“Samo sam svirao tango” prati profesora istorije Hansa-Petera Dalova u Lajpcigu 1968, na njegovom putu resocijalizacije u svakodnevni, privatni i profesionalni život, pošto je zbog usluge koju je učinio studentima – da kao pijanista zameni njihovog stalnog pijanistu sprečenog zbog bolesti da nastupi u studentskom kabareu – te zbog navodno provokativnih stihova, kako su ih doživeli prisutni članovi Štazija, u zatvoru proveo skoro dve godine. Svi mu savetuju da zaboravi i nastavi dalje, ali Hansu-Peteru Dalovu sve pada na pamet – da pokuša da ne radi ništa, da živi od bankarske kamate, da probađe posao kao vozač teretnih kamiona ili sezonski posao konobara na Hidenzeu – samo ne može da zaboravi. Za Kristofa Hajna, istaknutog proznog i dramskog pisca, kojeg je biografija povela na put od Trećeg rajha, sovjetske okupacione zone, NDR, preko Zapadnog Berlina, ponovo do NDR i do ujedinjene Nemačke, kažu da je istinski hroničar nemačko-nemačkih odnosa. Radio je kao konobar, knjižar, asistent Bena Besona u Dojčes teatru, završio je studije logike i filozofije u Lajpcigu/Berlinu i radio kao dramaturg u pozorištu Folksbine. Među nagradama koje je primio za književni opus iz kojeg izdvajamo samo neke od naslova U vezi sa strancem, Samo sam svirao tango, Hornov kraj, Naseljavanje, Vilenbrok, Godpođa Paula Truso, Dete-sreća i otac, Pometnja, važno mesto zauzimaju nagrade “Uve Jonzon” i “Štefan Hajm”. U vezi sa strancem, prvi naslov koji smo objavili u Radnom stolu, za kratko vreme je doživeo tri izdanja. Samo sam svirao tango se kao i U vezi sa strancem bavi mogućnostima ostvarivanja ličnih, akademskih i društvenih sloboda u prelomnoj 1968.

Izdavač: Informatika - Beograd, 2009. god. Broširan povez, 22 cm. 558 str. Posle dvanaest romana o Erastu Fandorinu pred čitaocima je i trinaesta knjiga čuvene serije o ruskom detektivu. Brojanice od žada je hronika života Erasta Petroviča u poslednjoj deceniji XIX veka, sastavljena od tri veće i sedam manjih novela. Knjiga je, u već prepoznatljivom stilu Informatikinih izdanja, ilustrovana fotografijama i slikama vezanim za kulturni kontekst opisanog istorijskog vremena ili sakriveni smisao priča, i propraćena temeljito urađenim Pojmovnikom. Gde je bio i šta je radio Erast Petrovič… Poslednji put uživali smo u tome kako Erast Petrovič Fandorin svoj deduktivni metod koristi u borbi protiv japanskog kriminala, u romanu Dijamantska kočija. Nova knjiga Borisa Akunjina čitaocu otkriva gde je bio i šta je radio Erast Petrovič u pauzama između slučajeva već opisanih u prethodnim romanima ove serije. Dobićete i odgovare na mnoštvo zanimljivih pitanja – na primer, zašto je dobio ime Erast, odakle mu brojanice od žada od kojih se ovaj naš junak nikad ne odvaja, koja je predstavnica lepšeg pola u njegovom srcu zasenila divnu O-Jumi… Radnja se seli iz Japana u Sibir, iz Engleske u Ameriku, iz Rio de Žaneira u Podmoskovlje, iz Bristola u Moskvu… I kao uvek kod Akunjina, u tekst su utkane nenametljive postmodernističke igre. Svaki siže upućuje na klasike intelektualnog krimića ili prosto – klasike: Vašingtona Irvinga, Morisa Leblana, Edgara Alana Poa, Agatu Kristi, Umberta Eka, Artura Konana Dojla… Uz to, u igru se uključilo i uredništvo „sakrivši“ tu i tamo po knjizi nekoliko Akunjinovih razmišljanja o životu, koja možemo primiti i kao svojevrsne aforizme. trp

