Dejan Brankov - Zakarašje (zapisi) `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1985 Broj strana: 70 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV knjiga 42 Ima posvetu i pečat. Samo na naslovnici ima malo fleka! Ocena: 3+. Vidi slike. Skladište: 31 Težina: 100 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Radoslav Bratić (28. jun 1948. u Bresticama, kod Bileće — 2. jun 2016. u Beogradu)[1] bio je srpski književnik, dramaturg i urednik. Dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 2015. godine. Njegova zaostavština nalazi se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Biografija Fotografija Radoslava Bratića i patrijarha Pavla, deo njegovog legata u Adligatu Radoslav Bratić sa prijateljima Biblioteka Radoslava Bratića, deo njegove zaostavštine u Adligatu Radoslav Bratić rođen je u Bresticama kod Bileće. Osnovnu školu završio je u Koritima (kod Bileće) i u Bileći, srednju školu u Trebinju, a jugoslovensku i svetsku književnost studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bio je urednik studentskog časopisa `Znak`, časopisa `Književnost`, lista `Književna reč`, i glavni urednik časopisa `Relasion`. Radio je kao sekretar i potpredsjednik Udruženja književnika Srbije, zatim kao urednik u izdavačkoj kući `BIGZ`, gdje je uređivao desetak biblioteka. Među ostalim knjigama uredio je i sabrana djela Slobodana Jovanovića, Danila Kiša, komplet knjiga Borislava Pekića, kao i ediciju „Nove knjige domaćih pisaca”. Pokrenuo je znamenitu biblioteku „Razgovori s piscima” i u njoj objavio više knjiga. Priredio je i knjigu Molitve i molbe Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla. Bratić je sačinio više izbora iz književnosti i uredio nekoliko tematskih blokova u listovima i časopisima, između ostalih iz književnosti Kine, Indije, Lužičkih Srba, američkih crnaca. Pripovijetke su mu uvršćene u više zbornika i antologija u Jugoslaviji i svijetu, a prevođene su na engleski, hindi, njemački, švedski, poljski, češki, francuski, kineski, rumunski, ruski i italijanski jezik. Na sva ova navedena mjesta Bratić je proputovao i uspostavio saradnju sa značajnim ljudima. Kao rezultat te saradnje nastalo je niz dijela na engleskom, hindu i drugim jezicima. Za dopisnog člana ANURS-a izvan radnog sastava izabran je 4. decembra 2015. godine.[2] Napisao je i više drama za radio i televiziju. Sam ili sa saradnicima, pripremio je više antologija tekstova iz inostranih književnosti (lužičkih Srba, kineske, indijske, američkih crnaca). Kao urednik u BIGZ-u, uredio je desetak biblioteka domaće i strane književnosti. Dobio je brojne važne nagrade: lista Mladost, Isidora Sekulić, Andrićevu, Ćamil Sijarić, Meša Selimović, Borbina, Kočićeva nagrada 1999, plaketa Miloš Crnjanski, Zlatna povelja Car Dušan, Svetozar Ćorović i druge. Živio i radio u Beogradu. Umro je 2. juna 2016. godine u naselju Kumodraž, u Beogradu, u svom stanu nakon dugu i teške bolesti.Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu

ČUDO U NEMAČKOJ Hugo Hartung - Svemu uprkos veseo roman života našeg - Minerva Subotica, 1962. godine, 274 strane, tvrd platneni povez, zlatotisak, suvi žig, obeleživač za stranice. Knjiga je odlično očuvana, sa normalnim tragovima vremena na koricama, unutrašnjost perfektna. Autor je jedan od najpoznatijih i najčitanijih književnika savremene nemačke književnosti, onih stvaralaca koji su pisali šezdesetih i sedamdesetih godina, pre svega. Ovaj roman ima mnogo autobiografskih elemenata, antiratni po tematici, poslužio je kao osnova za scenario za film. Hugo Hartung,autor romana `Wir Wunderkinder`-koji smo veoma slobodno preveli`Čudo u Nemačkoj`,iako bi naziv `Mi deca nemačkog čuda` bio korektniji - jedan je od najpoznatijih i najčitanijih romansijera savremene nemačke književnosti. Na glasu je i kao pisac komada za radio i televiziju, i takozvanih `stvarnih reportaža`. Među poslednje spadaju i ratni romani Utvrđenje Breslava (Festung Breslau), Nebo bojaše dole (Der Himmel war unten) i Klackanje po kiši i vetru (Gewiegt von Regen und Wind), koje je međunarodna kritika stavila u red najboljih nemačkih ratnih romana. Hugo Hartung je rođen 1902. god. Studirao je književnost na univerzitetima u Lajpcigu, Beču i Minhenu, gde je promovisan za doktora filozofije. Mnogo je putovao pa je upoznao zemlje od švedskih i norveških polarnih krajeva do obala Male Azije. Pre drugog svetskog rata živeo je u Minhenu i radio kao književno - kulturni saradnik raznih novina i časopisa, pišući takođe redovno u naprednom humorističkom - satiričkom listu `Simplicisimus`. U ono vreme radio je takođe kao dramaturg i glumac u putujućem Bavarskom zemaljskom pozorištu. Od 1933.god. posle dolaska nacista na vlast u Nemačkoj, nije više mogao da radi kao slobodan novinari književnik i potpuno se posvetio pozorištu.U Breslavi, gde se zatekao kad je počeo rat, služio je, iako nikad nije bio izvežban vojnik, u jednoj antiavionskoj jedinici. Prilikom bombardovanja Breslave izgubio je kuću i celo imanje, pa se posle rata sa ženom, danskog porekla, i s decom potucao se po raznim gradovima Nemačke, dok se 1950. god. nije stalno nastanio u Zapadnom Berlinu kao nezavisan književnik. Iz navedenih podataka vidljivo je koliko je Hartung u svoj roman `Čudo u Nemačkoj` uneo autobiografskih elemenata. Roman je prvi put objavljen 1956.god., i bio je književna senzacija u Nemačkoj. Tokom dve godine spadao je među takozvane `bestselere` na nemačkom književnom tržištu, a preveden je odmah na francuski, engleski, danski i švedski jezik. Film izrađen na osnovu tog romana - prikazivan kod nas pod imenom `Nedovršena priča`- doživeo je veliki uspeh u Nemačkoj i u drugim zemljama. # 57

