Opis Priče u ovom rukopisu, naslovljene po jednoj od njih, nastajale su u velikom vremenskom rasponu – više od trideset godina (prva, „Portret pesnika kao umirućeg lava”, napisana je 1986. godine). Mnogo toga se promenilo od tada. Otuda i potreba neprestanog objašnjavanja i dopunjavanja i, sasvim logično, fusnote u podnaslovu. Kao interakcija različitih senzacija, životnih činjenica, utisaka, sećanja, alternativni svet priče naseljavaju stvarne ličnosti i događaji koji ih prate (iz života samog pisca ili istorije i kulture koji su na njega ostavili poseban utisak – susret sa nobelovcem Dž. M. Kucijem u Krakovu, njegovim romanom Sramota, autobiografskim i drugim preplitanjima sa junacima i događajima iz Južnoafričke Republike, Australije, Jugoslavije i Poljske. „Češka škola samoubica” je niz priča o češkim pesnicima koji su izvršili samoubistvo, sa puno preplitanja sa našim savremenicima u Srbiji i njihovim sudbinama. Priča „Iz Mrtvog doma” posvećena je Fjodoru Mihajloviču Dostojevskom (1821-1881), a priča „Tumor mozga” nastala je kao rezultat dugogodišnjeg bavljenja životom i delom velikog poljskog umetnika i pisca Stanislava Ignaci Vitkjeviča (1885-1939). „Portret pesnika kao umirućeg lava” posvećen je srpskom pesniku Miroslavu Antiću (1932-1986). Autor je jedan od poslednjih koji je razgovarao sa umirućim pesnikom, tako da priča predstavlja autentičan doživljaj. Tu je i priča o poslednjim danima Bruna Šulca (1892-1942), poljskog i jevrejskog pisca i slikara. U Epilogu je priča Bohumila Hrabala (1914-1997), velikog češkog pisca. Sve priče imaju tragičan kraj… Dakle, svaka od priča zasnovana je na stvarnim ličnostima i događajima koji samo deluju neverovatno. Menjao se samo kontekst i utisci naratora koji je, u stvari, Zoran Đerić lično. Kroz različite vidove doživljaja: prisustvom na mestu događanja, kroz čitanje i prevođenje, a potom i pisanje, kao prožimanje svih utisaka i uticaja, nastajale su ove priče i fusnote, koje se ne mogu definisati jednostavno kao anegdote, u pitanju su intertekstualna umnožavanja, stvarnog i mogućeg, pročitanog i doživljenog, prošlosti i sadašnjosti. Zoran Đerić (1960) savremeni je novosadski stvaralac koji se na srpskoj književnoj sceni afirmisao prvenstveno kao pesnik, esejista i značajan prevodilac, ali i po naučnim afinitetima kada je u pitanju dramsko stvaralaštvo.

Opis Stvaralačka ličnost Petera Nojmana, bilo da je reč o poetskom, proznom ili pak filozofskom rukopisu, ostvaruje posve specifično idejno jedinstvo na relaciji književnost–istorija–filozofija, što i korespondira sa činjenicom da je ovaj autor studirao političke nauke, filozofiju i ekonomiju u Jeni i Kopenhagenu, te je strast za umetnošću dovodio u vezu sa filozofskim i društveno-političkim pogledima na svet. Na koji način sopstvenu filozofsku misao uvodi u interaktivni dijalog sa nemačkom tradicijom, pokazuje upravo u knjizi Jena 1800, izuzetno vrednom delu sa stanovišta filozofije, kulturne istorije i istorije ideja. Nojman oslikava opojnu atmosferu jednog vremena i jednog mesta „duhovne vatre“, otvarajući bogatu i važnu epizodu u intelektualnoj istoriji – uspon nemačkog idealizma između dva veka – u kojoj se kao „republika slobodnih duhova“ izdiže Jena. Autor stvara fascinantnu i vrlo čitljivu priču o idejama, o umetnosti, ljubavi i ratu. U galeriji likova koja uključuje Getea, Hegela, Šelinga, Šlegela, Šilera, Tika itd., i snažnom dijalogu filozofije i umetnosti, maštovitih biografija i burne intelektualne istorije, Nojman pokazuje zašto ovo malo prusko mesto u revolucionarnoj eri zavređuje da bude uključeno u složenu priču o modernosti.

Opis Sa polazištem da je reč putnik univerzalni topos prisutan u literaturi i umetnosti, kao i u religiji od početka saznajnog sveta, pisac ovog „putovanja u neotkriveno” priziva duhovne vertikale putešestvija Svetog Save, Mojsija, Adama i Eve…, svih onih puteva koji povezuju drevno sa sadašnjim, pritom čitaocima šaljući snažnu poruku – da je „putovati skoro isto kao razgovarati sa ljudima drugih vekova” i da „putovati znači buditi, ne samo svoje, već i drevne uspomene”. „Magični trougao” putovanja u ovoj knjizi oživeo je one nestvarne predele koji, ma koliko drugačiji od naših životnih staništa, sa njima dele „božansku prirodu”: Bajkal – čuven kao „kraljevina leda i vatre” i sibirsko srce, Altaj – lepota misterije na razmeđi Rusije, Kine, Mongolije i Kazahstana, i na kraju nikad do kraja upoznat Nepal, koji se, nakon neobične putopisne knjige Stevana Pešića (Katmandu), sada pojavljuje i u ovoj isto tako neobičnoj prozi Darka Daničića koja nam potvrđuje one dobro poznate reči da je „putovanje ponovo uspostavljanje izvorne harmonije koja je nekada postojala između čoveka i univerzuma”. (A. Frans). Čitalac ove knjige će sasvim sigurno, od stranice do stranice, putovati zajedno sa samim piscem u nova duhovna otkrića – promenjen. Kroz ukrštaje duhovnog, snevanog i saznajnog – „pričanje drugog” ili „pričanje o drugom” – otkrivaće predele koji su i samog autora podstakli da postane „čovek povrataka”, pa čak i onda kada se u neko mesto više nikada ne vrati… O AUTORU: Darko Daničić, rođen je 1961. godine u Ljigu. Gimnaziju je završio u Lazarevcu, diplomirao na Mašinskom fakultetu u Beogradu, a magistrirao i doktorirao na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je knjige pesama: Via militaris, BIGZ (1999), Crno mastilo sipe, BIGZ (2000), Dvanaest sveća, Narodna knjiga, (2007), S druge strane tišine, Povelja (2013) i Carski časovi, Povelja (2018). Osim knjiga pesama autor je i kritika u književnim časopisima. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Lazarevcu.

Opis Lusi, junakinja našeg doba Lusi, devojka sa Kariba, dolazi u Ameriku da radi kao dadilja četiri devojčice Luisa i Maraje. Oni su trostruko blagosloven par – zgodni su, imućni i naizgled srećni. Ipak, gotovo odmah, Lusi počinje da primećuje napukline na njihovoj lepoj fasadi. Uz ogorčenost i sasosećanje, ona pažljivo promišlja pretpostavke i činjenice sveta svojih poslodavaca i upoređuje ih sa živopisnom stvarnošću svog rodnog kraja. Ona nema iluzija o svojoj prošlosti, niti je spremna da je obmanjuje mesto na kome trenutno boravi. "Kćerka Šarlot Bronte, Virdžinije Vulf i vlastitog neuporedivog sopstva …Kinkejd je sjajan portretista mladalačke podvojenosti." Ričard Lok, The Wall Street Journal Preveo sa engleskog Alen Bešić

Opis LJUBAVNI PSIHOLOŠKI TRILER Ljubavna priča između Melburna i Moskve u tematskom preplitaju sa motivom izbeglišta čitaocima se otvara u poetičkom postupku „pronađenog rukopisa“, gde nas narator, u ulozi priređivača upućuje u kompleksnu pripovest o rastrojstvu identiteta, ontologiji ljubavi i traganju za utočištem u drugom biću. Osnovne narativne niti romana kreira sveprisutni Glas, oličen u bolesti junaka – raku frontalnog režnja koji, zajedno sa traumom izbegličkog identiteta u njegovoj svesti dovodi do multiplikacije i produkcije novih svetova i novih realnosti. Smešten van stvarnih okvira i turobnosti svakodnevnog života, ovaj paralelni svet psihosimulakruma postaje i mesto suštinskih spoznaja. U zamršenoj igri glasova svesti i podsvesti i nizu do samog kraja nerazrešivih, misterioznih događaja, ova knjiga se može čitati kao višežanrovska „smesa“: ona je i psihološki i ljubavni roman, uzbudljivi triler sa nagoveštajima krimi priče, ali i filozofska rasprava o položaju umetnika, nagriženosti identiteta i njegovim preobražajima pod presijom zdravog razuma. Ova jezički sasvim oneobičena priča, u preobražajima koji vode od poetizacije teksta, preko zgusnutih metaforičnosti i nejasnih, često semantički zamagljenih naracija, zaziva proleće, voljenu ženu, „mrtve pesnike“ i životni Usud – a metafora „paukovih mreža“ u ovom romanu možda implicitno ukazuje na to da se istinska sreća ili suština svakog Bića možda i ne mogu doživeti i spoznati u granicama zadate realnosti.

Opis Monografija iz kardiologije Sinkope su prva celovita medicinska monografija na srpskom jeziku o krizama svesti. Ona prati etiološke, patofiziološke, kliničke i terapijske aspekte ovog sindroma.

Opis Junake ovog romana, ogrezle u modernitetu, odlikuje vera u veliki narativ progresa. Autor, naš savremenik, nije zgoreg da uposli i svoje postmodernističko iskustvo, koje podrazumeva prodor fragmentarizacije i palimpsesta. Suočavajući temu kulture i civilizacije, on drži stranu – prirodi. Ponajpre se zalaže za Čoveka. Tek daljim, finim podešavanjem, to je Nemac, protestant, provincijalac. Ismejana je svaka podela, čak i podela na dobre i loše ljude. U jednom čoveku je sve. „I kad smo sami, najmanje nas je dvoje.“ Ne možemo se oteti utisku da su karikatura i parodija ovde jednako važne kao omaž i stilizacija. Pisac je posebno uspešan u finom i delotvornom humoru. Vešto relativizujući sve ideološke utvrde, on iznalazi rešenje u uvažavanju/prevladavanju razlika. Ne radi se samo o onih tričavih pet metara nadmorske visine. Prevodnica je naša katedra(la), mesto susreta prošlosti i sadašnjosti, način prilagođavanja naizgled nepremostivim teškoćama, mesto komunikacije a ne (samo)izolacije. Vrba, iva, rakita… Slutimo da se tu krije ne samo neugledno prirodno okruženje već i čitava životna filozofija. Od vrbovog pruta se, kako nas podseća ovaj roman, delju zviždaljke, kojima ne treba druga partitura osim detinjeg daha. Nismo čuli da se takva zviždaljka pokvarila, da je prozukla, zafalširala, da joj treba štimer ili reparator. Ona ne potrebuje virtuoza. Dovoljan je i patos maloga čoveka, iz gradića koji je nazvan po toj vitalnoj i oporoj biljci. Draginja Ramadanski