David Kecman Dako : STOLETNA VODA, Futura publikacije Novi Sad 2001, str. 104. Poezija. Očuvanost 4; ima pečat neke firme iz Sombora. Давид Кецман Дако (Рајновци, код Бихаћа, 1947) – песник, прозни писац и есејиста, књижевни, позоришни и ликовни критичар; По завршетку студија савременог српског језика и југословенске књижевности, радио је као наставник у школи, а од 1974. до 2011. био је професионални новинар-уредник у сомборском Информативном центру (Омладински лист „Покрет”, недељник „Сомборске новине” и Радио-Сомбор). Аутор је двадесет и две књиге поезије и прозе: Реч на леду, 1976; Претпоноћни воз, 1980; Ноћни риболов, 1980; Распад мозаика, 1989; Зидари светилишта, 1991; Калем, 1992; Трептај (хаику), 1998; Небески гласник (хаику и поема Море), на српском, 1994. и на мађарском језику Mennyei hirnök (Небески гласник) 1997; Озарје, 1999; Столетна вода, 2001; Сам као суза (избор), 2003; Тамнина, 2008; Хор сенки, 2010; збирке приповедака Леђ, 1982; три романа мозаика: Кад дуња замирише, 1995; Река за један дан, 2014. и Жива слика, 2016. Запажен је и као аутор књига за децу и младе: Сањам, сањам чаролије (песме и приче), 1994; Хоћко и Нећко (песме), 1997; Даљинама преко света (песме), 2003; и Неко само тебе тражи (песме), 2006. Био је главни и одговорни уредник Омладинског листа „Покрет” (1974–1978), а потом и главни уредник часописа „Домети” (2013–2016). Сада је члан Уредништва часописа „Луча” (Суботица). Сарадник је многих листова и часописа. Превођен на десетак језика. Заступљен је у антологијама и зборницима како за одрасле, тако и за децу. Члан је Друштва књижевника Војводине и Удружења писаца Републике Српске. Станује у Сомбору, а живи у својим књигама.

Danilo Košutić : SRBAC NASELJA I STANOVNIŠTVO , SPKD Prosvjeta Srbac 1995, str. 108 + karta. Prilog istoriji i etnografiji srbačkog kraja Očuvanost 4; ima lični štambilj prethodnog vlasnika U 83. godini života 2023. nakon kraće bolesti preminuo poznati istraživač i publicista Danilo Košutić koji je ostavio dubok trag u srbačkoj lokalnoj istoriografiji. Rođen je 1940. godine u Nožičkom. Radio je u Dvoru na Uni (1965-1971) na poslovima obrazovanja i kulture a najveći dio radnog vijeka proveo je Srpcu na poslovima državne uprave i PTT-a. Pune četiri decenije pretraživao je arhivsku građu i sve raspoložive dokumente iz kojih je crpio dragocjene podatke koji osvjetljavaju prošlost Srpca i okoline a poseban interes pokazao je za proučavanje života i kulture stanovništva srbačkog područja. Rezultat tog upornog tragalaštva su dvije objavljene knjige „PTT na srbačkom području“, kao monografija o razvoju pošte, telegrafa i telefona u našoj opštini i „Srbac, naselja i stanovništvo“ kojom je dao značajan doprinos sagledavanju etničke i kulturne prošlosti srpskog naroda na ovom prostoru. U proteklom periodu radio je na pripremi svoje treće knjige koja bi trebala biti promovisana ove godine. Objavljivao je radove i članke u stručnim časopisima i novinama. Koautor je nekoliko monografskih knjiga o zavičaju, između ostalog i najnovije monografije „Srbac-monografski zapisi“. Bio je dugogodišnji član opštinske redakcije za izradu Enciklopedije Republike Srpske, Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva „Prosvjeta“ i predsjednik Opštinskog odbora SUBNOR Srbac. Dobitnik je Zahvalnice opštine Srbac koja mu je uručena 2003. godine na proslavi krsne slave opštine Srbac – Pokrova Presvete Bogorodice.

Borisav Stanković DrameTvrdi povezIzdavač NolitO autoruБорисав Бора Станковић (Врање, 31. март 1876 — Београд, 22. октобар 1927) био је српски приповедач, романсијер, драматичар. Његово стваралаштво углавном се сврстава у реализам, али има особине које нагињу ка натурализму. Новија критика сврстава га у зачетнике модерне српске књижевности.[1] Његови романи и приповетке осликавају живот људи са југа Србије. Припада групи приповедача који су се појавили на прелазу у 20. век, Иви Ћипику, Петру Кочићу, Милутину Ускоковићу и другима.Правни факултет у Београду завршио је 1902. године. Државни службеник постаје 1904. као цариник, затим порезник и чиновник Министарства просвете. Стварао је у време кад се млађа генерација књижевника више оријентисала према западњачким узорима, док је он остао привржен реалистичким традицијама, са симпатијом за патријархални свет старе Србије. Описујући трагичне личности, јунаке који пропадају као поетичне жртве љубави, дао је упечатљиву слику завичајног Врања, раслојавање и дегенерацију старих трговачких породица, продирање сеоског елемента у град. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу, проза му је надахнута осећајем фатализма и источњачке чулности. Поред приповедака и романа, окушао се и као драмски писац.[2]Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике књижевне критике. Један од најпознатијих српских романа, Нечиста крв, објављује 1910. године. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента. Уз помоћ пријатеља, пребачен је из Дервенте за Београд, где је радио као новинар. Након рата радио је у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је 1927. године у Београду.9/9