DA LI STE ONAKAV RODITELJ KAKAV ŽELITE DA BUDETE? DA LI MISLITE DA MOŽETE BITI BOLJI? DA LI BI VAM UMEĆE KOMUNIKACIJE POMOGLO DA POSTANETE TAKAV RODITELJ? Naš uticaj na decu je svakodnevni proces. Način na koji se ponašamo prema deci formira njihove emocije, utiče na njihove postupke, oblikuje njihove osobine. Kakav će životni stav vaše dete imati zavisi upravo od vas i od poruka koje mu komunikacijom prenosite. Pozivajući vas na razgovor, dete neretko poziva u pomoć. Otvara vrata. Na vama je da to prepoznate i da ta vrata stalno držite otvorena, ili barem odškrinuta. Međutim, komunikacija s decom često se svodi na niz nesporazuma i grešaka tipa „izgubljen u prevodu“, jer ono što ste mislili – niste rekli, a ono što su deca čula – niste ni pomislili. Zato, ukoliko dobra komunikacija kao način vašeg međusobnog sporazumevanja izostane, dete postepeno gubi nadu da u vama može imati odgovarajućeg sagovornika. Prestaće da vam se poverava ili da vas pita za mišljenje, a u pokušaju da izbegne neku od vaših kritika pribegavaće lažima. Ona odškrinuta vrata se tada zatvaraju, u mnogim slučajevima – zauvek Komunikacija se uči. Vežbajte. Počnite odmah. O AUTORKI Jelena Holcer je diplomirani pedagog sa dvadesetpetogodišnjim radnim iskustvom koje obuhvata poslove u školama i predškolskim ustanovama, izdavačkim kućama, radio i TV stanicama. Kao urednik programa za mlade u Umetničko-poslovnom centru „Vuk Karadžić“, pedagog Građevinsko-tehničke škole u Beogradu, pedagog u Privatnoj predškolskoj ustanovi „Studio za decu Zmaj“ i urednik u izdavačkoj kući „Encobook“ stekla je iskustvo koje i danas primenjuje kao direktor „Škole za roditelje“. Bila je koordinator istraživačkog omladinskog tima Radio Pingvina, stručni saradnik u dnevnim novinama Danas, autor i urednik rubrike „Roditeljstvo“ na sajtu B92, urednik i voditelj emisije Radio Beograda „To sam ja“, stručni saradnik televizijskih emisija „Snovi u boji“, „Putokaz“, RTS-a, „Odrastanje“ Radija B92. Autor je i koautor 15 knjiga za decu i roditelje koje su nagrađivane i prevođene na više stranih jezika. Neke od njih su: „101 način da pokažete detetu da ga volite“, „Putovanje kroz znanje – 100 pitanja i odgovora“, „Uspešan roditelj – uspešno dete“, „Uspešno učenje“, „Priručnik za bebisiterke i roditelje“, „Kako reći NE“, „Razvesti se ili ne: 100 najčešćih pitanja i odgovora“ i društvene igre „U redu je“. Jelena Holcer je stručni saradnih mnogih stručnih i popularnih časopisa (Magazin Mama, Sensa, Prosvetni pregled...). Autor je programa „Komunikacijske veštine“, „Umeće odrastanja“, „Umeće roditeljstva“. Direktor je „Škole za roditelje“ u Beogradu. kao nova nečitana Lok.2

Autor - osoba Despotov, Vojislav Naslov Prljavi snovi / Vojislav Despotov Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1988 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 65 str. ; 21 cm. Sadržaj S a d r ž a j: S obe strane Temze (5-27): S obe strane Temze (7); Čovekova sudbina (8); Mantra (9); Krava (10); Slobodno zidarstvo (11); Pada dubok sneg (12-13); Značenje, tumačenje (14-15); Teleskop i mikroskop (16); Do viđenja iznenađenje (17); Satisfaction (18); Sehnheisser (19); Ljubičice, kritike (20-21); Kanjiža 1979. (22); Svetlosti velegrada (23); Ruka (24); Gomila sitnog stakla (25-27). - Sve postoji (29-46): Sve postoji (31-32); Visoko i nisko (33); Pola kilograma (34-35); Eto zašto volim smrt (36); Robinson Kruso (37); Treći talas (38); Nemci i Francuzi (39); Gradska mreža (40-41); Železnička stanica (42); Lančani sudar (43-44); Rade Tomić, iznenada (45-46). - Zašto si se, majko rodila? (47-61): Tiha noć (49); Voće & povrće (50); Ogromna usta (51); Plakaću danas (52); Prljavi snovi (53); Obično noću (54); Kiša je prestala da pada (55); Ulje za kočnice (56); Sveže mekike (57); Zašto si se, majko rodila? (58); Rok za sisanje (59); Bečkerek (60); Kineska vaza (61). Beleška o piscu (62). ISBN (Broš.) Tiraž 750. Beleška o piscu: str. 62 Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost, neoavangarda, vojvođanska avangarda, čekić tautologije... MG33

