Autor: Jovan Janićijević Povez: tvrd Format: 16x24 Br. strana: 644 Kulturna istorija Srbije duga je i složena. Njeni počeci, koji sežu u ledeno doba, samo se naslućuju, ali već od početka VII milenijuma pre n. e. Njeni osnovni tokovi postaju jasniji, a sadržaji se bogate mnogim značajnim ostvarenjima. Do vremena doseljenja Slovena teritorija Srbije obeležavala je u nekoliko mahova središte civilizovanog sveta, a često je bila i kolevka ideja koje su presudno uticale na kulturnu, privrednu i političku istoriju Evrope.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Mentati Dine – Trilogija Velike škole Dine, 2. deo - Brajan Herbert Izdavač: Čarobna knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 544 Format: 21 cm Povez: Broširani Mašine koje misle pobeđene su, ali borba za budućnost čovečanstva se nastavlja. Gilbertus Albans je osnovao mentatsku školu, mesto na kome ljudi mogu da nauče efikasne metode mašina koje misle. Gilbertus hodi tankom linijom između sopstvenih uverenja i kompromisa koje mora da napravi kako bi preživeo batlerijske fanatike, predvođene ludakom Manfordom Torondom i njegovim majstorom mača Anarijem Ajdahom. Vrhovna majka Rakela pokušava da ponovo uspostavi školu sestrinstva na planeti Vlah IX uz pomoć svoje najtalentovanije, ambiciozne učenice Valje Harkonen, koja pak želi da se osveti Vorijanu Atreidu, legendarnom heroju džihada, koga smatra odgovornim za propast njene porodice. Džozef Venport vodi lični rat protiv batlerijanaca. Kompanija Venport holding kontroliše gotovo celokupnu trgovinu zahvaljujući mutiranim navigatorima koje je Venport stvorio. On stavlja striktan embargo na sve planete koje prihvataju Torondovu zakletvu nameravajući da ih izgladni i tako potčini. Ali fanatici se retko predaju bez borbe. Mentati, navigatori i sestrinstvo streme, svako na svoj način, da unaprede ljudsku vrstu, ali svako od njih zna da batlerijski fanatizam postaje sve jači. Borba za budućnost se bliži: hoće li čovečanstvo odabrati civilizaciju ili sunovrat u beskrajno mračno doba?

Opis Istorija je učiteljica života i majka mudrosti, a edicija Istorija civilizacije biće na policama svačije kućne biblioteke prava riznica znanja. U deset tomova predstavljena je istorija čovečanstva od njegovih postanaka pa sve do savremenog doba, na svim kontinentima i u svim mestima koja su bila kolevka izuzetnih graditeljskih, umetničkih, naučnih i drugih dostignuća. Čitava edicija bogato je ilustrovana atraktivnim fotografijama koje same za sebe pričaju priču o čovečanstvu od njegovih početaka pa do trenutka u kome živimo – kada je „budućnost već počela“. Tekst je prilagođen vrhunskim zahtevima ljubitelja znanja, zbog čega je ova edicija i uvrštena u univerzitetsku literaturu na španskom govornom području. PRVI TOM posvećen je preistoriji, avanturama lovaca iz kamenog doba, načinu na koji su ljudi u ovoj pradrevnoj eri oblikovali oružja i oruđa, pravili odeću, štitili se od vremenskih nepogoda i branili od prirodnih neprijatelja, zatim njihovim kultovima – kojima dugujemo, na primer, do danas sačuvanu čudesnu zagonetku Stounhendža – i prvim oblicima umetničkog izražavanja, kojima možemo da se divimo u pećinskim „galerijama“ na primer u Lasku i Altamiri. Preistorija, dakle doba pre nego što počinje istorijsko praćenje ljudskih zajednica i njihovih složenih odnosa, začeta je procesom hominizacije i traje kao ljudska ekspanzija. Ta ekspanzija ide od lovaca ledenog doba, čija predstava u našem pamćenju već pokazuje kakav je bio taj rani čovek i šta sa njim imamo zajedničko. Njegov prvi i najvažniji zadatak bio je da opstane, ali pravi cilj je zapravo da ovlada životnom sredinom. Čovek preistorijskog doba počeo je da razvija sisteme verovanja i nešto što nas i danas već na prvi pogled opčinjava - pećinsku umetnost. Oblici proizvodnje i sredstva kojima se služio, seoska naselja koja je razvijao, megalitski spomenici koje podizao, razvijanje keramike i metalurgije, a zatim otkriće točka, pa pripitomljavanje konja i drugih životinja, sve je to izmenilo set i način života, sve ga to približava nama i predstavlja kao pretka kojeg moramo i hoćemo da razumemo. Format: 220mm x 290mm br. str.: 304 povez: tvrd Pismo: latinica

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Oliver Tvist - Čarls Dikens Izdavač: Otvorena knjiga Godina izdanja: 2021 Broj strana: 452 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Siroče Oliver Tvist odrasta u veličanstveno Viktorijansko doba čija su najviša dostignuća: siromaštvo, glad i dečiji rad. Pripovedajući dečakovu tešku životnu priču autor se britkim humorom i satirom obračunava sa zabludama “filozofa” koji nisu odrastali u sirotinjskim domovima ili među kriminalcima, ali imaju moć i vole da sude o tim pojavama. Voleo bih da je je neki dobro uhranjen filozof, čija se hrana i piće pretvaraju u žuč u njemu, čija je krv ledena, a srce okovano gvožđem, voleo bih da je on video Olivera Tvista kako halapljivo grabi pomije koje ni pas ne bi hteo. Oliver Tvist je drugi po redu Dikensov roman, koji je prvobitno izlazio kao serijal od 1837. do 1839. godine. Ovo kultno delo doživelo je i brojne adaptacije kroz filmove, serije, mjuzikle i pozorišne predstave.

Slave i praznici sakupljeni i predstavljeni u ovoj knjizi svedoče ne samo o duhovnosti srpskog naroda, već i o sačuvanoj bogatoj narodnoj kulturi do naših dana, manifestovanoj u narodnim običajima, predanjima, mitovima i legendama, prenošenoj s kolena na koleno. U izradi ovog raskošnog izdanja učestvovali su eminentni stručnjaci iz oblasti teologije i etnologije, a rezultat njihove saradnje takav je da ova knjiga sa ponosom nosi blagoslov Njegove svetosti patrijarha srpskog. Slave i praznici sa simbolikom i strukturom koju nose sa sobom, iako u savremenom dobu dobijaju i novi oblik proslavljanja, u srpskom narodu se poštuju, održavaju i oživljavaju shodno potrebama vremena, kodeksu ponašanja i nastojanju očuvanja identiteta. U ovoj knjizi sabrano je sve što treba da znate o svom duhovnom nasleđu i njen sadržaj vam omogućava da na pravi način očuvate svoju porodičnu tradiciju. Format : 245x295 br. str. : 320 povez : tvrd, koža Pismo : ćirilica Format : 21 x 28 cm Br. Str. : 336 Povez knjige : tvrd Pismo : ćirilica Open publication - Free publishing - More ethnology

Kao na slikama lepo očuvane unutra čiste Ivan Focht (Sarajevo, 7. 6. 1927 - Zagreb, 20. 10. 1992), jugoslavenski filozof i mikolog. Sadržaj 1 Biografija 2 Djela 2.1 Knjige 2.2 Izabrani članci 2.3 Prijevodi i predgovori 3 Reference Biografija[uredi | uredi kod] Ivan Focht je rođen 7. 6. 1927 u Sarajevu u židovskoj[1][2] porodici Josipa i Sare-Šarlote Foht.[3] Ivanov otac, majka i mlađi brat Vlatko su stradali za vrijeme Holokausta.[3] Tijekom Drugoga svjetskoga rata, 1944 godine, cijela porodica Foht je uhićena, pošto je u njihovoj kući otkriven materijal vojne prirode i tiskara mjesnoga komiteta Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Izbjegavši smrt, skokom sa drugog kata zatvora u zgradi Župskoga redarstva,[3] Ivan se pridružio Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije (NOVJ).[2] Nakon rata pohađao je i završio Filozofski fakultet Sveučilišta u Zagrebu u klasi Vladimira Filipovića. Nakon obrane doktorske teze vratio se u Sarajevo, gdje je predavao estetiku na odsjeku za filozofiju Filozofskog fakulteta u Sarajevu i na Muzičkoj akademiji sve do odlaska u mirovinu. Potom se preselio u Zagreb, gdje je proveo ostatak života.[4][5] Ivan je bio filozof fenomenološke orijentacije, koji se već u ranim djelima odmicao od marksističkog i psihologističkog tumačenja umjetnosti. Glazba je u njegovim tekstovima imala ontološku prednost u odnosu na sve ostale umjetnosti. U glazbenoj umjetnosti, osobito onoj Bachovoj, Focht je pokušavao razotkriti bitnost pitagorejskog ostvarenja glazbe. Utemeljena brojem te na zakonima kosmosa što su ih ustanovili Pitagora i njegovi učenici, Bachova glazba prema tumaćenju Ivana Fochta nije puki odraz subjekta, niti odraz društvene zbilje, jednako tako ona nije izraz ljudskih osjećaja, nego tajna života ustrojena i ugođena prema kozmičkim zakonima.[4][5] Ivan Focht se pored estetike bavio i gljivarstvom, te je objavio nekoliko značajnih knjiga o gljivama. Također je bio jedan od prvih teoretičara znanstvene fantastike u nas, smatrajući kako je naše doba doba odumiranja filozofije, odnosno doba znanosti i znanstvene fantastike. Bio je dopisni član Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine.[4][5] Ivan Focht je preminuo u Zagrebu, 20. 10. 1992 godine. Sahranjen je na zagrebačkom groblju Mirogoju.[6] Djela[uredi | uredi kod] Knjige[uredi | uredi kod] Istina i biće umjetnosti, Sarajevo: Svjetlost, (1959) Mogućnost, nužnost, slučajnost, stvarnost / Hegelovo učenje o odumiranju umjetnosti, Sarajevo: Veselin Masleša, (1961) Moderna umetnost kao ontološki problem, Beograd: Institut društvenih nauka, (1965) Uvod u estetiku, Sarajevo: Zavod za izdavanje udžbenika, (1972) Tajna umjetnosti, Zagreb: Školska knjiga, (1976) Gljive Jugoslavije, Beograd: Nolit, (1979) Savremena estetika muzike: Petnaest teorijskih portreta, Beograd: Nolit, (1980) Ključ za gljive, Zagreb: Naprijed, (1986) Naši vrganji, Zagreb: Znanje, (1987) Izabrani članci[uredi | uredi kod] Marks o ljudskoj slobodi, Zora, 3, br. 9, 38-46, (1950) Shematiziranje podjele materijalizam-idealizam u obradi istorije filozofije, Pregled, 3, br. 10, (1953) Realizam-modernizam, Kulturni radnik, br. 10, 7-14, (1956) Neobičan položaj moderne muzike, Kulturni radnik, br. 1-2, 14-20, (1957) Pavle Stefanović, `Tragom tona`, Izraz, br. 7-8, 101-104, (1958) Apstraktno slikarstvo pod udarima, Izraz, br. 7-8, (1959) Najnoviji Lukačev estetički pokušaj, Izraz, 3, knj. 6, br. 11-12, 488-500, (1959) Tegobe teorije odraza, Izraz, 5, knj. 2, 149-165, (1961) Humanost umjetnosti, u: Branko Bošnjak i Rudi Supek (ur.), Humanizam i socijalizam, knj. 1, Zagreb: Naprijed, 217-234, (1963) Izgledi fenomenološke estetike muzike, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 3, knj. 6, br. 11, 679-712, (1964) Umjetnička tehnika i tehnifikacija umjetnosti, Praxis, 3, br. 2, 167-180, (1966) Granica Hartmannove estetike, Praxis, 4, br. 5-6, 749-754, (1967) Umjetnost i partijnost, Izraz, 9, br. 8-9, 815-822, (1967) O knjizi Dragutina Gostuškog `Vreme umetnosti`, Treći program Radio Beograda, br. 1, proljeće, 245-254, (1969) Estetički programi časopisa, Treći program Radio Beograda, br. 2, ljeto, 219-230, (1969) Teorijski autoportret, Treći program Radio Beograda, br. 4, zima, 324-332, (1970) Modalitet umjetnosti, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 9, 338-346, (1971) Umjetnost kao objektivirani duh, Forum: časopis Razreda za suvremenu književnost Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, god. 10, knj. 22, br. 10-11, 552-558, (1971) Adornova podjela umjetnosti na `avangardnu` i `masovnu`, Kulturni radnik, br. 5, 83-89, (1972) La notion pythagoricienne de la musique: contribution a sa determination, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 3, br. 2, 161-172, (1972) Korčulanske gljive sabrane u prosincu, Zbornik otoka Korčule, sv. 2, 229-240, (1972) Šta je muzika, Treći program Radio Beograda, br. 16, zima, 345-354, (1973) Ukus malograđanina, Treći program Radio Beograda, br. 17, proljeće, 259-266, (1973) `Forma` i forme, Treći program Radio Beograda, br. 18, ljeto, 325-366, (1973) Otvorenost za vrednote, Treći program Radio Beograda, br. 19, jesen, 59-70, (1973) Adornos gnoseologistische Einstellung zur Musik, International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, god. 5, br. 2, 265-276, (1974) Andreas Liess: Der Weg nach Innen (Ortung ästhetischen Denkens heute), Verlag San Michele, Zürich 1973, pp. 134 (recenzija), International Review of the Aesthetics and Sociology of Music, 5, br. 2, 346-350, (1974) Amuzija hegelijanstva, Polja, 20, br. 186-187, 12-14, (1974) Slika čovjeka i kosmosa, Treći program Radio Beograda, br. 21, proljeće, 523-562, (1974) Granice ontologije umjetnosti u istraživanju književnog djela, Teka, br. 8, proljeće, 318-328, (1975) Geneza literature, Treći program Radio Beograda, br. 24, zima, 71-128, (1975) Filozofija prirode, Treći program Radio Beograda, br. 27, jesen, br. 27, 29-112, (1975) Put k ontologiji umjetnosti, u: Ante Marušić (ur.), Svijet umjetnosti: Marksističke interpretacije, Zagreb: Školska knjiga, 195-212, (1976) Esej kao protuteža filosofijskom sistemu, Delo, 22, br. 5, 30-39, (1976) Gljive dubrovačkog kraja, Dubrovnik, br. 6, 89-102, (1976) Muzika i simbolika brojeva, Polja, 23, br. 220-221, 3-6, (1977) Smrt i beskonačnost, Polja, 24, br. 236, 31-33, (1978) Filozofija muzike, u: Dobroslav Smiljanić (ur.), Filozofija umetnosti, Beograd: Kolarčev narodni univerzitet, 145-155, (1978) Filozofija izvan struke, Treći program Radio Beograda, br. 36, zima, 195-216, (1978) Savremeni estetičari muzike: Muzičari o muzici, Treći program Radio Beograda, br. 39, jesen, 451-481, (1978) Filozofski pogledi Franca Kafke: Jedan nacrt, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 3, 251-259, (1979) Metaestetika ili estetike marksizma, u: Sreten Petrović, Marksistička estetika: Kritika estetičkog uma, Beograd: BIGZ, 1-9, (1979) Problem identiteta muzičkog djela, Život umjetnosti, br. 29/30, 92-102, (1980) Jankelevičev muzičko-estetički agnosticizam, Polja, 26, br. 256-257, 197-200, (1980) Kriza ili kataklizma: Hegel i moderna umetnost, Politika, broj 10, (1980) Glazba i gljive padoše nam s neba, Zbornik Trećeg programa Radio Zagreba, br. 6, 195-201, (1981) Nesreća u sreći, Polja, 27, br. 264, 57-59, (1981) Estetika i moderna umjetnost, Polja, 29, br. 288, 70-72, (1983) Prijevodi i predgovori[uredi | uredi kod] Günther Anders: Kafka - za i protiv, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Narodna prosvjeta, (1955) Benedetto Croce: Estetika kao nauka o izrazu i opća lingvistika, preveo Vinko Vitezica, predgovor Ivan Focht, Zagreb: Naprijed, (1960) György Lukacs: Prolegomena za marksističku estetiku: posebnost kao centralna kategorija estetike, preveo Milan Damjanović, uvodna studija Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1960) Max Raphael: Teorija duhovnog stvaranja na osnovi marksizma, preveo Konstantin Petrović, predgovor Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1960) Max Dessoir: Estetika i opća nauka o umjetnosti, preveo Ivan Focht, Sarajevo: Veselin Masleša, (1963) Theodor W. Adorno: Filozofija nove muzike, preveo i predgovor napisao Ivan Focht, Beograd: Nolit, (1968) Eduard Hanslick: O muzički lijepom, predgovor i prijevod Ivan Focht, Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod, (1977) Vladimir Jankélévitch: Muzika i neizrecivo, prevela Jelena Jelić, predgovor Ivan Focht, Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada, (1987)

Autor: Džozef Linč Naziv: Istorija srednjevekovne crkve Prevod: Dragić Živojinović, Branislav Tančić Izdavač: Clio God. izdanja: 1999. Jezik: Srpski Pismo: Ćirilica Povez: Tvrdi Br. strana: 570 Dimenzije: 21 x 14,5 cm Stanje: Na naslovnoj strani prisutna posveta. Drugih nedostataka nema. Sadržaj: 1. Drevno hrišćanstvo 2. Počeci srednjovekovne crkve 3. Pokrštavanje Zapada (350-700) 4. Papsko-franački savez 5. Crkva u karolinškom carstvu 6. Karolinška renesansa 7. Propast karolinškog sveta 8. Crkva početkom 11. veka 9. Reforme 11. veka 10. Uspon hrišćanskog sveta 11. Doba papstva 12. Oživljavanje Novog zaveta 13. Monaški život: 12. vek 14. Jeretici 15. Fratri 16. Škole 17. Okvir hrišćanskog života 18. Sakramentalni život 19. Tamne strane poznog srednjeg veka 20. Crkva poznog srednjeg veka. Epilog. Indeks. Rečnik odabranih pojmova. Knjiga `Istorija srednjovekovne crkve` objedinjuje najnovija, kako teološka, tako i naučna istraživanja. Autor prati razvoj hrišćanstva i Zapadne crkve u vremenu od propasti Rimskog carstva, sve do početka reformacije. U periodu od hiljadu godina, što predstavlja hronološki okvir Linčovih razmatranja, srednjovekovno društvo se transformiše od primitivnih korena u veoma dinamičnu kulturu. Zapadna crkva menja se kao i sve druge društvene strukture. Kao po pravilu, crkva je vrednosti društva na samo sebi svojstven način oblikovala i određivala im smer. Tu su uključena i brojna suprotstavljanja društvenim procesima. Srpsko izdanje ove knjige prati informativni rečnik manje jasnih pojmova koji pomaže boljem razumevanju niza važnih pojava i procesa. U rečnik su uključene i neke odrednice koje se odnose i na Istočnu crkvu, kako bi se čitalac lakše snašao u ovoj složenoj materiji.

