Ilustrovala Aleksandra Ilić. Čuma se zabezeknu: „Vi? Vi ste samo deca i… pas. Kako vi možete spasti svet?! Mali ste!“ „Sudbonosne poteze ponekad povuku oni od kojih se to najmanje očekuje. Mali mogu činiti velika dela“, reče Serafina. U gradu Sumrakovcu Serafina Krin će uskoro napuniti dvanaest godina, ali to je njena najmanja briga. Želi da postane književnica i da dobije magične moći kao što ih imaju njena mama veštica i njen tata vilenjak. Kad misteriozna pošast spopadne njen čarobni svet Magovije i on počne da nestaje, Serafina Krin će morati sa svojim ljubimcem (psom koji govori) i dvojicom najboljih drugara (usamljenim dečakom koji obožava da čita i trapavim akrepom) da pronađe način da ga sačuva. Uzbudljiva avantura sa mnogo obrta, još više mudrosti i s obiljem humora! UPOZORENJE: Ne čitajte ovu knjigu ako ne želite da se glasno smejete. Ne čitajte je na školskom času, u operi ili dok dresirate lavove.

Opis „Deca Nedođina“ putuju vašim krvotokom poput kobnog ugruška. Miloš K. Ilić vam ne dozvoljava ni zapetu opuštanja i odvodi vas tamo gde do sada niste bili, dakle na samo dno raspadajućeg društva koje se u sve ispraznijoj stvarnosti migolji poput obezglavene i na sitnu parčad iseckane jegulje. Po tom dnu češće trči nego što hoda Ivan Drnčula zvani Rambo, pripadnik poslednje generacije Titovih pionira, iz čije perspektive ruševine zauvek ukinutog sveta izgledaju baš onako kako ruševine i izgledaju. Niko, dakle, u „Deci Nedođina“ nije pošteđen od nadiranja besmisla i niko ovom besmislu neće uteći. Jozefa K. je na kraju čuvenog Kafkinog romana makar preplavio stid, dok Ivan Drnčula zvani Rambo nije mogao da računa na toliki luksuz. Zato je ovo roman koji se čita i nakon njegove poslednje rečenice. Vule Žurić Ceo tekst možete pročitati na linku. Miloš K. Ilić rođen je 1987. godine, u Pančevu. U rodnom gradu je pohađao osnovnu i srednju školu. Studirao je dramaturgiju na FDU. Izdao je zbirke pripovedaka „Priče o pivu“ (Laguna, 2008) i „Umorni kao psi“ (Partizanska knjiga, 2017). Dobitnik je nagrade „Edo Budiša“ (2018) za zbirku priča „Umorni kao psi“. Radio je kao dramatrug na predstavama „Mizeri“ (Atelje 212) i „Tačka ključanja“ (premijera SKC Beograd), čiji je i autor. Diplomska drama „Čovek bez mase“ izvedena je 2013. godine na Ex Teatar Festu, u Pančevu. Za Radio Beograd napisao je radio drame: „Ruka“, „Rat“, „Smrt Kraljevića Marka“, „Metak u mrak“, „Rabadžije“, „Trči“, „Lotrek“, „Po zanimanju Očivad“, „Slepi“, „Lotreamon“, „Ogledala Danice Marković“, „W.“ Objavljivao priče u časopisima: „Polja“, „Koraci“, „Ruko­pisi“, „Kvartal“, „BUNKER“, „NIN“, „Trag“, „SENT“, „Dometi“, „Zlatna greda“, „Prosvjeta“, strane.ba, eckermann.org.rs; kao i u antologijama „Gavrilov princip“ (2014) i „Pre vremena čuda“ (2020)

– Mogu li ja da odem u hajduke pa da otud, iz planine, napišem pismo načelniku: „Ako mi profesori poprave beleške, predaću se vlasti, a ako neće da mi poprave, ostaću i dalje hajduk.“ – Budalo jedna – reći će Čeda – pa kad si hajduk, šta će ti dobre beleške? Svakog četvrtka i nedelje grupica dečaka okuplja se pored hrastovog stabla na obali Dunava. Tu uživaju u dokolici, igraju se loptom, maštaju i izmišljaju različite priče umesto da rade domaće zadatke. Iz odbojnosti prema školi i obavezama rodiće se ideja da pobegnu od kuće i odmetnu se u hajduke. Ova nestašna avantura, puna zgoda i nezgoda, opametiće mlade hajduke i nasmejati čitaoce do suza. Hajduci su jedan od prvih humorističkih romana za decu u srpskoj književnosti, a i dan-danas spadaju u najčitanija i najpopularnija dela kako ovog autora tako i domaće književnosti za decu. „Ako se moji mali čitaoci iz ove priče nemaju čemu poučiti, izvesno je da će se imati čemu nasmejati.“ Branislav Nušić