Opis ŽENA NA RAZMEĐI VEKOVA UZBUDLJIVA (PSEUDO)ISTORIJSKA POVEST O ŽIVOTU, USUDU I TRADICIJI Novi roman Rajka Lukača Divit i rukopisi primer je savremenog faktografsko-fikcionalnog pripovedanja u kojem Istorija i sve ono činjenično sada postaje „Terra incognita“ – nešto novo, neotkriveno, intrigantno – u mističnom mozaiku (pseudo)istorijskih biografija. Prateći sudbine junaka ove knjige, rečenica „Reći ko ne reći, gdje nije svjedok divit i hartija“ možda je i jedna od osnovnih formotvornih strategija oblikovanja romaneskne postmoderne istoriografije u kojoj, u živopisnim proznim pejzažima, divit kao kompleksni simbol i svedok kazuje sopstvenu Priču. I dok se tekst poput Borhesovog „vrta sa račvastim stazama“ pretvara u „hermetizam istorije“ i slagalicu „nestabilnih saznanja“, pred čitaocem se „dokumentovano“ pojavljuju sudbine istorijskih i fiktivnih junaka idući od davnih vekova do sadašnjeg trenutka: Gabije ili Gajbija, turskih sultana, vezira, prepisivača, guslara, popova, manastira i gradova, pa sve do vremena Josipa Broza Tita. Uzbudljivi tekstualni lavirinti formalno podeljeni na tri celine: Arabica, Latinica i Ćirilica, pritom uokvireni svedočanstvima o sudbini mističnog divita, dodatno aktuelizuju i jezik i pismo kao jedinstvene biotope istorije i autentične junake jedne interaktivne istorijsko-kulturološke zagonetke. Bilo da ovaj roman čitamo „red po red“, kao kompleksnu celinu, bilo da se opredelimo za pojedinačne pripovesti ili pak pojedinačna poglavlja, sasvim je sigurno da se pred nama uvek iznova otvaraju novi lavirinti čitanja i nove Priče, koje svojim autentičnim poetičkim pečatom čine ovaj roman intrigantnom i mističnom vizijom Istorije.

Opis Kroz raskopčan život pisca Miroslava Vladimira, između tekstova koje je on odavno napisao, koje čita ili koje upravo piše, proviruju neki od ključnih datuma novije prošlosti poput studentske pobune iz 1968, ’Jogurt’ revolucije, ratova u bivšoj Jugoslaviji, NATO-bombardovanja, Petooktobarskog preokreta. No, svi oni su tek okvir za duboku ličnu dramu i tragediju koja joj sledi.

Opis Dubinska slika Rusije XX veka ispričana je kroz povest o ljubavi, odnosno o mogućnosti ostvarenja ljubavi. Veliku porodičnu sage jednog vremena i jedne zemlje, Sovjetske Rusije, uokviruje ovaj roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Kroz metaforično i višeslojno tkivo teksta, u dahu bajke, iščitavamo danas bitne stranice o porodici, domu, ljubavi, sreći. Lazar Lindt, genijalni naučnik, ateista i ruski pandan Manovog Feliksa Krula, centralna je ličnost romana, na čijem se putu presecaju sudbine tri neobične žene – supruge njegovog starijeg prijatelja, Marusje, koju je Lazar zavoleo iskreno i mučno; njegove žene Galine, proračunate, hladne i duboko intimno nesretne; i, unuke Lidočke, koju Lazar u svom životu nikada nije video, što nas dovodi do suptilnog plana ovog romana, koji izlazi na polje života posle smrti. Lazar kroz život prolazi lako, uz pomoć vlastite, ničim zaslužene genijalnosti, a dve ljubavi koje određuju taj život jesu – prema 31 godinu starijoj Marusji i 41 godinu mlađoj Galini. Unutar tih ljubavi, sasvim različitih, krije se njegovo postojanje. Pred čitaocem je roman koji se čita bez daha, sa bezbroj aluzija na velikane ruske literature poput Čehova, Tolstoja, Nabokova, Pasternaka… Tajni smisao hologramske prirode teksta zakodiran je u suptilnom planu romana što odiše metaforama, skrivenim podtekstom, šifrovanim porukama, dijalogom sadašnjosti sa prošlošću, spregom detalja prvog poglavlja sa poslednjim stranicama teksta. Bogatstvo leksike, raznovrsnost metafore, obraćanje pažnje na detalje i izvanredan ritam teksta upućuju čitaoca na ovaj roman kao jednu od najosobenijih knjiga savremene ruske proze. Lazarove žene su jedan od najboljih savremenih ruskih romana, koji je za tri godine od svog objavljivanja u Rusiji preveden već na 9 jezika, a Marina Stepnova (1971) je postala jedno od ključnih imena savremene ruske proze. Pred čitaocem je porodična saga 20. veka, roman o gubicima, ljudskoj genijalnosti, mržnji. Roman govori o ljubavi, a takođe i o ženskom poimanju vere i moći i snage lepote. Biblijska aluzija iz naslova, kao i činjenica da se iza uočljive sižejne linije (ljubavni život sovjetskog „tajanstvenog” fizičara) nazire podtekst, neki tajni smisao zakodiran u suptilnom metaforičkom planu romana. Prevela sa ruskog Melina Panaotović