Plava ptica, knj. 8. i 9 Odlično očuvano! Autor - osoba Kipling, Radjard, 1865-1936 = Kipling, Rudyard, 1865-1936 Naslov Knjiga o džungli : priče iz životinjskog sveta / napisao Radjard Kipling ; [prevela Olga Dimitrijević ; ilustracije D. Stojanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂjungle book. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 Fizički opis 2 knj. (220 ; 265 str.) : ilustr. ; 20cm. Drugi autori – osoba Dimitrijević, Olga Stojanović, D. Zbirka Plava ptica ; knj. 8, 9 Napomene Prevod dela: The jungle book / Kipling Radyard. Često surovi, ali pravedni zakoni prirode, kojima časno i predano služi vasceli životinjski rod, zacelo nikad nisu dobili toliko potpuno, uzvišeno ovaploćene kao u klasičnoj Kiplingovoj Knjizi o džungli. Kiplingova se knjiga, naravno, može shvatiti na bezbroj načina: kao velika alegorija, u kojoj životinjski svet, jedva prikriveno, zapravo pruža sliku ljudskog sveta; kao velika antiteza, u kojoj se osmišljeni poredak životinjskog carstva konfrontira sa haotičnim nesavršenostima ljudske zajednice; kao moralistička parabola, u kojoj inteligencija trijumfuje nad sirovom snagom, i tako dalje. Ali, ma kakvo bilo tumačenje književnih stručnjaka, činjenica ostaje da Kiplingova knjiga predstavlja istinski biser svetske omladinske književnosti. Pažnju, razume se, pre svega privlači ciklus priča o Mogliju: o „čovekovom mladunčetu“ odraslom među vukovima, o njegovom prijateljstvu sa medvedom Baluom i panterom Bagirom, kao i o njegovoj zavetno] borbi sa tigrom Šir-Kanom. Sva bujna raskoš Kiplingove pripovedačke proze, i sva snažna osobenost njegovih psiholoških karakterizacija, dolaze tu do punog izražaja i dečak-vuk izrasta pred našim očima u jedinstvenu, neponovljivu, gotovo mitsku figuru. S neuporedivom tananošću, Kipling neprestano pomera težište svog pripovedanja: čas je u središtu sam Mogli, čas džungla, čas njeni individualni žitelji, čas dramske ili moralne situacije koje valja razrešiti... Ali, pri svemu tome, izvorna snaga kazivanja i živa mašta piščeva daju svemu obrise istinske čarolije. Džozef Radjard Kipling (engl. Joseph Rudyard Kipling; Bombaj, 30. decembar 1865. – London, 18. januar 1936), bio je engleski književnik, novinar, pisac kratkih priča, pesnik i romanopisac. Kiplingova dela fikcije uključuju romane Knjiga o džungli . Kim (1901) i mnoge kratke priče uključujući Čovek koji bi bio kralj (1888). Njegove pesme uključuju Mandalaj (1890), Gunga Din (1890), Bogovi naslova (1919), Teret belog čoveka (1899) i Ako (1910). Smatra se jednim od najvećih inovatora kada se radi o umetnosti kratkih priča; njegove knjige za decu su klasici dečje književnosti, a jedan je kritičar opisao Kiplingov rad kao predstavu „svestranog i sjajnog narativnog dara.“ Kipling je bio jedan od najpopularnijih pisaca u Ujedinjenom Kraljevstvu, kako proze tako i stihova, krajem 19. i početkom 20. veka. Henri Džejms je rekao: „Od svih ljudi koje sam ikada upoznao, Kipling se meni lično čini kao najpotpuniji genije, kao neko ko se razlikuje od običnih intelektualaca.“ 1907. godine, kada je imao 42 godine, dobio je Nobelovu nagradu za književnost, što ga je učinilo prvim piscem na engleskom jeziku koji je dobio tu nagradu, kao i najmlađim dobitnikom iste do danas. U nekoliko navrata bio je predložen za britanskog pesničkog laureata, kao i za viteza, što je on odbio. Njegova buduća reputacija menjala se u skladu s političkom i socijalnom klimom tog doba, a suprotstavljeni stavovi o njemu kao rezultat toga nastavljali su se kroz veći deo 20. veka. Džordž Orvel je držao Kiplinga za „džingo imperijalistu“ objašnjavajući da je „moralno neosetljiv i estetski odvratan”. Književni kritičar Daglas Ker je napisao: „[Kipling] je i dalje autor koji može da inspiriše strastveno neslaganje i njegovo mesto u književnoj i kulturnoj istoriji daleko je od ustaljenog. Ali kako doba evropskih imperija jenjava, on se prepoznaje kao neuporediv, ako ne i kontroverzan tumač toga kako je doživljavana imperija. To, kao i sve veće priznanje njegovih izvanrednih narativnih darova, čine ga silom sa kojom se treba obračunati.“ U detinjstvu je naučio hindu jezik, pohađao je vojnu školu u Devonširu, a 1933. vratio se u Indiju i radio kao novinar. Putovao je u Japan, Ameriku i Južnu Afriku. S jednakim žarom delovao je u književnom i političkom životu Britanije. Godine 1907, dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Njegova proza donosi izuzetnu sliku indijskog života i sveta britanskih vojnika, s posebnim smislom za svet dece i životinja. Bio je zagovornik britanskog imperijalizma, a kao otelovljenje kolonijalizma nemilosrdno je karikiran i parodiran. Najčitanija i najznačajnija njegova „Knjiga o džungli“ karakteriše izvanredno poznavanje tajanstvene Indije i sveta životinja. Dela „Balade iz kasarne“ „Priproste priče s planine“ „Sablasna rikša i druge priče“ „Knjiga o džungli“ „Kim“ „Svetlost se ugasila“ „Ako“ Detinjstvo Radjard Kipling je rođen 30. decembra 1865. u Mumbaju, u predsedništvu Britanske Indije, od majke Alis Kipling (dev. Mekdonald) i oca Džona Lokvuda Kiplinga. Alis (jedna od četiri izuzetne sestre) bila je živahna žena za koju bi lord Daferin znao reći: „Dosada i gospođa Kipling ne mogu da postoje u istoj prostoriji.“ Lokvud Kipling, dizajner skulptura i grnčarije, bio je direktor i profesor arhitektonske skulpture u novoosnovanoj školi umetnosti „Sir Jamsetjee Jeejebhoy School of Art“ u Mumbaju. Džon Lokvud i Alis su se upoznali i počeli zabavljati 1863. godine na Radjardskom jezeru u Radjardu, u Staforširu u Engleskoj. Venčali su se i preselili u Indiju 1865. godine. Bili su toliko očarani lepotom područja Radjardskog jezera da su svoje prvo dete nazvali po njemu. Dve Alisine sestre udale su se za umetnike: Džordžijana je bila udata za slikara Edvarda Berna-Džounsa a njena sestra Agnes za Edvarda Pointera. Najpoznatiji Kiplingov rođak bio je njegov brat od tetke, Stenli Boldvin, koji je tri puta bio premijer, zastupnik Konzervativne partije, u dvadesetim i tridesetim godinama 20. veka. Kiplingova rođena kuća u kampusu JJ škole umetnosti u Mumbaju se duži niz godina koristila kao dekanova rezidencija. Iako koliba nosi plaketu koja je navodi kao mesto Kiplingovog rođenja, postoji mogućnost da je originalna koliba srušena pre više decenija te da je nova izgrađena na njenom mestu. Neki istoričari i konzervatori takođe smatraju da bungalov obeležava lokaciju koja je samo blizu kuće Kiplingovog rođenja pošto je bungalov sagrađen 1882. godine – oko 15 godina nakon što je Kipling rođen. Zapravo, Kipling je izgleda tako rekao dekanu kada 1930.te godine posetio JJ školu. Sudeći po Bernis M. Marfi, „Kiplingovi roditelji su se smatrali „Anglo-Indijcima“ (izraz koji se koristio u 19. veku za ljude britanskog porekla koji žive u Indiji), samim tim bi se tako smatrao i njihov sin, iako je veći deo svog života proveo negde drugde. Složena pitanja identiteta i nacionalne pripadnosti će se istaknuti u njegovoj fikciji.“ Obrazovanje u Britaniji Kiplingovi dani „snažnog svetla i tame“ u Mumbaju završili su se kada je imao pet godina. Kao što je to bio običaj u Britanskoj Indiji, on i njegova trogodišnja sestra Alis („Triks“) odvedeni su u Ujedinjeno Kraljevstvo – u njihovom slučaju u Sautsi, u Portsmutu — da žive sa parom koji je udomljavao decu britanskih državljana koji su službovali u Indiji. U narednih šest godina (od oktobra 1871. do aprila 1877. godine) deca su živela sa parom, kapetanom Prajsom Agarom Holovejem, oficirem pri trgovačkoj mornarici, i Sarom Holovej, u njihovoj kući u ulici Kempbel Roud broj 4, u Sautsiju. U januaru 1878, Kipling je primljen u „United Services Colege“ u Vestvord Hou u Devonu, školu koja je osnovana nekoliko godina ranije za pripremu dečaka za vojsku. Škola mu je u početku bila jako teška, ali je u njoj kasnije stekao dobre prijatelje i obezbedila mu je scenografiju za priče iz školskih dana Stalky&Co. (1899.) U tom periodu Kipling je upoznao i zaljubio se u Florens Garard, koja mu je kasnije postala inspiracija za Mejzi u prvom romanu Svetlost se ugasila (1891). Povratak u Britaniju Pred kraj školovanja, odlučeno je da Kipling nema akademsku sposobnost da studira na Univerzitetu u Okfordu. Njegovi roditelji nisu imali sredstava da ga finansiraju, tako da mu je otac našao posao u Lahoru gde je bio direktor umetničke škole „Majo“, kao i kustos Lahorskog muzeja. Kipling je trebalo da postane pomoćnik urednika jednih malih lokalnih novina „Civil&Military Gazette“. Za Indiju je otplovio 20. septembra 1882. godine, a u Mumbaj je stigao 18. oktobra. Povratak u London Odlučio je da se oproba u Londonu, književnom centru britanske imperije. Dana 9. marta 1889. godine Kipling je napustio Indiju, putujući prvo u San Francisko preko Ranguna, Singapura, Hongkonga i Japana. Kipling je bio jako impresioniran Japanom, napisao je da su Japanci `ljubazni i kulturni ljudi`. Kipling je zatim putovao kroz Sjedinjene Države, pisao je članke za Pionir koji su kasnije objavljeni u „From Sea to Sea and other Sketches, Letters of travel“. Započeo je putovanja po Americi u San Francisku, zatim je otputovao severno u Portland, u Sijetl, pa u Kanadu, u Viktoriju i Vankuver, u Britansku Kolumbiju, preko Medisin Heta pa nazad u SAD u Nacionalni park Jeloustun, zatim istočno do Omahe, potom u Čikago, a kasnije na Nijagarine vodopade, Toronto, pa u Vašington, Njujork i Boston. Tokom ovog putovanja upoznao je Marka Tvena u Elmiri i bio je veoma impresioniran njime. London U Londonu, časopisi su prihvatili nekoliko Kiplingovih priča. Takođe je pronašao mesto gde će provesti naredne dve godine, u Ulici Vilijers, u blizini Čering Krosa, u zgradi koja je kasnije nazvana „Kiplingova kuća“. U naredne dve godine objavio je roman Svetlost se ugasila, doživeo je nervni slom, i upoznao je američkog pisca i izdavačkog agenta Volkota Balestiera s kojim je sarađivao na romanu Naulaka. Na savet doktora, 1891. godine Kipling se ukrcava na još jedno putovanje gde posećuje Južnu Afriku, Novi Zeland i opet Indiju. Prekinuo je plan da Božić provede sa svojom porodicom u Indiji kada je čuo za iznenadnu Balestierovu smrt od tifusne groznice i odmah je odlučio da se vrati u London. Pre njegovog povratka, on je iskoristio telegram da zatraži ostanak kod Volkotove sestre Karoline Star Balestier koju su zvali Keri, a koju je upoznao godinu dana ranije i sa kojim je očigledno imao romansu. U međuvremenu, krajem 1891. godine, njegova zbirka kratkih priča o Britancima u Indiji, Life`s Handicap, objavljena je u Londonu. Dana 18. januara 1892. godine, Keri Balestier (29 godina) i Radjard Kipling (26 godina) su se venčali u Londonu, u anglikanskoj crkvi Svih Duša u Langam Plejsu. Sjedinjene Američke Države Kipling i njegova žena su se usredsredili na medeni mesec koji će ih prvo odvesti u Sjedinjene Države (uključujući i odlazak na porodično imanje Balestierovih blizu Bratlboroua, u Vermontu), a potom u Japan. Kada su stigli u Jokohamu, otkrili su da njihova banka „Bankarska korporacija Nju Orijental“ propala. Kako su saznali za ovaj gubitak na putovanju, vratili su se u SAD, nazad u Vermont. Keri je tada već bila trudna sa prvim detetom pa su iznajmili jednu kućicu na farmi u blizini Bratlboroua za deset dolara mesečno. Posete Južnoj Africi Početkom 1898. godine, Kipling je otputovao u Južnu Afriku na zimski odmor, čime je počela godišnja tradicija koja je (osim sledeće godine) trajala do 1908. Uvek su boravili u `Vulseku`, u kući na imanju Sesila Roudsa u Grut Šuru (gde se danas nalazi studentska rezidencija Univerziteta u Kejptaunu.) Zahvaljujući novoj reputaciji pesnika imperije, Kiplinga su toplo primali neki od najuticajnijih političara u Kejp Koloniji, uključujući Roudsa, sera Alfreda Milnera i Leandera Stara Džejmsona. Kipling je gajio ova prijateljstva i divio se tim ljudima i njihovoj politici. Period između 1898. i 1910. godine bio je presudan u istoriji Južne Afrike, uključujući Drugi Burski rat, mirovni sporazum koji je zatim usledio, kao i formiranje Južnoafričke Unije 1910. godine. U Engleskoj, Kipling je pisao poeziju u kojoj podržava britanski interes u Burskom ratu i prilikom sledeće posete Južnoj Africi početkom 1900. postao je dopisnik lista The Friend u Blumfontejnu, koji je uređivao lord Roberts za britanske trupe. Vrhunac karijere Nakon smrti svoje ćerke Džozefine 1899. godine, Kipling se koncentrisao na sakupljanje materijala za ono što će postati Just So Stories for Little Children. To delo je objavljen 1902. godine nakon što je Kim prvi put izdat. Američki književni naučnik Dejvid Skot tvrdi da Kim pobija tvrdnju Edvarda Seda o Kiplingu kao promoteru orijentalizma pošto je Kipling – koji je bio duboko zainteresovan za budizam – predstavio tibetanski budizam u poprilično sažaljivom svetlu, a pogledi na roman čini se da reflektuju budističko razumevanje Univerzuma. Kipling je bio uvređen zbog govora nemačkog cara Vilhelma II 1900. godine u kojem poziva nemačke trupe da se upute u Kinu kako bi ugušili Bokserski ustanak i da se ponašaju kao `Huni` te da ne uzimaju zarobljenike. U svojoj pesmi iz 1902. godine The Rowers, Kipling je napao Kajzera kao pretnju Britaniji i prvi put iskoristio pojam `Hun` kao anti-nemačku uvredu, koristeći Vilhelmove reči, kao i dela nemačkih trupa u Kini, kako bi Nemce predstavio kao varvare. U intervjuu francuskom listu Le Figaro Kipling koji je bio frankofil, Nemačku je nazvao pretnjom i pozvao na anglosko-francuski savez da je zaustavi. U prvoj deceniji 20. veka Kipling se nalazio na vrhuncu popularnosti. Godine 1906. napisao je pesmu Land of our Birth, We Pledge to Thee. Kipling je napisao dve kratke priče o naučnoj fantastici, Noćnom poštom (1905) i As Easy As A. B. C (1912), obe se dešavaju u 21. veku u Kiplingovom Aerial Board of Control univerzumu. Ovo se smatralo modernom teškom naučnom fantastikom, i po prvi put je predstavilo književnu tehniku poznatu kao indirektna ekspozicija, koja će kasnije postati jedna od glavnih obeležja pisca naučne fantastike Roberta Hajnlajna. Ovu tehniku je Kipling pokupio u Indiji, i iskoristio ju je dok je pisao Knjigu o džungli kako bi rešio problem engleske čitalačke publike koja nije razumevala mnogo o indijskom društvu. Godine 1907. dobio je Nobelovu nagradu za književnost nakon što ga je te godine nominovao Čarls Oman, profesor na Okfordskom univerzitetu. Nobelova nagrada je osnovana 1901. godine, a Kipling je bio prvi dobitnik koji je pisao na engleskom jeziku. Nakon toga je usledilo izdanje dve povezane zbirke poezije i priča: Puck of Pook`s Hill (1906), i Rewards and Fairies (1910). U potonjem se nalazila pesma Ako. U istraživanju Bi-Bi-Si-ja iz 1995. godine, izglasana je za najomiljeniju pesmu Velike Britanije. Njeno pozivanje na samokontrolu i stoicizam je ono što je čini nesumnjivo najpoznatijom Kiplingovom pesmom. Slobodno zidarstvo Prema engleskom časopisu Masonic Illustrated, Kipling je postao slobodni mason negde oko 1885. godine, što je pre uobičajene minimalne 21 godine. Iniciran je u Lahoru. Prvi svetski rat Na početku Prvog svetskog rata, Kipling je, kao i mnogi drugi pisci, pisao pamflete i pesme koje su sa entuzijazmom podržavale ratne ciljeve Ujedinjenog Kraljevstva o obnavljanju Belgije nakon što je to kraljevstvo okupirala Nemačka, zajedno sa još uopštenijim izjavama da se Britanija zalaže za pravedan cilj. Britanska vlada je u septembru 1914. godine pitala Kiplinga da piše propagandni program, ponudu koju je on odmah prihvatio. Kiplingovi pamfleti i priče su bili veoma popularni kod Britanaca tokom rata, a njegove glavne teme bile su hvaljenje britanske vojske nazivajući je pravim mestom za junake, zatim nemački zločini nad belgijskim civilima i priče o tome kako su žene mučene strahotama rata, ali ipak opstaju i trijumfuju uprkos svim patnjama. Nakon Prvog svetskog rata Delimično kao odgovor na smrt svog 18-godišnjeg sina Džona koji je poginuo u Prvom svetskom ratu u septembru 1915. godine, Kipling se pridružio Komisiji za ratne grobnice, koja je odgovorna za britanske ratne grobnice napravljene kao vrtovi, a koje se mogu i danas naći kod Zapadnog fronta, kao i za sve druge lokacije širom sveta gde su trupe Britanske imperije pokopane. Kiplingova dirljiva kratka priča Baštovan prikazuje posete ratnim grobljima, a pesma The King`s Pilgrimage (1922) prikazuje putovanje na koje je pošao kralj Džordž V pri kojem je obišao groblja i spomenike u izgradnji Komisije za ratne grobnice . Nakon rata Kipling je bio skeptičan u vezi sa Četrnaest tačaka i Društvom naroda, ali se nadao da će SAD napustiti izolacionizam i da će posleratni svet biti dominiran anglosko-francusko-američkim savezom. Kipling se nadao da će Sjedinjene Države preuzeti mandat Društva naroda za Jermeniju kao najbolji način sprečavanja izolacionizma i da će Teodor Ruzvelt, kojem se Kipling divio, još jednom postati predsednik. Kipling je bio ožalošćen Ruzveltovom smrću 1919. godine, verujući da je njegov prijatelj bio jedini američki političar sposoban da Sjedinjene Države drži u „igri` svetske politike. Kipling je bio veoma neprijateljski nastrojen prema komunizmu. U pesmi iz 1918. godine, Kipling je napisao da su sve što je bilo dobro u Rusiji uništili boljševici. Godine 1920. Kipling je osnovao Ligu Slobode zajedno sa Hagardom i Lordom Sidnamom. Ovaj kratkoročni projekat se fokusirao na promovisanje klasičnih liberalnih ideala kao odgovor na rastuću moć komunističkih tendencija unutar Velike Britanije ili, kako je Kipling rekao, `da se suprotstavi napretku boljševizma`. Godine 1922, Kipling je postao i rektor Univerziteta u San Endruzu u Škotskoj, i na toj poziciji je ostao tri godine. Mnoga starija izdanja Kiplingovih knjiga imaju svastiku odštampanu na svojim koricama, vezanu za sliku slona koja nosi cvet lotosa, što odražava uticaj indijske kulture. Kiplingova upotreba svastike bila je zasnovana na indijskom simbolu sunca koja je predstavljao sreću i sanskritsku reč koja označava `srećno` ili `dobrobit`. On je koristio simbol svastike okrenute u obe strane, i nadesno i nalevo, i u to vreme su je generalno koristili i drugi. Kada su nacisti došli na vlast i uzurpirali svastiku, Kipling je naredio da ona ne sme više ne ukrašava njegove knjige. Manje od godinu dana pre njegove smrti, Kipling je održao govor 6. maja 1935. upozoravajući na opasnost koju je nacistička Nemačka predstavljala za Britaniju. Kipling je napisao prvu Kraljevsku božićnu poruku, koju je pročitao preko Bi-Bi-Si-jevog Imperijskog Servisa kralj Džordž V 1932. godine. Smrt i zaostavština Kipling je nastavio da piše sve do početka 1930-ih, ali sporijim tempom i sa mnogo manje uspeha nego ranije. U noći 12. januara 1936, Kipling je pretrpeo krvarenje u tankom crevu. Operisan je, ali je umro za manje od nedelju dana kasnije 18. januara 1936. godine, u 70-oj godini usled pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu. Na sahrani je mermerni kovčeg prekriven zastavom Velike Britanije između ostalih nosio i Kiplingov rođak, premijer Velike Britanije, Stenli Boldvin. Kipling je kremiran u krematorijumu Golders Grin, na severozapadu Londona, a njegov pepeo je pokopan u Poetskom uglu, u Vestminsterskoj opatiji, pored grobnica Čarlsa Dikensa i Tomasa Hardija. Uticao je na mnoge pisce kao što su Pol Anderson, Horhe Luis Borhes, Randal Džarel, T. S. Eliot i druge. Mnogi filmovi su napravljeni na temu po delu Knjiga o džungli, kao i poznati crtani film u Volt Dizni produkciji. KC novo (K)

SAŠA MARKOVIĆ MIKROB ZBOGOM ANDERGRAUND Fotografije - Goran Basarić, Srđan Veljović, Ivan Zupanc, Ivan Petrović, Aleksandar Rafajlović, Vlada Marković, Vladimir Perić, Vesna Pavlović, Đorđe Tomić, Saša Reljić, Nebojša Milikić, Milica Tomić, Žana Poliakov, Nebojša Čović, Zoran Rosić, Dušan Čović Prevod - Duška Čavić Zozi, Aleksandar Vasiljević, Danijela Pavićević Jelena Stefanović Izdavač - Remont - nezavisna umetnička asocijacija, Beograd Godina - 2013 222 strana 30 cm ISBN - 978-86-84205-16-4 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DARKA RADOSAVLJAVIĆ VASILJEVIĆ - Priča o Mikrobu IZLOŽBE SAŠA MARKOVIĆ - Radovi iz foto-automata SAŠA MARKOVIĆ - Crossover SAŠA MARKOVIĆ - Univerzalna srpska smesa SAŠA MARKOVIĆ - Priča o drugarstvu SAŠA MARKOVIĆ - Mikrob o svom hobiju - izradi omota ZA DISKOVE SAŠA MARKOVIĆ - Ganeša 2006, glava slona, a telo čoveka SAŠA MARKOVIĆ - Radar, gotovina SAŠA MARKOVIĆ i STEVAN NOVAKOVIĆ - Grupa Radar SAŠA MARKOVIĆ i STEVAN NOVAKOVIĆ - Biblioteka Ekser NOVI ŽIVOT SAŠA MARKOVIĆ - Život moj 2002. SAŠA MARKOVIĆ - Novi život! 2005. SAŠA MARKOVIĆ - Novi život 2008! SAŠA MARKOVIĆ - O radu novi život!` 2008. INTERVJUI ZORAN l. BOŽOVIĆ - Saša Marković-Mikrob VODILA JELENA VESIĆ - Autodidakt SAŠA MARKOVIĆ MIKROB: O LJUDIMA, MESTIMA I DOGAĐAJIMA Poseta Novom Sadu Detinjstvo na Novom Beogradu Autodidakt Zaječar Fool on the Hill Zagreb Nebojšu Kandića znam 100 godina! Dvojac bez kormilara + dj Strangefruit Sinan Sakić Nikola Džafo Umetnici uglavnom ne nastupaju na televiziji Boris Buden 21. oktobar 2006. 6. novembar 2006. Stevan Novaković Gabriel Glid Novo ledeno doba Mići doktoru Bildersko kolo Rambo Amadeusu Vartolomejska noć Vesni Gligović Rex Mundi Srđanu Jerotijeviću Nauka Nebojši Kandiću Čudo na Novom Beogradu O MIKROBU ALEKSANDAR TODOROVIĆ - Bekan NEBOJŠA KANDIĆ - Bambuševa mreža DUŠKA ČAVIĆ-ŽOZI - Ispovest jedne neveste STEPHEN HOWARD (mixup) ANTONIJE PUŠIĆ DRAGAN PROTIĆ-PROTA - Crkva iz dupeta GROŽĐE & ĐORĐE (činč), 17. 07. 2010. RADOVAN NASTIĆ-BENSEDIN - Mikrob i ekipa u Kragujevcu RADOVAN NASTIĆ-BENSEDIN - Mikrob na Radovoj tekmi ALEKSANDAR BELČEVIĆ - Jedan od tih dana DANIEL KOVAČ - Grad i glas MARIJA IVANIĆ - Malograđanin s greškom VELIMIR KAZIMIR ĆURGUZ - Guru preobražaja STEVAN NOVAKOVIĆ - Posveta Mikrobu MILAN PETROVIĆ-TICA - Saša Marković - Mikrob DRAGAN ILIĆ - Estetika provizorijuma ALEKSANDRA SEKULIĆ - Caca, učitelj IVAN TOBIĆ - Moj drugar Mikrob PAVLE ĆOSIĆ - 16. jul 2010. MILOŠ TOMIĆ - Mikrobi Stevan MIĆUN RISTIĆ - Black market SLOBODAN JOVANOVIĆ - Materijal kao ideja Biografija Bibliografija Videografija GOODBYE UNDERGROUND SAŠA MARKOVIĆ MIKROB DARKA RADOSAVLJAVIĆ VASILJEVIĆ - Story of Microbe UROŠ ĐURIĆ - Microbe SAŠA MARKOVIĆ MIKROB - New Life! Biography `Knjiga obrađuje umetnički opus Saše Markovića Mikroba jedne od najautentičnijih pojava na beogradskoj umetničkoj sceni. Od kraja osamdesetih kada se pojavio, preko burnih devedesetih pa do 2000-tih, prati se stvaralaštvo koje obuhvata foto radove, performanse, maske, crteže, izložbe i mnogobrojne akcije koje je sprovodio. U knjizi se nalaze brojni tekstovi o njegovom radu, tekstovi koje je sam Mikrob pisao ali i mnogobrojni komentari i zanimljivi osvrti prijatelja na njegovu ličnost.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