RETKO!!! Dobro očuvana. 1978 Vojislav Despotov (Zrenjanin, 3. novembar 1950 — Beograd, 19. januar 2000) je bio srpski pesnik.[1] Živeo je i radio u Novom Sadu. Objavio je više od dvadeset radio-drama. Objavio je i dvadesetak knjiga prevoda sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika (Keruak, Barouz, Ferlingeti, Deblin, Hese, Breht, Krec, Kermanuer, Zagoričnik, Hanžek, Ogorevc) Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Snimljen je i dokumentarno-igrani film „Petrovgradska prašina“, 2002. godine, režija Dušan Torbica, produkcija TV Novi Sad. U Novom Sadu se dodeljuje Nagrada Vojislav Despotov za najbolja dela proze i poezije u više kategorija. Objavljene knjige[uredi | uredi izvor] PRVO TJ. PESMINA SLIKA REČI, poezija, 1972, Ulaznica, Zrenjanin; DNjIŽEPTA BIBIL ZIZRA UHUNT, strip, 1976, Škuc, Ljubljana; TRENING POEZIJE, poezija, 1977, Stražilovo, Novi Sad; PERAČ SAPUNA, poezija, 1979, Matica srpska, Novi Sad; VRUĆ PAS, eseji, 1985, Matica srpska, Novi Sad; PADA DUBOK SNEG, poezija, 1986, Nolit, Beograd; MRTVO MIŠLjENjE, roman, 1988, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad; PRLjAVI SNOVI, poezija, 1989, Matica srpska, Novi Sad; PETROVGRADSKA PRAŠINA, roman za decu, 1990, Dnevnik, Novi Sad; VESELI PAKAO EVROPOEZIJE, poezija, 1990, UKCG, Titograd (Podgorica); NEOČEKIVAN ČOVEK, eseji u stihovima, 1991, Stražilovo, Novi Sad; DESPOTOV-VOLARIČ, izbor iz poezije, na slovenačkom, 1992, Lumi, Ljubljana; DESET DEKA DUŠE, poezija, 1994, Svetovi, Novi Sad; VESELI PAKAO POEZIJE, izabrane pesme, 1996, Kulturni entar Novog Sada, Novi Sad; JESEN SVAKOG DRVETA, roman, 1997, Stubovi kulture, Beograd; EVROPA BROJ 2, 1998. roman, Stubovi kulture, Beograd; DRVODELjA IZ NABISALA, Stubovi kulture, Beograd.

Detalji predmeta Stanje Polovno Unutra lepo očuvano Boris Andreevič Uspenski (rođen 1. marta 1937, Moskva) je ruski filolog, semiotičar i mitograf. Boris Uspenski je diplomirao na Moskovskom univerzitetu 1960. godine, smer romano-germanska filologija, a kasnije je na postdiplomskim studijama na istom univerzitetu (1960-1963). Radio je na Akademiji nauka SSSR-a (danas RAS) na Institutu za afričke studije i bio je predavač i profesor na Moskovskom univerzitetu do 1982. Kasnije je nastavio svoj rad kao predavač na Harvardu, Cornell, Univerzitet u Beču, Univerzitet u Gracu i Napuljski Istočni univerzitet. Uspenski je radio sa Jurijem Lotmanom i na njega su uticale njegove ideje kao člana semiotičke škole Tartu-Moskva. Među njegovim glavnim radovima su Principi strukturne tipologije.... tags: jurij lotman strukturalizam roman jakobson lingvistika teorija književnosti čarls moris pers rolan bart vladimir prop morfologija bajke Аутор - особа Uspenskij, Boris Andreevič, 1937- = Успенский, Борис Андреевич, 1937- Наслов Poetika kompozicije ; Semiotika ikone / B. A. Uspenski ; [izbor i prevod izmenjenih i dopunjenih tekstova Novica Petković] Јединствени наслов Поэтика композиции. srp О семиотике иконы. srp Врста грађе књига Циљна група одрасли, озбиљна (није лепа књиж.) Језик српски Година 1979 Издавање и производња Beograd : Nolit, 1979 (Beograd : Novi dani) Физички опис LXI, 374 str. ; 22 cm Други аутори - особа Petković, Novica, 1941-2008 = Петковић, Новица, 1941-2008 Збирка ǂBiblioteka ǂSazvežđa ; 66 Напомене Prevod dela: Poètika kompozicii ; O semiotike ikony Str. IX-LXI: Problemi kompozicije u semiotičkome osvetljenju Borisa Uspenskog / Novica Petković Napomene i bibliografske reference uz tekst. Предметне одреднице Uspenskij, Boris Andreevič, 1937- -- "Poetika kompozicije" -- "Semiotika ikone" Teorija književnosti Književni tekst -- Kompozicija Ikone Semiotika

