Klimatska teorija Milutina Milankovića je, zbog svog velikog slaganja sa eksperimentalno utvrđenim podacima, naišla na veliko uvažavanje u svetu osamdesetih godina proteklog veka. Osim preciznog utvrđivanja klimatskih promena tokom poslednjih milion godina, ova teorija je utvrdila cikluse širenja i smanjivanja ledenih kapa tokom proteklih ledenih doba. Time je ona omogućila utvrđivanje promene klimatskih uslova posle maksimuma poslednjeg ledenog doba i realne okvire za nastanak „gnezda civilizacije“. Te zone ne odgovaraju nekim uvreženim mišljenjima kod današnjih istoričara, već stvaraju okvir za realnije zasnovanu sliku drevne istorije čovečanstva, u kojoj dominantnu ulogu imaju Podunavlje i Balkan. Povez knjige : tvrd Strana : 143 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Opis Klimatska teorija Milutina Milankovića je, zbog svog velikog slaganja sa eksperimentalno utvrđenim podacima, naišla na veliko uvažavanje u svetu osamdesetih godina proteklog veka. Osim preciznog utvrđivanja klimatskih promena tokom poslednjih milion godina, ova teorija je utvrdila cikluse širenja i smanjivanja ledenih kapa tokom proteklih ledenih doba. Time je ona omogućila utvrđivanje promene klimatskih uslova posle maksimuma poslednjeg ledenog doba i realne okvire za nastanak „gnezda civilizacije“. Te zone ne odgovaraju nekim uvreženim mišljenjima kod današnjih istoričara, već stvaraju okvir za realnije zasnovanu sliku drevne istorije čovečanstva, u kojoj dominantnu ulogu imaju Podunavlje i Balkan. Povez knjige : tvrd Strana : 143 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Klimatska teorija Milutina Milankovića je, zbog svog velikog slaganja sa eksperimentalno utvrđenim podacima, naišla na veliko uvažavanje u svetu osamdesetih godina proteklog veka. Osim preciznog utvrđivanja klimatskih promena tokom poslednjih milion godina, ova teorija je utvrdila cikluse širenja i smanjivanja ledenih kapa tokom proteklih ledenih doba. Time je ona omogućila utvrđivanje promene klimatskih uslova posle maksimuma poslednjeg ledenog doba i realne okvire za nastanak „gnezda civilizacije“. Te zone ne odgovaraju nekim uvreženim mišljenjima kod današnjih istoričara, već stvaraju okvir za realnije zasnovanu sliku drevne istorije čovečanstva, u kojoj dominantnu ulogu imaju Podunavlje i Balkan. Povez knjige : tvrd Strana : 143 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Opis "Teorija klime Milutina Milankovića i drevna istorija - Dragoljub Antić" Klimatska teorija Milutina Milankovića je, zbog svog velikog slaganja sa eksperimentalno utvrđenim podacima, naišla na veliko uvažavanje u svetu osamdesetih godina proteklog veka. Osim preciznog utvrđivanja klimatskih promena tokom poslednjih milion godina, ova teorija je utvrdila cikluse širenja i smanjivanja ledenih kapa tokom proteklih ledenih doba. Time je ona omogućila utvrđivanje promene klimatskih uslova posle maksimuma poslednjeg ledenog doba i realne okvire za nastanak „gnezda civilizacije“. Te zone ne odgovaraju nekim uvreženim mišljenjima kod današnjih istoričara, već stvaraju okvir za realnije zasnovanu sliku drevne istorije čovečanstva, u kojoj dominantnu ulogu imaju Podunavlje i Balkan. Povez knjige : tvrd Strana : 143 Format : 21 cm Pismo : ćirilica

Autor:: Dragoljub Antić Žanrovi:: Istorija, Popularna nauka Izdavač:: Ganeša Godina izdanja:: 2016. Broj strana: 143 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Klimatska teorija Milutina Milankovića je, zbog svog velikog slaganja sa eksperimentalno utvrđenim podacima, naišla na veliko uvažavanje u svetu osamdesetih godina proteklog veka. Osim preciznog utvrđivanja klimatskih promena tokom poslednjih milion godina, ova teorija je utvrdila cikluse širenja i smanjivanja ledenih kapa tokom proteklih ledenih doba. Time je ona omogućila utvrđivanje promene klimatskih uslova posle maksimuma poslednjeg ledenog doba i realne okvire za nastanak „gnezda civilizacije“. Te zone ne odgovaraju nekim uvreženim mišljenjima kod današnjih istoričara, već stvaraju okvir za realnije zasnovanu sliku drevne istorije čovečanstva, u kojoj dominantnu ulogu imaju Podunavlje i Balkan. Trp biv fri