Ilustrovao Aleksandar Zolotić Priče za one koji maštom otkrivaju svet. Ništa neće postati važno u životu ako to nemaš s kim da podeliš. U svetu devojčice Selene izmišljeno postoji uporedo sa stvarnim, a granice između mašte i realnosti su nepouzdane. U njemu žive sove koje znaju tajne vremena i lepote, narod koji tamani tamu, uobražene crne mačke i hobotnice koje krše morske zakone. Svi oni pomažu Seleni da dobije odgovore na neka od važnih životnih pitanja, koja i sami često postavljamo. Selena se budi je očaravajuća zbirka priča koja nas vodi do spoznaje da je otkrivanje sveta lepše u društvu, da smo bez drugih samo polovina razlomka, bića izgubljena u svetu kao „guske u magli“.

Dvanaest pripovesti za besane noći. Da li ste čuli za teoriju zavere o tome zašto nastaje gužva u saobraćaju svaki put kad padne kiša? Kakva čuda moraju da se dogode da bi dečak koji ne želi da bude pripadnik nijedne od suparničkih maloletničkih bandi u malom gradu izbegao izbor koji mu okolina agresivno nameće? Šta bi čovek uradio kada bi mu turistička agencija ponudila putovanje u prošlost? U svojoj novoj knjizi Oto Oltvanji nudi odgovore na ova i brojna druga pitanja, pri čemu ne samo da se hvata ukoštac sa sve većim promenama sveta već nam pruža retko uzbudljivu priliku da se zapitamo o pravoj prirodi naše svakodnevice i saznamo šta se sve krije iza kulisa. „Stvarnost je krhka poput porcelanske figurice“, kaže junakinja jedne od njegovih nesvakidašnjih pripovesti. Zahvaljujući svojoj nesputanoj maštovitosti, autor uvodi čitaoce u mistično-magijsku verziju stvarnosti u kojoj će se oni osećati kudikamo udobnije nego u realnom svetu.

Najbolje priče savremenih srpskih spisateljica. Velmar-Janković / Mićić-Dimovska / Šalgo / Ognjenović / Vukićević / Ćirjanić / Novaković / Mitrović / Blagojević / Dimić / Rajković / Vuksanović / Đurđić / Vučković / Đuričić / Lengold / Pavlović Priredila Ljubica Arsić Ako vas muči večno pitanje kralja Lira – ko vas najviše voli, onda će vas uvodna priča ove uzbudljive knjige uvesti u vrt sa stazama koje se račvaju, gde svaka od autorki, gajeći osobenu, stilski cizeliranu poetsku baštu, ima jedinstven odgovor. Bilo da vam nudi šetnju po staroj čaršiji, svilenu maramu, avanturu sa Minotaurom ili vozačem hladnjače, poznastvo sa Leni Rifenštal u Bosni, razgovor sa mamom za koji vam nedostaje još malo smelosti, ili vam ukazuje na lepotu leptira, plašeći vas sakrivenom bubašvabom koju će Pepeljuga zgaziti staklenom cipelicom – priča svake od ovih spisateljica sa vrha srpske književnosti nosi ono što vam pripada po pravu ljubavi prema dobroj knjizi. Osobeni svet žena i sklonost ka detalju, osećajnost drugačija od muške, kamerna slika istorije kao pojedinačne ljudske sudbine samo su neke od osobina ženskog pisma, koje ne poziva na suparničku podelu i rezervat u kome je pristup muškarcima zabranjen, već ukazuje na lepotu različitosti, mogućnost da se život ispriča i iz ugla žene.

Doba koje dolazi doneće poslednje iskušenje za svakog verujućeg čoveka... U poziciji kada je smrt neizbežna mnogi se okreću veri kao jedinom ishodištu i nadi. Ali šta će se desiti u skoroj budućnosti, kada se osvoji večni život, kada smrt ne bude nužan ishod naše zemaljske egzistencije? Šta će biti kada, naspram večnog zlopaćenja u palom svetu, pa ipak sigurnog postojanja, budemo imali izbor proste vere? Kada smrt bude stvar izbora, koliko će biti onih koji su spremni da umru za Hrista? Neće li to biti doba čak i većeg i težeg iskušenja nego što je bio period stradanja prvih hrišćana? Poslednji hrišćanin je čudesan roman o veri, ljubavi i budućnosti koja je tu, iza ugla. Po mišljenju mnogih, najznačajnija knjiga Isidore Bjelice.

