numerisani primerak broj 5 sve potpisao Mersad Berber RETKO! Sarajevo poezija grafika, 1972/73. Grafička mapa 13 grafika i listovi sa poezijom Lorens Darel, Tin Ujević, Ivo Andrić... : Portfolio with 13 col. : Mappe mit 13 farbigen unutra je sve jako lepo očuvano, kožna fascikla ima blage tragove stajanja, sve je kao na slici slobodno pitajte šta vas interesuje 13 grafika Plus 13 pesama I propratni tekst Mersad Berber (Bosanski Petrovac, 1. siječnja 1940. - Zagreb, 7. listopada 2012. ) je bio bosanskohercegovački akademski slikar. Mersada Berbera se uvrštava među najveće slikare neoklasiciste njegovog doba. Biografija Mersad Berber je diplomirao na Akademiji likovnih umjetnosti u Ljubljani 1963., u klasi Maksima Sedeja. Postdiplomski studij grafike je zavšio na istoj Akademiji kod Rike Debeljaka. Od 1978. do 1982. godine predavao je na Akademiji likovnih umjetnosti u Sarajevu-[1]. Tijekom 1990-ih, za vrijeme rata u BiH, seli u Zagreb. Do kraja života živi i radi u Zagrebu i Dubrovniku. Bavio se slikanjem, grafikom, tapiserijom, ilustracijom te je radio scenografiju i kostimografiju, a 1985. završio je svoj crtani film Tempo Secondo. Održao je gotovo stotinu samostalnih i sudjelovao u nizu skupnih izložbi u Europi, SAD-u i Aziji, a dobitnik je više od 50 nagrada i priznanja za svoj rad. Bio je član Ruske akademije umjetnosti od 2007. godine. [2] 1984. godine Galerija Tate u Londonu uvrštava Berberove slike u svoj stalni postav.

m9 Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Georgije Branković, patrijarh srpski (Feodor Butkevič, ulje na platnu, 1892) reprodukcija /fotografija po očuvanosti papira/kartona cenim da datira iz `20-ih godina prošlog veka nemam izvor ni pouzdanu informaciju sem da je slika naslikana 1892(original) SOMBORSKI PROTA – SRPSKI PATRIJARH (Georgije Branković) 28/06/2018 Đorđe Branković, somborski prota, dugogodišnji upravitelј ovdašnje Srpske učiteljske škole (Preparandije), kasnije vladika temišvarski, mitropolit karlovački i patrijarh srpski, rođen je 1830. g. u Kulpinu, kao sin paroha i nekadašnjeg sentandrejskog preparandiste Timotija Brankovića, i Jelisavete, devojaštvom iz ugledne i stare porodice somborskih Bikara. Osnovnu školu Đorđe Branković je završio u Senti, gde je od 1833. g. njegov otac bio paroh. U Vrbasu je završio četiri razreda evangelističke gimnazije, a peti i šesti razred gimnazije pohađao je u Baji. Studije filozofije u Nađkerešu prekinuo je 1848. g. zbog Mađarske revolucije. Između 1849. i 1852. g. radio je kao gradski podbeležnik u Senti, a između 1852. i 1855. g. pohađao je i sa odličnim uspehom završio Bogosloviju u Sremskim Karlovcima. Za đakona ga je, o Nikolјdanu 1855. godine, rukopoložio vladika bački Platon Atanacković u novosadskoj Sabornoj crkvi, a o Božiću 1856. g. Đorđe Branković je rukopoložen za sveštenika sa službom u Senti, gde je prvo služio kao pomoćnik (kapelan) kod svog oca, a po njegovom obolјevanju i kao administrator senćanske parohije. RETKO

u stilu Dade Djurica ... Miodrag Daja Anđelković, poznati akademski slikar iz Niša i dobitnik brojnih nagrada Bez naziva, 1981 bakropis kasiran na karton, signaturam, posveta autora, 15,5 x 24 cm plus originalni paspartu Anđelković je rođen u Jelašnici, Akademiju likovnih umetnosti završio je 1970. godine u Beogradu, a kao stipendista Fonda “Moša Pijade” boravio je na stručnom usavršavanju u Parizu 1980. Bavio se slikarstvom kroz uljane slike, akvarele i kolaže, ali i grafikom, esejistikom i likovnom kritikom. Održao je brojne izložbe u Nišu, Beogradu, Novom Sadu i drugim gradovima u zemlji, ali i inostranstvu - u Lucernu, Bazelu, Arauu, Rajnahu, Bukureštu, Parizu, Varni, kao i u Kuvajtu i Jordanu. Osim samostalnih, izlagao je i na preko 200 kolektivnih izložbi u Srbiji, među kojima su Bijenale jugoslovenske grafike u Beogradu, Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu, Bijenale akvarela u Zrenjaninu i Trijenale savremenog jugoslovenskog crteža u Somboru. Dobijao je nagrade na Koloniji mladih u Ivanjici, na izložbi “Vojnici slikari”, na Bijenalu akvarela u Zrenjaninu, ali i nagradu iz Fonda Đorđa Andrejevića Kuna, Otkupnu nagradu na Oktobarskom salonu, “Zlatnu značku” KPZ Srbije i “Mali pečat” Niškog Grafičkog kruga. Bio je član Udruženja likovnih umetnika Srbije, Društva srpskih umetnika “Lada” i Grupe A, kao i dugogodišnji saradnik Narodnih novina, gde je objavljivao prikaze izložbi i feljtone. Do penzionisanja je radio u Zavodu za zaštitu spomenika kulture u Nišu kao muzejski savetnik konzervator.

Izdavač: Libretto ISBN: 9780312595432 Broj strana: 368 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 12×21 cm Đorđo Vazari, italijanski slikar, arhitekta i pisac jedan je od osnivača istorije umetnosti. Mada je radio na mnogim građevinama, i naslikao veliki broj fresaka i slika po rimskim i firentinskim crkvama i palatama, najveći trag Vazari je ostavio upravo na polju istorije umetnosti Njegove biografije velikih italijanskih umetnika XIII i XIV veka, glavni su izvor za proučavanje italijanske umetnosti u doba renesanse… Život Đota, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Jakopa dala Kuerča, vajara sijenskog Život Paola Učela, slikara firentinskog Život Mazača, slikara iz San Đovani di Valdarno Život Filipa Bruneleskija, vajara i arhitekta firentinskog Život Pjera dela Frančeska, slikara iz Borgo a san Sepolkro Život Donatela, vajara firentinskog Život Leona Batiste Albertija, arhitekta firentinskog Život Antonela da Mesina, slikara Život fra Filipa Lipija, slikara firentinskog Život Andree dal Kastanjo iz Muđela i Domenika Venecijana, slikara Život Jakopa, Đovanija i Đentilea Belinija, slikara venecijanskih Život Antonija i Pjera Polajuola, slikara i vajara firentinskih Život Sandra Botičelija, slikara firentinskog Život Andree del Verokija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Život Andree Mantenje, slikara mantovanskog Život Leonarda da Vinčija, slikara i vajara firentinskog Život Bramantea da Urbino, arhitekta Život Rafaela da Urbino, slikara i arhitekta Život Mikelanđela Buonarotija, slikara, vajara i arhitekta firentinskog Opis dela Ticijana da Kador, slikara

