Opis Ka kojim rukavcima se račva mit i kakva je sudbina logički besmislene fraze „I posle Tita – Tito!” pokazuje mozaička priča novog romana Branka Anđića Teški metal, čiji se luk dešavanja spušta sa vrha jugoslovenske utopije iz 1980-te, ka mračnoj atmosferi devedesetih, u kojima su vesti ratne. Roman prati stvarnost koja se odavno istopila i istoriju koja uporno uči da nas ništa ne može naučiti.

Opis DEVET MAČJIH ŽIVOTA Kakav je svet viđen očima jedne mačke i jednog mačkića? Mogu li nas mačji životi pomeriti? Kao prvi od devet života, pred nama se ukazuje nostalgična priča o mačjem životu u selu i u gradu, poput one u čuvenoj knjizi o Galebu. »Prvo je Nastasja dovela kući mače. Fibislava. Nisam bio oduševljen, ali nisam imao izbora. Šta ćeš sa mačetom, nećeš ga sada valjda baciti? Onda je, u neko doba, Fibislav rekao „mjau”, a Nastasja mi je rekla da traži da bude nacrtan. I on i njegov život. „Kćeri”, rekao sam, „baš me briga, crtaj ga kol’ko ’oćeš, to bar ništa ne košta”! E sad, posle je Fibislav opet rekao „mjau” i mislio sam da traži još crteža što bi bilo OK, ali mi je Nastasja hladno saopštila da mačkić sada traži i priču. O svom životu. Kako li se piše mačja biografija, pitao sam se… A Fibislav je rekao „mjau”. Odmah sam obavešten i ozbiljno upozoren da to znači „napiši samo istinu, ništa ne izmišljaj”. I, eto priče: ništa u njoj nije izmišljeno i ništa nije slučajno…« Autor Đorđe Pisarev (Vizić, 1957) je poznati prozni pisac, autor brojnih knjiga za odrasle, kako on voli da kaže „objavio je osamnaest sretnih knjiga”, a ova knjiga, „Pozna večera za Gospođu Fibi“, pisana je za decu, ali i za odrasle koji još nisu zaboravili kada su bili deca.

Opis KAKVA SU PRAVILA IGRE? Bliska prošlost na području nekadašnje Jugoslavije obeležena lomovima, artikulisanjem društveno- ideoloških protivstavova kao i naglim rezovima u međuljudskim odnosima i položaju pojedinca u borbi za sopstveni opstanak, na jedan sasvim savremen i provokativan način ponovo je oživljena u knjizi Nizvodno, romanesknoj porodičnoj hronici koja u vrtlogu vremena, kroz više generacija, prati sudbine triju porodica – Cerovića, Grujića i Mandića. Moto „Uspeli smo,/ živeli smo./ Uspećemo,/ umrećemo” koji na kraju romana izgovara Stevan Cerović, glavni protagonist i simbolični nosilac svih onih nedaća i patnji sa kojima se susreće pojedinac u previru istorije u doba Jugoslavenskog samoupravnog socijalizma, metaforično oslikava tragični susret čoveka sa teretom prošlosti i teretom budućnosti. Život Stevana Cerovića obeležava mučno traganje za korenima, za utemeljenjem i suštinom u jednom konfuznom vremenu i prostoru između sopstvenih htenja i vernosti nasleđenoj i stečenoj ideologiji. Isprepletane sudbine članova porodica Cerović, Grujić i Mandić, neharmonični porodični odnosi i ideološki protivstavovi koji ostavljaju trajne posledice na sudbine svih junaka ove Priče, oblikuju zamršenu slagalicu Života koja, ne slučajno, podseća na savremene Korene Dobrice Ćosića i Prokletu avliju Ive Andrića. Roman Nizvodno tako postaje još jedno autentično preispitivanje činjenica Istorije, ali istovremeno i onih fundamentalnih ontoloških, egzistencijalnih i najintimnijih ljudskih drama koje su u velikoj meri uslovljene upravo surovom „rukom” Prošlosti. U ovoj knjizi narativni pasaži usmeravaju se na 20. vek u celosti – od Prvog i Drugog svetskog rata, ka utemeljenju komunizma, samoupravnog socijalizma, do studentskih demonstracija1968. i svih predstojećih događaja, pa sve do 1993. godine, do smrti jedne od junakinja romana, kojom se i ova kompleksna Priča završava. Poput razotkrivene Pandorine kutije, roman tako čitaocima ostavlja otvorena pitanja: Kakva su pravila Igre? Da li krenuti Nizvodno ili Uzvodno? I da li iz lavirinta Istorije ima suštinskog izlaska?