Dejan Brankov - Pesnik borac `Dejan Brankov (1914—1942) student prava i sekretar Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Rođen je 1914. godine u selu Dupljaji, kod Bele Crkve. Studirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu, gde se uključio u revolucionarni studentski pokret. U članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) je primljen 1936. godine. Bio je član Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Učesnik je Narodnooslobodilačkog rata od 1941. godine. Bio član Pokrajinskog vojnog komiteta, koji je na početku okupacije bio formiran pri Pokrajinskom komitetu KPJ za Vojvodinu. Kao rukovodilac Vojnog komiteta za južni Banat aktivno je radio na organizovanju Narodnooslobodilačkog pokreta (NOP) u južnom Banatu. Bio je i član Štaba partizanskih odreda za južni Banat, a kasnije komandant Okružnog štaba partizanskih odreda. Nakon pogibije Brace Petrova, marta 1942. godine preuzeo je dužnost sekretara Okružnog komiteta KPJ za južni Banat. Avgusta 1942. godine zajedno sa Strahinjom Stefanovićem radio je na stvaranju Dubičkog partizanskog odreda. Zajedno sa Anđom Jovanović i Žarkom Zlatarom prebacio se u rumnski deo Banata u Banatsku klisuru, gde se povezao sa Žarkom Despotovićem i sa njim radio na odabiru najpogodnijeg terena za izgradnju skloništa i logorišta za partizanski odered. Prilikom obilaska Belobreškoj, 19. oktobra 1942. godine naišli su na rumunske graničare. Tom prilikom Brankov i Anđa Jovanović su bili teško ranjeni. Brankov je umro istog dana, dok je Anđa bila zarobljena i posle izlečenja predata šefu banatske policije Juraju Špileru, a kasnije streljana. U znak sećanja na njega, ulice u Vršcu, Beloj Crkvi i Kovinu nose njegovo ime, a u rodnom selu mu je 1956. godine podignut spomenik, rad vajarake Ekatarine Ristivojev.` Vikipedija Izdavač: KOV, Vršac Godina: 1982. Broj strana: 79 Meki povez Biblioteka: Biblioteka KOV broj 30 knjiga sa pečatom i numeracijom biblioteke Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: DS1 Težina: 150 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

dr Kristofer Keli - dr Mark Ajzenberg: DOKTORE, UMIREM : ŠTA DA RADITE KADA VAM NIJE DOBRO Mek povez, 375strana, izdavač: LAGUNA - Beograd

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Vesna Parun, Izabrane pesme, SKZ, Beograd, 1979, 172 strane, tvrd povez. Knjiga je u stanju kao da je danas kupujete u knjižari. Nova. neotvorena. Vesna Parun rođena je 10. aprila 1922. na otoku Zlarinu blizu Šibenika, gdje joj je otac radio kao općinski činovnik koji je često bio premještan i ostajao bez posla, zbog čega je brojna obitelj (četvero djece) živjela u prilično teškim uvjetima. Zato je Vesna dobar dio djetinjstva i mladosti provela kod tete i tetka u Splitu, u Biogradu na Moru i u Šibeniku. Otac Ante rodom je s otoka Prvića, a majka Antica sa Šolte. Osnovnu školu je završila na Visu, a gimnaziju je pohađala u Šibeniku i Splitu gdje je 1940. maturirala. Bila je odličan učenik i već se od 14. godine uzdržavala podučavanjem. U jesen 1940. upisala je studij romanistike na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. Onda je došao rat, bježanje u Split, povratak u Zagreb (1942. ). Tada su živjeli u Sesvetama kod Zagreba gdje joj je otac radio u općini. Odatle joj je brat otišao u partizane i ubrzo poginuo. U to vrijeme često je obolijevala. Poslije završetka rata nastavila je studij na Filozofskom fakultetu, ali je tada upisala čistu filozofiju. 1947. radila je na pruzi Šamac - Sarajevo, oboljela je od tifusa, a u isto je vrijeme doživljavala krize zbog nesretne ljubavi koja je trajala od 1938. Sve su to bili razlozi prekida studija. Od 1962. do 1967. boravila je u Bugarskoj gdje se udala, razvela i doživjela novi niz nedaća. Od tada je živjela uglavnom u Zagrebu i radila ka