Opis O PRIHVATANJU I NEPRIHVATANJU, SUROVO I DUHOVITO Novi roman Vladana Matijevića, Vrlo malo svetlosti, surov i duhovit u isto vreme, stastoji se iz tri priče koje prate živote i snove naoko različitih likova – američke istoričarke umetnosti Hilari, bivšeg ministra u Vladi pre političkih promena u Beogradu Milutina Čabrinovića zvanog Antracit i apsolventa filozofije Djordja Istine – do juče uspešnih, a sada poraženih ljudi.Ono što ih spaja jesu snovi, ali i činjenica da svi oni žive u svetu u kome su poremećene vrednosti i u kojem ne mogu da se prilagode, niti da opstanu. Njihova bekstva su možda očekivana – beže u maštu i u snove, ali ovi se pretvaraju u noćne more, u veća ili manja ludila. Kroz životne angažmane ovih junaka, neprilagođenih i, na koncu, poraženih, isplivava suptilna analiza kraja 20. veka, moderne umetnosti, političkih procesa, religije, sveta beznađa, sveta u kojem je novac biva presudnom merom stvari. «Ovim (odličnim!) romanom, Matijević značajno preinačava svoj ugled «ironičnog poete»: iako su njegovi junaci klovnovski bizarni, njihove (i ničije) patnje nisu trivijalne.» Vesna Trijić, Blic «Dosledan poetici svojih dosadašnjih dela, Matijević je napisao roman u kojem je izuzetno uspešno spojio grotesku, crni humor, onirizam i suptilan društveni aktivizam u literarnu celinu koja je vrlo snažna i zaista univerzalna metafora početka veka u kojem živimo, kako u Srbiji, tako i globalno.» Mladen Vesković, Politika «Izlazeći iz registra unisonosti i izvesne izražajne monotonije, najnoviji roman Vladana Matijevića uspeva, upravo zahvaljujući svojim stilskim i kompozicionim višeglasjem da dohvati priželjkivani prostor dvosmislenosti (ili možda trosmislenosti). U tom podsticajnom prostoru ironija više ne odzvanja samo kao prepoznatljiva energija (samo)izrugivanja, nego i kao sugestivni eho što se nepogrešivo vraća samom piscu, odnosno čitaocu, podsećajući ga na to da umeće pripovedanja može da umakne populističko- komercijalnim prohtevima, a da pri tome ne zabasa u hermetičnost i nezanimljivost. Stoga i neće biti netačno ako se kaže da je Vrlo malo svetlosti dosad najzreliji i po svoj prilici najuspeliji roman Vladana Matijevića.» Tihomir Brajović, NIN «To što je u naslovu, ipak, vrlo malo svetlosti a ne vrlo mnogo mraka, budi nadu da ćemo se probuditi i spasiti svetlost u drugima i sebi. Posebnom spregom sadržine i forme, Matijevićev novi roman, baš kao i prethodni, krči nove staze srpske proze!» Danijela Kovačević-Mikić, Zlatna greda «Roman Vrlo malo svetlosti će biti verovatno dalek onima koji književnost posmatraju kao nastavak televizije drugim sredstvima, ali će biti lep čitalački događaj za one malobrojne, hrabre čitaoce, koji se ne boje mraka, ni onoga što on skriva.» Slobodan Vladušić, Večernje novosti «Ova knjiga predstavlja odlično koncipiran i izveden roman, eminentno modernog senzibiliteta. Njegov temeljni pesimizam autor veoma uverljivo izlaže, provocirajući time čitaoca na aktivan pristup, analizu i određivanje prema tako zasnovanom pripovednom postojanju.Mislim da je upravo ta snaga provokativnosti najznačajniji kvalitet ovog romana, kojim nas Vladan Matijević podseća na to da književnost i te kako ima načina da ostane relevantna i važna za savremenog čitaoca. » Ivan Radosavljevic, Polja «Knjiga o porazu V.Matijevića pretura po našim izgužvanim i neupotrebljivim biografijama, kao po lanjskim snegovima stoleća koje je deponiju I inače uzvisilo do stepena ikonostasa neprikosnovene banalnosti. Surovost materijalne rasvete čitav naš ututkani fasaderski svet laži zaista čini krivim, takoreći zločinačkim. Predumišljajk nije uvek stvar dogovora. » Draško Ređep, Večernje novosti Nije uobičajeno u zemlji Serbiji, ali moram da kažem iskreno: to je za mene najbolji srpski roman u 2010. godini – kao beskompromisno oštra slika opšte apokalipse. Tri antiheroja Matijevićeve povesti ispovestima upečatljivo predočavaju posrnuli svet na samoj ivici mraka – i otud svetlo u naslovu. Vasa Pavković Nagrade: ‘Meša Selimović’, ‘Borisav Stanković’, ‘Isidora Sekulić’

Opis Pored nekoliko zbirki poezije i knjiga iz domena dečije književnosti, Emsura Hamzić se čitalačkoj publici predstavila i svojim proznim ostvarenjima, među kojima su roman Jabana i tri zapažene prozne zbirke – Jerihonska ruža, Večeri na Nilu i Smaragdni grad. Knjiga priča koja je pred nama nastavlja niz neverovatnih događaja junaka i junakinja i potragu za novim otkrićima i senzacijama, za novim paralelnim svetovima i alternativnim oblicima postojanja, čulnim i natčulnim iskustvima, još jednom afirmišući dominantnu odliku ovakve proze, a to je uronjenost junaka u sebe samog, tj. Potraga u najdubljim treptajima ljudske duše. U širokom spektru simbola i tema, koji polaze od onih univerzalnijih: ljubav, vernost, identitet, smrt, postojanje… pa sve do konkretnih problema današnjice – pomodni trendovi, dehumanizovana civilizacija, laboratorijska „dostignuća”, informatička i tehnološka progresija sa naslućenim „pesimističkim futurizmom”, Emsura Hamzić kreativnim susretom iskušenja stvarnog života i umetnosti aktivira i pitanje statusa umetnika, kao i moć umetnosti u dekonstruisanju nametnute stvarnosti – u jednom autentičnom Univerzumu Teksta. Ono što svakako iznova stilski i narativno „osvežava” tekst iz stranice u stranicu jesu sveprisutna dinamika i igrivost jezika, kao i periodični obrti i neočekivana „razrešenja” samih sižea, sižea koji, iako funkcionišu samostalno, grade jednu jedinstvenu viziju autorke o Celini koja nije zaokružena, već u nizu epizoda formira mozaik snažne umetničke vizije o snazi umetnosti u preoblikovanju svekolike stvarnosti. Emsura Hamzić (1958) autorka je više proznih i poetskih knjiga, a piše i drame, eseje, kao i knjige za decu. Prevođena je na nekoliko stranih jezika, a uvrštena je i u više antologija proze, poezije i književnosti za decu.