HRVATSKA ANTOLOGIJA Hugo Badalić 1892. *5157*2019 k-2 Hrvatska Antologija, umjetno pjesništvo, starijeg i novijeg doba Autor: sastavio Hugo Badalić Izdavač: Matica Hrvatska Zagreb 1892.g Tisak KARLA ALBRECHTA Tvrd povez,latinica,srpsko-hrvatski jezik,310 str, ,formt: 22,5 x 16,5 cm stanje knjige: korice blago zaprljane, čelo sanirano pri krajevima,stranice dostauredne-nema ispisivanja-tek malo primetne promene od vremena Ovo je Antologija izdana povodom pedesetgodišnjice postojanja Matice hrvatske. Hrvatska antologija umjetnog pjesničtva starijeg i novijeg doba sadrži : -Lirsko pjesništvo -Epsko pjesništvo -Didaktično pjesništvo naših poznatih pjesnika poput Huga Badalića, Ivana Gundulića, Silvija Strahimira Kranjčevića, Petra Preradovića te mnogih drugih. Kategorije: Knjige, Književnost, Poezija Oznake: književnost, poezija, raritet, zbirka pjesama iz predgovora ------ trista godina pjesništva hrvatskoga prije sebe, svaki nam stih kazuje, kako su se mliekom odojili na prsima vile pjevacice našega slavnoga Dubrov- nika. Oni su idejom ilirskom brzo uzpalili narod hrvatski, uznesli ga na visoko narodno stanoviste; oni su svoj narod ogrijali idejom slavenskom, koju su primili od nasih starih pjesnika, a koja je toliko stara, koliko i pjesništvo hrvatsko : ona je živjela kao sladka slutnja, kao živa čežnja, ali i kao neizviestna misao, kad — VIII — se pjevalo o domovini jezika našega, da se širi od mora jadran- skoga pa sve gore do mora ledenoga. Tck preporoditelji naši dadoše toj neizviestnoj misli jasan oblik, da jezik, kojim su pje- vali nasi davni pjesnici, bude jedan Hrvatima, Srbima i Sloven- cima. Toj se misli posvetilo sve pjesništvo ilirsko. ...................U Zagrebu, mjeseca studenoga god. 1892. iz sadržaja Arnold Gjuro (1855.). Ljudeviti 123. ,Domovina 274. Badalic Hugo (1851.). Prvi cielov 22 Himna «Zvonimirova» 77. ,Odkud pjesan 84. , Na Adriji. 3. Kopači 114. ,Hrvatski pjevacki savez 132 .,Panem et circenses 231.Ban Matija (1818.). Moje gusle 17.,Barakovic Juraj (1548—1628.). Zadru gradu 26.,Blažek Tomo (1807—1846.). Riječ domorodca 30.Jednoć i sada 97 — XII — Bogović Mirko (1816.). Strana Ljubi, djevo 13. Iz «Vinjaga» 32.Ustaj, rode 32.Ženam našim 33. Borojević Nikola (iz ilirskog doba.). -Mojoj miloj 126.Botić Luka (1830—1864.). Ljubavna pjesma Turcina 18. Pobratimstvo. I. pjevanje 167.Bruerovic Marko (1774—1823.). U smrt majke 96.Poslanica prijatelju 278.Bunić-Vučičević Ivan (oko g. 1630.). Dragina usta 7.Buzolić Stjepan (1830.). Djetinja molitva 42.Vinogradar i vinova lozica 255.Pas i zec 256. Čiraki Franjo (1847.).Ljubav 20.Usred zimska leda 21.Borba 81.Florentinske elegije 109.Čubranovic Andrija (1500 — 1550.). Djevojke ■ . . . 6.Demeter Dimitrija (1811—1872.). Davorija 29.Iz «Grobnickoga poIja» 155.Iztocna prica 251.Despot Ivan (1851 — 1886.). Iz «SLiza» 43.Dezman Ivan (1841 — 1873.). Rieci 107 — XIII — Držić Gjore (14()3— 1 507.). Strana Zavjet * 5 .Ljubi me 6.Frankopan Franjo Krsto (1641 — 1671.). Pozivanje na vojsku 28.Gaj Ljudevit (1809—1872.). Preobraženje 247. Gjorgjić Ignjat (1675 — 1737.). Ljubav 8.Gospodji na daleko 8.sunčanici ugrabljenoj 9........... Gundulic Ivan (1588—1638.). Zora 71.Slobodi 72.Ljudski zivot 96.Boj Krunoslave sa Sokolicom (Iz «Osniana» V.) .... 151.Harambasic August (1861.). Iz «Ruzmarinka» 24 ......Hidja Gjuro (1752—1833.). Sve u dragoj 10.Hranilovic Jovan (1855.). Sunce jarko 112.Iz «Zumberackih elegija* V 113.Hrvat-Bosnjak Tugomir (Alaupovic Tugomir) (1873.). Tudjinke XIV 122 — XIV — Ilijašević Stjepan (1814.). Povratak u domovinu 236. Jorgovanić Rikard (1852—1880.). Gdje si ti? 21. ....... Kacic-Miosic o. Andrija (1690 — 1760.). Pisma od kralja Vladimira 186.Katancic Matija Petar (1750—1825.). Berba u Molbici 78.Kazali P. A. (1815.). ,,,,,,,Kovacevic Gjuro (1842.).Bezimena tuga 19.Moja djeva 20.Kovačić Ante (1854— 1889.J. Zagorju 45.Sveznalici 298.Kranjcevid Silvije Strahimir (1864.). Iz «Uskočkih elegija» III 116.Ajde, dušo 120.Kukuljevic Sakcinski Ivan (1816—1889.). Iz «Slavjankaj> 32.Molitva hrvatskoga rodoljuba 74.Vladislava, kneginja kninska 188.................................... — XV — Markovic Franjo (1845.). Strana Iz «Kohana i Vlaste» II 172.Starac major (Dom i sviet» I.) 182.Zvono iz dubine 220.Vjecni oganj 221.................. Martic fra Grga (1822.). U oči grahovskog boja. (Iz «Osvetnika».) 147.Mažuranić Ivan (1813—1890.). Grofu Janku Draskovicu 123.Četa. (Iz «Smrti Smail-age Cengijica».) 139.Kruzi nebeski. (Iz «Osmana» XIV.) 153.Mencetic Sisko (1457 — 1507.). Dragin lik 5.Mencetic Vladko (. . . — 1666.). Petru Zrinjskomu 27 .Mihanovic Antun (1796 — 1861.). Hrvatska domovina 29.Niemcic Antun (1813—1849.). Izpovied 17.Domovini 31.Himna srpanjskim žrtvam ,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,,, Palmotic Gjon (1606—1657.). Dubrovniku 25.Slava gospodu 72.Palmovic Andrija (1847 — 1882.). Konju Mrkodinu 44.Stani! 66....... Pavlinovic Mihovio (1831 — 1887.). Ustaj! 39.Hrvatski prognanik - 283 — XVI — Preradovic Petar (1818—1872.). Strana Miruj, miruj, srce moje 13.Kad! 14.Mrtva Ijubav 14.Zora puca 34.Pet čaša 34. ....................................................... Pucic Medo (1821 — 1882.). Dubrovniku 37.Na grobu Danta Alighiera .■.-.. 99.Žalostnica 102.Šta je život 129.Iz ((Cviete- 161................. Rakovac Dragutin (1813—1855.). Vlasi moje mile 12.Sila Ijubavi 12.Ranjina Dinko (1536 — 1607.). Pjesan od kola 7.U prolitje 95 — XVII — Relkovic Matija Antun (1732 — 1798.) Strana Iz «Satira» 235.Iz «Satira» 253.Senoa August (1838—1881.). Oj vi magle ! 18.ti duso 19........ Stoos Pavao (1806—1862.). Molitva domoljuba 46.Kip domovine vu pocetku leta 1831. 259.Suljok Aleksa Ban Leget 226.Stafic beg Osman (iz sadanjeg doba.). Omerov san 121.Tomic Josip Eugen (1843.). Kralj Vladislav , 216.Ranjen orao 256 Hrvatska Antologija. II — XVIII — Topalovic Matija (1812—1864.). Strana Bog i molitva domorodca 47.Tordinac Jure (1813.). Moja domovina 31.Tresic-Pavicic Antun (1867.). Dimitru Slavjanskomu Agrenjevu 69.Kod Tegetofova sporaenika 92.Trnski Ivan (1819.). Sanka 15.Sjecanje 16.Pobožnica 35.Brodarska 36.Mornarska ....................................................Utjesenovic-Ostrozinski Ognjeslav (1817 — 1890.). Jeka od Balkana ,Vezic Vladislav (1825.). Sigetski junak Nikola Zrinjski 143.Vidali Ivan 1425—1504.). Dubrovnik ,Vitezovic Pavao (oko 1650—1713.). Ban Nikola Subic-Zrinjski Hrvatskoj. (Iz . Vukelić Lavoslav ( I S40— 1879.). Strana Što sam sjetan 21. U oči rata 08.Kod Solferina Ill Zahar Ivan (1S45.). , Ne bjež`, dušo 23.Lastavicam 42.Vile 88 .Na bozic 225....................

Sastav: belančevine jagnjetine (21 %), pirinčano brašno (20 %), riža (20 %), belančevine pirinča, jagnjeće meso (hidrolizovano, 10 %), živinska mast, pulpa repe, melasirana (bez šećera, 4 %), hidrolizat jetre, laneno seme (1,5 %), komina jabuke, suncokretovo ulje, šargarepa (0,5 %), ulje repice, kvasac (ekstrakt, 0,2 % = 0,05 % beta-glukani i 0,036 % manan-oligosaharidi), cikorija u prahu (0,15 % = 0,1 % inulin), morske alge (0,05 %), Yucca schidigera (0,05 %), anis (0,025 %), kim (0,025 %). Može sadržati druge sastojke u tragovima. Najbolje upotrebiti do / br. serije / oznaka proizvođača: videti žig. Čuvati na hladnom i suvom mestu. Analitički sastav: belančevine 23,5 %, sadržaj masti 14 %, sirovi pepeo 7,5 %, sirova vlakna 2,5 %, kalcijum 1,7 %, fosfor 1,05 %, omega-3 masne kiseline 0,5 %, omega-6 masne kiseline 2,4 %. Dodaci/kg; nutritivni dodaci: vitamin A 10000 IU, vitamin D3 1000 IU, vitamin E (all-rac-alfa-tokoferol acetat) 200 mg, vitamin C (natrijev kalcijev askorbil fosfat) 100 mg, bakar (bakrov sulfat, pentahidrat) 13 mg, gvožđe (sulfat gvožđa, monohidrat) 130 mg, jod (kalcijum jod, bezvodni) 1,5 mg, mangan (manganov oksid) 16 mg, selen (natrijev selenit) 0,15 mg, cink (cinkov oksid) 125 mg, biotin 750 μg. Tehnološki dodaci: antioksidansi. Tablica za hranjenje nalazi se na pakovanju.J agnjetina kao odabrani izvor životinjskih belančevina i pirinač kao izvor ugljenih hidrata savršeni su za pse s intolerancijom na određene sastojke i osetljivim stomakom. Sadržava manan-oligosaharide i prebiotik inulina koji mogu pospešitii razvoj i održavanje stabilne crevne flore. Bez dodanih šećera ili soje. Bez veštačkih konzervansa, boja ili aroma. Veći sadržaj vitamina E i C, manan-oligosaharida i beta-glukana mogu osnažiti prirodne odbrambene mehanizme tela. Posebna biljna vlakna, semenke anisa, kima i lana sadržane u hrani mogu pomoći u pospešivanju optimalne probave. Formula s biljkom Yucca schidigera može smanjiti neprijatne mirise stolice. Specifikacije predstavljaju referentne vrednosti. Stvarne potrebe zavise od rase, dobi i količini aktivnosti vašeg ljubimca. Kada svom ljubimcu dajete poslastice, pobrinite se da smanjite količinu ostale hrane u skladu s tim. Uvek osigurajte svežu vodu za piće. Proizvedeno u Nemačkoj, proizvođač: MultiFit Tiernahrungs GmbH, Westpreußenstr. 32–38, 47809 Krefeld, Deutschland. Uvoznik i distributer: Uvoznik i distributer za Srbiju: Unconditional d.o.o

Sastav: belančevine jagnjetine (21 %), pirinčano brašno (20,5 %), pirinač (20,5 %), jagnjeće meso (hidrolizovano, 10 %), belančevine pirinča, živinska masta, pulpa repe, melasirana (bez šećera, 4 %), hidrolizat jetre, laneno seme (1,5 %), komina jabuke, suncokretovo ulje, morska so, ulje repice, cikorija u prahu (0,15 % = 0,1 % inulin), kvasac (ekstrakt, 0,1 % = 0,017 % beta-glukani i 0,016 % manan-oligosaharidi), morske alge (0,05 %), brašno od zelenousne školjke (0,05 %), biljka Yucca schidigera (0,05 %), anis (0,025 %), kim (0,025 %). Može sadržavati druge sastojke u tragovima. Najbolje upotrebiti do / br. serije / oznaka proizvođača: vidjeti žig. Čuvati na hladnom i suhom mestu. Analitički sastav: belančevine 23,5 %, sadržaj masti 13 %, sirovi pepeo 7,5 %, sirova vlakna 2,5 %, kalcijum 1,7 %, fosfor 1,05 %, omega-6 masne kiseline 2,5 %, omega-3 masne kiseline 0,55 %. Dodaci/kg; nutritivni dodaci: vitamin A 10000 IU, vitamin D3 1000 IU, vitamin E (all-rac-alfa-tokoferol acetat) 80 mg, vitamin C (natrijum kalcijum askorbil fosfat) 20 mg, L-karnitin 300 mg, bakar (bakrov sulfat, pentahidrat) 13 mg, gvožđe (sulfat gvožđe, monohidrat) 130 mg, jod (kalcijum jod, bezvodni) 1,5 mg, mangan (manganov oksid) 16 mg, selen (natrijum selenit) 0,15 mg, cink (cinkov oksid) 110 mg, biotin 500 μg. Tehnološki dodaci: antioksidansi. Tablica za hranjenje nalazi se na pakovanju. Jagnjetina kao odabrani izvor životinjskih belančevina i pirinač kao izvor ugljenih hidrata savršeni su za pse sa intolerancijom na određene sastojke i osetljivim stomakom. Sadrži manan-oligosaharide i prebiotik inulin koji mogu pospešiti razvoj i održavanje stabilne crevne flore. Bez dodatih šećera ili soje. Bez veštačkih konzervansa, boja ili aroma. Posebno za velike pse: s brašnom od zelenousne školjke kao prirodnim izvorom glukozamina i kondroitina (koji pridonose zdravlju hrskavice i zglobova). Posebna biljna vlakna, semenke anisa, kima i lana sadržane u hrani mogu pomoći u pospešivanju optimalne probave. Formula s biljkom Yucca schidigera može smanjiti neprijatne mirise stolice. Specifikacije predstavljaju referentne vrednosti. Stvarne potrebe zavise od rase, dobi i količine aktivnosti vašeg ljubimca. Kada svom ljubimcu dajete poslastice, pobrinite se da smanjite količinu ostale hrane u skladu s tim. Uvek osigurajte svežu vodu za piće. Proizvedeno u Nemačkoj, proizvođač: MultiFit Tiernahrungs GmbH, Westpreußenstr. 32–38, 47809 Krefeld, Deutschland. Uvoznik i distributer za Srbiju: Unconditional d.o.o