Druga knjiga priča Lazara Ristovskog utvrđuje ovog svestranog umetnika kao darovitog pisca koji je obogatio svoj književni postupak i proširio tematski okvir svojih književnih interesovanja. Događaje iz svakodnevnog života i sudbine „malih ljudi“ prate u svakoj priči iznenađujući obrti, a dramatičnost radnje i uverljivost dijaloga ostvaruju se kroz osoben humor i ironiju. Ispripovedane u trećem licu, sve priče u ovoj zbirci objedinjuje svojevrsno melanholično raspoloženje i razumevanje psihologije njenih junaka, što neke priče svrstava u prave bisere kratke proze u savremenoj srpskoj književnosti. „Ma o čemu pisali, pisci pišu o ljubavi i o smrti. U novim pričama Lazara Ristovskog ovozemaljska ljubav je surova erotska igra, iza koje se krije strah od konačne samoće. Da bi se taj strah pobedio, neophodna je mašta – kao mašta glumca koji u njujorškom metrou igra Hamleta za bandu siledžija pristiglih u stvarnost sna iz filma Voltera Hila. Ili mašta crne Ofelije koja nagrađuje poljupcima čoveka što glumi kao što Šeherezada priča. Ili mašta starog profesora, Don Žuana – Minhauzena, koji o svojim ljubavnim podvizima priča đacima koji su ga odavno napustili i otišli svojim putevima...“ Vladimir Kecmanović „Knjiga privlačnog i intrigantnog naslova Ulična akademija potvrđuje najbolje osobine prethodne proze Lazara Ristovskog, posebno njegovih Jednostavnih priča. Ova zbirka nudi provokativne priče iz života običnih ljudi našeg vremena, dobro izabrane i upečatljive likove, neposredan doživljaj, komunikativan izraz i stil. Najčešće prepoznatljivi životni prizori povremeno prelaze u neobične sadržaje na granici alegorijske fantastike, značajne novine u njegovoj novoj prozi. Opisani događaji često su obojeni naglašenom životnom vedrinom i radošću. Posebno su zanimljive priče o našim ljudima u stranim sredinama, u Njujorku, Beču i drugde, koje će svojom slikovitošću, filmskim zapletom i dramskim intenzitetom, kao ’Piroćanac u Njujorku’ ili ’Ulična akademija’, sigurno naći neposredan i brz put prema čitalačkoj publici.“ Marko Nedić

Prava ljubav nikad nije obična uspomena. Učiteljica je odredila da sedim s novopridošlom devojčicom Marjom, u trećoj klupi. Ispred nas je rasporedila Ivanu i Tanju, a iza Nastu i Lanu. U četvrtom razredu fazon devojčica postao je da se zaljube i sve četiri, dve ispred i dve iza, odmah su se u mene zaljubile. A ja nisam ni u jednu. Čak ni u Marju, koja se nije zaljubila u mene. Gledao sam svoja posla, a njih četiri su gledale moja posla. Aleksandar ide u četvrti razred i između njega i Marje, nove drugarice iz klupe, razvija se poseban odnos. Uz vesele dogodovštine i dramatične situacije, njihovo drugarstvo prerašće polako u ljubav, ali nju će prekinuti bolest zbog koje će Marja morati da otputuje u Rusiju... Duhovita i topla priča omiljenog romanopisca o sazrevanju, čudnim rečima, ozbiljnim školskim problemima i onome što će postati mnogo više od lepih đačkih sećanja.

Oktobar je 1991, pred zalazak sunca... Krv njegova uvirala je u kamenjar i kanalima koje samo smrt predoseća i pronalazi, probijala se, rumena i slankasta, brza i nevidljiva, ispod ličkih, dalmatinskih i krajiških planina, ispod visoravni Korduna, brže od munje stigla do Vukovara, pa sevnula put Konavala i Dubrovnika, odatle se vijugavim pokretima zmije uspela ka Hercegovini, od Mostara, uz Neretvu, savila se oko Sarajeva, ispisivala krugove i osmice čitavom Bosnom, pa tunelima ispod Srebrenice, Bratunca, Višegrada i Foče potekla prema Metohiji i Kosovu, a odatle, nabrekla od mnogih pritoka, obrela se u selu Tekeriš, i to u istom onom trenu kada je mladi regrut poginuo, a krv šiknula iz njegovih rana. Ta krv, kao utvara, kao strašno neko priviđenje i predskazanje, kanula je iz sise krave koju je muzla vojnikova majka. Koviljka je vrisnula: „Dragoje, sine, kuku meni, kuku nama svima!“ Smrti i patnje tolikih ljudi i porodica pamtio sam apstraktno, kao brojke, a i one su prekrivene zaboravom ili su postale igračke i za ubice i za žrtve. Ubice umanjuju ili poriču svoje, a umnožavaju zločine drugih, a čine to i oni što leleču nad mrtvima. „Iskusni romansijer, Drašković pokazuje da 'pravila' dobre priče za njega nisu tajna, ali se istovremeno ne odriče romansijerskog daha i zamaha, pa se tek u celini pročitana njegova nova knjiga otvara kao roman o životu i smrti Jugoslavije u životima i smrtima njenih građana.“ Ljiljana Šop

