Iskorišćavanje soje u ishrani ljudi, sojino brašno, sojino mleko i sir, sojino ulje, iskorišćavanje soje u stočarstvu, sojina sačma, sojino seno, soja u silaži, iskorišćavanje soje u industriji, iskorišćavanje soje u biljnoj proizvodnji, rentabilnost proizvodnje soje, rodnost soje, osobine, sorte i uslovi gajenja soje, morfološke osobine, nitragin i njegova primena, sorte soje, uslovi za gajenje soje, agrotehnika tehnika gajenja soje, bolesti i štetočine soje, .. . Soja značaj sorte tehnika gajenja Dragoljub Nastasović Zadužena knjiga Beograd 1961 Narodna Armija Beograd 1965 61 str. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Zanimljiv, duhovit i originalan način izlaganja, bogata i svestrana naučna i stručna dokumentacija i čist narodni jezik prof. dr Jovana Tucakova, našeg najboljeg poznavaoca lekovitog bilja, već na prvim stranicama potpuno osvajaju svakog čitaoca a osobito ljubitelja prirode i narodnih lekova. Ne samo široka javnost već i zdravsteni radnici dobiće ovim delom dragocen i praktičan priručnik i odlićan udžbenik... Odlika ove narodne knjige je i to što pisac, dobar poznavalac narodnog života, iznosi ne samo kako treba nego i kako ne treba upotrebljavati izvesno lekovito bilje... Lečenje biljem organa za disanje - Dr Jovan Tucakov BIGZ , Beograd , 1973. 204 strana Meke korice Dimenzije knjige 11,5 x 18 cm Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Autor: Vlatko Pavletić Izdavač: Svjetlost - Srajevo, 1960. Mek povez, 162 str. sadržaj: Hrvatska moderna. PROGRAMATSKI ČLANCI I MANIFESTI Ideali mladih. Domovina i narod. Težnje mladih. Pismo Ksavera Šandora Đalskoga. Secesija. Za slobodu stvaranja. Mladi i stari. Tumač. PRIMJERI KRITIČKE PROZE Moderno i narodno (Milutin Cihlar-Nehajev). `Knjiga Boccadoro` (A.G. Matoš). Pjesme Vladimira Nazora: Slavenske legende (M. Marjanović). Tumač. PRIMJERI IZ BELETRISTIKE Liddy (Milan Begović). Jutro (Vladimir Vidrić). Pomona (Vladimir Vidrić). Gonzaga (Vladimir Vidrić). Otmjena dosada (Dragutin Domjanić). Utjeha kose (A.G. Matoš). Zvono (A.G. Matoš). Srodnost (A.G. Matoš). Turris Eburnea (Vladimir Nazor). CVrčak (Vladimir Nazor). Šikara (Vladimir Nazor). Mrkodol (Dinko Šimunović). Balkon (A.G. Matoš). Tumač. Pitanja. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Galeazzo Ciano (Livorno, 18. 3. 1903. - Verona, 11. 1. 1944.), talijanski političar. U oktobru 1922. sudjelovao je u fašističkom `pohodu na Rim`, te ušao u diplomatsku službu. Nakon što je 1930. postao Mussolinijev zet, pravi brzu političku karijeru: 1935. postaje ministar za propagandu i član Velikog fašističkog vijeća, a 1936. ministar vanjskih poslova. Vodio je politiku, slijedeći Mussolinijeve direktive, što većeg vezivanja Italije uz Njemačku radi ekspanzije Italije na Balkanu i Sredozemlju.[nedostaje referenca] Na sjednici Velikog fašističkog vijeća 24. 7. 1943. godine daje glas za rezoluciju koja je otvorila put rušenju Mussolinija. Nakon kapitulacije Italije pokušao je pobjeći iz zemlje, ali je uhvaćen, predan sudu fašističke Talijanske socijalne republike (koja je uspostavljena u Sjevernoj Italiji pod njemačkom okupacijom) i strijeljan. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Prošlost bez istorije: Polemike u jugoslovenskoj istoriografiji 1961-1991 / Kosta Nikolić Beograd 2003. Tvrd povez, ćirilica, 476 strana + 32 strana sa fotografijama. Knjiga je odlično očuvana (kao nova). J7 Sadržaj: PREDGOVOR I. OD ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA DO NACIONALNOG MARKSIZMA II. POLEMIKE O NACIONALNOJ POLITICI KPJ I JUGOSLOVENSKOM FEDERALIZMU 1. Nasleđe „crvenog Oktobra” 2. O „ugnjetačkoj” i „ugnjetenim” nacijama 3. O sudbini Jugoslavije 4. Istorija KPJ/SKJ 5. „Dobra zemljo, lažu ” — kontroverze iz istorije socijalističke Jugoslavije III. O UJEDINjENjU SRBIJE I CRNE GORE I ETNOGENEZI CRNOGORACA ”Ništa ljudska ruka ne može pokvariti kao istoriju. Kad se neznanje i drskost združe prvo vlada a drugo mu služi” IV. KOSOVO - PROŠLOST I SADAŠNjOST V. DRUGI SVETSKI RAT 1. „I zbog toga je Draža Mihailović ne samo dobar vojnik, nego i veliki političar, bez obzira što je on izdajnik ” 2. „Narod je birao i svoje vođe i svoje borce, ne misleći da treba da bira i svoje istoričare ” 3. Federalizacija revolucije 4. Makedonija u Drugom svetskom ratu VI. GENOCID U NDH - PREBROJAVANjE ŽRTAVA 1. Veliki zločin 2. „ Boban se ne predaje” 3. „Žestina koja noževe brusi” VII. KULT JOSIPA BROZA 1. Deifikacija vođe 2. „I posle Tita — Tito” 3. Odbrana i poslednji dani 4. „ Krenućemo od početka jer je Tito sve poremetio “ VIII. POGLED IZNUTRA ISTORIČARI O SEBI 1. „Istoričari se nerado stavljaju u položaj vrhovnog sudije” 2. „Istoriografija je uvek bila najbolji barometar oficijelne ideologije ” 3. „Zemlja bez istorije ” 4. Kraj iluzije EPILOG SUMMARY REGISTAR LIČNIH IMENA BELEŠKA O AUTORU

Autor: Stevan Kovačević Format: 22 cm Broj strana: 272 Povez: Tvrd Obnovljeno i prošireno izdanje knjige „Gradovi Srbije – u slici i reči` autora Stevana Kovačevića, u kojoj su dati mali, bogato ilustrovani portreti svih varoši i gradova u Srbiji. „Kao rukovodilac najveće priredbe i jedan od osnivača krosa Radio-televizije Srbije (RTS) putovao sam iz grada u grad i video da mnoge varošice, varoši i gradovi nemaju monografiju`, rekao je Kovačević, novinar Radio Beograda. Knjiga se obraća radoznalim duhovima, onima koji ne znaju ništa o kulturnoj i civilizacijskoj istoriji Srbije, onima koji znaju prilično, ali i onima koji su obavešteni o svim relevantnim pojedinostima. Ona se obraća svima koji u Srbiju dolaze i imaju otvoreno srce i iskrenu želju da o njenoj kulturi i istoriji saznaju nešto određeno i konkretno. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

KROZ ALBANIJU 1915-1916 Naslov Kroz Albaniju : 1915-1916 : spomen knjiga / [odgovorni urednik Kosta Todorović] Vrsta građe zbornik Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski, francuski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 590 str. ; 26 cm Drugi autori - osoba Todorović, Kosta ISBN (Pl.) Napomene Na vrhu nasl. str.: Udruženje nosilaca Albanske spomenice Str. 15-17: Uvodna reč o spomen knjizi Kroz Albaniju / Kosta Todorović Tekst štampan dvostubačno. Marginalije o Prvom sv. ratu pukovnika Slavka Joksimovića i zapis o Svetomiru Čubrakoviću: POZEGA: SlJ 9 KROZ Na nasl. str. tekst: 16. decembra 1968. u Beogradu Radoslav Lj. Pavlović profesor u penziji.: MBVA: N RP 228 Predmetne odrednice Srbi -- Stradanje -- Albanija -- 1915-1916 -- U uspomenama Prvi svetski rat 1914-1918 -- Stradanje -- Albanija -- 1915-1916 -- U uspomenama -- Zbornici Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Autor : Rudolf Brojs Izdavač : MIODRAG MARINKOVIC Ko ne želi da luta, tražeći rešenje za opaku bolest, ili ko više nema vremena da luta, u ovoj knjizi će, na jednostavan način biti informisan o metodu stvarnog lečenja malignih, ali i mnogih drugih prividno neizlečivih bolesti, nazvanih „totalna terapija“. Knjiga i podrazumeva i „servis“, kontaktirajte s prevodiocem u slučajevima kada nije baš sve jasno. Brojsova terapija gladovanjem, uz sokove od povrća i čajeve, jeste operacija bez skalpela, koju, najfinije dozirano, vrši crvena telesna tečnost. Sokovi od povrća, bogati mineralnim materijama i enzimima, povoljno utiče na metaboličke procese, poremećene teškom bolešću. Krv se kompletno obnavlja, doprinoseći potpunoj eliminaciji ćelija raka iz organizma, u čemu čajevi igraju specifičnu ulogu. Rak, leukemija i druge prividno neizlečive bolesti - BROJS, Rudolf, 1899-1990, Rak, leukemija i druge prividno neizlečive bolesti, izlečive prirodnim putem: prikazi iz mnogo hiljada iskustava za dobro čovečanstva i po želji mnogih izlečenih pacijenata, ali i dobronamernih lekara / Rudolf Brojs; u prevodu Miodraga Marinkovića, 2006., mek povez, 172 strane. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Zagreb 2005. Mek povez, 279 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). R9 Sada je vrijeme da okončamo šutnju o jednoj važnoj temi – piše Rachel Simmons u uvodu svoje knjige `Ženski bullying` - skrivena kultura agresije djevojaka prema djevojkama, u kojoj je zlostavljanje epidemija, a postoji i ona je specifična i destruktivna. Tu epidemiju ne karakterizira otvoreno tjelesno i verbalno ponašanje, njihova agresivnost je kanalizira u netjelesne, neizravne i prikrivene oblike. Djevojke koriste klevetu, isključivanje, ogovaranje, posprdne nadimke i manipuliranje da bi nanijele psihološku bol žrtvama koje su odabrale. Djevojke nerijetko vrše napade u tijesno isprepletenim mrežama prijateljstava, zbog čega je njihovu agresiju još teže identificirati, a šteta koju to ostavlja na žrtvama se time samo povećava. U ovoj kulturi agresije, djevojke se bore govorom tijela i profinjenim odnosima, umjesto šakama ili noževima. U ovom je svijetu prijateljstvo oružje, a ubod nečijega uzvika blijedi u usporedbi pred cijelim danom nečije šutnje. Nema geste koja djeluje razornije od leđa koja vam se okreću. U skrivenoj kulturi agresije, gnjev se rijetko artikulira, a svaki dan u školi može u socijalnom smislu predstavljati novo minsko polje koje se ponovno aktivira bez ikakvog upozorenja. Tijekom razdoblja konflikata, djevojke će se okretati jedna protiv druge s jezikom i pravosuđem koje samo one razumiju. Iza fasade ženske intime leži područje kojim se putuje potajno: obilježava ga strepnja, a hrani šutnja. To je svijet u koji Rachel Simmons želi uvesti svoje čitatelje. To je svijet u kojem jedna djevojčica bulji u drugu, a zatim se nijemo smiješi prijateljici pored sebe, a već sutradan dijeli svima tajnu peticiju u kojoj moli djevojke da napišu točne razloge zbog kojih mrze djevojčicu koju je odabrala. Izopćenica već sjedi pokraj dječaka iz razreda, spuštene glave, pogrbljenih ramena i šuti. Nanesena šteta je uredna i tiha. I počiniteljica i žrtva ostaju nevidljive.

И. Г. Космачев - Карманный справочник технолога-инструментальщика Машиностроение, 1964 321 str. tvrdi povez stanje: vrlo dobro Рубрики: Инструментальное производство--Справочники - Режущие инструменты--Конструкция и расчет--Справочники И. Г. Космачев - Џепни водич за технолога алата I. G. Kosmachev - Pocket guide for tool technologist Оборудование и приспособления для заточки и доводки режущих инструментов. Для заточки и доводки режущих инструментов применяются точила универсальные и специальные станки. Кроме того, для обработки режущих инструментов применяют кругло-, плоско- и профилешлифовальные станки. Точила предназначены в основном для заточки резцов всех типов. При отсутствии специальных заточных станков на точилах выполняют заточку сверл. Заточку передних поверхностей у резцов на точилах производят торцом круга, а задних поверхностей — периферией круга. Универсальные станки применяются для заточки и доводки всех видов режущего инструмента и имеют комплект приспособлений, которые облегчают установку и закрепление затачиваемого инструмента. Специальные заточные станки предназначены, как правило, для заточки и доводки режущих инструментов одного вида — резцов, сверл, протяжек, червячных фрез и т. д. Рекомендуемые типы станков для алмазно-абразивной обработки режущих инструментов приведены в табл. 115. СОДЕРЖАНИЕ. Предисловие. Глава I. Материалы для режущих инструментов. 1. Инструментальные стали. 2. Металлокерамические твердые сплавы. 3. Минеральная керамика. 4. Абразивные материалы. Глава II. Конструкции режущего инструмента. 5. Резцы. 6. Фрезы. 7. Сверла, зенкеры и развертки. 8. Протяжки и прошивки. 9. Резьбонарезной инструмент. 10. Абразивный инструмент. Глава III. Обработка режущих элементов инструмента. 11. Изготовление пластинок и ножей. 12. Подготовка твердосплавных пластинок и коронок к сборке. 13. Шлифование минералокерамических пластинок. 14. Изготовление инструмента из пластифицированных заготовок. Глава IV. Технология изготовления державок и корпусов. 15. Изготовление державок и ножей. 16. Изготовление корпусов концевого инструмента. 17. Изготовление корпусов насадного инструмента. 18. Изготовление корпусов фрез с запрессованными быстрорежущими пластинками. Глава V. Крепление режущей части инструмента. 19. Напайка твердосплавных пластинок. 20. Напайка быстрорежущих пластинок. 21. Наплавка инструмента. 22. Механическое крепление пластинок. 23. Крепление минералокерамических пластинок и алмазов. Глава VI. Термическая обработка режущих инструментов. 24. Основные операции термической обработки. 25. Химико-термическая обработка инструментов. 26. Практика термической обработки режущего инструмента. Глава VI1. Заточка и доводка режущих инструментов. 27. Выбор основных параметров заточки и доводки. 28. Оборудование и приспособления для заточки и доводки режущих инструментов. 29. Заточка и доводка резцов. 30. Заточка многолезвийных инструментов. 31. Доводка режущих инструментов. Литература. -------------------- Опрема и уређаји за оштрење и дораду резних алата. За оштрење и завршну обраду резних алата, оштрице се користе универзалне и специјалне машине. Поред тога, за обраду резних алата користе се округле, равне и профилне машине за брушење. Оштрице су дизајниране углавном за оштрење резача свих врста. У недостатку специјалних машина за млевење на брусилицама, бушилице се изоштравају. Оштрење предњих површина секутића на брусилици врши се крајем круга, а задње површине - периферијом круга. Универзалне машине се користе за оштрење и дораду свих врста резних алата и имају сет уређаја који олакшавају уградњу и фиксирање алата који се оштре. Специјалне машине за брушење су дизајниране, по правилу, за оштрење и завршну обраду резних алата истог типа - секачи, бушилице, брошеви, плоче за кување итд. Препоручени типови машина за дијамантно-абразивну обраду резних алата дати су у табели. 115. САДРЖАЈ. Предговор. Поглавље И. Материјали за резне алате. 1. Алатни челици. 2. Метал-керамичке тврде легуре. 3. Минерална керамика. 4. Абразивни материјали. Поглавље ИИ. Дизајн алата за сечење. 5. Секутићи. 6. Резачи. 7. Бушилице, упуштачи и развртачи. 8. Броацхес и фирмвер. 9. Алат за резање навоја. 10. Абразивни алат. Поглавље ИИИ. Обрада резних елемената алата. 11. Израда плоча и ножева. 12. Припрема плоча и круница од тврдих легура за монтажу. 13. Брушење минерално-керамичких плоча. 14. Израда алата од пластифицираних залогаја. Поглавље ИВ. Технологија израде држача и кућишта. 15. Производња држача и ножева. 16. Производња крајњих кутија за алат. 17. Производња футрола за алат. 18. Производња тела резача са пресованим ножевима за сечење велике брзине. Поглавље В. Причвршћивање резног дела алата. 19. Лемљење плоча од тврдих легура. 20. Лемљење плоча за сечење велике брзине. 21. Алат за наваривање. 22. Механичко причвршћивање плоча. 23. Причвршћивање минерално-керамичких плоча и дијаманата. Поглавље ВИ. Термичка обрада резних алата. 24. Основне операције термичке обраде. 25. Хемијско-термички третман алата. 26. Пракса топлотне обраде резних алата. Поглавље ВИ1. Оштрење и дорада резних алата. 27. Избор главних параметара оштрења и завршне обраде. 28. Опрема и прибор за оштрење и завршну обраду резних алата. 29. Оштрење и дорада секутића. 30. Оштрење алата са више оштрица. 31. Фино подешавање резних алата. ----------- Equipment and devices for sharpening and finishing cutting tools. For sharpening and finishing cutting tools, sharpeners are used universal and special machines. In addition, round, flat and profile grinding machines are used to process cutting tools. Sharpeners are designed mainly for sharpening cutters of all types. In the absence of special grinding machines on grinders, drills are sharpened. Sharpening of the front surfaces of the incisors on the grinders is carried out with the end of the circle, and the rear surfaces - with the periphery of the circle. Universal machines are used for sharpening and finishing all types of cutting tools and have a set of devices that facilitate the installation and fixing of the tool being sharpened. Special grinding machines are designed, as a rule, for sharpening and finishing cutting tools of the same type - cutters, drills, broaches, hobs, etc. Recommended types of machines for diamond-abrasive processing of cutting tools are given in Table. 115. CONTENT. Preface. Chapter I. Materials for cutting tools. 1. Tool steels. 2. Metal-ceramic hard alloys. 3. Mineral ceramics. 4. Abrasive materials. Chapter II. Cutting tool designs. 5. Incisors. 6. Cutters. 7. Drills, countersinks and reamers. 8. Broaches and firmware. 9. Thread-cutting tool. 10. Abrasive tool. Chapter III. Processing of cutting elements of the tool. 11. Production of records and knives. 12. Preparation of hard-alloy plates and crowns for assembly. 13. Grinding of mineral-ceramic plates. 14. Making a tool from plasticized blanks. Chapter IV. Manufacturing technology of holders and housings. 15. Manufacture of holders and knives. 16. Manufacture of end tool cases. 17. Manufacture of shell tool cases. 18. Manufacture of cutter bodies with pressed high-speed cutting blades. Chapter V. Fastening the cutting part of the tool. 19. Soldering hard-alloy plates. 20. Soldering of high-speed cutting plates. 21. Surfacing tool. 22. Mechanical fastening of plates. 23. Fastening of mineral-ceramic plates and diamonds. Chapter VI. Heat treatment of cutting tools. 24. Basic operations of heat treatment. 25. Chemical-thermal treatment of tools. 26. The practice of heat treatment of cutting tools. Chapter VI1. Sharpening and finishing of cutting tools. 27. The choice of the main parameters of sharpening and finishing. 28. Equipment and fixtures for sharpening and finishing cutting tools. 29. Sharpening and finishing of incisors. 30. Sharpening multi-blade tools. 31. Fine-tuning of cutting tools. Literature.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zavarivanje i srodni postupci - Milenko Rakin Tehnička knjiga, Beograd, 1971. 267 str. ilustrovano, tabele Zavarivanje je proces spajanja dva ili više metalna dela istog ili približno istog hemijskog sastava. Spajanjem se dobija nerazdvojiva veza. Zavarivanje se izvodi pod dejstvom toplote, uz dodavanje ili ponekad bez dodavanja dodatnog materijala i uz primenu pritiska ili bez njega. Pri zavarivanju vrši se lokalno zagrevanje ivice metalnih delova koje treba spojiti (zavariti). Zagrevanje se vrši do temperature pri kojoj metal prelazi iz čvrstog u testasto ili tečno stanje, što zavisi od vrste i načina zavarivanja. Postoje dve vrste zavarivanja: zavarivanje topljenjem i zavarivanje pritiskom. Različiti izvori energije se mogu koristiti za zavarivanje, kao što je mlaz vrućih plinova (plinski plamen ili mlaz plazme), električni luk, tok nelektrisanih čestica (mlaz elektrona ili jona u vakuumu), tokovi zračenja (laser), električna struja (elektrootporno zavarivanje), trenje, ultrazvuk i sl. Zavarivanje se može obavljati u radionici, na otvorenom prostoru, u vodi ili u svemiru. Sve do kraja 19. veka, jedino je bilo poznato kovačko zavarivanje, s kojim su kovači vekovima spajali željezo i čelik grejanjem i udaranjem čekića. Elektrolučno zavarivanje i gasno zavarivanje kiseonikom su bili među prvim postupcima koji su se razvili u 20. veku. Nakon toga su se razvili mnogi procesi, ali među najzastupljenijim je postalo ručno elektrolučno zavarivanje.[1] Istorija zavarivanja Istorija spajanja metala je započela pre nekoliko hiljada godina, u bronzano doba i u željezno doba, na prostorima današnje Evrope i Bliskog istoka. Razvilo se kao sastavni deo veština kovača, zlatara i livača pri izradi oruđa za rad, oružja, posuda, nakita i građevina. U srednjem veku se razvilo kovačko zavarivanje, gde su se dva dela koja su se spajala, na kovačkoj vatri, dovela do belog usijanja i ako je bilo potrebno, posipali bi se određenim prahom ili peskom za „čišćenje”. Čekićanjem spoja istiskivali bi se s dodirnih površina rastopljeni oksidi ili troska, te se sučeljavaju čiste metalne površine, kada počinju delovati međuatomske sile dva dela i dolazi do čvrstog spoja. Najbolji mačevi od čelika u srednjem veku bili su rađeni iz niskougljeničnog čelika (do 0,4% ugljenika), a na njihove rubove su kovački zavarivane (udarcima čekića u toplom stanju) trake od visokougljeničnog čelika (od 1,0 do 2,1% C), koje su uz određenu toplotnu obradu davale tvrde i oštre bridove. Mačevi, vrhovi strela i koplja, noževi i drugo, kod kojih su primenjivali kovačko zavarivanje, bili su poznati u Grčkoj, Franačkoj državi, Kini, Japanu, Indoneziji, te u Siriji. Poznata je bila tehnika spajanja traka iz različitih vrsta željeznih materijala kovanjem kao “damaskiranje” (od Damask, Sirija), a u cilju postizanja posebnih dobrih svojstava za mačeve i puške. Godine 1802. ruski naučnik Vasilij Petrov istražuje električni luk za opštu namenu i predlaže primenu za zavarivanje. Godine 1882. ruski naučnik Nikolaj Benardos prvi koristi električni luk između ugljene elektrode i metala, uz dodavanje žice u metalnu kupku. Godine 1888. ruski naučnik Nikolaj Slavjanov je predložio postupak elektrolučnog zavarivanja metalnom elektrodom. Godine 1895. počinje se koristiti aluminotermijsko zavarivanje koloseka i za popravku odlivaka. U isto vreme prvi put se zavaruje gasnim plamenikom, koji je koristio kiseonik i vodonik. Kasnije se razvija gasno zavarivanje kiseonik-acetilenskim (O2 + C2H2) plamenom. Godine 1907. švedski naučnik prvi patentira i primenjuje obloženu elektrodu. Obložena elektroda se proizvodila uranjanjem gole žice u rastvor minerala, a od 1936. obloga se nanosi ispresivanjem ili ekstrudiranjem. Od 1925. počinje zavarivanje u zaštitnoj atmosferi vodonika, a kasnije se prešlo na argon i helijum. Od 1930. primenjuje se automatsko zavarivanje pod praškom u brodogradnji SAD. Pred, a posebno nakon Drugog svetskog rata, počinje razvoj i primena zavarivanja u zaštitnom gasu - zavarivanje TIG postupkom. Zavarivanje MIG postupkom se počinje primenjivati 1948, a od 1953. u Sovjetskom Savezu se prvi put primenjuje zavarivanje MAG postupkom s CO2 zaštitnim aktivnim plinom. Hladno zavarivanje pod pritiskom se primenjuje od 1948. Nakon 1950. godine se razvijaju mnogi novi postupci kao što su: zavarivanje pod troskom (1951), zavarivanje trenjem (1956), zavarivanje snopom elektrona (1957), zavarivanje ultrazvukom (1960), zavarivanje laserom (1960), zavarivanje plazmom (1961) i drugi. Prvo zavarivanje i toplotno rezanje u svemiru izvedeno je 1969. na sovjetskom svemirskom brodu Sojuz 6. Godine 1932. u Rusiji, Konstantin Hrenov je prvi uspešno primenio podvodno elektrolučno zavarivanje....

