Detalji predmeta Stanje Kolekcionarski primerak Očuvanost VF Godina 1941 - 1950. Originalnost Original Kulturno dobro Predmet koji prodajem nije kulturno dobro ili ovlašćena institucija odbija pravo preče kupovine FRANCUSKA 1 FRANC 1943 GODINA

Sa slika (0107)

/

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života...

Autor - osoba Jarry, Alfred, 1873-1907 = Žari, Alfred, 1873-1907 Naslov Ibi ponovo jaše : drame i proza o Ibiju / Alfred Žari ; izbor, prevod i predgovor Vlada Stojiljković Jedinstveni naslov Tout Ubu. srpski jezik Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 1998 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Paideia, 1998 (Beograd : Publikum) Fizički opis 169 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Stojiljković, Vlada Zbirka ǂBiblioteka ǂSvetska književnost (broš.) Napomene Prevod dela: Tout Ubu / Alfred Jarry Tiraž 2.000. Ibi često govori o trima stvarima, koje su u njegovoj glavi uvek jedna uz drugu: o fizici, naime o prirodi za razliku od umetnosti; minimumu poimanja nasuprot maksimalnoj cerebralnosti, i paralelno, o finansijama, naime počastima ukazanim zadovoljavanju svoga Ja isključivo sebe radi nasuprot moći poimanja koja karakteriše inteligentne ljude; i paralelno, o zgovnima. Alfred Žari (franc. Alfred Jarry; 8. septembar 1873 – 1. novembar 1907) bio je francuski simbolistički pisac, dramaturg i pesnik. Najpoznatiji je po delu Kralj Ibi (1896), koje je izazvalo burnu reakciju javnosti. On je takođe skovao i psihološki termin patafizičar. Biografija Žari je rođen u Lavalu, a njegova majka je iz Britanije. Bio je povezan sa simbolističkim pokretom. Njegovo delo Kralj Ibi često se navodi kao preteča dadaizma, pa čak i nadrealizma i futurizma 20ih i 30ih godina dvadesetog veka. Žari je pisao različitim žanrovima i stilovima, ali je mahom preferirao postmodernistički. Pisao je romane, drame, poeziju, eseje, a bavio se i spekulativnim novinarstvom. Njegovi tekstovi predstavljaju pionirski rad iz oblasti apsurdne književnosti i postmoderne filozofije. Dela Predstave César-Antéchrist (Cezar Antihrist, 1895) Ubu roi (Kralj Ibi, 1896) Ubu Cocu, ou l`Archeopteryx (1897) Ubu Enchaíné (1899) Ubu Sur La Butte (1906) Romani Otac Ibi (kasnije Kralj Ibi), duborez Alfreda Žarija Les Jours et Les Nuits, roman d`un déserteur (Dani i noći, roman dezertera, 1897) L`Amour en Visites (Posete Amora, 1897) L`Amour Absolu (Apsolutna ljubav, 1899) Messaline (1900) Le Surmâle (Supermuškarac, 1901) Gestes et Opinions du Docteur Faustroll, Pataphysicien – Dela i misli doktora Faustrola, patafizičara, objavljeno posthumno 1911. La Dragonne – priređeno i objavljeno posthumno 1943. Druga značajna dela Kratka priča La Passion considérée comme course de côte Les Minutes De Sable Memorial (1894) – kolekcija ranih kratkih dela La Chandelle Verte: Lumieres Sur Les Choses De Ce Temps MG95 (N)

MARKO FOTEZ   SADRŽAJI OPERA - 260 sadržaja najpoznatijih domaćih i stranih opera, opereta i baleta   Predgovor - Antun Dobronić   Prevod - Dinko Sirovica   Izdavač - ? ? ? , Zagreb   Godina - 1943   XXXII + 440 strana   21 cm   Povez - Tvrd   Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja     SADRŽAJ: 1 HRVATSKI ALBINI SREĆKO Barun Trenik Bosonoga plesačica Madame Troubadour Maricon   BARANOVIĆ KREŠIMIR Imbrek z nosom Licitarsko srdce Striženo-košeno Turci idu   BERSA BLAGOJE Oganj Postolar od Delfta   DOBRONIĆ ANTUN Div-konjic Dubrovački diptihon Ekvinocijo Goranin Mara Ognjište Pobratimski darovi Pobuna limunove čete Požar strasti Udovica Rošlinka   GOTOVAC JAKOV Ero s onoga svieta Morana   HATZE JOSIP Adel i Mara Povratak   LISINSKI VATROSLAV Ljubav i zloba Porin   LHOTKA FRAN Đavo u selu Minka More Sredovječna ljubav   LHOTKA-KALINSKI IVO Pomet   NOVAK VILKO Proljetna bura   ODAK KRSTO Dorica pleše Konac svieta   PARAĆ IVO Adelova pjesma   PAPANDOPULO BORIS Amfitrion Sunčanica Zlato   ŠAFRANEK-KAVIĆ LUJO Figurine Hasanaginica Medvedgradska kraljica Sanje   ŠIROLA BOŽIDAR Citara i bubanj Grabancijas Mladi gospodin Sjene Stanac   VILHAR-KALSKI F S Lopudska sirotica   ZAJC PL IVAN Ban Leget Lizinka Momci na brod Nikola Šubić Zrinski Otčenaš Prvi grieh Vitežka ljubav   2 SLAVENSKI BORODIN ALEKSANDER PORFIREVIĆ Knez Igor   BLODEK VILEM Na zdencu   ČAJKOVSKI PETAR ILJIČ Evgenij Onjegin Mazepa Pikova dama Ščelkunčik   DVORAK ANTONIN Dmitrij Jakobinac Kralj i ugljenar Lukavi seljak Rusalka Tvrde glave   GLINKA MIHAJL IVANOVIĆ Život za cara   JANAČEK LEOŠ Iz mrtvoga doma Jenufa Katja Kabanova Mudra lija (Liška bistrouška)   JEREMIAŠ OTOKAR Braća Karamazovi   KONJOVIC PETAR Knez od Zete Koštana Ženitba Miloševa   KOVAROVIĆ KAREL Pasoglavci   KRENEK ERNEST Jonny svira   MONIUSZKO STANISLAV Halka   MUSORGSKI MODEST PETROVIC Boris Godunov Hovanščina Soročinski sajam Ženitba   NEDBAL OSKAR Iz priče u priču Poljačka krv Priča o Honzi Vincilirka   NOVAK VITEZSLAV Lucerna Mladost Nikotina   PARMA VIKTOR Caričine Amazonke Ksenija Stara pjesma   RIMSKI-KORSAKOV NIKOLAJ ANDREJEVIČ Carska nevjesta Priča o nevidljivu gradu Kitežu Sadko Snjeguročka Šeherezada   RUBINSTEIN ANTON Demon   SAVIN RISTO Matija Gubec   SMETANA BEDRICH Branibori u Češkoj Dalibor Dvie udovice Libuša Poljubac Prodana nevjesta Tajna   STRAVINSKI IGOR Kralj Edip Petruška Žar-ptica   ŠOŠTAKOVIĆ DIMITRIJ Katarina Izmajlova   WEINBERGER JAROMIR Gajdaš Švanda   3 OSTALI ADAM CHARLES ADOLPH Poštar od Lonjumeau-a   D' ALBERT EUGEN Kći mora Mrtve oči Odlazak U dolini   AUBER DANIEL FRANÇ OIS ESPRIT Fra Diavolo Niema od Portici   BEETHOVEN LUDWIG VAN Fidelio   BELLINI VINCENZO Mjesečarka Norma   BIZET GEORGES Carmen Djamileh Lovci bisera   BLECH LEO Zapečaćeno   BOILDIEU ADRIEN FRANÇ OIS Biela gospođa   BOITO ARRIGO Mefistofele   CATALANI ALFREDO La Wally   CHARPENTIER GUSTAVE Louise   CILÈ A FRANCESCO Adriana Lecouvreur   CIMAROSA DOMENICO Tajni brak   DEBUSSY CLAUDE ACHILLE Peleas i Melisanda   DELIBES LEO Kopelija Lakmé   DONIZETTI GAETANO Don Pasquale Favoritkinja Kći regimente Lucia Lamermorska Ljubavni napitak   EGK WERNER Kolumbus   FLOTOW VON FRIEDRICH GIORDANO UMBERTO GLUCK KRISTOF WILLIBALD GOLDMARK KARL GOUNOD CHARLES FRANÇ OIS HALEVY ELIE FROMENTAL JACQUES HAYDN JOSEPH FRANZ HUMPERDINCK ENGELBERT KIENZL WILHELM KORNGOLD ERICH WOLFGANG LEHAR FRANZ LEONCAVALLO RUGGERO LORTZING GUSTAV ALBERT MAILLART LOUIS AIME MASCAGNI PIETRO MASSENET JULES EMIL FREDERIC MEYERBERGER GIACOMO MILLÖ CKER KARL MOZART WOLFGANG AMADEUS NICOLAI OTTO OFFENBACH JACQUES PERGOLESI GIOVANNI BATTISTA PONCHIELLI AMILCARE PUCCINI GIACOMO RABAUD HENRI RESPIGHI OTTORINO ROCCA LODOVICO ROSSINI GIOACCHINO ANTONIO SAINT-SAË NS CAMILLE CHARLES SCHILLINGS VON MAX SCHRECKER FRANZ STRAUSS JOHANN STRAUSS RICHARD SUPPÉ FRANZ THOMAS AMBROIS CHARLES LOUIS VERDI GIUSEPPE WAGNER RICHARD WEBER CARL MARIA WOLF HUGO WOLF-FERRARI ERMANO ZANDONAI RICCARDO   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.   Musorski Viteslav Vajnberger Čarls Adolf Ober Danijel Fransoa Ludvig Betoven Vinćenco Belini Žorž Bize Lio Blah Katalani Gistav Karpentje Frančesko Klod Debisi Gaetano Doniceti Verner Flotov Fridrih Đorđo Glak Vilibold Jozef Franc Hajdn Žak Halevi Vilhelm Kajncl Pjetro Mašćani Đakomo Mejerberger Volfgang Mocart Žak Ofenbah Đakomo Pučini Anri Rabo Maks Šilings Šreker Johan Rihard Ričard Štraus Đuzepe Verdi Vagner Karl Marija Veber Igo