Iz književne zaostavštine. Slutim da nedovoljno pamtimo svoj grad. Strepim da ga nedovoljno razumemo. Nedovoljno osluškujemo. Nedovoljno primećujemo. A Beograd traje i u sadašnjosti: potavneo, ogoleo, ojađen i obeznađen, ali traje. U raznolikim menama dana i godina, u oticanju ljudskih života, kalemegdanski bedem, uspravljen nad rekama, ustremljen ka nebesima, bdi, nepomeriv, nad surovim postojanjem Balkana, na čijem pramcu plovi kroz vekove. Iz zaostavštine neumornog hroničara beogradske prošlosti izranja još jedna knjiga literarnih minijatura, dragocenih zapisa o Beogradu i savremenicima Svetlane Velmar-Janković koji su živeli u njemu. Ovim izbrušenim književnim biserima o kuli Nebojši, Košutnjaku, Višnjičkoj banji, Tašmajdanu, Grčkoj kraljici, Kalemegdanu ili Čitalištu pridružuju se i zapisi o Ivi Andriću, Meši Selimoviću, patrijarhu Pavlu, Borislavu Pekiću, Ivanu V. Laliću, Vavi Hristiću i još desetak znamenitih Beograđana, ali i zapisi kao što su Gluvina, Hilandar i Kosovo, reči, hramovi i istorijska poprišta posredno uronjeni u povesnicu srpske prestonice. Pod rukom majstora i poznavaoca davnih događaja i iščezlih toponima, zaturenih u vrtlogu vremena, ovi redovi nisu samo puke reči koje bi Dunav sprao sa svojih peščanih obala, već prerastaju u zapise uklesane podjednako u srpsku istoriju i njenu književnost. Istovremeno, oni su, pored Dorćola i Vračara, završna, treća knjiga priča koju je Svetlana Velmar-Janković zamislila da posveti Beogradu.

Description Ljubav se nosi u tri – Milena Bogavac Prvi roman uspešne dramske spisateljice Milene Bogavac odiše životom. Nesreća i sreća njene junakinje vise na vratima, a ona se usteže i nikako da ih otvori i uđe u svoj život. Ona se, ipak, nekako, sama otvaraju i ona ulazi u svet s druge strane ogledala. U nepodnošljivoj novogodišnjoj histeriji i buci žestoko počinje njena borba za dah. Ejmi pokušava da u isto vreme ostvari dva gotovo nemoguća zadatka. Da opstane, relativno srećna, u ovom i ovakvom svetu, i da privuče ozbiljniju pažnju izvesnom Pankeru. Svet je, pa, nepovratno pogrešan i užasno komplikovan, a Panker je, izgleda,nepovratno komplikovan i užasno pogrešan. Njena sreća je, stoga, na neobično tankim nogama. A te noge su dobile noge.