NEMANJA BRKIĆ TEHNIKA LIKOVNE UMETNOSTI - praktikum izrađen prema predavanjima održanim na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu Izdavač - Akademija likovnih umetnosti, Beograd Godina - 1951 120 strana 21 cm Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, korice su se odvojile od teksta, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: PODLOGE I PREPARATURE U SLIKARSTVU Kako se preparira platno za uljeno slikarstvo Kako se preparira platno za dasku Kako se preparira platno za karton Kako se preparira platno za lesonit za uljeno slikarstvo Kako se preparira platno za metalne površine za uljeno slikarstvo Kako se preparira platno za hartija za studije uljenog slikarstva Kako se preparira platno za platno za tempera slikarstvo Kako se preparira platno za hartija za tempera slikarstvo Kako se preparira platno za hartija za pastel slikarstvo Kako se preparira platno za karton za studije zidnog slikarstva Kako se preparira platno za platno za studije i kopije zidnog živopisa Kako se impregnira zid za al seko slikarstvo Kako se preparira zid za slikanje uljenim bojama Kako se preparira platno za slikanje sa tempera bojama Kako se preparira platno za enkaustika slikanje Kako se impregnira zid za fresko slikarstvo Kako se pravi fresko malter PIGMENTHE BOJE Kreda Bolonska kreda Sirovi gips Težac (šveršpat) Mramorno brašno Kaolin Talkum Birkreda Olovna bela boja (kremzervajz) Cinkova bela boja (cinkvajz) Titan belo Litopon Oker Sijenska zemlja Satinober Mars žuto Napuljsko žuto Hrom žuto Cink žuto Žuti ultra marin Stroncijum Žuti kobalt Indisko žuto Tumigut Kadmium Kadium narandžasti Hrom narandžasti Crveni oker Napuljsko crveno Tera pucoli Englesko crveno Kaputmortum Indisko crveno Cinober Minijum Hrom crveno Karmin Alizarin kraplak Ultramarin plavo Berlinsko plavo (parizerblau) Kobatl plavo Ceruleum Kobalt svetlo ljubičasti Kobalt tamno ljubičasti Zelena zemlja Hromoksid hidrat Hromoksid Zeleni cinober Cink zeleno Kobalt zeleno Zeleni ultramarin Švajfurtsko zeleno Umbra Umbra pečena Berlinsko smeđe Kelnska zemlja (kaselbraun) Sepija Florentinsko smeđe Asfalt Pečena zelena zemlja Pečena sijena Elefantinum Crno od loze Čađ VEZIVO ZA BOJE Tutkalo Totin (zlatarsko tutkalo) Želatin Kazein Gumiarabikum Tragant Domaća gumiarabika Med Štirak Dekstrin Gašeni kreč Krečno mleko Krečna voda Vodeno staklo (vaserglas) Tempera emulzija Kako se pravi emulzija od jajeta Laneno ulje Makovo ulje Sunchkretovo ulje Ricinusovo ulje Laneni firnis (firnajz) Sikativ Prosunčano laneno ulje Venicijanski terpentin Kopajiva balzam Terpentinsko ulje Ruzmarinovo ulje Zamena za terpentinsko ulje Lavendulovo ulje Karnfilovo ulje Rektifikovani petroleum Benzin Mastiks esenc firnis Damar esenc firnis Uljani lakovi Šelak Vosak RUČNA IZRADA UMETNIČKIH BOJA Kako se prave uljene boje Kako se prave tempera boje Kako se prave akvarel boje Kako se pravi gvaš Kako se pravi plakat tempera Kako se pravi pastel Kako se pravi crtaća kreda Kako se prave tutkalne boje za zidno slikarstvo Kako se pravi kazein boje za zidno slikarstvo Kako se prave tempera boje za zidno slikarstvo Kako se prave voštane boje za zidno slikarstvo Kako se prave voštane boje za tube Kako se prave enkaustika pastele RAZREĐIVAČ ZA BOJE (MALMITL) Kako se pravi razređivač za uljene boje Kako se pravi razređivač za tempera boje Kako se pravi razređivač za akvarel boje MEDIUM Kako se pravi medium u uljenom slikarstvu Medium u tempera slikarstvu FIKSATIVI Kako se pravi šelak fiksativ za crteže Kako se pravi šelak fiksativ izolaciju platna koje upija PRIBOR Fiksativ za pastel Tutkalni fiksativ Vodeni fiksativi Kamen za glačanje (bimštajn) Hartija za glačanje (glaspapir) Školjka od sepije Palete u uljenom slikarstvu Zalete za tempera slikarstvo Sudovi za razređivač i terpentinsko ulje Sud za nošenje vode u akvarel slikarstvu Slikarski noževi (špahtle) Četka za grundiranje Oštre četke za uljeno slikarstvo Meke četke za uljeno slikarstvo Četka od vidrine dlake (fišpinzel) Kontur četka-lenjirka Četka za akvarel i tempera slikarstvo Rastirač Višer Olovka Prskalica Nogare i suncobran za pejsaž Kail-ram (blind-ram) Ekserčići za razapinjanje platna Točak za kopiranje Pokretna skela za zidno slikarstvo PRIMERI RUKOVANJA MATERIJALOM U POJEDINIM LIKOVNIM TEHNIKAMA Kako se firnizuju uljene boje Kako se firnizuju tempera slika Kako se slika na mokrom malteru - Fresko slikanje i u suvom malteru - al seko slikanje Slikanje s tutkalom, slikanje s kazeinom, zidna tempera, uljena boja na zidu, enkaustika Zgrafito Kako se izvodi mozaik Kako se slika sa vodenim staklom Čišćenje i pranje pribora MATERIJAL I PRIBOR U VAJARSTVU Glina Vajarski gips Kamen kao materijal u vajarstvu Granit Sijenit Diorit Gabro Peščar Krečnjak Dolomit Mramor Mermer Alabaster Drvo kao materijal u vajarstvu Opax Lipa Šljiva Kruška Dud Šimšir Mahagoni Abonos Metali kao materijal u vajarstvu Olovo Bakar Bronza Kako se pozlaćuje drvorez Livenje u gipsu Patina Patiniranje gipsanih figura PRIBOR U VAJARSTVU Vajarske nogare Vajarske špahtle Pomoćni pribor Igla za kopiranje Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Nаše pčelаrstvo se brzo rаzvijа. Povećаvа se broj licа kojа gаje pčele. Širi se krug nаprednih pčelаra koji koriste sаvremene tekovine pčelаrske nаuke i prаkse. Umnožаvаju se i jаčаju nаpredne pčelаrske orgаnizаcije. Sаvezno izvršno veće putem regresа nа košnice i pčelarski pribor olаkšаvа i ubrzаvа ovаj rаzvoj. Nа tržištu je sve više medа. U prošloj, 1954 godini, ne sаmo dа su zаdovoljene potrebe nаših rаdnih ljudi, već je i izvezeno u inostrаnstvo preko sto trideset vаgonа, oko deset putа više nego u prethodnoj godini. Premа tome je sаsvim rаzumljivo što je i interesovаnje zа pčelаrske knjige u stаlnom rаzvoju. Drugo izdаnje moje knjige „Život i gаjenje pčelа i pčelinjа pаšа“ rаsprodаto je vrlo brzo. Već u drugoj polovini prošle godine kod „Zаdružne knjige“ nije se mogаo dobiti nijedаn primerаk. Međutim knjigа se i dаlje trаžilа. To je nаgnаlo izdаvаčа dа u svoj plаn zа 1955. godinu unese štаmpаnje III izdаnjа. Mojа je nаmerа bilа dа ovo izdаnje proširim s glаvom o medu i vosku, аli usled krаtkoće vremenа i drugih tehničkih rаzlogа, to nije učinjeno. Ipаk sаm uspeo dа u novo izdаnje unesem neke nаjnovije tekovine sаvremene pčelаrske nаuke i prаkse (otkriće postojаnjа „mаtične supstаnce“, nov nаčin dodаvаnjа mаticа, lječenje i suzbijаnje pčelinjih bolesti itd.) tаko dа će ovo izdаnje biti interesаntno i zа one koji imаju rаnijа izdаnjа. I ovom prilikom ponаvljаm svoju molbu koju sаm uputio čitаocimа nа krаju predgovorа drugom izdаnju. Svаko mišljenje, kаko povoljno, tаko i nepovoljno, dobro će doći kаd se bude spremаo rukopis zа četvrto izdаnje. Beogrаd, аprijа 1955 g. TIH. R. JEVTIĆ Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

SV 9 60773) Tehnologija proizvodnje suve šljive bez koštica , Vojislav Marković , Loznica 2009 , Sadržaj UVOD PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA U SVETU I KOD NAS USLOVI KVALITETA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA U SAD Tehnološki postupak odstranjivanja koštica mehaničkim noževima Tehnološki postupak odstranjivanja koštica brzinom prenosa masa ISTORIJA PROIZVODNJE SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA U SRBIJI PRIVREDNI ZNAČAJ PROIZVODNJE SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA U SRBIJI PROIZVODNJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA U SRBIJI Sadašnje stanje šljivarstva u Srbiji Tehnički nivo opremljenosti i primena tehnologije u proizvodnji suvih šljiva bezkoštice Tehnički nivo opremljenosti i primena tehnologije u objektima za sušenje šljiva Sušenje šljiva na kontinualnim tunelskim sušarama Sušenje šljiva u komornim sušarama Komorne sušare Domaće indirektne mini sušare Rukovanje sa mini sušarama Plodovi šljiva kao sirovina za sušenje Berba i transport šljiva za sušenje Priprema šljiva za sušenje Prijem šljiva za sušenje Pranje Inspekcija Kalibriranje Ređanje lesa na kolica Sušenje – dehidracija šljiva Protvsmerni način sušenja Istosmerni način sušenja Skladištenje osušenih šljiva Mikroorganizmi (kvasci i plesni) Acarina – grinja (pregljevi) Insekti Suzbijanje štetočina u skladištima Promene na plodovima u skladištu TEHNOLOŠKI POSTUPAK PROIZVODNJE I PAKOVANJA SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA KOD NAS Suve šljive kao sirovina za proizvodnju suvih šljiva bez koštica Klasiranje plodova suvih šljiva po veličini – kalibriranje Uređaji za klasiranje suvih šljiva – kalibratori Pranje suvih šljiva Rehidracija suvih šljiva – priprema za odstranjivanje koštica Pranje suvih šljiva za odstranjivanje koštica u blanšeru Priprema suvih šljiva za odstranjivanje koštica u kadama sa toplom vodom Odstranjivanje koštica iz suvih šljiva – iskoštičavanje Pakovanje suvih šljiva bez koštica ORGANIZACIJA PROIZVODNJE SUVIH ŠLJIVA BEZ KOŠTICA Način obezbeđenja odgovarajuće sirovine za sušenje Priprema za sezonu sušenja Priprema objekata za sušenje Priprema sušara i tehnološke opreme Snabdevanje energentima Obezbeđenje ambalaže i radne snage Dokumentacija za prijem i sušenje šljiva Sušenje i skladištenje suvih šljiva namenjenih za proizvodnju suvih šljiva bez koštice Uslovi i kvalitet šljiva za sušenje Medodologija utvrđivanja kvaliteta šljiva za sušenje Prijem šljiva za sušenje Priprema šljiva za sušenje Sušenje šljiva sorte stenlej Uslovi za podizanje pogona za proizvodnju suvih šljiva bez koštica Izbor lokaci Izgradnja pogona i pomoćnih objekata Sadašnji objekti za proizvodnju suvih šljiva bez koštica Potrebna tehnološka oprema Kontrola kvaliteta sirovine, sušenja, skladištenja, prerade i pakovanja Određivanje potrebne koncentracije rastvora konzervansa za površinsku zaštitu Proizvođačka specifikacija Literatura mek povez, format 16,5 x 23 cm , ilustrovano, latinica, potpis na naslovnoj strani , 103 strane

Naslov: Farme puževa Autor: Zoran Vraneš, Bratimir Minić Izdavač: Ekonomski Biro Mesto: Beograd Godina: 1984. Broj strana: 112 U sadašnjem privrednom trenutku, uprkos učestalim teškoćama, sve su povoljniji uslovi za proizvodnju hrane. Jer tu, u proizvodnji hrane mnogi vide mogući izlaz iz privrednih teškoća i mogući izlaz naše zemlje na svetsko tržište. ” okviru ovakvih privrednih kretanja više nisu usamljeni primeri delimičnog ili potpunog povratka građana na selo i sve većeg ulaganja u male farme kao osnovno ili dopunsko zanimanje. Jedan od pokretačkih motiva Biblioteke UNOSNA ZANIMANJA i jeste u podsticanju i usmeravanju moćne energije koja postoji u našem društvu u pojedinačnom, tzv. ličnom radu sa ličnim sredstvima za proizvodnju, kao i svakom obliku udruživanja ličnog i društvenog rada i sredstava. Izuzetan uspeh koji je doživela prva knjiga ove Biblioteke — Kunićarstvo — ohrabruje Izdavača. Mnoge kunićarske farme širom zemlje danas žive i uspešno posluju u velikoj meri zahvaljujući zaokruženoj tehnologiji i realnoj i uverljivoj ekonomiji koje su iscrpno obrađene u našoj prvoj publikaciji. Knjiga Mali ribnjaci, izišla iz štampe pre mesec dana, u svemu ponavlja uspeh Kunićarstva, a evo, već je pred čitaocima nova knjiga — Farme puževa. Do kraja godine, već je izvesno, porodicu knjiga VNOSNA ZANIMANJA uvećaće Kozarstvo, Pčelarstvo, Farme ćurki i Komercijalno golubarstvo. Srećan je sticaj okolnosti da je Izdavač Institut za marketing i ekonomska istraživanja Ekonomskog biroa iz Beograda pre nekoliko godina, i nezavisno od pokretanja Biblioteke, formirao timove stručnjaka koji obrađuju sve oblasti obuhvaćene Bibliotekom UNOSNA ZANIMANJA, pa se stručna znanja efikasno proveravaju i potvrđuju u praksi. Objedinjeni rad iskusnih stručnjaka različitog profila, uslovio je da Biblioteka UNOSNA ZANIMANJA učini korak dalje u prezentaciji odgovarajuće materije širokom krugu zainteresovanih Sve publikacije obrađuju problematiku i šire i kompletnije nego što je to uobičajeno — ne samo sa stanovišta kako proizvoditi, nego i kako obezbediti potrebne uslove, gde se organizaciono povezati i posebno — kako rešiti uvek osetljiva pitanja plasmana. Veliku pomoć budućem proizvođaču pružiće i pregledan prikaz potrebnih sredstava za otpočinjanje proizvodnje i mogućih efekata i dobiti, koji je metodološki tako postavljen, da svako može sve računice da prilagodi sopstvenim uslovima i situaciji. Treća knjiga Biblioteke — Farme puževa obrađuje atraktivnu oblast privređivanja — sakupljanje i uzgoj puževa. Knjiga Farme puževa je rezultat zajedničkog rada inž. šumarstva Zorana Vraneša i dipl. ek. Bratimira Minića, i predstavlja sintezu inostranih dostignuća i prvih domaćih iskustva u ovoj oblasti. Kvalitet i sveobuhvatnost ove publikacije — pravljene u formi praktičnog priručnika i informatora — obezbeđeni su načinom prezentacije i stručnim znanjem i iskustvom njenih autora. Inž. Zoran Vraneš je dugogodišnji novinar informativno-političke redakcije (privredna ribrika) Radio Beograda, aktivista Republičke i Gradske Konferencije pokreta Gorana i već duže vreme se bavi problematikom proizvodnje hrane. Dipl. ekonomista Bratimir Minić je savetnik u Institutu za marketing i ekonomska istraživanja Ekonomskog Biroa iz Beograda. Više od jedne decenije radi na razvojnim programima u poljoprivredi, industriji i maloj privredi. Učestvovao je u izradi većeg broja projekata iz oblasti poljoprivrede i male privrede koji su finansirani kombinacijom domaćih sredstava i sredstava Međunarodne banke za obnovu i razvoj, iz Vašingtona, čiji je konsultant. Uvereni smo da će i ova knjiga — za koju je već u pretprodaji zabeleženo veliko interesovanje — u potpunosti da zadovolji buduće sakupljače i uzgajivače puževa omogućujući im svestrano sagledavanje problematike koja im u tom posle predstoji. Stanje kao na slikama,za sva pitanja tu sam. Veliki izbor kompjuterske periferije,tableta i opreme,miševa,podloga,tastatura,gamepadova,držača za telefone,nosača za televizore,znacki,usb memorija,sd i drugih kartica,miksera,blendera,pegli,fenova za kosu,aparata za kafu,kuhinjskih vaga,vaga za merenje telesne težine,usisivača,grejalica,tepsija,šerpa,noževa,led sijelica,led traka,zidnih satova,digitalnih termometra,slavina protočnih i običnih,posuđa,malih kućnih aparata,antikviteta,kolekcionarskih predmeta,ventilatora,ručnog i električnog alata,kablova za podno i grejanje rasada i plastenika i još mnogo toga. HTELI BI DA KUPUJETE I PRODAJETE NA LIMUNDU I KUPINDU,LAKO JE,REGISTRUJTE SE NA http://www.limundo.com/ref/BobanT75 I KRENITE SA TRGOVINOM. POGLEDAJTE I http://www.kupindo.com/Clan/BobanT75/SpisakPredmeta

Autor - osoba Ćorlukić, Filip Naslov Tehnologija papira / Filip Ćorlukić ; [crteže izradili Branko Barlović, Zlatko Orban] Vrsta građe stručna monografija Jezik hrvatski Godina 1987 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1987 (Zagreb : `Zagreb`) Fizički opis 305 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Barlović, Branko Orban, Zlatko (Broš.) Napomene Tiraž 1.000. Predmetne odrednice Papir – Proizvodnja Sadržaj UVOD 11 1. Kratak historijski pregled 11 2. Suvremena proizvodnja papira 15 2.1. Sirovine 15 2.2. Pomoćna sredstva 17 2.3. Definicija i tehnološka shema 17 3. Klasifikacija i vrste papira i kartona 19 3.1. Pisaći papiri 20 3.2. Tiskovni papiri 20 3.3. Omotni papiri 22 3.4. Specijalni papiri 22 PRIPREMA VLAKNINE I PAPIROVINE 23 4. Raspuštanje sirovina 23 4.1. Priprema vlaknine 23 4.2. Raspuštači 23 4.3. Dopunski raspuštači 27 5. Mljevenje 30 5.1. Struktura celuloznog vlakna 32 5.2. Teorija mljevenja 34 5.2.1. Razvoj teorije mljevenja 34 5.3. Utjecaj mljevenja na svojstva papira 38 5.4. Mjerenje stupnja mljevenja 39 5.5. Utjecaj tehnoloških uvjeta na proces mljevenja 40 5.5.1. Temperatura 40 5.5.2. pH sredine 41 5.5.3. Radni tlak mljevenja i zazor između noževa 41 5.5.4. Konzistencija 42 5.5.5. Trajanje mljevenja 43 5.5.6. Utjecaj tehničke konstrukcije mlinova 43 5.6. Vrste mlinova 44 5.6.1. Holenderi 44 5.6.2. Konusni mlinovi 46 5.6.3. Mlinovi s diskom 48 5.7. Konfiguracija garnitura za mljevenje 52 5.8. Tehnološke sheme mljevenja 53 6. Pomoćna oprema 57 6.1. Kade i spremnici 57 6.2. Pročišćavanje 58 6.2.1. Visokokonzistentni pročistači 62 6.2.2. Konusni pročistači – centriklineri 63 1.3. Sortiranje 67 1.3.1. Ravni vibracijski sortirer 68 1.3.2. Tlačni vertikalni sortireri 69 1.3.3. Centrisorteri 70 1.4. Instrumentacija 72 1.5. Standardizirani grafički simboli 73 1.6. Mjerenje konzistencije 75 1.6.1. Mjerni pretvarač 75 1.6.2. Uređaji za mjerenje konzistencije 76 1.6.3. Optička mjerila konzistencije 81 1.7. Mjerenje stupnja mljevenja 82 7. Pripremanje pomoćnih sredstava 88 7.1. Keljenje 88 7.1.1. Činioci koji utječu na keljenje 89 7.1.2. Vrste keljiva 90 7.2. Punila 95 7.2.1. Vrste punila 96 7.2.2. Povezivanje punila u papiru 99 7.2.3. Utjecaj punila na svojstva papira 101 7.3. Bojenje papira 105 7.3.1. Osnovna fizikalna teorija boja 105 7.3.2. Klasifikacija bojila 108 7.3.3. Nijansiranje 110 7.3.4. Optička bjelila 111 7.3.5. Primjena bojila 112 7.3.6. Postupak bojenja papira 113 8. Tehnološke sheme pripreme 115 8.1. Papiri za vreće i kabelski papir 116 8.2. Kondenzatorski papir 117 8.3. Tehnološka shema pripreme za proizvodnju papira širokog asortimana 118 8.4. Linije priprema za višeslojne papire 119 8.5. Priprema i sortiranje vlaknine od otpadnog papira 120 8.6. Linija pripreme i primjena dispergatora 120 8.7. Odbojavanje papira 122 9. Priprema papirovine 124 9.1. Namješavanje komponenata 124 9.2. Strojna kada 126 9.3. Protočna nivo posuda 126 9.4. Natočno razrjeđivanje papirovine 128 9.5. Konstrukcije instalacija za natočno razrjeđivanje i pročišćavanje papirovine 130 STROJ ZA IZRADU PAPIRA (papir-stroj) 135 10. Mokri dio papir-stroja 137 10.1. Natok 137 10.1.1. Otvoreni tlačni natočnik 139 10.1.2. Zatvoreni natočnik 141 10.1.3. Neposredni natočnik 142 10.1.4. Difuzorski natočnici 142 10.1.5. Natočni otvor 145 10.2. Sitov dio papir-stroja 148 10.2.1. Prsni valjak 149 10.2.2. Prsni stol 149 10.2.3. Registarski valjci 150 10.2.4. Dehidratatorske letvice 152 10.3. Mokre odsisne komore 154 10.4. Tresalo 155 10.5. Odsisne komore 155 10.6. Eguter, vodeni tisak 160 10.7. Gaučna preša 161 10.8. Odsisni gaučni valjak 162 10.9. Odvajanje papirne trake 163 10.10. Reguliranje položaja sita 165 10.11. Formiranje višeslojnih papira 166 10.12. Okrugli odsisni farmeri 168 10.13. Formeri s dvostranim odsisavanjem 170 10.14. Prešanje 173 10.14.1. Konstrukcije preša 175 10.15. Pomoćni načini povećavanja suhoće papirne trake 180 11. Sušenje 185 11.1. Prijenos topline 189 11.2. Ostali činioci 191 11.3. Utjecaj svojstava papira na sušenje 192 11.4. Utjecaj sušenja na svojstva papira 193 11.5. Proračun sušnog dijela 195 11.5.1. Radna površina 195 11.5.2. Radna površina kao toplinski agregat 196 11.6. Različite izvedbe sušnog postrojenja 200 11.6.1. Jenki-tissue (sušno postrojenje) na jenki-stroju za izradu tissue papira 201 11.6.2. Sušno postrojenje za fluting papir 201 11.6.3. Sušno postrojenje za novinski (roto) papir 202 11.6.4. Sušne postrojenje za različite vrste kraft-papira 202 11.6.5. Sušno postrojenje za fine papire 203 11.6.6. Sušno postrojenje za kartone 204 11.7. Parni i kondenzacijski sustav 204 11.8. Sušni valjak 205 11.9. Reguliranje sušenja na postrojenjima sa zapornim parnim i kondenzacijskim sustavom 210 11.10. Nezaporni sustavi pare i kondenzata 212 11.11. Prijelaz u područje vakuuma 215 11.12. Stepenasti ili kaskadni sustav pare i kondenzata 218 11.13. Primjena termokompresora 224 11.14. Primjena termokompresora i kaskadni sustav 225 11.15. Cirkulacijski sustav 227 12. Otparavanje 230 12.1. Sušni pustovi 232 12.2. Ventilacija prostornih džepova u sušnoj komori 233 12.3. Ventilacijski sustav i rekuperacija topline 236 12.4. Ventilacijski priklopi 237 12.5. Sušni priklopi 241 13. Dopunska oprema 245 13.1. Ofsetna preša 245 13.2. Njemačka preša 245 13.3. Vruća preša 246 13.4. Postrojenje za povećanje istezljivosti papira 247 13.4.1. Mokri kalander 247 13.5. Preša za površinsko keljenje 247 13.6. Premazivanje 249 13.7. Hlađenje papirne trake 253 13.8. Strojni kalander 253 13.9. Vlaženje suhe papirne trake 257 13.9.1. Ovlaživač sa četkom 257 13.9.2. Ovlaživač s brizgalicama 257 13.9.3. Aeroraspršivač 258 13.10. Uzdužno rezanje papirne trake na papir-stroju 258 13.11. Namotavanje papirne trake 258 14. Pogon papir-stroja 261 DORADA I DOVRŠAVANJE 266 15. Dorada 266 15.1. Uvod 266 15.2. Satiniranje 267 15.2.1. Osnove teorije satiniranja 269 15.2.2. Vlažnost papira za satiniranje 271 15.3. Vrste superkalandera 274 15.3.1. Superkalander za formate 275 15.3.2. Friikcioni kalander 276 15.3.3. Utisni kalander 276 15.4. Ostale doradne operacije 278 15.4.1. Impregniranje papira 278 15.4.2. Kasiranje 279 16. Dovršenje proizvodnje 280 16.1. Kontrola i sortiranje 281 16.2. Premotao 282 16.3. Uzdužni rezač 282 16.4. Uzdužni bobinorezači 284 16.5. Iskorištavanje dijelova neispravnih kotura 284 16.6. Pakiranje 285 16.7. Odvaga 286 16.8. Poprečno rezanje — formati 286 16.9. Razvrstavanje (sortiranje) i brojenje 288 16.10. Suvremeni uzdužno-poprečni rezači 289 16.11. Pakiranje 289 DODATAK 293 17. Primjena suvremene instrumentacije i kompjutorsko vođenje proizvodnje papira 293 17.1. Osnovna rješenja primjene 293 17.2. Reguliranje vlažnosti papirne trake 295 17.3. Reguliranje gramature 298 17.4. Opći aspekti primjene 299 17.5. Financijski aspekti 301 17.6. Potpuna automatizacija proizvodnje 302 MG17 (N)