Semper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Izdanje Kultura 2007 416 str. Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju seSemper idem nedovršena hronika jednog detinjstva Autobiografija Đorđe Lebović Detaljnije: mek povez, strana 424 20cm, Reč je o delu na više od 400 stranica koje je Đorđe Lebović pisao od 2000. godine kada se posle osmogodišnjeg boravka vratio iz Izraela, do smrti. Kritičar Vasa Pavković koji je ovo delo i preporučio za štampanje u Narodnoj knjizi, veli u pogovoru ove knjige da je “bilo kakvo prepričavanje zbivanja koja s velikom uverljivošću rekonstruiše knjiga `Semper idem` nemoguće i nepotrebno, jer je svoj poslednji spis Đorđe Lebović napisao u jednoj vrsti duboke umetničke i ljudske koncentracije”. Koliko je životni vrtlog Đorđa Lebovića obeležio njegovo delo, a koliko je njegov odnos prema ljudima i događajima bio obojen jevrejskim poreklom zbog kojeg je kao šesnaestogodišnjak završio u Aušvicu i preživeo nezamislive strahote? Биографија Рођен је у Сомбору 1928. године. Као петнаестогодишњак, због свог јеврејског порекла, бива интерниран у злогласне немачке концентрационе логоре Аушвиц, Маутхаузен и Саксенхаузен. Горка искуства стечена у рату оставиће касније дубок траг у његовом делу. Након рата, 1947. године започиње студије на Техничком факултету у Београду, одакле 1948. прелази на Одсек за филозофију Филолошког факултета где дипломира 1951. године. Већ током студија ради као новинар на Радио Београду и у хумористичком листу „Јеж“, а након студија постављен је на функцију кустоса у Музеју позоришне уметности у Београду коју обавља током 1954—1955. године, остављајући притом најобимнији рукопис, писан руком, „Прва инвентарска књига Музеја позоришне уметности у Београду“. Од 1955. управник је Летње позорнице, а од 1960. управник београдског Изложбеног павиљона. Био је управник драме у Београдском драмском позоришту од 1979. до 1981. године. Ђорђе Лебовић је оснивач и први председник Удружења драмских писаца Србије. Поред позоришних, радио и телевизијских драма, радио је сценарије неких од најпознатијих филмова са простора Бивше Југославије, као што су ”Мост”, „Валтер брани Сарајево“ и „Партизанска ескадрила“ Хајрудина Шибе Крвавца. У својим драмама, евоцирајући успомене трагичног детињства, Лебовић је покушавао доћи до одговора на питања везана за најдубље и најзаумније процесе који у људима покрећу жеђ за деструкцијом у условима створеним ратом. Са загребачким цртачем Јулиом Радиловићем - Јулесом урадио је десет епизода стрипског серијала Партизани (1977—1989), који је био стрипски хит у Холандији и Југославији седамдесетих и осамдесетих. Умро је у Београду 2004. године. O knjizi „Semper idem je prvo remek-delo XXI veka u srpskoj književnosti.“ Teofil Pančić Premda za života poznat prevashodno kao dramaturg i scenarista (Nebeski odred, Haleluja, Viktorija, Traganje po pepelu, Ravangrad 1900, Valter brani Sarajevo i dr.), Lebović je pisao i novele i objavljivao ih u časopisima 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ipak, opus magnum Đorđa Lebovića, po jedinstvenoj oceni kritike, predstavlja upravo ovo njegovo testamentarno delo, roman-hronika o detinjstvu u Kraljevini Jugoslaviji uoči II svetskog rata, koja je i zbog osobenog piščevog stila i originalnog postupka, kao i zbog teme i njene književne transpozicije, prepoznata kao kanonsko delo savremene srpske književnosti. Ispričan iz perspektive dečaka koji posmatra približavanje „Velikog Sunovrata“ – širenja nacizma u svojoj okolini koliko i u Evropi – pisac je u vidu imao paralelu između ondašnjeg ludila i rata koji je u Jugoslaviji buknuo 90-ih godina prošlog veka. U ratu je izgubio četrdeset članova svoje porodice a sam, kao četrnaestogodišnjak, prošao pakao Aušvica. „Knjige ne bi bilo da se opet nisam našao u vrtlogu velikog Zla koje sam dobro upoznao pedeset godina ranije“, priznaće pisac u jednom razgovoru pred kraj života. „Fantastična hronika jednog detinjstva... Do sada u našoj literaturi nije bilo tematski i senzibilitetski srodne knjige koju biste se usudili staviti u istu rečenicu s Porodičnim ciklusom Danila Kiša.