„Takvim ga je, najboljim, čitao Ivan Lovrenović, jedan od dvojetroje najpouzdanijih naših čitalaca, a takvim sam ga doživljavao i ja, u nekoliko čitanja, tokom posljednjih trideset i pet godina, od onoga ljeta 1982, kada sam kao gimnazijalac prvi put čitao „Zimsko ljetovanje“. Priča se odvija u vrijeme Drugoga svjetskog rata, unutar male, uglavnom izbjegličke zajednice, među ljudima koji su iz Zadra bježali u obližnja sela da se spasu pred savezničkim bombardiranjima. „Zimsko ljetovanje” melankolična je freska dekadencije i umiranja našega građanstva, prikaz posljednih izdaha jednoga svijeta koji će nestati u olujama dvadesetog vijeka. Pritom, priča je to o gradskom i gospodskom svijetu dalmatinskih Srba, o zadarskom talijanstvu, o kulturama koje su tvorbeno odredile današnju Hrvatsku, da bi zatim iz nje bile izbrisane kao da ih nikad nije ni bilo. Pišući o kratkom insertu Drugoga svjetskog rata, Desnica je, ne znajući, pisao i o vremenu koje srećom neće doživjeti, o ljetu 1995, o konačnom egzodusu Srba iz Hrvatske, i o revolucionarnom prekodiranju identiteta.“ Miljenko Jergović Vladan Desnica rođen je u Zadru 1905. godine, studirao prava i filozofiju u Zagrebu i Parizu, diplomirao na zagrebačkom Pravnom fakultetu 1930. Radio je kao advokat, a zatim prešao u državnu službu. 1934. pokrenuo je književno-istorijski godišnjak „Magazin sjeverne Dalmacije“, koji je uređivao dve godine. U njemu je, između ostalog, objavio dva sopstvena eseja „Jedan pogled na ličnost Dositejevu” (1933/34) i „Mirko Korolija i njegov kraj” (1935). Između 1935 i 1940. napisao je zbirku pripovedaka, koju je poslao beogradskom izdavaču Geci Konu. Zbirka zbog početka Drugog svetskog rata nije štampana, a sam rukopis je izgubljen. Roman „Zimsko ljetovanje“ objavio je 1950. Potom izlaze zbirke pripovedaka „Olupine na suncu” (1952), „Proleće u Badrovcu” (1955), zbirka pesama „Slijepac na žalu” (1955) i zbirka pripovedaka „Tu odmah pored nas” (1956). Paralelno radi na svom romanu „Proljeća Ivana Galeba” . Kad je delo završeno, u autoru se javio strah da niko neće hteti da ga objavi, jer je po svemu odudaralo od ondašnje književne produkcije. Izdavačka kuća „Svjetlost” objavljuje roman u Sarajevu 1957. Naredne godine delo osvaja Zmajevu nagradu.

Posebno izdanje. Istinite priče o vlasti i podaništvu. Šta je u vlasti tako privlačno da se zbog nje žrtvuju mnogo veće vrednosti – spokojstvo, čast, ponekad i sam život? Šta je to u njoj što pobuđuje zavisnost jednaku zavisnosti od droge, pića ili kocke? Ne dajući analitičke odgovore već pričajući istinite priče – ma koliko se činilo da su one izmaštane – ova knjiga pronicljivo i uzbudljivo prikazuje sudbine predsednika, kraljeva, crkvenih velikodostojnika, sultana i revolucionara, premijera i ministara, samozvanih i izabranih, despota i demokrata – svih onih koji nisu prezali ni od čega da se dočepaju vlasti i održe se na njoj. Jezovita povorka opsednutih već je po sebi fascinantna, a prikazane nastranosti samo su okvir za uspostavljanje dubokih psiholoških, kulturoloških i antropoloških sagledavanja fenomena vlasti koja ovom knjigom izrastaju u čudesne literarne studije ljudske prirode. „Brevijar ljudske gluposti, taštine i oholosti koji je toliko neverovatan da je, konačno, apsolutno literarno istinit.“ Mihajlo Pantić

Junake iz ovih priča prepoznaćemo odmah jer ih nalazimo svuda oko nas, ma u kakvom okruženju, prilikama ili vremenu se zadesili. Ipak, pre ćemo ih sresti tamo gde se ne živi mirno, negde na pustoj autobuskoj stanici u nedođiji, u nekom istorijskom metežu ili u starim gradovima i porušenim kulama. Jer oni su u potrazi za zakopanim blagom koje je sâm njihov život, za čudima koja nas okružuju ali ih ne vidimo. Boemi, lutalice, izgubljenici usled nekog i nečijeg nehaja, nepravde, ali i po usudu sopstvene volje, oni se mogu uvek prepoznati po neobičnosti, po nečem usled čega ne pripadaju pragmatičnoj stvarnosti sveta. I u ovoj knjizi priča Sabljaković potvrđuje izuzetan i samosvojan književni stil, kao i suptilan književni postupak, koji u kombinaciji sa temom ispitivanja ispražnjenog sadržaja čovečjeg identiteta, ili bar potrage za njim, obezbeđuje nepogrešivo uživanje u čitanju i uspostavlja ovog pisca kao relevantnu pojavu u savremenoj književnosti.