NAOKO UZGRED Severin M Franić Str 439 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Severin M. Franić je rođen 28. januara 1952. godine u Murskoj Soboti, bivša SR Slovenija bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Još za vreme studija, u Sarajevu, 1972, kao filmski kritičar je počeo da sarađuje u časopisima i revijama od kojih su najznačajniji: Naši dani, Lica, Život, Izraz, Odjek, Sineast, Mladost, Ideje, Filmska kultura, Književnost, Savremenik, Duga, Filmograf, Politika svet... 1988. godine je pokrenuo časopis JU FILM DANAS, čiji je glavni i odgovorni urednik i sada. U vremenskom razdoblju od 1993. do kraja 1997. godine bio je i urednik filmskog programa Srpske Radio Televizije u Republici Srpskoj. Autor je više od 100 emisija u okviru ciklusa `Jugoslovenska filmska komedija`, Vreme igre, koja je punih dve i po godine (emitovana na Kanalu Plus TV Novi Sad. Knjige: Njih sam čitao (hrestomatija, JU FILM DANAS, 1989); Dušo-gupka (poezija, Prometej, Novi Sad, 1993); Magijski vrtlog svetlosti i senke (antologija, Prometej, 1996), Razgovori (poezija, Prosveta, 1997), Naoko uzgred (razgovori i feljtoni, Raška škola, 2000), Svođenje računa (Ne&Bo / JU FILM DANAS, 2002), Konačna verzija (poezija, Ne&Bo, 2002) i Overavanje (JU FIJ1M DANAS, 2002). Priredio: Na mrtvoj straži (izbor iz poezije Alekse Šantića (IP `Ivanišević`, 2003).

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Vesna Radosavljević- oktobar 1945 — jun 2015 CENA JE ZA JEDAN AKVAREL Svi akvareli su potpisani Tehnika: Akvarel na papiru Dimenzija sa ramom: Neuramljeno Šifra:1098, 1099, 1100, 10101,10102, Akvareli su iz predstave " Stanica koja se ljulja" Slika 1. glumac Radisav Radojković Dimenzija bez rama: 50x35cm Slika 3. glumac Srboljub Milan Dimenzija bez rama: 50x35cm Slika 6. glumac Miloš Tomić Dimenzija bez rama: 50x35cm Slika 8. glumac Slobodan Stojković Dimenzija bez rama: 50x35cm Slika 10. glumica Miroslava Ilić Dimenzija bez ram: 50x35cm Vesna Radosavljević (oktobar 1945 — jun 2015) bila je akademska slikarka. Bila je član udruženja ULUPUDS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije) od 1969. godine. Odmah nakon završetka Akademije, bila je samostalni umetnik, radila je u svim pozorištima na teritoriji bivše SFRJ. Kreirajući kostime, pokušavala je da istinski pronikne u srž teatra. Pod njenom četkicom se nije radila sama odeća, već pozorišni lik, ostvarena rola, jer se trudila da svojom paletom dočara opštu atmosferu pozorišnog komada. Prvu samostalnu izložbu imala je u Zagrebu 1969. godine, potom na Novembarskom salonu iste godine, 1971. godine u Beogradu i Puli, 1972. godine — Svetozarevo Dani Komedije, a iste godine i izložbu u Etnografskom muzeju Istre — Pažin u periodu od 1. do 15. avgusta 1972. godine. Nakon toga se nastavlja niz velikih izložba po celoj SFRJ. U pauzama između predstava radila je senzualna , zanatski odlična ulja i time proširivala svoj bogati umetnički opus. Svoj izvaredan talenat je nasledila od svoje majke Olge Radosavljević, koja je bila učenica Jovana Bjeljića.

Tempera na papiru. Dimenzije sa ramom 52x32cm,a samog dela 23,5x13,5cm Potpisana od strane umetnika. Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. 
Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. 
Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. 
Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. 
Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Polovne knjige, izuzetno očuvane. Ima, vrlo malo, podvučenog teksta. Izdavač: Neoplanta film - Novi Sad, 1971. god. Broširan povez, 29 cm. 1009 str. Neoplanta film je bilo filmsko preduzeće sa sedištem u Novom Sadu, osnovano septembra 1966. godine ukazom Skupštine SAP Vojvodine. Prestalo je da postoji 1986. godine. Proizvelo je preko 200 filmskih naslova, od toga 13 dugometražnih igranih filmova, 173 kratkometražna igrana, dokumentarna i animirana filma. U ovom periodu proizvedeno je oko 58 filmova prosečno oko 11 godišnje.Najviše je proizvedeno redovnih autorskih filmova koji su predlagali i realizovali sami autori ili su ih radili autori po pozivu Neoplante. Predlozi su upućivani na konkurse Republičkog fonda za kulturu ili Pokrajinske zajednice za kulturu. Sadržaj dokumentaraca je bio različit: teme iz društvenog života, sporta, umetnosti, poljoprivrede, istorije, međunacionalnih odnosa itd. Značajni reditelji u ovom periodu koji su dali pečat filmskoj proizvodnji Neoplanta filma: Branko Milošević (ilustrativni filmski izraz):više godina se bavio amaterskim filmom i sarađivao sa televizijom.Često radio naručene dokumentarne filmove koji nisu trpili eksperimentisanje niti preveliku autorsku slobodu. Miroslav Antić (lirsko-vizionarski filmski izraz):svojim filmovima davao poetsku notu ulazeći smelije u kritički odnos prema savremenim društvenim problemima Želimir Žilnik (problemski filmski izraz): uneo je potpuno novi filmski izraz u produkciji svojih dokumentarnih a kasnije i igranih filmova sa čime je kasnije postao prepoznatljiv u jugoslovenskoj i svetskoj produkciji dokumentarnog filma. Od ukupno 58 snimljenih filmova oni su realizovali 31 dokumentarac. Ostali značajni reditelji: Karpo Aćimović Godina, Nikola Majdak i Prvoslav Marić.

Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Dragoslav Radisavljevic, "Španac", (1951-???), akademski slikar, od 1980. godine ziveo i stvarao u Berlinu, pod pseudonimom Drago Radis. Pohadjao je i zavrsio cuvenu akademiju UMPRUM u Pragu. Tri crteza na papiru, uradjena kombinovanom tehnikom 1992. godine, dimenzija 42x30 cm.

sadrzi spisak, po godinama, svih snimljenih jugoslovenskih celovecernjih filmova. Sadrzi i abecedni index filmova snimljenih zakljucno sa 1988. godinom. Takodje, danas zastareo ali ne nevazan, spisak svih bitnijih institucija i udruzenja koja se bave filmom, producentskih kuca koje su radile u Jugoslaviji, itd. u drugom delu netaknut rokovnik pravi biser za kolekcionare nekorišćena JES.20/17

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Ukoliko želite da iznenadite partnera, prijatelje, porodicu sa ilustracijom, možda priveskom sa motivom koji znači njima ili vama zajedno, šoljom sa ilustracijom stavri koje Vas asociraju na tu osobu.. Ilustracija može biti u štampanoj verziji, sa ramom ili bez, ili poslata elektronski. Privezak može da se radi na iverici i plastici. Šolja može biti magična (potpuno bela, dok se ne sipa vrela tečnost u nju) ili obična. Jedna od fotografija Vam je privezak koji sam skoro izradila. Jedna od fotografija Vam je kako šolja izgleda kada se uradi. (Doduše na mockup-u je, jer nemam uslikanu kako je izgledala kad sam je završila) Oko cene se dogovaramo u zavisnosti šta želite, koliko detalja se nalazi i koliko je komplikovano. Ja voljenima oko sebe uvek radim poklone poput ovih, te mogu Vam reći da se uvek oduševe. Osim ovoga navedenog, radim logo, postere, flajere, prelamanje časopisa i novina, itd.. Slobodno se javite za dodatne informacije :)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Beograd 1987. Mek povez, ilustrovano, format 27×21 cm, 272 strane. U ovoj knjizi predaju se u ruke čitalaca kritike najznačajnijih predstava prikazanih na Bitefu od njegovog osnivanja pa sve do danas. Ona bi mogla biti posvećena Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu, s kojima je kritičar često bio u sporu, ali pri tom i neprestano svestan činjenice da su oni, stvarajući Bitef, upisali Beograd, kako je već rečeno, u pozorišnu mapu Evrope i sveta, podigli sebi za života spomenik, koji u budućnosti neće moći da sruši ni neka eventualna korenita reinterpretacija istorije pozorišta iz šezdesetih i sedamdesetih godina. Sakupljene na jednom mestu, te kritike, u prvoj instanci, predstavljaju izveštaj s lica mesta, neposredno svedočenje o onom što se s teatrom događalo u prelomnom razdoblju između 1967. i 1986. godine, jedan su od primarnih izvora za buduću istoriju pozorišta tog perioda. Ali, u isto vreme, zato što se u njima sistematski prati i tumači promena u shvatanju teatra do koje dolazi baš tada u svetu, zato što se prema njoj kritički odreduje i kada se energično podržava, one su i svojevrstan pogled na Bitef iz istorijske perspektive. Vladimir Vlada Stamenković (Beograd, 26. decembar 1928 – Beograd, 8. jun 2018), pozorišni kritičar, teatrolog, višedecenijski pozorišni kritičar NIN-a, glavni selektor i umetnički direktor Sterijinog pozorja u Novom Sadu, profesor dramaturgije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu. Vladimir Vlada Stamenković Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina FDU 1.jpg Dodela zlatnih povelja zaslužnim profesorima u penziji povodom 50 godina Fakulteta dramskih umetnosti. Dekan Ljiljana Mrkić Popović i Vladimir Stamenković Rođenje 26. decembar 1928. Beograd, Kraljevina Jugoslavija Smrt 8. jun 2018. (89 god.) Beograd, Srbija Polje dramaturgija i pozorišna kritika Škola Pravni fakultet u Beogradu Institucija Književne novine NIN Fakultet dramskih umetnosti Sterijino pozorje Učenici Ivan Medenica Dušan Kovačević Poznat po pozorišnoj hronici u NIN-u više od 4 decenije Nagrade - Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju domaće pozorišne umetnosti i kulture(1996) Biografija Školovao se u Beogradu. Osnovnu školu je završio 1939, III realnu mušku gimnaziju[1] 1947, a Pravni fakultet 1953. godine.[2] Nakon završetka studija, radio je dve godine kao sudski pripravnik. Istovremeno je pisao zapažene pozorišne kritike što ga je dovelo[1] 1956. na radno mesto dramaturga i urednika radio-dramskog programa Radio-Beograda.[2] Na ovom poslu će se zadržati punih jedanaest godina (do 1968), nakon čega je prihvatio poziv da predaje na tadašnjoj Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.[1] Na Akademiji je biran u sva akademska zvanja, od docenta do redovnog profesora, a dugo vremena je bio i šef Katedre za dramaturgiju.[1] Predavao je dramaturgiju studentima treće godine punih dvadeset osam godina. Osim toga, bio je Umetnički direktor i Glavni selektor Sterijinog pozorja (1976—1981).[1] Bio je počasni član Udruženja pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije (Nacionalne sekcije AICT-a).[2] Pozorišne kritike Pozorišne kritike je pisao najpre za Književne novine (do 1961), a potom za NIN, gde je vodio pozorišnu hroniku pune četiri decenije.[2] Po rečima njegovog studenta, a kasnije i profesora Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, Ivana Medenice, toliko dugačak staž stalnog pozorišnog kritičara u istom mediju, osim što predstavlja pravu retkost čak i na svetskom nivou, zapravo svedoči `prevashodno o njegovoj građanskoj postojanosti, istrajnosti, prosvetiteljskom osećanju obaveze i misije.`[3] Pripadao je grupi retkih pozorišnih kritičara koji su od samih početaka BITEF-a podržavali ovaj festival. Iako je suštinski bio naklonjen ovom festivalu, neštedimice je iznosio argumente kritike i ocene koje su se nekada kosile sa izborom Mire Trailović i Jovana Ćirilova, suosnivača i selektora Festivala. Oni sami su tome u prilog istakli: `Nikad korumpiran, nikad popustljiv, ali sposoban i da se oduševi onim što odgovara njegovom savremenom senzibilitetu i njegovom verovanju, intelektualnom, estetskom i društvenom...`[4] Što se tiče kritičarskog i esejističkog rada Vladimira Stamenkovića, on obuhvata više od hiljadu pet stotina publikovanih tekstova.[1] Nasleđe Kao profesor Fakulteta dramskih umetnosti ali i kao postojani pozorišni kritičar čvrstih uverenja i snažnih argumenata, stekao je izuzetan ugled i veliko poverenje svojih studenata, ali i mlađih kritičara. Izveo je na pozorišni put trideset generacija dramaturga, praktično sve dramaturge, dramske pisce, kritičare i teatrolog starije i srednje generacije.[5] Dobro je poznato da je upravo Stamenković imao bitnu ulogu u profesionalnom debiju Dušana Kovačevića[3]. Dragana Bošković navodi da je profesor Stamenković neumorno promovisao svoje studente kod pozorišnih uprava i da je zaslužan što su se neki od danas kultnih tekstova, našli pod svetlima pozornice. Isto tako, njegovi studenti koji nisu postali dramski pisci već njihovi kritičari, upravo su se ugledali na moralni integritet i jasnoću stavova svoga profesora. [6]O profesoru još kaže: `U neprestanom, kreativnom dijalogu sa tradicijom, Vladimir Stamenković je nepogrešivo umeo da razdvoji pomodno od savremenog, pišući o predstavama otvoreno, jasno i hrabro, bez obzira na društveno-istorijski kontekst u kome su nastajale, i globalizacijska kretanja.`[6] `Kao pravi romantičar, ne i romantik, Stamenković je bio suštinski, autentično i iskreno otvoren – a što je na prvi pogled bio u potpunoj suprotnosti s njegovom uzdržanom, strogom, urednom i otmenom pojavom i nastupom – za sve što je novo i originalno. Njegov osnovni pokretač nije bio poriv – a što je veoma čest slučaj u profesiji kritičara – da dela koja analizira potvrđuje, te procenjuje kroz prizmu svojih estetskih, ideoloških i misaonih nazora, već da ih posmatra iz njih samih. BITEF (Beogradski internacionalni teatarski festival) je jedan od pozorišnih festivala koji se organizuje u Beogradu svake godine. Osnovan je 1967. godine odlukom Skupštine grada Beograda kao stalna manifestacija od posebnog značaja za Grad.[1] Od tada se kontinuirano održava, prateći i podržavaući najnovije pozorišne trendove. Postao je jedan od najznačajnijih festivala za srpsku kulturu. Tokom šezdesetih godina 20. veka, osnivači festivala (Mira Trailović, Jovan Ćirilov i njihovi saradnici) pažljivo su pratili uzburkane događaje na svetskoj pozorišnoj sceni preplavljenoj avangardnim preispitivanjima. Osamdesetih, BITEF je Beogradu pokazao najveća pozorišna dostignuća, postavši jedan od nekoliko pozorišnih festivala koji su uspešno spojili eksperimantalne forme i klasična dostignuća. Uprkos političko-ekonomskoj krizi koja je zahvatila Jugoslaviju devedesetih, BITEF je, zahvaljujući pomoći međunarodnih kulturnih centara, vladinih i nevladinih organizacija, uspeo da nastavi tradiciju koja je promovisala nove pozorišne trendove i osnovne pozorišne vrednosti. Tako je BITEF zadržao svoje mesto u porodici velikih internacionalnih festivala i predstavlja jedan anti-tradicionalni fenomen i epohalnu vrednost srpske i evropske kulture. Godine 1999. BITEF je nagrađen specijalnom nagradom „Premio Europa per il teatro“ i tako je postao prvi internacionalni pozorišni festival koji je nagrađen ovom nagradom.