Opis Oto Horvat – SABO JE STAO, roman, NINova nagrada – najuži izbor “Uprkos činjenici da je “Sabo je stao” prvo prozno delo Ota Horvata nakon sedam pesničkih zbirki i izbora ovenčanih prestižnim pesničkim nagradama, ovaj sadržajni roman je izveden upečatljivo, emotivno, i povrh svega, stilski precizno. Na (samo na prvi pogled) nevelikih stotinak stranica, autor pripoveda o žalosti nakon smrti supruge A., evocira zajedničke uspomene i iznosi intimne detalje ličnog života, ali, još bitnije, opisuje proces tugovanja od njegovog početka – otkrića fatalne bolesti – do poslednjeg čina, koji je napisan i koji još traje… Čitaoci vrlo brzo shvataju da im nije bitno da li je narativ autobiografski ili ne, jer Saba i A. čitaju kao književne junake i apsolutnu fikciju. Oni rastu u predstavu romantičarskog pesnika i njegove mrtve drage.” Dragan Babić “Sabo je stao, ali Horvat je uspeo, uprkos svemu. Uprkos logici. Dok Sabo beleži kako je „besmisleno pričati o nepostojanju“, zapisivanje ostaje i nastavlja se. Postoje inherentne komande, zavučene u naslove odeljaka, počnite, nastavite, pa serija pitanja, a pitanja nužno zahtevaju odgovore, njihova ontologija vapi za ishodištem objekta, odgovori su insistirana čvorišta saznanja. Otud nam Horvatov tekst izgleda kao nužnost po sebi: možda se ne može, ali se svakako mora. Kolika god bila cena moranja. Sabo je usamljen, on je konstatacija nakon gubitka. Njegova izvesnost jeste preostatak bića, samosvojna nedostatnost. Njegova žena, A., umrla je, i svaka njegova reč jeste pokušaj da se Sabou-preostatku dâ ma kakvo opravdanje u zaglušujućoj tišini. Pokraj usamljenosti je i izgubljenost: polovina nedostaje, Sabo je sakati androgin koji diše kapacitetom umanjenim tačno za tu polovinu.” Srđan Srdić “Knjiga “Sabo je stao” roman je iz jednoga glasa, ali iz više gramatičkih lica. To ne znači da se mijenjaju pripovjedačke perspektive, perspektiva je jedna ista, nepromjenjiva. Ali u jednom trenutku ona je sadržana u pripovjedačevom ja, dok u drugom on sebe vidi sa strane, izdvojen iz tijela i iz života. Kao zlokobna inkantacija, ponavlja se iskazivanje vlastite krivnje za njenu smrt. To je autoflagelacija, to je autocinizam, to je, na kraju kao i na početku, sama istina one jedne, neprihvatljive i nepreživljive smrti. A ponekad i pojedinih drugih, ponešto lakših i ljudskijih smrti. Kada ti umre netko blizak, pogotovo ako je umiranje trajalo i ako ti je bio na brizi, osjećaš se krivim, osjećaš da si pridonosio smrti, umjesto da štitiš, pomažeš i liječiš, osjećaš da si bio taj koji je vodio ravno u smrt; nisi bio nemoćni pratilac, kao što će to reći drugi, ili kao što to objektivno jest. Ali što, uopće, znači objektivnost, i koga je briga za objektivnost u ovakvim stvarima. “Sabo je stao” nije linearno ispripovijedana priča. Ovo i nije roman o smrti, nego je roman o njezinim živim posljedicama. Ujedno, to je i najljepši roman moje generacije, za koji znam.” Miljenko Jergović

Opis Baveći se već dosta dugo različitim poslovima vezanim za tumačenje i objavljivanje važnih dela srpske književnosti, Mileta Aćimović Ivkov je uočio i jednu u novije vreme sve uočljiviju prazninu: nismo na pravi način isticali niti analitički prikazali važan segment našeg književnog nasleđa ali i aktuelnog delovanja u književnom životu – eseje naših pesnika. A među tim esejima ne samo što ima izuzetno vrednih ostvarenja, već se bez nekih od njih ne mogu na pravi način tumačiti ne samo poetike određenih autora nego i čitavi poetički kompleksi (npr. moderna i avangardna književnost). Otuda je odluka da sačini jednu antologiju eseja srpskih pesnika odvela M. A. Ivkova i na područje vezano za razumevanje same prirode i osnovnih odlika eseja kao književne vrste (a kao esej on uzima svako uistinu relevantno diskurzivno kretanje kroz prostor književnosti i kulture), jednako kao što je bilo neizbežno da pristupi i onome što je u ovakvim poduhvatima najteže –vrednovanju esejističkih ostvarenja naših pesnika, izdvajanju onoga što se ne sme zaobići u svakom sumiranju diskurzivne prakse naših pesnika. Stavljajući na sam početak svog izbora eseja srpskih pesnika Lazu Kostića, M. A. Ivkov se rukovodio onim istim razlozima zbog kojih je Dragiša Živković za ovog pesnika rekao da je „pesnik XX veka“: želeo je, jednom reči, da baš u Kostiću vidi začetnika onih tendencija u pevanju i mišljenju bez kojih nema moderne srpske književnosti. I, moglo bi se reći, da je ovim potezom M. A. Ivkov hteo da naglasi nešto veoma važno – njegova antologija jeste i zasnivanje temeljne slike vrednosti eseja srpskih pesnika ali je, u isto vreme, i rezultat nastojanja da se posebno naglasi da su srpski pesnici uvek bili okrenuti i tradiciji i budućnosti, da su, jednom reči, o književnosti mislili i tako što su nastojali da naslute nove puteve književne umetnosti, da ih, onoliko koliko je to bilo moguće, obrazlože i poetički definišu. Mada je izbor bio tako postuliran da se postojano išlo kao onome što je najbolje u mišljenju o književnosti kod naših pesnika, može se reći da to nije bilo prepreka da se zabeleže svi relevantni tokovi esejističke forme u srpskoj književnosti. Zato se i može reći: ako smo na ovakvu knjigu dugo čekali, dobili smo rezultat koji potire prostor za mnoge gotovo ritualne prigovore ovakvim poduhvatima. Radivoje MIKIĆ