Niži sveštenik Vasa Šop nije više siguran u svoj identitet kada mu u bolnici kažu da je on zapravo novinar jednog uglednog dnevnog lista i da mu je ime Ika Dudić. Postavljena mu je dijagnoza: disocijalni poremećaj ličnosti. Bez obzira na sudbinski splet okolnosti koji je doveo do dvostrukog identiteta, glavni junak će krenuti kroz lavirinte podvajanja ličnosti i moraće da ponese teret života kojeg se ne seća… Čankovićevo poigravanje pitanjima i provalijama identiteta u ovom romanu teče neusiljeno, postupno i mozaično, a neočekivana istina otvara prozor za nova i uznemirujuća saznanja.

„Što sam više upoznavao život, i što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao.“ Retki su naši književnici koji su u formi autobiografije pisali o vlastitom životu, a samo je najveći srpski komediograf u svom životopisu tretirao sebe kao junaka komedije. Činjenice o rođenju, školskim danima, ženidbi i ulasku u svet odraslih postaju građa za urnebesne zaplete, neočekivane obrte, komediju situacije, ispunjenu razdraganim, dobronamernim humorom. Stranice posvećene školovanju, po kojima se Autobiografija najviše pamti, obavezna su lektira za sve generacije. Uživljavajući se u ulogu deteta, u svojevrsnom katalogu školskih predmeta, kroz vic, anegdotu i parodiju, Nušić pruža satiričnu istoriju nesklada između dečjeg poimanja sveta i krutosti škole, koja učenika ne sprema za neminovni sudar sa stvarnim svetom. U očuđenom doživljaju takve stvarnosti prepoznavaće se buduće generacije, sve do naših dana. A nesvakidašnja autobiografija ima i takav epilog. U intervjuu koji vode novinar i pokojni Branislav Nušić, pisac crnohumorno zaključuje, ispostaviće se i ne bez razloga: „A kada se bude čulo da sam umro, vi ćete videti, svet mi to neće verovati. Ja sam toliko puta terao šalu sa ovim svetom da će, verovatno, i tom prilikom mnogi misliti da je to samo neka nova šala.“

Jednostavne priče o ptici, ljubavi, zlu, reci, smrti, usamljenosti, dvojniku, ogledalu, samoubistvu, strahu, brodu, uzaludnosti, biciklu, suzi, radosti, plemenitosti, moru... neosetno pređu u čudne povesti. U haiku romane. Ristovski sve priče zaodene u setu, u fantastiku, u humor. I to čini, često, majstorski, onako kako igra u pozorištu i na filmu. Božo Koprivica Svet viđen iz usamljeničke lože Lazara Ristovskog podseća na nesnimljeni film u kojem svako od nas može dobiti ulogu, veliku ili malu. Umetnik nije čovek koji o jednostavnim stvarima govori na komplikovan način, kako kaže Čarls Bukovski, već onaj ko komplikovane stvari može da objasni jednostavno. Jednostavne priče Lazara Ristovskog upravo su dokaz ove misli, zbrika nenametljivih, vešto napisanih storija o velikim malim ljudima, neopterećena viškom književne ambicije, na tragu Kapora i Čehova podjednako. Dejan Stojiljković

Jednostavne priče o ptici, ljubavi, zlu, reci, smrti, usamljenosti, dvojniku, ogledalu, samoubistvu, strahu, brodu, uzaludnosti, biciklu, suzi, radosti, plemenitosti, moru... neosetno pređu u čudne povesti. U haiku romane. Ristovski sve priče zaodene u setu, u fantastiku, u humor. I to čini, često, majstorski, onako kako igra u pozorištu i na filmu. Božo Koprivica Svet viđen iz usamljeničke lože Lazara Ristovskog podseća na nesnimljeni film u kojem svako od nas može dobiti ulogu, veliku ili malu. Umetnik nije čovek koji o jednostavnim stvarima govori na komplikovan način, kako kaže Čarls Bukovski, već onaj ko komplikovane stvari može da objasni jednostavno. Jednostavne priče Lazara Ristovskog upravo su dokaz ove misli, zbrika nenametljivih, vešto napisanih storija o velikim malim ljudima, neopterećena viškom književne ambicije, na tragu Kapora i Čehova podjednako. Dejan Stojiljković