Opis DNO IZNAD BEZDNA DO BESTIDNOSTI Francuska i španska štampa o ČASOVIMA RADOSTI Vladana Matijevića: Avanture Mace Aksentijevic je neobično delo briljantnih refleksija o životu, ljubavi, orgazmu. Kroz kratka poglavlja pratimo seksualne izlete slovenske Lolite, hiljadu puta razuzdanije i zabavnije od svoje starije „nabokovske" sestre. Fabrice Gaignault, Marie – Claire Pred nama je istinsko poetsko štivo… Ova devojka je sačinjena od iste tvari kao i snovi. Poklanja nam krhotine večnosti, lenčari, poučava, upućuje, filozofira… Knjiga čiji je istinski glavni junak strast. Marina P. de Cabo, Quimera Animalnost provejava delom, a ima tu i nečeg poetskog i nadrealnog. Sélection Libération „ 50 livres pour l'été" Gospodo, čak i vi koji mislite da ste neumorni zavodnici, poželećete da nikada na svom putu ne sretnete Macu Aksentijević. Ona je naša najgora noćna mora… François Reynaud, Librairie Luciole, La page des librairie I, taman kad čitalac pomisli da ga više ništa ne može iznenaditi pisac nadmaši samog sebe… Eric Paquin, Voir Dosta vam je svega? Ništa niste videli. Još niste uživali u fantaziji ove lagane knjižice. Nema ničeg sličnog u klasičnoj erotskoj književnosti. Što više odmičemo s čitanjem, više se zabavljamo…. Potpuno nadrealno. Danielle Laurin, Le Devoir Portret razljućenog i neobuzdanog Erosa, koji ne povlađuje, ako se tako može reći, ni muškom ni ženskom rodu. La Liberté

Opis O PROZI DANILA NIKOLIĆA Na temelju kritike i autopoetičkih komentara, situirajući prozno delo Danila Nikolića u kontekst istorije vrednosti srpske literature, ova monografija prati, u teorijskoj i kritičkoj ravni, njegovu poetike i recepciju.

Opis Kritike i eseji o najznačajnijim knjigama srpske pesničke produkcije u sezonama 2008/2009.

Opis Distropijski svet Kentukija u svemu nalikuje našem, osim po ogromnoj popularnosti plišanih lutaka koje daju ime romanu – meda, zečeva, krtica – kojima se upravlja na daljinu i koje imaju kameru u očima. Kentukiji nasumično spajaju dve osobe na različitim tačkama planete – s jedne strane se nalazi ona koja gleda očima lutke i bez reči učestvuje u tuđem životu, s druge je posmatrani „gazda” kentuija, spreman da u manjoj ili većoj meri ogoli svoju intimu pred strancem. Opšta pomama za ovim lutkama kao jedini fantastični element u romanu i sama je nelagodno bliska savremenom čitaocu i njegovoj stvarnosti u kojoj pitanja ubrzanog tehnološkog razvoja, virtuelnih odnosa i anonimnosti društvenih mreža već zauzimaju izuzetno bitno mesto. Autorka otvara teme voajerizma, komunikacije, našeg odnosa prema tehnologiji i njenih mogućih zloupotreba. Za junake ovog romana, kentukiji pružaju posebnu mogućnost bekstva iz sumorne svakodnevnice, bilo da je reč o narušenim porodičnim ili ljubavnim odnosima, međugeneracijskom nerazumevanju, a za mnoge od njih oni predstavljaju očajnički pokušaj da se prevaziđe usamljenost i izmašta jedna nova stvarnost, koliko god varljiva i nestalna. Služeći se fragmentiranom strukturom, roman prati mnoštvo likova raštrkanih po celom svetu. Ponekad su to samo mali isečci iz njihovih života, varijacije na temu samoće, čežnje, želje da se utekne sopstvenim okolnostima. Grozničava nastojanja junaka da dožive nova uzbuđenja i ostvare prisniji ljubavni odnos završavaju se, međutim, krahom njihovih nadanja, izigranim poverenjem i košmarnom spoznajom frivolnosti, izopačenosti i okrutnosti drugoga. Ana Marković „Samanta Šveblin će te na kraju povrediti, koliko god da se sigurno osećaš.” Džesi Bol „Jedinstveni stil, brzi ritam i neverovatno zgusnuta i mudra naracija čine jedan poseban roman koji će ti ostati u glavi mnogo nakon što zatvoriš ovu knjigu.” Etgar Keret „Genijalnost Samante Šveblin nije u tome šta kaže, već kako to kaže. Njen stil je toliko tajanstven i disciplinovan da se čini da ova knjiga pripada novom književnom žanru.” The New Yorker Odlomak iz knjige u PDF formatu.