Opis MOĆNA ŠETNJA SA ČITAOCEM 21. VEKA Pred čitaocima je nova knjiga Jovice Aćina koja se može posmatrati kao prozni mozaik i autentična prozna celina u kojoj se „poetičke kockice” sklapaju iznova otkrivajući višegodišnje stvaralačko umeće ovog postmodernog autora. Pripovedanje sa elementima fantastike, u bogatom spektru od osobenog humora, oplemenjenog satiričkim duhom, do dramatične modulacije! Priče i zaključna novela od kojih se sastoji ovo izdanje deo su višegodišnjeg piščevog pripovedačkog pregnuća. Pisac voli da zamišlja veze između svega što piše. Ma koliko te veze bile imaginarne, one doprinose iznenađenju da sve što smo nekad poznavali, kad se iznova sagleda izgleda drukčije, jer takvi tajnoviti dodiri između raznih stvari sačinjavaju srce života. Sve spone između knjiga i priča jesu tek prolazne pojave, nimalo bitne, i svaka je priča već pustolovina za sebe i nikakva joj druga priča nije potrebna da bi se upustila u šetnju sa svojim čitaocem. Ipak, ovaj put čitalac će biti iznenađen. O piscu Jovica Aćin (1946) jedan je od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca. Ovogodišnji je dobitnik Njegoševe nagrade za roman Srodnici, kao i Andrićeve nagrade za Dnevnik izgnane duše i nagrade „Dušan Vasiljev” za Mali erotski rečnik. Ove godine objavio je i izuzetno zapaženi roman Pilot tramvaja.

Opis Karantinija je balkanska pogranična oblast, sa karantinskom kontrolom na graničnim prelazima, između istočnog i zapadnog carstva. Autor prati sudbinu porodice, koja je pre tri veka izbegla sa Kosova u Vrbnicu, kod Kruševca, a jedan njen deo je produžio dalje da luta, pa se nastanio, preko reke, u Carevini. Svodeći istorijsko-pripovedne tokove svoje razgranate hronike, u trećoj knjizi Karantinije Dragić Ilić izgrađuje jednu dinamičnu, izražajnu i slikovitu pripovest o istoriji i sudbini. U njoj se sustiču i značenjski jednače različite i naoko nepovezane sekvence iz prethodnih knjiga, tako da se u celinskom pogledu raspoznaju tragični momenti i izdvoje herojsko-moralni uzori. Čini se da je njihovo portretsko isticanje jedna od glavnih autorovih namera. Jer, sila zaborava razara ukupnost slike prošlosti, ali ume da zaobiđe i poštedi naročite lične podvige, ako se oni pričom uverljivo ožive i predstave. U ovoj se knjizi umešno ukrštaju i povezuju različiti vremenski planovi; različita iskustva, saznanja i značenja. Zbog toga je u njoj vidno skrupulozno autorsko istraživanje različitih izvora po dubini vremena, kao i nastojanje da se predmet istraživanja i opisivanja umno i saživljeno sagleda iz dve perspektive. Opšte, hroničarske, one koja događaje i ličnosti povezuje na širokom planu vremena, i sužene, lične, u kojoj se dejstvo poraznih istorijskih ishoda sasvim konkretizovano prepoznaje, doživljava i tumači. Iz takvog dinamizovanog i poosobljenog suočavanja sa nacionalnom prošlošću često sledi moralno obojen i tradicijskim vrednostima prožet nauk savremenicima, kao i svojevrsno, umereno optimistično, aktivističko okretanje budućnosti: „Na pametnim Srbima je sad dužnost da ponovo izgrade ono što su bezumni Srbi srušili”. Karantinija je Srpska istorijska priča – duga, zavojita i složena. Mučna i tragična. Događajno i značenjski bogata, živonosna i porazom slavna. Priča koja traje i ište savremeni nastavak. Mileta Aćimović Ivkov Pročitajte odlomak u PDF-u