Akvarel Dimenzije sa ramom 44x36 cm,a samog dela 27x19cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm 40x33cm,a samog dela 23x16cm Prema podacima sa kojima se raspolaže, Helena Sivč je prva vojvođanska Rusinka koja je završila Akademiju likovnih umetnosti. Rođena je u Ruskom Krsturu 22. novembra 1922. gde je završila osnovnu školu, a srednju učiteljsku je započela u Novom Sadu. Zbog političkih uverenja morala napustiti Novi Sad, i školovanje nastaviti u Somboru. Višu pedagošku školu je završila u Novom Sadu. Na predlog skulptora Eugena E. Kočiša upisuje likovnu akademiju u Zagrebu, a studije nastavlja u Beogradu gde je diplomirala 1951. U klasi poznatog slikara i pedagoga Nedeljka Gvozdenovića. Jedno vreme je živela i radila u Banja Luci i Sarajevu gde je bila član Udruženja likovnih umetnika tadašnje Bosne i Hercegovine. Nakon povratka u Novi Sad, postaje i član Udruženja likovnih umetnika Vojvodine. Radila je i u Ruskom Krsturu i u dve gimnazije u Novom Sadu. Kao učesnica NOP posle završetka Drugog svetskog rata bila je angažovana u mnogim društvenim akcijama i manifestacijama. Dobitnica je visokih državnih i profesionalnih priznanja. Helena Sivč u svom slikarskom pristupu je izrazita akvarelistkinja, a svoju tematiku je fokusirala na pejzaž ravnice i na teme iz svog rodnog mesta. Njeni akvaerli imaju suptilnu lirsku koloritnu strukturu gde svaki objekat zadobija svoju moćnu formu naslikanih predmeta. Radila je i tapiserije u koje je unosila elemente rusinske estetike. Samostalne i zajedničke izložbe imala je u Beogradu, Sarajevu, Novom Sadu, Ruskom Krsturu, Đurđevu. Helena Sivč je jedna od osnivačica Kluba likovnih umetnika u okviru Društva za rusinski jezik u kulturu koji je osnovan 1996. godine, i kojem je bila prva predsednica. Umrla je 4. novembra 2016. u Novom Sadu. Sahranjena je na Novosadskom groblju.

Detalji predmeta Stanje Nekorišćeno Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine Ručno radjeno srce od tvrdog papira prelepo izgleda.Sve je slikano. Može da piše sve po želji i crvena zvezda i ime ili datum. Mogu i po želji da radim natpis slikano samo da vidite kako lepo izgleda za vas dom ili nekome za poklon.