format: LP, French edition artist: HALLIDAY, Johnny (France) title: Rock A Memphis release date: 1975 label, Cat.No.: Philips ‎– 9101 009 style: rock / pop Ploča i omot: VG- (4-), insert: M (5), vrlo dobar primerak. Francuski original, 1. pressing, sa crnom etiketom i omotom od debljeg kartona. Ovo je ko-zna-koja LP ploča po redu najveće francuske rock zvezde svih vremena. Džoni (tj. Jean-Philippe Léo Smet, 1943-2017) na ovoj ploči peva velike RnR hitove Carl Perkinsa, Eddie Cochrana, Chuck Berry-ja, Jerry Lee Lewisa i dr. - na francuskom. A1 Ma Chérie, C`est Moi `It`ll Be Me` 2:49 A2 37ème Étage.... `Twenty Flight Rock` 1:44 A3 La Fille De L`été Dernier `Summertime Blues` 2:21 A4 Dégage `Slow Down` 2:44 A5 Jeanie, Jeanie, Et Ta Soeur `Jeanie, Jeanie, Jeanie` 2:28 A6 Ma Mississipi Queen `Get Back Memphis` 2:14 A7 Tutti, Frutti 2:23 B1 Memphis, USA `Memphis` 3:14 B2 Oh! Sally `Long Tall Sally` 1:56 B3 Comme Un Fou `Stuck On You` 2:29 B4 Qu`est Ce Que Tu Fais A L`école? `High School Confidential` 2:28 B5 Un Garçon Sur La Route `Match Box` 2:06 B6 Adieu, Miss Molly `Good Golly, Miss Molly` 2:12

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Intrigantni rukopis objavljen nakon autorkine smrti prvi put na srpskom jeziku. Dva glasa. Dva sveta. Jedan život. Nastavila je školovanje, zaklela se da će se usprotiviti svojoj sudbini: napisaće doktorsku tezu koja će podići prašinu, dobiće katedru na Sorboni, dokazaće da ženski mozak vredi isto koliko i muški. Ništa se od svega toga nije desilo. Držala je predavanja i bila aktivna u feminističkim pokretima. Ali kao i druge žene – one koje nije volela – dozvolila je da je iscede muž, sin, kuća... Novela koju Simon de Bovoar nije želela da objavi zbog očiglednih aluzija na njen privatni život sa Sartrom. Nesporazum u Moskvi govori o bračnoj krizi i krizi identiteta kroz koju Nikol i Andre, bračni par profesora u penziji, prolaze za vreme putovanja u Moskvu. Provlačeći problem komunikacije kroz celo delo, De Bovoar analizira gorke posledice starenja: propadanje tela, odustajanje od planova i seksualnog života, gubitak nade... Posledica zaoštravanja „nesporazuma“ jeste sve dublje zaranjanje u prošlost koje na kraju dovodi do zapitanosti o samom smislu ljudskog života. U brzom ritmu smenjuju se stanovišta glavnih junaka te tako paralelno stičemo uvid u muško i žensko gledište, njihove razlike i sličnosti. Simon de Bovoar je već koristila ovakav dvostruki fokus u svojim ranijim romanima, ali nikad sa tolikim intenzitetom i takvom komplementarnošću kao u Nesporazumu u Moskvi. A ona se odrekla svih svojih ambicija iz mladosti: zbog njega. Oduvek je odbijao to da vidi. Zbog njega je bila ta žena koja više ne zna kako da upotrebi vreme što joj je ostalo da proživi. Neki drugi muškarac podsticao bi je da radi, davao bi joj lični primer. A on ju je odvratio od toga. Ostala je praznih ruku, na svetu je imala samo njega, koga odjednom nije imala. Surova protivrečnost besa koji je proistekao iz ljubavi i koji ubija ljubav. Simon de Bovoar (franc. Simone de Beauvoir;[1] Pariz, 9. januar 1908 — Pariz, 14. april 1986) bila je francuska književnica, filozofkinja egzistencijalizma, teoretičarka, politička aktivistkinja i feministkinja.[2] Bila je životna saputnica filozofa Žan-Pola Sartra. Od 1931. do 1941. bila je profesorka filozofije u Marseju, Ruanu i Parizu, a od 1943. se posvetila književnosti. Pisala je romane, drame, eseje i memoare. Neka od njenih poznatijih dela su romani egzistencijalističke tematike: „Gošća“, „Krv drugih“, „Svi su ljudi smrtni“ i „Mandarini“, drama „Nekorisna usta“ i memoari „Uspomene lepo vaspitane devojke“. Poznata je i po eseju „Drugi pol“ (franc. Le Deuxième Sexe), koji predstavlja detaljnu analizu ugroženog položaja žene i utemeljuje osnove feminizma. Simon de Bovoar je rođena u Parizu, 9. januara 1908. Njeni roditelji bili su Fransoa de Bovoar i Bertrand de Bovoar, a imala je i dve godine mlađu sestru Helen, koja je postala slikarka.[3] Budući da su izgubili puno materijalnih dobara tokom Prvog svetskog rata, porodica se borila da zadrži svoj buržoaski status. Ipak, Simon i Helen su se školovale u jednoj od najprestižnijih samostanskih škola. De Bovoar je bila veoma religiozna devojčica i nameravala je da postane častna sestra. Međutim, u svojim „tinejdžerskim” godinama, izgubila je svoju veru i ostala je ateista do kraja svog života...