Odlično stanje Retko u ponudi Ilustrovano Leksikografski zavod Crne Gore 1987 343 strane : ilustrovano Autor o knjizi: https://youtu.be/y-UFsmPgE9Y Црна Гора је суверена земља у југоисточној Европи која лежи на источној обали Јадранског мора.[5] Граничи се са Босном и Херцеговином на сјеверу, Србијом на истоку, Албанијом на југу и Хрватском на западу. Броји око 620 хиљада становника. Главни и највећи град је Подгорица док Цетиње има статус пријестонице.[6] Током Раног средњег вијека, три српске кнежевине постојале су на простору данашње Црне Горе: Дукља, Травунија и Рашка. Године 1042. архонт Стефан Војислав водио је побуну која је довела до независности Дукље од Византијског царства и успостављања династије Војислављевић.[7][8][9] Након двовјековне владавине Немањића, у четрнаестом и петнаестом вијеку дошло је до стварања Кнежевине Зете којом су владале династије Балшић (1356-1421) и Црнојевић (1431-1498) за чије вријеме први пут се користи садашњи назив. Након пада под османском влашћу, Црна Гора је повратила дефакто независност 1697. године под влашћу династије Петровић Његош као теократска држава прије него што је постала секуларна књажевина 1852. Де јуре независност је стекла од стране Великих сила на Берлинском конгресу 1878. након Црногорско-турског рата. Године 1910. постала је краљевина. Након Првог свјетског рата, постала је дио Југославије. Након распада Југославије, републике Србија и Црна Гора су заједно прогласиле федерацију. Након референдума о независности одржаном у мају 2006, Црна Гора је повратила независност и заједница се мирним путем расформирала. На парламентарним изборима у августу 2020, по први пут у својој историји, Црна Гора је демократски смијенила власт. Тиме, тридесетогодишња владавина Мила Ђукановића и странке на чијем је челу је окончана. Класификована од стране Свјетске банке као економија са вишим средњим приходом, Црна Гора је чланица Уједињених нација, НАТО-а, Свјетске трговинске организације, Организације за европску безбједност и сарадњу, Савјета Европе и Централноевропског уговора о слободној трговини. Црна Гора је оснивачка чланица Уније за Медитеран. У процесу је придруживања Европској унији. Закључно са 20. јануаром 2016. године Црну Гору као независну државу не признаје 14 свјетских држава. То су углавном мале и забачене државе, међутим има и изузетака попут Нигерије, Камеруна, и Танзаније.[10] Етимологија Име Црна Гора се на овим просторима први пут званично јавља 1296. године у повељи српског краља Стефана Уроша II Милутина из династије Немањића. Јавља се у облику оть Чрне Горе, у контексту области око Црмнице и врањинскога манастира, Скадарског језера.[11] Та Црна Гора је једна од бројних области у средњовјековној српској монархији која носи идентично име. Значење имена лежи у словенском топониму за велике и густе горе или мрке шумовите предијеле,[12] а овдје је изведено према томе што су у средњем вијеку Ловћен, његова предгорја и подручја староцрногорских планина били покривени густим (црногоричним) шумама. У италијанским изворима Црна Гора се први пут помиње у изворном облику 1348. као Cerna Gora, а у дубровачким изворима 1379.[13] као Cernagora. Италијански извори је такође биљеже као Montagna Negra, Montenegro или Monte Negro и отуда је име Montenegro ушло у несловенске језике. Као Montenegro спомиње се и у латинским которским споменицима 1397, а као Monte Negro 1443. и Crnagora 1458. Године 1435, у уговорима између деспота Ђурђа Бранковића и Млечана помињу се catuni Cerna Gora или catunos Cernagora.[12][14] Географија Главни чланак: Географија Црне Горе Положај Сателитски снимак Црне Горе и сусједних држава Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балкану. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 км2. Граничи се са Хрватском (14 км) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 км), Србијом на истоку (203 км), Албанијом на југу (172 км), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 км.[15] Крајње тачке Црне Горе су: сјевер: 43° 32` СГШ, 18° 58` ИГД — обронци планине Ковач код мјеста Моћевићи југ: 41° 52` СГШ, 19° 22` ИГД — код аде Бојане, на ушћу ријеке Бојане исток: 42° 53` СГШ, 20° 21` ИГД — код села Јабланица источно од Рожаја запад: 42° 29` СГШ, 18° 26` ИГД — код села Суторина у близини Херцег Новог[15] Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку Которску. Геологија и рељеф Боботов Кук, највиши врх планине Дурмитор, један је од симбола Црне Горе Велики крашки предио у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима. Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов Кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током посљедњег леденог доба. Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу. Бока Которска Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге. Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 км. Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар. Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе. Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница. Фосилни глацијални рељеф Према досадашњим проучавањима поуздани глацијални трагови пронађени су на Проклетијама, Хајли, Жљебу, Дурмитору, Бјеласици, Сињајевини, Маглићу и Орјену. Између Сутјеске и Пиве постојали су Трновачки, Стабањски и Суводолски ледник. Са Сињајевине спуштао се Колашински ледник који је имао дужину од 14 km. Биоградски ледник спуштао се са Бјеласице. Био је дугачак 5 km а ширина његовог валова достизала је 3 km. Он је на месту отапања наталожио морене и формирао терминални басен у коме се данас налази Биоградско језеро. Ледени покривач током плеистоцена постојао је и на планини Орјен. Према Албрехту Пенку он се простирао на око 80 km². С обзиром на малу удаљеност од мора, Орјен је и током Плеистоцена примао велику количину падавина. Са његове кречњачке површи разилазило се 20 ледничких језика. Они су се кретали преко вртача и увала у којима се, након њиховог отапања, задржао моренски материјал. Ледници су се спуштали до 900 m на западу односно до 600 m надморске висине на истоку. Са северне стране, на јужном ободу Граховског поља, сталожен је флувиоглацијални материјал у виду огромне плавине.[16] Клима Кањон ријеке Таре На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, као и дубок улазак Бока Которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије. У Приморју и Зетско-бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна ка мору дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просјечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[17] Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20–80 км од мора. У централном и сјеверном дијелу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе и континентална клима, коју осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише и мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са надморском висином. Воде Место спајања Таре и Пиве Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 км), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 m. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића. Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија. Језера у планинском дијелу Црне Горе су ледничког поријекла. Највећа и најпознатија од њих су Плавско, Биоградско, Шаско и Црно језеро. Флора и фауна У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетница), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе. Територија Црне Горе се може подјелити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу, те још два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[18] Рис Животињски свијет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктика, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за вријеме леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте као: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[19] Национални паркови Главни чланак: Национални паркови Црне Горе Црна Гора на карти Црне ГореДурмиторДурмиторПроклетијеПроклетијеСкадарско језероСкадарско језероЛовћенЛовћенБиоградска гораБиоградска гора Паркови у Црној Гори У Црној Гори постоји пет националних паркова: Име Основан Величина (ha) Слика Национални парк Дурмитор 1952. 39.000 Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650 Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејом Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000 Национални парк Проклетије 2009. 16.630 Историја Главни чланак: Историја Црне Горе Праисторија Праисторијски налази на тлу Црне Горе: Камено доба Бронзано доба Прелаз из бронзаног у гвоздено доба Гвоздено доба Недатирани налази Најстарији трагови људских насеобина на тлу данашње Црне Горе датирају из средњег палеолита. У пећини Црвена стијена, близу границе са Босном и Херцеговином над Требишњицом, пронађена су оруђа за рад, оружја за лов, предмети везани за сакралну употребу и накит, који се датирају у доба од прије шездесет, односно тридесет и пет хиљада година. Налази насеља из каменог доба су пронађени код Берана у Беран Кршу и Петњику, док из бронзаног доба потичу остаци утврђења у Петровићима код Црвене стијене, Заврх код Никшића и Међеђој глави код Подгорице, затим насеља из Зогањ-Ћерета код Улциња и Бједетића на Лиму, осликана пећина код Рисна и читав низ усамљених налаза. Из прелазног периода бронзаног у гвоздено доба, пронађени су махом појединачни налази, док су у гвоздено доба датиране некрополе у Мијелој на Скадарском језеру и Будви са насељем из истог доба, затим хумке у Готовуши над Ћехотином, код Берана и Црвене стијене. Поред ових налаза, треба истаћи и остатке четири утврђења (Јазаљ, Рогамске стране, Тријебач и Кабао) око ушћа Зете у Морачу, која нису датирана, као и хумке на Цијевној код Подгорице, Грбљу, у Његушима, Цетињу и Никшићу, на Савином лакту и код Црвене стијене (Бањани и Дрпе). Налази предмета сродних Старчевачкој култури на цијелој територији данашње Црне Горе, указује на континуитет људских насеља на овом простору. Антика Доклеа Током античког периода, на простору западног Балкана, живјела су илирска племена. На простору данашње Црне Горе и сјеверне Албаније, живјели су Лабеати. Они су основали град Скодру (данашњи Скадар), који је у 3. вијеку п. н. е. постао престоница простране илирске државе, на чијем челу се нашао краљ Агрон. Њихово гусарење по Јадрану, довело је до два рата са Римљанима (229—228. п. н. е. и 219. п. н. е.) у којима су Илири предвођени краљицом Теутом сузбијени, након чега се она повукла у Рисан и прихватила мир којим су Римљанима припале територије западно од Боке. Током наредних вијекова, Римљани су заузели цијели Балкан, а посљедњи отпор Илира сломљен је за вријеме Батоновог рата (6—9). Током римске владавине, на простору данашње Црне Горе, појавило се племе Доклеата, чији се главни град налазио недалеко од данашње Подгорице и звао Доклеа, од чега је у средњем вијеку настао термин Дукља, за државу насталу на том простору.[20][21] Првобитно је подручје данашње Црне Горе ушло у састав провинције Далмација, а касније, послије Диоклецијанових реформи (293), улази у састав провинције Превалитане. На њеном простору се, уз већ поменуту Доклеу, јављају градови Rhisinium, Butua и Olcinium на обалама Јадранског мора и Andabra у унутрашњости. Подјелом Римског царства 395. године, готово цијело подручје данашње Црне Горе улази у састав Источног римског царства. Током наредних вијекова, цјелокупно Балканско полуострво бива изложено варварским нападима у којима су уништене тековине Римске државе, велики број градова је порушен, укључујући и Доклеу, а локално романско становништво се одржало само у јаким приморским градовима, у којима су се склањали и избјегли Романи из унутрашњости. Средњи вијек Устанак Црногораца, слика Ђуре Јакшића Прве словенске миграције на територију данашње Црне Горе су се одвиле у 5. вијеку, а први већи талас Словена стиже у првој половини 6. вијека. Словени који су дошли у Дукљу су претходно путовали са другим Бијелим Србима из Бојке и стигли у Сервију која се налазила у византијској теми Солун. Битка на Граховцу, побједа црногорске војске над Османлијама, под вођством Мирка Петровића На простору данашње Црне Горе, развила се у раном средњем вијеку кнежевина Дукља, која је заједно са околним српским приморским кнежевинама ушла у састав прве српске државе коју је средином 9. вијека основао кнез Властимир. Након њене пропасти, послије смрти Часлава Клонимировића средином 10. вијека, Дукља наставља свој самостални развој и у њој се крајем истог вијека као владар јавља Јован Владимир. Иако се о његовој владавини релативно мало зна, његов култ у народу је и данас велики, о чему свједочи и изношење његовог крста на врх Румије, које се традиционално обавља сваке године. Извјесно је да је био ожењен Самуиловом ћерком и да је захваљујући том браку сачувао управу над Дукљом, као Самуилов вазал. Почетком 11. вијека је убијен по налогу Самуиловог братанца Јована Владислава током унутрашњих борби за власт у Самуиловом царству, које убрзо након тога пропада, а територија Дукље улази у састав Византије. Кнез Дукље и оснивач династије Војислављевића Стефан Војислав успио је 1036. године да накратко збаци византијску власт, али је ухваћен и одведен у Цариград. Свега неколико година касније, Војислав је побјегао из заробљеништва и поново збацио византијску власт у Дукљи, користећи се унутрашњим сукобима у самој Византији, али и словенским устанком Петра Дељана који је букнуо 1041. године. Током јесени 1042. године драчки стратег је напао Дукљу. Користећи се ратним лукавством, Војислав га је навукао у уске кланце недалеко од Бара и у изненадном ноћном нападу 7. октобар (данас се овај датум узима као дан војске Црне Горе) разбио византијску војску у бици код Бара. Југоисточна Европа 1090. на врхунцу дукљанске моћи Војиславова победа над Грцима Војислава средином вијека насљеђује његов син Михајло који, вођењем успјешне политике, успијева да очува самосталност Дукље односно Зете и да је око 1077. године уздигне на ранг краљевине[22], чиме Зета постаје прва српска краљевина.[23] Његов син Бодин обједињава српске земље, припајањем Рашке, Босне и Захумља, а крајем вијека у својој престоници Скадру угошћује крсташе I крсташког похода предвођене Ремоном Тулуским. Након његове смрти, око 1101. године, Зету почињу да потресају унутрашње размирице међу Војислављевићима, што доводи до њеног слабљења и губитка краљевске круне. Завршни чин владавине династије Војислављевића се одиграва током 80-их година 12. вијека, када их рашки велики жупан Стефан Немања потискује као византијске вазале из Зете и око 1186. године цјелокупну Зету ставља под своју власт, дајући је на управу свом најстаријем сину Вукану. Након Немањиног повлачења 1196. и предаје власти средњем сину Стефану, Вукан почиње да води активну политику са циљем преузимања власти у Рашкој, што му на кратко и успијева почетком 13. вијека, али по цијену ступања у вазалне односе са краљевином Угарском чији владари од тада у својој титули носе и титулу краљ Србије. Без обзира на то, он је вратио Зети краљевску титулу, тако да су и он, као и његов син и наследник Ђорђе управљали њоме са титулом краља, до почетка 40-их година 13. вијека. Међутим, током владавине Уроша I, укида се наследно управљање Зетом и другим областима краљевине Србије, а управу над областима је додјељивао сам краљ. Током овог периода, на простору Зете подижу се значајни манастири: Свети Петар у Бијелом Пољу (у коме је писано Мирослављево јеванђеље), Ђурђеви Ступови у Беранама, Морача и други, а у писаним изворима се по први пут јавља њено данашње име Црна Гора. Послије Драгутиновог збацивања Уроша 1276. године, Зетом управља његова мајка и Урошева супруга Јелена до своје смрти 1314. године. За владавине краља Милутина она представља посјед који је додељиван на управу престолонасљеднику младом краљу, али и база незадовољне властеле, тј. ослонац за будуће побуне синова престолонасљедника против својих очева на власти. Милутинов син Стефан је 1314. године подигао неуспјешну побуну против оца у Зети, а четврт вијека касније (1331), његов син Душан из Зете подиже побуну у којој збацује оца и преузима власт. Током његове владавине, српска држава се удвостручује и бива уздигнута на ранг царевине, а управа над Зетом бива додјељена породици Балшића. Бедеми Старог града у Будви, 1900 Након Душанове смрти и почетка распада Српског царства, Балшићи почињу да воде самосталну политику у односу на његовог насљедника цара Уроша. Они су се сродничким везама повезали са Мрњавчевићима и Хребељановићима, да би са почетком Османске најезде покушали да се супротставе освајачима, како оружјем, тако и уступањем приморских градова Млечанима (Скадар, Дриваст и други) 1396. године. Посљедњи Балшић, Балша III је водио дуготрајне неуспјешне ратове са Млетачком републиком да би повратио приморске градове (Први и Други скадарски рат). Пред своју смрт своје посједе предаје свом ујаку деспоту Стефану Лазаревићу који наставља борбе са Млечанима око зетског приморја. Његов насљедник Ђурађ наставља са покушајима да дипломатским путем склопи мир са Млечанима, али са првим падом деспотовине 1439. године сви његови покушаји падају у воду, а Млечани до 1443. године овладавају Доњом Зетом и цијелим приморјем. Насловна страница Цетињског октоиха — првогласника Крајем 14. вијека, као противници Балшића у Зети, јављају се Црнојевићи. Са ширењем млетачких посједа средином 15. вијека и надирањем Османлија, њихов представник Стефан постаје 1451. године млетачки вазал и од њихове стране бива признат за господара Зете. Његов син Иван покушао је да очува власт између Млечана и Османлија, али су 1479. године цјелокупну његову државу освојиле Османлије, а он је са породицом побјегао у Млетачку републику. Након смрти султана Мехмеда II, он се вратио у Црну Гору и успио да обнови своју власт у њој. Током његове владавине престоница Црне Горе пренијета је из Жабљака на Цетиње, на коме је он основао велики манастир. За владавине његовог сина (Ђурђа (1490—1496) Црна Гора ће 1496. године пасти у османске руке, а породични поседи ће још неко време остати у власништву Ђурђевог млађег брата Стефана, који се око 1499. године замонашио. Значај породице Црнојевића и њихове владавине, лежи и у чињеници да су они на Цетињу, у склопу манастира, основали прву ћириличну штампарију (Ђурађ је 1492. године купио у Венецији штампарску пресу) на овим просторима, која је 4. јануарa 1494. године одштампала своју прву књигу „Октоих” (прва словенска ћирилична штампарија је отпочела са радом 1491. у Кракову). Турска владавина Османлије су припојили Црну Гору Скадарском санџаку. Кратко вријеме Црна Гора је постојала и као посебан санџак од 1514. до 1528. и поново неко вријеме између 1597. и 1614. године. Петар II Петровић Његош У 16. вијеку Црна Гора је добила специјалну и јединствену аутономију у оквиру Османског царства, чиме су локална племена била ослобођена многих обавеза због такве аутономије. И поред свега тога, Црногорци нису прихватали османску власт, те су у 17. вијеку подизали бројне буне. Током овог периода, Црна Гора је постала теократска држава на чијем су челу биле владике Црногорске митрополије, а која је свој процват доживјела за вријеме владика из редова породице Петровић-Његош. У таквој држави, Млетачка република је имала и свог човјека са звањем гувернадура који се у њено име мијешао у црногорску политику. Племенска самосталност и анархија је била највећа сметња развијању централне власти у Црној Гори. Владавина Шћепана Малог у Црној Гори, који се представљао као збачени руски цар Петар III, је за кратко успјела раздвојити свјетовну од црквене власти, те дјелимично сузбити племенску неслогу и учврстити централну власт. Владика Петар I Петровић Његош је клетвама безуспјешно покушавао да измири црногорска племена. За вријеме његове владавине, Црногорци су 1796. поразили скадарског пашу Махмуд-пашу Бушатлију на Мартинићима и Крусима. Након пада Млетачке републике под власт Наполеонове Француске, владика Петар I је успио да од Француза преотме Боку Которску, али је она Бечким конгресом додијељена Хабзбурзима. Такође је покушао да уједини Црну Гору са устаничком Србијом, али до тога није дошло. Ипак, за вријеме његове владавине Старој Црној Гори је припојена регија Брда. Његов насљедник владика Петар II Петровић Његош је даље радио на ојачавању централне власти и 1832. године је укинуо звање гувернадура, пошто је Аустрија, која је наслиједила Млетачку републику, почела да се мијеша у унутрашње ствари Црне Горе. Владика Петар II није имао успјеха у спољној политици. Херцеговачки паша Али-паша Ризванбеговић је поразио Црногорце на Грахову 1836. године. За овај пораз, Црногорци су се осветили побједом у бици на Мљетичку 1840, али су и даље морали да плаћају харач Турцима. Петар II је морао Аустрији да преда манастире Маине и Стањевиће, а скадарски паша је 1843. преотео и острва Врањину и Лесендру. Краљ Никола I Петровић и краљица Милена у егзилу у Француској, 1916. Црна Гора се из теократске државе трансформисала у световну за вријеме владавине Данила Петровића који је 1852. проглашен за књаза Црне Горе. Кнез Данило се одмах на почетку своје световне власти суочио са могућношћу окупације Црне Горе од стране турске војске под заповједништвом Омер-паше Латаса. Црну Гору су од покоравања спасиле дипломатске акције Аустрије и Русије. Пошто су Црногорци пружали помоћ херцеговачким устаницима, Порта је поново наредила босанском везиру да нападне Црну Гору, али су Турци поражени у бици на Граховцу 1858. Послије ове битке је извршено проширење и разграничење Црне Горе са Турском, али је Црна Гора и даље остала међународно непризната држава. Кнез Данило је доношењем Даниловог законика ојачао своју власт. Убијен је у Котору 1860, а наслиједио га је синовац Никола I Петровић. Независност Црне Горе Како је Црна Гора и даље пружала помоћ херцеговачким устаницима, Порта је 1862. поново послала Омер-пашу Латаса да покори Црну Гору. Црну Гору од капитулације је поново спасила дипломатска акција Русије. Кнез Никола I је више успјеха имао у рату 1876—1878. након новог устанка у Херцеговини. За разлику од Србије, Црна Гора је имала више успјеха и однијела побједе на Вучјем долу и Фундини. Берлинским конгресом територија Црне Горе је удвостручена и призната јој је независност. Иако се краљ Никола у јавности позивао на државност Немањића, Црнојевића и Балшића, не постоји било каква директна веза између средњовјековних држава и нововјековне државе Црне Горе.[24] Послије рата услиједила је модернизација државе, што је кулминирало доношењем првог устава 1905, којим је Црна Гора дефинисана као уставна монархија, али је практично сву власт задржао кнез Никола. Овај период је обиљежио сукоб између краљевих противника окупљених у Клуб Народне странке који су се борили за ограничавање краљеве власти и безусловну унију са Србијом и мањинских краљевих присталица окупљених у Праву народну странку. Територијална проширења Црне Горе од 19. вијека до краја Другог свјетског рата Ослобођење Црне Горе од стране окупације од 1711. до 1918. године Црна Гора је као руски савезник учествовала у Руско-јапанском рату 1904—1905. Међутим, услијед велике географске удаљености, учешће Црне Горе је било само симболично, јер је тиме исказивала своју захвалност Русији због помоћи у рату против Турске. Црногорски војници су се налазили у незнатном броју у војним јединицама руске војске. Године 1910, на 50. годишњицу своје владавине, кнез Никола је Црну Гору прогласио краљевином, а себе њеним првим (и јединим) краљем. У Првом балканском рату 1912—1913. Црна Гора је била у савезу са Србијом, Грчком и Бугарском против Османског царства. И поред великих губитака на његовом ослобађању, Црна Гора је морала да препусти освојени Скадар новооснованој Албанији, али је са Србијом успоставила заједничку границу у Новопазарском санџаку и Метохији. У Првом свјетском рату Црна Гора је стала уз Србију против Централних сила. Херојске подвиге, црногорска војска је показала штитећи повлачење српске војске кроз Албанију, али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу. Године 1918, српска и друге савезничке војске ослобађају Црну Гору од окупатора. Након ослобађања, у Подгорици се окупља Подгоричка скупштина која доноси одлуку о безусловном присаједињењу Црне Горе Србији. Југословенске државе и модерна историја Главни чланци: Социјалистичка Република Црна Гора и Република Црна Гора (1992—2006) Зетска бановина у Југославији од 1929. до 1939. Због италијанског незадовољства да будућа Србија има излаз на море, ова краљевина подстиче многе бивше чиновнике краља Николе, као и противнике безусловног уједињења са Србијом, на побуну, а за њено дизање искориштени су божићни црквени сабори 7. јануара 1919. године. Како побуна није дала жељени резултат, она се претворила у хајдучију побуњеника (Зеленаша) против чиновника нове власти (Бјелаша) која је потрајала све до 1926. године. Унутар новоосноване Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Црна Гора је реорганизована у Зетску област, а 1929. је проширена у Зетску бановину Краљевине Југославије. У Другом свјетском рату Краљевину Југославију су 1941. напале и раскомадале силе Осовине, а затим су 12. јула 1941. основале и марионетску Независну Државу Црну Гору под италијанским протекторатом на челу са Секулом Дрљевићем. Већ сутрадан у Црној Гори је избио Тринаестојулски устанак под вођством КПЈ. Устанак је угушен до половине августа 1941. Током рата, америчка авијација је најтеже бомбардовала Подгорицу 5. маја 1944, а британска 6. новембра исте године. Партизани су 1944. успјели да ослободе Црну Гору, која је послије рата постала једна од шест република ФНРЈ са сједиштем у поново изграђеном Титограду (данашњој Подгорици). Након Антибирократске револуције крајем 1988. и почетком 1989. на власт у Црној Гори долази група политичара окупљена око Момира Булатовића, Мила Ђукановића и Светозара Маровића, који су заступали политику Слободана Милошевића у Црној Гори. Послије увођења вишестраначја у СФРЈ, побједу на првим изборима у Црној Гори однела је Демократска партија социјалиста (реформисани Савез комуниста Црне Горе), предсједник Црне Горе је постао Момир Булатовић, док је Мило Ђукановић постао премијер. Прослава након проглашења независности Црне Горе 2006, Цетиње Послије распада СФРЈ, грађани Црне Горе су на референдуму из 1992. подржали њен останак у федерацији са Србијом. Због њене улоге у ратовима у бившој Југославији, новој држави су 1992. године биле уведене економске санкције, па је прошла и кроз период хиперинфлације 1993-1994. Ђукановић је 1996. почео да се дистанцира од политике Слободана Милошевића и дошао је у сукоб са својим партијским колегом, предсједником Црне Горе Момиром Булатовићем.[25] Обојица су се као представници ДПС кандидовали за мјесто предсједника Црне Горе на изборима 1997. на којима је тијесну побједу однио Ђукановић. Поред пораза на изборима, Булатовићева фракција је поражена и у ДПС-у, па је Булатовић основао нову странку — Социјалистичку народну партију. Црна Гора је у мањој мјери од Србије била изложена ударима НАТО пакта, током бомбардовања СРЈ. У Црној Гори је 6. новембра 1999. уведена њемачка марка као званична валута,[26] прво упоредо са југословенским динаром, а касније као једина званична валута. Послије 2000. године, Ђукановић се отворено почео залагати за независност Црне Горе.[27] Савезна Република Југославија је 2003. реорганизована у Државну заједницу Србија и Црна Гора, уз могућност да се након три године распише референдум о независности чланица. На референдуму 21. маја 2006, већина од 55,5% се изјаснила за опцију независне Црне Горе.[28] Независност Црне Горе је проглашена 3. јуна 2006. године. Дана 28. јуна 2006. Црна Гора је постала 192. чланица Уједињених нација[29], а 11. маја 2007, 47. чланица Савјета Европе.[30] Дана 5. јуна 2017. године, Црна Гора се придружила НАТО-у као његова 29. чланица.[31] У децембру 2019. отпочели су масовни протести због контраверзног Закона о слободи вјерисповјести, којим се оспоравала комплетна имовина Српске православне цркве.[32][33] Осамнаест парламентараца из редова опозиције је ухапшено прије гласања о закону.[34] Протести су настављени у Јануару 2020,[35][36] праћени са блокадама путева.[37] Током трајања протеста нападнута су црквена лица[38][39] а низ грађана је ухапшен.[40][41] Политички систем и уставно-правно уређење Главни чланци: Политички систем Црне Горе и Устав Црне Горе Плава Палата, резиденција предсједника републике на Цетињу Црна Гора је дефинисана као грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права. Важећи устав Црне Горе је донијет 22. октобра 2007. године. Предсједник Црне Горе се бира на период од 5 година путем непосредних избора. Према Уставу Црне Горе, предсједник представља државу у својој земљи и иностранству, проглашава законе, расписује парламентарне изборе, предлаже кандидате за премијера, предсједника и судије Уставног суда скупштини Црне Горе, предлаже скупштини расписивање референдума, одобрава амнестију за криминална дјела, додјељује одликовања и награде и извршава остале дужности прописане уставом. Предсједник је такође члан Врховног савјета одбране. Тренутни предсједник Црне Горе је Мило Ђукановић. Садашњу владу Црне Горе чине премијер, потпредсједници владе и министри. Дритан Абазовић је садашњи предсједник владе Црне Горе. Скупштина Црне Горе доноси све законе у Црној Гори, усваја међународне споразуме, бира премијера, министре и судије, усваја буџет и врши друге дужности прописане уставом. Скупштина може изгласати неповјерење влади простом већином. Један посланик представља око 6.000 гласача. У Скупштину се бира 81 посланик. Последњи парламентарни избори у Црној Гори одржани су 30. августа 2020. године. Тренутни предсједник Скупштине Црне Горе је Данијела Ђуровић. Државни симболи Главни чланци: Застава Црне Горе; Грб Црне Горе и Ој, свијетла мајска зоро Застава Црне Горе је црвене боје, размјера 1:2, са златним обрубом у размјери 1:20 и грбом Црне Горе у средини. Грб Црне горе је златни двоглави орао са раширеним крилима. На главама окренутим једна од друге стоји златна круна са крстом, на грудима на плавој и зеленој позадини је златни лав у покрету. Орао у канџама има два предмета, симболе духовне и свјетовне власти, један у једној, други у другој канџи. Овај грб има иначицу и на црвеној позадини. Химна Црне Горе је пјесма Ој, свијетла мајска зоро. Некадашњи премијер Душко Марковић и главни секретар НАТО-а Јенс Столтенберг на потписивању протокола о чланству Црне Горе у Северноатлантском савезу; Вашингтон, 5. јун 2017. Војска Главни чланак: Војска Црне Горе Војска Црне Горе Војска Црне Горе броји око 3100 припадника, а опрема и официрски кадар су насљеђени од Војске Србије и Црне Горе. Обавезно служење војног рока је укинуто 30. августа 2006. указом предсједника Филипа Вујановића.[42] Црна Гора је задржала цјелокупну поморску силу Србије и Црне Горе, али је она знатно смањена. У плану је ратно ваздухопловство у чијем саставу не би били млазни авиони, већ само транспортни и борбени хеликоптери. Црна Гора је чланица НАТО пакта и програма Партнерство за мир. Административна подјела Главни чланак: Општине Црне Горе Подјела Црне Горе по општинама 2012. године Црна Гора је административно подјељена на глави град (Подгорицу) у чијем саставу су двије градске општине (Голубовци и Тузи), престоницу (пријестоницу) (Цетиње) и 21. општину. Андријевица Бар Беране Бијело Поље Будва Гусиње Даниловград Жабљак Колашин Котор Мојковац Никшић Петњица Плав Плужине Пљевља Рожаје Тиват Улцињ Херцег Нови Шавник У Црној Гори постоји 1256 насеља од којих су 40 градског типа. Градови Највећи и главни град Црне Горе је Подгорица, док Цетиње има статус престонице. Други већи градови су Никшић и Пљевља. пру Извор: ? № Град Општина Популација № Град Општина Популација Подгорица Подгорица Никшић Никшић 1. Подгорица Подгорица 136.473 11. Тиват Тиват 9.467 Пљевља Пљевља Бијело Поље Бијело Поље 2. Никшић Никшић 58.212 12. Рожаје Рожаје 9.121 3. Пљевља Пљевља 21.377 13. Доброта Котор 8.169 4. Бијело Поље Бијело Поље 15.883 14. Даниловград Даниловград 5.208 5. Цетиње Цетиње 15.137 15. Тузи Подгорица 4.857 6. Бар Бар 13.719 16. Мојковац Мојковац 4.120 7. Херцег Нови Херцег Нови 12.739 17. Шкаљари Котор 4.002 8. Беране Беране 11.776 18. Игало Херцег Нови 3.754 9. Будва Будва 10.918 19. Бијела Херцег Нови 3.748 10. Улцињ Улцињ 10.828 20. Плав Плав 3.615 Становништво Главни чланак: Демографија Црне Горе Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. у Црној Гори живи 620.029 становника. У поређењу са претходним пописом становништва из 2003. године у Црној Гори данас живи 116 становника мање. Подаци о етничком, језичком и вјерском саставу који слиједе су објављени од стране Завода за статистику Црне Горе 12. јула 2011.[43] Наредни попис у Црној Гори биће одржан од 1. до 15. новембра 2023.[44] Етнички састав Етнички састав Црне Горе по општинама 2011. године Етнички састав Црне Горе по насељима 2011. године Према попису становништва из 2003. у Црној Гори је живјело 620.145 становника. Када је посљедњи попис обављен, Црна Гора је била грађанска држава. У међувремену је донесен нови устав, који за главне етничке групе признаје: Црногор