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Slovacki jezik! Jako lepe ilustracijie! Bela princeza Ilustracije: Miroslav Cipar / Miroslav Cipár Marija Đuričkova (pravo ime Marija Masarikova, rođena Pieckova; * 29. septembar 1919, Zvolenska Slatina — † 15. mart 2004, Bratislava) bila je slovačka književnica, prevodilac, scenarista i autor književnosti za decu i mlade. Rođena je 29. septembra. 1919. u Zvolenskoj Slatini u seljačkoj porodici i školovala se u Zvolenskoj Slatini, Zvolenu i na učiteljskom zavodu u Lučenecu, kasnije je nastavila studije radeći na pedagoškom fakultetu u Bratislavi, ali nije završila studije. Radila je kao učiteljica, npr. u Hornom Tisovniku, Omastini ili Bratislavi. Godine 1951. bila je glavni i odgovorni urednik časopisa Družba, 1952. godine postala je glavni i odgovorni urednik časopisa Zornička. Od 1954. bila je urednica izdavačke kuće Mlade leta, a 1969-1970. glavna urednica obnovljenog Slniečeka. Od 1971. godine potpuno se posvetila svom književnom radu. Stvaranje Svoje prve radove počela je da objavljuje u raznim časopisima (Zornička, Ohnik), a njen prvi prvenac objavljen je 1954. godine. Njen rad se fokusirao isključivo na dela za decu i mlade. U svojim radovima je umela da senzibilno uhvati životna iskustva tinejdžerske mladosti, njihove emocionalne kolizije i sukobe, često je koristila školski žargon, ali je umela i da stavi veliki akcenat na karakter likova. Ostavlja otvorenu granicu između stvarnog i fantastičnog, koji se međusobno prepliću. Pored sopstvenog rada, posvetila se i sastavljanju antologija i izbora, u kojima je često posezala za narodnom tematikom i narodnom književnošću. Radila je i na prevodima sa ruskog, češkog i nemačkog (pripovesti Bohatier Kremienok, Sedemfarebny kvietok, Krasa unseen ili priče o Nevedku). Miroslav Cipar (* 8. januar 1935, Visoka nad Kisucou-Semeteš — † 8. novembar 2021, Bratislava) je bio slovački slikar, grafičar, ilustrator i vajar. Kratka biografija Miroslav Cipar je rođen u selu Semeteš, u sastavu sela Visoka nad Kisucou od 1902. godine. Poticao je iz porodice trgovca Štefana Cipara, jedinog preživelog od tragedije u Semetešu 20. aprila 1945. godine, kada je grupa Vlasova u naselju ubila 21 muškarca i dečaka od 16 do 61 godine i spalila 13 kuća. Njegovi roditelji su bili Amerikanci, vratili su se u Kisucu iz SAD 1932. godine.[5] Posle državnog udara 1948. godine, komunisti su eksproprisali kuću i radnju Ciparovaca kao neprijatelja nacije. Osnovnu školu završio je u selu Semeteš, od 1945. godine pohađao gimnaziju u Žilini. Od 1953. studirao je slovački jezik i likovno obrazovanje na Pedagoškom fakultetu Univerziteta Komenski u Bratislavi. Od 1955. do 1961. studirao je grafiku i monumentalno slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Bratislavi (kod profesora Vincenta Hložnika i Petra Matejke). Posle odsluženja vojnog roka 1961-1963, radio je kao slobodni umetnik u Bratislavi. 1971-1972 radio je godinu dana u Indiji na Institutu za dečiju knjigu u Nju Delhiju. Bio je na početku nekoliko kulturnih projekata, kao što su Bratislavsko bijenale ilustracije (BIB), Trijenale umetnosti Insitne, Bijenale Danuvius. Godine 1989. bio je na čelu gradskog ogranka Saveza likovnih umetnika. Igrao je važnu ulogu tokom Nežne revolucije. Slovački umetnici su se sastali u njegovom ateljeu 19. novembra 1989. i napisali prvu revolucionarnu deklaraciju. Zatim je postao jedan od osnivača pokreta Javnost protiv nasilja i radio u VPN koordinacionom centru. Nakon prvih slobodnih izbora u junu 1990. prestao je da se bavi VPN-om i ponovo je radio kao slobodni umetnik...