Opis ROMAN O GODINAMA SA KAFKOM Dozvola za bicikl je delo Aćinovog višedecenijskog kreativnog druženja s Francom Kafkom. Uvek sam se pitao otkuda toliko Kafkine rukopisne ostavštine, te razgovori, te prozni fragmenti, pa nekakvi crteži i cele kratke priče, odakle ta bujica izvire, i svake godine sve više i više navire ispod gore zvane Jovica Aćin. Teško je bilo ne posumnjati u njihovog priređivača. Posle ovog romana – znam. Ispod tajne o bogatstvu i obilju Kafkinih posthumnih spisa iskrsavaju nove, još crnje tajne. One neće čitaocima promaći. Ovo je roman o čitanju i pisanju, ali i o krađama, podmetanjima, nameštenim samoubistvima, udvajanjima likova, roman koji nam, iz ličnog ugla i iskustva izvesnog Bicikla, evocira ogromnu meru prisustva kafkijanske mračne materije u duhu i životu nekadašnje Jugoslavije, ali i sadašnje Srbije. Zbog ovog enigmatičnog romana, njegovom piscu, koga nikako da prođe zviždanje, preti otvaranje procesa. Kriv ili nevin, maštoglav ili samo sluđen, nema veze, sledi mu kazna. A kazna za mene je što sam došao do kraja romana, jer nisam želeo da roman ikad završi. Gojko Tešić Uz knjige eseja, Jovica Aćin autor je nekoliko zbirki priča i tri romana. Dozvola za bicikl je njegov mozaični roman, koji on naziva „roman sa Kafkom“, ispisivan decenijama u fragmentima.

Opis DNO IZNAD BEZDNA Matijević je pisac nesumnjivo autentičnog i prepoznatljivog glasa, i tvorac jednog osobenog ispripovijedanog svijeta kakav smo slabo poznavali i do sada ga malo u srpskoj prozi imali. Taj svijet je prepoznatljiv kao naš, onaj u kojem i sa kojim živimo, ali istovremeno toliko stran, začudan i zastrašujući; bolno uvjerljiv, a nevjerovatan; svijet sa razmeđa dvaju milenijuma, s kraja jednog paklenog stoljeća; svijet domaći, ali i internacionalni; svijet čije je zlo univerzalno. Taj svijet je više obilježen vremenom nego mjestom. Izborom književnih junaka, njihovim otvaranjem i otkrivanjem iznutra, izuzetnom sposobnošću uživljavanja u najrazličitije likove i sudbine, lijepim jezičkim osjećanjem, orijentacijom na tuđ glas i govor, dvoglasnom rječju, a naročito dočaranim ispripovijedanim svijetom i sklonošću ka mračnim i razornim stranama ljudske prirode, Matijevićeva knjiga izaziva pravi estetski šok ne dopuštajući čitaocu da se tako lako oslobodi njenog duboko pesimističkog i ubjedljivog doživljaja svijeta. Matijević se okrenuo onima od kojih je svak okrenuo glavu, uživio se u duše onih kojima je duša krvavo iskidana i u koje niko ne želi da se uživi, progovorio iz njihove perspektive i njihovim jezikom, otvorio ustave njihove jeze i njihovih strahova, zavirio u njihovu ćutnju i u njihov unutarnji mrak. I u tome se pokazao majstor. Jovan Delić, Sveske Zadužbine Ive Andrića ''Andrićeva nagrada''

Opis POSTMODERNISTIČKI „BUNTOVNIK BEZ RAZLOGA” „Pogrešno!” – moglo bi da stoji kao moto celokupne modernističke literature. Od Ljermontovljevog „Junaka našeg doba” do Sibinovićevog postmodernističkog „buntovnika bez razloga” samo se procesuira ono što je rođenjem moderniteta zauvek uspostavljeno i izgubljeno: čovek, svet, kosmos, Bog… I taj izgubljeni čovek, i svet, sebe iznova pronalaze u negativnom bildungsnarativu, u promašenom samoosvešćenju srpske proze, u tako posebnom proznom „stilu” ove knjige, koji sebe prevashodno zasniva na sebi samome, a ne, kako smo navikli u savremenoj prozi, na podtekstualnim identitetima. I Dostojevski, i Bulgakov, i „Dnevnik o Čarnojeviću”, i Novi zavet, i sve kulturološke, književnoistorijske i biblijske matrice, političke, društvene i sl. reference, tako prigušeno se skupljaju u Sibinovićev tekst. Autentičnost jedne proze, književnog teksta, ogleda se u tome koliko je autor snažan da se „odupre” očevima naracije. Đorđe Sibinović je, bez ikakvog napora, ovaj zadatak obavio. Eruptivno, u na momente nepodnošljivo komplikovanim za svest savremenog čitaoca sintaksičkim i narativnim slapovima (koje bi usvojila kao svoje i „Bašta, pepeo”), u jednoj mislilaca dostojnoj narativizovanoj retorici, u onom „ljudskom u jeziku” (Kant), u kome se skupljaju ose simetrije njegove poezije, esejistike, književnokritičkih elaboracija, njegovih pravno- i književnoteorijskih tekstova, „junaka našega doba” nalazimo tek u jeziku. U tako delikatnom jeziku romana „Pogrešno”, da možemo shvatiti da je taj junak našeg doba tek jezik, iza koga stoji čovek i koji je sa njim već nestao. Da li je i to pogrešno? Da li postoji književnost koja to nije? Đorđe Sibinović nam je svoj odgovor već dao, a Niče nam je odavno dobacio: „Nama treba veliki stil!” Sve je, dakle, pogrešno i u svojoj pogrešnosti veliko, i zato ovaj roman, zato ljudskost, zato čovek može konačno da se raspadne do kraja i da bude sačuvan u svom velikom porazu. Po cenu da je i to ono jedino i konačno Pogrešno. A tako delikatna veza sa „Romanom o Londonu” i „Majstorom i Margaritom”, zapravo sa đavolom koji nas pripoveda, samo nas može uveriti u suprotno: i po cenu smrti, čovek je preživeo. Zato ni đavo više ne zna „šta će se sutra dogoditi. Šta će sutra biti pogrešno”. Čovek zna. Zato roman „Pogrešno”. Dragan Bošković