Autor: Lee Kuan Yew Godina izdanja: 2016. Br. str.: 412 Povez: Tvrd Format: 180mm x 240mm Pismo: Latinica Pogled jednog čovjeka na svijet Margaret Thatcher pročitala je sve njegove govore dok je bila na vlasti i izjavila da on nikada nije bio u krivu. Richard Nixon nazvao ga je „prvorazrednim svjetskim državnikom“. Rođen 1923. godine, bivši singapurski premijer Lee Kuan Yew cijeli život bio je uključen u međunarodne poslove. Sastao se sa svim vodećim kineskim čelnicima, od Mao Zedonga do Xi Jinpinga, i družio se s američkim predsjednicima, od Lyndona Johnsona do Baracka Obame. Na temelju svog bogatog iskustva i dubokog poniranja u događaje, Lee u ovoj knjizi nudi svoje poglede na današnji svijet i kako bi mogao izgledati za 20 godina. Ovo nije nikakva suhoparna teoretska rasprava. Nije to ni tematski prikaz preokreta u globalnim pitanjima. Umjesto toga, u ovom širokom pregledu koji obuhvaća Ameriku, Kinu, Aziju i Europu, on analizira njihovo društvo, ispituje psihu ljudi i donosi zaključke o izgledima za preživljavanje i o tome gdje bi se mogle naći u sutrašnjoj ravnoteži moći. Što pokreće društvo? Čemu ljudi u određenom društvu zaista vjeruju? Može li se društvo prilagoditi? Jednostavnom prozom u kojoj ne preza ni od čega i koja se kloni političke korektnosti, Lee opisuje Kinu koja ostaje opsjednuta centralnom vlašću na svom putu do nezaustavljivog uspona, Ameriku koja će morati dijeliti svoju nadmoć usprkos nepokolebljivom dinamizmu, i Europu koja se bori s izazovima kako bi održala cjelovitost svog jedinstva. Njegovi pošteni i često zapanjujući pogledi – o razlozima zbog kojih je Japan zatvoren za strance, zašto Arapsko proljeće neće Bliskom istoku nikada donijeti stanje u kojem će vrijediti načelo „jedan čovjek, jedan glas“ i zašto sprječavanje globalnog zatopljenja neće biti tako plodno kao priprema za njega – sve to čini ovu knjigu svježom i napetom lektirom. Lee završava knjigu sagledavajući budućnost Singapura – što je njegova stalna briga – i nudeći čitatelju letimičan uvid u svoj osobni život i mišljenje o smrti. Svako poglavlje popraćeno je umetnutim dijelovima s pitanjima i odgovorima, prikupljenima iz njegovih razgovora s novinarima New Straight Timesa. Recenzije: Sa svježim i poštenim analizama svjetskih tema, knjiga Pogled jednog čovjeka na svijet dokaz je pronicavih promišljanja koja su svjetski čelnici slušali od Lee Kuan Yewa pola stoljeća. – Dr. Henry A. Kissinger, državni tajnik SAD-a, 1973. – 1977. Pronicav uvid i britka analiza Sjeveroistočne Azije i svijeta dokazuje – još jednom – zašto ga smatraju vodećim starijim državnikom naše generacije. U svijetu koji se brzo mijenja i koji je pun nepredvidivih izazova, Lee je nepokolebljiv glas razuma, jasnoće i nade. – Lee Myung-bak, predsjednik Republike Koreje, 2008. – 2013. Lee iznosi britku i uvjerljivu analizu ističući posljedice neizbježnog preslagivanja svjetske moći između Sjedinjenih Država i Kine. Nadalje, jasno razotkriva europsku perspektivu marginalizacije koja će nastati vlastitom krivnjom ako političari nastave propuštati prave korake. Dalekovidnošću i političkom mudrošću Pogled jednog čovjeka na svijet pruža izvanredno vrijedan vodič za složenost svjetske situacije u 21. stoljeću. – Helmut Schmidt, njemački kancelar, 1982. – 1987. Pronicljiva analiza u knjizi Pogled jednog čovjeka na svijet nastala je na osnovi dugogodišnjeg iskustva Lee Kuan Yewa kao državnika poštovanja dostojnog poštovanja i njegovih dostignuća u međunarodnim poslovima. – Yasuhiro Nakasone, japanski premijer, 1982. – 1987. Kao i mnogi drugi čelnici, redovito sam tražio Yewove mudre – i uvijek otvorene – savjete o događajima, ne samo u Aziji nego i u cijelom svijetu. Njegov uvijek analitički duh, oštroumna analiza i strateška vizija pretvorili su Singapur u jedinstvenu svjetsku silu. Pogled jednog čovjeka na svijet knjiga je koju će budući čelnici cijeniti zbog njezine mudrosti i uvidâ u ljudsku prirodu. – George H. W. Bush, predsjednik SAD-a, 1989. – 1993. Kratki sadržaj: Kina – jaki centar Amerika – uznemirena, ali još na vrhu Europa – pad i nesloga Japan, Koreja i Indija Jugoistočna Azija: Malezija, Indonezija, Tajland, Vijetnam i Mjanmar – generali mijenjaju kurs Singapur – država na raskrižju Bliski istok – proljeće bez ljeta Globalno gospodarstvo – što dalje? Energija i promjena klime – priprema za najgore Osobni život – odabrati trenutak odlaska Razgovori s jednim starim prijateljem Lee Kuan Yew rođen je 1923. dok je Singapur bio dio Britanskog Carstva. Dočekao je odraslo doba u vrijeme kada su Japanci izvršili invaziju na otok i preimenovali ga u Syonan-to. Poslije Drugoga svjetskog rata upisao se na Sveučilište u Cambridgeu i završio pravo s najvišim ocjenama. Postao je prvi singapurski premijer 1959. kada je Singapur uživao samoupravu, a 1965. doveo je zemlju do pune nezavisnosti. Odaju mu priznanje zbog dovođenja Singapura iz Trećeg u Prvi svijet i pretvaranja trgovinske postaje u globalnu metropolu poznatu po svom učinkovitom i nekorumpiranom upravljanju. Poslije odlaska s položaja premijera 1990. ostao je u vladi kao viši ministar i mentor sve do 2011. godine. Leeju se dive kao svjetskom državniku, i njegove poglede i savjete uvelike poštuju i traže globalni čelnici. Član je Međunarodnog savjetodavnog odbora Totala S.A. i Međunarodnog vijeća JP Morgan Chasea. Lee je i viši savjetnik Investicijske korporacije singapurske vlade.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Treba ponovo da se poveze knjiga. Nije opsecena sa gornje strane! Cudnovati dozivljaji Jovance Micica Jagodinca, u deset slika s pevanjem i igranjem Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Devedsto petnaesta - Ožalošćena porodica,Opasna igra,Dr - Put oko sveta,Gospođa ministarka - Običan čovek,Svet,Beograd nekad i sad - Opštinsko dete,Listići - Hajduci,Pripovetke - Narodni poslanik,Sumnjivo lice,Protekcija - Mister dolar,Pokojnik,Vlast,Male scene - Autobiografija, - Pučina,Tako je moralo biti,Kneginja od Tribala,Knez od Semberije Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna. Branislav Nušić - Devetsto petnaesta - Tragedija jednog naroda, Imprimerie `Edition Slave`, Wien 1921 godine Prvo izdanje! Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama. Branislav Nušić (Beograd, 20. oktobar 1864 — Beograd, 19. januar 1938) bio je srpski književnik, pisac romana, drama, priča i eseja, komediograf, začetnik retorike u Srbiji i istaknuti fotograf amater. Takođe je radio kao novinar i diplomata. Najznačajniji deo njegovog stvaralaštva su pozorišna dela, od kojih su najpoznatije komedije: Gospođa ministarka, Narodni poslanik, Sumnjivo lice, Ožalošćena porodica i Pokojnik. Osim što je pisao za pozorište, radio je kao dramaturg ili upravnik u pozorištima u Beogradu, Novom Sadu, Skoplju i Sarajevu. Branislav Nušić je u svojim delima ovekovečio svakodnevicu srpskog društva u XIX i XX veku, a njegove sociološke analize su aktuelne i u XXI veku. Branislav Nušić je rođen 20. oktobra (8. oktobra po julijanskom kalendaru) 1864. u Beogradu, nedaleko od Saborne crkve (današnja ulica Kralja Petra I), u kući na čijem je mestu danas Narodna banka Srbije, kao Alkibijad Nuša (cinc. Alchiviadi al Nuşa) od oca Đorđa (Georgijasa) Cincarina, i majke Ljubice Srpkinje. Njegov otac je bio ugledni trgovac žitom, ali je ubrzo posle Nušićevog rođenja izgubio bogatstvo. Porodica se preselila u Smederevo, gde je Nušić proveo svoje detinjstvo i pohađao osnovnu školu i prve dve godine gimnazije. Maturirao je u Beogradu. Još kao gimnazijalac završnog razreda postao je član Đačke družine `Nada`. Njegov prvi književni rad predstavljale su pesme, od kojih su dve objavljene u `Nadinom` almanahu.[3] Svoje pesme kasnije je objavljivao i u `Golubu` - listu za srpsku mladež 1879. godine.[4] Kada je napunio 18 godina, zakonski je promenio svoje ime u Branislav Nušić. Još kao mlad postao je član opozicione Radikalne stranke. Tada je prvi put osetio snagu vladajućeg režima. Godine 1883, u 19 godini, napisao je prvu svoju komediju Narodni poslanik koja će biti postavljena na scenu trinaest godina kasnije, 1896. godine. Ovaj komad ismeva političku borbu, izbore, narodne poslanike i vladinu stranku. Iako je dobio povoljnu ocenu recenzenata, Milovana Glišića i Laze Lazarevića, i stavljen na repertoar, upravnik Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta Milorad Šapčanin je u poslednjem trenutku uputio rukopis u ministarstvo policije s molbom za mišljenje, jer treba da bude postavljen na državnu pozornicu. Međutim, tamo će zbog „birokratije“ ostati godinama. Studije pravnih nauka započeo je u Gracu (gde je proveo godinu dana)[5], a zatim nastavio u Beogradu, gde je i diplomirao na Velikoj školi 1886. godine. Branislav Nušić (desno) kao kaplar u srpsko-bugarskom ratu 1886. godine Sa dvanaest godina Nušić beži od kuće, kako bi se pridružio srpskoj vojsci u Srpsko-turskom ratu, ali ga gradski pandur ubrzo vraća kući. Kasnije je učestvovao u kratkom dvonedeljnom Srpsko-bugarskom ratu 1885. godine, kao dobrovoljac. Tada je kao kaplar 15. puka dobio u Jagodini jedan vod dobrovoljaca za obuku. U tom vodu je bio i pesnik Vojislav Ilić,[6][7] sa kojim Nušić ostaje nerazdvojan prijatelj sve do Ilićeve smrti, 1894. godine.[8] Bugarska je u ovom ratu dobila ujedinjenje, dok je Srbija dobila ratnog junaka, majora Mihaila Katanića, koji je tokom borbi na Neškovom visu opkoljen očajnički branio pukovsku zastavu. Teško ranjen i zarobljen prebačen je na lečenje u Sofiju po nalogu samog bugarskog kneza Aleksandra I Batenberga, koji je posmatrao bitku. Prva knjiga koju je Nušić objavio bile su Pripovetke jednog kaplara 1886 godine, zbirka kratkih priča i crtica nastalih na osnovu priča iz rata. Zatvor Pošto mu je prvi rukopis bio „uhapšen“, kako je mnogo godina kasnije naveo u svojoj autobiografiji, tada najverovatnije dobija inspiraciju za sledeću svoju komediju u kojoj se „pozabavio policijskim činovnicima“. Komediju Sumnjivo lice napisao je 1887/88. godine, koja će biti postavljena na scenu 35 godina kasnije 29. maja 1923. godine. U ovom delu ismeva policijski aparat, u kome vladaju korupcija, ksenofobija i karijerizam, čiji je glavni zadatak borba protiv onih što deluju protiv dinastije, koja se u tekstu spominje nekoliko puta, i to ne na mnogo pažljiv i lojalan način, a tokom ovakve borbe obično stradaju nedužni. Scena iz predstave Protekcija B. Nušića, Sekcija za Dunavsku banovinu (NP, Beograd), Novi Sad, 1934, Pozorišni muzej Vojvodine Godine 1887,, u Beogradu su se dogodile dve sahrane. Prva sahrana je bila starije žene i majke pukovnika Dragutina Franasovića, koji je bio ljubimac kralja Milana jer je oteo revolver nakon pucnja od Jelene – Ilke Marković tokom neuspelog atentata u Sabornoj crkvi 1882. godine. Ovoj sahrani su pored rodbine prisustvovali kralj, visoki oficiri i svi članovi Vlade. Druga sahrana na groblju, nekoliko dana kasnije, bila je junaka Katanića, koji je nakon puštanja iz zarobljeništva preminuo od posledica ranjavanja. Ovoj sahrani prisustvovala je cela prestonica. Revoltiran ovim događajem mladi Nušić je napisao političko-satiričnu pesmu pod naslovom „Dva raba” i podelio je na dva dela. U prvom delu opisuje prvu sahranu kojoj su prisustvovali „kite i mundiri” kao „i još neko, ali to je tajna” (ovde se misli na kralja). U drugom delu pesme Nušić je stihovao o sahrani hrabrog junaka. Pesma je objavljena u „Dnevnom listu“ i izazvala je veliku pažnju kod naroda. Međutim, publikovana pesma silno je uvredila i razbesnela kralja Milana koji je naredio da se Nušić uhapsi i osudi. Nušić je do tada već stekao reputaciju mladog čoveka „poganog jezika i još poganijeg pera.... te da će mu Požarevac dobro doći da se malo rashladi“. Nušić je 1888. godine osuđen na dve, a pomilovan je na molbu svog oca, posle godinu dana provedenih u Požarevcu.[9] Na robiji je pisao priče docnije okupljene u knjigu Listići i komediju Protekcija. U ovoj komediji Nušić je u satiričnim aluzijama daleko obazriviji. U Protekciji, takođe, ismeva birokratiju ali ima znatno blaži stav. Ministar je tu prikazan kao dobrodušan čovek koji je gotov da svakom pomogne, čak pokazuje razumevanje i širokogrudosti prema ljudima koji su ga oštro napadali u štampi. Po izlasku iz zatvora, odlazi na prijem kod kralja Milana, nakon čega mu ministar inostranih dela dodeljuje službu u diplomatiji. Sledećih deset godina službuje u konzulatima u Osmanskom carstvu (Bitolju, Skoplju, Solunu, Serezu i Prištini). Njegov poslednji napisan komad Protekcija biće postavljen prvi put na scenu Kraljevskog pozorišta uoči polaska na službu u inostranstvu 1889. godine. Srednje doba Milivoje Živanović (Ivo Knežević) i Vasa Nikolić (Petronije Šišo) u predstavi Knez Ivo od Semberije B. Nušića (Srpsko narodno pozorište, predstava za vojsku u Kasarni „Kralja Aleksandra I“ u Novom Sadu, 1924. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine) Kao zvaničnik Ministarstva spoljnih poslova, postavljen je za pisara konzulata u Bitolju, gde se i oženio 1893. godine, Darinkom, ćerkom trgovca Božidara Đorđevića i Ljubice čiji je brat Dimitrije Bodi u to vreme bio konzul u Bitolju.[10] Iste godine je postavljen za konzula u Prištini, gde mu je Vojislav Ilić pisar. Tokom službovanja u Srpskom konzulatu u Prištini bio je svedok stradanja srpskog stanovništva, što je opisivao u svojim pismima koja su postala poznata kao Pisma konzula.[11] Godine 1900, Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. 1902. je postavljen za poštansko-telegrafskog komesara prve klase u Poštansko-telegrafskom odeljenju Ministarstva građevina. [12] Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.[13] Zajedno sa učiteljem Mihajlom Sretenovićem osnovao je prvo dečje pozorište, u kom su uloge tumačile isključivo deca, a među njima i Nušićeva. Ovo dečje pozorište je predstave održavalao u kafanama i restoranima, pa se brzo i ugasilo. 1905. godine, napustio je ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Osim pod svojim imenom, pisao je i pod pseudonimom „Ben Akiba“. Vratio se 1912. godine u Bitolj kao državni službenik. Bio je jedno vreme načelnik okruga, kada se povukao na tu poziciju je došao Dušan Đ. Alimpić. Tokom 1913. godine osnovao je pozorište u Skoplju, gde je živeo do 1915. Napustio je zemlju sa vojskom tokom Prvog svetskog rata i boravio u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj do kraja rata. Vojvoda Simo Popović navodi podatak da je Nušić hteo biti u Ulcinju za vreme rata, i da je hvalio kralja Nikolu kako je uspeo sačuvati Crnu Goru od rata i Austrije. Tokom Prvog svetskog rata deo rukopisa je ostavio u Prištini, jer nije mogao da ih nosi peške dalje prema Prizrenu. Ti rukopsii su sačuvani. Deo rukopisa koji su bili u Skoplju je izgoreo.[14] Starije doba Posle rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika „Umetničkog odseka“ ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Posle toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. Bio je izabran za predsednika Udruženja jugoslovenskih dramskih autora. Njegov 60. rođendan je svečano proslavljen 6. novembra 1924. u Beogradu.[15] Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Branislav Nušić je bio plodan pisac, poznat po svom upečatljivom humoru. Pisao je o ljudima i njihovoj, često duhovitoj, prirodi. Pred kraj života Nušić je doprineo da se u Beogradu osnuje Rodino pozorište, preteču današnjeg pozorišta Boško Buha koje je 1950. godine osnovala njegova ćerka Margita Predić-Nušić. Operisan je u jesen 1937. godine, o čemu su izvestile tadašnje novine.[16] Preminuo je 19. januara 1938, a tog dana fasada zgrade beogradskog Narodnog pozorišta bila je uvijena u crno platno.[17] O njegovom burnom životu snimljena je televizijska drama Neozbiljni Branislav Nušić 1986. godine. Privatni život Tokom službovanja u Bitolju Nušić je upoznao Darinku Đorđević, kojom se oženio 1893. godine. Prva izjava ljubavi upućena Darinki bila je pesma ispisana na lepezi. Kao diplomata često je sa porodicom menjao mesto stanovanja, što je služba zahtevala od njega. Kada je postao poznat pisac konačno se skrasio kao dramaturg i upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu.[18] U braku su dobili troje dece: Margitu, Strahinju Bana i Oliveru. Najmlađe dete, ćerka Olivera, umrla je sa samo dve godine. Nušić je bio privržen svojoj deci, o čemu svedoče i reči njegove ćerke Margite: „Ni Bana ni mene nikada nije udario. Vodio nas je u slikarska ateljea i u pozorište. Tamo nas je učio da gledamo slike i da pažljivo posmatramo šta se dešava na pozorišnim daskama.”[18] Margita i Strahinja su kao deca često igrali dečje uloge u očevim pozorišnim komadima.[13] Strahinja Ban (1896—1915), Nušićev jedini sin, poginuo kao srpski vojnik u Prvom svetskom ratu. Umro je 12. oktobra 1915, od rana zadobijenih u bici,[1] ubrzo po povratku na front posle prisustva na Margitinoj svadbi u Skoplju.[19] O sinu je Nušić kasnije retko pričao.[20] Romanom Devetstopetnaesta podigao mu je svojevrstan spomenik. Posle sinovljeve smrti trebalo mu je skoro deset godina da ponovo počne da stvara. Tada su nastali njegovi najbolji pozorišni komadi: Gospođa ministarka, Mister dolar, Ožalošćena porodica, Dr, Pokojnik i drugi. U to vreme je bio najpopularniji jugoslovenski pisac.[18] Odlikovanja Branislav Nušić u svečanom odelu sa odlikovanjima SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save VKrst BAR.svg Orden Svetog Save, I stepena (Kraljevina SHS).[21][22] ME Order of Danilo I Knight RIBBON BAR.svg Orden knjaza Danila I, IV stepena (Kraljevina Crna Gora).[21] SRB-SHS-YUG Orden Svetog Save Komandir BAR.svg Orden Svetog Save, IV stepena (Kraljevina Srbija).[21] SRB-SHS-YUG Orden Belog Orla Kavalir BAR.svg Orden belog orla, V stepena (Kraljevina SHS).[21] Književna dela Spomenik Branislavu Nušiću na Trgu republike u Beogradu (1993) Komedije „Narodni poslanik“ (1883) „Sumnjivo lice“ (1887) „Protekcija“ (1889) „Običan čovek“ (1899) „Svet“ (1906) „Put oko sveta“ (1910) „Gospođa ministarka“ (1929) „Mister Dolar“ (1932) „UJEŽ - Udruženje jugoslovenskih emancipovanih žena“ (1933) „Ožalošćena porodica“ (1935) „Dr“ (1936) „Pokojnik“ (1938) „Ne očajavajte nikad!“ „Vlast“ (nezavršena[23]) Plakat za predstavu Branislava Nušića u Pančevu iz 1942. godine Prva ljubav (komedija za decu) Romani „Opštinsko dete“ (u Sarajevu izdano kao „Općinsko dijete“) (1902) „Hajduci“ (svoj doživljaj iz detinjstva) (1933) COBISS.SR 18077703 „Devetsto petnaesta“ (1920) [24] Autobiografska proza „Autobiografija“ (1924) Drame „Pučina“ (1901) „Tako je moralo biti“ „Jesenja kiša“ (1907) „Iza Božjih leđa“ (1910) „Kirija“ „Analfabeta“ Pripovetke Nušićev grob na beogradskom Novom groblju „Politički protivnik“ „Posmrtno slovo“ „Klasa“ „Pripovetke jednog kaplara“ Tragedije „Knez Ivo od Semberije“ „Hadži-Loja“ „Nahod“ Rasprave i udžbenici „Retorika“ Putopisi Kosovo, Opis zemlje i naroda Ostale umetnosti Poštanska marka s likom Branislava Nušića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Doprinos srpskoj fotografiji Bavio se fotografijom i pre konzulovanja u Prištini (jun 1893). Jedan je od najranijih srpskih stereofotografa. Ostavio je trag i kao pisac o srpskoj fotografskoj istoriji (prvi je zabeležio delovanje putujućih dagerotipista Kapilerija i Dajča), i nekim tada novim tehnikama (npr. o rentgenskoj fotografiji). Svojim fotografskim radovima ilustrovao je svoje tri putopisne knjige. Učesnik je Prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. Objavio je u listu „Politika“ i jednu pripovetku na fotografske teme koju je posvetio svom kumu, dvorskom fotografu Milanu Jovanoviću. Nušićeva fotografska dela se čuvaju u njegovom legatu u Muzeju grada Beograda. Opere „Na uranku“, 1903. COBISS.SR 512765114 Knez Ivo od Semberije (opera), 1911. Stripovi Još za Nušićevog života, njegova dela su stripovana u najtiražnijim međuratnim listovima, a autori su bili najpoznatiji umetnici tog doba. „Put oko sveta”, scenaristička adaptacija Branko Vidić, crtež Đuka Janković, Mika Miš, Beograd 1937. „Hajduci”, adaptacija i crtež Aleksije Ranhner, Mika Miš, 1938. „Opštinsko dete“, adaptacija i crtež Momčilo Moma Marković, Ošišani jež, Beograd. U popularnoj kulturi Nušićeva dela su od 1950. do danas adaptirana u pedesetak bioskopskih i televizijskih filmova. Narodni poslanik, igrani film zasnovan na komediji iz 1883. godine Branislava Nušića u režiji Stoleta Jankovića snimljen je 1964. godine u produkciji Bosna filma.[25] Narodni poslanik (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Slavenka Saletovića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[26][27] Sumnjivo lice, igrani film zasnovan na komediji iz 1887. godine Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović, prve žene reditelja u Jugoslaviji i Balkanu, snimljen je 1954. godine u produkciji Avala filma.[28] Sumnjivo lice (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Arse Miloševića snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[29][30] Gospođa ministarka, igrani film zasnovan na komediji iz 1929. godine Branislava Nušića u režiji Žorža Skrigina snimljen je 1958. godine u produkciji UFUS-a.[31][32] Svetislav Savić (1892-1958) i R. Nikolićeva (dete) u komadu: `Put oko sveta` Branislava Nušića, Srpsko narodno pozorište, gostovanje u Vršcu, 1927. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine. Gospođa ministarka (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Zdravka Šotre snimljen je 1989. godine u produkciji RTB-a.[33][34] Ožalošćena porodica, televizijski film prema motivima komedije iz 1935. godine Branislava Nušića snimljen je 1960. u produkciji RTB-a (dve godine ranije ista TV kuća otpočela je sa emitovanjem TV programa).[35] Ožalošćena porodica (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene komedije u režiji Milana Karadžića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[36] Dr, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića u režiji Soje Jovanović snimljen je 1962. godine u produkciji Avala filma.[37] Dr (rimejk), televizijski film prema motivima istoimene Nušićevoj komedije u režiji Aleksandra Đorđevića snimljen je 1984. godine u produkciji RTB-a.[38] Put oko sveta, igrani film zasnovan na istoimenoj komediji Branislava Nušića iz 1931. godine u režiji Soje Jovanović snimljen je 1964. godine u produkciji Avala filma.[39] Pre rata, igrani film zasnovan na dve Nušićeve komedije, „Pokojnik“ i „Ožalošćena porodica“, u režiji Vuka Babića snimljen je 1966. godine u produkciji Avala filma.[40] Nušićijada, festival filmske komedije u Ivanjici postojao je od 1968. do 1972. godine, a ponovo je obnovljena 2010. godine kao kolaž različitih umetničkih formi.[41][42] Nušićevi dani, pozorišni festival osnovan je 1984. godine u Smederevu u čast Branislava Nušića, a od 1990. godine na ovom festivalu dodeljuje se Nagrada Branislav Nušić. Pokojnik, televizijski film prema motivima istoimene Nušićeve komedije u režiji Aleksandra Mandića snimljen je 1990. godine u produkciji RTB-a.[43][44] U TV miniseriji Kraj dinastije Obrenović iz 1995. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milenko Pavlov.[45] Položajnik, televizijski film zasnovan prema pričama Branislava Nušića scenario je napisala Mirjana Lazić snimljen je 2005. godine u režiji Miloša Radovića, u produkciji RTS-a.[46] U televizijskom filmu Albatros iz 2011. godine, lik Branislava Nušića glumio je Milan Vranešević. [47][48] Mister Dolar (film) i rimejk Mister Dolar (film) Svet (film) Ljubavni slučaj sestre jednog ministra (film) Vlast (film) Tuce svilenih čarapa (film) Opštinsko dete (film iz 1953) Zvezdara teatar je producirao nisko-budžetsku vodvilju ”Rođendan gospodina Nušića” u kojoj glavnu ulogu tumači Branislav Lečić. Kuća Branislava Nušića Kuća Branislava Nušića, koju je sagradio pred kraj svog života (1937) godine u Šekspirovoj ulici br. 1 u Beogradu, proglašena je za kulturno dobro (kao spomenik kulture), rešenjem Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda br. 1046/2 od 28. 12. 1967.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali knjiga br 9 Žan Pol Sartr , NOLIT Beograd 1983 Izabrana dela Žan Pol Sartra u 12 knjiga. Fali jedna knjiga br 9 Tvrd povez, zaštitni omot, latinica, ukupno oko 4250 strana Komplet sadrži sledeće knjige : 1. Mučnina Reči Zid 2. Zrelo doba 3. Odlaganje 4. Ubijene duše 5. Drame 6. Šta je književnost 7. Portreti 8. Filosofski spisi 9. Biće i ništavilo 1 ------------ FALI 10. Biće i ništavilo 2 11. Kritika dijalektičkog uma 1 12. Kritika dijalektičkog uma 2 Jun 1940. je bilo leto poraza za francuske vojnike, koje su njihovi oficiri napustili, potpuno demoralisani, čekajući primirje. Iz dana u dan, iz sata u sat, Gvožđe u duši otkriva šta su ljudi mislili, osećali i činili dok je Francuska padala. Ljudi koji su slegli ramenima, ljudi koji su trčali, ljudi koji su se borili i tragični ljudi poput Matjea, koji je posvetio svoj život pronalaženju lične slobode, sada preplavljen kajanjem i gorčinom, koji moraju naučiti da ubijaju. Gvožđe u duši, treći tom Sartrove trilogije Putevi slobode, je mučan prikaz rata i šta znači izgubiti. Žan-Pol Sartr (franc. Jean-Paul Sartre; Pariz, 21. jun 1905[3] — Pariz, 15. april 1980), bio je francuski filozof, romansijer, esejist i dramski pisac, tvorac ateističkog egzistencijalizma. Posle gimnazije upisao je prestižnu Visoku školu normi (1924),[4][5] u kojoj je sreo svoju buduću saputnicu Simon de Bovoar, kasnije utemeljivačicu feminizma i feminističke filozofije.[6] Po završetku studija radio je jedno vreme u Avru kao profesor filozofije, a zatim je otišao u Berlin, gde je proučavao Huserla i Hajdegera. Kada se vratio u Avr objavio je (1936) filozofske eseje Transcendencija Ega i Imaginacija, zatim (1939) Skica teorije emocija, kojima u Francusku donosi nemačku fenomenologiju i egzistencijalizam. Posle putovanja u Italiju (1936) ponudio „Galimaru“ roman Melanholija. Poznati izdavač ga je odbio. Ovo delo postaće 1938. Mučnina. Od tada pa sve do kraja života Sartr će nastupati na tri fronta: filozofskom, književnom i političkom. Njegova najznačajnija filozofska dela su Biće i ništavilo (1943), trotomni Putevi slobode (1945 — 1949; Zrelo doba, Odlaganje i Ubijene duše) i Kritika dijalektičkog uma (1960). Sartrovi pozorišni komadi Iza zatvorenih vrata (1945), Prljave ruke (1948) i Đavo i Gospod Bog (1951) stekli su svetsku slavu. Sem Mučnine od proznih dela na glasu je njegova zbirka pripovetaka Zid (1939) i autobiografska proza Reči (1964). Najbolji eseji su mu Bodler (1947), Sveti Žene, glumac i mučenik (o pesniku Žanu Ženeu, 1952), a poslednje Sartrovo delo je monumentalna studija o Floberu Porodični idiot (1971). Član Pokreta otpora i zarobljenik za vreme Drugog svetskog rata, bio je jedno vreme blizak komunistima, ali se s njima razišao još pedesetih godina. Protivio se sovjetskoj intervenciji u Mađarskoj, ratovima u Vijetnamu i Alžiru. Podržao je studentski pokret 1968. Bio je jedan od retkih intelektualaca sa Zapada koji je obišao komunističke zemlje, Sovjetski Savez (1954), Kinu (1956), Jugoslaviju (1958) i Kubu (1960). „Za svoj rad koji je, bogat u idejama i pun duha slobode i traganja za istinom, izvršio širok uticaj na naše vreme“, Žan-Pol Sartr je 1964. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, koju je odbio da primi, uz obrazloženje da je uvek odbijao zvanične počasti, i da ne želi da se ravna sa institucijama. Sartrova metafizika Baza za Sartrov egzistencijalizam nastala je u njegovom delu La Transcendance de l`Ego. Za početak, stvar u sebi je beskonačna i preplavljujuća. Svaku direktnu svest o stvari u sebi Sartr naziva „predreflektivna svest“. Svaki pokušaj da se stvar u sebi opiše, razume, istorizira itd. Sartr naziva „reflektivna svest“. Nema načina da reflektivna svest uključi predreflektivnu, i tako je refleksija (tj. ljudsko stanje) osuđena na stanovitu teskobu. Reflektivna svest u svim svojim oblicima (naučnom, umjetničkom i ostalima) može samo ograničiti stvar u sebi pokušavajući da je razume ili opiše. Iz toga proizlazi da je bilo koji pokušaj samospoznaje (samosvesti) uvek neuspešan koliko god se puta pokušao (samosvest je reflektivna svest preplavljujuće beskonačnosti). Kako bi rekao Sartr, (ili tačnije, prema jednom tumačenju Sartrovih reči), „Svest je svest same sebe u onoj meri u kojoj je svest transcendentnog objekta“. Sve to vredi i za spoznaju „drugoga“. „Drugi“ (jednostavno, bića koja nisu „ja“) je konstrukcija reflektivne svesti. Valja biti oprezan: reč je više o svojevrsnom upozorenju nego o ontološkom iskazu. Ipak, Sartr smatra solipsizam fundamentalnim za svako dosledno objašnjenje ljudskog stanja.[7] Sartr svoj solipsizam prevladava svojevrsnim ritualom. Samosvesti je potreban „Drugi“ kako bi pokazala i dokazala svoje vlastito postojanje. Ona ima „mazohističku želju“ da bude ograničena tj. ograničena reflektivnom svešću drugog subjekta. Ovo je metaforički izraženo u poznatoj rečenici iz Sartrovog dela Bez izlaza - Pakao, to su drugi (tj. ljudi). Mučnina i egzistencijalizam Sartr je 1938. napisao roman Mučnina (La Nausée), koji je na neki način poslužio kao manifest egzistencijalizma i do danas ostao jedna od njegovih najboljih knjiga. Na tragu nemačke fenomenologije, Sartr je držao da su naše ideje produkt iskustava iz stvarnog života, i da drame i romani koji opisuju takva fundamentalna iskustva vrede jednako koliko i diskurzivni eseji koji služe elaboraciji filozofskih teorija. S ovom mišlju, radnja romana prati istraživača Antoana Rokantana u gradiću nalik Avru, dok on polako postaje svestan da su neživi predmeti i situacije posve ravnodušni spram njegovog postojanja. Kao takvi, pokazuju se otpornima na svaki smisao koji im ljudska svest može pridati. Ova ravnodušnost „stvari u sebi“ (veoma sličnih „biću u sebi“ iz dela Biće i ništavilo) ima za posledicu sve veće isticanje slobode s kojom Rokantan može osećati i delovati u svetu. Kamo god se okrenuo, on pronalazi situacije prožete značenjima koje nose pečat njegovog postojanja. Odatle „mučnina“ iz naslova dela: sve što on susreće u svakodnevnom životu prožeto je užasnom slobodom. Pojam mučnine preuzet je iz Ničeovog Zaratustre, koji ga je koristio u kontekstu često mučnog kvaliteta postojanja. Koliko god čeznuo za nečim drugačijim ili nečim različitim, on ne može pobeći od bolnih dokaza svoje povezanosti sa svetom. U romanu se takođe na zastrašujući način ostvaruju neke Kantove ideje. Sartr se koristi idejom autonomije volje (idejom koja kaže da moral potiče od naše mogućnosti da biramo u stvarnosti, sažetom u glasovitom iskazu „[čovek je] osuđen na slobodu“) kako bi pokazao ravnodušnost sveta prema pojedincu. Sloboda koju je izložio Kant ovde je velik teret, jer sloboda da delujemo na predmete krajnje je uzaludna, a praktična primenjivost Kantovih ideja otklonjena je. Pripovetke iz Zida (Le Mur, 1939.) naglašavaju proizvoljan aspekt situacije u kojima se ljudi zatiču, te apsurdnost njihovih pokušaja da se racionalno nose s njima. Iz toga se kasnije razvila cela škola književnosti apsurda. Sartr i Drugi svetski rat Francuski novinari u poseti Džordžu Maršalu 1945. Sartr stoji (treći s leva). Godine 1939. Sartr je mobilisan u francusku vojsku u kojoj je služio kao meteorolog. Nemačka vojska zarobila ga je 1940. u gradu Padu i devet je meseci proveo kao ratni zarobljenik - kasnije u Nansiju, a na kraju u Triru, gde je napisao svoj prvi pozorišni komad, Bariona ou le Fils du tonnerre, dramu o Božiću. Zbog slabog zdravlja (slab mu je vid narušavao ravnotežu), Sartr je pušten u aprilu 1941. Dobivši status civila, Sartr je ponovno dobio mesto učitelja na Lycée Pasteur blizu Pariza, smestio se u hotelu blizu Monparnasa i dobio je novo učiteljsko mesto na Lycée Condorcet zamenivši jevrejskog učitelja kojem je bilo zabranjemo predaje. Nakon povratka u Pariz u maju 1941, Sartr je sudelovao u osnivanju tajnog društva Socialisme et Liberté zajedno sa Simon de Bovoar, Merlo-Pontijem, Dominik Desantjeom i drugima. U avgustu, Sartr i Bovoar odlaze na francusku rivijeru kako bi zadobili podršku Andrea Žida i Andrea Malroa. Međutim, Žide i Marlro su bili neodlučni i to je možda bio uzrok Sartrovog razočaranja i obeshrabrenja. Udruženje Socialisme et Liberté se uskoro raspalo i Sartr se odlučio da se posveti književnosti više nego aktivnom otporu. U tom periodu napisao je Biće i ništavilo, Muve i Iza zatvorenih vrata, tri knjige od kojih nijednu Nemci nisu zabranili. Objavljivao je i u ilegalnim i legalnim književnim časopisima. Nakon avgusta 1944. i oslobođenja Pariza, Sartr je vrlo aktivno sarađivao u časopisu „Kombat“, koji je u tajnosti osnovao Alber Kami, filozof i pisac koji je imao slične poglede kao i Sartr. Sartr i Bovoar su s Kamijem bili u prijateljskim odnosima sve dok se on nije udaljio od komunizma, a raskol prijateljstva dogodio se 1951, nakon izdavanja Kamijevog Pobunjenog čoveka. Kasnije, dok su Sartra neki kritikovali kao pripadnika pokreta otpora. Vladimir Jankelevič mu je zamerao zbog premalenog političkog angažmana za vreme nemačke okupacije, a njegova daljnja zalaganja za slobodu tumačio je kao pokušaj iskupljenja. Nakon završetka rata, Sartr je utemeljio mesečni književno-politički časopis Les Temps Modernes (Moderna vremena) i time je postao punovremeni pisac i nastavio svoj politički angažman. U tom je periodu radio skice ratnih iskustava za svoju trilogiju Les Chemins de la Liberté’’ (Putevi slobode). Sartr i komunizam Sartr (sredina) sa Simon de Bovoar i Če Gevarom Prvi period Sartrove karijere, koji je obeležilo delo Biće i ništavilo (1943.). Time je utro put drugoj fazi, u kojoj je Sartr postao politički aktivista i intelektualac. Njegovo delo iz 1948, Prljave ruke (Les Mains Sales) je naročito problematiziralo politički aktivnog intelektualaca. Sartr je prigrlio komunizam, iako se službeno nije učlanio u Komunističku partiju, i uveliko se zalagao za oslobođenje Alžira od francuske kolonizacije. Postao je možda najeminentiji pobornik Alžirskog rata za nezavisnost. Imao je alžirsku ljubavnicu, Arlet Elkajm, koja je 1965. postala njegova posvojena kći. Protivio se Vijetnamskom ratu i 1967. zajedno sa Bertrandom Raselom i drugima organizovao je tribunal na kojemu su se trebali raskrinkati američki ratni zločini. Taj tribunal danas je poznat kao Raselov tribunal. Njegovi su učinci bili ograničeni. Sartr je velik deo života pokušavao da pomiri egzistencijalističke ideje o slobodi volje s komunističkim principima, koje su poučavala da socio-ekonomske sile izvan naše neposredne, individualne kontrole igraju presudnu ulogu u oblikovanju naših života. Njegovo glavno delo iz ovog perioda, Kritika dijalektičkog uma (Critique de la raison dialectique), izdano je 1960. Sartrovo naglašavanje humanističkih vrednosti u ranim radovima Karla Marksa dovelo ga je u sukob s vodećim francuskim komunističkim intelektualcem 1960-ih, Lujem Altiserom, koji je tvrdio da su ideje mladog Marksa uverljivo zasenjene naučnim sistemom kasnoga Marksa. Za vreme 1960-ih Sartr je otišao na Kubu da poseti Fidela Kastra i Ernesta Če Gevaru. Nakon Če Gevarine smrti Sartr je izjavio da je on bio najkompletnije ljudsko biće njegova vremena. Sartr i književnost Za vreme 1940-ih i 1950-ih egzistencijalizam je postao omiljena filozofija Bit generacije. Godine 1948. rimokatolička crkva stavila je sva njegova dela na Indeks sa obrazloženjem da vernici moraju biti pošteđeni opasnih sumnji[8]. Većina njegovih drama bogata je simbolizmom i služila je kao medij njegove filozofije. Najpoznatija među njima, Iza zatvorenih vrata (Huis-clos), sadrži glasovitu rečenicu L`enfer, c`est les autres („Pakao, to su drugi“). Osim očitog uticaja Mučnine, Sartrov je najveći doprinos književnosti bila trilogija Putevi slobode koja govori o tome kako je Drugi svetski rat uticao na Sartrove ideje. Tako Putevi slobode daju manje teoretski, a više praktičan pristup egzistencijalizmu. Prvi roman trilogije, Razumno doba (L`âge de raison, 1945) je Sartrovo delo koje je dobilo najširi odaziv. Sartr nakon književnosti Žan-Pol Sartr u Veneciji 1967. Godine 1964. Sartr se povukao iz književnosti autobiografskim delom u kojemu na duhovit i zajedljiv način opisuje prvih 6 godina svog života, Reči (Les mots). Knjiga je ironičan protivapad na Marsela Prusta, čija je reputacija neočekivano zamračila onu Andre Žida (koji je Sartrovoj generaciji bio modelom angažovane književnosti). Književnost je, zaključio je Sartr, buržujska zamena za pravu posvećenost u životu. Iste te godine Sartru je dodeljena Nobelova nagrada za književnost i to zbog „svog dela koje je, bogato idejama, ispunjeno duhom slobode i potragom za istinom, snažno uticalo na naše doba“, međutim on ju je odbio izjavivši da je uvek odbijao službena odlikovanja i da se ne želi pridruživati institucijama. Iako je sada postao naširoko poznat (kao što je to burnih 1960-ih bio egzistencijalizam), Sartr je ostao jednostavan čovek s malo imetka, aktivno posvećen idealima do kraja svog života, što je pokazao u studentskim revolucionarnim štrajkovima u Parizu tokom 1968, kada je uhapšen zbog građanske neposlušnosti. General de Gol se umešao i pomilovao ga, izjavivši: ne hapsite Voltera.[9] Kada su ga 1975. pitali po čemu bi želeo da bude zapamćen, Sartr je rekao: „Želeo bih da [ljudi] pamte „Mučninu“, [drame] „Bez izlaza“, „Đavo i gospod bog“, zatim moja dva filozofska dela, posebno ono drugo, „Kritiku dijalektičkog uma“. Pa moj esej o Genetu, „Саинт Генет“ … Kad bi se ta dela zapamtila, to bi stvarno bilo dostignuće, i ja ne bih tražio više. Kao čovek, ako se zapamti jedan Žan-Pol Sartr, želio bih da ljudi zapamte milje ili istorijsku situaciju u kojoj sam živeo … kako sam u njoj živeo, u smislu težnji što sam ih u sebi pokušao sabrati.“ Sartrovo se fizičko stanje pogoršalo, delom zbog nemilosrdnog ritma posla (zbog čega je koristio amfetamin) pišući Kritiku, kao i zadnji projekt svog života, opsežnu, analitičku biografiju Gistava Flobera, L`idiot de la familie (Porodični idiot); međutim oba dela, i Kritika i Idiot, ostala su nedovršena. Žan-Pol Sartr je preminuo u Parizu 15. aprila 1980. u 75. godini života od edema pluća. Zajednička grobnica J. P. Sartra i S. de Bovoar Sartrov ateizam bio je temelj njegova egzistencijalistizma. U martu 1980, mesec dana pre smrti, Sartra je intervjuirao njegov asistent Bernar-Anri Levi. U tom je intervjuu Sartr izrazio veliko zanimanje za judaizam. Neki su to tumačili kao versko preobraćenje. Međutim, iz teksta intervjua može se jasno zaključiti da je njega interesovao samo etički i „metafizički karakter“ židovske religije, dok je on i dalje odbacivao ideju postojanja Boga. U jednom drugom intervjuu, iz 1974, sa Simon de Bovoar, Sartr je rekao da sebe jako često vidi kao „biće koje je jedino moglo, čini se, nastati od stvoritelja“. Ali odmah je dodao da to „nije jasna, tačna ideja …“, a u ostatku intervjua on izjavljuje da je i dalje ateista i da u ateizmu nalazi ličnu i moralnu moć. Sartr je rekao: „Ne mislim da sam produkt slučaja, čestica prašine u svemiru, nego neto očekivan, pripremljen, u duhu unapred zamišljen. Ukratko, biće koje je na ovaj svet mogao staviti samo Stvoritelj; a ova ideja ruke koja stvara odnosi se na Boga.[10]” Sartr je sahranjen na pariškom groblju Monparnas, a na pogrebu mu je bilo najmanje 25.000 ljudi, a prema nakim izvorima čak i 50.000 ljudi. Organizatori pogreba odbili su policijsku pomoć, zbog čega je došlo do pometnje koja je, u jednom trenutku, rezultirala time da je jedan od posetioca pogreba upao u pogrebnu jamu pre nego je Sartr pokopan. Sartr i terorizam Kada je na Olimpijadi u Minhenu 1972. palestinska teroristička organizacija Crni septembar ubila 11 izraelskih olimpijaca, Sartr je o terorizmu rekao da je to strašno oružje, ali da potlačeni siromasi drugoga nemaju. Takođe je smatrao krajnje skandaloznim da su francuske novine i deo javnog mnjenja osudili Minhenski maskar kao netolerantan skandal. Tokom jednog kolektivnog štrajka glađu, Sartr je posetio nemačkog teroristu Andreasa Badera (vođu grupe Bader-Mejnhof, koju je predvodila i Ulrike Majnhof) u zatvoru Stamhejm. Sartr je kasnije izjavio kako je Bader „neverovatno glup“