Slobodan Stanišić Komplet 1 - 10Meki povezIzdavač Vulkan1 Dušan dečak na prestolu2 Dušan i Durundilo3 Vitezovi Dušana silnog4 Lazar na dvoru kraja Dušana5 Uroš nejaki i tajna izgubljene princeze6 Marko Kraljević i blago kralja Vukašina7 Miloš Obilić i mač Srpske vatre8 Knez Stefan Lazarević pod majčinim suncem9 Simonida10 Dušan princ suncaСлободан Станишић (Велика Градуса, 9. јула 1939) српски је писац за децу и младе.Деценијама је присутан на литерарној сцени. Његова поезија, проза и драмско стваралаштво награђени су готово свим наградама које се у Србији додељују ствараоцима за децу и младе.Живи и ствара у Београду где је завршио Филолошки факултет и Факултет драмских уметности, одсек драматургије.Цртао карикатуре за многе домаће и стране листове, током година уређивао бројне радио и телевизијске програме за које је добијао висока признања и награде РТС. Био је уредник дечјег листа Невен, а потом часописа Лењи Гаша, Змај, Чика Јова (Швајцарска), а од 1996—2001. одговорни уредник Програма за децу и младе РТС-а.Познат је по великом броју књижевних сусрета, на којима глуми, рецитује и црта на лицу места, користећи десетогодишње искуство сарадње са „Јежом“ док је радио као карикатуриста.Превођен је на енглески, руски, белоруски, кинески, шведски, мађарски, румунски, бугарски, словачки, русински...Објавио је више од 125 књига романа, збирки прича и песама, аутор је и 12 антологија и сценарија за многе телевизијска емисије и серије.НаградеДобитник је награда `Политикин забавник`, „Стара маслина“ за животно дело, `Златног лептира` за песничко стваралаштво `Златног кључића` града Смедерева, „Златног Гашиног пера 98`, награде Културног центра и библиотеке града Алексинца за подстицај и унапређење дечје литературе, награде Вечерњих новости `Гордана Брајовић`.Добитник је Повеље Змајевих дечјих игара за трајан допринос и унапређење литературе за децу, а био је и домаћин-носилац Змајевог штапа на Змајевим дечјим играма 1993.Многа од набројаних дела штампане су у више издања, а роман Душан принц сунца био је најчитанија књига у дечјем одељењу новосадске Градске библиотеке 2002. Награду дечје критике `Доситејево перо` добили су Душан принц сунца (2000), Лучка капетанија (2001), Цвонки (2003), Хајдук Вељко - јунак вредан целе војске (2019), Љуба хајдук Вукосава (2021).У сарадњи са Издавачком кућом `Пчелица` Слободан Станишић је написао тридесет илустрованих књига у оквиру две едиције - Деца читају српску историју и Векови српске писмености. Књиге је илустровала читава плејада домаћих илустратора за децу, предвоћених Алексом Гајићем, Јованом Укропином, Мијатом Мијатовићем и другима. За поменуте едиције, које су доживеле велику полуарност код најмлађих читалаца, Станишић је добио бројна признања. Едиција Деца читају српску историју проглашена је најбољом едицијом књига за децу на Међународном сајму књига у Београду 2014. године, а на Фестивалу словенске књиге у Минску 2016. године је награђена као најбоља едиција књига за децу на словенским језицима. Едиција векови српске писмености награђена је на Сајму књига у Бањалуци 2018. године као издавачки подухват и исте године је добила награду Лоза на Сајму књига у Пироту.Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[1]Добитник је Вукове награде за 2020. годину.[2]ДелаОбјавио је 36 романа, од којих су најзначајнији:Танго за троје (награда `Политикин забавник` - најбоље дело за младе 1992, књига године Колашин (1993) и годишња награда Фестивала хумора за децу, Лазаревац (1993))Алек трејд (награда «Раде Обреновић» Змајевих дечјих игара – најбољи роман за младе 1998),Двоје на ветруЦвонки 1-7, (од којих је „Цвонки и вилин коњиц“ добио Доситејево перо 2003. године),Душан принц сунцаДушан, дечак на престолу,Душан и Дурундило,Пластична кифлаЗелена зуаЗбирке прича и песама:Плаве шаргарепе,Осмица са брковима,Коцкасте лубенице (књига године, награда Вечерњих новости „Гордана Брајовић“ Алексинац 1998),Била једном два робота,Принцеза солитера,Како се каже: волим те,Децо паркирајте се,Не дирај Весну,Чекам те,Имам госта из друге галаксије,Вечерас долазим касније кући,Не користи руж за уснеДеца читају српску историјуВекови српске писменостиЗлато на свилиПозоришни комади:Јава у Сновиграду (Позориште младих, Нови Сад),Монодраме:Мађија (у извођењу Бранке Веслиновић),Помешани лончићи (Ивана Деспотовић),Ретка тетка (Ружица Сокић),Зашто је ћутао Игор (Рада Ђуричин)Радио-драме за децу:Била једном два робота,Излет на чудно зелено, (прва награда на јавном конкурсу Радио Београда)Никола и страшни Зма,Дружење са Ивицом Смејачем,Радио комедије:Роботи (1965), Џепни зоолошки врт (1967), Хиљаду неједнаких комадића (1975), Кућерина, Витаминизирана Плаутоменехмијада, Пасја ноћ1/22