Opis Nova knjiga priča Milana Micića kao „crvenu nit” naracije bira istoriju – tu „bol od viška stvarnosti” – s namerom da istorijsku sudbinu Srba u Mađarskoj u vertikali od 15. do kraja 20. veka predstavi kroz jedanaest stilski i jezički bogatih pripovedačkih pasaža koji problematizuju ljudsku i kolektivnu samoću, različitost i potrebu opstanka različitosti, kao i prožimanja srpskog kulturnog koda na njegovim severnim obodima sa mađarskim okruženjem i kulturom. Baveći se temom sudbine srpskog naroda na njegovom severnom etničkom rubu i bolnim prelascima iz jednog identiteta u drugi, Micić uspostavlja ravnotežu između dve stožerne tačke ove knjige: s jedne strane, izdižu se surova predstava istorije koja „iskrivljuje lica” i vekovi koji se „cere” u lica stradalih dok oni koji, držeći „kuglu istorije”, drže na uzdi i duše namenjene za let iluzijama; a sa druge – viševekovno neklonuće i istrajnost jednog naroda u patnji koji, poput „kuća čiji se temelji pomeraju”, opstaje u misiji očuvanja sopstvenog identiteta. U jezičko-stilski bogatim naracijama, tematsko-motivskim aspektima i unutrašnjem ritmu forme, priče iz ove knjige vode – katkad skriven a katkad eksplicitnije naglašen – intertekstualni dijalog sa proznim delima M. Pavića, Opsadom crkve Svetog Spasa G. Petrovića, Andrićevim pripovednim svetom, Seobama M. Crnjanskog, ili pak biblijskim motivima poput Potopa ili Proročkog sna… I, veoma često, smeštajući svoj narativ između jave i sna („trn sna koji prolazi zenicama”), pisac sasvim suptilno i nenametljivo otvara još jedna vrata, u pravcu fantastičke književnosti, tek onoliko koliko je potrebno da se naracije ove knjige „prožmu oniričkim” i da se jedinstvena priča o individualno-ljudskoj i kolektivnoj samoći „zamagli značenjima” i poveže još jednom neraskidivom niti – SNOM. Milan Micić (1961) do sada je objavio pet knjiga priča: Mesec od venecijanskog sapuna, Kod živahnog ogledala, Spisak senovitih imena, Ab ovo i Dan koji je stao da se odmori. Pročitaj odlomak u PDF-u

Opis Kako je moguće čitaocu na ograničenom broju strana predstaviti to neukrotivo Biće velike i mistične Rusije, „nepregledne i zagonetne kao ogromna životinja koja odoleva svemu, jaka od mnogo zdrave krvi koja kroz nju teče kroz dugačku vijugavu venu Transsibirske železnice” i preneti sve one senzcije i unutrašnje doživljaje koje na putanji od 9288 km, od Vladivostoka do Moskve beleži ruka Putnika? Vizija o grandioznom „ruskom vozu” nastala još za vreme carske Rusije, danas je jedno od najmagičnijih poduhvata „putovanja u neotkriveno”, a autorka ove neobične putopisne proze ističe suštinu sopstvene ideje: baviti se brojevima nije uzbudljivo – to je ono što se može pročitati u svakom turističkom katalogu ili na web stranici. Reči A. Fransa da putovati znači i ponovo uspostaviti izvornu harmoniju između čoveka i univerzuma, u ovom rukopisu se otelotvoruju iz stranice u stranicu; one se proširuju na dijalog vekova, na obilje drevnog, mitskog i istorijskog koji se iznova vraćaju u vrtoglavi svet sadašnjice dok ona polemiše, suočava se i saživljava sa onim prošlim… Autorka ove knjige neumorni je otkrivalac, istinski pasionirana književnom prošlošću Rusije, omiljenim ruskim piscima i ličnostima koje joj pri svakom susretu sa novim gradom oživljavaju pred očima… U preispitivanjima sopstvenog Ja, koji ovaj rukopis čine i putopisom toka svesti, ali i u reminiscencijama i bogatim asocijacijama, komentarima i višeslojnom narativu koji se katkad približava oblicima romanesknog pripovedanja, čitalac će, sasvim sigurno, uživati u autentičnom razotkrivanju jednog, za mnoge nepoznatog i mističnog, dela zemljinog šara u kojem živopisne slike postaju deo nesagledivog platna. Na njemu se istovremeno razlivaju književni svetovi i viševekovno istorijsko i kulturno nasleđe Rusije, ali i sve čari putovanja u susretu sa otkrivanjem nove Lepote. Sa tog platna, svako može izabrati onaj deo slagalice koji će mu se učiniti najprimamljivijim, najzagonetnijim… ali jedno je sigurno, ova putopisna proza nije samo rezultat jednog neobičnog putovanja, to je „duboka i trajna promena ideje življenja”. Gordana Vlahović autorka je više proznih knjiga koje odlikuje autentičnost u stilsko-jezičkom oblikovanju teksta, u živosti jezika između savremenog i arhaično-tradicionalnog. Putopisnom prozom Transsibir nastavljaju se njena konkretna istraživanja fenomena putovanja iz zbirke priča-eseja Vozovi, snovi i sećanja.