Odlično stanje Umetnost i vizuelno opažanje Rudolf Arnhajm Studentski kulturni centar, Beograd, 1998, ilustrovano. mek povez, 24 cm. Rudolf Arnhajm (nem. Rudolf Arnheim; Berlin, 15. jul 1904 – En Arbor, 9. jun 2007) bio je nemačko-američki psiholog, esejista, proučavalac umetnosti, filmski kritičar i teoretičar. Biografija[uredi | uredi izvor] Rudolf Arnhajm Datum rođenja 15. jul 1904. Mesto rođenja Berlin Nemačka Datum smrti 9. jun 2007. (102 god.) Mesto smrti En Arbor SAD Rudolf Arnhajm je od 1928. do 1933. godine bio urednik nemačkog magazina za politiku, umetnost i ekonomiju: (nem.) Die Weltbühne, ali i saradnik brojnih drugih časopisa u Nemačkoj sve do 1933. godine kada po dolasku Hitlera na vlast emigrira prvo u Italiju i Englesku. Godine 1940. odlazi u Sjedinjene Američke države gde je u početku predavao psihologiju na manjim obrazovnim ustanovama: Sarah Lawrence College i New School for Social Research.[1] Nedugo zatim, kao profesor prelazi na univerzitete Kolumbija i Harvard [2] gde radi do 1974. godine. Zvanje profesora emeritusa ostvario je na Univerzitetu Mičigen u An Arboru.[3][4] Teorija filma[uredi | uredi izvor] Bio je sledbenik Geštalt psihologije po kojoj ni najelementarniji procesi posmatranja ne proizvode samo mehaničke registracije spoljašnjeg sveta, već stvaralački organizuju sirov senzorni materijal po načelima jednostavnosti, pravilnosti i ravnoteže, načelima koja upravljaju mehanizmom opažaja`.[1] Bio je učenik Maksa Verthajmera (Max Wertheimer) i Volfganga Kelera (Wolfgang Köhler). Svoja znanja iz psihologije opažanja je primenjivao na proučavanje vizuelnih, prvenstveno plastičnih umetnosti.[1] Filmskom teorijom se bavio povremeno. Za razliku od teoretičara montažne škole, Arnhajm u svojoj knjizi: Film kao umetnost (Film als Kunst, 1932), u Američkoj izmenjenoj verziji: Film as Art, 1957. pridaje odlučujući značaj samom kadru, nezavisno od njegovog mesta u montaži.[1][2][4] Rudolf Arnhajm shvata pokretni fotografski snimak kao antinaturalistički fenomen koji se zasniva na mehaničkim činiocima, što pasivnu registraciju stvarnog prizora preobražavaju u izražajno sredstvo, u posebni vid percepcije[1][4] putem projekcije trodimenzionalnih predmeta na ravnu površinu, redukovanjem dubine, osvetljenjem i odsutnošću boje, okvirom slike i udaljenošću kamere od predmeta, odsutnošću prostorno-vremenskog kontinuenta i nevizuelnog čulnog sveta, tj. sredstvima ograničenja koja u procesu percepcije u odnosu na utisak stvarnosti postaju sredstva uobličavanja. Upravo razlika, koja nastaje putem tih preobražaja, čini izražajna sredstva medija. On još navodi da kada tehnološki napredak bude omogućio da se opažanje filmske slike pribli opažanju stvarnosti, npr, uključivanjem zvuka, boje, treće dimenzije i drugih čulnih kanala, doći će do ostvarenja potpunog filma koji će predstavljati kraj mogućnosti kreacije koju je nemi film osiguravao. Kasnije je Rudolf Arnhajm ublažio svoje stavove i poglede na zvučni film (ogledi: Epski i dramski film / Epic and Dramatic Film, 1938; Film i psihologija / Films and Psychology, 1949; Umetnost danas i film / Art Today and Film, 1965; Tendencije zapadne umetnosti i opadanje vidljivosti / Trends of Western Art and the Decadence of Visibility, 1970; O prirodi fotografije / On the Nature of Photography, 1974).[3] Ostali radovi donekle povezani sa teorijom filma[uredi | uredi izvor] Radio, umetnost zvuka / Radio, An Art of Sound, 1936; Umetnost i vizuelno opažanje / Art and Visual Perception, 1954 - 1974; Prema psihologiji umetnosti / Toward a Psychology of Art, 1966; Vizuelno mišljenje / Visual Thinking, 1969; Entropija i umetnost / Entropy and Art, 1971. janson istorija umetnosti teorija barok renesansa velflin avangarda

Odlično Kao novo Retko Vladimir Kopicl (Đeneral Janković, 5. avgust 1949) srpski je pesnik i esejista, prevodilac, umetnik, novinar, pozorišni i filmski kritičar. [1] Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 8. avgusta 1949. godine u Đeneral Jankoviću, na Kosovu i Metohiji. Osnovnu i srednju školu završio u Novom Sadu, gde je i diplomirao na Katedri za jugoslovensku i opštu književnost Filozofskog fakulteta. Radio je od 1971. do 1973. godine kao urednik Centra za umetnost Tribine mladih u Novom Sadu, 1978. i 1979. godine radio kao profesor u Centru za obrazovanje kadrova prevodilačke i kulturološke struke u Karlovačkoj gimnaziji (1978—1979), a od 1981. godine bio je zaposlen u redakciji „Dnevnika“ kao književni, filmski, pozorišni kritičar i urednik. Uređivao je nekoliko književnih časopisa (Letopis Matice srpske, Rays/Luči/Los Rauos/Strahlen, TRANSkatalog), član žirija (BITEF, Malo Pozorje, FIAT, Festival profesionalnih pozorišta Vojvodine...), bio je osnivač, selektor i predsednik Umetničkog odbora Internacionalnog festivala alternativnog i novog teatra INFANT u Novom Sadu i selektor Festivala profesionalnih pozorišta Vojvodine, Jugoslovenskog pozorišnog festivala u Užicu i Sterijinog pozorja u Novom Sadu. Od 1971. do 1976. godine bio je aktivan na polju konceptualne umetnosti, performansa, proširenih medija i izlagao na mnogim samostalnim i grupnim izložbama u našoj zemlji i svetu. Njegovi radovi iz ove oblasti uključeni su u nekoliko evropskih i svetskih antologija i zbornika, na primer – Klaus Groh, Aktuelle Kunst in Osteuropa, DuMont Aktuel, Cologne, 1972,... Članstvo u udruženjima[uredi | uredi izvor] Srpsko književno društvo,[2] Srpski PEN centar, Društvo književnika Vojvodine, Jugoslovensko društvo za umetnost i tehnologiju spektakla – JUSTAT, Međunarodna federacija filmskih kritičara - FIPRESCI, Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, Međunarodno udruženje pozorišnih kritičara - AICT. Objavnjena dela[uredi | uredi izvor] Knjige poezije[uredi | uredi izvor] Aer (Matica srpska, 1978), Parafraze puta (Matica srpska, 1980), Gladni lavovi (KZNS, 1985), Vapaji & konstrukcije (Matica srpska, 1986), Pitanje poze (Matica srpska, 1992), Prikaze – nove i izabrane kratke pesme (Matica srpska,1995), Klisurine (Narodna knjiga, 2002), Pesme smrti i razonode – izabrane i nove pesme (Orpheus, 2002), Smernice (NB Svetozar Marković, 2006), Promašaji (NB `Stefan Prvovenčani`, 2008), Sovin izbor (NB `Vladislav Petković Dis`, 2008), 27 pesama: tenkovi&lune (Kulturni centar Novi Sad, 2011), Nesvršeno, dvojezično izdanje (2011), Tufne - izabrane pesme (2013), Knjige eseja[uredi | uredi izvor] Mehanički patak, digitalna patka (Narodna knjiga, 2003),[3] Prizori iz nevidljivog (Narodna knjiga, 2006). Rad i prevod zbornika i antologija[uredi | uredi izvor] Telo umetnika kao subjekt i objekt umetnosti (Tribina mladih, 1972), Trip – vodič kroz savremenu američku poeziju (Narodna knjiga, 1983 – sa Vladislavom Bajcem), Novi pesnički poredak – antologija novije američke poezije (Oktoih, 2001 – sa Dubravkom Đurić), Milenijumski citati (Orpheus, 2005), Vrata panike – Telo, društvo i umetnost u mreži tehnološke derealizacije (Orpheus, 2005), Tehnoskepticizam (Orpheus, 2007) Nagrade i priznanja[uredi | uredi izvor] Brankova nagrada, za knjigu poezije Aer, 1979. Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku, 1989. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Stevan Pešić”, za knjigu poezije Klisurine, 2003. Nagrada „Istok-Zapad”, za knjigu Smernice, 2006. Disova nagrada, 2008. Nagrada „Desanka Maksimović”, 2012. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu poezije Udaljeni bubnjevi, 2020. Nagrada „Dimitrije Mitrinović”, za roman Purpurna dekada, 2021. neoavangarda bosch+bosch slavko matković katalin ladik avangarda bogdanovic miroslav mandic judita salgo konceptualna umetnost slobodan tišma andrej