Lepo ocuvano Bagdala Autor - osoba Елијар, Пол, 1895-1952 = Éluard, Paul, 1895-1952 Naslov Дворац сиротих : песме и поеме / Пол Елијар ; [превео Никола Трајковић] Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Крушевац : Багдала, 1961 (Крушевац : `Душан Петронијевић`) Fizički opis 143 стр. ; 17 cm Drugi autori - osoba Трајковић, Никола, 1896-1985 = Trajković, Nikola, 1896-1985 Zbirka Мала библиотека : Поезија у преводу ISBN (Брош.) Napomene Стр. 139-[144]: Белешка о песнику / Н.[Никола] Т.[Трајковић]. Predmetne odrednice Елијар, Пол, 1895-1952 – Поезија ol Elijar rođen kao Eugen Emil Pol Grindel (franc. Paul Éluard; Sen Deni 14. decembar 1895 — Šaranton le Pon, 26. novembar 1952) je bio francuski pesnik, jedan od začetnika nadrealističkog pravca u književnosti. Biografija[uredi | uredi izvor] Elijar je rođen u Sen Deniju, Francuska, kao sin Klementa Grindela i Žane Kuzin.[1] U 16. godini oboleo je od tuberkuloze zbog čega je prekinuo školovanje. Upoznao je Galu, rođenu kao Elenu Ivanovu Diakonovu, sa kojom se oženio 1917. godine u švajcarskom sanatorijumu u Davosu. Par je imao ćerku koja se zvala Sesil. U tom periodu Elijar piše svoje prve pesme. Posebno je bio nadahnut stvaralaštvom Volta Vitmana. Godine 1918. Žan Polan ga je `otkrio` i predstavio Andreu Bretonu i Luju Aragonu. Nakon saradnje sa nemačkim dadaistom Maksom Ernstom, koji je ilegalno prešao u Francusku 1921. godine, ulazi u trojnu zajednicu života sa Ernstom i Galom već naredne godine. Nakon bračne krize, na povratku u Francusku 1924. godine dosta putuje po svetu. Njegovo stvaralaštvo u ovom periodu je reflektovano burnim događanjima i iskustvima u njegovom životu. 1929. godine ponovo oboleva od tuberkuloze i razvodi se od Gale koja započinje romansu sa Salvadorom Dalijem sa kojim ostaje do kraja života. 1934. godine ženi se sa Nuš (pravim imenom Marija Benc) koja se smatrala maskotom nadrealističkog pokreta, koju je Elijar upoznao preko svojih prijatelja Manu Reja i Pabla Pikasa. Tokom Drugog svetskog rata uključuje se u Pokret otpora i tokom tog perioda piše dela Liberty (1942), Les sept poèmes d`amour en guerre (1944) i En avril (1944): Paris respirait encore! (1945). Pridružio se Komunističkoj partiji Francuske 1942. godine zgog čega dolazi do razlaza sa nadrealistima, a kasnije je u svojim političkim esejima opisivao Josifa Staljina. Milan Kundera se prisećao kako je bio šokiran kada je svojevremeno čuo glasine kako je Elijar javno odobravao smrtnu kaznu vešanjem za svog prijatelja, Praškog pisca Zavisa Kalandru, 1950. godine. Kasniji život[uredi | uredi izvor] Grob Pola Elijara Tuga zbog prerane smrti njegove žene Nuše 1946. godine bila je inspiracija za delo `Le temps déborde` 1947. godine. Principi mira, samoupravljanja i slobode postali su njegova nova strast. Bio je učesnik Kongresa intelektualaca za mir u Vroclavu 1948. godine kojem je prisustvovao i Pablo Pikaso koga je sam Elijar ubedio da učestvuje. Elijar je upoznao svoju poslednju ženu Dominik Lauru na kongresu za mir u Meksiku 1949. godine. Venčali su se 1950. godine. Elijar je svoje delo `Feniks` posvetio upravo njoj. Pol Elijar je preminuo od srčanog udara novembra 1952. godine. Sahrana je obavljena u mestu Šaranton-le-Pon, a organizaciju sahrane je preuzela Komunistička partija. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Dela[uredi | uredi izvor] Delo Répétitions iz 1922. godine, korice Maks Ernst 1913 : Premiers poèmes 1916 : Le Devoir 1917 : Le Devoir et l`Inquiétude 1918 : Pour vivre ici 1920 : Les Animaux et leurs hommes, les hommes et leurs animaux 1923 : L`Amoureuse 1924 : La courbe de tes yeux 1924 : Mourir de ne pas mourir 1925 : Au défaut du silence 1926 : La Dame de carreau 1926 : Capitale de la douleur 1926 : Les Dessous d`une vie ou la Pyramide humaine 1929 : L`Amour la Poésie 1930 : Ralentir travaux 1930 : À toute épreuve 1930 : L`immaculée conception 1932 : Défense de savoir 1932 : La Vie immédiate 1935 : La Rose publique 1935 : Facile 1936 : Les Yeux fertiles 1937 : Quelques-uns des mots qui jusqu`ici m`étaient mystérieusement interdits, GLM 1938 : Les Mains libres 1938 : Cours naturel 1938 : La victoire de Guernica 1939 : Donner à voir 1939 :Je ne suis pas seul 1941 : Le Livre ouvert 1942 : Poésie et vérité 1942 1942 : Liberté 1943 : Avis 1943 : Courage 1943 : Les Sept poèmes d`amour en guerre 1944 : Au rendez-vous allemand 1946 : Poésie ininterrompue 1947 : Le Cinquième Poème visible 1947 : Notre vie 1947 : À l`intérieur de la vue 1947 : La Courbe de tes yeux 1947 : Le temps déborde 1948 : Poèmes politiques 1951 : Le Phénix Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Napisao je uvodnu pesmu za francusko izdanje `Jame` od Ivana Gorana Kovačića U junu 1946. godine je boravio u Beogradu gde je između ostalog prisustvovao i suđenju Draži Mihailoviću. Govorio je ...[uredi | uredi izvor] Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti. Oni koji se penju stepenicama uspeha nikada se ne žale da su ostali bez daha Živeo sam kao senka, a ipak znao da pevam o suncu Nadrealisticka poezija Francuska knjizevnost