Roman o nepoznatoj i magičnoj Srbiji. Dinamično putovanje jedne bivše novinarke i rokerke na relaciji Beograd–unutrašnjost–Beograd otkriva drugačiju i tajnovitiju Srbiju nego što bi iko mogao da zamisli. Na stranicama ovog romana susreću se Holivud i Kremlj, boršč i halucinogene kobasice, ljuti narodnjaci i dekadentna ruska grupa koja je izumela novi muzički pravac, „pomoravski surf“. Glavna junakinja romana Ana sa svojim mladićem Đorđem odlazi iz Beograda na konferenciju u unutrašnjost. Ali njena ljubavna veza je pri kraju, i ona razočarano napušta „naučnički kamp“. Sledi avantura „za utehu“ na kojoj Ana upoznaje jednu nepoznatu, magičnu Srbiju na razmeđi nekoliko civilizacija. Ona postaje igračica neobičnog ruskog surf benda na turneji po jugu zemlje. Sprijateljuje se s pevačicom, Ljubov, i flertuje s članovima grupe, Aljošom i Olegom, ali i s jednim autentičnim Južnjakom. To joj nameće razna pitanja: da li će naći ljubav i svoje putovanje završiti hepiendom? Posle surfovanja na moru i po internetu, ovaj roman uvodi novu kategoriju – surfovanje na kopnu u avanturama jedne ekscentrične Beograđanke. Puna neizvesnosti i originalnih opisa Srbije, Surfing Serbia definitivno čini Anu Vučković jednom od vodećih mlađih srpskih književnica.

Ovi jednostavni pokreti i poze mogu se raditi na svakom mestu: u vrtićima – vaspitačice sa decom, u učionicama – đaci sa nastavnicima, kod kuće – domaćice dok čekaju da se skuva ručak, na radnom mestu... Koliko godina imate? Deset, dvadeset, trideset pet, pedeset osam... Ne krećete se dovoljno? Da, zbog načina života koji nameće moderno doba. Sedimo većim delom dana: u školi, pred računarom, na poslu... Ili nam je radno mesto takvo da zahteva dugotrajno stajanje u mestu. Penzioneri se nedovoljno kreću zaboravljajući da njihovo telo još uvek traži aktivnost. Neaktivnošću i sa godinama mišići stare, gube elastičnost, postaju kruti. Istezanje određenih grupa mišića, bar jednom dnevno, vraća im „mladost“, to jest elastičnost. Radeći kao koreograf, džez-dens pedagog i trener u baletsko-rekreativnom studiju, Lokica Stefanović je stekla bogato iskustvo na osnovu kojeg je osmislila vežbe za svakog ko želi da sačuva zdravlje i pokretljivost svog tela. Možete ih raditi bez obzira na godine ili prostor u kojem se nalazite. Sve što vam je potrebno je malo dobre volje i vaše telo će ponovo biti gipko i spretno. Svakog dana u parkovima kinezi rade tradicionalne vežbe. I mi imamo parkove i klupe, pa zašto vežbanje ne bi postalo i naša navika?

Dušan Prelević • Vladimir Arsenijević • Mirjana Novaković • Svetlana Velmar-Janković • Svetislav Basara • Jovan Ćirilov • Aleksandar Tišma • Maks Erenrajh Ostojić • Mladen Markov • Mileta Prodanović • Milovan Đilas Razgovori sa književnim buntovnicima i novatorima! Svi pisci sa kojima je Luka Mičeta razgovarao zapravo su buntovnici – neki otvoreni i bučni, neki skriveni i tihi, ali sve ih ujedinjuje nepristajanje na zablude, mitove i licemerje vremena u kome žive. A ni to vreme nije bilo koje vreme – svi razgovori u knjizi vođeni su tragičnih devedesetih, ratnih godina dvadesetog stoleća… Polazište buntovništva uvek sadrži sastojak gneva, u slučaju pisaca u ovoj knjizi i te kako opravdanog – ali sam gnev, za pobunu pronađenog smisla, svakako nije dovoljan. Samo buntovnik koji istinski promišlja svoju pobunu, potkrepljujući je širinom pogleda i dubinom uvida, dokazima i znanjem može dovesti gnev pobune do uspešnog kraja – do mudrosti. I neka to bude merilo pomoću kojeg valja ocenjivati vrednosti višeglasja u ovoj knjizi – iskaza robusnog rokera Dušana Prelevića, pisca antiratnog očajanja mladog pokoljena Vladimira Arsenijevića, nepokorne i zamišljene Mirjane Novaković, nad usponima i padovima srpske istorije sagnute Svetlane Velmar- Janković, uvek ljutitog i gnevnog Svetislava Basare, modernog – svetskog, prustovski zanetog, ravnopravnosti odanog Jovana Ćirilova, selinovski iskrenog, zlu posvećenog Aleksandra Tišme, ljudskoj grešnosti predanog Maksa Erenrajha-Ostojića, boemski razbarušenog Mladena Markova, sudbinom pokoljenja u nevremenu obuzetog Milete Prodanovića, i dramatično i neposredno ispovednog Milovana Đilasa. Iz pogovora prof. dr Aleksandra Ilića