Opis Pinčonovski roman Više različitih tekstualnih tokova stvarnosti, sa osobenim sistemom šifri, uzstalno poigravanje na skliskim granicama ironije i umnoženim identitetimajunaka koji se međusobno uglavnom sanjaju, grade pred čitaocem ušuškanomu poziciju voajera spram tih mrtvih brava stvarnosti – jednu, sasvim pinčonovsku,varijantu književne perspektive. Duboko zakopana u moru priča, ova legenda o sanjačima, misterija sanjanja usanjanog, u romanu Mrtve brave, poprima obrise sasvim ovdašnje, balkanske savremenosti – stvarnosti, možda daleko pozornije od niza drugih koje se ovdašnjem čitaocu nude.

Opis PUTOPIS O SUVIŠNOSTI „Lakše je nestati nego svedočiti o svom nestanku, lakše je ne biti nego – biti, lakše zaspati nego ostati budan. Lakše je sanjati ovu nestvarnost nego je živeti. Lakše je ubiti nego biti oruđe ubica, a najlakše biti – ubijeni", svedoči o suštini svog novog života povratnik u Babaniju, Simeon Malobabić. Nakon užasa rata, izbegličke kolone i samog višegodišnjeg izbeglištva, a usred sveopšte ravnodušnosti kojom je okružem, ovaj bivši seoski učitelj, počinje ponovni život u zavičaju iz koga je izbegao, u mestu koje je u međuvremenu postalo mesto umiranja, u Svračjem Zakutku u Babaniji. Noseći sa sobom terete i pripadnosti i nepripadnosti, otkrivajući galeriju živopisnih likova, sada suvišnih ljudi, Simeon u ovom svom prividu povratničkog putopisa otkriva duboko ličnu dramu sa nemogućim razrešenjem, a obilje književnih aluzija, čitava njihova mreža, uokviruje ovaj roman Mirka Demića kao jednu od sudbinskih priča našega vremena." – Nenad Šaponja

Opis Roman Solovjov i Larionov, Jevgenija G. Vodolazkina, takođe jedan je od najboljih savremenih ruskih romana. Prati sudbinu Rusije u njenom natežem i najtragičnijem periodu – građanskom ratu. Istorijske prilike i svetska politika doprineli su porazu belog pokreta, ali genijalni general Larionov, koji je simbol svih belih generala, uspeo je da preokrene poraz na bojnom polju u moralnu pobedu: organizovao je spasavanje ogromnog broja ljudi koji su se pred crvenom armijom slivali na Krim. Prevela sa ruskog Jugoslavka Miljković Katić

Opis Ultimate Fight: Srpsko socijalno protiv detektivke Hari & Vice Versa Serija ubistava korumpiranih doktora potresa jednu beogradsku bolnicu. U atmosferi straha, potencijalni klijenti opsedaju detektivsku agenciju Lucky Charm, ali Hari ne može da prihvati slučaj i traži ubicu, jer mora da traži -vezu! Naime, i sama hitno treba da se operiše u istoj bolnici, a liste čekanja protežu se odavde do večnosti. .. "Ovaknjiga je idealan poklon za vašeg doktora. Ukolikomu dugujete izraze dublje zahvalnosti od toga, preporučujem sabrana dela Mirjane Đurđević. Mirjana Ojdanić, tragikomediografkinja

Opis KNJIŽEVNI VELESLALOM Velika očekivanja, sasvim nesvakidašnja knjiga priča Đorđa Pisareva, u maniru veleslaloma kroz književne posvete, vodi svog čitaoca kroz kapije ovih, i niza, niza drugih pitanja. Sa idejom da sama literatura, poput vremena i mesta zbivanja, ima jednako pravo da odredi poziciju pripovedanja, autor nas uz pomoć sasvim različitih registra stvarnosti, od priče do priče, vodi kroz imaginiranu dvoranu književnih tajni. Pišući uvek o ljudima s druge strane, o onima koji prolaze kroz različite skale ljubavi i erosa, kroz neobične mogućnosti vlastitih života, Pisarev gradi književni svet čija je jedna od najbitnijih konstanti činjenica da je uvek drugačiji. Alternativan. U njemu granice priče lako postaju i granična egzistencijalna stanja. A čitanje? Čitanje ostaje mit. – Nenad Šaponja

