji su dobro znali ministra Sarića pod nadimkom Strelac, kao i njemu bliskog kaluđera Arkadija, koji je u ratu nosio nadimak Vladika. Novak shvata da će rešiti slučaj dvostrukog ubistva kad sazna ko čini tajnoviti ljubavni trougao… Inspiraciju za ovu priču Vanja Bulić nalazi u sukobu opštih duhovnih vrednosti, koje ovde simbolizuje ikona Svetog Save ostavljena na mestu zločina, i stvarnosti, koja je i dalje opterećena kriminalnim i zločinačkim nasleđem ratnih zbivanja devedesetih godina prošlog veka. Na tragu ovog sukoba naziru se i motivi zločina, u kom su svi akteri istovremeno i izvršioci i žrtve.