RIS - AUGUSTIN JURIGA RETKO ,PROMO CENA // Monografije Hrvatski, 2003 GODINA NOVO 19x26 cm, tvrdi uvez, - str. Augustin Juriga (Subotica, 1947.) je umjetnički fotograf i novinar iz Vojvodine. Rodom je bački Hrvat. Najreprezentativniji je umjetnički fotograf iz zajednice Hrvata u Vojvodini. Od 24. ožujka 1979. do 5. kolovoza 1996. je radio kao kao fotograf u Međuopćinskom zavodu za zaštitu spomenika kulture u Subotici.[1] Njegov fotografski opus su obilježile slike koje su u svezi s arhitekturom, objektima i etnografskim predmetima s područja Vojvodine, naročito kazalište u Subotici, Gradska kuća, groblja, Međunarodni festival kazališta za djecu. Osobito mu se ističu fotografije nastale u svezi s Dužijancom. Osim zavičajnih tema, omiljena tema su mu Pakistan (Lica Lahorea)[2] i urbani prizori iz Amerike. Ipak, fotografski opus mu se nije ograničio samo na nežive objekte, nego su mu i ljudi bili zanimljivom temom. Izlagao je zajedno s drugim fotografima i samostalno u nekoliko gradova. Fotografski je opremao knjige, kao što je bila monografija o prvom suvremenom slikaru u bunjevačkih Hrvata Stipanu Kopiloviću.[3] Član je Udruženja likovnih umjetnika primijenjenih umjetnosti i dizajnera Vojvodine i Nezavisnog udruženja novinara Srbije. 2011. se godine je serija poštanskih maraka tiskanih na temu Dužijance sadržavala je vinjete koje se napravilo temeljem fotografija Augustina Jurige. Na njima se prikazuje risarske radove i ine običaje u svezi s običajem bačkih Hrvata, Dužijancom. [4] U istoj seriji su djela Kate Rogić, Marije Ivković Ivandekić i Jozefine Skenderović. [4] Sadržaj 1 Djela 2 Nagrade 3 Izvori 4 Vanjske poveznice Djela Salaši u mom oku, fotomonografija, 1997., (nagrada dr Ferenc Bodrogvári) Ris, monografija, 2003. Zaostavština predaka, katalog mađarskih narodnih običaja, 2000. kalendari na temu Subotice (nekoliko nagrađenih) Osim svojih samostalnih djela, njegove fotografije su obogatile monografije poznatih autora, Boška Krstića (monografija o Subotici) i Bele Durancija (Arhitektura secesije u Vojvodini). Nagrade Kalendari s njegovim fotografijama su bili nagrađivani, a 2005. je dobio i nagradu Pro urbe. 1998. godine dobio specijalno priznanje »Dr Ferenc Bodrogvári« grada Subotice za retrospektivnu izložbu i fotomonografiju »Salaši u mom oku«. 2000. godine u Gospođincima mu je dodijeljeno Zlatno paunovo pero za zbirku fotografija na temu seoskih groblja. Tim Foto Juriga design, koji čine Augustin Juriga i njegov sin, grafički dizajner, Viktor Juriga, dobio je priznanje na V. Jugoslavenskoj izložbi novogodišnjih kalendara za 2001. godine, a 2003. priznanja na VII. Jugoslavenskoj izložbi kalendara za 2003., održane 11. veljače održana u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu, za kalendare Tržnica i Fontane. (Zavoda za urbanizam). [5] Izvori Radio Subotica, program na hrvatskom jeziku Siniša Jurić: Fotografije «Lica Bačke» Augustina Jurige u Zavodu za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. Subotica.info Otvorena izložba Lica Bačke Augustina Jurige u prostorijama Zavoda za kulturu vojvođanskih Hrvata, 8. listopada 2010., preuzeto 17. svibnja 2011. (engleski) The Establishment of the Institute for Monument Protection - History Subotica.info Lica Lahorea, 3. travnja 2007. — Pristupljeno: 17. svibnja 2011. Hrvatska riječ D.B.P.: Prvi suvremeni slikar u bunjevačkih Hrvata - Novo izdanje ZKVH-a: »Slikar Stipan Kopilović 1877.-1924.« Hrvatska riječ Sto godina žetvenih svečanosti u Subotici: Poštanske marke s motivima Dužijance, 8. srpnja 2011., preuzeto 20. kolovoza 2011. - organizovani transport podrazumeva slanje posiljke , kao preporucenu tiskovinu VIDITE SLIKE POGLEDAJTE MOJE OSTALE aukcije NA LIMUNDU I KUPINDU uplate na tekuci racun (kutija 3 )