“ Teofil Pančić „Semper idem je knjiga o detinjstvu, koja se može čitati kao porodični roman ali i kao memoarski spis par ekselans, kojim se Đorđe Lebović, posthumno, predstavio kao veliki majstor moderne realističke proze.“ Vasa Pavković „Lebović, Kiš, Pekić, Kovač i danas predstavljaju nedosegnuti vrh srpske i nekadašnje jugoslovenske književnosti.“ Filip David Đorđe Lebović Đorđe Lebović (Sombor, 1928 – Beograd, 2004), pisac i dramatičar, detinjstvo je proveo u čestim selidbama i prilagođavanju na novu okolinu, najviše u Somboru i Zagrebu, usled razvoda roditelja i složene porodične situacije. Njegov osetljiv dečački karakter oblikovalo je apokaliptično vreme „Velikog Sunovrata“, kako ga sam naziva, zlo vreme koje se približavalo tokom njegovog odrastanja u krilu jevrejske porodice. Osnovnu školu je pohađao u Somboru i Zagrebu, a sa petnaest godina sa članovima svoje porodice transportovan je u koncentracioni logor Aušvic. U logorima Aušvic, Saksenhauzen i Mathauzen proveo je skoro dve godine, do završetka Drugog svetskog rata, i preživeo zahvaljujući, između ostalog, poznavanju nemačkog i mađarskog jezika. Kao pripadnik radne grupe staklorezaca učestvovao je u nacističkom demontiranju Krematorijuma II u Aušvicu, kada su nacisti ubrzano uništavali tragove svog zločina. Po povratku iz logora, Lebović je saznao da je izgubio celu porodicu i ostao bez 40 članova šire i uže familije. Završio je gimnaziju u Somboru u skraćenom roku 1947, a potom upisao filozofiju u Beogradu i diplomirao 1951. Za vreme studija radio je kao fizički radnik, nastavnik matematike, prevodilac i humorista, zarađujući za život kao reporter u Radio Beogradu i kolumnista u humorističkom listu „Jež“. Po završetku studija radi kao novinar u Radio Novom Sadu i kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, a od 1955. godine kao upravnik Letnje pozornice u Topčideru. Od 1960. godine upravnik je Izložbenog paviljona u Beogradu, a od 1979. direktor Drame u Beogradskom dramskom pozorištu. Godine 1981. odlazi u invalidsku penziju. Bio je član Evropskog komiteta „Aušvic“, nosilac ordena poljske vlade za doprinos idejama mira. Đorđe Lebović se javlja u književnosti pričom O ljudima u paklu i paklu u ljudima 1955. godine i novelom Živeti je ponekad visoko, objavljenom u prestižnom časopisu „Delo“ 1956. Sledi drama Nebeski odred, koju je napisao u saradnji sa piscem Aleksandrom Obrenovićem, po mnogima začetak moderne srpske dramaturgije. Drama je prevedena i izvođena na desetak svetskih jezika, a 1957. godine nagrađena Sterijinom nagradom u Novom Sadu. Za dramu Haliluja ponovo osvaja Sterijinu nagradu 1965. godine. Vanrednu Sterijinu nagradu dobiće 1968. za dramu Viktorija. Tokom umetničkog delovanja napisao je mnogo radio drama, TV-drama, serija i scenarija za dugometražne igrane filmove. Najviše uspeha među njima imale su drame Svetlosti i senke, Traganje po pepelu (prva nagrada na međunarodnom festivalu radio drama Prix Italia), Vojnik i lutka, Cirkus, Srebrno uže, Pali anđeo, Dolnja zemlja, Ravangrad 1900, Sentandrejska rapsodija, Ponor... Drame su mu štampane i izvođene u Poljskoj, Mađarskoj, Češkoj, Slovačkoj, Rusiji, Bugarskoj, Rumuniji, Italiji, Austriji, Holandiji, Belgiji, Danskoj, Norveškoj, Engleskoj, SAD i Izraelu. Od filmova za koje je Đorđe Lebović napisao scenarija najviše uspeha imali su Most, Devojku s Kosmaja, Valter brani Sarajevo i Konvoj za El Šat. U rukopisu i rasuti po časopisima ostali su njegovi eseji i desetak novela (Zli umiru vertikalno, Kako je Greko zaradio hleb, Deset vodoravnih crta, Anđeli neće sići sa nebesa, Ako lažem, obesite me, moliću lepo, Sahrana obično počinje popodne, Važan esek i dr.). Po izbijanju ratova na tlu bivše Jugoslavije, „sa istim predznakom – tla i krvi“, odlučio je da napusti Beograd i sa porodicom se preselio u Izrael 1992. godine. U Srbiju se vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen. vratio 2000. i do smrti četiri godine kasnije pisao svoj jedini, autobiografski roman Semper idem, koji je ostao nedovršen.