Opis PRIZIVANJE DUHOVA I EMOCIJE KOJE NAŠE ŽIVOTE ČINE STVARNIM Sasvim neobična knjiga Nobelovke Alis Manro. Ove pripovetke su pisane na tragu života njenih predaka u Škotskoj, o čemu sama autorka svedoči: “Sav ovaj materijal sam slagala godinama, a on je, neprimetno, tu i tamo, počeo da se poprima oblik pripovedaka. Neki njihovi junaci su mi se obraćali vlastitim rečima, dok je druge stvorila situacija u kojoj su se nalazili. Pomešale su se njihove i moje reči u neobičnom postupku obnavljanja njihovih života, u datim u okolnostima, onoliko verno koliko je moguće, kada su u pitanju naše predstave o prošlosti. Nadahnuće za njih sam crpela iz ličnog materijala, ali sam s tim materijalom mogla da činim šta god sam htela. Jer je glavno bilo da iz toga napišem pripovetku. Ali one druge priče nisu nastale samo s tim ciljem. One su bliže memoarima – u njima istražujem lični život, ali se ne pridržavam strogo i doslovno činjenica. Smestila sam sebe u centar i pisala o svom biću, što sam prodornije mogla. Ali figure koje okružuju moje biće vodile su vlastiti život i činile stvari kojih nije bilo u stvarnosti.“ Ali njena sposobnost da se otisne u misli i osećanja ljdui, davno preminulih, čiju smrt jedva da je neko i zabeležio, na ivici je neobjašnjivosti… Sasvim je nebitno da li se radi o doslovnoj istini. Smisao pripovedanja, kakvo praktikuje Alis Manro, jeste da se doslovne činjenice izbave iz kolotečine banalnosti, iz zaborava, i da se sačuva – ili da se stvori – izvestan osećaj neprekidnosti u grozničavim kovitlacima iskustva. 1. O. Skot, New York Times Obožavatelji Alis Manro će pronaći poznate teme (odnos između oca i ćerke, teskoba provincijskog života, devojke nezadovoljne životom u kući i nepristupačnošću obrazovnog sistema) u dalekoj prošlosti. Iako motive za price pronalazi u porodičnoj istoriji, nejasan je odnos između faktualne tačnosti i domaštanog… ali to nije ni važno, jer talenat Alis Manro leži u (re)kreiranju umetnosti kao života. San Francisco Chronicle Alis Manro zaista poznaje magiju – kako da prizove duhove i emocije koje naše živote čine stvarnim. Džeraldin Bruks, The Washington Post Kao i uvek, pronicljivi uvidi i izvrsno pripovedanje Alis Manro odražavaju našu potrebu da otkrijemo i uspostavimo vezu sa precima, a samim tim i sa životom. Publisher’s Weekly Ne bi se svako složio sa Filipom Rotom da je prokleta porodica u kojoj se rodi pisac… Adam Mars-Džouns Preveo s engleskog Predrag Šaponja

Opis Recepcija poezije Stevana Raičkovića Knjiga BROJANICA KAMENOG SPAVAČA prati pedeset godina recepcije pesništva Stevana Raičkovića, i ona predstavlja pouzdan književno kritikički uvid u opus ovoga pesnika, ali istovremeno nudi i specifičan pregled posleratne srpske pesničke i kritičke scene. Sažeto, precizno, dokumentovano i metodološki validno, autorka iznosi raznolike refleksije o ovom pesničkom delu koje ga smeštaju u sasvim različite pesničke registre.

Opis PRIČE JEDNE OD NAJVEĆIH SAVREMENIH ARGENTINSKIH KNJIŽEVNICA Valensuelina proza je stilski raznovrsna – humoristična, lirska, razbarušena, samozapitana, ali i mračna, angažovana i provokativna, ponekad sve to istovremeno. U neobičnom svetu Simetrija, u koji se upliću apsurd i fantastika, pred čitaocem se smenjuju: nelagodna želja ćerke da ubije majku, magična pera i amajlije, religijski i pseudoreligijski obredi, erotske fantazije, kanibalizam, kobne poplave; prizori iz gradskog života, nepisana pravila tanga, čudnovati kafe u kome muškarci i žene sede odvojeno; metaknjiževne fantazije o princezama transponovanim u savremeno doba i ogorčenim na svog tvorca – pa sve do torture političkih zarobljenica u argentinskim logorima. Iznad svega, ovo su priče o potrazi za ženskim glasom i identitetom. Za Valensuelu, taj je identitet ukorenjen u kolektivnom iskustvu, naslanja se na tradiciju i njene ideale „ženstvenosti” ali je i menja i podriva, a istorijska marginalizacija žena omogućava im da promišljaju sebe, svet i književnost na nov, smeo i vizionarski način. Ana Marković „Knjige Luise Valensuele su naša sadašnjost ali u njima je takođe sadržana naša budućnost; na svakoj njihovoj stranici nalazi se istinsko svetlo, istinska ljubav, istinska sloboda.” Hulio Kortasar „U srcu Valensueline proze nalazi se duboka zaokupljenost upotrebom i zloupotrebom moći, strukturama dominacije koje prožimaju najosnovnije aspekte našeg bivstvovanja. Te strukture dominacije očitavaju se u politici tela, politici seksualnosti, politici jezika i politici države, posebno autoritarne države. Valensuelina proza vešto oslikava međuzavisnost između svakog od ovih nivoa političke razmene.” Gvendolin Dijas „Ono što Luisa Valensuela piše o nama mnogo je više od svedočanstva: to je jedan novi znak koji nam omogućava da, zahvaljujući njoj, izrazimo naše lične, još uvek neimenovane oblasti, sve ono što pati i čemu je potrebno oslobođenje i pravda.” Leopoldo Brisuela Prevod sa španskog Ana Marković