Osnovne informacije Proizvođač Border Model Šifra proizvoda: BOR-BT005 Težina 0.83 kg Ean: 6971995749790 Skala 1:35 Dodato je u katalog: 18.11.2020 Tagovi PzKpfw-IV PzKpfw IV (Panzerkampfwagen IV) was a German medium tank from the Second World War. The first prototypes of the vehicle were created in 1936, and serial production continued in the period 1938-1945, ending with the production of about 8,600 vehicles. The D version of the tank was powered by a single Maybach HL 120 TRM engine with a capacity of 300 HP. It was armed with 1 75mm KwK 37 L / 24 gun and 2 7.92mm MG 34 machine guns. The PzKpfw IV was created as a result of a competition announced at the end of 1934 by the German Armaments Department for a medium tank weighing up to 18 tons and armed with a 75 mm gun. The competition was won by the Krupp company, whose vehicle was put into mass production - as it turned out, it was a vehicle that can be safely called the "workhorse" of German armored forces during World War II and one of the most intensively developed and modernized Wehrmacht tanks. Numerous variants of the PzKpfw IV were created in the course of production. Chronologically, the first was the A version, armed with a 75mm short-barreled gun and a 230hp engine. However, versions B and C appeared quickly, in which several significant changes were made: first of all, more powerful engines (265 HP in version B and Maybach HL 120 TRM with 300 HP in C version - which were installed in PzKpfw IV until 1945 year), and the armor of the entire car was improved. The F1 and F2 versions turned out to be a real revolution, in which the frontal armor was increased to 60 mm, and the main armament was changed to the great, long-barreled 75mm KwK 40 L / 43 cannon, which in 1942 and 1943 allowed them to fight any Allied or soviet. The most frequently produced versions of the PzKpfw IV were the G, H and J versions, which were very similar to the F1 and F2 versions. The main armament has not changed significantly (it was still the KwK 40 cannon), as well as the engine and chassis. On the other hand, the armor was slightly strengthened, and from the beginning of 1943 armored screens (Schurzen) were installed on them. Numerous other vehicles were built on the chassis of the PzKpfw IV, such as the StuG IV assault gun, the Nashorn tank destroyer or the Wirbelwind self-propelled anti-aircraft gun. PzKpfw IV tanks were used on almost all fronts of World War II - from the September campaign in 1939, through the campaign in France in 1940, the Barbarossa and Typhoon operations in 1941, the Battle of Kursk in 1943, to the last operations of the German army against The USSR and the Western Allies in 1944-1945. Greška u opisu? Prijavi problem

format: 7` SP, Yugoslav licence artist: DON FARDON (UK) title: Indian Reservation / Hudson Bay release date: 1971 label & Cat. No.: Jugoton, SYB-8420 style: rock / pop Ploča: VG (4), omot: VG- (4-). Vrlo dobar primerak. Omot je štampan na tanjem papiru, pa se odlično očuvani omoti više i ne mogui naći. Engleski pevač Donald Arthur Maughn (r. 1943), alias `Don Fardon` je postao svetski poznat 1968. godine numerom `Indian Reservation`, koja je govorila o tužnoj sudbini Čeroki Indijanaca u Americi. Pesmu je ponovo snimio 1970. (ta verzija se nalazi na Jugotonovom singlu), pa je tada postala još veći hit (iako je originalna verzija nekako magičnija, tripoznija), popevši se čak na 3. mesto britanske Top liste. Tema se itekako uklapala u nesvrstanu politiku SFRJ, pa je pesma često emitovana na YU radio talasima, i većina tadašnjih Jugoslovena mlađe generacije je itekako volela pesmu, i posebno pamtljivi bas riff sa početka. Pored ove pesme, Don Fardon je imao još jedan hit - fudbalski navijači su voleli `Belfast Boy`, posvećenu fudbalskoj legendi Mančester Junajteda Džordžu Bestu. A) Indian Reservation B) Hudson Bay ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče DON FARDON-a: 1) LP DON FARDON - `Lament Of The Cherokee Indian Reservation` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/77271417_LP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1968-France-VG- 2) SP DON FARDON `Indian Reservation / Hudson Bay` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/77271285_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77271329_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-vrlo-dobra