Arabische nächte Marc Chagall Марк Шагал (рус. Марк Захарович Шага́л; блр. Мойша Захаравіч Шагалаў, Mojša Zacharavič Šahałaŭ;[3][4]Витебск, 7. јул 1887 — Saint-Paul, 28. март 1985) је био руски па француски сликар јеврејског порекла, рођен у Белорусији, тада део Русије. Његов сликарски правац је мешавина модерног покрета и импресионизма. Младост Марк Шагал је рођен као Мојше Шагал у јеврејској породици у Лиозни,[1] у близини града Витебска (Белорусија, тада део Руског царства) 1887. године.[а][5] У време његовог рођења, становништво Витебска је бројало око 66.000. Половина становништва су били Јевреји.[6] Живописни град цркава и синагога, уметник Иља Репин га је назвао „Руски Толедо“, по космополитском граду некадашњег Шпанског царства.[7] Како је град био изграђен углавном од дрвета, мало је од њега преживело године окупације и разарања током Другог светског рата. Шагал је био најстарији од деветоро деце. Презиме Шагал је варијанта имена Сегал, које је у јеврејској заједници обично носила левитска породица.[8] Његов отац, Катскл (Зачар) Шагал, био је запослен код трговца харингом, а његова мајка Фејге-Ите је продавала намирнице из њихове куће. Његов отац је напорно радио, носећи тешку бурад, али је зарађивао само 20 рубаља сваког месеца (просечна плата широм Руске империје била је 13 рубаља месечно). Шагал ће касније укључити рибље мотиве „из поштовања према свом оцу“, пише Шагалов биограф Јакоб Бал-Тешува. Шагал је писао о овим раним годинама: Дан за даном, зими и лети, у шест сати ујутру, мој отац је устајао и ишао у синагогу. Тамо је изговарао своју уобичајену молитву за неког мртваца. По повратку је спремио самовар, попио чај и отишао на посао. Паклени рад, рад галијског-роба. Зашто покушавати да се то сакрије? Како рећи о томе? Ниједна реч никада неће олакшати судбину мог оца... На нашем столу је увек било доста путера и сира. Хлеб премазан путером, као вечни симбол, никада није излазио из мојих детињих руку.[9] Биографија Родна кућа Марка Шагала Године 1907, је започео студирање у Царској школи уметности у Санкт Петербургу. Септембра 1909. у кући своје пријатељице упознаје Белу Росенфилд у коју се заљубљује. После студија већ почиње да привлачи пажњу и ствара углед када му је Макс Винавер осигурао средства како би се преселио у Париз (тада центар збивања у уметности), и тамо наставио да ради. Све заједно са Пикасом, Бракеом и осталим кубистима почели су да мењају уметност из корена. Шагал је током својих париских година почео да употребљава модерне технике, иако никад није напустио свој сопствени стил који је изградио, и по коме је постао познат. Париз је за Шагала постао друга кућа и он је планирао да се тамо пресели и остане да живи до краја живота. Међутим 1914, док је био у посети Русији, настао је Први светски рат па се више није мога вратити. Године 1915, жени се Белом Росенфилд, својом вереницом од 1909, и наставља да велича њихову љубав у серији својих слика које је наставио да слика чак и после њене смрти тридесет година после. У међувремену преживљава рат. 1917. постаје комесар за уметност у Витебску. Шагалово комесарство ускоро се лоше завршава, свађом са другим уметницима, након чега одлази у Москву да би радио у Москви као сценограф у позоришту и подучавао ратну сирочад. Напокон, 1922. године Шагал, Бела и његова ћерка Ида емигрирају из СССР. У Русији је био осам година.. Године 1923, Шагал добија наруџбину од француског трговца уметничким делима Амбросеа Воларда да илуструје руски класични роман, Гогољеве Мртве душе. Шагалови налазе дом у Француској и Марк постиже нову славу као илустратор у гвашу и бакропису. Истовремено наставља и своју сликарску каријеру. Следеће године биће му веома успешне и срећне, испуњене радом и путовањима, али од тридесетих година све се мења успоном фашизма, што се одразило у Шагаловим суморним делима. Године 1937, Шагал добија француско држављанство – која бива поништено почетком Другог светског рата, када Француска, поражена од стране Немачке, бива подељена између нациста и колаборацијских власти. Шагал касно схвата свој положај као Јевреја и као уметника којег су нацисти прогласили изопаченим. Бива ухапшен, али срећом врло брзо пуштен захваљујући америчком посредовању па током рата бежи у САД. У Америци његова жена Бела се разболева и убрзо умире. Шагал је неутешан. 1944. после неколико година остварује нову везу са Енглескињом Вирџинијом Хагард која је трајала до 1952. У међувремену се 1948. вратио у Француску, и заувек се настанио на југу земље. Касније се жени са Валентином Бродски и са њом остаје до краја живота. Током свог живота Шагал се опробао на свим сликарским материјалима. Израђивао је таписерије, графике, мозаике, витраже, скулптуре и фреске. Шагал је узимао инспирацију из старих белоруских бајки, а радио је мотиве из јеврејских религијских прича. Око 1960-их и 1970-их, Шагал прихвата и пројекте који су обухватали холове и зидине великих зграда чак осликавајући пар цркава. Шагалов рад се може сврстати у више категорија. Мешао се са авагардним пројектима, али за његов рад мешају се разни правци као што су Кубизам и Фовизам. Био је чврсто повезан са Париском школом и њиховим члановима, укључујући и уметника под именом Амедео Модиљани. reprodukcije tvrdokoričena 19/12 odlično očuvana exlibris NOVLI.1

Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.VELIKI FORMAT,NEKORISCENO,368 STRANICA