Opis Debitanski roman Sare Bom fascinantna je priča između straha i uzbuđenja, svesti i podsvesnih lutanja, savremenice i sećanja; priča o neobičnom prijateljstvu pedesetogodišnjeg čoveka sa psom koji kao sasvim slučajni saputnik, ubrzo postaje osnovni simbolički stožer svih identitetskih metamorfoza koje junak romana proživljava. Izolovan od sveta realnosti, a u sopstvenoj samoći izgubljen u potrazi za samim sobom, on pronalazi alternativni život u svetu knjiga. Takvu harmoniju unutrašnje tišine remeti pojava čudnog jednookog pratioca, psa čija ga sudbina iznova retrospektivno vraća na dobropoznate puteve detinjstva, u oživljene uspomene na oca i njegovu smrt, na sve surovosti i teskobe sveta u kojem smo „uvek uplašeni“. Osakaćeni pas čak postaje projekcija želja naratora, ali i svih njegovih padova, gubitaka i omalovaženih ciljeva, ona transcendencija samoga sebe u oblast radikalne identifikacije. Tako i pas i čovek zapravo jesu „autsajderi“ u klaustrofobičnoj zajednici iscrpljeni tugom i strahom. U jednom od mnogobrojnih ispovednih pasaža, protagonista izgovara: „Spolja smo i dalje onako crni i kvrgavi kako nas je priroda načinila. Ali iznutra, ja se nekako osećam drugačije. Osećam se kao da sam poživotinjio. Sada je u meni neobuzdanost koja je počela sa tobom”. Neizvesnost, nemir i strah, kako navodi kritika, obiluju ovim romanom, ali može se reći da ova knjiga veliča jednu od danas možda sve više izgubljenih vrednosti, a to je empatija, koja se u potresnim kolažima o odnosu ljudskog i (ne slučajno) životinjskog bića, uzdiže kao poezija senzornog iskustva i ogoljeni portret duše – neponovljivim jezikom Sare Bom u svim svojim zbunjujućim lepotama. Sara Bom (1984, Lankašir) irska je autorka mlađe generacije. Dobitnica je više književnih priznanja u Irskoj i Engleskoj, a njen prvi roman Starac i Jednooki (2015) za kratko vreme osvojio je čitalačku publiku širom sveta, dobivši nekoliko književnih nagrada. Dve godine kasnije, objavila je i svoj drugi roman Utabana staza.

Opis Knjiga Sve o narkomaniji kroz brojna pitanja koje bi svako od nas postavio, daje naučne odgovore iz oblasti bolesti zavisnosti, pre svega narkomanije, koja spada među najozbiljnije i najtraumatičnije bolesti savremenog čoveka. Kroz pregled najsavremenijih dostignuća iz te oblasti čitalac dobija validne informacije o vrstama droga, načinu korišćenja, efektima supstanci i oblicima zavisnosti.

Opis „Mit o trajanju“ – 20 vekova jedne knjige Roman Čuvari svetinje, istorijska povest, ili izmotacija, u deset iluminacija, razrešava misterije, istinite i izmišljene, vezane uz Miroslavljevo jevanđelje, od XII veka u kome je nastalo, do XXXII veka u kome je nestalo. Ustvari, iza kvazi-istorijske priče o jednoj od nacionalnih relikvija, krije se romaneskna stvarnost, koja dubinski, uz pomoć sočiva ironije, razotkriva ono što jeste psihološki stereotip nacionalnog bića. Koristeći se postmodernim tehnikama pripovedanja, Đurđevićka uspeva da jednu tradicionalnu priču dovede do klimaksa primerenog percepciji savremenog čitaoca.Drugim rečima, pred čitaocem je knjiga koja pomera neke od granica kada je savremena srpska proza u pitanju.

Opis Koja je veza između ljubavnog i ratnog ludila? Radnja romana Slučaj oficira Zeborna se dešava u Salcburgu, duboko u austrijskoj pozadini Prvog svetskog rata, a junaci se šetaju nesigurnim koordinatama ljubavnog trougla. I Erna i Mina, kao i sam Maksimilijan fon Zeborn, oficir na dopustu, u svojim precizno psihološki iznijansiranim portretima, prepoznaju se kao otelotvorenja i dobra i zla, i niskog dna i visokog pijedestala u odnosu prema čoveku koji je psihološki i moralno obeležen i deformisan nepredvidim užasom rata. "Roman Slučaj oficira Zeborna je kritički vrisak autora uperen protiv ludila ratnog razaranja." Petra Gubišova Prevod sa slovačkog Zdenka Valent Belić i Bratislav Belić

Opis NOBELOVA NAGRADA ZA KNJIŽEVNOST 2014 Uzbudljiva knjiga čehovljevskog realizma ‘Zbirka priča Bekstvo je, u stvari,toliko dobra da o njoj ne želim da raspravljam. Ni citat, ni sinopsis pripovedaka ne bi bili dovoljni da to objasnim. Treba jednostavno sesti i pročitati ih.”- Džonatan Franzen, autor romana Korekcije. ‘Alis Mamo na samo nekoliko stranica zahvata romaneskni luk života svojih protagonista. Čitave decenije ona sabija u seriju od nekoliko stroboskopskih trenutaka, tajnovito povezanih na neopisiv način. Zajedno sa Vilijamom Trevorom, ona je jedan od živih kolosa modernog pripovedanja. Njen čehovljevski realizam, pronicljivi psihološki uvidi i instinktivni osećaj za emocionalnu aritmetiku domaćeg života uticali su na mlađe pisce različitihpoetika, od Debore Ajzenberg, preko Džonatana Franzena,do Lori Mur.” Mičiko Kakutani, The New York Times