-Izdavač: `Muzej žrtava genocida` -Povez: Mek -Pismo: Ćirilica -Broj strana: 197 -Format: 26 cm -Stanje: dobro očuvano Predmetne odrednice: Drugi svjetski rat 1939-1945 – Kozara – 1941-1945 – Ratni zločini – Ustaše – Kozara – 1941-1945 – Srbi – Genocid – Kozara – 1941-1945 Tokom januara i početkom februara 1942. godine ustaški funkcioneri iz Banja Luke i Zagreba isplanirali su masovan pokolj srpskog stanovništva u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šargovac i Motike. Glavni organizatori pokolja bili su Viktor Gutić ustaški povjerenik za bivšu Vrbasku banovinu, župnik iz samostana Petrićevac Miroslav Filipović i drugi ustaški funkcioneri u Banjoj Luci i Zagrebu. Ovi zločini izvršeni su „sa znanjem i odobrenjem ustaških vrhova i glavnih funcionera“. U njemu su učestvovale ustaše iz Banje Luke, Motika, Ivanjske, Petrićevca, Šargovca i Druga tjelesna Poglavnikova bojna“ pod vođstvom nadporučnika Josipa Mišlova u jačini nekoliko stotina ustaša.[1] U jutarnjim satima 6/7. februar ustaše su počele da se razmještaju po rudniku i opkoljavaju pomenuta sela. Toga jutra oko 4 časa desetak ustaša iz Druge tjelesne Poglavnikove bojne došli su u rudnik Rakovac i pobili nekoliko rudara srpske nacionalnosti. Potom je oko 8 časova došlo još 50 ustaša i tada je počela likvidacija svih zatečenih srpskih rudara. Hladnim oružjem ubijeno je 37 rudara srpske nacionalnosti.[2] Nakon zločina u rudniku Rakovac ustaše su sa pristiglim pojačanjima krenuli u selo Drakulić. Tu su im pomagali lokalni Hrvati, koji su dan prije pokolja bili pozvani „kod crkve u Petrićevcu“ i odatle su odvedeni u „ustaški tabor u B. Luci gdje su nam priredili večeru“. Svi prisutni Hrvati iz Drakulića su nakon večere bili „zakleti ustaškom zakletvom“.[3] Ustaše pod vođstvom župnika Filipovića, nadporučnika Mišlova i drugih, krvavi pir u Drakuliću počeli su pred kućom Đure Glamoča: „gdje je njihov vođa Filipović uzeo u ruke djete Glamoč Đure staro 6 meseci i ustašama održao jedan ohrabrujući govor, da se neboje greha za dela koja treba da čine, nego da ovako postupe kao on, a greh on prima na sebe, ako koji nebi hteo tako ćiniti on će ga ubiti. Odmah je detetu koje je držao u ruci otsekao glavu, pokazujući na taj naćin primjerom ustašama šta im valja ćiniti u našem mestu. Posle toga ustaše su sekirama i noževima pobile ovu grupu od oko 80 osoba u kući Glamoč Đure. Posle toga djele se na tri grupe i kreću kroz selo vođeni od domaćih ustaša u Srpske kuće i ovde sve živo bez razlike na pol i starost pada pod krvavim ustaškim nožem i sekirom. Pokolj je poćeo ujutro rano a do 11 časova pre podne preko 700 leševa ležalo je sa razmrskanim glavama i unakaženim telom po svim kućama… Istog dana oko 4 sata posle podne ustaše odlaze iz sela, a već sutra dan vraćaju se u selo i sa saonicama počinju da izvlaće iz kuća, u kojima su ležali tako reći neohlađeni leševi, sve što im je do ruke došlo, naročito namirnice i rakiju. U ove kuće već posle dva do tri mjeseca ustaške vlasti naseljavaju izbjeglice iz okoline Livna, Duvna, Glamoča i Hercegovine, ovi naseljenici su se zadržali sve do oslobodđenja u Drakulićima.“[4] U ovim zločinima učestvovali su i Hrvati iz Drakulića među kojima su bili: Andrija Golub, Marko Pletikosa, Šimo Pletikosa, Petar Pletikosa, Frido Azler i drugi. Nakon Drakulića ustaše su nastavile pokolj u Šargovcu: „Tu su ustaše pod vođstvom istog nadporučnika Josipa Mišlova sa organizatorima pokolja i u Šargovcu Miroslavom Filipovićem, Andrijom Golubom, Ivanom Jurićem, Viktorom Nanutom, Markom Pletikosom, Ilijom Golubom i Markom Golubom koji su ih vodili od kuće do kuće, pokazivajući srpsko-pravoslavne kuće, i kao gore što je navedeno vršili pokolje. U Šargovcu je u 22 doma pobijeno 89 žrtava, a na isti način po izvršenju pokolja opljačkali su 23 doma…“[5] U povratku iz Šargovca ustaše prave pokolj u selu Motike koje se nalazi u neposrednoj blizini grada Banja Luke. Tim ustašama pomagali su domaće ustaše iz Motika, prve komšije pobijenih Srba: „Selo Motike su bile već 6. II. 1942 g. u 4 sata popodne od strane takozvane ‘Legije Motičana’ koju su sačinjavali naoružani meštani a koji su ovi blokadu držali sve do jutra do dolaska ustaške vojske, pa su na svojim mestima ostali i poslije ustaškog ulaska u selo, da bi pazili ako bi neko iz sela pokušao da pobegne da bi ga mogli iz puške ubiti. Vršeći ovu dužnost pucali su za Brković Mirkom koji je uspeo da pobegne iz sela i da se na taj način spase sigurnoj smrti. Ustaše su poslije svoga dolaska u Motike odmah i same blokirale ceo zaselak Todići i Vasići gdje su naseljeni sami Srbi. Prvo su skupili iz više kuća oko 75 osoba, raznog pola i starosti pa čak i djecu iz kolevke, doveli ih pred kuću Vasića Ilije gdje su ih ubijali sikirama… Pošto su pobili sve u zaseoku Todići i Vasići, prelaze mirno preko zaseoka Šobe i Knežići, u kojima su naseljeni katolici i dolaze u zaseok Stijakovići. U ovom zaseoku kuće su raštrkane pa su morali ići od kuće do kuće gdje su pobili također sve živo u kućama. Ovaj strahovit pokolj završen je oko 3 sata poslije podne a za cijelo vrijeme opaljen je iz ustaške puške jedan jedini metak i to na Vasić Stola, koji je pokušao da izbegne smrt od sekire ali je pogođen od metka poginuo… Zajedno sa ovim pokoljem ustaše vrše jednu opštu pljačku sela i to prvi dan naročito odvode stoku a u večer već stižu u Banja Luku. Sutradan se opet vraćaju i pljačkaju sve iz kuća… U ovoj raboti im se priključuju mnogi Motičani iz zaseoka Šobe i Knežići koji odnose svojim kućama jedan dobar deo pljačke, tako da su kuće žrtava ovog pokolja ostale prazne jedino su lješevi, koji su ostali oko 15 dana po kućama davali sliku tog zverskog ustaškog klanja nevinih žrtava.“[6] Od ustaša iz Motika koji su učestvovali u ovom pokolju svjedoci su upamtili ove: Petar Marić, Anto Stepančević, Mato Domazet, Ivo Domazet, Niko Durbić, Jure Durbić, Joso Durbić, Ivo Durbić, Mile Lipovac, Mile Josipović, Joso Josipović, Mile Kasipović i drugi. Istrebljenje Srba u rudniku Rakovac i selima Drakulić, Šarkovac i Motike, bilo je pažljivo isplanirano i temeljno izvedeno. Likvidirana su srpska sela u blizini Banja Luke koja je trebala biti glavni grad NDH. Zbog toga se i pristupilo čišćenju okoline grada od srpskog stanovništva. Masovno istrebljenje srpskog stanovništva u pomenutim selima imalo je između ostalog za cilj i lakšu asimilaciju Srba iz drugih sela banjalučkog sreza. Tako je npr. bilo u selu Dragočaj: „U toku 1943. g naše selo je bilo pošteđeno od zločina ustaša jer smo poslije pokolja u Drakulićima bili pozvani na jedan skup na kome su pravoslavcima govorili Šalić Toma, Marić Ivica i Komnenović Ivan, a koji je skup održan tri dana posle pokolja u Drakulićima tj. u februaru 1942. g. na kome su nam preporučivali da pređemo na katoličku veru, ako neželimo da pređemo kao oni u Drakulićima i Motikama. Pod ovakom presijom skoro svi pravoslavni iz Dragočaja bili su prisiljeni promeniti veru da bi spasli svoju glavu.“

Problemi prelaznog perioda starcevacke u vincansku kulturu Radovi sa naucnog skupa Narodni muzej, Zrenjanin, 2004. Tvrd povez, 240 strana, ilustrovano. Tekst na srpskom i engleskom jeziku. RETKO! Starčevačka kultura je neolitska kultura koja je u vremenu od 6200. - 5400. p.n.e obuhvatala veći dio Balkanskog poluostrva. Ime je dobila po lokalitetu Starčevo, nedaleko od Pančeva u Srbiji.[1] U centralnobalkanskoj regiji ima odlike karakteristične za tu kulturu: dominacija grube keramike, rijetka pojava slikanog ukrasa, barbotin ukras i, što je najupečatljivije, jednoslojna i kratkotrajna naselja. Na periferiji matične starčevačke oblasti, zbog specifičnog položaja donjeg Podunavlja, dolazi do značaja stvaralačka snaga autohtonih populacija i djelimičnih razlika u odnosu na matičnu kulturu, pa se koriste nazivi Starčevo-Kris u Rumuniji, Starčevo-Kereš u Mađarskoj, odnosno Starčevačka-Impreso kultura u dijelovima Bosne i Albanije. Često se koristi naziv i Starčevačko-kereško-kriška kultura.[2] Obzirom da su regionalne razlike očite nije moguće napraviti sinhronizaciju nalazišta, odnosno preciznu periodizaciju, što su pokušali brojni arheolozi (Milajčić 1949, Dimitrijević 1969, Draga Garašanin 1954, Milutin Garašanin 1971, Srejović 1971, Tasić 1994). Na isti način će kasnije u kasnom neplitu, postojati jedinstvo i rezlike između Vinčanske, Lenđelske, Potiske i Sopotsko-Lenđelske kulture.[3] Zajedno sa Protosesklo kulturom u sjevernoj Grčkoj, Anzabegovo-Vršnik kulturom u Sjevernoj Makedonija i Čavdar-Kremilovci-Karanovo u Bugarskoj pripada grupi kultura pod nazivom FTN (First Temporate Neolithic), a odnosi se na najranije neolitske kulture u umjerenoj klimi Evrope.[4] Sadržaj 1 Porijeklo 2 Karakteristike keramike 3 Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini 4 Starčevačka kultura u Hrvatskoj 5 Lista neolitskih kultura u Evropi 6 Literatura 7 Vanjski linkovi 8 Reference Porijeklo Lokalitet Starčevo Grad, u neposrednoj blizini Pančeva, otkriven je još 1912. godine, kada je tokom radova na ciglani pronađen arheološki materijal. Prva iskapanja na lokalitetu, izveo je 1939. Miodrag Grbić. Sredinom pedesetih godina 20. stoljeće, istraživanja su vodili Milutin Garašanin i Draga Garašanin. Pronađene su dosta grube keramičke posude, ali i keramika s geometrijskim ornamentima, te i antropomorfne figure izrađene od pečene zemlje. Pronađena su i oruđa od kamena i kostiju. Milutin Garašanin, istraživač i lokaliteta Anzabegova u Makedoniji, zastupao je ideju o bliskim vezama balkanskog neolita sa kulturama anadolskog platoa. Garašaninov dobro poznati termin „balkansko-anadolski kompleks“ u osnovi naglašava visoki nivo srodnosti koji bi, po tom stanovištu, trebalo da postoji u materijalnoj i duhovnoj kulturi ova dva regiona. [5] Drugi stav iznio je Dragoslav Srejović, koji je posle otkrića kulture Lepenskog Vira težio povezivanju korjena starčevačke kulture sa mezolitskom kulturom đerdapskog prostora, dajući joj autohtoni karakter.[6] Starčevačka kultura donosi početke stalnog naseljavanja stanovništva. Naselja su bila smještena na visokim riječnim terasama ili povišenim gredama, te na blagim padinama u riječnim dolinama. Otkrivanjem većeg dijela pojedinih starčevačkih naselja, uočene su određene pravilnosti u gradnji i rasporedu objekata u njima: isključivo se podižu jamski objekti - zemunice nepravilna oblika sa šatorastom krovnom konstrukcijom; stambene i radne jame skupljene su u grupama, a radne jame grupiraju se prema vrstama obrta. U razvijenim fazama grade se nadzemne pravougaone kolibe od pruća s podnicama od nabijene zemlje. Privredna osnova bila je stacionarna poljoprivreda sa nekoliko vrsta (pšenice, ječma i prosa). Od životinja su se uzgajali govedo, manje ovce i koze te svinje. Lov i ribolov manje su bili zastupljeni, premda su na području Slavonije nađene i udice načinjene od kosti. Pokojnici su se pokapali unutar naselja, u zgrčenu položaju na boku. Oruđe i oružje izrađivalo se od različitih vrsta kamena cijepanjem i okresivanjem, glačanjem i brušenjem te od kosti i životinjskih rogova. Karakteristike keramike U ostacima materijalne kulture najzastupljenija je keramika oksidacijski pečena, tj. uz prisustvo kiseonika, što keramici daje crvenu ili oker boju. Najviše je zastupljena gruba keramika, rijetko sa slikanim ukrasima, sa nekoliko funkcionalnih oblika, od kojih se ističu zaobljeni lonci malo izvučenog ruba i zaobljenog dna, posude na nozi i zdjele. Često je ukrašavana ubadanjem urezivanjem, utiskivanjem ili plastičnim modeliranjem, a ponekad i kaneliranim barbotinom. Barbotinski način ukrašavanja je namjerno ogrubljivanje površine posude nabacivanjem razmućene gline, ponekad bez određenog plana. Najčešći oblici finog, mehanički glačanog posuđa su zdjele na ravnoj ili povišenoj nozi, ukrašavane linijskim slikanim motivima bijelom i tamnom bojom. U starčevačkoj kulturi česti su predmeti kultnog obilježja kao što su žrtvenici na četvrtastom postolju sa četiri kratke noge ili trougaoni žrtvenici s trima zoomorfno oblikovanim nogama. Antropomorfnom oblikovanju pripadaju ženski i muški likovi u stavu oranta aplicirani kao niski reljefi. Figuralnu plastiku obilježavaju jednostavni stupasti kipići s tek naznačenim pojedinostima lica i prsa te voluminozno oblikovani ženski likovi s naturalističkim detaljima (crvenokosa boginja iz Donje Branjevine).[7][8] Starčevačka-impresso kultura u Bosni i Hercegovini Na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine, postoje dva nalazišta, koja se sa sigurnošću mogu pripisati starčevačkom kulturnom krugu: Obre I i Gornja Tuzla.[9] Arheološki lokalitet Bregovi nad Bakarama poznat je već duže od jednog vijeka i predstavlja jedan od prvih otkrivenih neolitskih lokaliteta u Bosni i Hercegovini. Ostao je neprimijećen iako se relativno često navodio podatak o njegovom postojanju u stručnoj literaturi. Lokalitet je otkrio Ćiro Truhelka. Topografija ovog lokaliteta odgovara uobičajenom izboru neolitskog staništa. Udaljen je 5 km od koncentracije starčevačkih naselja u Brodskom Posavlju i eponimnih lokaliteta Galovo i Zadubravlje.[10] Ponekad se ova nalazišta smještaju u „prelaznu zonu“ između neolita na jadranskoj obali i kontinentalnog neolita Balkana. Preplitanje dva stila ukrašavanja, dvije tradicije izrade keramike, govori o specifičnoj mješavini kultura sa prevagom starčevačkih elemenata. Alojz Benac je ovu mješavinu nazvao Starčevačka-Impresso kultura. Nalazi sa ovih nalazišta omogućavaju proučavanje razvoja starčevačke kulture, njenog odnosa s neolitskim zajednicama jadranske oblasti, kao i za određivanje granica prodiranja starčevačke kulture na zapad.[11] U Obre I, sudeći po prisustvu uređenog barbotine ukrasa i fragmenata sa krivolinijskim slikanjem radi se o relativno poznoj fazi starčevačko-impresso kulture. Tri rezultata C14 analize obrađena u laboratoriji u Los Angeles-u smještaju naalaze u Obre I u vrijeme oko 5500. p.n.e.[2] Nalazi Starčevo-impreso kulture na lokalitetu Gornja Tuzla pronađeni su u stratumu VI (5,45-4,9 m). Po raznolikosti i kombinacijama pravolinijskog ukrasa, pojave spiralnog slikanja, kao i ukrašavanja grube keramike u vidu kanelura i cik-cak barbotina, ova faza života u Gornjoj Tuzli smješta se na sam kraj Starčeva IIb. C14 analiza daje rezultate 5580. - 5475.god. p.n.e. Istovremeno starčevački stratum u Gornjoj Tuzli pokazije i sličnosti sa Sesklo i Dimini neolitskim kulturama u Tesaliji, sa donjim stratumom iz Akropotamusa u Makedoniji i nalazima sa prostora Južne Morave u Srbiji.[12] Na primjeru nalazima bogatog i dugotrajnog naseljavanja u Gornjoj Tuzli mogu se izvući zaključci o važnosti koje su naslage soli i slani izvori imali u toku naseljavanja već od perioda srednjeg neolita.[2] Starčevačka kultura u Hrvatskoj Prvi nalazi Starčevačke kulture na tlu Hrvatske potječu iz 1894. godine, a pronađeni su prilikom kopanja temelja vukovarske gimnazije.[13] Do danas je na području između Save i Drave poznato oko 100 lokaliteta starčevačke kulture, no samo na malom broju su se provodila arheološka iskopavanja, većina ih je evidentirana prilikom rekognosciranja . Najstarija naselja počinju se izgrađivati na suhim kopnenim površinama pokrivenim praporom na granici s močvarno-barskim prostorima, koji su se protezali na lijevoj obali Save u širini od 1 do 5 km prema sjeveru od njenog današnjeg korita. Smještena su na visokim terasama uz veće riječne tokove (Gradac na Vučedolu, Erdut, Vinkovci, Sarvaš, Vukovar, Galovo u Slavonskom Brodu, Ždralovi kod Bjelovara, Ciglana u Našicama), na niskim brežuljcima uz dolinu s vodotocima (Bukovlje,[14] Kneževi vinogradi, Pepelane, Podgorač, Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Sredanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Kaznica-Rutak i Virovitica) ili na blago povišenim terenima u ravnici uz manji vodotok (Gornja Vrba, Lipovac, Vrpolje, Zadubravlje). Naselja nikad nisu izolirana, odnosno daleko jedna od drugih. Pretežno su jednoslojna s jednom fazom po određenoj periodizaciji. U pravilu zauzimaju veću površinu i sastavljena su od većeg broja različitih vrsta ukopanih i/ili poluukopanih objekata koji su različito raspoređeni. Smatra se da je većina starčevačkih naselja bila naseljavana kratkotrajno, bilo da su se u njih vraćali nakon nekog vremena ili selili dalje te da zbog toga nije bilo potrebe za gradnjom kvalitetnih i izdržljivih objekata, nego su uglavnom gradili jednostavne nadzemne objekte ili objekte ukopane u zemlju, a pokrivene jednostavnim krovom od slame i pruća. Česte selidbe se mogu objasniti rotacijom. Stanovnici bi iskrčili šumu, zasadili usjeve, a kad bi zemlja počela pokazivati znakove iscrpljivanja, ponovo bi spalili, ostavili zemlju „ na ugaru“, te otišli na drugo mjesto dok se zemlja ne oporavi.[13] Zaštitnim iskopavanjima u Vinkovcima otkriveni su ostaci prve nadzemne kuće starčevačke kulture u i uopšte na lokalitetima istočne Hrvatske. Svi do tada otkriveni objekti bile su zemunice, a njihovo podizanje u okviru starčevačke kulture tumači se jakom mezolitičkom tradicijom i udaljenošću od ishodišta same kulture (Starčevo). [15]. U novije vrijeme u okolini Đakova istraženo je 5 naselja (Sredanci, Tomašanci, Stari Perkovci, Novi Perkovci, Selci Đakovački – Kaznica-Rutak) i jedno kod Virovitice i svi pripadaju kasnijim fazama starčevačke kulture. Materijalna kultura najviše je zastupljena keramičkim posuđem pečenim oksidacijski, tj. uz prisutnost kisika, što keramici daje crvenu ili oker boju. U najvećoj mjeri zastupljeno je posuđe grube fakture s nekoliko funkcionalnih oblika od kojih se ističu zaobljeni lonci te posude na nozi i zdjele. Posuđe grube fakture često je s vanjske strane ukrašeno urezivanjem, utiskivanjem, ubadanjem ili plastičnim modeliranjem. Rezultati apsolutnog datiranja kreću se u rasponu 5930. do 4960. p.n.e.[4] Vinčanska kultura predstavlja mlađeneolitsku i ranoeneolitsku kulturu jugoistočne Evrope (između prvih vekova 5. milenijuma pre nove ere i prvih vekova 4. milenijuma pre nove ere). Prostirala se od srednjeg Potisja na severu do Skopske kotline na jugu i od reka Usore i Bosne na zapadu do Sofijskog basena na jugu, odnosno obuhvatala je teritorije današnje Srbije, Rumunije, Makedonije i Bosne i Hercegovine. Vinčanska kultura je bila tehnološki najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji. Priobalni pojas Dunava u zoni nalazišta Vinče, kod Beograda, proglašen je arheološkim parkom. Sadržaj 1 Neolit na teritoriji Balkana 1.1 Starčevačka kultura 2 Arheološka iskopavanja 3 Lokaliteti 4 Periodizacija 5 Naselja 5.1 Kuće vinčanske kulture 6 Sahranjivanje 7 Pokretni inventar 8 Figurine 8.1 Lady of Vinča 8.2 Vidovdanka 8.3 Hajd vaza 8.4 Pazarka 9 Keramika 9.1 Prosopomorfni poklopci 10 Ekonomija nosioca kulture 11 Najranija metalurgija na svetu 12 Vinčansko pismo 13 Keramičke lule 14 Lista neolitskih kultura u Evropi 15 Povezano 16 Bilješke 17 Izvori 18 Literatura 19 Spoljašnje veze Neolit na teritoriji Balkana Oko 7.000. godine p. n. e. nastaje tzv. „klimatski optimum“, tokom koga se tope ledničke mase u Evropi, pojas četinarskih šuma se pomera ka severu. Klima se menja, postaje topla i vlažna što je pogodovalo listopadnim šumama koje se šire Balkanskim poluostrvom. Ostaci flore i faune sadrže kosti sisara, ptica, riba, ljušture puževa. Na Balkanu od početka neolita do njegove najznačajnije epohe, Vinčanske kulture, prošao je ceo milenijum. Starčevačka kultura Glavni članak: Starčevačka kultura Na prostoru centralnog Balkana nosioci rano i srednje neolitske kulture pripadali su Starčevo-Kereš-Kriš kulturnom kompleksu. Ovaj naziv označava tri bliske kulture: starčevačku, kerešku i krišku koje su obuhvatale područje današnje jugoistočne Mađarske, Srbije i Rumunije. Starčevačka kultura, koja je naziv dobila po lokalitetu Starčevo, razvila se u veoma važnom periodu napretka čovečanstva, kada je počela proizvodnja hrane. Početkom neolita ljudi su još uvek živeli u grupama, koje su činili članovi porodice, prikupljali su hranu u sezonskim pohodima i polako se privikavali na život na jednom mestu. Starčevačka kultura je donela znanja koja će biti veoma značajna za naredni period. Ljudi su živeli u zemunicama i nadzemnim kućama, pravili su izuzetno kvalitetnu keramiku tankih zidova, ukrašenu geometrijskim motivima, statue stubaste forme, koje podsećaju na vinčanske figurine. Na vezu između starčevačke i vinčanske kulture upućuju oblici keramike i figurine, kao i stambeni objekti i teritorija koju su obuhvatale, iako u arheologiji postoji i druga hipoteza o nastanku vinčanske kulture, po kojoj je značajnu ulogu imao uticaj ili migracija sa jugoistočnog Balkana.[1] Arheološka iskopavanja Arheološko nalazište Vinča, 2011. Istraživanja vinčanske kulture na teritoriji Srbije počela su u Jablanici kod Aranđelovca 1901. godine, a u Transilvaniji 1875. na lokalitetu Tordoš. Vinčanska kultura je nazvana po lokalitetu Vinča - Belo brdo, koje se nalazi na desnoj obali Dunava, u selu Vinča, 11 km nizvodno od Beograda, na kome je iskopavanje započeo 1908. profesor Beogradskog univerziteta Miloje Vasić[α 1], na prostoru od oko 400 m². Sa manjim prekidima, radovi su trajali sve do Prvog svetskog rata. 1924. godine, obavljeno je iskopavanje ali nakratko, zbog nedostatka materijalnih sredstava.[2] Otkriveni su ostaci osam neolitskih naselja, od kojih najstarije naselje pripada periodu srednjeg neolita i starčevačkoj kulturi. Vinča tridesetih godina postaje nalazište čuveno u svetu. Miloje Vasić je 1932. i 1936. objavio četiri toma monografije „Praistorijska Vinča“, čime je završena druga faza istraživanja ovog lokaliteta. Osnivanjem Odbora za arheološka istraživanja u Vinči pri Srpskoj akademiji nauka i umetnosti i angažovanjem akademika Vase Čubrilovića i Jovana Todorovića, započeta su 1978. godine nova iskopavanja. U početku je istraživanjima rukovodio Nikola Tasić, a od 1982. godine akademici Milutin Garašanin i Dragoslav Srejović. Posle završetka radova od 1986. do 1998. nije bilo sistematskih arheoloških istraživanja. Ipak, 1988. nalazište je uređeno zbog simpozijuma pod nazivom „Vinča i njen svet“ (originalni naziv - engl. Vinča and its World). Milutin Garašanin je 1998. godine okupio terensku ekipu i tako je počela treća serija iskopavanja na eponimnom nalazištu. Od 2001. uvedena je flotacija za dobijanje uzoraka makrobiotičke analize. Od 2003. započela su iskopavanja u sistemu celina („unit“), za razliku od ranijih iskopavanja u kvadratnoj mreži. U istraživanja su uključene i arheozoologija i zooarheologija, a za vođenje terenske dokumentacije počela je da se koristi računarska tehnologija. Od 2002. korišćen je elektronski daljinometar (EDM) Napravljena je baza podataka i softver ArchaeoPack (Tasić, Jevremović 2003.) koji je testiran na iskopavanjima u Vinči.[3] Lokaliteti Matična oblast Vinčanske kulture obuhvata prostor centralnog Balkana, a u trenutku kada je dostizala vrhunac podudarala se sa teritorijom koju je u mlađem i srednjem neolitu obuhvatala starčevačka kultura. Dunav je bio odlučujući uslov za nastanak naselja u Vinči, kao i Tisa, Drava, Sava, Tamiš i pritoke. Glavni pravac od severa ka jugu je Morava, koja se nizvodno uliva u Dunav. Nosioci vinčanske kulture živeli su na desnoj obali Dunava, ali treba pretpostaviti da je reka u doba osnivanja naselja bila tokom proleća usled poplava široka oko 7 km, na ovom prostoru su postojali jezero i močvare, što je pogodovalo razvoju lova, ribolova i zemljoradnje.