Hoće li Luka Okomak doći do svog nezavršenog romana, čiju krađu je prijavio policiji? A kada mu je javljeno da je knjiga pronađena, hoće li se pojaviti inspektor koji treba da mu je preda, a koji je takođe nestao? Iščezli policajski inspektor zove se Paul Kle, i uz Ničea i Zaratustru, Sezana, Gogena, Lotreamona, tvori Aćinovu duhovitu i uvrnutu paralelnu sliku umetnosti i, uopšte, naše kulture – njihov presek koji sugeriše drugačije i uvek neočekivane odgovore koji se, kao u kaleidoskopu, značenjski razlistavaju u bezbroj mogućnosti tumačenja. Ovaj izbor žanrovski okretnih, fantastičkih i realističkih, začudnih i kritičkih priča na najbolji način sažima višedecenijsko majstorstvo Jovice Aćina u oblasti kratke proze.

Radnja romana Kako ubiti gospodina Frojda odvija se sedam dana uoči atentata na prestolonaslednika Austrougarske Franju Ferdinanda 28. juna 1914. godine. Svoj zamak Ostrožac u zabiti Bosne, na bregu iznad Une, austrijski baron Lotar fon Berks doživljava kao simbol dinastije Habzburga i Austrougarske monarhije. U to ime poziva prestolonaslednika Ferdinanda da, pre posete Sarajevu, odsedne u njegovom cazinskom dvoru. Za ceremonijara imperijalne posete proglašava bečkog studenta Kalina, ne sluteći da je on strasni pristalica južnoslovenskih patriotskih pokreta i član tajnog kružoka mladih Bosanaca, koji su snovali da se atentatima oslobode Austrougarske. Za mladog Kalina to je idealna prilika da sa saučesnikom Nebojšom izvrši atentat na Ferdinanda. Sve se dramatično menja otkazivanjem imperijalne posete Fon Berksu, a na svečanost u zamku Ostrožac dolaze samo baronovi prijatelji, među kojima su Sigmund Frojd, pisci Robert Muzil i Štefan Cvajg, te slikar Gustav Klimt. Za Nebojšu, oni su, kao i sve što dolazi iz Beča, oličenje zla, okupacije i tiranije, pa on odlučuje da svoje planove prilagodi novim okolnostima...

Nova knjiga Saše Ignjatovića Trešnje od olova je oštra i duhovita kritika savremenog srpskog društva, u mnogim njegovim vidovima. Izgubljene slatke trešnje kakve smo jeli u detinjstvu pisac ovih oporih zapisa pronalazi u sebi i svom okruženju samo u retkim trenucima, kad je čovek prisiljen ili dovoljno iskren da se okrene onom najboljem delu sebe, lišenom pogubnog delovanja medija, savremene tehnologije i neprirodnih uticaja sa strane. A to se može samo kad odbaci olovni oklop bučne i užurbane stvarnosti koji ne dozvoljava našoj pravoj prirodi da izađe na površinu. Šta su to „trešnje od olova“? Trešnje od olova su naša stvarnost, raspeta između lepe, rumene i ukusne budućnosti i mračne, teške i otrovne prošlosti. Kako izgledaju? Pomalo podsećaju na svakoga od nas. Na svakoga ko je, uplašen za sopstveni razum, navukao na sebe otrovni oklop kako bi se odbranio od nemilosrdne svakodnevice. U tom oklopu je dete u nama koje se još igra, raduje, smeje i krade komšijske trešnje. Kakvog su ukusa? Imaju ukus hrabrosti. Da se istali metalna ljuštura i otkrije sladak plod u njemu. Gde rastu? Svuda oko nas. U novinama. Na televiziji. U lokalnom dućanu. U vašoj ulici, u školi, u Skupštini. Na fudbalskim stadionima. U crkvama. Na Twitteru. U knjigama. Kada im je sezona? Najbolje uspevaju u klimi neznanja, straha i apatije. Prijaju im duge kiše koje spiraju letargiju i beznađe. Vole sušu koja zatire beščašće i manjak samopoštovanja. Da li stvarno postoje? Postoje. Sve do trenutka kada svako od nas odluči da pojede svoju porciju. Uz mnogo muke, gađenja, bola, suza... kao gorak lek koji će nam, na kraju krajeva, pomoći da u vremenu trešnji od olova ostanemo ljudi.