format: 7` SP, Yugoslav licence artist: DON FARDON (UK) title: Indian Reservation / Hudson Bay release date: 1971 label & Cat. No.: Jugoton, SYB-8420 style: rock / pop Ploča i omot: VG+ (4+). Veoma dobar primerak. Omot je štampan na tanjem papiru, pa se odlično očuvani omoti više i ne mogui naći. Engleski pevač Donald Arthur Maughn (r. 1943), alias `Don Fardon` je postao svetski poznat 1968. godine numerom `Indian Reservation`, koja je govorila o tužnoj sudbini Čeroki Indijanaca u Americi. Pesmu je ponovo snimio 1970. (ta verzija se nalazi na Jugotonovom singlu), pa je tada postala još veći hit (iako je originalna verzija nekako magičnija, tripoznija), popevši se čak na 3. mesto britanske Top liste. Tema se itekako uklapala u nesvrstanu politiku SFRJ, pa je pesma često emitovana na YU radio talasima, i većina tadašnjih Jugoslovena mlađe generacije je itekako volela pesmu, i posebno pamtljivi bas riff sa početka. Pored ove pesme, Don Fardon je imao još jedan hit - fudbalski navijači su voleli `Belfast Boy`, posvećenu fudbalskoj legendi Mančester Junajteda Džordžu Bestu. A) Indian Reservation B) Hudson Bay ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče DON FARDON-a: 1) LP DON FARDON - `Lament Of The Cherokee Indian Reservation` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/77271417_LP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1968-France-VG- 2) SP DON FARDON `Indian Reservation / Hudson Bay` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/77271285_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77271329_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-vrlo-dobra

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica podvuceno obicnom olovkom, nista strasno. Ilustracije nisu u boji! ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хешел, Абрахам Јошуа Каплан, Арије Наслов Šabat i njegovo značenje za savremenog čoveka / Abraham Jošua Hešel ; s engleskog prevela Karolina Ajgenmaht. [Šabat - dan večnosti / Arije Kaplan] Остали наслови Šabat Врста грађе књига Језик српски Година 1999 Издавање и производња Zemun : Književno društvo Pismo, 1999 (Beograd : Lion) Физички опис 121 str. ; 21 cm Други аутори - особа Ајгенмахт, Каролина Збирка Biblioteka Ner Micva Садржај Sadrži i: Šabat, dan večnosti / Arije Kaplan ; s engleskog prevela Milana Bjelić. Напомене Prevod dela: The Sabbath / Abraham Joshua Heschel. Podaci o drugom delu preuzeti s korica Tiraž 500 Beleške o autorima: str. 67, 121. Предметне одреднице Сабат Šabat (hebrejski: שבת, shabbāt) je praznik Jahvinog saveza sa Jevrejima.[1] On je sedmi dan u nedelji, dan veselja i odmora.[2][3] Prema biblijskom izvještaju, Bog je šest dana stvarao svet, a sedmi se dan odmarao. Šabat počinje petkom uveče, a traje do subote uveče. Petkom se uređuje dom i pripremaju jela. Nakon službe u sinagogi gde se čita iz svitka Tore, pale se sveće i priprema svečani ručak. Taj dan svi provode u krugu porodice. "Dan subotni održavaj i svetkuj, kako ti je naredio Jahve, Bog tvoj" (Ponovljeni zakon 5, 12) Uz šabat postoji i subotnja godina, jer po jevrejskom zakonu i zemlja ima pravo na počinak. Te se godine svako polje ostavlja na ugaru, a ono što raste na njemu (poput maslina i grožđa) namenjeno je siromasima. Od reči šabat je nastao naziv za subotu u mnogim jezicima. Vidi još Judaizam Reference Joseph, Max (1943). „Holidays”. Ур.: Landman, Isaac. The Universal Jewish Encyclopedia: An authoritative and popular presentation of Jews and Judaism since the earliest times. 5. Cohen, Simon, compiler. The Universal Jewish Encyclopedia, Inc. стр. 410. "Histoire du peuple hébreu". André Lemaire. Presses Universitaires de France 2009 (8e édition). pp. 66 Zerubavel, Eviatar (1985). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-98165-9. Spoljašnje veze

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert Escarpit, rođen 24. travnja 1918. u Saint-Macaireu (Gironde, Francuska) - 19. studenog 2000. u Langonu (Gironde), bio je francuski akademik, pisac i novinar. Javnosti je najpoznatiji po svojim satiričnim člancima u novinama poput Le Mondea u kojima je od 1949. do 1979. pisao dvadesetak kolumni mjesečno.[1] Život Mladost Escarpit je djetinjstvo i mladost proveo u Girondeu. U dobi od osamnaest godina (1936.) odabrao je studij engleskog jezika, više iz potrebe i interesa jer je želio nastaviti studij. Završio je suradnički, diplomski i poslijediplomski studij te stekao titulu doktora književnosti. Radio je kao srednjoškolski profesor u Arcachonu (Gironde) od 1943. do 1945. Kao stručnjak za englesku književnost, autor je pedesetak knjiga između fikcije i socioloških eseja i romana. Novinar Escarpit je postao poznat po svojim satiričnim kratkim pričama u Le Mondeu i kao književni kritičar mnogih časopisa, kolumnist Le Matina 1983., zatim Sud-Ouesta. Profesor i sociolog Nakon Drugog svjetskog rata bio je glavni tajnik i direktor Francuskog instituta za Latinsku Ameriku u Meksiku. Kasnije je bio docent engleskog jezika i profesor komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Bordeauxu (1951.-1970.), te osnivač Sociološkog centra književnosti koji je otvoren 1960. (kasnije Institut za književnost i umjetnost masovnih tehnika). Escarpit je služio kao znanstveni direktor projekta `Međunarodni rječnik književnih pojmova` (DITL V.2), tekućeg projekta koji je financirala Međunarodna udruga za komparativnu književnost koju je od 1988. nastavio Jean-Marie Grassin.