ZIGOMAR Maskirani pravednik Navojev-Vidiž-Bogdanović *000*STRIP „Zigomar`„Zigomar protiv Fantoma“,-Bič pravde” -„Leteći Zigomar” -„Misterije Egipta”-Zigomarov drugi otac priredio: Zdravko Zupan ,predgovor: Aleksandar Zograf 2011.g Izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g ISBN 978-86-87103-36-8 crtež Nikola Navojev izdavač: KULTURNI CENTAR PANČEVO decembar 2011.g Povez mekši karton, 179.strana, latinica, crno-bele ilustracije,veliki format: 29,5 x 21 cm, težina 670.grama stanje: vrlo očuvan strip kao nov-prednja korica ojačana ispod mekšim kartonom -sada nema opasnosti od lomljenja korica U pitanju je kolekcija stripova prvobitno objavljenih u beogradskoj štampi tridesetih godina prošlog veka. Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Zigomar je bio jedan od najomiljenijih likova masovne kulture u Kraljevini Jugoslaviji. Reklamiran je kao „vrhunac uzbudljivosti, vrhunac senzacija, vrhunac svega što je do sada stvoreno!“. Strip teoretičar Žika Bogdanović je primetio jednu interesantnu slučajnost – prva epizoda Zigomara se pojavila u štampi iste godine i meseca (maj 1939) kad i prva storija Betmena (u strip izdanju `Detective Comics`, br. 27). Iako tu uglavnom prestaju sličnosti između ova dva lika, Bogdanović zapaža da je Zigomar pre Betmena u strip uveo maloletnog pratioca (dečak Robin se pojavljuje kao nerazdvojni Betmenov sadrug tek nekih godinu dana nakon što je serijal započet) Knjiga je posvećena jednom od najznačajnijih junaka koji su se pojavili na sceni beogradskog stripa u predratno vreme, i sadrži po prvi put na jednom mestu reprintovan i kritički obrađen kompletan opus stripa o Zigomaru. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. ROĐENJE ZIGOMARA: Možda kao odjek uznemirujućih priča o supernegativcu koje su se pokazale iznenađujuće popularnim među publikom, u Francuskoj se 1909. godine na stranama časopisa `La Matin` pojavio Zigomar, palp roman u nastavcima, čiji je autor bio Léon Sazie. Zigomar je predstavljen kao maskirani odmetnik, čiji je zaštitni znak bilo slovo Z koje je urezivao na mestu zločina, a uzvik po kojem se njegova banda raspoznavala bilo je: `Z je život ! Z je smrt!`, nakon čega su postavljali ruke u obliku ovog slova. Jedan od zanimljivih psiholoških fenomena bila je prikrivena ili otvorena očaranost publike negativnim junakom i njegovom moći da pobeđuje društvene norme. Zigomar je predstavljen kao vođa romske bande (čak i njegovo ime dolazi od unatraške pročitane reči `Ramogiz`, „Knjiga je opremljena obimnim tekstom istoričara stripa, Zdravka Zupana, o ljudima koji su radili na stvaranju Zigomara. U izdanju se nalaze sve epizode sabrane u veoma interesantno i uzbudljivo delo, koje je potpuno u skladu s onim što se dešavalo po pitanju stripa u celom svetu. Glavni junak je maskirani pravednik koji nastoji da izbavi ugrožene od strane sveprisutnog i opasnog zla koje vlada svetom. On želi da ostane anoniman, iza maske, što je i prepoznatljiv stil tadašnjeg američkog stripa. U nekim od stripova prikazan je susret Zigomara i američkog junaka Fantoma, nekada protivnika, a nekada saradnika, koji sebe vide kao borce protiv zla. Priča kaže da su počeli da se bore, zato što su ih zavadili indijski fakiri. Ono što je posebno interesantno u vezi Zigomara je to da je on decenijama bio zaboravljen i da je Zdravko Zupan godinama sakupljao originalna izdanja i crteže, koji su posetioci imali priliku da vide izložene večeras. Kroz sav taj detektivski rad on ustvari nastoji da rekonstruiše jedan veoma bitan period za naš strip. Silom prilika Zigomar je prestao da se izdaje u štampu pre početka Drugog svetskog rata i zato je u velikoj meri bio zaboravljen.” Zigomar je srpski stripski junak kojeg su stvorili scenarista Branko Vidić i crtač Nikola Navojev. Strip je objavljen prvi put u Mikijevom carstvu 1939. godine. Ukupno je izašlo šest epizoda. Sabrane epizode Zigomara – maskiranog pravednika, superjunaka srpskog stripa iz tridesetih godina prošlog veka, koje je upravo objavio Kulturni centar Pančeva, pojavljuju se pred čitalačkom publikom u pravom trenutku. Mada se radi o `pozajmljenom` junaku iz francuskih petparačkih romana sa početka istog veka, čija je slava misterioznog negativca došla sve do Japana, srpski autori Nikola Navojev, Branko Vidić i Dušan Bogdanović stvorili su autentičnog superheroja. Reč je o bogatom mladiću iz američkog visokog društva, koji postaje maskirani borac protiv nepravde u svetu. Tako se, pored raznih paralela koje se povlače između našeg apokaliptičnog doba i tridesetih godina, može navesti i ova želja za pravednikom, bezinteresnim čovekoljupcem koji kažnjava zlikovce širom sveta. A ukoliko postoji svest o neostvarivosti ove fantazije tada, kao ni danas, potreba za emotivno-psihološkim pročošćavanjem kroz strip time je samo naglašenija. Treba pomenuti da se Zigomar pojavljuje istovremeno sa klasičnim junacima ovog žanra, samo tri godine nakon Fantoma, a istovremeno sa Betmenom (maja 1939) i da je prvi superheroj koji dobija maloletnog pomoćnika, kineskog dečaka Či-Janga. Ovo `izdanje na koje se dugo čekalo` priredio je Zdravko Zupan, koji je i pisac propratnih tektova o autorima, a predgovor je napisao Aleksandar Zograf (Saša Rakezić). Zigomar, maskirani junak, nastao je po scenariju Branka Vidića, poznatijeg kao Brandon Vid po čijoj je ideji Nikola Navojev 1939. nacrtao prvu epizodu stripa. Zigomar je reklamiran kao tajanstveni pustolov i branioc slabih i predstavljao je odgovor redakcije “Mikijevog carstva“ na lik popularnog Fantoma koji je u to vreme objavljivala konkurentska kuća “Mika miš”. Priređivač knjige “Zigomar - maskirani pravednik”, Zdravko Zupan, najznačajniji je istoričar stripa iz ex-Yu regiona, smatra Saša Rakezić. - Zdravko Zupan je prisutan na našoj sceni već više decenija, pre svega kao istoričar, koji detektivskim radom sakuplja informacije u vezi sa istorijom stripa na teritoriji čitave negdašnje Jugoslavije, kazao je Zograf. Rakezić je učestvovao u izradi ove knjige i autor je predgovora. Interesantno je da je reč o stripu koji je kvalitetom bio u skladu sa stripovima objavljivanim u to vreme na Zapadu, kaže on. - Iste godine i iste nedelje pojavili su se maskirani junak Zigomar u Srbiji, i maskirani junak Betmen u Americi, dodao je Zograf. - Zigomar nosi masku preko lica, na ruci prsten sa ugraviranim slovom “Z”, poput Fantoma koji na ruci nosi prsten sa ugraviranom mrtvačkom lobanjom. Prsten kao nekakav pečat ostavlja žig na licu negativca koga on potkači. Kao i u slučaju Fantoma, mi u stvari ne znamo ko je Zigomar. Nesumnjivo je da je on najpopularniji junak, nastao na prostorima bivše Jugoslavije između dva svetska rata, objasnio je Zdravko Zupan. Građu za ovu knjigu Zdravko Zupan prikupljao je decenijama. - Kada sam se ozbiljnije zainteresovao za strip, krajem šesdesetih, bilo je nemoguće doći do primeraka lista “Mika miš” i “Mikijevog carstva” jer Narodna biblioteka je izgorela do temelja 1941. u nacističkom bombardovanju. U toku rata je počela njena obnova ali strip je bio u zapećku, tako da Narodna biblioteka ni danas nema komplet “Mikijevog carstva”, dodao je Zdravko Zupan. Uprkos značaju stripa o Zigomaru, zbog dešavanja tokom Drugog svetskog rata, decenijama je bio zaboravljen a tek sedamdesetih godina ponovo je reprintovan u našoj zemlji. - U ovoj knjizi, koja se pojavila u našem gradu, prvi put su sakupljene sve epizode Zigomara i objavljeno je nekoliko tekstova koji se bave istorijom ovog stripa, dodao je Zograf. Publika je bila u prilici da vidi izložbu originalnih tabli autora Nikole Navojeva i Dušana Bogdanovića, s kraja tridesetih i početka četrdesetih godina. A slikar Uroš Đurić koji se popularnom kulturom bavi dugi niz godina, za ovu priliku prikazao je jedno svoje delo inspirisano Zigomarom. - Bilo je zanimljivo da vidimo kako ovaj strip utiče, ne samo na one koji se bave istorijom stripa, već i na ljude koji se na jedan veoma živ način bave popularnom umetnošću u ovoj sredini, rekao je Zograf. U razgovoru o fenomenu Zigomar, Zdravko Zupan i Saša Rakezić pokušali su da objasne značaj koji ovo ostvarenje ima u sferi popularne kulture ovih prostora, kao i njegovu percepciju u svetu. Već tridesetih godina, jedna od bitnijih knjiga kuvarskih recepata u Francuskoj, zabeležila je recept za Zigomar – tortu. Organizatori GRRR! Programa pronašli su ovaj recept, napravili tortu i podelili je sa posetiocima. (Sa portala RTV Pancevo, autor priloga: Aleksa Vukelic, postavljeno 24.12.2011.)