Dr Branislav Dimitrijević bio je stomatolog, hirurg, redovni profesor na Stomatološkom fakultetu na predmetu maksilofacijalna hirurgija. Osnovna delatnost bila mu je maksilofacijalna protetika, disciplina u povoju, ne samo na Stomatološkom fakultetu nego i šire, u evropskim i svetskim razmerama. Na osnovu rezultata svog kliničkog rada smatran je u bivšoj SFRJ najistaknutijim stručnjakom u ovoj oblasti, a prema jednom američkom časopisu i jednim od istaknutijih u Evropi (Compend Contin Educ Dent, 1993, Vol. XIV, No 2, pp 194). Osnovao je 1993. godine Kabinet za maksilofacijalnu protetiku u Jerevanu (Jermenija). Stoga je proglašen počasnim doktorom Državnog medicinskog fakulteta u Jerevanu (1995). Pod književnim imenom Brana Dimitrijević objavio je niz proznih dela, priča, romana, eseja, putopisa, među kojima su i sledeća: Balada o košavi (Beograd, 1990), Ševa u vrtu predskazanja (Beograd, 1993), Umreti u Jermeniji (Beograd, 1995), U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918 (Beograd, 2001. i 2004), Jerevansko proročanstvo (Beograd, 2001), Stomatologija i kultura (Beograd 2002), Beogradski košmar Mihajla Bulgakova – Pseće srce drugi deo (Beograd, 2004), U ravnicama privida (Beograd, 2008), Moja gerila (Beograd, 2010). Godine 1990. postao je član Udruženja književnika Srbije, iz koga je istupio 1999. godine. U dnevnom listu Politika objavio je dva feljtona: Zaboravljeni gorostas (septembar – oktobar 2001) i Dobrudža 1916 (oktobar 2007). U nasleđe nam je ostavio i desetak izvedenih radio-drama, dva dokumentarna filma Podrum svetih žrtava (Radio-Televizija Srbije, 2005) i Od krojačke igle do hirurškog noža (Radio-Televizija Srbije, 2011) i dva televizijska serijala Legenda o Dragomancima (Radio-Televizija Srbije, 2003) i Srpski vojni sanitet u Velikom ratu (Radio-Televizija Srbije, 2014/2015), u kojima je bio scenarista i voditelj. Bio je predsednik Sekcije za istoriju medicine srpskog lekarskog društva (2009– 2015), a od 20. januara 2008. godine urednik elektronske biblioteke „Istorija medicine“ Međunarodne kulturne mreže „Projekat Rastko“ (www.rastko.rs/istorija/medicina). Za svestran rad na kulturnom planu nagrađen je Zlatnom značkom Kulturno-prosvetne zajednice Srbije. Nagrađen je Zahvalnicom s plaketom Vojske Srbije i Crne Gore – Sektor za logistiku GŠ VSCG Sanitetska uprava – za zasluge u izučavanju istorije saniteta srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Počasni član Akademije medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva postao je 2008. godine. Godine 2015. Srpsko lekarsko društvo nagradilo ga je Zlatnim perom. Organizovao je redovne godišnje kongrese 800 godina srpske medicine i kao urednik učestvovao u izdanju zbornika radova i monografija o istaknutim lekarima. Posle šestogodišnjeg mandata, za vreme koga je veoma unapredio rad Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, godine 2015. izabran je za počasnog predsednika Sekcije. Bio je pokretač i (u velikoj meri) realizator postavljanja spomen-ploče stranim medicinskim misijama koje su učestvovale u balkanskim ratovima (prva ploča 2012) i Velikom ratu (druga ploča 2015) na zgradi Srpskog lekarskog društva (Džordža Vašingtona 19). Pažnju istoričara medicine privukao je knjigom U kontejneru – zapisi srpskog ratnog hirurga 1916–1918, zasnovanom na analizi rukopisa jednog ratnog dnevnika koji se kao neidentifikovan čuvao u Arhivi SANU. Uz pomoć Milorada Radevića, istoričara, Brana Dimitirijević utvrdio je da je autor tih dnevničkih zapisa niko drugi do sanitetski general dr Mihailo Mika Petrović (1863–1934), načelnik Hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, kasnije šef Hirurškog odeljelja Glavne vojne bolnice u Beogradu i profesor hirurške propedevtike na Medicinskom fakultetu u Beogradu – koji se opravdano smatra ocem srpske ratne hirurgije. Tada je zapisao: Onog trena kad sam rastumačio Petrovićev ratni dnevnik 1916–1918, i kad sam se spram Petrovića, njegove hrabrosti, odlučnosti, visokog ne samo profesionalnog nego i ličnog morala... lično osetio kao najobičnije zrnce peska, počela je možda moja gerila, moj unutrašnji preporod... Ako je Petrović mogao ono... zar ja ne mogu da bar obnovim sećanje na njegovo delo. Od tada se intenzivno bavio proučavanjem srpskog vojnog saniteta iz vremena Velikog rata, autentično, originalno, na nov način, na osnovu rukopisa, sećanja i uspomena lekara i medicinara, učesnika i svedoka rata. Lekari, učesnici rata, postali su lična preokupacija Brane Dimitrijevića, njihova stradanja njegova mora, namerni zaborav (kako je govorio) njihovog rada i muka bio je okidač za istraživanje njihovih života. Opisivao je bezizlazne situacije u kojima su se nalazili, u kojima su stradali i umirali, ali i one koje su savladali. Umro je iznenada 30. juna 2015. i za sobom ostavio nezavršen rukopis o ratnim, sanitetskim i humanitarnim svedočenjima lekara. dobro očuvana