[2] Komunikologija Njegovim vlastitim riječima: `Da bismo izmjerili uloge u pisanju, moramo razumjeti što je čitanje, kako primiti tekstualnu poruku. Ovo je strogo znanstveni pristup.` Objavljivao je članke u časopisu Sveučilišta u Beogradu, Filološki pregled, 1963. Njegova knjiga Sociologija književnosti (franc. La sociologie de la littérature), objavljena na francuskom 1958., prevedena je na 23 jezika. Godine 1965. napisao je, na zahtjev UNESCO-a, Revoluciju knjige (franc. La révolution du livre). Knjiga, prevedena na 20 jezika, analizira fenomen masovne knjige mekog uveza i posljedice dolaska u svijet jeftinih knjiga. Otkrio je da se problem knjige mora proučavati kao problem komunikacije kroz pisanje. Tako je, uronjen u literaturu `komunikologije`, postao jedan od prvih znanstvenika koji je u Francuskoj uveo i promovirao znanost o komunikaciji. Karijera i priznanje CIS-a Godine 1960. utemeljio je `Centar za sociologiju književnih činjenica` koji je 1965. postao `Institut za književnost i umjetničke masovne tehnike`, a 1978. `Znanstveni laboratorij za informacije i komunikacije` (francuski: Laboratoire des Sciences de L`information et de la Communication). Ovaj bi centar bio prepoznat kao motor `Škole Bordeauxa`, vodeće u ovoj disciplini. Godine 1967. dobio je zadatak da osnuje `Školu u Bordeauxu`, koja se usredotočila na društvenu i socio-kulturnu zabavu, te je bio njen direktor od 1970. do 1975. godine. Godine 1972., u suradnji s drugim piscima, istraživačima i akademicima, uključujući Jeana Meyriata i Rolanda Barthesa, stvorio je grupu za pritisak čiji je cilj dobiti akademsko priznanje za informacijske i komunikacijske znanosti. To je dovelo do stvaranja Odbora za informacijsku znanost i komunikaciju, koji je postao Francusko društvo informacijske znanosti i komunikacije (SFSIC). Escarpit je postao predsjednik Sveučilišta u Bordeauu i profesor informacijskih znanosti i komunikacija između 1975. i 1978. godine. Njegovo istraživanje i njegova teorija informacijske znanosti i komunikacije Godine 1976. bio je pionir, barem u Francuskoj, izašavši s `Općom teorijom informacijskih znanosti i komunikacija`. Ova studija, koja predstavlja pregled današnje informacijske znanosti i komunikacija, ostaje nezaobilazna knjiga za svakoga tko se zanima za ovo područje znanosti. Potvrđuje potrebu uzimanja u obzir oba fenomena informacija, kako dokumentacije općenito tako i one koja se odnosi na komunikaciju. Kako sam kaže: „Za mene je informacija sadržaj komunikacije, a komunikacija prijenosnik informacije“.[3] Političko opredjeljenje Robert Escarpit bio je aktivist u SFIO (Section française de l`Internationale ouvrière) u vrijeme Narodne fronte. Angažiran u francuskom Pokretu otpora, sudjelovao je 1945. u borbama Médoca s Carnot Brigradeom. Bio je urednik Le Canard enchaîné tijekom alžirskog rata za neovisnost. Sljedbenik Francuske komunističke partije (PCF), Robert Escarpit s vremenom je postao član Regionalnog vijeća Akvitanije (1986.-1992.) i vijećnik na listama PCF-a. Escarpit je bio suosnivač `Društva francusko-albanskog prijateljstva`, direktor novina Albanie (Albanija) i podržavao je komunizam u Albaniji. U ožujku 1990. objavio je u dnevniku Le Monde svoju viziju budućnosti tadašnjih komunističkih zemalja u odnosu na Perestrojku. Uspoređujući komunističke partije s korisnim crkvama koje žele čuti drugačiji glas, ali žrtvama njihovog birokratskog funkcioniranja i strategija očuvanja uređaja, citirao je Ramiza Aliju, nasljednika Envera Hoxhe na čelu Albanske laburističke stranke u rujnu 1989., koji je ponovno potvrdio da `.. .Rasprava i sučeljavanje ideja, rješenja, alternativa, praksi sasvim su normalni”.[4] Pisac Escarpit je 1960. dobio nagradu `Peinture fraîche`. Objavio je nekoliko romana, uključujući Mladić i noć (Jeune Homme et la nuit) (1980.) i Lijep dan za umrijeti (Un si beau jour pour mourir) (1992.). Godine 1964. objavio je jedan od svojih najpoznatijih romana, Littératron. Ministricule je uslijedio nakon promjena vlasti 1968., a ismijava političare i gospodarstvenike. Osamdesetih godina prošlog stoljeća pisao je knjige za djecu koje je sam ilustrirao, uvrštene u seriju Rouletabosse. Zatim je napisao trilogiju Putovanja Azembata, biskajskog pomorca (francuski: Voyages d`Azembat, marin de Gascogne). Godine 1953., uz suglasnost Jeana Bruela, direktora osnivača pariškog Bateau Mouchea, Robert Escarpit napisao je biografiju fiktivnog Jean-Sébastiena Mouchea, u kojoj je suradnik Georgesa-Eugènea Haussmanna, izumitelja riječnih brodova, i tvorac policijskog inspektorata specijaliziranog za obavještajne poslove, `kolačiće`. Prijemu u čast stote obljetnice Jean-Sébastiena Mouchea prisustvovao je čak i ministar.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG152 (N)