Ilustrovana monografija KK Crvena zvezda “Pod crveno-belim obručima“, plod je četvorogodišnjeg istraživanja Žarka Dapčevića Dabe. Knjiga tvrdog poveza, na 240 strana, sadrži poglavlja vezana za istorijat kluba, evropske titule, legende kluba, dešavanja na Malom Kalemegdanu, mnogobrojne fotografije koje se ne mogu nigde više pronaći, te kompletnu statistiku sezona KK Crvena zvezda, popis svih igrača koji su ikada igrali u CZ, kao i njihovih trenera. Ako želite da saznate ko su Zvezdine igračke legende i kako su se našle na Malom Kalemegdanu, ko je svojim rukama gradio teren na Kalemegdanu da bi nastala velika KK Crvena zvezda, ko je bio prvi dvometraš u Zvezdi, a ko su bili prvi Zvezdini “Harlemovci”, kako je igran derbi pod bombama i mnoge, mnoge druge detalje – pročitajte ovu fenomenalnu knjigu. Sadržaj REČ AUTORA ISTORUAT KK CRVENA ZVEZDA 7 PRIČE SA MALOG KALEMEGDANA 37 Bosonogi šampioni 39 Bata Aksentijević - Prvi dani na Malom Kalemegdanu 41 Čovek koji je patentirao horog 41 Borovo su dobili drugi 42 Treniralo se dva puta nedeljno 43 Nobelovac Ivo Andrić 44 Prva gostovanja po Jugoslaviji i prva međunarodna utakmica 45 Značka najboljem igraču utakmice 48 Prvi prelasci iz Zvezde u Partizan 48 Zvezdane noći na Malom Kalemegdanu 49 Trofeo Kopa Mita di Milano 50 Crvena zvezda - Zadar, 51-29 (ili kako su navijači Zvezde videli svoje Harlemovce) 52 Zvezdi stiže oprema iz Amerike 53 Parodija na Kališu 1951 55 Prvi dvometraš u Zvezdi 56 Prvo gostovanje u Čačku 57 Čurčić i Demšar kao gosti Partizana u Grčkoj 58 Gec košem sa pola terena doneo pobedu Zvezdi 58 Utakmica završena sa igračem manje 59 Kako je Vasa Stojković silom prilika opet bio među koševima 61 1000. koš državnog prvaka 63 Oglas za dvometraše 63 Duel pod maskama 64 Kako je osvojena deseta titula u nizu 65 Turnir u Egiptu 66 Nebojša Popović napustio Crvenu zvezdu 66 1961-1967 76 Crvena zvezda - Reprezentacija Moskve 80 Crvena zvezda — All Amerikans 82 Prvi puta utakmica igrana bez publike 82 Striptiz pod obručima 83 Poslednja zvanična utakmica na Malom Kalemegđanu 84 Zvezda- Beograd za Slavonski Brod 84 Prvo juniorski potom i seniorski prvaci države 85 Radivoje Žućko Korać odigrao je dve utakmice za Zvezdu 86 Kombinovani tim Zvezde i Partizana protiv Olimpijske reprezentacije Jugoslavije 87 Nakon 14 godina prišivena 11 zvezdica 88 Crvena zvezda - Selekcija Kragujevca 89 Titula izgubljena u poslednjim sekundama 90 Kasnili na utakmicu dva sata direktno iz voza u halu 91 Zlatna generacija 70-ih 91 Žeravica nadomak Zvezde 92 Dragan Kapičić u dresu Jugoplastike ’93 Osvojen prvi Kup Jugoslavije 94 Sreten Dragojlović poginuo u saobraćajnoj nesreći 97 Zvezdi poklon oprema od Brusjanke iz Brusa 98 Crvena zvezda - Simental 84-58 99 Košarkaško prvenstvo Jugoslavije 1972. godine 102 Slavnić na rukama Kapičića zakucao u koš 105 24.10.1972, Veliki Vladimirodlazi u legendu 106 Moka i Šeki 107 Profesionalno igrali košarku a za svoju dušu mali fudbal 108 Duci 109 Zvezdine prve utakmice u Pinkiju i Pioniru 111 Zbog pijanog domara drugo poluvreme kasnilo poia sata 113 Ruke mi se tresle od treme 114 Umesto semaforom kraj napada oglašavan trubom 115 Zvezda odustala od Kupa pobednika kupova 116 Dragan Kapičić postao najbolji strelac u istoriji Crvene zvezde 116 Cvrčak među košarkašima 117 Koš za spas od ispadanja 119 Prota 123 Radivoje Vukosavljević -Čiča 125 Humanitami derbi 128 Poslednja utakmica Vučinića i Žugića u dresu Zvezde 130 Nakon tumira u Kosovskoj Mitrovici vratili se istim autobusom 131 Pobeda u derbiju posle šest godina 133 Košarkaši Zvezde prvi put na američkom tlu 133 Semafor zatajio rezultat pisali kredom 134 Zvezda - Vičita 135 Astibo - Zvezda 135 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje 187 Osvojili titulu postali prekobrojni 189 Debi Bobana Jankovića za prvi tim Crvene zvezde 136 Arsenije Pešić i Boban Perović Partizanove legende su kao gosti igrali za Zvezdu 137 Džordan spasao Amerikance 138 Avdija kao gost KK Mavrovo dao Zvezdi 39 poena 139 Prva trojka u šampionatu Jugoslavije 140 Prva trojka u večitim derbijima 140 Premije i kazne 141 Zvezda - Simak 142 Cibona se bukvalno okliznula u Pioniru 143 Pahlić bio gost Zvezde na tumeji po Francuskoj 144 Autostopom do pobede 145 Srušena Cibona 146 Marin Sedlaček 147 Priča o poslednjoj sekundi Crvena zvezda - Zadar 149 Zadru nije bilo dovoljno ni +19 za pobedu 153 Beograd - basket 90 154 Zvezda-All star 155 Poslednje gostovanje Zvezde u Americi 155 Zvezda selekcija novinari 156 Mini pripreme pred plej-of i titulu 157 Dan kadjeNeša llić dao71 koš 158 Trifina trojka sa pola terena za pobedu u derbiju 160 1 rojka koja je donela titulu posle 21 godine čekanja 161 Košarkaši Zvezde šampioni Jugoslavije doneli sreću fudbalerima u finalu kupa 162 Zvezdina šampionska 1992-93 163 Osvojili juniorsko prvenstvo nakon toga napustili državu 170 Superkup 171 Sudija Milojković u Baru sudio sam 171 Irubači u ledenom Pioniru .’ 173 Kad se pokvare glavni apotom i pomoćni semafor 174 Od metalostrugara do najkorisnijeg igrača lige 175 1997-1998 sezona za pamćenje i§7 Osvojili titulu postali prekobrojni /89 Zvezda s Divcem srušila Žalgiris 190 Bivši partizanovac presudio trojkom svom nekadašnjem timu 191 Zvezda domaćin u Beču 192 Jovo, zakucaj! 193 Bombardovanje uzelo Zvezdi titulu 194 Večiti derbi igran pod bombama 1999. godine 195 Otkazan humanitami meč zbog nestanka struje i vode 196 Kombinovati tim Zvezde i Beopetrola na gostovanju uBanjaluci 1999. godine 197 Kalemegdan u novom ruhu 198 Dan kada je David srušio Golijata 199 Srcem do trofeja 200 Kraljevski klub pao posle 32 godine u Beogradu 202 Seli i dogovorili se da ne ostave zvezdu na cedilu 203 Zvezdini stranci 204 Mihajlo Uvalin - Veno, vidi, vici 205 1000. koš Raška Katića 207 2.4.1974-2.4.2014 208 Najmanja i najveća poseta na Zvezdinim utakmicama 209 Zvezdine tumeje i turniri 210 Zvezdina mladost i budućnost 212 Jaka Blažić, jaka Zvezda 213 Odbranjen Kup Radivoja Koraća 214 Košarkaši Crvene zvezde prodavali sezonske karte 215 Jaka Blažić TV voditelj na prvoj televiziji 216 Makabi pao u Beogradu posle 42. godine 217 Pobeda nad Panatinaikosom čekana 46 godina 218 100. istorijska pobeda nad ekipom Partizana 220 Zvezda osvojila prvi put Aba ligu 221 Noć kada je Stefan Jović postavio rekord Evrolige 223 Pesma delija nadjačala himnu Evrolige 224 Top 8 225 Veliki preokreti u večitim derbijima 229 Hvala ti, Dejane 233 Zvezdine odiseje 235 Pali su Armejci 238 Pao je i moćni Fener 239 Ponos Izraela pao u Tel Avivu 241 Superkup Laktaši 2018 243 Zvezda je rođena 245 500 ta utakmica Branka Lazića 246 7 5 godina Crvene zvezde 247 Humanost u doba korone 248 Srcem do trofeja 2 249 Pobeda u Sant Petesburgu uz nekoliko jubileja 251 Vladimir Cvetković izabran za počasnog predsednika 252 Zvezdini očevi i sinovi 252 Proslava 50 godima od osvajanja titule prvaka 1972 godine 254 Treneri Crvene zvezde 255 Osvojena šesta Aba titula 263 Specijalno dizajnirani dresovi za finale plej ofa 264 LEGENDE KLUBA 265 Nebojša Popović 267 Aleksandar Gec 268 Ladislav Demšar 270 Srđan Kalember 271 Sreten Dragojlović 272 Ratomir Vićentić 273 Vladimir Cvetković 274 Dragan Kapičić 277 Zoran Slavnić 278 Dragiša Vučinić 280 Ljubodrag Duci Simonović 281 Slobodan Nikolić 282 Rajko Žižić 283 Zoran Radović 285 Slobodan Janković 286 Nebojša llić 288 Aleksandar Trifunović Trifa 289 Saša Obradović 291 Zlatko Bolić 293 Milenko Topić 294 Goran Jeretin 296 Igor Rakočević 297 Milan Gurović 298 Vuk Radivojević 299 De Markus Nelson 300 Vojin Vukosavljević - Čika brka 301 Branko Lazić 302 Čarls Dženkins 303 Kalinić Nikola 304 ZVEZDINI DISKRETNI HEROJI 307 Milan Musa Bjegojević 309 Kolaković Milivoje Mika Matić 310 Umesto ispita otišao na utakmicu - Miroslav Todosijevic 311 Nemanja Neca Đurić 312 Sajonara 315 Tajm-aut 317 Priča o Predragu Bogosavljevu Bogčetu 318 Zoran Lazarević 321 Zuki Mirko Milićević 325 Oliver Popović 327 Srđan Jovanović 330 Milan Dozet 332 Skuni Pen - Ijubimac Zvezdinih navijača 333 Nemanja Bjelica 335 Petar Popović 336 Oliver Olja Stević 338 Pero Antić, povratak kući, odlazak u legende 339 Vladimir Štimac 341 Gospodar prstenova Luka Mitrović 343 Simon 345 Nemanja Dangubić Zvezdin specijalac za odbranu 349 Stefan Jović tmovit put do Zvezdinog sportiste godine 352 Zvezdina zlatna levica Marko Gudurić 355 Dejan Davidovac, Zvezdin dijamant 357 Bili Beron, Zvezdina dalekometna haubica 359 Doktor Stratos Perperoglu 362 Marko Jagodić Kuridža 365 Ognjen Dobrić 367 Ostin Holins 368 Nikola Ivanović Zvezdin džoker 370 PET EVROPSKIH FINALA 373 1971-72 375 1973-74 375 1974-75 382 1983-84 383 1997-98 384 ISTORIJAT SUSRETA 387 Cibona - Zvezda, ex-yu klasik 389 Crvena zvezđa - Jugoplastika 391 Crvena zvezda — Olimpija 395 Međusobni sureti Zvezde i Fenerbahčea 398 Makabi - Zvezda, rivalstvo dugo 47 godina 400 Višegodišnje rivalstvo Zvezde i Milana 404 Večiti rivali 406 Zvezda - Real, rivalstvo dugo pola veka 410 Crvena zvezda - CSKA 417 Zvezda - Olimpijakos 420 Zvezda - Panatinaikos 422 Zvezda - Budućnost 427 Zvezda - Paok, rivalstvo koje prerasta u rat 430 REZULTATIIREKORDI 435 DNEVNIK JEDNOG ZVEZDAŠA I DRUGE NAVIJAČKE PRIČE 597 Priština 1967-1999 599 Prva poseta Pioniru 600 Doživljaji sa gostovanja (Zagreb - Sarajevo - Ljubljana - Sofija - Laktaši) 602 Krasnodar - Atina - Skoplje - Solnok 606 Radost i tuga 610 Pre 30 godina pekle su me suze zbog Cibone, danas me peku zbog Jake 612 Istanbul 2014, put u pakao 613 Cedevita - Zvezda 2014 617 Okupljanje navijača ispred Pionira kao podrška igračima 618 30.04.2015 Flala sportova Zagreb 620 Sofo welcome to Red Star welcome to Belgrade 622 Minhen, Zvezdin grad za velike pobede 624 Jedan je Jera kapiten 627 Bamberg 628 Breša 632 Milano 635 Parter B 638 GALERUA 641 LITERATURA 646

„Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića“ 1. „Istorija srpske književnosti baroknog doba” – 2023, tvrdi povez, 17×24 cm, 611 str, 2. „Istorija srpske književnosti klasicizma” – 2023, tvrdi povez, 17×24 cm, 519 str, 3. „Istorija srpske književnosti predromantizma” – 2023, tvrdi povez, 17×24 cm, 181 str, Milorad Pavić je jedan od najvažnijih srpskih književnih istoričara 20. veka, o čemu svedoče njegovi brojni novi uvidi u zaboravljene pisce i epohe naše literarne baštine (Gavril Stefanović Venclović, barok, klasicizam, predromantizam), koji su prihvaćeni i visoko vrednovani u nauci o srpskoj književnosti. Ponovno izdanje ovih radova svakako predstavlja značajan doprinos domaćoj i evropskoj akademskoj zajednici (gde oni imaju status obavezne ili, shodno predmetu, sekundarne literature), ali i kompletniji uvid u stvaralaštvo jednog od najznačajnijih književnika poslednjih decenija 20. i početka 21. veka. „Književnoistorijska i esejistička dela Milorada Pavića” ne podrazumevaju njihovo puko reizdanje, već i priređivanje tekstova po savremenim tekstološkim načelima, kao i prateću naučnu literaturu, uključujući i bibliografsko-recepcijska izučavanja tih dela od njihovog prvog objavljivanja do danas – što zahteva obimna istraživanja i angažovanje saradnika za svaku knjigu pojedinačno. Glavni priređivač i urednik je Pavićev dugogodišnji najbliži saradnik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu prof. emeritus dr Sava Damjanov. Naredne 2024. godine objavićemo studije o piscima kojima se Milorad Pavić čitavog života bavio, a neki od njih su postali i junaci njegove beletristike, kao što su Gavril Stefanović Venclović i Vojislav Ilić, da bi se 2025. godine, objavljivanje „Književnoistorijskih i esejističkih dela Milorada Pavića“ završilo njegovim zbirkama eseja. Izdavači: Kulturni centar Vojvodine „Miloš Crnjanski” (Novi Sad) i Narodna biblioteka Srbije (Beograd). Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. MG147