Dragoslav Grbić : SEPTEMBAR, Novo pokolenje Beograd 1954, str. 64. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : RODNI GRAD, Novo pokolenje Beograd 1950, str. 48. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : LIRSKI FRAGMENTI, Novo pokolenje Beograd 1949, str. 32. Poezija. Očuvanost 3. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Dragoslav Grbić : POD KAMENOM , Prosveta 1979, str. 56. Zbirka poezije. Očuvanost 4-. Dragoslav Grbić je bio srpski književnik. Rođen je 1926. godine u Ljubiću kod Čačka. Gimnaziju je završio u rodnom gradu 1947. godine, kada je objavio i prvu pesmu. Iste godine nastanio se u Beogradu, gde je i umro 1983. Sadržaj Biografija Dragoslav Grbić je rođen u Ljubiću (danas deo Čačka)14. oktobra 1926. u porodici oca Radomira, obućara, i majke Zorke, domaćice. Čitavog života žalio je što detinjstvo i ranu mladost nije proveo u Čačku, pošto se porodica često selila iz grada u grad, jer je njegov otac kao poslovođa prodavnice obuće `Bata`, zbog organizovanja prodaje često dobijao premeštaj u mestoa gde su se nove prodavnice otvarale. Zato je Grbić osnovnu školu učio u Varvarinu, Knjaževcu, Trsteniku, Čačku i Žabarima, a gimnaziju u Petrovcu, Smederevskoj Palanci, Paraćinu, Kragujevcu i Čačku. Morao je uvek iznova da se prilagođava novoj sredini kako bi stekao drugove, jer `bez njih se ne može živeti, pogotovo u detinjstvu`. Detinjstvo mu je obeleženo ratom, kasnije čestom temom u njegovom delu. Još kao nepunoletan mladić učestvovao je u NOB-u (od 4. septembra 1944. do oslobođenja). Po završetku rata, bio je kratko omladinski rukovodilac u Ljubiću i čačanskoj Gimnaziji, koju je završio 1947. godine. Školovanje je nastavio na Filozofskom fakultetu, gde je studije istorije zapostavio zbog novinarstva i književnog rada, kao je u pesmi `Umesto pisma` rekao: ` Ja u ratu izgubih lik dečaka / pa ga i sad tražim do pred sumrak / i rastuži me pena oblaka / zbog koje sam bolji pesnik nego đak`.[1] Još u Čačku, kao gimnazijalac sarađivao je u lokalnom `Slobodnom glasu` pišući tekstove o omladinskim aktivnostima u gradu, a zatim i u listu na izgradnji Zviške pruge u istočnoj Srbiji. Grbić zvanično postaje novinar 1. februara 1949. stupanjem u redakciju lista `Omladina` u Beogradu, gde je radio do 31. maja 1950. Sledećih godinu dana, do 31. juna 1951. zaposlen je na Drugom programu Radio Beograda, kao saradnik Literarne sekcije, gde je o njegovom radu urednik Đuza Radović dao karakteristiku (24. april 1951): `Radi na emisijama `Iz književnosti` i `Nove knjige i časopisi`. Na ovim emisijama radi s mnogo ljubavi i istinskog interesovanja, s radošću i predanošću, čak, s obzirom na njegovo zdravlje, moglo bi se reći s mnogo požrtvovanosti. Za ovo vreme otkad je u našoj ustanovi pokazao je i znatan razvoj i učinio ozbiljan napredak. Piše bolje nego što je pisao i sigurnije ulazi u književnu problematiku. Ali mu je u tom pravcu potrebno da učini još napora, naročito u postizanju mirnijeg i objektivnijeg književnog kriterijuma. Kao mladog pisca, njega u prvom redu interesuje savremena literatura, naročito poezija, i nju dovoljno poznaje. Uz jednog urednika koji bi pomogao njegovom razvoju i koji bi potsticao njegovo interesovanje i za druge oblasti sem književnosti, čime bi se širila i njegova kultura, on bi se razvio u dobrog novinara. Pojačavanjem lične samodiscipline doprineo bi i sigurnijem razvoju svoje darovitosti. Pošten čovek i dobar drug.` Grbić se nije dugo zadržao u Radio Beogradu, već se od 1. avgusta 1951. zaposlio u listu `Radnik` i tu je ostao narednih sedam godina (poslednje tri kao urednik lista), do 1. septembra 1958, kada je prešao u `Borbu` i radio do polovine naredne godine. Od 1960. Grbić se bavi kulturno-prosvetnim radom, prvo u Savetu za kulture NR Srbije na radnom mestu referenta za pozorišnu umetnost. Prikuplja informacije o repertoaru, kadrovima i drugim pitanjima profesionalnih pozorišta. Od 1966. radi kao sekretar Zajednice profesionalnih pozorišta SR Srbije, da bi od 1. novembra 1977. postao samostalni stručni saradnik u Kulturno-prosvetnoj zajednici i tu dužnost obavlja do penzionisanja. Bio je oženjen Mirjanom Radić, novinarkom Radio Beograda.[1] Umro je u Beogradu, a sahranjen u Čačku 5. oktobra 1983. godine.[1] Bibliografija Zbirke pesama Lirski fragmenti (1949) Rodni grad (1950) Sagledani život (1952) Septembar (1954) Spomenik u parku (1957) Neizvestnost sveta (1965) Veliko podne (1975) Pod kamenom (1979) Romani Vodo, odazovi se (1956) Podlac (1960) Nedoba (1971) Zbirke pripovedaka Živi među mrtvima (1956) Nevešti usamljenici (1959) Kraj rata (1975) Zbirka eseja Pet pesnika (1964) Drame Korak u prašinu (1958) Kišno leto (1963)

Zadivljujuća biografija jednog od najuticajnijih psihijatara savremenog doba, zasnovana na njegovim predavanjima, razgovorima i vlastitim spisima. U proleće 1957, u svojoj osamdeset prvoj godini, Karl Gustav Jung je otpočeo pripovedanje svoje životne priče. To je knjiga Sećanja, snovi, razmišljanja, sastavljena od razgovora s njegovom koleginicom i prijateljicom Anijelom Jafe, kao i od poglavlja koja je sȃm napisao, i drugih materijala. Jung je na završnoj fazi ovog rukopisa radio sve do neposredno pred smrt, 6. juna 1961, što ovu knjigu čini jedinstveno sveobuhvatnim razmišljanjem o jednom izuzetnom životu. Ovo priređeno izdanje uključuje i Jungov Septem Sermones ad Mortuos. odlično očuvana

Služavkin sin : 1849-1871 / Johan August Strindberg ; [preveo Stevan Milović] tehnička oprema Pavle Bihalji (Pavle Bihali, Bihaly) Biblioteka Zenit 294 str. ; 20 cm Nolit Beograd 1939. retko izdanje mek povez sa omotačem omot: Pavle Bihaly, fotomontaža iz kraja 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno ljevičarske i često zabranjivala. Omot je zacepljen pogledati slike!

