Milisav Savić Hleb i strahTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaMala bibliotekaNinova nagrada za roman godine.Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“.„Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić„Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković„Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin„Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić„Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko NedićMilisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac.BiografijaGimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka.Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Član je Srpskog književnog društva.[1]Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).NagradeNagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970.Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973.Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977.Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992.Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997.Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999.Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009.Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009.Nagrada „Ramonda serbika”, 2010.Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011.Nagrada „Veljkova golubica”, 2012.Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014.Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2]Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3]Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015.Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016.Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016.Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4]Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017.Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018.Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5]Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020.DelaKnjige pripovedaka„Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6]„Mladići iz Raške“ (1977)„Ujak naše varoši“ (1977)Romani„Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972)„Topola na terasi“ (1985)„Ćup komitskog vojvode“ (1990)„Hleb i strah“ (1991)„Ožiljci tišine“ (1996)„Princ i serbski spisatelj“ (2008)„Čvarčić“ (2010)„La sans pareille“ (2015)„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)„Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018)Pepeo, pena, šapat (2020)Druga delaKnjiževno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985)„Sećanje i rat“ (2009)„Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014)`Epska Srbija` (2017)Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020)Multižanrovske knjige„Fusnota“ (1994)„30 plus 18“ (2005)„Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008)„Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013)„Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015)„Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)12/0

Milisav Savić Hleb i strahMeki povezIzdavač Srpska književna zadrugaMala bibliotekaNinova nagrada za roman godine.Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“.„Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić„Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković„Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin„Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić„Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko NedićMilisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac.BiografijaGimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka.Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Član je Srpskog književnog društva.[1]Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).NagradeNagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970.Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973.Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977.Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992.Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997.Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999.Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009.Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009.Nagrada „Ramonda serbika”, 2010.Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011.Nagrada „Veljkova golubica”, 2012.Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014.Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2]Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3]Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015.Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016.Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016.Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4]Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017.Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018.Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5]Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020.DelaKnjige pripovedaka„Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6]„Mladići iz Raške“ (1977)„Ujak naše varoši“ (1977)Romani„Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972)„Topola na terasi“ (1985)„Ćup komitskog vojvode“ (1990)„Hleb i strah“ (1991)„Ožiljci tišine“ (1996)„Princ i serbski spisatelj“ (2008)„Čvarčić“ (2010)„La sans pareille“ (2015)„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)„Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018)Pepeo, pena, šapat (2020)Druga delaKnjiževno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985)„Sećanje i rat“ (2009)„Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014)`Epska Srbija` (2017)Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020)Multižanrovske knjige„Fusnota“ (1994)„30 plus 18“ (2005)„Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008)„Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013)„Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015)„Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)12/0

Milisav Savić Hleb i strahTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaMala bibliotekaNinova nagrada za roman godine.Priča o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj prerasta u povest o paradoksima nestajanja jedne države i njenih vrednosti i utoliko je ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije koja je usledila i pratećih preobražaja u glavama ljudi. Samo nedelju dana po dobijanju Ninove nagrade za ovaj roman, pošto je u NIN-u objavljen napad na njega i njegovo nagrađeno delo, pisac je vratio priznanje „u ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, kao pokušaj da se zaustavi navala pljuvanja u javnom dijalogu“.„Ovaj roman ulazi u dragoceni niz kratkih romana u srpskoj književnosti.“ Jovan Delić„Odgovor koji Hleb i strah pruža čitaocu više je od iluzije, svet je u stvari čežnja i priča.“ Vasa Pavković„Savićev Hleb i strah satkan je od životnih fragmenata, sočnih, mirišljavih, nabijenih emocijama i strastima.“ Žarko Trebješanin„Priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa.“ Mihajlo Pantić„Milisav Savić je romanom Hleb i strah ostvario prozno delo u isti mah komunikativno i mnogoznačno, jednostavno i autentično, i iznad svega prozno delo koje neposredno govori i o ljudskoj sudbini u vremenu i o vremenu samom.“ Marko NedićMilisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac.BiografijaGimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka.Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru.Član je Srpskog književnog društva.[1]Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996).NagradeNagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970.Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973.Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977.Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992.Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997.Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999.Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009.Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009.Nagrada „Ramonda serbika”, 2010.Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011.Nagrada „Veljkova golubica”, 2012.Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014.Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014.Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2]Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3]Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015.Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016.Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016.Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4]Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017.Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018.Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5]Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020.DelaKnjige pripovedaka„Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6]„Mladići iz Raške“ (1977)„Ujak naše varoši“ (1977)Romani„Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972)„Topola na terasi“ (1985)„Ćup komitskog vojvode“ (1990)„Hleb i strah“ (1991)„Ožiljci tišine“ (1996)„Princ i serbski spisatelj“ (2008)„Čvarčić“ (2010)„La sans pareille“ (2015)„La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017)„Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018)Pepeo, pena, šapat (2020)Druga delaKnjiževno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985)„Sećanje i rat“ (2009)„Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014)`Epska Srbija` (2017)Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020)Multižanrovske knjige„Fusnota“ (1994)„30 plus 18“ (2005)„Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008)„Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013)„Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015)„Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)12/0