Izdavač: Muzej naivne i marginalne umetnosti Jagodina 2009. Mek povez, ćirilica,bogato ilustrovano, veliki format (30 cm), 90 strana. Knjiga je nekorišćena (nova). Ferenc Kalmar rođen je 25. maja 1928. u Subotici. Rano je zavoleo drvo uz oca, koji je bio tesar. Završio je Višu pedagošku školu u Novom Sadu. Skulpturom se bavi od 1947. godine. Tokom više od šest decenija stvaralaštva uočavamo promene u izboru motiva, likovnom izrazu, sadržaju dela i odabiru materijala. U početku je prevashodno radio u metalu i keramici da bi se poslednje dve decenije sasvim posvetio drvetu, kome daje dodatnu dimenziju - oslikava ga intenzivnim bojama. Početkom osamdesetih godina umetnik odlazi na duže putovanje u SAD, gde ga fascinira indijanska kultura, mistična snaga velikih totema i njihove jarke boje. Evotični plesovi, autentične pesme, jarke boje slika obojenog peska, obredno perje, zatim karakteristični floralni i geometrijski ornamenti, kojima dominira tirkiz boja, probudili su u njemu neke nove sfere intencije. Snažnim, sigurnim i brzim usekom dleta počinje da gradi novi opus: moćne ptice - orlove, kondore, šaman-ptice, petlove, sove, paunove, a potom raznovrsne bube, skakavce, leptire, paukove, neobičan životinjski svet u kome je, kao u basnama, svaka životinja metafora života ili smrti, dobrog ili zlog. Za svoja dela više puta je nagrađivan. Najznačajnije nagrade su Forumova nagrada za likovnu umetnost (Novi Sad, 1993) i Nagrada za ukupan umetnički rad dodeljena na V. međunarodnom bijenalu za naivnu i marginalnu umetnost (Muzej naivne i marginalne umetnosti, Jagodina, 2007).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! DIVLJA ANALIZA - Jelena Novak Formalistička, strukturalistička i postrukturalistička razmatranja muzike Izdanje: SKC, Beograd, 2004. F: 16x24 cm O: 174 str M U Z I K A a) Filozofija muzike b) Muzičko delo ............................................................. Divljoj analizi podvrgnuta su sledeća dela: Anton Vebern, Gudački kvartet op. 28 Arvo Part, Kolaž na temu BACH Luj Andrisen, Stil Džon Kejdž, Divna udovica od 18 leta Lučano Berio, Kamerna muzika, Monotone Fransis Pulenk, Železnicom Filip Glas, Voz (Ajnštajn na plaži) Prilozi Izbor iz literature Spisak korišćenih /p a r t i t u r a/ Spisak korišćenih /s n i m a k a/ Indeks Broš Latinica 1 7 3 stranice Jelena Novak, muzikološkinja i teoretičarka umetnosti diplomirala je muzikologiju na Katedri za muzikologiju i etnomuzikologiju Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Magistrirala je na odseku za Teoriju umetnosti i medija Interdisciplinarnih postdiplomskih studija beogradskog Univerziteta umetnosti sa tezom Opera u doba medija. Zaposlena je kao muzička urednica u III programu Radio Beograda. Jedan je od osnivača Inicijative za istraživanje i produkciju savremene muzike, «live» i vizuelnih umetnosti CHINCH. Autorka je knjige Divlja analiza (SKC, 2004). Objavljuje teorijske tekstove u stručnim časopisima Novi Zvuk, Muzički Talas, Teorija koja hoda, III program, Teatron, Maska. Deluje kao muzički kritičar beogradskog dnevnog lista Danas i nedeljnika Vreme. Učestvuje na naučnim skupovima u zemlji i inostranstvu. Sa grupom Teorija koja hoda ostvarila je nekoliko teorijskih performansa.

MUZEJ VOJVODINE Novi Sad 28.09. - 0.10.2001 OLTAROID dobro očuvana retko u ponudi Dr. Zoran Tairović Zoran Tairović rođen je u Novom Sadu gde je diplomirao je slikarstvo i grafiku na Akademiji umetnosti, a magistrirao na interdisciplinarnom studiju Univerziteta u Novom Sadu tehnike i menadžment u primenjenim umetnostima. Doktorirao je na temu `Simbolika likovne umetnosti Roma i evropski sistem kulturnih vrednosti` i time pokazao da etničko poreklo nije presudno u sticanju znanja i oblikovanju čoveka. Počeo je da radi u svojoj osmoj godini kada je izabran da na Radiju Novi Sad vodi dečju emisiju «Dobro jutro devojčice, dobro jutro dečaci» koja se emitovala devet godina. Multimedijalni umetnik danas se bavi slikarstvom, komponovanjem, režijom i savetnik je potpredsednice Vlade zadužen za praćenje i koordinaciju romskih pitanja. - Formalno, u opisu posla ja sam savetnik potpredsednice Vlade Zorane Mihajlović, koji se bavi praćenjem i koordinacijom romskih pitanja. Međutim, moje je da savetujem potpredsednicu kada su u pitanju romske politike i njihova implementacija. Radio sam i na izradi Strategije za unapređenje položaja Roma 2015-2025 i, zahvaljujući divnim ljudima kao što su Osman Balić, Goran Bašić i drugi, uspeli smo da kuturu kao peti element provučemo kroz strateški koncept.Ako je 2005-2015 bila Dekada koja je učinila Rome vidljivim od zajednice do institucije, onda je prirodno da Dekada 2015-2025 bude obeležena pravljenjem institucija, jer to je prirodniji koncept. Pravljenje institucija znači da se u narednoj Dekadi napravi 30 kulturnih centara.

ŽIKICA SIMIĆ ELEKTRIČNA ZASTAVA Meki povez Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Električne zastave“.

Električna zastava“, legendarnog Žikice Simiića je svojevrsna enciklopedija rok muzike prikupljena u poslednjih dvadesetak godina kroz tekstove-eseje objavljene na stranicama novina i časopisa od Ritma i Danasa do Politike i ispričanih u kultnim radio emisijama Tajanstveni voz (Studio B) i Dole na uglu (B92). Knjiga je lični doživljaj autora u kojem su naslovi albuma i imena izvođača jedini istiniti elementi, sve ostalo je nestvarno i izmišljeno i predstavlja personalno viđenje koje rok pesma proizvodi na „slušača“. U današnje vreme jednostavne dostupnosti podataka ovakva lična percepcija dobija posebnu važnost i značenje. „Električna zastava“ ima više od 500 odrednica, od legendarnih Lu Rida, Boba Dilana i Džoni Keša do White Stripesa i Ivana Denda. Žikicu Simića zanimaju, pre svega, nestvarni životi i izmišljene avanture muzičara koji žive na „divljoj strani“. Otuda i toliko prisustvo gubitnika, otpadnika i odmetnika na stranicama knjige. „Električna zastava“ je i kolekcionarski biser Žikice Simića, gurua različitih generacija koje su odrastale i još odrastaju uz stvar koja „nikad neće umreti“. Na taj način, ona je i tajna istorija aktera same knjige ali naših života. Za kraj sam Žikica: „Slušajući singlove Rolling Stonesa, pre sto godina, doživeo sam veliki prasak. Čehoslovački gramofon, debela igla i crni komad plastike proizveli su muziku koja je otključala vrata paralelne realnosti. Ušao sam tamo. I nikad se više nisam vratio. Kako mi je bilo, možete pročitatati na stranicama „Elektične zastave“. Stanje kao na slikama.