Nagrada Gonkur. Velika nagrada za roman Francuske akademije. „Doduše, mogao sam i da ne pišem. Na kraju krajeva, nisam ni dužan to da radim. Posle rata sam se držao neupadljivo; hvala bogu, nikad nisam imao potrebu da, kao neke moje bivše kolege, pišem memoare kako bih se pravdao, jer nemam zašto da se pravdam, ili zbog novčane dobiti, pošto i ovako prilično dobro zarađujem. Ne žalim ni zbog čega: radio sam svoj posao, to je sve… Uprkos mojim zastranjivanjima, a njih je bilo mnogo, i dalje sam jedan od onih koji misle kako čovek, da bi živeo, mora samo da diše, jede, pije i vrši nuždu; i traga za istinom. Ostalo je fakultativno.“ Džonatan Litel oživljava užase Drugog svetskog rata iz ugla krvnika Maksa Auea, pokazujući nam istovremeno pojedinca na način na koji se to retko radilo. Ovo je epopeja o jednom ljudskom biću koje analizira sebe i istoriju. Roman je do sada preveden na četrdeset jezika i prodat u milionima primeraka. Džonatan Litel je rođen u Njujorku 1967. Studirao je na Univerzitetu Jejl, i tokom studija napisao svoju prvu knjigu, Bad Voltage. Prevodio je De Sada, Blanšoa, Ženea i Kinjara na engleski. U periodu od 1994. do 2001. godine radio je za međunarodnu humanitarnu organizaciju Action Against Hunger, a najviše u Bosni i Hercegovini, zatim u Čečeniji, Demokratskoj republici Kongo, Sijeri Leone, Kavkazu, Avganistanu i u Moskvi. U januaru 2001. bio je žrtva zasede u Čečeniji i bio ranjen. Nakon toga je dao otkaz i posvetio se istraživanjima za roman Eumenide. Roman je doživeo veliki publicitet, kako u Francuskoj tako i u inostranstvu, osvojio je nagradu Gonkur i Veliku nagradu za roman Francuske akademije za 2006. godinu.