Opis POTRESNA PRIČA O NAŠEM VREMENU Rezervni život spada u najbolje romane napisane ne samo u Makedoniji, već i na prostorima čitave bivše Jugoslavije u 21. veku. Pripovedno majstorstvo autorke ostavlja čitaoca bez daha, dok pred njim promiču godine u kojima se uzdižu i raspadaju lični životi junaka, kao i sama zemlja u kojoj su živeli. Rezervni život Lidija Dimkovska je roman napisan iz prespektive Zlate, sijamske bliznakinje čija je glava spojena sa glavom njene sestre Srebre putem zajedničke vene, pri čemu se pripovedanjem u prvom licu jednine naglašava njihova individualnost, bez obzira na činjenicu fizičke sraslosti dva bića. Razlike između sijamskih bliznakinja dolaze do izražaja upravo zbog njihove telesne povezanosti i sudbinske nemogućnosti razdvajanja; karakteri, želje, težnje i htenja sestarasu drugačiji, uprkos identičnosti njihovih izgleda, jednakom obrazovanju i istovetnim životnim okolnostima, kako društvenopolitičkim, tako i porodičnim. Zlata i Srebra od svog rođenja bivaju žrtve brojnih predrasuda i to ne samo komšiluka, đaka, studenata i drugih društvenih grupa u okviru kojih se pojavljuju, već i sopstvenih roditelja. Uprkos tome što su posmatrali kao retardirane, bez obzira na to što su ih ljudi doživljavali kao pokretne eksponate; Zlata se nakon sudbonosnog razdvajanja oseća kao invalid kojem fali deo tela. Osećaj dekompozicije se može dovesti u vezu ne samo sa raspadom Jugoslavije (koje je sveprisutna pozadina romana), već i sa kišovskim poimanjem sveta u kojem se sve osipa, a koje je u savremenoj književnosti postalo neka vrsta opšteg mesta, što potkrepljuju reči naratora pred kraj ovog romana: vidiš da ne samo tvoja zemlja, nego uopšte svet nema više ni glavu ni rep. Rasturanje određenog jedinstva na parčad nije prošlo bez žrtve ni u slučaju Zlate i Srebre, ni u slučaju jedne bivše države. Ovaj roman je priča o tragediji nepreživelih i osuđenosti onih koji su ostali u životu na traanje za novim identitetom, nekom vrstom intergracije u svetu. prevod sa makedonskog Milenko i Uroš Pajić

Opis ONO O ČEMU JE ANDRIĆ ĆUTAO Roman Poslednja noć fra-bega Ive Andrića Miroslava Jankovića, po svemu, pripada samom vrhu onoga što je, kao književno delo, za poslednje tri decenije nastalo u Bosni i Hercegovini i Srbiji. Ovaj roman je briljantan traktat o jednom narodu! Kao da sedi u jednom od zasenčenih uglova Andrićevog stana, naslonjenog na krošnje centralnog beogradskog parka, u besprekorno projektovanom imaginarijumu poslednje noći u životu velikoga pisca, Miroslav Janković beleži sve ili gotovo sve o čemu je Andrić ćutao celog svog života. Sluša Andrićev razgovor s utvarama i sa samim sobom. Gleda piščev oproštaj od sveta u kojem je ostavio duboku brazdu, prati njegov hod poslednjim metrima puta sa koga se niko ne vraća a pored koga te noći korača i s velikim piscem razgovara Milica, jedina žena koju je cenio, možda i voleo. Ratko Dmitrović Roman Poslednja noć fra-bega Ive Andrića je jedna od najdubljih i estetski najuspešnijih literarno-kritičkih analiza Andrićeve ličnosti i njegovog književnog opusa, ali i naših oveštalih formula, tabua i zabluda o istoriji, politici i ideološkoj ikonografiji. U Jankovićevu intelektualno sugestivnu viziju sveta možda i ne moramo da verujemo, on nam je predočava kroz romanesknu fikciju, ali u njoj je sadržana večna ljudska težnja za preispitivanjem kulturoloških i civilizacijskih postignuća i datosti, jer nam samo nova saznanja pružaju mogućnost da kročimo ka apsolutu istine. Ivan Zlatković Odlomak iz knjige u PDF formatu.

Opis Treća u nizu knjiga Damjanovljeve izabrane proze – „Damjanov: Iskoni bƀ slovo” u uzbudljivi postmodernistički „književni koktel” Ars Combinatoria ujedinjuje dva prozna rukopisa i stvaralački period koji broji više od deset godina – Pričke iz 1994. i Remek-delca iz 2005. godine. Prva knjiga inkorporirana u ovo rimejk izdanje u sasvim novom „formalnom ruhu”, kao autentično delo koje poetički ukršta postmodernističke i neoavangardne poetičke strategije, već samim naslovnim markiranjem – Damjanovljevom kovanicom pričke – ukršta tekstualne i seksualne konotacije, objavljujući kako njenu nestalnu prirodu, tako i njenu suštinu. Elizabeta Šeleva zapaža da su Pričke „najindikativniji primer eksplicitnog ukrštanja dvaju kodova: tekstualnosti i seksualnosti, telesnosti”. Pričke predstavljaju i primer postmodernističke autobiografije. Prička je rođena – kao i njen Tvorac – u znaku Vage, što je znak onog dubokog, istinskog (a ne stvarnog) autobiografizma. Pravilo prvo Vesele književnosti glasi: odglumi samog sebe, to jest nekog Drugog… Može se reći da čitalac sada u rukama drži knjigu koju su stvorila (u najmanju ruku) dva (lika) autora: Pričke nose potpis Save Post-Damjanova, dok je Remek-Delca napisao Sava Damjanov, a sve to u poetičkom putovanju kroz metaprozne i intertekstualne staze, kroz apsurd i fantastiku, formalno-jezičke eksperimente, iracionalnost, ironiju i parodiju… kroz „veselu” istoriju književnosti. Na tom putovanju, iskušavajući slobodu i (ne)granice jezika i lišavajući reči značenjske (idejne) sadržine, pisac ih oslobađa, one postaju polivalentne, otvorene za nove, pa i paradoksalne veze. U Remek-delcima sreli su se čarobna jednostavnost folklora, neobuzdana životna radost Renesanse, opasan libertanski šarm De Sadove epohe i postmoderna ironija, a sve to u tretiranju figure pisca kao „pripovedača-lažljivca” iz bajki. To je knjiga u kojoj jezik, kao i u Pričkama, živi svoj život, nesputan i nadahnut. Ogromno bogatstvo narodnih, živopisnih, opipljivih u svojoj sočnosti reči određuje sudbinu ovog dela i njegovih junaka, a autor između starinskih, sa ukusom Vukove epohe telesnih imena tu i tamo ubaci šaljivi postmoderni komentar. Korak po korak približavamo se važnom saznanju, koje kroz duhovitu, rableovski razuzdanu igru nudi pisac: nema nepristojnih reči u zagrljaju s književnošću! Ala Tatarenko