[4] Jezgro ove kulture je Srbija, a rasprostirala se do istočne Makedonije, zatim na zapadu do severoistočne Bosne i do Vinkovaca. Eponimni lokalitet ove je Vinča - Belo brdo, a ostala nalazišta su: Gradac kod Zlokućana Aradac u Banatu Botoš u Banatu Pločnik Divostin Anzabegovo Vrdnik Jakovo Obrež Gomolava Periodizacija Kulturni sloj u Vinči debljine je oko 10,5 metara.[5] Periodizaciju su izvršili Miloje Vasić, Milutin Garašanin i Vladimir Milojčić. do 8 metara Vinča Tordoš I Vinča A 8 do 6,5 metara Vinča Tordoš II ab Vinča B1 (do 7 metara) 6,5 do 6 metara Gradačka faza Vinča b2 6 do 4,1 metar Vinča Pločnik I Vinča B2/C 4,1 metar Vinča Pločnik IIa Vinča C 3,48 metara Vinča Pločnik IIb Vinča D Svaki od nataloženih slojeva, koji obeležava pojedine faze života u Vinči, sadrži prave riznice raznovrsnih predmeta: oruđe i oružje od kamena i kosti, posuđe za svakodnevnu upotrebu, bogato dekorisane ritualne vaze, veliki broj antropomorfnih i zoomorfnih figurina izuzetno upečatljive stilizacije, nakit od raznih vrsta retkih i skupocenih materijala i veliki broj drugih predmeta izrađenih u samoj Vinči ili pribavljenih iz udaljenih oblasti - iz srednje Evrope, donjeg Podunavlja ili sa Mediterana. Naselja Prostiranje Vinčanske kulture Rekonstrukcija Vinčanske kuće Neolitsko naselje u Vinči udaljeno je oko 14 km od ušća Save u Dunav, što je izuzetno povoljno mesto koje je omogućilo da postane fokalna tačka prostora jugoistočne Evrope. Ovuda su prolazili putevi, ali je i izuzetno povoljno prirodno okruženje omogućavalo dugotrajno naseljavanje. Reka Bolečica, koja se uliva u Dunav neposredno ispod naselja, bila je izvor sveže vode, a bila je i veza sa Avalom, gde su nalažene važne sirovine poput cinabarita. Vinčanska naselja su pretežno višeslojna, a na samom lokalitetu Vinča konstatovano je 9 naselja. Po položaju malo se razlikuju od starčevačkih, podižu se na rečnim terasama sa padom ka reci, na osunčanim padinama ili gredama. U mlađim fazama naselja se podižu na strmim teško pristupačnim brežuljcima ili stenama (Gradac, Rt - Železnik). Neka od ovih naselja bila su utvrđena. Najstarija staništa u Vinči imaju najčešće elipsoidne osnove ukopane u les i šatorasti krov od pruća, trske i slame koji naleže neposredno na osnovu. Kolibe su grupisane po određenom sistemu oko centralne i podsećaju na arhitekturu kulture Lepenskog Vira. Za iste tradicije se povezuju i stubaste antropomorfne figure i neraščlanjene keramičke posude. Vinča je oko 4500. godine p. n. e. opustela, ali se neposredno posle kulturnog sloja sa šatorastim staništima javlja novo naselje, koje su izgradili nosioci kulture mlađeg neolita, kojoj je Vinča dala ime. Kuće tokom ovog perioda bile su od drveta i gline, orijentisane u pravcu jugoistok-severozapad, imale su četvorougaone osnove, vertikalne zidove i krov na dve vode. Javlja se nivelacija, podloga se stabilizuje, izoluje od vlage, a zidovi se boje. U mlađim naseljima otkrivene su velike pravougaone građevine sa većim brojem prostorija. Na dubini između 9 i 6 metara, koje se datuje u period između 4500. i 3800. godine p. n. e. kultura dominira velikim delom srednje i jugoistočne Evrope. Velika naselja tokom ovog perioda su Vinča, Potporanj, Selevac, Divostin... Specijalizovane delatnosti dovela je do privrednog uspona, društvenog raslojavanja i bogaćenja zajednica vinčanske kulture. Nalazi otkriveni na dubinama između 6. i 2. metra kulturnog sloja Vinče, datovani u period između 3700. i 3500. godine p. n. e. pokazuju da Vinča postepeno gubi značaj i da se kultura gasi. Propast vinčanske kulture prouzrokovao je prodor novih zajednica iz pravca današnjih oblasti Bugarske i Rumunije, tokom prvih vekova 4 milenijuma p. n. e. Vinčanska kultura prostirala se na teritoriji većoj od teritorije bilo koje neolitske kulture u Evropi. Pojedina njena naselja premašila su veličinom i brojem stanovnika ne samo sva istovremena neolitska naselja, već i prve gradove koji su znatno kasnije nastali u Mesopotamiji, Egeji i Egiptu. Smatra se da je Vinča bila grad jer je stalno bila naseljena tokom mnogo generacija, stanovništvo je bilo aktivno tokom cele godine, a postojala je i specijalizacija poslova. Može se reći da je bila metropola, budući ju je naseljavao veliki broj stanovnika, da je bila ekonomski i kulturni centar, da su otkrivena mnoga manja naselja u neposrednoj blizini Vinče, a nađeni su i dokazi o intenzivnoj komunikaciji i razmeni dobara, usluga i ljudi. Kuće vinčanske kulture Gradnja u Vinči je bila veoma intenzivna. Postoje dokazi da su stari i trošni objekti rušeni da bi se izgradili novi. Ponekad je iskorišćen rov stare kuće u koje su postavljane drvene oblice. Korišćena je tehnika koja se naziva tehnika pletera i lepa, a koja se prvi put javlja tokom neolita. Kuće su građene tako što su vertikalno poboli drvene oblice. Oko njih su uplitali pruće, preko koga se nanosilo vlažno blato ili glina, pomešani sa slamom ili peskom. Do sada nisu otkriveni ostaci krovova, ali se pretpostavlja da su bili od trske. Kuće su imale peći potkovičaste osnove, koje su se ponekad nalazile u svakoj prostoriji. Pronađene su i peći za koje se pretpostavlja da su služile za preradu cinabarita.[6] Sve kuće u naselju bile su zbijene i poređane u redove, orijentacije jugoistok – severozapad, što je predstavljalo dobru zaštitu od vetra. Sahranjivanje Na osnovu skromnih ostataka najstarijeg naselja, otkrivenih na oko 10,5 m ispod površine, zaključeno je da je Vinča prvi put naseljena u trenutku kad je kultura srednjeg neolita (starčevačka kultura) već počela da se završava, verovatno oko 4880. godine p. n. e. Iz ovog perioda potiče jedinstven nalaz u okvirima neolitske kulture jugoistočne Evrope, velika grobnica s prilazom i devet skeleta koja je u centru najstarijeg naselja, koja je otkrivena 1931. godine. Ovaj nalaz pokazuje da su prvi zemljoradnici Podunavlja pripadali posebnom antropološkom tipu u kome se objedinjuju odlike stare evropske populacije s odlikama gracilnih Mediteranaca. Pripadnici ove kulture su poznavali izdvojene nekropole, najčešće van naselja. U Botošu je otkrivena nekropola sa 18 grobova od kojih je jedan dvojni. Mrtvi su polagani u zgrčenom stavu, na levom ili desnom boku. Spaljivanje i sekundarne sahrane nisu pouzdano utvrđene. Pokretni inventar Figurina iz Vinče Predmeti vinčanske kulture otkriveni u Ajudu, u Rumuniji. U Fazi Vinča-Tordoš I, oko 8 m dubine u Vinči, otkriveno je: oruđe od obsidijana i to strugači, grebači i noževi, oruđe od tesanog kamena - pravi i krivi noževi, oruđe od glačanog kamena od nefrita koje procvat doživljava u fazi Vinča Tordoš II, sekire u obliku obućarskog kalupa jezičaste sekire dleta. Od nakita javljaju se bikonične perle od mramora i kosti, kameni privesci bušeni pri vrhu, nakit od spondilus (spondylus) školjke, koji se javlja kroz čitavu evoluciju kulture. U fazi Vinča Pločnik javljaju se i prva bakarna oruđa, kao što su igle, dleta, bakarne grivne rađene od veoma tanke žice. Posebno je značajna ostava bakarnog oruđa otkrivena 1928. godine na lokalitetu Pločnik. Ostava se sastoji od bakarnih dleta četvrtastog preseka i bakarnih sekira sa horizontalnim otvorom za držalje, koje su se koristile kao univerzalne alatke. Oruđa se i dalje izrađuju od kamena i kosti, najbrojniji su: šila harpuni udice spatule Od kamenih alatki dominiraju: jezičaste sekire bušene sekire kameni buzdovani sekire od mekog, belog kamena kultne namene. Figurine Vinčanske antropomorfne i zoomorfne figurine, kao i prosopomorfni poklopci i žrtvenici predstavljaju izuzetne umetničke domete ove kulture. Najznačajnije među njima su Lady of Vinča, Hajd vaza i Vidovdanka. Pored predmeta kultne namene, o stepenu razvijenosti govore i urezani znaci poznati kao „vinčansko pismo“. Pretpostavke o njihovoj funkciji su mnogobrojne: da su oznake vlasništva, kaucije, piktogrami ili slikovno pismo, fonetsko pismo...[7] Lady of Vinča Glavni članak: Lady of Vinča Lady of Vinca Jedan od najpoznatijih nalaza sa ovog lokaliteta. Lady of Vinca je otkrivena 1929. godine na dubini od 4,8 metara. Napravljena je od pečene gline, visoka je 13,2 cm. Lady of Vinca predstavlja ženu na postolju, u sedećem položaju, petougaonog lica i urezanih krupnih očiju i plastičnog dugačkog nosa. Desna ruka je savijena i položena na grudi. Na licu, rukama i temenu postoje perforacije. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Vidovdanka Glavni članak: Vidovdanka Figura poznata kao `Vidovdanka` Vidovdanka je antropomorfna figurina otkrivena na Vidovdan 1930. godine, po čemu je i dobila ime. Predstavlja vrhunac neolitske figuralne plastike. Nalazila se na dubini od 6,2 m. Napravljena je od pečene gline, a površina je polirana. Ovo je ženska figurina, bez naglašenih individualnih crta. Lice je petougaono, istaknute su krupne bademaste oči i plastičan nos, što je tipičan primer vinčanske maske. Prisutni su ostaci crvene boje. Vaza se nalazi u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta. Hajd vaza Glavni članak: Hajd vaza Hajd vaza je otkrivena tokom iskopavanja 1930. godine, na dubini od 7.05 m. Visoka je 20, 8 cm, a dužina posude iznosi 36 cm. Ovo je zapravo posuda u obliku ptice, sklopljenih krila, sa ljudskom glavom, petougaonim licem, na kome su velike oči i modelovan nos. Na glavi se nalaze dve loptaste izbočine. Vaza je glačana i ukrašena kanelurama. Smještena je u Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Pazarka Glinena figurina Pazarka pronađena je selu Požežina, na teritoriji Novom Pazaru, na obali Tušimljanska reke, prilikom kopanja trase gasovoda. Na tom mjestu pronađeni su i ostaci naselja iz doba neolita. Pronađena je sa ostacima jednog žrtvenika i sa jednom manjom figurinom u kontekstu jedne neolitske kuće. Stara je oko 7.000 godina i pripada najstarijoj fazi vinčanske kulture. Izrađena je od pečene gline s velikom količinom kvarca.[8] Visoka je 10 cm i 3 mm, braon i tamne boje, izraženih širokih kukova, gluteus, sa naglašenim ženskim karakteristikama. Ukrašena je trima paralelnim urezima u predelu pojasa i oko vrata, koji mogu predstavljati odeću ili nakit. U urezima su primećeni ostaci okera, što znači da je bila bojena ili samo na tim mestima , ili je samo ta boja sačuvana. Glava ima približno trougaonu formu, plastično izveden nos. Oči su prikazane rudimentarno kosim urezima, dok je vrh glave polukonusan i podeljen na dve sfere, koje najverovatnije simbolišu ovnovske rogove.[9] Smještena je u Muzeju “Ras“ u Novom Pazaru[10] Keramika U Vinči je otkriven veliki broj raznovrsnih keramičkih posuda. Tipična keramika je fina monohromna, glačana keramika, najčešće crne ili sive boje, nešto ređe crvene ili mrke. Vodeći keramički oblik je bikonična zdela sa niskim gornjim konusom, a karakteristične su i zdele sa oštrim uglastim profilom, kao i pehar na šupljoj i koničnoj nozi. Javlja se i tendencija ka zaobljavanju profila i izdvajanju vrata. Javljaju se i posude za skladištenje hrane, poput amfora i pitosa, kao i posude za pripremanje hrane - lonci i đuveči. Posebnu grupu čine posude izuzetno malih dimenzija. One imitiraju posude za svakodnevnu upotrebu, a postoji dvoumljenje oko toga šta je bila njihova uloga. Moguće je da su ovo bile igračke, posude gde su se čuvale dragocenosti ili posude koje su korišćene tokom prerade cinabarita. Ornamenti na keramici iz starijih faza najčešće su rađeni urezivanjem. Trobojne posude su luksuzne i retke. U mlađim fazama keramika je polirana pre pečenja, pomoću oblutka. Od motiva se javljaju linije, metopska polja, cik-cak linije, viseći trouglovi, a često je i kanelovanje. Kanelure se javljaju na gornjim delovima posuda. Otkriveni predmeti danas se mogu videti u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda i Arheološkoj zbirci Filozofskog fakulteta u Beogradu. Prosopomorfni poklopci Glavni članak: Prosopomorfni poklopci Prosopomorfni poklopci su kultni objekti jedinstvenog oblika, značenja i funkcije, koji se tokom neolita javljaju isključivo u ovoj kulturi. Prosopomorfni poklopci su keramički cilindrični ili konični poklopci u obliku ljudskog i/ili životinjskog lica. Sam naziv potiče od grč. προσωρον - lice. Na svakom poklopcu prepoznaje se lice, nos i uši i posebno izrazito i reljefno modelovane oči. Bogato su ukrašeni urezanim geometrijskim ornamentom, najgušće na licu, a teme i potiljak su ponekad bez ukrasa. Motivi su šrafirani trouglovi, cik-cak linije, meandar ispunjen ubodom i sl. Dimenzije su između 7 i 15 cm, a pošto se povezuju sa amforama, pretpostavlja se da odgovaraju onima dimenzija od 20 do 40 cm. Smisao ovih poklopaca još uvek nije u potpunosti odgonetnut.[11] Ekonomija nosioca kulture Nosioci vinčanske kulture imali su mešovitu ekonomiju, osnovne delatnosti bili su stočarstvo i poljoprivreda, ali su se bavili lovom, ribolovom i prikupljanjem divljih plodova. Od domaćih životinja prisutni su: goveče, svinja, ovca, koza i pas. Osim mesa, koristilo se i mleko, a pretpostavlja se da je postojala i proizvodnja sira. Od divljih životinja prisutni su jelen, vepar, divlje goveče, zec, dabar, kuna, jazavac i lisica. Lov je imao važnu ulogu, ne samo zbog ishrane, već su se tako nabavljali materijali za oruđe, poput roga jelena ili kljova divlje svinje. Blizina reke omogućila je i ribolov, a nalazi udica, harpuna i tegova za mreže dokazuje da su lovili veliku ribu. Najviše su uzgajane žitarice i to pšenica, ječam i proso, a gajili su i sočivo, grašak i lan koji je korišćen kako za dobijanje ulja, tako i za izradu tkanina. Tokom ovog perioda u okolini naselja rasle su zova, kupina, divlje grožđe, koji su predstavljali dopunu u ishrani. Najranija metalurgija na svetu Srpski arheolozi iz Beograda, Požarevca i Petrovca na Mlavi otkrili su kod lokaliteta Belovode u Velikom Laolu, kod Petrovca na Mlavi i Belolice u selu Ždrelo, kod izvorišta reke Reškovice, koji su međusobno udaljeni desetak kilometara, praistorijsko naselje koje dokazuje da je vinčanska kultura prva poznavala metalurgiju bakra u Evropi. Lokaliteti su jedinstven arheorudarski i metalurški kompleks eksploatisan od praistorije pa do 5. veka, do kraja rimske vladavine ovim prostorima.[12] Vinčanska kultura je bila napredna neolitska kultura koja je postepeno evoluirala u eneolit. [13] Vinčanska kultura je bila najnaprednija praistorijska kultura u svetu. Najranija metalurgija bakra u Evropi potiče sa vinčanskog lokaliteta Belovode u istočnoj Srbiji i datira još sa kraja 6. milenijuma pre nove ere. Vinčanska kultura poznavala je napredne tehnologije prerade metala u isto vreme kada i bliskoistočne kulture. Ove rezultate predstavio je međunarodni tim stručnjaka iz oblasti arheoloških nauka iz Velike Britanije, Nemačke i Srbije na svetskom kongresu arheologa, održanim u Vankuveru 2008. godine. Vinčanska kultura se sve do objavljivanja ovih rezultata smatrala uglavnom kulturom kamenog doba. Vinčansko pismo Glavni članak: Vinčanski simboli [Vinčansko pismo https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D0%B8%D0%BD%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%BE_%D0%BF%D0%B8%D1%81%D0%BC%D0%BE] Tartarijske ploče pronađene u Rumuniji, koje sadrže vinčansko pismo. Još uvek je nerazjašnjeno značenje tajanstvenih simbola koji su urezani na grnčariji i figurinama vinčanske kulture. Već godinama ih izučavaju arheolozi i paleolingvisti. Pretpostavlja se da su bili oznake vlasništva, kaucija, piktogrami ili slikovno ili fonetsko pismo. Još uvek nije otkriveno kojoj su grupi naroda pripadali nosioci ove kulture, tako da je izuzetno teško odrediti kojim su jezikom govorili, što je neophodni uslov za dešifrovanje nekog fonetskog pisma. Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Urez koji podseća na slovo M na fragmentu keramike Crtež vaze sa urezanim znacima Crtež vaze sa urezanim znacima Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Urez koji podseća na ćirilično slovo Ж Vinčanski znaci su najčešće pravolinijski urezi koji su napravljeni na već pečenoj posudi. Nalaze se od oboda do dna suda. Do danas je otkriveno više od 1000 fragmenata na kojima su urezani ovi znaci. Simboli su nađeni na mnogo mesta širom istočne Evrope, većina je stara između 6500 i 8000 godina, što ih po mišljenju nekih naučnika čini najstarijim pismom. Keramičke lule Keramičke lule pronađene u naseljima neolitske vinčanske kulture (5.500 - 4.200 godine p.n.e.) Arheolozi su u naseljima vinčanske kulture pronašli male zemljane lulice, stare oko 7.000 godina.[14] Obzirom da je duvan stigao u Evropu tek u 15. veku sa Kolumbom, naučnici mogu samo pretpostavljati koje su trave drevni Vinčanci pušili. Neki to dovode u vezu sa korišćenjem konoplje u opojne svrhe.[14]

MONAH KALIST- Milivoje M. Jovanović Povez: mek Format: 12x20 cm Banja Luka 1998 Br.strana: 157 Monah Kalist je biografska priča srpskog monaha, duhovnog čeda Vladike Nikolaja Velimirovića. Bio je veliki obnovitelj crkava i manastira, proveo decenije živeći u divljini, gde ga čak ni zmije otrovnice nisu ujedale. Hranio je medvede i isceljivao ljude, a upokojio se 1991.g. u 95. godini života, u manastiru Žiča. Mnoštvu čitalaca, ova kniga je dala odgovore na mnoga pitanja i učvrstila ih u pravoslavnoj veri. Sadržaj Dio I Mladost, 5 Dio II Monaštvo, 72 Dio III Dobar rat ratovah, trku svrših, veru održah, 185 DIO I MLADOST Kao dete želeo sam da imam konja vranca, čistokrvnog arabera, duge grive, sa belom zvezdom na čelu. Maštao sam kako ga lepog i razigranog jašem selom i džambasim, ili ga upregnutog u čeze teram po vašarima, sve pred očima ljudi koji mi zavide. U snovima sam viđao njegove kratke živahne uši, snažan vrat, bujnu grivu, milovao njegovo toplo telo prekriveno crnom dlakom koja se presijavala, čuo rzanje i vrisak, i video sebe ponosnog na njemu, u sedlu okovanom sjajnim ukrasima. Molio sam Boga da mojim roditeljima, braći i sestrama da zdravlje, a meni dobrog konja. Moji roditelji su bili na velikim mukama, jer sam tukao seosku decu i svađao se sa braćom i sestrama. Jednom sam, u ljutini i besu, udario neku devojčicu koja od toga umalo nije umrla. Neoprezno sam se zavlačio među konje i bikove i činio mnoge opasne nestašluke. U tom vremenu postili smo sve postove. Roditelji su bili pobožni, osobito majka. Svake nedelje smo išli u crkvu. Noseći najmlađe dete u naručju, majka je tada ljubila vrata crkve, zatim ikone. Mi, starija deca, činili smo isto što i ona. Sveštenika sam poštovao i plašio sam ga se kao Boga. Jednom sam smogao snage i drhteći upitao ga: `Oče, je l` da nećeš ti da usmrtiš moju majku? Je l` da ona neće da umre?`. Po završetku osnovne škole, u našem selu Kaoniku, roditelji su odlučili da nastavim učenje u gimnaziji. Nadali su se da ću tako postati obrazovaniji i svesniji i da ću se urazumiti i smiriti među meni nepoznatim i tuđim ljudima. Pristao sam jer ionako mi je bila potajna želja da se školovanjem uzdignem iznad drugih i da budem bolji od mojih seljana. Kad sam došao u Kruševac u gimnaziju, želeo sam da postanem viđen i uvažen čovek, kao što je sveštenik, ili učitelj, ili viši državni činovnik. Sveštenik mi se najviše dopadao zato što u crkvi, pred narodom, peva i drži propovedi, i što ga ljudi pozdravljaju, klanjaju mu se i ljube u ruku. Stanovao sam kod nekog kafedžije u maloj sobi uz štalu. Tu su ljudi svraćali na sat-dva, da se odmore, isprezali su konje, a amove ostavljali u moju sobu. Dok su se kiridžije, gospoda i bogati seljaci gostili pečenjem i rakijom u kafani, u mojoj sobi je mirisalo na mokru kožu, konjski znoj, prašinu; uvek je neko galamio, ili pevao, lupao, ulazio, izlazio. Tvrdo sam bio odlučio i zarekao se da završim školu. Ali mi nije bilo lako, jer sam pored učenja morao još da vučem vodu kafedžiji, da hranim njegove svinje i živinu, da cepam drva kuvarici. Sve je to bilo predviđeno dogovorom između oca i kafedžije i uračunato kao nadoknada za moj boravak u toj sobi. Slobodno vreme tako reći nisam ni imao. Sumnjao sam, opravdano, u svoga oca, da se namerno tako sporazumeo sa kafedžijom, nadajući se i verujući da će učenje i težak rad da me urazume, poprave i smire. Otac mi je davao nešto para, za džeparac, a jednom u petnaest dana donosio je piliće, jaja, sir, pekmez, sarme. Govorio mi je: `Uči, ako želiš da živiš dobro. Ako nećeš, kod mene te čeka posao: kopaćeš ili ćeš raditi kao vodeničar, i bićeš beo, prašnjav i umoran. Biraj!` Učio sam uglavnom uveče, pri slabom svetlu žiže; preko dana nisam mogao da stignem od škole i posla. Uz to, ometali su me nepoznati ljudi, meni tuđi. Zazirao sam od njihovih sumnjičavih pogleda bez ljubavi. Osećao sam radost samo kada bih, za vreme raspusta, odlazio kući u selo. Tamo mi je sve bilo poznato i drago, pa sam postajao slobodan i srećan. Hranu mi je spremala kafanska kuvarica; bila je jedra, mlada i veoma lepa žena; jedino sam nju u Kruševcu voleo. Posebno su mi ostale u sećanju njene bele i bujne grudi i oči crne i krupne. Obilazio sam oko nje, samo da joj budem u blizini, i gledao je izdaleka dok je radila. Noću sam je sanjao. Želeo sam do joj se što više približim i da se sprijateljimo. Rado sam je slušao kad je govorila i sa oduševljenjem sam radio sve što mi je naređivala. Ali sam doživeo nešto, veoma ružno, što dugo nisam mogao da zaboravim. Jednom sam je, neočekivano, zatekao na skrovitom mestu sa gazdinim sinom, koji je bio stariji od mene. LJubili su se. Videla me je i odmah krenula ka meni. Oči su joj sevnule od besa i ljutine. Uplašio sam se i potrčao brzo u svoju sobu, moleći Boga da me izbavi iz nevolje. Ali pomoći nije bilo. Utrčala je za mnom i za sobom zatvorila vrata. Obrazi su joj bili zajapureni, usne još crvene od poljubaca, kosa razbarušena, a dojke se njihale ispod tanke bluze, na brzinu zakopčane. Mirisala je na ljubav, bila je još opijena milovanjem. Prekinuta u zanosu ljubavi, i u strahu da ću drugima ispričati o njenom grehu devojačkom, približavala mi se sikćući kao zmija. Stajao sam preplašen u ćošku sobe. i gledao je, takvu, strepeći šta će se dogoditi. Zgrabila me za kosu i oborila na zemlju. Bila je jača od mene dečačića. Tukla me dugo, vrišteći: `Iskopaću ti te modre i drske oči! Nećeš ti više gledati ono što nije za gledanje! Otrovaću te. đubre malo! Crkavaćeš lagano, a od tvog smrada zgroziće se grad Kruševac!