Rad, Reč i misao, 1990. Drugo izdanje jedne od ključnih knjiga crnog talasa, dopunjeno nekolicinom pripovedaka iz knjige Mladići iz Raške, iste stilsko-tematske celine. Pogovor Tiodor Rosić Odlično očuvana, praktično nekorišćena. Od izlaska knjige Bugarska baraka, pa sve do danas, priče i romani Milisava Savića stoje u antologijskoj mapi srpskog pripovedanja kao kakva retka biljka u bogatom herbarijumu. Očuvanih boja i očuvanih mirisa – kaže Mihajlo Pantić. Od prvog izdanja prošlo je pedeset godina, a autor ističe da je Bugarska baraka “nastala na vetru studentskih događaja 1968”. Posle te revolucionarne godine, ništa u svetu, ni u svetu literature, nije moglo biti isto. Paradigmatično je: Semjuel Beket 1969. dobija Nobelovu nagradu za književnost, Bora Ćosić je laureat Ninove nagrade, a u toj godini su objavljena tri dela, koja postaju opitni kamen srpske literature: roman Lepa Jelena Josića Višnjića, i pripovedne zbirke Refuz Mrtvak Vidosava Stevanovića i Bugarska baraka Milisava Savića. U trenutku objavljivanja, ova dela su imenovana kao stvarnosna ili crna proza. Za jedne, destruktivni akt uperen ka lepoj literaturi i još lepšoj, bukoličkoj društvenoj stvarnosti. Za druge, autentični dokaz da literatura mora i može biti Bugarska baraka je, najpre, otvorila bezdane ljudske tuge, svedenosti na golu egzistenciju, obesmišljenost i gorčinu. U svetu zadimljenih kafana, promajnih baraka, memljivih soba, musavih prozorskih okana, prljavih ulica, obitavaju nevoljnici, koji smislenost i ne vide, i ne traže. Surovo bitisanje budi najmračnije porive, pa je u Bugarskoj baraci zlo, naizgled, temeljni princip sveta. U poratnoj Raški (a to može biti i bilo koji grad u bilo kom dobu onečovečenja), Tanatos vlada u strahotnom obliku: iz čoveka se projavljuje animalno, zaumno i podzemno. Nema milosti, jer je i svet nemilosrdan prema čoveku. To je devastiranje dotadašnjeg harmoničnog, umilnog, umivenog kazivanja o svetu stvorenom po meri čoveka, najboljem od svih svetova. To je i “otpor prema svima književnim postupcima, oblicima i žanrovima koji pretpostavljaju, sami po sebi, utvrđeni poredak književnih i životnih vrednosti”, smatra V. Ribnikar. Ovakva destruktivna snaga se sakupila, sublimirala, kao zmija sklupčala na ljudsko srce, pa u literaturu banula kroz jezik koji je direktan i opor, životan i grub, ponekad crnohumoran i lascivan – kroz “stilizaciju niskih, divljih formi (polupismena pisma, raznorazne hronike – pa i one sa klozetskih zidova, sanovnici, birokratski formulari i drugi potrošni, dokumentarni material)”, objašnjava autor. U Bugarskoj baraci, kao i u drugim delima crnog talasa srpske proze, nije se banalno oponašao realistički postupak, već se transponovao u nove oblike, travestirajući ili eksplicitno parodirajući socijalistički realizam, podsećajući na najbolje teme što ih je dotad srpska literatura iznedrila: “Vuk sa dokumentarnom prozom (njegova maestralna tajna građa o vladavini kneza Miloša), Bora Stanković s Božjim ljudima, Bulatović s Đavoli dolaze, Mihailović s Tikvama, Tišma s zbirkama priča Krivice i Nasilja”. Autor je svesno izabrao mimetički princip literarnog delanja, duboko uveren da se, u tom trenutku, ne može drugačije pokazati snaga književnosti. Između etike i estetike, literature i života, bilo je svrsishodnije odabrati stvarnost, pokazati hrabrost „da se suoči sa svim vidovima svog doba, i da to suočenje izdrži, ne srozavši se u beznađe“, kako misli LJ. Jeremić. Junaci Barake jesu dugo zagledani u ponor, i ponor je zagledan u njih, ali se upravo u tom bezdnu najpre i najsnažnije čezne za svetlošču. Dublji, univerzalni smisao Barake, impliciran je upravo u ideji pojedinačne, lične, autentične nesreće čovekove. Svikla na opšte slike pošasti, destrukcije, pada u zlo, ljudska vrsta postaje empatična i osvešćena tek kad spozna individualnu patnju. Bugarska baraka je tada, kao i sada, ispunila intenciju pisca. Literatura je, pokazao je Savić, dovoljno jaka i važna, da se o njoj promišlja kao mogućoj meni sveta, da se zbog nje lome koplja neistomišljenika, da se izazovu vrtoglavice i nesanice onih, koji su živeli drugačiji život i lepu literaturu. Srpska književnost je u proteklih pola veka prošla zanimljiv put meandara i mena. Nastajala su dela čije se poetike razlikuju toliko, kao da ne pripadaju istom leksičkom kodu, zemlji, tradiciji. Kraj XX veka je pripao postmodernoj, profesorskoj literaturi, kako kaže Savić. Ali, “niko nema prava da od pisca traži – pojednostavljeno rečeno – da ostane slep i gluv za kapitalna pitanja i suštinske teme ovog vremena”, kaže autor, te je početak ovog veka malo, divno čudo: u literaturu se vraćaju postupci i ideje stvarnosne, crnotalasne proze. Iako još u omami dekonstrukcije, intertekstualnosti, metatekstualnog – srpska književnost ponovo kreće za onim, što je Bugarska baraka pre pola stoleća već učinila; poseže za životom u svim pojavnostima, realijama koje nisu konstrukcija, već istinski pad u svet po sebi. Ponovo je živa potreba da se jezikom raskrili Biće, da se istinski imenuje zlo i sve njegove emanacije. Literatura je tako iznova postala svesna sebe i sopstvene moći. Ana Stišović Milovanović Milisav Savić (Vlasovo, 15. april 1945) srpski je prozni pisac, književni istoričar i prevodilac. Biografija Gimnaziju je završio u Novom Pazaru, a studije jugoslovenske i svetske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu magistrirao je s temom „Memoarska proza o prvom srpskom ustanku“, a potom i doktorirao s temom „Memoarsko-dnevnička proza o srpsko-turskim ratovima 1876-1878“. U braku je sa našom proslavljenom glumicom Aleksandrom Nikolić, sa kojom ima sina Strahinju, takođe ima i ćerku Mirjanu Savić Udovičić iz prethodnog braka. Bio je urednik „Studenta“ (1968—70) i „Mladosti“ (1970—72), glavni i odgovorni urednik „Književni reči“ (1972—1977) i „Književnih novina“ (1980—82). U izdavačkom preduzeću „Prosveta“ radio je od 1983. do 2004. godine, najpre kao glavni i odgovorni urednik a potom kao direktor. Bio je predsednik Srpske književne zadruge 2000-2001. Obavljao je dužnost ministra-savetnika u Ambasadi Srbije i Crne Gore, odnosno Srbije, u Rimu od 2005. do 2008. godine. Bio je i predavač srpskohrvatskog jezika i jugoslovenske književnosti na Londonskom univerzitetu (1987/88), Njujorškom državnom univerzitetu u Olbaniju (Albani, 1985/87), Univerzitetu u Firenci (1990/92) i Univerzitetu u Lođu (1999/2000). Od 2010. godine do 2014. godine bio je redovni profesor Državnog univerziteta u Novom Pazaru. Član je Srpskog književnog društva.[1] Romani su mu prevedeni na grčki, engleski, slovenački, makedonski, bugarski, rumunski. Autor je leksikona „Ko je ko – pisci iz Jugoslavije“ (1994). Objavio je više knjiga prevoda sa engleskog i italijanskog. Priredio je antologije savremene američke pripovetke „Psihopolis“ (1988), savremene australijske pripovetke „Komuna te ne želi“ (1990), „Savremena italijanska pripovetka“ (1992), te „Modernu svetsku mini priču“ (sa Snežanom Brajović, 1993). Sastavljač je i antologije „Najlepše srpske priče“ (izbor, predgovor, komentari, 1996). Nagrade Nagrada lista „Mladost”, za knjigu priča Bugarska barka, 1970. Nagrada lista „Mladost”, za roman Ljubavi Andrije Kurandića, 1973. Andrićeva nagrada, za knjigu priča Ujak naše varoši, 1977. Ninova nagrada, za roman Hleb i strah, 1991; vratio je 1992. Nagrada „Miroslavljevo jevanđelje”, za roman Ožiljci tišine, 1997. Nagrada Prosvetinog Antiratnog sajma knjiga, za roman Ožiljci tišine, 1999. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za knjigu Rimski dnevnik, priče i jedan roman, 2009. Nagrada „Laza Kostić”, za roman Princ i serbski spisatelj, 2009. Nagrada „Ramonda serbika”, 2010. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2011. Nagrada „Veljkova golubica”, 2012. Nagrada „Milovan Vidaković”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Grigorije Božović”, za dvojezičnu knjigu Dolina srpskih kraljeva, za 2014. Nagrada „Vidovdanski vitez”, 2015.[2] Nagrada Vukove zadužbine, za roman La Sans Pareille, 2015.[3] Nagrada „Meša Selimović”, za roman La Sans Pareille, za 2015. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman La Sans Pareille, 2016. Kočićeva nagrada, za roman La Sans Pareille, 2016. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za roman La Sans Pareille, 2016.[4] Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Epska Srbija, 2017. Nagrada „Tronoški rodoslov”, 2018. Bagdalin prsten „Despot Stefan Lazarević”, 2019.[5] Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 2020. Dela Knjige pripovedaka „Bugarska baraka“ (1969); Jubilarno izdanje sa komentarima i prilozima za istoriju i poetiku crne proze (2019)[6] „Mladići iz Raške“ (1977) „Ujak naše varoši“ (1977) Romani „Ljubavi Andrije Kurandića“ (1972) „Topola na terasi“ (1985) „Ćup komitskog vojvode“ (1990) „Hleb i strah“ (1991) „Ožiljci tišine“ (1996) „Princ i serbski spisatelj“ (2008) „Čvarčić“ (2010) „La sans pareille“ (2015) „La sans pareille“, english editon, translated by Persida Bošković (2017) „Doktora Valentina Trubara i sestre mu Valentine povest čudnovatih događaja u Srbiji“ (2018) Pepeo, pena, šapat (2020) Druga dela Književno-istorijska studija „Ustanička proza“ (1985) „Sećanje i rat“ (2009) „Dolina srpskih kraljeva“, dvojezično izdanje (2014) `Epska Srbija` (2017) Bandit i profesor, intervjui Milisava Savića, izbor i predgovor dr Ana Stišović Milovanović (2020) Multižanrovske knjige „Fusnota“ (1994) „30 plus 18“ (2005) „Rimski dnevnik, priče i jedan roman“ (2008) „Ljubavna pisma i druge lekcije“ (2013) „Mali glosar kreativnog pisanja“ (2015) „Od Čampar bara do kasine Valadije“ (2018)