Ова књига намењена је деци чији су родитељи одлучили да више не живе заједно. Настала је са жељом да пружи неке одговоре на многа питања о свему што се догађа када се родитељи растављају, договарају се о разводу или су се недавно развели. Треба је читати с једним од родитеља, с оба родитеља, или с неким коме дете верује, мада је може читати и само дете. Књига ће му помоћи да схвати да ће, како време буде пролазило, све ипак бити боље. Помоћи ће му и да научи на које све начине може себи да помогне, без обзира на то колико живот у том тренутку изгледа лош.

Овај приручник намењен је деци у жељи да им помогне да се лакше суоче са осећањима која смрт вољене особе може да изазове, и у нади да ће у овој књизи наћи речи утехе које дају снагу да се овакви тешки тренуци преброде. Књига такође може помоћи и родитељима тако што ће им указати на то на који начин деца могу да доживе нечију смрт. Ова књига нуди низ идеја како дете може да се носи са својом тугом. Она храбри, умирује и објашњава.

Opis Džejms Krist Kreativni centar 2008

ok

Zbirka poezije.

Aranđelovac, 2011.god., 104 str, 17 cm, stanje kao na slici, unutrašnjost vrlo dobra

Detalji predmeta Stanje Polovno Aranđelovac, 2011.god., 104 str, 17 cm, stanje kao na slici, unutrašnjost vrlo dobra

Izdavač: Radio Beograd 1969. odlično očuvana 446 str. Neki od naslova: Mladen Kozomora: Mišel Fuko Mihal Vajda: Pogled na soc.istoriju Vjmarske republike Zoran Đinđić: Kritička teorija kao predmet kritike Tine Hribar Ostrvo očaja i Kapital MIŠEL FUKO i Žerar Role STRUKTURALIZAM I POSTSTRUKTURALIZAM novi društveni pokreti programi i manifesti POLJSKE MEĐURATNE AVANGARDE / Poljska međuratna avangarda stanislav pšibiševski stanislav ignaci vitkjevič leon hvistek bruno jašenjski tadeuš pajper grad, masa, mašina jan bženkovski MINIMALNA MUZIKA herman sabe minimalizam diter šnebel procesualno komponovanje marsel porthuis miroslav miša savić minimalna muzika situacija u jugoslaviji PRIVREDA PRAVO I DRŽAVA U NACIONALSOCIJALIZMU ... nacionalsocijalizam maks horkhajmer herbert markuze kritička teorija zoran đinđić LET.20/8

Baš sam bio u plavom žaketu kada sretoh Vasiljević Cvetu. Da l’ zbog mene, da li zbog žaketa, prevari se, okrete se Cveta. Dušan Radović je pisao za mnoge medije: radio, televiziju, film, pozorište... Ovaj izbor iz tog opusa je nezaobilazan ako volite izazovne i neuobičajene prikaze složenosti ljudskih osećanja. Jer Radović je izuzetno duhovit u nadrealnim pričama, maestralan stilista u žanrovskom mešanju i poeziji, savršeni pesnik u dramskim minijaturama i apsurdnim scenama. Otuda nije čudno što su mnogi njegovi tekstovi zaživeli u našoj svakodnevici, pa im se, osim radosti prepoznavanja, vraćamo kao starim, bliskim prijateljima. Povez knjige : broširani Strana : 184 Format : 13x20 cm Pismo : latinica

Omot Pavle Bihaly, sjajna fotomontaža iz 30-ih godina. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Ex Yugoslavia (1910-1945) avant - garde covers. Constructivism Book Cover. Photomontage Book Covers. Autor: Bruno Traven Izdavač: Nolit, Beograd Izdanje: prvo/first Godina: 1932 Uvez: tvrdi s klapnom Format: 14x20 Stranica: 312 Stanje omota kao na slici, unutra knjiga odlično očuvana. KC

Mek povez, 258 strana, 20 cm, 1998. godine izdaje narodna knjiga alfa Džek Lir je napravio potez svog života kada je rešio da prvi osnuje radio I televizijsku mrežu, ali to mu nije donelo ono za čim je najviše žudeo- poštovanje koje donosi pripadanje visokoj građanskoj klasi. Mnogo je žena prošlo kroz njegov život. Njegova prva supruga bila je prelepa I inteligentna WASP princeza koja je od njega , sina jevrejskog sakupljača gvožđa napravila elegantnog, uglađenog I poštovanog muškarca. Njegova druga supruga, engleska aristokratkinja, uvela ga je u visoko svetsko društvo. Ali ništa nije moglo da zadovolji Džekovu želju za uspehom i novcem, uništavanjem neprijatelja i rivala, sve u cilju proširenja kompanije…