` Pritiskala mi je kolenima grudi i trbuh i šamarala me besomučno. Zapamtio sam njen bes i mržnju, i oči kojima me je probadala kao noževima. Ostao sam na podu dugo, izmrcvaren i skoro u nesvesti. To mi se desilo na samom kraju drugog razreda gimnazije. Preplašila me strašno. Bio sam siguran da će me otrovati hranom ili na neki drugi način ubiti kad joj se ukaže prilika. Sa tim uverenjem ostao sam u gradu samo još nekoliko dana, do svršetka školske godine, zatim sam pokupio svoje stvari i knjige i pobegao u selo. Ocu i majci sam rekao da sam uvideo da nisam sposoban za školovanje, da ne volim grad i da više neću, ni jedan dan, da živim u Kruševcu. Seljaci su mi se podsmevali i prepričavali kako nisam sposoban za učenje iz knjiga, nego da sam rođenjem predodređen da budem vodeničar, svinjar ili konjušar. Podsmehe sam dugo trpeo ćuteći, i razmišljao šta dalje da radim. Na kraju sam doneo odluku: u selu nipošto neću zauvek da ostanem! .... DIO II MONAŠTVO Obavljali smo u manastiru mnoge poslove. Bila mi je potrebna fizička snaga, pa sam jeo jaku hranu; telo mi je bilo snažno, skoro je nadvladavalo duh. Terani raznim potrebama, ljudi su stalno dolazili k nama, ili smo mi k njima odlazili. Odgovarao sam na mnoga pitanja; izgovarao sam podosta nepotrebnih, suvišnih reči. Jedino sam noću ostajao sam; ali tada zbog umora nisam bio sposoban za veći duhovni napor. Rasejan sam bio i uznemiren, probudile su se raznovrsne želje u meni; tako nisam mogao da se predano i s pažnjom molim, onako kako sam želeo. Mnogi monasi došli su u manastir, da bi se načinom života i stalnom molitvom približili Bogu. To su želeli, ali su bili opušteni, nedisciplinovani; zato se njihove duše nisu bogatile, i to mi je smetalo. Voleo sam uporne, vredne, razumne ljude, koji mogu u svakoj prilici da se bogate duhovno. U ratu sam navikao na borbu, red i tačnost: hteo sam da tako bude i u manastiru. Zato je ponekad dolazilo do neslaganja između braće i mene, a to nisam voleo jer nisam želeo da se ističem, da se razlikujem od drugih. Nisam hteo da živim polovično, od danas do sutra, da se ponašam kao svetski čovek, i da se od drugih kao monah razlikujem samo po odeći. U srcu sam, kao iskušenik, osetio toplinu i ljubav prema Bogu i ljudima. Taj osećaj probudio je u meni težnju, želju, da u bespoštednoj borbi prodrem u dubinu svoga bića i saznam istinu o životu, i put i svrhu svoga življenja na zemlji. Znao sam da su neki naši preci videli Gospoda i njegove svetitelje, i druge bestelesne sile. Nisam hteo, nisam mogao, da budem jedan od onih koji samo prepričavaju tuđu slavu i doživljaje; hteo sam u te priče lično da se uverim. Posle dugog učenja i razmišnjanja, uvideo sam da ću jedino u samoći, u pustinji, moći potpuno da izvršim sve ono što se od mene kao monaha tražilo. Nadao sam se, i verovao sam u to, da ću, u beskrajnom iskustvu i u čestim dodirima sa duhovnim vanvremenim čistim silama i najdubljim tajnama, steći sigurnost i tako, ispunjen nezemaljskom ljubavlju, živeti životom dostojnim čoveka. Odmah nakon monašenja, otišao sam do vladike Nikolaja i rekao mu: `Preosvećeni, odobri mi, i daj mi blagosvlov, da odem u planinu. Hoću da se usamljen, u tišini, pohrvem sa svojim telom, da saberem misli i da pokušam da se očistim i smirim. Ti znaš da sam gladovao, zebao, spavao pod vedrim nebom, i da sam preživeo mnoge nevolje i u ratu i ovde u manastiru. Verujem da ću izdržati životu samoći.` `Znam za tvoju želju, Kaliste. Verujem da će ti koristiti samoća; imaš moj blagoslov. Idi... Ali, znaj da te puštam samo na godinu dana.` Pre polaska, u Ohridu, kupio sam mengele teške dva kila, rende za glačanje drveta, sekiru, testeru, burgiju, lak za drvo, čelična slova, špic za kamen, čekić. Alat mi je bio potreban da uredim pećinu i za pravljenje krstića od drveta. Poneo sam i dva ćebeta, tri para veša, četiri kila projinog brašna, jedan lonac i dosta sapuna. U jesen 1922. godine krenuo sam u Petriljsku planinu, koja se nalazi između dve reke, Koseljske i Goleme, da u njoj molitveno tihujem. Išao sam ozaren nadom da ulazim u život pun nepredviđenih tajni. Slutio sam da me očekuje nepoznata i velika borba, i sa samim sobom i sa prirodom, sa tajanstvenim u meni i oko mene. Nisam se plašio. Bilo je to kao da sam išao prema novom rođenju u nekom drugom, boljem svetu. ... DIO III DOBAR RAT RATOVAH, TRKU SVRŠIH, VERU ODRŽAH Imao sam veliku ljubav prema Bogu i prema ljudima, i odatle sam crpeo snagu da se bori

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.) bio je rimski vojskovođa,[2] političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata. Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4] Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e. Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte. Rođenje i mladost Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9] Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je provincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije. Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu. Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu. Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10] Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo. Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. p. n. e., Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg. Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima. Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: `Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naći ćete nekoliko Marija.`[[11] Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15] Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16] Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18] 69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat i slavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21] Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni. Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da isplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana. Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e.[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope. Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih. Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ). Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru. U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e. Cezarova diktatura Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem. Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici. Atentat Glavni članak: Atentat na Julija Cezara Cezarovu unutrašnju politiku nakon građanskog rata karakterisala je težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon. Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idama 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32] Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene. Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car. „Najveći Rimljanin“ Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar) Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu). Termin cezar cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 50 tak recenica uredno podvuceno hem. olovkom, sve ostalo u dobrom stanju. Gaj Julije Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar; Rim, 13. jul 100. p. n. e. — Rim, 15. mart 44. p. n. e.) bio je rimski vojskovođa,[2] političar i pisac.[3] Kao briljantni vojskovođa i političar, Cezar je igrao glavnu ulogu u sukobima kasne republike, a njegova pobeda u građanskom ratu protiv Pompeja i brojnih protivnika u senatu znatno je doprinela kasnijem uspostavljanju novog državnog uređenja - principata. Najslavniji rimski vojskovođa, Cezar je brojnim vojnim pobedama znatno proširio uticaj i vlast Rima. Pobedivši Pompeja u građanskom ratu od 46. p. n. e. zavladao je kao diktator. Cezarova diktatura predstavlja kraj vrhovne vladavine Senata u Rimu i početak eventualne transformacije stare republike u politički sistem koji će pod Oktavijanom, Cezarovim nećakom, postati poznat kao Principat.[4] Nakon Cezarove smrti, republika je utonula u novu seriju građanskih ratova koji su se okončali pobedom Oktavijana, koji će postati prvi rimski car nakon prvog dogovora sa senatom 27. p. n. e. Cezarovo nasleđe kao briljantnog generala i državnika održalo se tokom vekova. Cezar je ostao upamćen kao jedna od najvažnijih ličnosti rimske istorije i jedan od najvećih vojskovođa u istoriji uopšte. Rođenje i mladost Cezar je poticao iz ugledne patricijske porodice Julijevaca.[5][6] U doba cara Oktavijana, koji je nasledio Cezara i postao prvi rimski car, u epu Enejida Publije Vergilije Maron veliča Julijevce povezujući ih sa legendarnim trojanskim junakom Enejom.[7][8][9] Datum njegovog rođenja nije precizno utvrđen, ali verovatno je da je Cezar rođen 12. ili 13. jula 100. godine pre nove ere. Iako su Julijevci bili jedna od najistaknutijih rimskih patricijskih porodica, nisu raspolagali velikim bogatstvom. Cezarov otac, Gaj Julije Cezar Stariji, bio je istaknuti član rimske aristokratije i pristalica Gaja Marija. Cezarov otac služio je kao vojnički tribun, kvestor i pretor a kao prokonzul upravljao je provincijom Azijom. Cezarovi deda i pradeda sa očeve strane takođe su nosili ime Gaj Julije Cezar i zauzimali visoke državne funkcije. Cezarova majka, Aurelija Kota, poticala je iz ugledne porodice čiji su članovi bili senatori. Antički istoričari Tacit i Plutarh pripisuju joj mnoge vrline, a potonji je opisuje kao idealnu rimsku ženu. Pored Cezara, Aurelija i Cezar Stariji imali su dve ćerke, Juliju Stariju u Juliju Mlađu. Cezarova tetka, Julija Cezaris bila je udata za Gaja Marija, koji je u vreme Cezarovog odrastanja bio najmoćniji čovek u Rimu. Kada je Cezaru bilo šesnaest godina, njegov otac je iznenada umro dok je obuvao cipele. Nakon očeve smrti, Cezar je kandidovan za Jupiterovog sveštenika, i raskinuo veridbu sa Kosutijom, bogatom ženom iz viteškog staleža i potom se oženio Kornelijom, ćerkom Lucija Kornelija Cine, narodnog tribuna i jednog od vodećih pristalica Gaja Marija. [10] Cezar je dobio za ono vreme vrhunsko obrazovanje s neizbežnim putovanjem u Grčku gde je učio govorništvo. Gaj Marije je 88. p. n. e. započeo građanski rat sa Lucijem Kornelijem Sulom, svojim bivšim legatom i saradnikom. Sukob između Marijevih u Sulinih pristalica u Rimu bio je izuzetno brutalan. Nakone Marijeve smrti 13. januara 86. p. n. e., Rim je bio pod kontrolom Cine i ostalih Sulinih neprijatelja, uključujući Marijevog sina Gaja Marija Mlađeg. Sula je u međuvremenu otišao na istok, gde je predvodio rimsku vojsku u ratu protiv Mitridatom od Ponta. Nakon pobede u ratu sa Mitridatom, Sula je po drugi put ušao u Rim i obračunao se sa preostalim Marijevim pristalicama. Već 82. p. n. e. Sula je izabran za diktatora i krenuo u obračun sa svojim neprijateljima. Sula je naredio Cezaru da se razvede, što je ovaj je to odbio. Cezaru je oduzeto svešteničko zvanje, ženin miraz i porodično nasledstvo i označen je kao pripadnik protivničke stranke, pa se tako našao u opasnosti. Ubrzo je pobegao iz Rima i primoran da se krije od Sulinih agenata. Cezarovi prijatelji su ga savetovali da se ne vraća zbog rizika proskripcije. Kako nam prenosi Plutarh, Cezara su od smrti spasle molbe rođaka, uključujući i njegovu majku Aureliju. Sula se dugo opirao molbama da poštedi Cezara, ali je na kraju popustio, iako nevoljno. Svetonije pripoveda da je tom prilikom Sula izrekao proročanstvo rekavši: `Neka vam bude, vodite ga. Ali imajte na umu da će ovaj mladić koga toliko želite da spasite jednog dana zadati smrtni udarac našoj aristokratiji... jer u jednom Cezaru naći ćete nekoliko Marija.`[[11] Cezar se prijavio u rimsku vojsku i otišao u Malu Aziju gde je služio u pratnji guvernera provincije, Marka Terma i u Kilikiji pod Servilijem Isaurikom.[12][13] Iako mu je Sula formalno oprostio i pomilovao ga, Cezar se nije vraćao u Rim do Suline smrti, 78. p. n. e.[14][15] Cezar je poslat na dvor kralja Nikomeda od Bitinije da bi zadobio podršku njegove flote, ali se toliko dugo zadržao na njegovom dvoru da su počele kolati glasine da je Cezar u tajnoj vezi sa kraljem. Cezarovi neprijatelji kasnije su koristili glasine o aferi sa Nikomedom da bi naštetili njegovom ugledu. Zbog vojničkih zasluga u opsadi Mitilene, Cezar je osvojio jedno od najviših republikanskih odlikovanja - Hrastov vecac (lat. Corona Civica).[16] Vest o Sulinoj smrti zatekla je Cezara u Kilikiji, nakon čega se brzo vratio u Rim, nadajući se Po povratku u Rim Cezar počinje raditi kao advokat. Na toj funkciji istakao se kao žestok kritičar i protivnik korupcije kod političara. Cezar je putovao na ostrvo Rodos kako bi usavršio retoriku kod slavnog govornika Apolonija Mola. Na putu su ga zarobili kilikijski gusari.[17] Kada su nameravali zatražiti otkupninu od 20 talenata, Cezar im se nasmejao i rekao da očigledno ne znaju koga su oteli. Na njegov nagovor gusari su zatražili i dobili 50 talenata za Cezarovo puštanje.[3][18] Za vreme zarobljeništva kod gusara, ponašao se veoma slobodno, čitao im poeziju i ako mu ne bi aplaudirali, nazivao bi ih neukim varvarima, učestvovao je u raznim igrama sa gusarima i nije pokazivao nikakav strah prema njima. Čak im je u šali govorio da će ih sve povešati kad ga oslobode. Čim je pušten Cezar je organizovao poteru na moru, zarobio gusare koji su ga oteli i osudio ih na smrt razapinjanjem na krstu.[18] 69. p. n. e. za vreme porođaja umire Cezarova prva žena Kornelija.[19] Iste godine umrla je i Julija, Cezarova tetka. Cezarovi protivnici su ga kritikovali da je Julijina sahrana bila zloupotrebljena u političke svrhe jer Cezar napada proskripcijske zakone iz Sulinog vremena te na taj način povećava svoju političku popularnost. Cezar je iste godine izabran za kvestora i odlazi u Španiju. Po povratku u Rim nastavlja se baviti pravom sve dok 65. p. n. e. ne postaje kurulski edil. Ta funkcija je uključivala regulisanje saobraćaja, trgovine i ostalih svakodnevnih poslova u Rimu. Posebno je zanimljivo da je to uključivalo i organizaciju igara u rimskom cirkusu. Budžet za zabavljanje najširih slojeva ljudi bio je ograničen. Cezar nije štedeo na novcu i organizovao je dotad najspektakularniju zabavu za narod. Godina je završila tako da je Cezar bio poznat i slavan u narodu, ali sa ličnim dugom od, za ono vreme ogromnih, nekoliko stotina zlatnih talenata. Godine 63. p. n. e. Cezar postaje pontifex maximus. Ta funkcija je uključivala dobijanje nove kuće Domus Publica, bavljenje pitanjima koji se dotiču rimske religije i, najvažnije za Cezara, oprost svih dugova.[20][21] Iste godine Cezar je zajedno sa Markom Licinijem Krasom optužen pred senatom za učešće u zaveri koju je organizovao rimski političar Lucije Sergije Katilina. Petorica Katilininih bliskih saradnika i prijatelja ubijena su bez suđenja. Iako je konzul Marko Tulije Ciceron zatražio smrtnu kaznu za obojicu, Cezar i Kras su oslobođeni. Cezar je 62. p. n. e. izabran za pretora.[22][23][24][25][26] Iste se godine razveo od svoje druge žene, Pompeje. 61. p. n. e. Cezar odlazi kao propretor u Španiju, ali tek pošto mu Marko Licinije Kras pozajmljuje novac da isplati poverioce kojima je dugovao ogromnu količinu novca. U Španiji u vojnim osvajanjima stiče veliko bogatstvo.[27] Godine 60. p. n. e. vraća se u Rim i podmiruje sve svoje dugove. Godine 59. p. n. e. Cezar je zajedno sa Pompejom i Krasom sklopio prvi trijumvirat. Cilj ovog sporazuma je bio preuzimanje vlasti u Rimskoj republici iz ruku senata. Pompej je bio najčuveniji rimski general a Kras verovatno najbogatiji Rimljanin. Cezar je imao brojne političke veze, pa je ova podela vlasti bila korisna za sve. Da bi učvrstili savez Pompej se ženi Julijom, Cezarovom jedinom ćerkom. Iako je ovo nesumnjivo bio politički brak, ljubav između Julije i Pompeja bila je obostrana. Trijumviri su podelili vlast na način da je Cezar dobio Galiju na upravljanje. Godine 58. p. n. e. Cezar je započeo Galski rat koji je trajao do 51. p. n. e.[28] Da bi jasnije demonstrirao rimsku vojnu superiornost, Cezar je preduzeo i jedan vojni pohod preko Rajne protiv Germana u kasno leto 55. p. n. e., kao i dve ekspedicije na Britanska ostrva (u leto 55. i proleće 54. p. n. e.). On je 52. p. n. e. potukao Vercingetoriksa u opsadi Alezije, što je dovelo do potpune pobede Rimljana u ratu i pokoravanje tog dela zapadne Evrope. Godine 55. p. n. e. Pompej i Kras su ponovo izabrani za konzule a Cezar za prokonzula na rok od još pet godina.[29][30] Godine 54. p. n. e. Cezarova ćerka Julija umire za vreme porođaja. Kras je poginuo u ratu sa Partima u bici kod Kare, 53. p. n. e. Nakon Krasove smrti Pompej i Cezar počinju se međusobno udaljavati u stajalištima, što konačno dovodi i do građanskog rata između njih. Dok je Cezar još uvek bio u Galiji, Pompej je u Rimu zadobio većinu u senatu. Kada je Cezaru istekao petogodišnji rok prokonzula, 50. p. n. e., Senat ga poziva u Rim. Senat mu naređuje da se pojavi sam u Rimu a da pre toga raspusti vojsku. Cezar je znao da će u Rimu biti bespomoćan ukoliko nema imunitet kao konzul, ili ukoliko nema zaleđe koje mu donosi zapovedništvo nad legijama. Cezar je odbio naredbu Senata i 10. januara 49. p. n. e. prešao sa vojskom reku Rubikon. Na Rubikonu je bila granica sa Italijom i to je označilo početak građanskog rata. Legenda tvrdi da je nakon prelaska Rubikona Cezar rekao Alea iacta est! (Kocka je bačena ). Mnogi senatori su pobegli iz Rima jer nisu znali da Cezar ima svega jednu legiju sa sobom. Pompej je imao mnogo veću vojsku i Cezar mu je nudio pregovore i mogućnost da obnove savezništvo. Pompej odbija. Prekretnicu u građanskom ratu donosi bitka kod Farsala, 48. p. n. e. u kojoj Cezar pobeđuje dvostruko brojniju Pompejevu vojsku. Pompej beži u Egipat, a Cezar kreće u poteru. U Egiptu Pompej biva ubijen naređenjem Potinusa faraonovog evnuha, a Cezar nanosi poraz Ptolemeju XIII u bici kod Nila i prepušta upravu nad Egiptom Kleopatri VII. Zatim je pobedio i pontskog kralja Farnaka II u bici kod Zele, 47. p. n. e. Nakon te bitke poslao je senatu čuvenu poruku Veni, vidi, vici! (Dođoh, videh, pobedih ). U međuvremenu, Pompej je ubijen u Egiptu. Cezar nanosi poraze protivnicima i u bici kod Tapsa, 46. p. n. e. te Gneju Pompeju, sinu Pompeja Velikog, u bici kod Munde, 45. p. n. e. Cezarova diktatura Godine 46. p. n. e. Cezar je po treći put postao konzul zajedno sa Markom Emilijem Lepidom, a 45. p. n. e. postaje jedini konzul. Nakon ovoga Cezar postaje apsolutni diktator i sva vlast u Rimskoj imperiji je u njegovim rukama. 44. p. n. e. Cezar postaje konzul po peti put, ovaj put zajedno sa Markom Antonijem. Zapravo, nakon pobede nad Pompejem i senatom Cezar je postao glava rimske države i taj je položaj zadržao sve do svoje smrti 15. marta 44. p. n. e. Nije smatrao da svoj položaj treba da ojača služeći se Marijevim i Sulinim metodama, niti je odlučio uništiti sve svoje protivnike. Nikada nije ni pomišljao na to da senatu vrati nekadašnju moć niti da prizna suverenu vlast rimskoga puka. Cezar je zadržao stara imena državnih ustanova, a njegova vlast, vrhovna i neuporedivo veća od vlasti drugih magistrata, bila je izražena titulom diktatora, koja mu je prvi put dodeljena 49. p. n. e., a poslednji put 44. p. n. e., kada je bio proglašen za doživotnog diktatora (dictātor in perpetuum). Cezar je imao i druga ovlaštenja, npr. doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), što znači da je imao sva prava narodnih tribuna, uključujući i njihov imunitet. Dato mu je i pravo nadzora nad moralom (praefectūra morum), koje je ranije pripadalo cenzorima. Cezar je na osnovu toga mogao bilo kome zapretiti isključivanjem iz senata ili iz viteškog staleža. Drugi specijalni zakoni dodelili su mu pravo da postavlja upravnike provincija i da narodu preporučuje polovinu svih magistrata za položaje u Rimu (ius commendatiōnis), pravo da zaključuje mir i objavljuje rat, pravo da u senatu prvi glasa, trajno pravo vrhovnog zapovedništva nad vojskom te pravo raspolaganja sredstvima državne blagajne. Tokom Cezarove diktature komicije su poslušno primale sve njegove predloge. Broj članova senata povećao se na 900, budući da su u njega ušli mnogi Cezarovi oficiri i čak bivši oslobođenici. Atentat Glavni članak: Atentat na Julija Cezara Cezarovu unutrašnju politiku nakon građanskog rata karakterisala je težnja da pridobije različite društvene grupe. Do kraja života uživao je podršku rimskog plebsa, a značajan broj pristaša imao i među stanovništvom italijanskih gradova. Takođe je težio da privuče na svoju stranu vladajuće grupe provincijskoga stanovništva, pa je dodeljivao prava rimskog građanstva i pojedincima i čitavim gradovima, posebno u galskim provincijama. Istovremeno je vodio politiku izmirenja sa nobilitetom, još uvek vladajućom grupom u državi: istaknuti aristokrati, bivše Pompejeve pristaše, biraju se na najviše državne položaje, šalju u provincije kao deo upravnog aparata, dobijaju posede na poklon. Međutim, Cezar je otišao previše daleko u narušavanju republikanskog ustava. Na Martovskim idama 15. marta 44. p. n. e. Cezara je na početku jedne senatske sednice ubila grupa zaverenika među kojima su glavni bili Gaj Kasije Longin, Marko Junije Brut i Decim Junije Brut.[31] Prema antičkoj tradiciji, koju prenosi rimski pisac Svetonije, Cezar je na samrti Marku Juniju Brutu na grčkom rekao Kai su, teknon? (I ti, sine?), premda treba imati u vidu da Brut nije Cezaru bio niti sin, niti posinak, niti su uopšte bili u srodstvu. Latinsku verziju ove izreke (Et tu, Brute?) besmrtnom je učinio Vilijam Šekspir u delu Julije Cezar [1], a danas se ponekad navodi i u obliku Tu quoque, Brute, mi fili (Zar i ti, sine Brute?).