Mekp povez, spolja malo pohabana, iznutra na više mesta ima podvlačenja. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Mek povez, spolja malo pohabana, iznutra na puno mesta ima prekrižavanja teksta običnom olovkom. Tekst je čitljiv i može da se obriše ali ima na dosta mesta. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mekp povez, spolja malo pohabana, iznutra na više mesta ima podvlačenja. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez, spolja malo pohabana, iznutra na puno mesta ima prekrižavanja teksta običnom olovkom. Tekst je čitljiv i može da se obriše ali ima na dosta mesta. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Tvrd povez. Korice malo izbledele, listovi kao da su blago talasasti, mada se ne vide tragovi vlage. Bez pisanja, kompletna Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Autor - osoba Forester, Sesil SkotNaslov Kapetan Hornblouer / Sesil Skot Forester ; [preveli Laza Atanacković i Stevan Branković]Vrsta građe romanURL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost)Jezik srpskiGodina 1952Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : `Bratstvo-jedinstvo`, 1952 (Novi Sad : `Zmaj`)Fizički opis 569 str. ; 20 cm.Drugi autori - osoba Atanacković, LazaBranković, Stevan(Karton s omotom)C. S. Forester je bio pseudonim koji je koristio britanski književnik, čije je pravo ime bilo Cecil Louis Troughton Smith (27. august 1899 – 2. april 1966), a koji je najpoznatiji po popularnim historijsko-pustolovnim romanima temom najčešće vezanim uz pomorsko ratovanje. Među njima se najviše ističe serija o Horatiju Hornbloweru, koja je kasnije uticala na brojne pisce, kako historijskog, tako i science fiction žanra. Neki od Foresterovih romana su poslužili i kao predložak za poznate hollywoodske filmove, među kojima se posebno ističe The African Queen (Afrička kraljica).Djela čiji je autor Forester1924 The Paid Piper. Methuen.1924 Napoleon and his Court. Methuen.1924 A Pawn among Kings. Methuen.1925 Josephine, Napoleon’s Empress. Methuen.1926 Payment Deferred. Methuen.1927 Love Lies Dreaming. John Lane.1927 The Wonderful Week. John Lane.1927 Victor Emmanuel II and the Union of Italy. Methuen.1928 The Shadow of the Hawk. John Lane.1928 Louis XIV, King of France and Navarre. Methuen.1929 Brown on Resolution. John Lane.1929 Nelson. John Lane.1929 The Voyage of the Annie Marble. John Lane.1930 Plain Murder. John Lane.1930 The Annie Marble in Germany. John Lane.1931 Two-and-Twenty. John Lane.1931 U 97, a Play in 3 Acts. John Lane.1932 Death to the French. John Lane. U SAD izdan kao Rifleman Dodd. Little Brown.1933 The Gun. John Lane.1933 Nurse Cavell. (drama u tri čina, ko-autor: C. E. Bechhofer Roberts) John Lane.1934 The Peacemaker. Heinemann.1935 The African Queen. Heinemann.1936 The General. Michael Joseph.1936 Marionettes at Home. Michael Joseph.1937 The Happy Return. Michael Joseph. U SAD izdan kao Beat to Quarters1938 A Ship of the Line. Michael Joseph.1938 Flying Colours. Michael Joseph.1940 The Earthly Paradise. Michael Joseph.1941 The Captain from Connecticut. Michael Joseph.1942 Poo-Poo and the Dragons. Michael Joseph.1943 The Ship. Michael Joseph.1943 The Barbary Pirates. Lyonsmith1944 The Bedchamber Mystery. Pridodane priče The Eleven Deckchairs i Modernity and Maternity. S. J. Reginald Saunders. U SAD objavljen kao Three Matronly Mysteries. eNet Press.1945 The Commodore. Michael Joseph. U SAD objavljen kao Commodore Hornblower1946 Lord Hornblower. Michael Joseph.1948 The Sky and the Forest. Michael Joseph.1950 Mr. Midshipman Hornblower. Michael Joseph.1950 Randall and the River of Time. Michael Joseph.1952 Lieutenant Hornblower. Michael Joseph.1953 Hornblower and the Atropos. Michael Joseph.1953 The Adventures of John Wetherell. Doubleday & Company, Inc.1954 The Nightmare. Michael Joseph.1955 The Good Shepherd. Michael Joseph.1957 The Naval War of 1812. Michael Joseph. U SAD objavljen kao The Age of Fighting Sail1958 Hornblower in the West Indies. Michael Joseph. U SAD objavljen kao Admiral Hornblower in the West Indies1959 Hunting the Bismarck. Michael Joseph. U SAD objavljen kao The Last Nine Days of the Bismark1962 Hornblower and the Hotspur. Michael Joseph.1964 The Young Hornblower. (kompilacija knjiga 1, 2 & 3). Michael Joseph.1964 The Hornblower Companion. Michael Joseph.1965 Captain Hornblower (kompilacija knjiga 5, 6 & 7). Michael Joseph.1967 Hornblower and the Crisis, an unfinished novel. Michael Joseph. u SAD izdan kao Hornblower During the Crisis1967 Long before Forty. Michael Joseph.1968 Admiral Hornblower (a compilation of books 8, 9, 10 & 11). Michael Joseph.1969 The Man in the Yellow Raft. Michael Joseph.1971 Gold from Crete. Michael Joseph.2011 Hornblower Addendum - Five Short Stories (originalno objavljeni u časopisima)2011 The Pursued (izgubljeni orman, otkriven 2003) Penguin Classics.5/33