IZDAVAČ: RTS IZDAVAČKA DELATNOST GODINA IZDANJA: 2016 JEZIK: ĆIRILICA POVEZ: MEK BROJ STRANA: 438 FORMAT: 24 CM STANJE KNJIGE: OČUVANA AUTOROVA SEĆANJA NA 101 RADIO-DIJALOG SA ISTO TOLIKO ZNAMENITIH LIČNOSTI SRPSKE I JUGOSLOVENSKE KULTURE OŽIVLJAVAJU NAJDRAGOCENIJE TRENUTKE SERIJE „GOST DRUGOG PROGRAMA“ (1974-2002), I KOLEKCIJE „ODGOVORI“ (KOJA JE IZ NJE PROIZAŠLA). PORTRETISANE LIČNOSTI PRIPADAJU NAJRAZNORODNIJIM POLJIMA STVARALAŠTVA. TO SU ELITNI ISTORIČARI, KNJIŽEVNICI, LINGVISTI, FILMSKI I POZORIŠNI REDITELJI, GLUMCI, SLIKARI, LEKARI... IZMEĐU PRVOG PITANJA, O DETINJSTVU, I POSLEDNJEG, O BUDUĆNOSTI, UDENUTA SU I PITANJA PRILAGOĐENA PROFILU KONKRETNOG KULTURNOG PODVIŽNIKA, KAO CENTRALNI DEO DOBRO KOMPONOVANE PARTITURE ZA DVA GLASA. OBJAVLJENO POVODOM 80 GODINA MILOŠA JEVTIĆA.

tvrd povez 264 str 24 cm Autor je rekao novinarima da je na knjizi dugo radio, više od 15 godina. `Mijenjao sam je želeći da izbjegnem teške teme. Knjiga predstavlja moj pogled na Mrkonjić, u jednom trenutku sam se pokušao vratiti u prošlost i zaustaviti vrijeme`, rekao je Đuza. Čekićeva ističe da je knjiga izuzetno zanimljiva za svakog čitaoca, jer obiluje pričama i legendama. `Autor se trudio da pronađe ogroman broj podataka, anegdota, priča, legendi koje su vezane za ovaj grad, a pravio je selekciju prema svom nahođenju i napravio je jednu zanimljivu knjigu u kojoj se naizmjenično pojavljuju manje ili veće forme - pripovijetke, skečevi, legende`, rekla je Čekićeva. c3

Objašnjenje građanskog zakonika za Knjažestvo Serbsko Autor: Dimitrije Matić U Beogradu, u Knjažestva Serbskog knjigopečatnici, 1850. Tvrdi povez, srpski jezik, 704 str. Knjiga se sastoji iz dva dela Za svoje godine knjiga je u veoma dobrom stanju. Kompaktna je, ne ispada ni jedna strana. Ova knjiga predstavlja objašnjenje čuvenog Građanskog zakonika Kneževine Srbije iz 1844. U to vreme srpski zakonik je, nakon francuskog, austrijskog i holandskog, bio četvrti u Evropi. Dimitrije Matić je doktorirao filozofiju u Lajpcigu. U vreme dok je pisao ovu knjigu radio je kao profesor prava na Liceju u Beogradu. Tokom života bio je i ministar prosvete kao i predsednik Skupštine.

ОД ХЕМИНГВЕЈА ДО МАРКЕСА Разговори о поетици проф. др ВЛАДИМИР СУБОТИЋ Друштво за очување баштине П о д г о р и ц а 1 9 9 9 АРС ПОЕТИКА а) Свјетска књижевност - Поетика - 2О век б) Књижевници - 2О век - Интервјуи др ВЛАДИМИР СЕКУЛИЋ редовни професор универзитета. Преводио, написао велики број радова и више књига из лингвистике, методике наставе страних језика, есејистике, књижевних теорија и књижевности. Живео и радио у Подгорици. ...................................................... Р е ф е р е н ц е Хемингвеј Селин Бароуз Гинзбург Белоу Мајлер Пинтер Фуентес Маркес .............................................................. Пажња !!! Два /Ex libris/ печата !!! Изузетно занимљиво за колекционаре /Ex libris/ печата !!! На првој страници потпис `Михић` НЕКОРИШЋЕНО перфекТ кондицијА: 1О одличнО !!!

U ponudi PANORAMA - 29 brojena: Brojevi 127 do 139 (13 kom) su bez oštećenja, ali su veoma vidljivi tragovi korozije od metalnih spajalica.Inače su izdati na belom papiru. Brojevi 104,105,106, 108, 108 109,110 (6 kom), takođe imaju oksidirane spajalice ali u znatno manjoj meri. Brojevi 34,35,46,47,51,52,53,54,56 64. (10) kom. su u znatno lošijem stanju od napred navedenih ali to je delimično zbog toga što su raniji brojevi morali da se rasecaju pa se taj posao često radio nemarno. tako su i ovi brojevi rasecani. Ima tu i uticaja vremenskih i skladišnih (ne) prilika. Mislim da su podesni za uvezivanje. PRODAJA NA KOMAD - Dogovor za celu količinu.