[32] Nakon Cezarovog ubistva, međutim, do automatskog prelaza vlasti u ruke senata, što su zaverenici očito očekivali, nije došlo. Senatori su se razbežali u panici, a u gradu je zavladala izuzetno napeta situacija. Prvih dana nakon Cezarove smrti položaj konzula Marka Antonija i predstavnika starog patricijskog roda Lepida, koji su bili na čelu cezarovaca, nije bio čvrst. U toj pomalo haotičnoj situaciji održana je sednica senata. Tu je odbačen predlog da se Cezar proglasi za tiranina te da se izjavi zahvalnost njegovim ubicama, a prihvaćen je Ciceronov kompromisni predlog da se svi Cezarovi akti i naredbe priznaju za važeće, a da njegove ubice ostanu nekažnjene. Nakon Cezarovog ubistva stvoren je drugi trijumvirat između Marka Antonija,[33] Oktavijana i Marka Emilija Lepida. Kada su se trijumviri obračunali sa Cezarovim ubicama (svi su ili ubijeni ili počinili samoubistvo) izbio je novi građanski rat između Oktavijana sa jedne i Marka Antonija i Kleopatre VII. sa druge strane. Pobedom u pomorskoj bici kod Akcija, 31. p. n. e., Oktavijan je ostao samovladar a od 27. p. n. e. i službeno prvi rimski car. „Najveći Rimljanin“ Mnogi ga s razlogom zovu najvećim Rimljaninom, a pouzdano se zna da je više cenio svoje političko delovanje od onog književnog, premda je imao široka književna interesovanja, a bavio se i naučnim radom. Cezarov život važan je za opštu istoriju Rimskog carstva u njegovom najsudbonosnijem dobu posle smrti Suline kada je stara senatorska Republika bila na izdisaju. Vođa populara Marije bio je Cezarov teča, pa mnogi smatraju da je upravo zbog toga Cezar i otišao u Marijev demokratski tabor u kojem je Senat s pravom video smrtnog neprijatelja. Sula ga je stoga i osudio na smrt, ali ga je docnije pomilovao. Cezar je brzo napredovao ka svom glavnom cilju — da nasledi umiruću Republiku i preuzme svu vlast. Zadobio je neograničenu diktatorsku i doživotnu tribunsku vlast (tribunicia potestas), a umesto carske krune lovorov venac. Vojnik koji je dvaput prelazio Rajnu i dvaput se iskrcavao na maglovitoj Britaniji hteo je da, kao potomak legendarnog Dardanca Eneje, rodonačelnika u rimskoj istoriji ne naročito istaknutog julijskog roda (gens Iulia), preseli Rim, „glavu sveta“ (caput orbis), na mesto gde je bila Prijamova i Enejina Troja, dakle ne na Bosfor kao Konstantin Veliki, nego pred Dardanele. Rimskoj gospodi nije bila po volji ta kombinacija i prinudna seoba, a još manje Cezarova gotovo božanska sila i slava, pa ga je na Martovske ide 44. p. n. e. grupa zaverenika izbola noževima. Tek je Cezarov mladi posinak i naslednik Avgust Oktavijan, prozvan Avgust, dovršio njegovo delo i postao, kao „prvak“ (princeps), stvarni vladar Rimskog carstva. Deifikovani Cezar (divus Iulius) trudio se da u tu najveću organizaciju antičkog sveta unese ne samo političko-ekonomske nego i društveno-etičke sadržaje. To su „čovečnost“ (humanitas) i „blagost“ (clementia), ali u rimskoj redakciji, kakva je bila nepoznata grčkom čoveku. (Dr Milan Budimir & dr Miron Flašar) Izvanredna oštrina i pokretljivost Cezarova uma omogućila mu je da se istovremeno bavi mnogim i različnim poslovima. Pripadnik stare ugledne porodice, ovaj je aristokrata školovan od strane najboljih grčkih učenjaka. Kao pisac i naučnik (reforma kalendara i julijanska hronologija) bavio se i lingvističkim problemima. Njegov izgubljeni spis O analogiji (lat. De analogia, god. —52. p. n. e. ?) ustaje protiv neologizama i bori se za purizam i eleganciju, za izbirljivost u književnom latinskom jeziku. Izgubljene su i Cezarove besede izdavane u različnim zbirkama u koje su u poznijim vekovima unošeni i neautentični govori. Ali mnoga antička svedočanstva kazuju da je bio odličan govornik, i to atikista koji neguje jasan i jednostavan stil. Od pesničkih tekstova Cezarovih sačuvan je samo epigram upućen Terenciju, komediografu doklasičnog doba koji je imao slične purističke principe kao stilista. Cezar ga stoga i označava kao ljubitelja čistog jezika (puri sermonis amator), a taj se sud zaista može primeniti i na samog Cezara čija je glavna književnička snaga u odnegovanoj jednostavnosti izraza, često moćnijoj i od Ciceronove blistave fraze i bogate periode. Poznato je da se u pesništvu ogledao u raznim radovima. Izgubljeni su epigrami, tragedija Edip (Oedipus) i dva speva: Pohvala Herkula (Laudes Herculis) i Put (Iter), pesma o jednom Cezarovu putovanju. Pominje se i jedna zbirka izreka (lat. dicta collectanea) kao njegovo delo. Svi su ovi spisi nestali, čini se, zato što je Cezarov naslednik Avgust zabranio njihovo objavljivanje posle Cezarove pogibije. Izgubljen je i politički spis Anti-Katon (Anticato ili Anticatones) što ga je Cezar sastavio u vojnom logoru kod Munde godine 45. p. n. e., dakle one godine kada je vodio najtežu borbu protiv pristalica Pompejevih. Jedno od njegovih dela je i De bello Gallico (Zapisi o galskom ratu). Termin cezar cezar - termin koji je uveo Dioklecijan i koji označava zamenika i naslednika avgusta. Svaki avgust je imao svog cezara, koji ga je nasleđivao posle smrti. Na taj način je Dioklecijan uveo tetrarhiju u Carstvu

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Redje u ponudi! Rasprodato Prvo objavljivanje trotomne monogarfije o kralju Aleksandru Karađorđeviću nameće samom autoru Branislavu Gligorijeviću potrebu da čitaocima razjasni neke probleme s kojima se suočava tokom istraživanja i pisanja, kaoi i da ukaže na neka iskustva koja je u svom radu stekao. O kralju Aleksandru Karađorđeviću do sada se u nas nije pisalo. Verovatno ne postoji nijedna ličnost takvog značaja, koja je toliko dugo i uporno ignorisana i brisana iz pamćenja svoga naroda, ili se o njemu, bez ispitivanja stvarnih činjenica, izricani najneponovljivi sudovi, davane najteže kvalifikacije. Druga knjiga monografije obuhvata period parlamentalne vladavine u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, koja je kao građanska država izgrađivana na demokratskim temeljima Srbije. Događaji su sami nametali sadržaj knjige. Njen pretežni deo posvećen je centralnoj temi, hrvatsko-srpskom sporu, u kojoj je zbog čestih parlamentarnih kriza i razjedinjenosti srpskih nacionalnih snaga sve veću posredničku ulogu imao kralj Aleksandar. Pisati danas o Aleksandru Karađorđeviću ne znači samo po sebi puniti jednu veliku prazninu u našoj istoriografiji. Nije reč samo o životu jednog kralja, već je u pitanju jedno burno vreme, kome je on, kao duhovni pokretač i kreator mnogih značajnih zbivanja, davao lični pečat. Komplet se sastoji od tri knjige: U evropskoj politici, Srpsko-hrvatski spor i U ratovima za nacionalno oslobođenje. Aleksandar I Karađorđević (Cetinje, 4/16. decembar 1888 — Marselj, 9. oktobar 1934) je bio regent prestolonaslednik Kraljevine Srbije (1914—1918), regent prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (1918—1921), kralj Srba, Hrvata i Slovenaca (1921—1929) i kralj Jugoslavije (1929—1934). Bio je mlađi sin Petra I Karađorđevića i kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića. Aleksandar je svoju mladost proveo van Srbije, kojom je tada vladala rivalska dinastija Obrenović. Školovao se u Ženevi i Sankt Peterburgu, a u Srbiju je došao kada je njegov otac izabran za kralja Srbije posle Majskog prevrata 1903. Nakon što se njegov stariji brat Đorđe Karađorđević odrekao prestola 1909, Aleksandar je postao prestolonaslednik. Aleksandar Karađorđević je bio prvi Srbin koji je leteo avionom. Bilo je to tokom njegove posete Francuskoj 5. aprila do 27. aprila 1910 godine. Aleksandar je leteo na avionu faler broj 2.[2] Postao je regent svom ocu 24. juna 1914. i kao takav bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Posle pobede u Prvom svetskom ratu, Aleksandar je postao regent nove Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca,a kralj 1921. posle očeve smrti. Vladao je autokratski zemljom u kojoj su bili izraženi socijalni i nacionalni kontrasti. Posle ubistava u Narodnoj skupštini, zaveo je Šestojanuarsku diktaturu 1929, a 1931. godine je doneo Oktroisani ustav. Grupa zaverenika iz redova ustaša i bugarskog VMRO-a ga je ubila u Marselju, 1934. godine. Nasledio ga je najstariji sin Petar, ali je zbog njegove maloletnosti zemljom do 1941. vladalo namesništvo na čijem je čelu bio Aleksandrov rođak knez Pavle. Aleksandar je rođen na Cetinju 16. decembra 1888. Njegov deda po majci bio je crnogorski kralj Nikola I Petrović, a baba kraljica Milena. Kum na krštenju bio mu je, preko izaslanika, ruski car Aleksandar III.[3] Detinjstvo je proveo u Crnoj Gori, a osnovnu školu završio u Ženevi. Dalje školovanje nastavio je u vojnoj školi u Sankt Peterburgu,[4] a potom u Beogradu,[5] po dolasku kralja Petra I na srpski presto 1903. godine. Prestolonaslednik Srbije Kraljević Aleksandar Sudbinski preokret u životu mladog princa Aleksandra nastupio je 1909, kada se njegov stariji brat, princ Đorđe odrekao prava nasledstva prestola. Đorđa su mnogi u Srbiji dugo smatrali nepodesnim da postane kralj Srbije, a među njima su bili političari kao što je Nikola Pašić i visoki oficiri poput Dragutina Dimitrijevića Apisa i Petra Živkovića, kojima nije odgovarao impulsivan Đorđev karakter i nestabilna ličnost sklona incidentima.[4] Đorđe je bio počinitelj tragičnog incidenta iz 1909. kada je šutnuo svog slugu u stomak, izazvavši njegovu smrt nekoliko dana kasnije. Ovaj incident je bio poslednja kap, zbog kog je izbio veliki skandal u srpskoj javnosti, kao i u austrougarskoj štampi, koja je intenzivno izveštavala o tome, pa je princ Đorđe bio primoran da se odrekne prava na presto. Princ Aleksandar je 1910. skoro preminuo od stomačnog tifusa i zbog toga je imao stomačne probleme do kraja svog života. Kada je Aleksandar postao prestolonaslednik, borba za vlast između Pašićevih radikala i Apisove Crne ruke je dobila i trećeg učesnika. Aleksandar je sve više smatrao sebe jedinim presudnim faktorom, pa je oko sebe okupio Belu ruku, grupu oficira predvođenih Petrom Živkovićem, Petrom Mišićem i Josif Kostićem.[6] Kao prestolonaslednik, princ Aleksandar je pristupio reorganizaciji vojske, pripremajući je za konačan obračun sa Turskom. Prestolonaslednik Aleksandar sa XVI pukom, koji je nosio ime cara Nikolaja II, u Nišu. Balkanski ratovi i Prvi svetski rat Regent Aleksandar na Solunskom frontu 1916. godine. U Prvom balkanskom ratu (1912), prestolonaslednik Aleksandar je kao formalni zapovednik Prve armije vodio pobedonosne bitke na Kumanovu i Bitolju, a potom 1913[7]. u Drugom balkanskom ratu bitku na Bregalnici. Regent Aleksandar obilazi ranjenike na Solunskom frontu 1917. godine. Aleksandar Karađorđević U Prvom svetskom ratu bio je vrhovni zapovednik srpske vojske u bitkama na Ceru i Kolubari 1914, kad je srpska vojska potpuno razbila vojsku Austrougarske Monarhije. Ponovo napadnuta 1915. od Nemačke i Bugarske, Srbija je podlegla u neravnopravnoj borbi. Sa mnogim gubicima srpska vojska se, zajedno sa starim kraljem Petrom I i prestolonaslednikom Aleksandrom povukla preko Albanije na ostrvo Krf, gde je reorganizovana. Kada se kralj Petar I zbog bolesti povukao od vladarskih poslova (24. juna 1914. po novom kalendaru), prestolonaslednik Aleksandar je postao regent. Posle oporavka i popune srpska vojska je iste godine odnela veliku pobedu na Solunskom frontu, na Kajmakčalanu. Završne operacije proboja Solunskog fronta u jesen 1918, srpska vojska je izvršila pod vrhovnom komandom regenta Aleksandra, sa odličnim komandnim kadrom u koji spadaju vojvode Živojin Mišić, Stepa Stepanović i Petar Bojović. U Kragujevcu postoji Regentova kuća gde je živeo tokom 1914-1915. Tokom 1917-1919 postojala je Srpska rezervna bolnica prestolonaslednika Aleksandra. Markica sa prikazom proboja Solunskog fronta Prvodecembarsko ujedinjenje Prvodecembarsko ujedinjenje Prestolonaslednik Aleksandar sa vojnicima VI puka Posle vojničkih došli su i državnički uspesi. Narodno veće u Zagrebu je 24. novembra 1918. godine proglasilo ujedinjenje. Odluci o ujedinjenju prethodio je ultimatum dalmatinske vlade od 16. novembra 1918, po kojem je iz Splita imalo da se proglasi neposredno ujedinjenje sa Srbijom ako se u roku od pet dana to ne učini iz Zagreba. Delegacija Narodnog veća, od trideset članova, stigla je u Beograd ujutro 28. novembra 1918. Za utvrđivanje načina kako da se proglasi ujedinjenje, obrazovan je odbor od šestorice. U njega su ušli Ante Pavelić (Stariji), Svetozar Pribićević i Josip Smodlaka kao predstavnici narodnog veća, i Stojan Protić, Ljubomir Jovanović i Momčilo Ninčić, kao predstavnici Vlade Kraljevine Srbije. U odboru šestorice odlučeno je da se ujedinjenje izvrši tako što bi delegacija Narodnog veća uputila adresu regentu Aleksandru Karađorđeviću, koja bi sadržala zaključak i naputke „uputstva“ od 24. novembra. Dvočanski akt ujedinjenja izvršen je u 8 sati uveče, 1. decembra 1918. godine, u salonu kuće Krsmanovića na Terazijama u kojoj je regent Aleksandar privremeno stanovao nakon oslobođenja prestonice. Aleksandar i Marija na dan venčanja 1922. godine. Članovi delegacije Narodnog veća, stojeći u polukrugu, čekali su dolazak regenta. Regent Aleksandra se zatim pojavio u pratnji Protića, Jovanovića, Ninčića i vojvode Živojina Mišića. Potom je istupio Ante Pavelić i pročitao adresu. Regent Aleksandar je u odgovoru na Adresu izrazio zadovoljstvo odlukom zagrebačkog Narodnog veća od 24. novembra i proglasio ujedinjenje. Regent Aleksandar je odbio da za prvog predsednika Vlade postavi Nikolu Pašića, već je na to mesto ukazom postavio Stojana Protića. Na listi ministra prve Vlade Kraljevine SHS bilo je 9 Srba, 5 Hrvata, 3 Slovenca i 1 musliman. Vlada pod Protićevim predsedništvom nosila je jugoslovensko obeležje. Krajem decembra Vlada je notifikovala stvaranje nove Kraljevine, a do sredine 1919. godine usledila su međunarodna priznanja. Posle smrti kralja Petra I (16. avgusta 1921), Regent Aleksandar je postao kralj Srba, Hrvata i Slovenaca. Nije mogao prisustvovati očevoj sahrani jer je u Parizu bolovao od zapaljenja slepog creva.[8] U zemlju se vratio krajem oktobra i 6. novembra položio pred skupštinom zakletvu na ustav. Oženio se 1922. godine, princezom Marijom od Rumunije. U tom braku rođena su tri sina — Petar, Tomislav i Andrej. Politička delatnost 1918-1929. Otpor ujedinjenju i neredi Talas socijalističke revolucije se iz Rusije širio na zapadi doveo do socijalističkih pobuna 1919. u Mađarskoj i Nemačkoj. Neki od Jugoslovena koji su učestvovali u Oktobarskoj revoluciji tada su se vraćali u otadžbinu. Prevratnički duh je zahvatio deo naoružanih odmetnika u „zelenom kadru” i običnih stanovnika, naročito u Slavoniji i Banatu. Seljaci su pljačkali imanja bogatih na području Osijeka, a u istočnom Banatu došlo je do pokušaja stvaranja „sovjetske republike”.[9] Vojska Kraljevine Srbije je morala, pored zaštite predviđenih granica, zaustaviti širenje revolucije i suprotstavi se pobunama protiv ujedinjenja. Veću pretnju za granice predstavljalo je prisustvo vojske Italije u Dalmaciji i primorju, a manju upadi pripadnika VMRO-a (Vnatrešna makedonska revolucionerna organizacija) iz Bugarske u Makedoniju.[10] U delu hrvatskog stanovništva postojala je duga tradicija otpora centralističkim težnjama. Ona se spojila sa netrpeljivošću prema pravoslavnom stanovništvu. Zbog toga se ubrzo javio otpor ujedinjenju pod dinastijom Karađorđević. Deo netrpeljivih Hrvata nije želeo lako da pristane na stvaranje države u kojoj će katolici biti manjina u odnosu na pravoslavce. Među onima koji su se protivili ujedinjenju i tražili stvaranje hrvatske republike isticao se Stjepan Radić. Posle proglašenja ujedinjenja, on je govorio da je sakupio oko 200.000 potpisa protiv ujedinjenja u nameri da ih uz protest pošalje Mirovnoj konferenciji u Parizu. Nasuprot tome, pristalice ujedinjenja su stvarale sokolske legije.[11] Svađe zbog načina ujedinjenja dovele su do pobune u Zagrebu 5.12.1918. Pobunili su se hrvatskih vojnici Nacionalne garde, koju je stvorilo Narodno vijeće. Oni su na Trgu bana Jelačića tražili stvaranje republiku i podržavali S. Radića. Na naredbu Narodnog vijeća mornari su pucali na pobunjenike. Gušenje protesta pomogli su i hrvatski sokoli. U sukobu bilo je i nekoliko ubijenih. Prema zvaničnim tvrdnjama, u tom sukobu nisu učestovali Srbi, nego su na obe strane bili Hrvati. Narodno vijeće je raspustilo pobunjene odrede. Vojska je morala umiriti protestne skupove po Hrvatskoj na kojima se tražilo stvaranje republike. Deo Srba, koji je pamtio odanost velikog dela Hrvata prema Habzburgovcima, nije verovao ovom „republikanskom pokretu”. Oni su mislili da je to samo otpor kralju Srbinu kao vladaru zajedničke države.[12] Kralj Nikola i njegova vlada nisu prihvatili odluke Podgoričke skupštine. Ipak, prividno su pokušali delovati nenasilno. Nikolina vlada je izdala proglas kojim je pozivala narod da se bez oružja suprotstavi „srbijanskoj okupaciji”. Italija je pomogla pristalicama porodice Petrović-Njegoš da organizuju oružanu pobunu. Pobunjenici, koje su predvodili Nikčević i Čelebić, su poraženi na Cetinjskom polju početkom januara 1919. (Božićna pobuna).[13] Nakon vladine odluke iz decembra 1918. da se 10.000 ljudi regrutuje u žandarmeriju stvaranje jedinstvene žandarmerije u Kraljevini SHS je dovršeno donošenjem uredbe u februaru 1919. Žandarmerija je smatrana pomoćnim delom stalne vojske od koje je dobijala oružje. Istovremeno je plate dobijala od Ministarstva unutrašnjih dela. U martu 1919. stvorena je i jedinstvena vojska Kraljevine SHS. Njen pun sastav u miru je imao 140.000 vojnika. Komandnom sastavu srpske vojske je pridodato oko 500 crnogorskih oficira i oko 1.000 oficira bivše Austrougarske.[14] Država je nasledila međunarodne dugove Srbije, Crne Gore i deo dugova Austrougarske i Turske. Ujednačavanje novca je izvršeno 1920. Tada je određeno da se austrougarske krune povuku iz opticaja menjanjem 4 krune za 1 srpski dinar. Iste 1920. je Narodna banka Srbije postala Narodna banka Kraljevine SHS. Zamena preostalih kruna (kuna) za dinar je trajala do 1923.[15] Privremeno narodno predstavništvo i pitanje agrarne reforme Države većinom nastaju i nestaju u ratnim sukobima, tj. vojnom silom, a ređe demokratskim procesima. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca nije izuzetak. Ona je stvorena sporazumom Vlade Kraljevine Srbije sa Narodnim vijećem iz Zagreba, ali je u tom stvaranju presudna bila pobeda srpske vojske u ratu. Do izbora i donošenja prvog ustava vlast u Kraljevini SHS imali su kralj, tj. regent u njegovo ime, privremena vlada i Privremeno narodno predstavništvo.[16] Regent Aleksandar je sastavljanje vlade poverio 20.12.1918. Stojanu Protiću iz Narodne radikalne stranke. Potpredsednik vlade je postao Anton Korošec. Ministar spoljnih poslova bio je Ante Trumbić, a ministar unutrašnjih poslova Svetozar Pribićević. N. Pašić je očekivao da on dobije mesto predsednika vlade, ali je regent odlučio da ga pošalje u Pariz, kao vođu pregovarača na Mirovnu konferenciju. Odeljenja vlade Kraljevine SHS stvorena su u Crnoj Gori, Banatu, Bačkoj i Baranji, a regent je postavio i pokrajinske vlade u Sremu, Slavoniji, BiH, Hrvatskoj, Dalmaciji i Sloveniji.[17] Otvoreno nezadovoljstvo se ponovo javilo u proleće 1919. Dešavalo se da družine seljaka samovoljno prisvajaju delove veleposeda. Društveni nemiri, koji su nastali pod uticajem Oktobarske revolucije, ubrzali su provođenje agrarne reforme u Kraljevini SHS. Njome je trebalo umiriti seljaštvo. Već, u januaru 1919. regent Aleksandar obećao je proglasom davanje zemlje seljacima. Vlada je u februaru 1919. donela „Prethodne odredbe za primenu agrarne reforme”. Tada je napokon proglašeno ukida- nje kmetovskih odnosa, tj. ostataka feudalizma. Privremeno narodno predstavništvo (PNP) je samo upoznato sa tim odredbama. Vlada je odlučila da izvrši i naseljavanje ratnih dobrovoljaca, iz manje plodnih oblasti, na Kosmet, u Makedoniju, Vojvodinu i Slavoniju. Tamo su im besplatno deljeni zemljoposedi, obično veličine 3-8 hektara. Za naseljavanje kolonista država je većinom upotrebila državnu i opštinsku zemlju, ali manjim delom i odu zete posede odmetnutih Albanaca (kačaka) i dr. Država je koloniste besplatno prevozila, a posle naseljavanja bili su nekoliko godina oslobeđeni plaćanja poreza prema državi i lokalnoj upravi. Kolonizacija nije završena do 1938. U međuratnom periodu na Kosmet je naseljeno 10-11.000 porodica kolonista, tj. 50-60 hiljada osoba, a u Makedoniju 6-8.000 porodica, tj. 30-40.000 osoba.[18] Glavni sastavljač Privremenog narodnog predstavništva (PNP) bila je vlada i njen ministar za „Konstituantu” A. Kramer. U PNP su ušli predstavnici skupština Kraljevine Srbije i Kraljevine Crne Gore, članovi Narodnog vijeća i Jugoslovenskog odbora. PNP je održavalo sednice od marta 1919. do oktobra 1920. a na njegov rad su uticale borbe oko političkog uređenja države. U njemu se razgovaralo o izborima za Ustavotvornu skupštinu, mirovnim ugovorima, društvenim, privrednim prilikama i dr. Svađe, nedostaci radne većine, tj. kvoruma, i prekidi rada PNP doveli su do kratkotrajnosti vlada.[19] Na predlog socijaldemokratskih partija Srbije i BiH, na kongresu u Beogradu od 20. do 23.4.1919. stvorena je Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Ona je pristupila III internacionali (Kominterni). Kominterna je stvorena u Moskvi u martu 1919. Ona je bila središnja uprava za komunističke partije izvan Rusije, tj. Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR-a). Kominterna je određivala rukovodioce za partije koje su bile učlanjene u nju. Davala im je uputstva za rad i novac. Iz Moskve je preko partija učlanjenih u Kominternu spremano pokre tanje socijalističkih revolucija.[20] U julu 1919. SRPJ (K) je organizovala opšti štrajk kao protest protiv stranih napada na revolucije u Sovjetskom Savezu i Mađarskoj. Na II kongresu u junu 1920. SRPJ (K) je promenila ime u Komunistička partija Jugoslavije (KPJ). U to vreme, srednom 1920. iz Kominterne je preuzeto mišljenje da je federacija najbolji oblik uređenja višenacionalnih država.[21] Protićeva vlada zamenjena je u avgustu 1919. vladom Ljubomira Davidovića, a u februaru 1920. je vladu ponovo sastavio Protić. U aprilu 1920. zemlju je potresao opšti štrajk desetina hiljada radnika na železnici. Vlada je štrajk zaustavila uvođenjem vojnog suda na železnici. Od maja 1920. do donošenja Obznane u decembru 1920. predsednik vlade bio je Milenko Vesnić.[22] Agrarna reforma Predstava kralja Aleksandra na aversu novčića od 50 para iz 1925. godine Kralj Aleksandar I Karađorđević U vreme ujedinjenja, u Jugoslaviji su postojali ostaci feudalnih odnosa. U Makedoniji to su bili čifčijski odnosi, u BiH beglučko-kmetovski odnosi, u Dalmaciji kolonatski odnosi. Pored toga, postojali su kapitalistički veleposedi i u Vojvodini, Slavoniji, Hrvatskoj i Sloveniji.[23] Agrarna reforma se ostvarivala prema uredbi vlade iz februara 1919. Sprovođenje agrarne reforme bilo je povezano sa verskim i nacionalnim odnosima. Većina veleposednika u BiH, age i begovi (oko 4 hiljade), bili su muslimani, a u Vojvodini većina veleposednika bili su Nemci. Veleposednici su bile i verske organizacije. One su na oduzimanje dela zemljoposeda gledale kao na ugrožavanje ekonomske osnove za svoje delovanje. Agrarna reforma nije oduzela veleposede od banaka i imovinu verskih ustanova.[24] U prvom periodu sprovođenja agrarne reforme ukinuti su kmetovski i čivčijski odnosi u BiH, na Kosmetu i u Makedoniji. U Dalmaciji su ukinuti kolonatski odnosi. Ranijim vlasnicima obećano je obeštećenje za zemlju koja je stavljena pod sekvestar. Imovina Habzburgovaca bila je oduzeta. Zemlja oduzeta i sekvestrirana, davana je u jednogodišnji, a kasnije i višegodišnji zakup seljacima.