Opis Jedan od osnovnih motiva Klarisinih priča i romana jeste čudesni trenutak ličnog preobražaja. Baš onda kada celo biće za to sazri, junacima njenih dela dešavaju se naizgled slučajni susreti, otkrovenja, hazardi, koji, iako bi, naizgled, prošli ispod radara kakvog velikog narativa, zapravo podstiču na onaj pokret koji menja sve. Zbirka Legija stranaca posuta je upravo takvim trenucima. Otvara je mala devojčica koja u silnom profesoru krupnih ramena, pričom o blagu, „razvezuje crne snove o ljubavi”, slične onima koje je on u njoj jutrima izazivao. A jedna druga devojčica, u pripoveci koja zatvara zbirku, mora najpre proći, preko jednog malenog pileta, kroz sve razorne i surove sile prve žudnje, kako bi mogla otići iz detinjstva i postati „hindu princeza koju u pustinji čeka njeno pleme”. Čitav svet koji ispisuje Klaris Lispektor nalikuje usnama devojčice Ofelije iz priče koja daje naslov zbirci, suvim usnama koje upućuju hitni zov. Protagonisti priča najednom, iz naizgled uspavanog unutrašnjeg sveta, otkrivaju da žele(…), da im je nužna ona razarajuća želja od koje svaki pravi život počinje. U ovoj zbirci, pred nama su događaji usled kakvih u naše, naizgled uređene vrtove, nahrupi čitava legija stranaca. I to strano neminovno mora postati deo organizma i preobraziti ga.” Ova zbirka neverovatnih priča još jednom potvrđuje zašto je Klaris Lispektor često nazivana „brazilskim Kafkom”. To poređenje proističe iz najznačajnije njene srodnosti sa autorom Preobražaja: njihovo pisanje ne liči baš ni na jedno drugo. Pojava dela Klaris Lispektor i sama je, u književnosti na portugalskom jeziku, jedna od tih tačaka sa koje nema povratka i koja otvara nešto u potpunosti novo. Klaris Lispektor bila je brazilska novinarka i spisateljica ukrajinskog porekla. Jedna je od najznačajnijih autorki književnosti na portugalskom jeziku. Njena proza smatra se prekretnicom na brazilskoj književnoj sceni pre svega po raznovrsnosti stilskih registara i istančanim i snažnim opisima intimnih, naizgled neosetnih ličnih preobražaja, otkrića i jačanja životnih snaga, sa svim njihovim izazovima. U njena najznačajnija dela spadaju romani: Blizu divljeg srca, (1943), Jabuka u tami (1961), Pasija po G.H. (1964), Učenje ili Knjiga užitaka (1969), Živa voda (1973), Čas zvezde (1977) i Dah života (1978); zbirke pripovedaka: Porodične veze (1960), Legija stranaca (1964), Sreća iz potaje (1971), Via Crucis tela (1974), Gde si bila noću (1974), Lepotica i zver (1979).

Opis Monografija iz pulmologije Knjiga donosi novi teorijski sistem čiji je cilj predviđanje ishoda pneumonije.

Opis JEZIK SVEOPŠTEG PODRAZUMEVANJA Podrazumevajući da su sve priče već odavno ispričane, Miodrag Kajtez se i u svom trećem romanu, bavi uobličavanjem proznog eksperimenta u odnosu na tradicionalan realistički horizont očekivanja. Za razliku od aktuelnih trendova u savremenoj srpskoj prozi, usredsređenih ili na ogoljeni, vulgarni realitet ili na tematizovanje samog postupka pripovedanja, pozicije pripovedača i proširenje samosvesti teksta, Kajtez identitet svoje proze tra`i u prostorima tzv. ²jezičkog narcizma². Insistirajući na intonativnom u tekstu, za šta je fabula tek fasada, dakle, na zvukovima i značenjima jezika koji je, ustvari, glavni junak, pisac gradi pripovednu strukturu kroz sasvim radikalnu realizaciju zahteva da se tekst ogleda sam u sebi. Nadnoseći se uveličavajućim staklom percepcije svakodnevnih banalnosti nad svet pojavnog, on, u ironijskim ramovima sveopšteg podrazumevanja, gradi eksperiment sa proznim smislom koji je pomeren u samu ravan saopštavanja, izmešten iz događajnosti. – Nenad Šaponja