Autor - osoba Lovecraft, Howard, 1890-1937 = Lavkraft, Hauard, 1890-1937 Naslov Nekronomikon 2 : Hauard F. Lavkraft / priredio Vladimir Zavadovski ; [ilustracije Bob Živković, Milosav Ostojić ... [at al.]] Ostali naslovi Nekronomicon Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Everest media, 2020 (Beograd : Dunav štamparija) Fizički opis 911 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Zavadovski, Vladimir, 1984- = Zavadovski, Vladimir, 1984- Živković, Dobrosav, 1962- = Živković, Dobrosav, 1962- Ostojić, Milosav, 1991- = Ostojić, Milosav, 1991- Sadržaj Sadrži i: Lavkraftijana : enciklopedijski leksikon pojmova vezanih za Lavkrafta / Vladimir Zavadovski, Boban Knežević. Lavkraft: protiv sveta, protiv života / Mišel Uelbek. (karton) Napomene Antologijski izbor Tiraž 289 Str. 9-13: Predgovor / Vadimir Zavadovski Str. 897-909: Lavkraft, s one strane pojmljivog / Vladimir Zavadovski Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 911 Predmetne odrednice Lavkraft, Hauard Filips, 1890-1937 MG114 (N) NEKRONOMIKON 2 – 900 stranica svega onoga što od Lavkrafta vredi, a nije uvršteno u Nekronomikon 1. Priređivač je najbolji poznavala Lavkrafta na ovim prostorima, Vladimir Zavadovski, autor uvodnih tekstova za knjigu i za svaku pojedinačnu priču, pesme i eseje. Prevodi su stručno sređeni i ispravljeni su brojni nedostaci u ranije objavljivanim verzijama. Naslovnu stranu i dizajn radi Bob, čovek koji živi za horor, tako da očekujem samo genijalne stvari. Knjiga je veličanstvena, kao i Nekronomikon 1 u izdanju Everest medie, format 17x24cm, kvalitetna hartija, vrhunska štampa, 340 stranica u koloru. Sadržaj: Uvod Potomak U kripti Stvorenje na pragu Senka izvan vremena Grobnica Šta donosi mesec Beli brod Mačke Ultara Propast koja se sručila na Sarnat Selefais Iranonova potraga Drugi bogovi Nečastivi sveštenik Narod iz davnina U planinama ludila S one strane sna Izjava Rendolfa Kartera Srebrni ključ Kroz kapije srebrnog ključa Neizrecivo Snoviđenje ka neznanom Kadatu Hladan vazduh Užas u četvrti Red huk On Drvo Vrebajući strah Stvorenje na mesečini Ulica Slika u kući Preobražaj Huana Romera Azatot Šaptač u tami Hipnos Stanovnik mraka Potpuni zaborav Ljubav prema mrtvima Knjiga Lavkraft i poezija (odabrane pesme) Lavkraftijana (kompletan leksikon pojmova vezanih za Lavkrafta) Mišel Uelbek – Lavkraft Protiv sveta, protiv života Lavkraft: Natprirodna strava u književnosti Pogovor Galerija + dodatak: velika mapa sveta viđena očima Lavkrafta Hauard Filips Lavkraft (engl. Howard Phillips Lovecraft; rođen 20. avgusta 1890. u Providensu, preminuo 15. marta 1937. u Providensu) je bio američki pisac horora, fantastike i naučne fantastike, žanrova koje je često kombinovao unutar istog djela. Za života je bio relativno malo popularan, ali je imao ogroman uticaj na moderne pisce fantastičnog horora, unutar čijeg kruga je postao kultna ličnost. Ktulu mitologija i poznati Nekronomikon su njegove tvorevine. Lavkraft je rođen 20. avgusta 1890. u 09:00, u svom porodičnom domu na adresi „Ejndžel strit“ br. 194 (sada 454) u Providensu, na Roud Ajlandu. Bio je jedino dijete Vinfilda Skota Lavkrafta, putujućeg prodavca nakita i plemenitih metala, i Sare Suzan Filips Lavkraft, koja je poznavala svoje porodično stablo sve do dolaska Džordža Filipsa u Masačusets 1630. godine. Oba njegova roditelja su bila u tridesetim godinama i to im je bio prvi brak, što je bilo neobično u to doba. Kad je Lavkraft imao tri godine, otac mu je doživeo psihotični napad na poslovnom putu u Čikagu te je doveden u duševnu bolnicu „Batler“ u Providensu, gdje je ostao do kraja života. Umro je od sifilisa kad je Lavkraft imao osam godina. Lavkrafta je, stoga, odgajala majka, njegove dvije tetke (Lilijan Delora Filips i Eni Emelin Filips) i njegov djed (Vipl van Buren Filips). Bio je čudo od djeteta: kada je imao dvije godine recitovao je poeziju, dok je cjelovite pjesme pisao već sa šest godina. Djed je podsticao njegovo čitanje, nabavljajući mu klasike poput „Hiljadu i jedne noći“ ili dječje verzije Ilijade i Odiseje. Takođe, djed je u njemu pobudio interes za „čudne“ stvari pripovijedajući mu originalne priče gotičkog horora. Njegova se majka, s druge strane, brinula da bi ga te priče mogle uznemiriti. Kao dijete, Lavkraft je bio usamljen i često bolestan, vjerovatno na nervnoj bazi; djelimično zbog toga, i djelimično zbog svoje nedisciplinovane i svađalačke naravi, nije pohađao nastavu u školi sve do navršenih osam godina, i povukli su ga nakon samo godinu dana. U međuvremenu je intenzivno čitao i učio hemiju. Napisao je nekoliko publikacija u malom broju primjeraka, počevši 1899. sa „The Scientific Gazette“. Četiri godine kasnije, vratio se u javnu školu. Vipl van Buren Filips je umro 1904. godine nakon ozbiljnih poslovnih gubitaka. Lavkraftova porodica je osiromašila zbog lošeg upravljanja njegovim nasljedstvom te su bili prisiljeni da se presele niže u ulicu na kućni broj 598 u mnogo manji i neudobniji stan. Gubitak roditeljskog doma bio je težak udarac za Lavkrafta, u tolikoj mjeri da je neko vrijeme pomišljao na samoubistvo. Godine 1908. je doživio nervni slom, zbog čega nije nikada primio svoju srednjoškolsku diplomu. Taj ga je neuspjeh jako razočarao i predstavljao uzrok njegove sramote, između ostalog i zato što nije mogao studirati na univerzitetu „Braun“. Kao tinejdžer, Lavkraft je pisao fikciju. Neko se vrijeme posvetio poeziji i esejima, da bi se 1917. godine vratio fikciji s dorađenijim pričama kao što su „Grobnica“ i „Dagon“. Ova druga je ujedno i njegovo prvo profesionalno objavljeno djelo; pojavilo se u časopisu „Uvrnute priče“ (engl. Weird Tales) 1923. godine. Takođe, u to je vrijeme počeo stvarati svoju široku mrežu dopisnika, a prema dužini i učestalosti svojih pisama spada među najveće pisce pisama 20. stoljeća. Na njegovom popisu ljudi za dopisivanje su bili, između ostalih, mladi Forest Dž. Akerman, Robert Bloh („Psiho“) i Robert E. Hauard („Konan Simerijanac“). Nakon dugotrajne histerije i depresije, Lavkraftova majka je primljena u istu bolnicu gdje joj je umro suprug. Uprkos tome često je pisala sinu i ostali su bliski do njene smrti 21. maja 1921. nakon komplikacija tokom operacije žučnog mjehura. Lavkraft se od gubitka nikad nije potpuno oporavio. Brak i Njujork Ubrzo nakon majčine smrti Lavkraft je posjetio konvenciju novinara amatera gdje je sreo Sonju Haft Grin. Rođena 1883, bila je Jevrejka ukrajinskog porijekla i sedam godina starija od njega. Vjenčali su se 1924. i preselili u Bruklin, u Njujorku. Očaran, Lavkraft se nakratko oslobodio svojih mizantropskih okova, oduševljeno svima objavljivao svoj brak ne skrivajući sreću i fasciniranost velikim gradom, ali to nije dugo potrajalo. Sonja je ubrzo izgubila posao, što je ostavilo dalekosežne posljedice na njihov život. Lavkraft, neprilagođen ekonomiji u američkom stilu, nikako nije uspijevao naći posao. Osim toga, zamrzio je život u Njujorku i stvorio temelje svoje rasne netrpeljivosti, posmatrajući golemu zaposlenu imigrantsku populaciju. Sonja je našla posao u Sinsinatiju; Lavkraft je nije pratio. Ona ga je i dalje nesebično finansirala, čak i kad je našla drugi posao u Klivlendu - no neizbježno se na kraju dogodilo. U aprilu 1926. Lavkraft se vratio svojim tetkama u Providensu, nikad potpuno dovršivši proces razvoda sa Sonjom. Prema riječima Mišela Uelbeka, „godine 1926. njegov život je bio završen za svaki cilj i svrhu. Njegovo pravo stvaralaštvo – niz „glavnih djela“ – tada je počeo“. Povratak u Providens Sve do 1933. godine Lavkraft je živio u „prostranoj smeđoj viktorijanskoj drvenoj kući“ u ulici Barns br. 10 (to je adresa dr Vileta u priči „Slučaj Čarlsa Dekstera Vorda“ (engl. The Case of Charles Dexter Ward). Doba nakon povratka u Providens, posljednja decenija njegovog života, bilo je ujedno i najplodnije. U to je vrijeme napisao svoje najpoznatije kratke priče (uglavnom za „Uvrnute priče“) kao i opsežnija djela poput „Slučaja Čarlsa Dekstera Vorda“ i „Planina ludila“ (engl. At the Mountains of Madness). Često je lektorisao djela drugih autora ili čak pisao za njih („Brežuljak“, „Krilata smrt“ i „Dnevnik Alonza Tajpera“). Uprkos svom trudu koji je ulagao u pisanje, Lavkraft je postajao sve siromašniji. Bio je prisiljen da se odseli u manji stan s preživjelom tetkom, a teško ga je pogodilo i samoubistvo Roberta E. Hauarda. Godine 1936. dijagnostikovan mu je rak crijeva, uz loše varenje od koga je stalno patio. Hauard Filips Lavkraft je umro 15. marta 1937. u Memorijalnoj bolnici „Džejn Braun“, u Providensu. Njegovo ime je prvobitno zabilježeno na porodičnom nadgrobnom spomeniku, pokraj roditelja. To njegovim obožavateljima nije bilo dovoljno, pa je 1977. godine grupa pojedinaca skupila novac za zaseban spomenik na groblju „Svon point“ na koji su uklesali njegovo ime, datum rođenja i datum smrti, i rečenicu „I AM PROVIDENCE“ („Ja sam proviđenje“), izvorno iz jednog od njegovih ličnih pisama. Lavkraftov grob je povremeno ispisan grafitima koji citiraju njegove poznate stihove iz „Zova Ktulua“ (izvorno iz „Bezimenog grada“): That is not dead which can eternal lie, And with strange aeons even death may die. Nije mrtvo ono što je vječnog sna, I u čudnim eonima i smrt umrijeti zna. Podjela djela Sabrane priče na srpskom: H. F. Lavkraft. Nekronomikon, priredio Dejan Ognjanović, Beograd, 2012. Lavkraftova djela možemo podijeliti na četiri kategorije: Korespondencija i pjesme. Korespondencija se sastoji od oko stotinu hiljada pisama[traži se izvor] (od kojih neka imaju i trideset, četrdeset stranica) dok sveobuhvatan popis njegove poezije ne postoji. Pripovijetke u čijem pisanju je Lavkraft učestvovao. Ovdje spada saradnja s drugim piscima, priče koje su prošle Lavkraftovu reviziju i sl. Ovde možemo dodati i pripovijetke koje je Avgust Derlet napisao na osnovu zapisa i fragmenata koji su ostali za Lavkraftom. Lavkraftove pripovijetke. „Veliki tekstovi“. Ovde spada osam Lavkraftovih najznačajnijih tekstova: Zov Ktulua (engl. The Call of Cthulhu, 1926) Boja izvan ovog svemira (engl. The Color out of Space, 1927) Danički užas (engl. The Dunwich Horror, 1928) Šaptač u tami (engl. Whisperer in the Darkness, 1930) Planine ludila (engl. At the Mountains of Madness, 1931) Snovi u vještičjoj kući (engl. The Dreams in the Witch House, 1932) Sjenka nad Insmutom (engl. The Shadow over Innsmouth, 1932) Sjenka izvan vremena (engl. The Shadow out of Time, 1934) Prema tematici, Lavkraftovu fikciju možemo podijeliti na: Priče o smrti (približno od 1905. do 1920.) Priče iz ciklusa snova (1920–1927) Ktulu mit (1925–1935) Neki kritičari napominju sličnost ciklusa snova s Ktulu mitovima, često ukazujući na ponavljanje motiva Nekronomikona i bogova. Treba imati na umu da ciklus snova spada u pripovijetke fantazije, dok su Ktulu mitovi naučna fantastika. Veliki dio Lavkraftovog opusa direktno je inspirisan njegovim noćnim morama, i možda su upravo taj neposredni uvid u nesvjesno i njegov simbolizam djelimični uzroci njegove popularnosti. U skladu s tim, Lavkraft je zavolio djela Edgara Alana Poa, koji je imao veliki uticaj na Lavkraftove ranije radove. Zatim je otkrio djela Lorda Dansanija, pa je u njegovom stilu počeo da piše snolike fantazije. Svoj glas je otkrio tek kasnije, vjerovatno pod uticajem Artura Mejčena i njegovih pažljivo izgrađenih priča o preživljavanju drevnog zla i mističnom vjerovanju u skrivene tajne koje leže izvan stvarnosti. Te su pripovijetke uticale da nastane ono što danas nazivamo Ktulu mitovima;[traži se izvor] panteon vanzemaljskih, vandimenzionalnih božanstava starijih od čovječanstva, čije tragove nalazimo u eonima starim mitovima i legendama. Sam termin „Ktulu mitovi“ je skovao Avgust Derlet nakon Lavkraftove smrti. Lavkraftove priče su stvorile jedan od najuticajnijih pokretača radnje u celom žanru horora: Nekronomikon, tajni rukopis iz pera ludog Arapina Abdula Alhazreda. Dosljednost i snaga Ktulu mitova naveli su neke na pomisao da je Lavkraft svoju mitologiju utemeljio na postojećim mitovima i okultnim vjerovanjima. Takođe, pojavila su se mnoga lažna izdanja Nekronomikona. Njegova proza je pomalo arhaična. Često koristi zastarjeli rječnik ili pravopis (npr. baterijsku lampu zove električnom bakljom). Intenzivno je koristio „egzotične“ pridjeve poput nezdravo i kiklopski, a i pokušavao, uglavnom netačno, zapisati jezik narječja. Takođe je pisao britanskim engleskim (bio je anglofil). Lavkraft je bio izrazito marljiv u pisanju pisama. Ponekad je svoja pisma označavao datumom 200 godina starijim od stvarnosti (što je vrijeme pre Američke revolucije koju je smatrao uvredljivom za svoju anglofilnost). Verovao je da su 18. i 20. vijek najbolji; onaj prvi je predstavljao razdoblje plemenitosti, a drugi razdoblje nauke, dok je, prema njegovom mišljenju, 19. vijek, posebno viktorijansko razdoblje, predstavljao „grešku“. Teme u djelima Nekoliko tema se uvijek iznova pojavljuje u Lavkraftovim pričama: Zabranjeno znanje „Najmilosrdnija stvar na svijetu, rekao bih, nesposobnost je ljudskog uma da međusobno poveže sve svoje sastojke. (...) Jednoga dana, sastavljanje razdvojenog znanja otvoriće takve užasavajuće prizore stvarnosti i našeg pogubnog položaja u istoj, da ćemo ili poludjeti od tog otkrića ili pobjeći od smrtonosne svjetlosti u mir i sigurnost novog mračnog doba.“ („Zov Ktulua“) U mnogim njegovim pričama pojavljuje se pretpostavka kako je ljudski um previše krhak da bi mogao podnijeti istinu mitova bez vlastitog uništenja. Najpoznatiji primjer je Nekronomikon, koji osobu koja ga čita može odvesti u ludilo. Slično je i sa svim drugim primjerima „zabranjenog znanja“, kao i u slučaju samog susreta sa bićima iz mitova (premda su neka od njih manje opasna od drugih). Likovi koji pokušaju da na neki način iskoriste to znanje gotovo bez izuzetka su osuđeni na smrt. Ponekad njihov rad privuče pažnju zlonamjernih bića; ponekad ih, u duhu Frankenštajna, unište čudovišta koja su sami stvorili. Neljudski uticaji na čovječanstvo Bića Lavkraftove mitologije često imaju ljudske (ili poluljudske) sluge: Ktulu, na primjer, poštovan je u kultovima širom svijeta, od Eskima sa Grenlanda do vudu krugova Luizijane, i drugdje. Ti poštovaoci Ktulua Lavkraftu su poslužili kao korisno pripovjedačko sredstvo. Mnoga bića iz mitova su previše moćna za ljudske protivnike i toliko užasna da neposredno znanje o njima znači ludilo za žrtvu. Pišući o takvim bićima, Lavkraftu je bio potreban način da napiše uvod i izgradi napetost bez preranog završavanja priče. Ljudski sljedbenici su mu poslužili kao način otkrivanja podataka o njihovim „bogovima“ na zamućen, pomalo nejasan način i takođe omogućili privremene pobjede njegovim protagonistima. Atavistička krivica Još jedna od Lavkraftovih tema je ideja da potomci iste krvne grupe ne mogu nikako pobjeći od mrlje zločina koje su počinili njihovi preci, bar ako je zločin dovoljno monstruozan. Potomci mogu prostorno i vremenski biti veoma daleko od samog čina, pa ipak će „krv progovoriti“. Sudbina od koje se ne može pobjeći U Lavkraftovim djelima protagonista često nema kontrolu nad svojim ponašanjem ili smatra da je nemoguće promijeniti smjer. Mnogi njegovi likovi bi izbjegli opasnost samo da su jednostavno pobjegli; ali ta se mogućnost ili uopšte ne pojavljuje ili je spriječena nekom spoljašnjom silom. Često u njegovim pričama moćna zlonamjerna ili neutralna bića vrše direktan uticaj na likove. Poput prokletstva predaka, na kraju, bijeg ili čak sama smrt ne znače sigurnost. U nekim slučajevima taj se usud manifestuje u cjelokupnom čovječanstvu i nikakav bijeg nije moguć. Prijetnja civilizaciji Lavkraft često koristi zamisao o borbi civilizacije s varvarskim, primitivnijim elementima. U nekim je pričama ta borba na individualnom nivou; mnogi od njegovih protagonista su kulturni, visoko obrazovani ljudi koje postepeno preuzima neki zli uticaj. Ovde je „prokletstvo“ često ono nasljedno. Fizička i mentalna degradacija često prate jedna drugu; ova ideja „prljave krvi“ možda predstavlja Lavkraftovu zabrinutost što se tiče njegove vlastite krvne linije, posebno što se tiče smrti svoga oca; Lavkraft je sumnjao da se radilo o sifilisu. U drugim pričama cijelo društvo je pod prijetnjom varvarizma. Ponekad se on pojavljuje kao spoljašnja prijetnja, pri čemu je civilizovana rasa uništena ratom, a ponekad izolovani djelić čovječanstva zapada u vlastitu dekadenciju i atavizam. Ipak, najčešće se radi o civilizovanoj kulturi koju polako uništava zli element pod uticajem neljudskih sila. Bibliografija 1917 – „Grobnica” (The Tomb) 1917 – „Dagon” (Dagon) 1918 – „Polaris” (Polaris) 1919 – „S onu stranu sna” (Beyond the Wall of Sleep) 1919 – „Sećanje” (Memory) 1919 – „Stari Bags” (Old Bugs) 1919 – „Preobražaj Huana Romera” (The Transition of Juan Romero) 1919 – „Beli brod” (The White Ship) 1919 – „Propast koja je došla u Sarnat” (The Doom that Came to Sarnath) 1919 – „Izjava Randolfa Kartera” (The Statement of Randolph Carter) 1919 – „Ulica” (The Street) 1920 – „Užasni starac” (The Terrible Old Man) 1920 – „Mačke Ultara” (The Cats of Ulthar) 1920 – „Drvo” (The Tree) MG114 (N)

Aleksa Šantić PesmeZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

Aleksa Šantić PesmeTvrdi povezZbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine.Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.БиографијаРођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар.Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад.Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ.Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника.Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.)Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2]У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора.За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост.Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године:Сву муку твоју, напор црна робапојешће силни при гозби и пиру,а теби само, ко псу у синџиру,бациће мрве... О, срам и грдоба!Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“.Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза:И кобна мисо морит ме стаде:што моја ниси и што смирај данане носи мени звијезде, но јаде?Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те,И све те гледам кроз сузу што лије,Гдје береш слатке, распукле гранате.[а]Алекса Шантић, српски песник.Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905).Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924.По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу.Српски културни покретЗаједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3]Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4]Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5]Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11]Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12]У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14]Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17]Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19]Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21]НаслеђеБиста у част Алекси Шантићу на Калемегдану.Биста Алекса Шантића у Мостару.Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24]Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25]Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26]ДелаИздато за време Шантићевог живота:Пјесме, Мостар, 1891Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891.Пјесме, Мостар, 1895Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895.Пјесме, Мостар, 1901Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907Штампа Демократска штампарија. 1907.Пјесме, Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908.Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150.Пјесме, Београд, 1911Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135.Хасанагиница, 1911Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911.На старим огњиштима, Мостар, 1913.Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913.На старим огњиштима, Београд, 1914Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914.Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`)Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски заводХасанагиница, Београд — Сарајево 1919Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211.Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-ДудићВидов-дану, Мостар 1919Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П.На старим огњиштима, Сарајево, 1920Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампаријаПод маглом, Београд — Сарајево 1920Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150.Песме, Београд 1924Издавачка књижарница Геце Кона. 1924.Преводилачки радовиЛирски интермецо, Мостар, 1897Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897.Лиирски интермецо, Мостар, 1898Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898.Из њемачке лирике, Мостар, 1910Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185.Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199.Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919.Виљем Тел. Београд, 1922Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167.Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923Књижарница Трифка Дудића. 1923.7/29

ALEKSA ŠANTIĆ PESME 1 / 2 Tvrdi povez Zbirka pesama, u dva toma, koja obuhvata celokupan Šantićev pesnički opus i sastoji se od 717 pesama napisanih od 1887. do 1924. godine. Алекса Шантић (Мостар, 27. мај 1868 — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва. Биографија Рођен је у Мостару, од оца Риста и мајке Маре, где је провео већину живота. Отац му је умро у раном детињству, па је живео у породици стрица Миха званог „Аџа“. Имао је два брата, Јефтана и Јакова, и једну сестру Персу, док му је друга сестра, Зорица, умрла још као беба. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани, потом се вратио у Мостар. Из Трста се вратио у Мостар 1883. године и ту затекао „необично мртвило“, које је било последица „недавног угушеног херцеговачког устанка против Османског царства“, како пише о њему Владимир Ћоровић.[1] Био је „прво време прилично повучен“, водио књиге у очевој трговини и читао „листове и књиге до којих је могао у Мостару доћи“. Неколико година касније започео је свој књижевни и друштвени рад. Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа. У његовим песмама има емоционалног бола, родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално и социјално угрожен српски народ. Године 1887, постао је сарадник „Голуба“, затим „Босанске виле“, „Нове Зете“, „Јавора“, „Отаџбине.“ Био је 1888. оснивач и председник Српског певачког друштва „Гусле“, које узима за програм неговање песме и развијање националне свести. Затим је изабран за првог потпредседника мостарског пододбора „Просвете“. Године 1896. када је покренута „Зора“ био је један од њених првих уредника. Алекса Шантић у друштву писаца око 1905. (Седе: Светозар Ћоровић, Симо Матавуљ, Алекса Шантић и Јанко Веселиновић. Други ред: Слободан Јовановић (лево) и Милорад Митровић (десно). Стоје: Миле Павловић Крпа, Атанасије Шола, Радоје Домановић, Светолик Јакшић, Љубо Оборина, Ристо Одавић и Јован Скерлић.) Године 1902, отишао је у Женеву, али је тамо једва „издржао три недеље; у наивној песми „Ја не могу овде“ он је простосрдачно завапио како не може да поднесе туђину“. 1907. Мостар га је изабрао „као једног од своја четири представника“ за прву скупштину Народне организације. 1908. је „почео да озбиљно поболевати, најпре од камена у бубрезима, а после, иза Светског рата, од тобопарализе.“ „За време анексионе кризе био је, са Светозаром Ћоровићем и Николом Кашиковићем, пребегао у Италију и ставио се на расположење српској влади, као што ће то поновити и 1912. године, на почетку Балканског рата“ Купио је 1910. вилу у Борцима код Коњица, где је живео 1913. године када су га аустроугарске власти протерале из Мостара.[2] У току Првог светског рата затворен је као талац и „у два пута понављаној парници“ оптуживан због својих песама. По завршетку рата изабран је у Мостару за члана Српског одбора. За време његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Протест против мучне садашњости, као један од видова у којима се изражава родољубиво осећање, налази се често у Шантићевим песмама. Једна од њих је указивање на тешку народну беду проузроковану непријатељским пљачкањем - као, на пример, у песми „О, класје моје“ из 1910. године: Сву муку твоју, напор црна роба појешће силни при гозби и пиру, а теби само, ко псу у синџиру, бациће мрве... О, срам и грдоба! Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу. У том духу је, на пример, песма из 1908. године која почиње стихом „Обешчашћено и кукавно доба“. Шантић је доста писао и љубавну поезију, али она је код њега углавном сетна и одише чежњом. Таква је, на пример и песма Једна суза: И кобна мисо морит ме стаде: што моја ниси и што смирај дана не носи мени звијезде, но јаде? Вај, вјетар хуји... а ја мислим на те, И све те гледам кроз сузу што лије, Гдје береш слатке, распукле гранате.[а] Алекса Шантић, српски песник. Током живота је објавио велики број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“, „Немања“ и „Под маглом“. Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908), „Ми знамо судбу“ (1907), „Бока“ (1906), „Под крстом“ (1906), „Ковач“ (1905). Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. По њему се назване школе у Бања Луци, Калуђерици, Гајдобри, Степановићеву и Равном Тополовцу. Српски културни покрет Заједно са Светозаром Ћоровићем и Јованом Дучићем, Шантић је био следбеник романтизма Војислава Илића и међу најзначајнијим вођама културног и националног покрета херцеговачких Срба.[3] Шантић и Ћоровић су намеравали да оснују часопис за српску децу под називом „Херцеговче“, не само за српску децу из Херцеговине, већ и за сву српску децу.[4] Шантић је био један од запажених чланова српског културног друштва Просвјета. Химну друштва написао је Шантић.[5] Шантић је председавао Српским певачким друштвом „Гусле“ основаним 1888. године.[6] У овом друштву Шантић је био не само председник, већ и главни певач хора, композитор и предавач.[7] Часопис за књижевност „Зора“ излазио је под покровитељством „Гусле“.[8] Шантић је постао главни уредник овог часописа „Зора“ (Зора; 1896–1901) у издању Српског културног друштва у Мостару, једног од најважнијих друштава која су се борила за очување српске културне аутономије и националних права.[9] „Зора“ је постала један од најбољих српских часописа о књижевности.[10] Часопис Зора окупио је српске интелектуалце који су тежили побољшању образовања српског становништва неопходног за постизање економског и политичког напретка.[11] Шантић је 1903. био међу оснивачима Српског гимнастичког друштва „Обилић“.[12] У том својству дошао је у фокус живота овог региона који је, својом културном и националном свешћу, тврдоглаво противио немачком Културтрагеру. У пролеће 1909. године, због босанске кризе изазване анексијом Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, Шантић је морао да побегне у Италију заједно са Николом Кашиковићем и Ћоровићем.[13] Породица Шантић је 1910. године купила ладањску кућу у селу Борци, надомак Коњица, од аустроугарског барона Бенка који ју је саградио 1902. године.[14] Производ његове патриотске инспирације током балканских ратова 1912–1913 је књига „На старим огњиштима“ (1913). Шантић је припадао песницима који су написали читаве збирке песама славећи победе Војске Краљевине Србије током балканских ратова, укључујући `На обали Драча` , која велича ослобођење древног града који је некада био део српског Царства под краљем Милутином.[15] [16]Дана 3. фебруара 1914. Шантић је постао члан Српске краљевске академије (преседан савремене Српске академије наука и уметности). [17] Током Првог светског рата Аустријанци су га узели за таоца, али је преживео рат. Шантић се преселио из Мостара у Борце код Коњица 1914. године када је сумњиво градско српско становништво Мостара евакуисано из града.[18] Аустријски гувернер у Сарајеву забранио је 13. новембра 1914. Шантићеву збирку песама `Пјесме` објављену 1911.[19] Шантић је био плодан песник и писац. Написао је скоро 800 песама, седам позоришних представа и нешто прозе. Многи списи су били висококвалитетни и имали су за циљ да критикују установу или да заступају различита социјална и културна питања. На њега је снажно утицао Хајнрих Хајне, чија је дела преводио.[20] Његови пријатељи и вршњаци на пољу културе били су Светозар Ћоровић, Јован Дучић и Милан Ракић. Једна од његових сестара, Радојка (Перса) удала се за Светозара Ћоровића. Историчар књижевности и критичар Еуген Штампар веровао је да је Шантић припадао групи српских песника који су покушавали да привуку босанске муслимане ка српском национализму.[21] Наслеђе Биста у част Алекси Шантићу на Калемегдану. Биста Алекса Шантића у Мостару. Алекса Шантић је село у Србији названо по овом песнику. Сликан је и на конвертибилним маркама у Босни и Херцеговини.[22]1920. године Соколски савез у Мостару добио је име по Шантићу.[23] Скупштина општине Мостар 1969. године установила је Награду за књижевност „Алекса Шантић“ у част центинела његовог рођења.[24] Биста Алексе Шантића постављена је у парку Калемегдан у Београду, Србија.[25] Осамдесетих година прошлог века у његово сећање снимљен је филм под називом Мој брат Алекса.[26] Дела Издато за време Шантићевог живота: Пјесме, Мостар, 1891 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига I Мостар Штампарија Владимира М. Радовића. 1891. Пјесме, Мостар, 1895 Пјесме Алексе Р. Шантића. Књига II Мостар. Штампарија Владимира М. Радовића. 1895. Пјесме, Мостар, 1901 Издавачка књижарница и штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1901. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Београд, 1907 Штампа Демократска штампарија. 1907. Пјесме, Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Под маглом. Слика из горње Херцеговине. Мостар, 1908 Штампа Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. 1908. Мала библиотека, књига XXX, св. 150. Пјесме, Београд, 1911 Штампарија Саве Раденковића и брата. 1911. Српска књижевна задруга. књ. 135. Хасанагиница, 1911 Драмска слика у стиховима с пјевањем. Прештампано из Летописа Матице српске, бр. 277. Штампарија `Натошевић`. 1911. На старим огњиштима, Мостар, 1913. Пјесме. Мостар. Књижара Трифка Дудића. 1913. На старим огњиштима, Београд, 1914 Пјесме. Друго попуњено издање. Београд. Коло српских сестара. 1914. Песме, Загреб, 1918 (Податак о години издавања према `Историји нове српске књижевности Јована Скерлића`) Песме. (Предговор написао Владимир Ћоровић). Загреб. `Књижевни југ`. (Без године, 1918), Хрватски штампарски завод Хасанагиница, Београд — Сарајево 1919 Драмска слика с певањем. Друго издање. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 211. Поздрав Војводи Степи Степановићу, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић Видов-дану, Мостар 1919 Поезија, Т. Боградновић-Дудић, Хрватска тискара Т. П. На старим огњиштима, Сарајево, 1920 Песме. Треће попуњено издање. Сарајево. Просвета. 1914. Радничка штампарија Под маглом, Београд — Сарајево 1920 Слика из горње Херцеговине. Београд - Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1920. Мала библиотека, књига 150. Песме, Београд 1924 Издавачка књижарница Геце Кона. 1924. Преводилачки радови Лирски интермецо, Мостар, 1897 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Мостар. Књижарница Пахер и Кисић 1897. Лиирски интермецо, Мостар, 1898 Пјесме Хајнриха Хајнеа. Превео Алекса Шантић. Друго попуњено, поправљено и илустровано издање. Мостар. Издање књижарнице Пахер и Кисић 1898. Из њемачке лирике, Мостар, 1910 Штампарско-умјетнички завод Пахера и Кисића. Мостар. 1910. Мала библиотека, књ. XXXVI, св. 178-185. Лирски интермецо, Београд - Сарајево 1919 Превео Алекса Шантић. С предговором Марка Цара. Београд — Сарајево. И. Ђ. Ђурђевић. 1919. Мала библиотека, књ. 199. Песме роба, Сватоплук Чех, Сарајево 1919 Препевао Алекса Шантић. Сарајево. Уредништво `Звона`. 1919. Виљем Тел. Београд, 1922 Позоришна игра у 5 чинова. Јохан Христоф Фридрих фон Шилер. С немачког превео Алекса Шантић. Београд. 1922. Српска књижевна задруга, књ. 167. Из Хајнеове лирике, Мостар, 1923 Књижарница Трифка Дудића. 1923.