[25] Većina nekadašnjih kmetovskih porodica koja je dobila zemlju, zahvaljujući agrarnoj reformi, bila je u BiH, tj. više od 100.000 porodica. Te su porodice oduzetu zemlju prvo privremeno dobile u zakup. Agrarna reforma je završena do sredine dvadesetih godina XX veka. Od 1925. do 1931. bogatijim seljacima je omogućeno da otkupe zemlju koja je već bila sekvestrirana, tj. uzeta od veleposednika na čuvanje do konačnog sudskog rešenja. Godine 1931. donet je Zakon o likvidiranju agrarne reforme. Nasuprot oduzimanju veleposeda, kasnije je povećan zemljišni maksimum, sa 57 na 288 hektara, koji je neko mogao posedovati. Oko dve trećine poljoprivrednih domaćinstava u Kraljevini Jugoslaviji imalo je manje od 5 hektara zemlje. Za područje Srbije iz 1912. taj procenat je bio malo manji, tj. oko 62%. Domaćinstva, sa posedima do 5 hektara, su koristila približno polovinu ukupnog poljoprivrednog zemljišta u državi. Posede veće od 20 hektara imalo je oko 3% zemljoradničkih porodica, ali su te porodice raspolagale sa oko 23% poljoprivrednog zemljišta u Jugoslaviji. Veleposedi sa više od 100 hektara zemlje postojali su uglavnom na području Vojvodine, Slavonije, Hrvatske i Slovenije.[26] Kraljevina Jugoslavija je imala i značajan broj seljaka bez zemlje ili sa veoma malo zemlje. Oni su radili kao nadničari i zakupci na tuđoj zemlji. Takvih porodica je 1931. bilo oko 470.000. Seljaci bezemljaši (najamnici) su 1931. godine činili oko 9,6% stanovništva Jugoslavije. Njihov broj u Srbiji je bio oko tri puta manji od proseka Kraljevine, osim u Vojvodini. U Vojvodini je bilo mnogo bezemljaša, najamnika, ali je na tom području još od XIX veka bio raširen kapitalistički način proizvodnje na selu. U njoj su veleposednici zapošljavali nadničare. Društveni i ekonomski položaj seoskih nadničara i bezemljaša bio je sličan položaju gradskih najamnih radnika. 150-200.000 domaćinstava u međuratnom periodu bavilo se zemljoradnjom kao dodatnim zanimanjem. Nastavilo se i sa pečalbarstvom. Sa područja Srbije do 100.000 ljudi se u godinama pred Drugi svetski rat bavilo se „pečalbarenjem” u Srbiji i izvan nje.[27] Priznanje Kraljevine SHS i određivanje granica Kraljevina SHS nije bila priznata neposredno posle stvaranja od glavnih država u Antanti. Francuska i Engleska su imale obaveze prema Italiji. Zato nisu žurile sa priznavanjem Kraljevine SHS. Prve su je priznale Grčka i Norveška u januaru 1919. Zato je na mirovnim pregovorima u Parizu, od sredine januara 1919. delegacija Kraljevine SHS zvanično gledana kao delegacija Kraljevine Srbije. Ona se morala suprostaviti težnjama Italije da dobije teritorije u Dalmaciji i željama Rumunije da dobije ceo Banat. To je dovelo i do rasprava Pašića sa političarima iz Dalmacije Trumbićem i Josipom Smodlakom. Međusobno su se optuživali za nezainteresovanost Srba za Dalmaciju, odnosno Hrvata za Banat. Da bi uticao na priznavanje nove države i umanjio sukobe svojih političara, regent Aleksandar je putovao u Pariz na Mirovnu konferenciju, a često je predsedavao i radom svojih vlada.[28] Potpisivanje mirovnog sporazuma Antante sa Nemačkom 28. juna 1919. u dvorcu Versaju u Parizu donelo je i zajedničko priznavanje Kraljevine SHS. Ona je pod tim imenom bila potpisnik sporazuma. Sporazum o miru sa Austrijom u Senžermenu 10.9.1919. godine predvideo je da se spor oko Koruške reši plebiscitarnim izjašnjavanjem njenog stanovništva. Izjašnjavanjem u oktobru 1920. stanovništvo Koruške se opredelilo da bude u Austriji. Prema miru sklopljenom u dvorcu Neiju 27.11.1919. sa Bugarskom izvršena je manja izmena granice. Bugarska je 2.600 kilometara kvadratnih predala Kraljevini SHS. U pregovorima sa Mađarskom Kraljevina SHS nije uspela da dobije i Mohač. Mir sa Mađarskom je potpisan 4.6.1920. u dvorcu Trijanonu. Prema njemu, Banat je podeljen između Kraljevine SHS i Rumunije.[29] U Rijeci su Italijani, tada većina stanovništva u gradu, predvođeni pesnikom D`Anuncijem u septembru 1919. preuzeli vlast. U novembru 1920. u Rapalu je potpisan sporazum Italije i Kraljevine SHS o razgraničenju. Italiji su pripali Istra, Zadar i nekoliko ostrva, a Rijeci je priznat status samostalne države.[30] Međunarodni položaj Kraljevine SHS Revolucija i građanski rat u Rusiji imali su veliki uticaj i na Kraljevinu SHS. Kada su boljševici zauzeli Odesu, veliki broj izbeglica krenuo je prema Kraljevini SHS. Izbegli Rusi su u velikim grupama dolazili od proleća 1919. do kraja 1921. Prema izveštajima u Kraljevinu SHS tada je došlo više od 70.000 osoba iz Rusije. Veliku većinu činili su muškarci. Ruski doseljenici su većinom imali status emigranata, a tek kasnije pojedinačno su uzimali državljanstvo nove domovine. Zato je broj Rusa popisanih kao državljani Kraljevine SHS 1921. bio mali, tj. oko 28.000. Među došljacima iz Rusije bilo je mnogo intelektualaca (lekara, naučnika, umetnika i dr). Oni su znatno uticali na kulturu i nauku u Jugoslaviji u decenijama koje su usledile. Nesreća ljudi iz Rusije, koji su morali napustiti svoju domovinu, bila je sreća za Srbe jer je obogatila njihovu nauku i kulturu.[31] Neredi koje je izazvao ratni poraz u Mađarskoj doveli su do proglašenja republike sredinom novembra 1918. U njoj je u martu 1919. došlo do socijalističke revolucije. Mađarske protivnike socijalizma pomogle su vojske Francuske, Rumunije i Čehoslovačke. Početkom avgusta 1919. revolucionari su bili poraženi. Vlast u Budimpešti krajem 1919. preuzeo je admiral Mikloš Horti. On je u martu 1920. proglašen za regenta Mađarske Kraljevine. Mađarska je mirovnim ugovorom iz Trijanona izgubila oko polovine teritorije koju je imala kao deo Austrougarske.[32] U avgustu 1920. Kraljevina SHS je sklopila ugovor o savezu sa Čehoslovačkom. U proleće 1921. u Mađarsku je došao bivši kralj Karlo Habzburški. Njegov pokušaj da ponovo postane mađarski kralj izazvao je protest Rumunije, Kraljevine SHS i Čehoslovačke. To je ubrzalo njihovo povezivanje i stvaranje Male antante.[33] Francuska je nastojala da Versajskim mirom što više oslabi Nemačku i postane najznačajnija država u Evropi. Ona nije želela nikakvu obnovu vlasti Habzburgovaca, a pogotovo ne obnovu Austro-Ugarske. Zato je podržala stvaranje Male antante. Sredinom 1921. završeno je stvaranje, preko dvojnih ugovora, saveza Čehoslovačke, Rumunije i Kraljevine SHS, poznatog kao Mala antanta. U oktobru 1921. Karlo Habzburški je ponovo posetio Mađarsku. Mobilizacija vojske u Čehoslovačkoj i Kraljevini SHS uz nespremnost Mađara za rat doveli su do njegovog trajnog odlaska iz Mađarske. Mađarskom je nastavio da upravlja M. Horti i ona je ostala kraljevina bez kralja.[34] Savez Kraljevine SHS sa Rumunijom ojačan je i brakom kralja Aleksandra sa Marijom, kćerkom rumunskog kralja Ferdinanda. Na njihovom venčanju u junu 1922. godine nije prisustvovao „glavni kum” engleski kralj Džordž V, nego ga je zamenio sin Albert. Sledeće, 1923. u septembru kraljica je rodila prestolonaslednika Petra, a posle su rođeni Tomislav i Andrej.[35] Italija je u Kraljevini SHS videla prepreku za svoje širenje na istočnoj obali Jadranskog mora. To se naročito videlo od oktobra 1922. kada je predsednik vlade postao vođa fašista Benito Musolini. On je želeo da „obnovi” vladavinu iz Rima, Italije, zemljama oko Sredozemnog mora. Vojska Italije je u martu 1922. ušla u Rijeku. Kraljevina SHS morala je sporazumom iz 1924. da prizna pripajanje grada Italiji.[36] U vreme stvaranja zajedničke južnoslovenske države, Bugari su bili nepomirljivi neprijatelji Srba. Zato 1918. nije bilo ozbiljnih pomisli da se i oni nađu u zajedničkoj državi. Na zahteve da se u Makedoniji uvede samouprava vlade iz Beograda se nisu osvrtale. Posle pobede Srbije, deo pristalica samoupravne Makedonije ili pristalica velike Bugarske je iz Makedonije otišao u Bugarsku. Oni su sa Bugarima već od 1919. ubacivani u četama „komita” u Kraljevinu SHS. Ti „Makedonstvujušči” su na jugoistoku Kraljevine SHS napadali i ubijali civile, policajce, vojnike i žandare. Tako su želeli da pokrenu borbu za autonomiju Makedonije ili njeno pripajanje Bugarskoj.[37] U takvim okolnostima, Aleksandar Stambolijski, vođa Zemljodelske stranke, stvorio je 1919. vladu u Bugarskoj. On je želeo drugačije odnose sa Srbijom. Dao je i izjavu da nije Bugarin nego Južni Sloven. A. Karađorđeviću je predlagao stvaranje jedne federativne južnoslovenske države od dve članice (Bugarska i Kraljevina SHS). A. Karađorđević i N. Pašić tada nisu želeli ozbiljno razgovarati o takvom predlogu. U aprilu 1923. potpisan je srpsko bugarski sporazum koji je predvideo pojačanu kontrolu granice da se suzbije četovanje. Nezadovoljna bugarska vojska i nacionalisti odgovorili su prevratom 9.7.1923. Stambolijski je pobegao, ali je nekoliko dana kasnije bio uhvaćen i ubijen. Njegovo obezglavljeno telo je bačeno u reku Maricu, a njegova stranka je bila progonjena. Vlast su preuzeli Aleksandar Cankov i protivsrpski nacionalisti. Od tada je u Bugarskoj podrška četama VMRO-a koje su upadale u Kraljevinu SHS postala otvorena.[38] Kraljevina SHS je morala da pojača nadgledanje granice, a kralj Aleksandar Karađorđević je pomišljao i da pošalje vojsku u Bugarsku kako bi tamo uništi komitske čete. Borbe žandarmerije i vojske protiv komita prenele su se i na civile koji su podržavali jednu od sukobljenih strana. U tom sukobu cela sela su spaljivana. Stvarane su srpske četničke jedinice i naoružani odredi civila, „narodna milicija”. Prema zvaničnim tvrdnjama u tim sukobima samo u Makedoniji izgubljene su stotine života, ali postoje osnovane tvrdnje da je ubijeno nekoliko hiljada osoba.[39] Slično se dešavalo i u borbama sa kačacima na Kosmetu. Još u oktobru 1918. došlo je do oružanog otpora srpskoj vlasti na Kosmetu. Tamo su morala da se pošalju vojna pojačanja. Sa prekidima, borbe protiv pobunjenih Albanaca trajale su i 1919. Tada je i manji broj Crnogoraca sa Albancima pokušao da pokrene pobunu na području južno od Podgorice, ali su poraženi. Upadi četa kačaka iz Albanije na Kosmet i u zapadnu Makedoniju nastavili su se i posle. Iza tih napada je bio Kosovski komitet, tj. Hasan Priština. Nerede je pojačavao spor Albanije i Kraljevine SHS oko određivanja granice.[40] Sredinom 1924. Ahmeda Zogua je sa vlasti zbacio Fan Noli, ali je i njegova vlada pomagala upade kačaka. Zato je Kraljevina SHS pomogla Ahmeda Zogua, koji se bio sklonio u Jugoslaviju. On je organizovao svoje pristalice i sa njima krajem decembra 1924. ponovo preuzeo vlast u Albaniji. Ubrzo je Zogu zaključio da mu je važnija podrška iz Italije, nego iz Beograda. Počeo je otvoreno da podržava zahteve Albanaca iz Kraljevine SHS da se pripoje Albaniji. U septembru 1928. Zogu se proglasio za kralja Albanaca.[41] Izbori 1920. i suspenzija rada KPJ Da bi se održali izbori, prvo je bilo potrebno odrediti granice, odnosno teritoriju na kojoj će se birati. Posle toga PNP je moralo da se usaglasi oko prihvatanja Nacrta zakona o izborima koji im je predala Vlada. Prema usvojenom izbornom zakonu, pravo da biraju dobili su muškarci koji su bili državljani Kraljevine SHS. Oni su morali imati dvadeset jednu godinu i šest meseci boraviti u opštini u kojoj biraju. Pravo glasa nisu imala vojna lica. Muškarci stariji od dvadeset pet godina koji su bili pismeni mogli su se prijaviti da budu birani. Državni službenik je morao dati ostavku na državnu službu ako bude izabran, tj. dobije poslaničko mesto u Ustavotvornoj skupštini. PNP je u drugoj polovini oktobra 1920. održalo poslednju sednicu. Raspisivanjem izbora za Ustavotvornu skupštinu ono je raspušteno.[42] Na izborima za Ustavotvornu skupštinu u novembru 1920. godine učestvovale su dvadeset dve stranke. Neke od njih delovale su i u prethodnim državama, a neke su nastale u Kraljevini SHS. Od novoorganizovanih stranaka najviše uspeha na izborima imale su Demokratska stranka i Socijalistička radnička partija Jugoslavije (komunista). Demokratska stranka je osnovana u Sarajevu sredinom februara 1919. U nju je ušao deo članova nekadašnje Samo-stalne radikalne stranke i deo Hrvatsko-srpske koalicije oko Svetozara Pribićevića. Neko vreme Demokratska stranka je bila glavni zagovornik zamisli „integralnog jugoslovenstva”.[43] Na izborima je učestvovalo oko 65% upisanih glasača, tj. više od 1,6 miliona od skoro 2,5 miliona upisanih. Najviše mesta u Ustavotvornoj skupštini, koja je ukupno imala 419 poslanika, osvojile su Demokratska stranka (92 mandata), Narodna radikalna stranka (91 mandat), Komunisti (58 mandata), Hrvatska republikanska seljačka stranka, koja se od kraja 1920. zvala Hrvatska seljačka stranka (50 mandata), Samostalna kmetijska stranka sa Savezom zemljoradnika (39), Slovenska ljudska stranka (27) i Jugoslovenska muslimanska organizacija (24).[44] Komunistička partija je na izborima dobila veliki broj glasova. Ranije, u avgustu 1920. na opštinskim izborima, bila je značajna i pobeda komunističke liste sa njenim sekretarom Filipom Filipovićem na području opštine Beograd. Vlada nije želela da komunisti upravljaju prestonicom. Zato je opštinsku upravu u Beogradu suspendovala. Štrajkovi rudara u Sloveniji i Bosni pokazali su da se društvene pobune ne smiruju. Zato je Vlada u decembru 1920. donela Obznanu. Prema toj uredbi privremeno je zabranjeno izlaženje komunističkih novina i suspendovan je rad Komunističke partije, jer su predstavljali opasnost po kapitalistički poredak i monarhiju.[45] Ipak, komunistički poslanici su pristali da polože zakletvu kralju i radili su u Narodnoj skupštini. Napustili su je u prvoj polovini juna 1921. kada je postalo izvesno kakav će ustav ona doneti. Posle toga su među komunistima ojačale nestrpljive i nasilne družine.[46] Vidovdanski ustav [ikona] Ovaj odeljak treba proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. U decembru 1920. Ustavotvorna skupština je počela sa radom. Rasprave sa najviše sukoba vođene su oko uređenja države. Vođe Demokratske i Radikalne stranke, Lj. Davidović i N. Pašić, radili su na tome da zajednička država bude monarhija unitarno uređena, sa jedinstvenom teritorijom i bez veće samostalnosti istorijskih pokrajina. Pri tome su isticali zamisao da u Kraljevini SHS živi jedan troimeni narod. Unutar Radikalne stranke, ideje S. Protića, koji se zalagao za podelu na 9 istorijskih pokrajina sa posebnim skupštinama i vladama, smatrane su za poziv da se razbije jedinstvo države.[47] Isto je gledano i na zahteve da se Hrvatskoj da poseban položaj. Vođa Hrvatske seljačke stranke S. Radić je stalno isticao „državne” tradicije Hrvatske i narodnu posebnost Hrvata. On je tražio da u zajedničkoj federalnoj, ili konfederalnoj, državi Hrvatska bude uređena kao republika. Anton Korošec i njegova Slovenska ljudska stranka su tražili da se u državi izdvoje autonomne pokrajine, na osnovu kulturnog i privrednog kriterijuma. Muslimanski predstavnici su tražili stvaranje samoupravnih oblasti, za njih, unutar Kraljevine SHS.[48] Predstavnici radikala i demokrata su za svoj nacrt ustavnog uređenja pridobili mali deo nesrba. To su bili poslanici Jugoslovenske muslimanske organizacije (JMO), Džemijeta (uglavnom Albanci i Turci) i Slovenačke kmetijske stranke. Prestavnici JMO su pristali da podrže ustav kada su im obećana mesta u vlasti uz uvođenje sudske i školske autonomije za muslimane. Ustav je izglasan 28.6.1921. Zato je nazvan Vidovdanski ustav. Za njega je glasalo 223 od 258 prisutnih poslanika. Malo Slovenaca i Hrvata je glasalo za Vidovdanski ustav (oko 20).[49] Prvim članom Vidovdanskog ustava država je proglašena za „ustavnu, parlamentarnu i naslednu monarhiju”. Trećim članom za službeni jezik je proglašen „srpsko-hrvatsko-slovenački” jezik. Ustavom je određeno da zakonodavnu vlast vrše zajedno Narodna skupština i kralj. Zakone su predlagali ministri i poslanici, u Narodnoj skupštini, a izglasavala ih je većina prisutnih poslanika u njoj. Izglasane zakone je morao potvrditi i proglasiti kralj da bi postali punovažni. Kralj je, po ustavu, sazivao i raspuštao skupštinu. On je predstavljao i zastupao državu u odnosima sa drugim državama. Kralj je bio vrhovni zapovednik vojske, a ustav je propisao opštu vojnu obavezu za stanovnike. Uz saglasnost Narodne skupštine kralj je sklapao međunarodne ugovore. Imenovao je vladu, državne činovnike i dodeljivao vojne činove. Izvršna vlast, Vlada je odgovarala kralju i Narodnoj skupštini.[50] Građanima je obećano pravo slobodnog udruživanja i sloboda štampe. Propisano je opšte, slobodno i tajno glasanje za Narodne skupštine. Obećano je pravo na privatnu svojinu, ali je istaknuto da ona ne sme štetiti opštim interesima. Država se ustavom obavezala da brine o narodnom zdravlju i opštim higijenskim uslovima. Proglašeni su besplatna lekarska pomoć, briga o invalidima i siromašnima.[51] Kraljevina je nasledila nekoliko različitih pravnih sistema koji su primenjivani. Sudovi su, prema Ustavu, proglašeni nezavisnim u odnosu na sve vlasti i određeno je da sude samo po zakonima. Sudije je postavljao kralj. On je imao i pravo da amnestira osuđenike. Redovni (opšti) sudovi bili su sreski, okružni, apelacioni, kasacioni i trgovački. Kasacioni sud je bio jedinstven za celu zemlju. Pored toga postojali su i posebni sudovi (vojni i drugi).[52] Donošenjem ustava i zakona nije izvršeno uvođenje jedinstvenog zakonodavstva i sudstva. Pored zakona Kraljevine Srbije, primenjivani su zakoni iz Austrougarske, Kraljevine Crne Gore. U porodičnim i naslednim sporovima među muslimanima određeno je da sude šerijatske sudije. Oni su bili u službi države i radili pri sreskim sudovima. Primena različitih pravnih sistema stvarala je probleme u sudstvu. U zaostalim oblastima kao što su Kosmet i Raška oblast, zatečeni su feudalni odnosi, a krvna osveta je bila garant ljudskog života i dostojanstva.[53] Država se po Vidovdanskom ustavu delila na oblasti, a oblasti na okruge. Okruzi su se delili na srezove, a srezovi na opštine. Kao upravnike oblasti kralj je imenovao velike župane. Oni su bili podređeni ministru unutrašnjih dela. Po mišljenju Vladimira Ćorovića oni „nisu imali više prava ni više ugleda od starih okružnih načelnika”. Kasnije (1922), Uredbom o podeli zemlje na oblasti određeno je da država bude podeljena na 33 oblasti. Primetna je neujednačenost u veličini tih oblasti. Kasnije zakonodavna delatnost nije donela zakone koji bi ozakonili sve principe (osnovna, polazišna pravila) sadržane u Vidovdanskom ustavu.[54] Posle usvajanja Vidovdanskog ustava, Ustavotvorna skupština je nastavila da radi kao, redovna, zakonodavna.[55] Smrt kralja Petra I Karađorđevića i zabrana Komunističke partije U januaru 1921. N. Pašić je stvorio radikalsko-demokratsku vladu. U njegovu drugu vladu iste 1921. godine bili su uključeni i predstavnici manjih stranaka, tj. JMO, Zemljoradničke i Samostalne kmetijske stranke.[56] Početkom marta 1921. u Francuskoj je umro kralj Nikola Petrović-Njegoš. Nekoliko godina posle njegove smrti prestalo je četovanje njegovih pristalica u Crnoj Gori. Sredinom avgusta 1921. u Beogradu je umro kralj Petar I. Posle njegove smrti Aleksandar je postao kralj, ali za razliku od oca on nije obavio obred krunisanja.[57] Aleksandar je imao netrpeljiv stav prema komunistima, a zbog čega je bio u lošim odnosima sa komunističkim vlastima u Rusiji. Od donošenja Obznane, deo komunista se odlučio na niz atentata na predstavnike vlasti. Kada je 29.6.1921. proglašavan ustav, komunisti su u Beogradu pokušali atentat na regenta Aleksandra. U julu 1921. Alija Alijagić i grupa „Crvena pravda” ubila je bivšeg ministra unutrašnjih poslova Milorada Draškovića u Delnicama. Da bi se zaustavio „crveni teror”, početkom avgusta 1921. donet je Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi. Zakon je zabranio govorenje i delovanje protiv ustavom stvorenog političkog i društvenog sistema. Poništeni su mandati komunista u Narodnoj skupštini i opštinskim telima. Komunistima je zabranjeno da rade, ali su oni nastavili da rade nezakonito, tj. ilegalno. KPJ je od tada svoje kongrese održavala i van Kraljevine SHS.[58] Vođe SSSR-a videle su u Kraljevini SHS protivnika socijalizma i zemlju koja podržava carističke izbeglice iz Rusije. Kominterna je na svom kongresu 1924. zaključila o „jugoslovenskom pitanju” da u Jugoslaviji „srpska buržoazija” ostvaruje prevlast, a da su nesrbi izloženi „nacionalnom ugnjetavanju”. KPJ je preuzela mišljenja iz Kominterne. Sima Marković i deo komunista su pokušali ublažiti ili odbaciti te optužbe, ali su bili potisnuti.[59] Sredinom dvadesetih godina XX veka većina u KPJ je odbacila zamisao o nacionalnom jedinstvu Srba, Hrvata i Slovenaca, tj. o „troimenom narodu”. Na Trećem kongresu KPJ (u Beču 1926), pored optužbe da „srpska buržoazija” iskorištava druge narode, usvojeno je i mišljenje da je u Jugoslaviji vladajuća „srpska nacija”. Pored Slovenaca i Hrvata, priznato je postojanje Makedonaca kao nacije. Iz toga je zaključeno da je potrebno federativno i republikansi urediti Jugoslaviju. Na kongresu KPJ u Drezdenu 1928. KPJ je usvojila izjavu po kojoj je njen cilj da predvodi radnike i seljake u uništenju Kraljevine SHS. Po toj zamisli bi „ugnjeteni” narodi dobili nacionalnu nezavisnost, a potom bi stvorili balkansku federaciju republika.[60] Početak političkog života u zajedničkoj državi i izbori 1923. godine Da bi se u političkom životu poništili veliki gubici Srba u Prvom svetskom ratu, izborni okruzi su pravljeni prema popisu iz 1910. Zato su premoć u Skupštini imali Srbi. Politički život bio je ispunjen sukobima i nestabilnošću. Vlade su često menjane, a predsednici vlada većinom su bili iz Radikalne stranke. Samo predsednik poslednje vlade pred diktaturu nije bio Srbin. Ministri unutrašnjih i spoljnih dela samo izuzetno nisu bili Srbi. Srba je bilo najviše u državnim službama, vojsci i žandarmeriji. To je moglo biti i posledica okolnosti da su upravo Srbi najviše želeli da rade za zajedničku državu, tj. da je grade i brane.[61] Želja da se proširi sopstvena vlast i uticaj dovele su do toga da su vlade iz Beograda često donosile ili odobravale odluke lokalnih uprava u unutrašnjosti zemlje. Tako velika vlast donosila je i velika iskušenja. U lokalnoj upravi građani su često, dajući novac ili druge „poklone”, primenjivali potkupljivanje državnih službenika da bi dobili neku odluku ili obavili neki posao. Takva korupcija nije postojala samo među nižim državnim službenicima nego i unutar vlada. Iz tih razloga narod je gubio poverenje u potkupljive i nepravedne političare i vlade. Nestalnost i nedelotvornost vlada bila je posledica svađa stranaka u Narodnoj skupštini. U njoj su postojale duboke podele i stalne svađe. Njeni zakonodavni odbori ni za pet godina rada nisu uspevali da obave svoj osnovni zadatak i ujednače različito zakonodavstvo koje je nasledila Kraljevina SHS.