Opis KNJIGA O UMETNOSTI I UMEĆU ŽIVOTA Kontroverzni argentinski pisac Sesar Aira (1949) spada među autore koji su najsnažnije uticali na noviju argentinsku i latinoameričku književnost. Autor je preko sedamdeset knjiga, a mnogi kritičari ga porede sa Borhesom i pominju kao najizvesnijeg argentinskog kandidata za Nobelovu nagradu. Sesar Aira je pažnju književne javnosti privukao romanom Kako sam postao monahinjaobjavljenim 1993. godine. Protagonista je mnogih svojih knjiga, među kojima izdvajamo romane Književni kongres, Čudesne kure dotora Aire, Kako sam se nasmejao, Mermer, autobiografski esej Rođendan i zbirku priča Muzički mozak, koju će uskoro na srpskom jeziku takođe objaviti Agora. Jedna od Airinih najpriznatijih knjiga, roman Epizoda iz života putujućeg slikara, tematizuje boravak nemačkog umetnika Johana Morica Rugendasa na tlu latinoameričkog kontinenta (1831-1847). Reč je o anegdotskom štivu prožetom fikcijom, a nadahnutom Rugendasovom drugom posetom tim predelima, zapravo njegovim putovanjem iz Čilea ka Buenos Airesu, u pratnji prijatelja i slikara Roberta Krauzea. Uzdižući umetnosti i putovanje kao modus vivendi, Sesar Aira istovremeno ispisuje povest o crtežu kao dokumentu i priču o čoveku i njegovom putu, sagledavajući položaj pojedinca spram poretka stvari u univerzumu. Život protagoniste sudbinski je odredio udar groma, njegovo lice ostaje unakaženo nakon nevremena u Mendosi kada doživljava preobražaj. Izmučenu migrenama i obeleženu deformitetom, svoju glavu umetnik pokriva velom i lečeći se opijumom uspeva da crtežom ovekoveči iznenadni napad Indijanaca na jedno selo. „Beležeći epizodu iz života Johana Morica Rugendasa, Sesar Aira poseže za brojnim istorijskim podacima i likovnim dokumentima, koje uobličava u živu fikciju, u nameri da čitaocu saopšti svoje stavove o umetnosti i umeću života. Naime, on u središte celokupnog opusa stavlja preispitivanje same književnosti, smatrajući da joj je mesto u popularnoj kulturi, a zadatak da bude dostupna svima.” – Bojana Kovačević Petrović Prevela sa španskog Bojana Kovačević Petrović

Opis PRIČE O MISTIČNIM STRANAMA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA Granična iskustva različite vrste, uporno vode junake nove knjige priča Aleksandra Bjelogrlića ka „poslednjim stvarima” našeg sveta, bilo da su u pitanju lične istine ili sama mogućnost saznanja. Iznoseći osam pripovednih varijacija rasutih u prostoru od psihološkog realizma do fantastike, priče iz knjige Citadela, potvrđuju činjenicu da prave knjige priča uvek u sebi nose obilje potencijalnih romana. Mešajući karte misticizma kao ključne fascinacije u životima svojih junaka, ove priče nude uverljiva putovanja kroz ovdašnjem čitaocu bliske prostore i vremena, bilo da je u pitanju još jedna optika rekapitulacije ili senčenja balkanskih užasa u XX veku, iz priče Dvostuku pohod, ili potraga za čarobnim simbolima, stešnjena između istine i iskustva života, a usred zahuktale svakodnevice u naslovnoj priči, Citadela. Nenad Šaponja

Opis ŽENA NA RAZMEĐI VEKOVA Novi roman Marije Knežević lucidno je i pronicljivo svedočanstvo jednog vremena, ali i svojevrsna parodija na takozvanu on the road prozu, u kojoj se, kroz humor čijem “listanju” ništa ne izmiče, promišljanje smisla i strast za „ lutanjem” sada prelamaju u životnoj prizmi glavne junakinje romana. Auto je roman o ženi na razmeđi vekova, o savremenom svetu koji se u turbulentnom periodu na balkanskim prostorima izmenio iz korena. Iako je junakinja na samom početku izmeštena u neki drugi, „srećniji“ prostor, i to onaj američki, pravog mesta za „normalan“ i „sređen“ život ipak nema. Time narator nastoji da pokaže kako priča jedne individue, ma gde se ta individua nalazila, može biti priča o čitavoj jednoj epohi, odnosno našoj stvarnosti. Egzistirajući između (auto)biografskog rukopisa („ja pišem svoj život“), i romaneskne „autofikcije” („ja živim svoje pisanje“), ova knjiga čitaoca uvodi u drugačije pripovedačke lavirinte, u jedan provokativan i stilski živopisan narativ gde se Amerika i Balkan jedno drugom još jednom pojavljuju kao „daleki“ i „nepristupačni“. Sve je zapravo suprotno od onoga što se podrazumeva i očekuje. „Moj auto se kreće između bivše Jugoslavije i Amerike, rata, opšte a pogotovu ljudske bede, potom famoznog američkog sna koji se u međuvremenu izmetnuo u sopstvenu karikaturu. Ponovo, nije reč o ruganju, već o nekoj vrsti vendersovskog, almodovarovskog sagledavanja.“