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Biblioteka NOSTALGIJA José Luis Salinas radio je u području oglašavanja počevši od 1929. za neke od najvećih argentinskih agencija. Njegovo najranije djelo pojavilo se u El Tonyju i Paginas de Columba. Sedam godina kasnije stvorio je svoju prvu uspješnu strip seriju, `Hernán el Corsario`, koja se pojavila na stranicama Patoruzua. Ubrzo su uslijedile brojne serije poput `Capitàn Tormenta`, `La Costa de Marfil`, `Miguel Strogoff`, `Los Tres Mosqueteros` i druge. Za El Hogara, Salinas je crtao komične adaptacije popularne književnosti. Na Salinasa je snažno utjecao Alex Raymond.

Spoljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Roman iz severnjačkoga života Laurids Bruun (rođen 25. juna 1864 u Odenseu, † 6. novembra 1935 u Kopenhagenu) je bio danski pisac. Takođe je pisao pod pseudonimom Pieter Adrian van Zanten. Laurids Bruun radio je kao kupac u Bataviji (Džakarta) za ujakovu trgovačku kuću. Evropsku slavu, takođe u nemačkom prevodu, stekao je svojim robinsonadama, ljubavnim pričama i pričama o Južnom moru, koje su rezultat njegovog sopstvenog iskustva. 1890-ih putovao je na nekoliko studijskih putovanja kroz Evropu, Malu Aziju, Jugoistočnu Aziju i Južna mora.

Zadivljujuća biografija jednog od najuticajnijih psihijatara savremenog doba, zasnovana na njegovim predavanjima, razgovorima i vlastitim spisima. U proleće 1957, u svojoj osamdeset prvoj godini, Karl Gustav Jung je otpočeo pripovedanje svoje životne priče. To je knjiga Sećanja, snovi, razmišljanja, sastavljena od razgovora s njegovom koleginicom i prijateljicom Anijelom Jafe, kao i od poglavlja koja je sȃm napisao, i drugih materijala. Jung je na završnoj fazi ovog rukopisa radio sve do neposredno pred smrt, 6. juna 1961, što ovu knjigu čini jedinstveno sveobuhvatnim razmišljanjem o jednom izuzetnom životu. Ovo priređeno izdanje uključuje i Jungov Septem Sermones ad Mortuos. Zabeležila i uredila Anijela Jafe.

Ovo je treća knjiga tekstova iz emisije "Beograde, dobro jutro" Ova knjiga je izbor tekstova iz emisije Prvog programa radija Studija B - "Beograde, dobro jutro". Od jula 1975 do novembra 1976 autor je iz studija, sa tog visokog mesta oko pet stotina puta uživo pozdravio Beograd, svakog jutra u 7 časova i 15 minuta. U knjizi nije promenjen oblik tog jutarnjeg radio-pozdrava. Kako je u knjigu ušao samo manji deo emitovanih tekstova, kalendar je znatno proređen. Sve što je zasluživalo da se nađe u knjizi stalo je ispod samo sto datuma. Povez knjige : broširani Strana : 300 Format : 20 cm Pismo : latinica

Dan je bio savršen za jedriličarsku regatu, vedar i sunčan. A onda je otkriveno telo jednog od najuglednijih stanovnika ostrva Sandhamn. Oskar Julijander bio je ugledni advokat i potpredsednik Švedskog kraljevskog društva jedriličara. Na prvi pogled njegova smrt deluje kao nesrećan slučaj, međutim radi se o ubistvu. Policijski inspektor Tomas Andreason i advokatica Nora Linde pokušaće da razotkriju misteriju... Iz recenzija: „Mračne tajne i uzavrele emocije bogataša sjajno dopunjuju inače savršenu mešavinu napetosti, porodičnih odnosa i nerazjašnjenih misterija švedskog arhipelaga." Må Bra „Apsolutno sjajna i uzbudljiva detektivska priča.“ Sveriges Radio P4 „Spektakularno i iznenađujuće ubistvo u najboljem maniru Agate Kristi.“ Skånska Dagbladet

Zakopana mačka je kratki roman, a istovremeno i poigravanje sa kriminalističkim žanrom. Savršenim osećajem za jezik Susan Ringel oživljava ne samo svoje likove, već i malo mesto na obali mora. Selo ne spava čak ni kad je mrak. Susan Ringel, finsko-švedska spisateljica rođena u Helsinkiju, poznata je po kratkim, blago apsurdnim pričama. Piše radio-drame i komade za pozorište. Njena prva knjiga pripovedaka Obećano dete postiže uspeh, a za roman Zakopana mačka 2004. godine dobija nagradu Švedskog književnog društva u Finskoj. Godine 2010. dobija nagradu za dramsko stvaralaštvo, a potom, iste godine, i nagradu za zbirku Vode.