[62] Unutar onoga za šta se govorilo da je srpski narod, postojala su određena razilaženja i sukobi. Od grupe oko Sekule Drljevića, bivšeg ministra kralja Nikole, 1922. oblikovani su se crnogorski federalisti koji su tražili više samostalnosti za Crnu Goru, na osnovu njenih državnih tradicija, ali su na rečima, prihvatali nacionalno jedinstvo sa ostalim Srbima. Glavni predstavnik muslimana JMO je isticala da su muslimani „poseban ogranak” jedinstvenog naroda. Ona je nastojala da postigne više samouprave za BiH. Pored toga, nastojala je i da sačuva sudsku autonomiju muslimana i da obezbedi „pravednu” odštetu za oduzetu feudalnu zemlju muslimanskim veleposednicima. 1922. vođa JMO postao je Mehmed Spaho.[63] U Kraljevini SHS se službeno davala prednost upotrebi imena Južna Srbija, kao zajedničkog imena za Makedoniju i Staru Srbiju (Kosmet i Raška). U službenom imenu je bila izražena misao da će slovensko stanovništvo u Makedoniji biti srbizovano. Ipak, to se nije dogodilo. Stanovništvo u Makedoniji je u velikom broju izbegavalo odazivanje u vojsku, a pokušaj da se proširi upotreba „službenog”, tj. srpskog, jezika nije dala veće rezultate. Većina u Makedoniji je koristila narodni jezik tog područja, tj. makedonski. U Makedoniji srpsku svest je imalo stanovništvo na području Kumanova, veliki deo činovništva i „kolonista”. Otpor srbizaciji je pogodovao da Makedonija postane područje na kome je deo stanovništva pružao podršku upadima pripadnika VMRO-a iz Bugarske. Da bi se suprostavila tome 1921. Kraljevina SHS je morala da uveća žandarmeriju na oko 20.000 pripadnika. Između polovine i dve trećine žandarmerije je u sledećih deset godina stalno boravio u Južnoj Srbiji, tj. Staroj Srbiji i Makedoniji.[64] Političke svađe Srba i Hrvata bila su glavno obeležje političkog života u Kraljevini SHS. Svađe sa S. Radićem i glavnim predstavnicima Hrvata bile su neprestane. Nasuprot nepomirljivim sukobima srpskih i hrvatskih političkih predstavnika, slovenački politički predstavnici uglavnom su nalazili način da sudeluju u svakoj vladi. Tako su uspevali da postignu svoj glavni cilj, tj. da obezbede autonoman položaj teritorije na kojoj su Slovenci bili većina. Uspeli su da za to područje dobiju škole na slovenačkom jeziku i upravu sa skoro potpuno slovenačkim činovništvom.[65] U decembru 1922. Pašić je sastavio radikalsku vladu bez demokrata. Drugi izbori za Skupštinu su održani marta 1923. Zemlja je bila politički podeljena i zavađena. Tokom izborne kampanje 1923. u Hrvatskoj je dolazilo do fizičkih obračuna pristalica Hrvatske republikanske seljačke stranke i Demokratske stranke. U njima su upotrebljavani noževi i pištolji. Vlasti su u nekim mestima morale da uvode policijski čas i vanredno stanje.[66] Najviše poslaničkih mesta na izborima 1923. osvojila je Radikalna stranka (107 poslanika). Druga po snazi bila je Hrvatska republikanska seljačka stranka (70 poslanika), a Demokratska stranka je bila treća. Posle izbora, Hrvatska republikanska seljačka stranka (HRSS) je sa Slovenskom ljudskom strankom (SLjS) i JMO stvorila „Federalistički blok”. Radikali su odlučili da im učine ustupke, a da bi dobili podršku za stvaranje svoje vlade. Dogovoreno je da se zamene službenici u pokrajinskim upravama, a novi postave u dogovoru sa HRSS, SLjS i JMO. Stjepan Radić je iste 1923. godine na skupštini HRSS vređao kraljevski dvor. Kada je zapretila opasnost da ga uhapse, on je pobegao u inostranstvo.[67] Nestabilnost parlamentarnog sistema Marta 1924. iz Demokratske stranke konačno se izdvojila družina oko S. Pribićevića i stvorila Samostalni demokratski klub, kasnije Samostalnu demokratsku stranku (SDS). Pribićević je privremeno pružio podršku Pašićevoj vladi. Zbog odricanja radićevaca od republikanizma i njihovog dolaska u Skupštinu, Pašić je morao da podnese ostavku vlade. Pašićevu vladu jesmenila Davidovićeva (od jula do oktobra 1924), ali ni ona nije uspela da obezbedi trajniju većinu u Narodnoj skupštini. U novembru 1924. kralj je sastavljanje vlade, ponovo, poverio Pašiću.[68] Izbori u februaru 1925. doneli su Radikalnoj stranci 143 poslanička mesta. Sa njom je sarađivala Pribićevićeva SDS koja je imala dvadeset jednog poslanika. Vođa HRSS Stjepan Radić je početkom 1925. na osnovu Zakona o zaštiti države bio uhapšen. Optužen je jer je 1924. pristupio Trećoj internacionali. Vlada je odlučila da poništi mandate članova HRSS. U martu 1925. Pavle Radić je po odobrenju S. Radića u Narodnoj skupštini dao svečanu izjavu da HRSS napušta republikanizam i prihvata Vidovdanski ustav i dinastiju Karađorđević. Zato su u martu 1925. poništeni samo mandati S. Radića i nekoliko vođa Hrvatske seljačke stranke (HSS). U junu 1925. su potvrđeni mandati ostalih poslanika HSS, a S. Radić je dobio pomilovanje od kralja. Po želji kralja, u julu 1925. došlo je do stvaranja radikalsko-radićevske vlade.[69] Početkom 1926. u samoj Radikalnoj stranci počeli su sukobi. N. Pašić je optuživan da je iznemogao i da je preterano popustljiv prema sinu Radomiru. Radomir Pašić se javljao kao učesnik u brojnim slučajevima nezakonitog bogaćenja uz zloupotrebu očevog političkog uticaja. HSS se dogovorila sa opozicijom i u Skupštini stavila na dnevni red interpelaciju o korupciji. Ministar kome je iz Skupštine upućeno takvo pitanje mogao je dva meseca da odlaže odgovor pod izgovorom da prikuplja podatke. Često se dešavalo da ministri nikada ne odgovore. Kritike i kriza zbog korupcije doveli su do Pašićeve ostavke na mesto predsednika vlade u aprilu 1926. Vladu je obrazovao Nikola Uzunović, ali je i on primoran na ostavku zbog nastavka saradnje poslanika HSS sa opozicijom. U Radikalnoj stranci pojavili su se zahtevi da se „Pašićevci”, kao leglo korupcije, potisnu iz stranke. Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1926. umro je Nikola Pašić. U to vreme na vlasti je bila poslednja radikalsko-radićevska vlada.[70] Sukob se nastavio u januaru 1927. Tada je radikalski deo vlade preko ministarstva unutrašnjih poslova ometao rad na povećanju broja pristalica HSS na području BiH i Vojvodine. Zato se u januaru 1927. konačno raspala radikalsko-radićevska koalicija. Novu vladu radikali su stvorili u februaru 1927. podržani prvenstveno od Slovenske ljudske stranke. U aprilu 1927. morala se stvoriti nova vlada radikala i demokrata. U tu vladu Velimira Vukićevića su ušli A. Korošec i M. Spaho.[71] Izbori 1927. godine i atentat u skupštini 1928. godine Na izborima u septembru 1927. Hrvatska seljačka stranka je prvi put učestvovala kao stranka koja prihvata Vidovdanski ustav i monarhiju. Radikalna stranka je dobila 117 mandata, HSS i DS po 61 mandat. Pribićevićeva SDS je bila četvrta po snazi sa 22 mandata. Među skoro beznačajnim grupama dva mandata je dobio Hrvatski blok. Njega su stvorile manje hrvatske političke stranke u leto 1926. U njemu su bili Hrvatska stranka prava, Hrvatska federalistička stranka Ante Trumbića i Hrvatski republikanski seljački savez. U septembru 1927. u Skupštinu su izabrani Ante Trumbić i Ante Pavelić. Pavelić, predstavnik pravaša, govoreći prvi put u Skupštini izjavio je da njegov dolazak nije potvrda da on priznaje postojeće stanje, nego da će se boriti protiv njega za samostalnost Hrvatske. Koliko se netrpeljivosti i nasilnosti krilo iza te izjave tada se nije moglo naslutiti.[72] Vladu Radikalne stranke podržali su DS i SLjS. U novembru 1927. stvoren je zajednički klub poslanika HSS i SDS. Tako je stvorena Seljačko-demokratska koalicija. Lj. Davidović je ubedio demokrate da istupe iz vlade i odlučio da otpočne pregovore sa Seljačko-demokratskom koalicijom. To je dovelo do ostavke Vukićevićeve vlade u februaru 1928. Seljačko-demokratska koalicija je tražila poboljšanje položaja „prečanskih” krajeva, tj. područja severno od Dunava i zapadno od Drine, i veću samoupravu srezova i oblasti. Tražila je i promenu velikih župana u Hrvatskoj, Dalmaciji, Slavoniji i BiH. Pored toga, Seljačko-demokratska (SD) koalicija je tražila za sebe značajna mesta u vladi.[73] Početkom 1928. kralj Aleksandar Karađorđević je mandat za sastavljanje vlade ponudio Stjepanu Radiću, ali je, tada, najjača Radikalna stranka odbila da bude deo vlade ako ne dobije mesto predsednika. Zato je obnovljena Vukićevićeva koaliciona vlada.[74] Krajem maja 1928. u Beogradu su održani veliki protesti protiv vladajuće koalicije. Opozicija, tj. SD koalicija i Savez zemljoradnika, je prenela proteste i u Skupštinu. Radić je zbog „neparlamentarnih izraza” često bio isključivan sa sednica. Optužbe protiv vlade dovodile su i do fizičkih obračuna poslanika. Skupštinska policija je morala nasilno da udalji neke poslanike. Nasilničko raspoloženje je toliko poraslo da je 15.6.1928. na sednici Puniša Račić, poslanik radikala, predlagao da se usvoji „Zakon o dvoboju”. Vrhunac sukoba se dogodio 20.6.1928. Uvredama prekinuti, Puniša Račić pucao je i ubio P. Radića i Đuru Basaričeka, a S. Radić je bio smrtno ranjen.[75] Posle ubistava poslanici Seljačko-demokratske koalicije napustili su Narodnu skupštinu, tražili njeno raspuštanje i nove izbore. Stjepan Radić je umro u Zagrebu početkom avgusta 1928. Novi vođa HSS je postao Vlatko Maček. Od tada Ante Trumbić istupa sa otvorenim zahtevom za odvajanje Hrvatske od Srbije. Podržavao ga je A. Pavelić. Kralj je odbio da se raspišu izbori kako bi sprečio da „Hrvati iskorištavaju leševe u toku izborne borbe”. Predsednik vlade u takvim okolnostima postao je Anton Korošec. U njegovu vladu su ušli SLjS, JMO, radikali i jedan Hrvat iz DS. A. Korošec je atentat osudio kao postupak jedne osobe za koji se ne može optužiti poslanička grupa ili ceo narod.[76] Opozicija je 1.12.1928. organizovala proteste u Zagrebu, oni su prerasli u nasilje i krvoproliće. Demokratska stranka je izašla iz vlade, ali nikakav celovit sporazum stranaka nije mogao da se sklopi. Tako je Davidović prihvatio zahtev Vlatka Mačeka da se Skupština raspusti, ali se nije slagao sa zahtevom da se stvori šest federalnih jedinica. Koroščeva vlada krajem 1928. više nije mogla da vlada državom. Kralj je morao da razgovara sa političarima o stvaranju nove vlade. Krajem novembra 1928. Narodna skupština je održala poslednju sednicu, a Koroščeva vlada je krajem decembra 1928. podnela ostavku.[77] Kraljevo preuzimanje vođenja državne politike Šestojanuarska diktatura Detaljnije: Šestojanuarska diktatura Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 6. januara 1929.. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi (1929). Kralj Aleksandar I na naslovnoj stranici Tajmsa, 11. februar 1929. godine Na planu unutrašnje politike, u Kraljevini SHS došlo je do ozbiljne državne krize izazvane zaoštrenim partijskim i međunacionalnim odnosima. I sam kralj je rušio vlade sa skupštinskom većinom, kralj je zadržavao i one koje je nisu imale. Vidovdanskim ustavom osigurana pravo da saziva i raspušta skupštinu i raspisuje izbore učinile su kralja važnim faktorom na političkoj sceni.[78] Kralj se mešao u politički život preko političara bliskih dvoru, preko kojih je stvarao svoja uporišta, naročito u Demokratskoj i Radikalnoj stranci. Aleksandar se u vojsci oslanjao na pripadnike Bele ruke, na čijem čelu su se nalazili generali Petar Živković, Josif Kostić, Dragutin Okanović, Đura Dokić i Petar Mišić.[79] 6.1.1929. „Proklamacijom narodu” kralj je izjavio da između kralja i naroda više ne sme i ne može biti posrednika. Optužio je političare da su u svojoj zaslepljenosti zloupotrebili parlamentarizam i da dovode u opasnost državu i narod. Objavljeno je da Vidovdanski ustav prestaje da važi, a Skupština se raspušta.[80] Zakoni su ostali da važe dok se nekim ukazom ne ukinu i donesu novi. Rad političkih partija i udruženja sa plemenskim i verskim obeležjem je zabranjen.[81] Istovremeno je kao zamena za ustav proglašen Zakon o kraljevskoj vlasti i vrhovnoj državnoj upravi. Prema njemu, kralj je proglašen nosiocem sve vlasti u Kraljevini SHS. Zakon o kraljevoj vlasti je predvideo da kralj kao nosilac sve vlasti nikome ne odgovara. To je bilo uvođenje diktature. Kralj Aleksandar se nadao da će on moći da izvrši nacionalno ujedinjenje (u Jugoslovene) koje su sprečavale borbe političkih stranaka. Novu vladu poverio je dotadašnjem komandantu kraljeve garde generalu Petru Živkoviću. Da bi se istaklo narodno jedinstvo, u vladu su pored Srba uključeni i Hrvati i Slovenci.[82] Novine su bile strogo nadgledane i objavljivale su samo ono što su kralj i vlada želeli da bude objavljeno. Političari su praćeni i znalo se šta su izjavljivali na ulici, u kafani, čak i u privatnim kućama. Znalo se da političke partije i dalje postoje, iako je objavljeno da se zabranjuje njihov rad. Samo je prestalo njihovo delovanje u javnosti.[83] Većina političara je prihvatila proglašenje diktature bez otpora, ali deo političara je napustio zemlju. Pribićević je 1929. bio prisilno interniran u Brus, a zatim je napustio Kraljevinu SHS. U inostranstvu je i umro 1936. U inostranstvo je prešao i deo vođa HSS. Oni su pokušavali da skrenu pažnju međunarodne javnosti i političara na diktaturu „srpskog kralja” nad Hrvatima. Tako su se januara 1930. obratili i Društvu naroda, ali ono nije pokazalo interes za te žalbe. Zemlju je napustio i Ante Pavelić. Komunisti su pomislili da je uvođenje diktature prilika za revoluciju. Njihov pokušaj da organizuju ustanak olakšao je vlastima primenu sile. Nekoliko stotina članova KPJ i SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) ubijeno je, a u sudskim procesima mnogi su osuđeni na robiju.[84] Reakcija države na Veliku ekonomsku krizu 1929-1933. Velika ekonomska kriza je počela slomom na berzi u Njujorku u oktobru 1929. a zatim se proširila na ceo svet. Najviše je pogodila Sjedinjene Američke Države (SAD) i Nemačku. Zemlje pogođene krizom su uvele zaštitne carine za svoje proizvode. U vreme Velike ekonomske krize 1929-33. prihvaćena je zamisao Džona Majnarda Kejnza da je uvođenje monopola sprečilo da se cene na tržištu slobodno stvaraju i time pokrenulo ekonomsku krizu. Da bi se obnovila ravnoteža i zaposlenost, Kejnz je tražio uplitanje države u procese na tržištu. Država je svojim uplitanjem morala povećati zaposlenost i tražnju na tržištu. Tako je u SAD organizovanjem velikih javnih radova povećavala se proizvodnja i zaposlenost, a omogućeno je prevazilaženje krize.[85] U prvim mesecima svetske ekonomske krize njeno dejstvo nije se osetilo u Jugoslaviji. Ipak, sredinom 1930. stigla je i do Jugoslavije. Nanela je štete trgovini, bankarstvu, industriji i poljoprivredi. Uvođenjem zaštitnih carina evropske države su uticale da se vrednost robe izvezene iz Jugoslavije 1932. smanji za skoro dve trećine u odnosu na 1929. Do 1933. vrednost ukupne domaće proizvodnje u Jugoslaviji opala je na polovinu vrednosti iz 1929. Radnici koji su imali posao 1934. dobijali su manje nadnice nego u vreme kada je kriza počela. Tada se nezaposleni nisu morali javiti na biro rada. Zato nema tačnih podataka o broju onih koji su izgubili posao u Jugoslaviji tokom Velike ekonomske krize. Procenjuje se da je taj broj iznosio oko 300.000. U taj broj je spadao veliki broj „polutana” (seljaka-radnika). Drugi su prihvatali sve poslove u zamenu za stan i hranu bez novčane naknade. Prosjačenje dece, žena i muškaraca bilo je masovna pojava. Desetine hiljada skitnica su u vreme krize kao samci ili sa porodicom živeli na ulicama gradova bez ikakvog smeštaja. Samo u Beogradu je takvih bilo najmanje 6.000.[86] Država je tada pokušavala da svoju industrijsku proizvodnju zaštiti od strane konkurencije. O tome se vodilo računa pri određivanju carina. U državnim nabavkama prednost je imala domaća roba. Cene industrijskih proizvoda su zbog smanjene kupovne moći između 1929. i 1934. godine pale za skoro četvrtinu vrednosti, a cene poljoprivrednih proizvoda su istovremeno izgubile skoro polovinu vrednosti na tržištu.[87] Da bi se sprečio pad cena, došlo je do monopolističkog udruživanja industrijskih preduzeća. Uzor za to bila su udruženja koji su postojali u inostranstvu. Preduzeća koja su proizvodila istu robu sklapala su dogovore a prema njima su po jedinstvenoj ceni nudila robu ili usluge na domaćem tržištu. To nastojanje da se stekne položaj jedinog prodavca neke robe na tržištu Kraljevine Jugoslavije a tako postigne sigurnija i veća zarada izazvalo je proteste dela trgovaca i zanatlija. Država je 1934. usvojila Zakon o kartelima koji je zabranio stvaranje monopola. Došlo je do protesta industrijalaca. Zato je 1935. utvrđen postupak za odobravanje stvaranja kartela. Od tada se u Jugoslaviji stvorilo više monopolističkih udruženja.[88] Početak oporavka privrede u Jugoslaviji osetio se tek od 1935. Ovo se podudarilo sa „novim ekonomskim kursom” koji je objavio Milan Stojadinović. Osnovu Stojadinovićeve ekonomske politike činilo je veće mešanje države u privredu. Mere su uvođene po uzoru na politiku zapadnih zemalja i po preporukama iz inostranstva. Tako je Društvo naroda preporučivalo organizovanje javnih radova da se umanji nezaposlenost na jugoistoku Evrope. Vlada je još 1933. donela takvu odluku, ali je do značajnijeg organizovanja javnih radova došlo tek od 1935. Prvenstveno je to bilo građenje saobraćajnica, puteva i pruga. Intervencijom vlade ostvaren je napredak i rudarstva kao i metalurgije. U železari u Zenici povećane su količine proizvedenog gvožđa i njegov kvalitet, a u borskom rudniku je počela da radi električna rafinerija. Država je postala najznačajniji kapitalista u industriji Jugoslavije. To je dovelo do toga da 1939. porezi i carine nisu bili glavni izvor prihoda Jugoslavije. Država je 1939. bila vlasnik oko 15% industrije u Jugoslaviji i od toga ostvarivala trećinu prihoda države. Oko šestinu državnih prihoda država je ostvarivala od svojih monopola. Imala je monopole na neke proizvode(duvan, so, petrolej ...). Najveće monopolske prihode je imala od duvana. Duvan je otkupljivan od privatnih proizvođača, a zatim prerađivan u državnim fabrikama.[89] Septembarski ustav Detaljnije: Septembarski ustav Otvorena diktatura nije mogla da bude trajno zadržana. Popuštajući pred zahtevima iz Zapadne Evrope, kralj je odlučio da obnovi ustavno stanje. 3.9.1931. proglašen je Septembarski (ili Oktroisani) ustav. Zakonodavnu vlast imali su kralj i Narodno predstavništvo. Ono je bilo nova ustanova, sastojalo se od Narodne skupštine i Senata. Partije se nisu mogle stvarati na verskoj, plemenskoj ili pokrajinskoj osnovi. Kralj je uglavnom imao sličan položaj u odnosu na Narodno predstavništvo kao što je imao u odnosu na Narodnu skupštinu prema Vidovdanskom ustavu. Ipak, član 116. je kralju davao pravo da u vanrednim okolnostima (rat, pobuna i slično) svojim ukazom postupa izvan ustava i zakona. Ustav je predvideo da kralj, posle ukaza, traži saglasnost od Narodnog predstavništva za ono što je učinio u vreme vanrednih okolnosti.[90] Banovine su imale banovinska veća i banovinske odbore. Njih su imenovali banovi. Narodni poslanici, članovi banovinskih veća i predsednici opština birali su polovinu Senata, a polovinu je imenovao kralj. Senatori nisu mogli da imaju manje od 40 godina. Građanski političari u Ustavu iz 1931. nisu videli obnovu ustavnog stanja nego pokušaj da se diktatura učini trajnom. Posle njegovog objavljivanja, u novembru 1931. organizovani su „izbori” za Narodnu skupštinu. Postojala je samo jedna izborna lista Petra Živkovića, a opozicione stranke nisu učestovale. Na izbore je izašlo oko 65% upisanih birača. Da bi se stvorila stranka koja će podržati kraljevo integralno jugoslovenstvo, krajem 1931. stvorena je Jugoslovenska radikalna seljačka demokratija (JRSD). Ona je 1933. preimenovana u Jugoslovenska nacionalna stranka (JNS).[91] Pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena Kralj Aleksandar u admiralskoj uniformi na Jadranu (1930), ulje na platnu, rad Ivana Vavpotiča Kralj Aleksandar i Mustafa Kemal Ataturk, prvi predsednik Republike Turske (1933) Detaljnije: Integralno jugoslovenstvo Kralj Aleksandar je bio veliki pobornik i glavni politički pokrovitelj ideologije integralnog jugoslovenstva, koja je oblikovana u vreme njegove mladosti, krajem 19. i početkom 20. veka, kada su pojedini ideolozi jugoslovenskog pokreta počeli su da napuštaju izvornu jugoslovensku, odnosno južnoslovensku ideju, koja se zasnivala na konceptu saradnje između južnoslovenskih naroda, a umesto toga su počeli da promovišu novu, integralističku tezu po kojoj Srbi i Hrvati, a zajedno sa njima i Slovenci, predstavljaju jedinstven narod, sastavljen od tri plemena: srpskog, hrvatskog i slovenačkog. Već kao prestolonaslednik (od 1909. godine), a potom i kao regent (od 1914. godine), Aleksandar se okružio pristalicama integralističkog koncepta, a nakon stvaranja Kraljevine SHS (1918), integralistička ideologija je dobila sasvim novu, državnu dimenziju. Upravo u toj ideologiji, Aleksandar je pokušao da pronađe rešenje za prevazilaženje unutrašnjih podela u novostvorenoj državi. Ključni korak ka definisanju integralnog jugoslovenstva kao zvanične državne ideologije učinjen je 1929. godine, kada je naziv države promenjen u Kraljevina Jugoslavija. Od tog trenutka, integralistička politika je sprovođena putem represivnog negiranja narodne posebnosti Srba, Hrvata i Slovenaca, a sva tri naroda (srpski, hrvatski, slovenački), zvanično su proglašeni pukim plemenima u sastavu jedinstvene jugoslovenske nacije. Takva politika je u Kraljevini Jugoslaviji intenzivno sprovođena od uvođenja Šestojanuarske diktature (1929), do Aleksandrove pogibije (1934). Nestankom kralja Aleksandra, integralistička politika je izgubila svog glavnog pokrovitelja, nakon čega je zapala u krizu, a potpuni slom je doživela u razdoblju između 1939. i 1941. godine, kada je i zvanično napuštena, čime je okončan i neslavni pokušaj svođenja srpskog naroda na stepen plemena.[92][93][94] Obnova delatnosti političkih stranaka 1932. U aprilu 1932. Živkovićevu vladu smenila je vlada Voje Marinkovića. Posle obnove ustavnog stanja, kao glavni protivnik centralizma V. Maček je isticao da zamisao da su Srbi i Hrvati jedan narod nije istinita. On je tražio podršku Velike Britanije za svoje političke stavove. Od sredine 1932. Maček je često davao izjave da je moguće otcepljenje Hrvatske i raspad Jugoslavije. Musolini se nadao da je to dobra prilika da se počne sa građanskim ratom koji će razbiti Jugoslaviju. Za to je odlučio da iskoristi ustaše koje je u Italiji (i Mađarskoj) organizovao Ante Pavelić. Sa