Климатска теорија Милутина Миланковића је, због свог великог слагања са експериментално утврђеним подацима, наишла на велико уважавање у свету осамдесетих година протеклог века. Осим прецизног утврђивања климатских промена током последњих милион година, ова теорија је утврдила циклусе ширења и смањивања ледених капа током протеклих ледених доба. Тиме је она омогућила утврђивање промене климатских услова после максимума последњег леденог доба и реалне оквире за настанак „гнезда цивилизације“. Те зоне не одговарају неким увреженим мишљењима код данашњих историчара, већ стварају оквир за реалније засновану слику древне историје човечанства, у којој доминантну улогу имају Подунавље и Балкан. Наслов: Теорија климе Милутина Миланковића и древна историја Издавач: Ganeša klub Страна: 144 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 21 cm Година издања: 2016 ИСБН: 978-86-84371-55-5

Opis Ledeni dvorac (1963) je roman koji Vesosa predstavlja na vrhuncu stvaralaštva. Knjiga govori o prijateljstvu između dve devojčice u pubertetskom dobu, Sis i Un. Kada je jednog dana Un nestala, Sis dugu zimu provodi u borbi protiv zime u svojoj duši. Isprva, devojčice doživljavaju vezu koja se između njih stvara na način koji ne umeju da objasne. One su dve u jednoj i jedna u dve. Rešenje misterije Uninog nestanka skriveno je u obližnjim zaleđenim, čudesnim, zastrašujućim i predivnim vodopadima, koje meštani nazivaju ledeni dvorac. Ovo je roman o osećanjima koja se bude, o samoći i otuđenosti od sveta, o tome šta znači biti dete i šta znači stajati na pragu odrasle svesti, i o onoj mračnoj pograničnoj zemlji u duši gde se raznorodne struje, snovi i nagoni bore za moć. Klasik norveške književnosti XX veka, Ledeni dvorac se, uz Ptice (Dereta, 2016), smatra Vesosovim najznačajnijim delom. U pitanju je roman neobične poetske snage, koja je u dosluhu sa svojim književnim prethodnicima iz romantizma i moderne, ali u isto vreme je i velika inspiracija za generacije zapadnoevropskih pisaca koji će doći nakon Vesosa. Prevod s norveškog Ratka Krsmanović Isailović Kako je ovo jak roman, nimalo nalik drugima. Kako je samo jedinstven. Nezaboravan! Izuzetan! Doris Lesing Povez knjige : tvrd Strana : 168 Format knjige : 21 cm Pismo : latinica

Zbirka od preko 100 narodnih pripovedaka. Posebna je i jedinstvena po tome što su sve štampane ekavskim izgovorom, bez obzira na područje sa kog su potekle. Takođe veliki broj arhaizama zamenjen je savremenim izrazima, a za one autentične dato je objašnjenje u vidu fusnote. Priređivač ovog izdanja je sadržaj dela prilagodio savremenom čitaocu u najvećoj mogućoj meri, čuvajući stil i oblik kazivanja karakterističan za doba nastanka. Može se reći da se pred vama nalazi jedan delimično poznat tekst, odenut novim ruhom koje će vam olakšati čitanje i razumevanje dela. Format : 21 cm br. str. : 307 povez : tvrd Pismo : ćirilica

Zbirka od preko 100 narodnih pripovedaka. Posebna je i jedinstvena po tome što su sve štampane ekavskim izgovorom, bez obzira na područje sa kog su potekle. Takođe veliki broj arhaizama zamenjen je savremenim izrazima, a za one autentične dato je objašnjenje u vidu fusnote. Priređivač ovog izdanja je sadržaj dela prilagodio savremenom čitaocu u najvećoj mogućoj meri, čuvajući stil i oblik kazivanja karakterističan za doba nastanka. Može se reći da se pred vama nalazi jedan delimično poznat tekst, odenut novim ruhom koje će vam olakšati čitanje i razumevanje dela. Format : 21 cm br. str. : 307 povez : tvrd Pismo : ćirilica

Dragan Krstić
Dnevnici
Broj strana: 454
Pismo: Ćirilica
Povez: Tvrd
Format: 21 x 14cm
Godina izdanja: 2014
Knjiga “Psihološke beleške 1960-1967” Dragana Krstića, prva je u nizu od deset planiranih knjiga ( narednih devet tek treba da se prirede i štampaju ). Reč je o tajnom dnevniku koji je pokojni Dragan Krstić, fakultetski profesor psihologije i naučni radnik, vodio gotovo trideset godina ( 1960 – 1988 ), ne otkrivajući ga čak ni sopstvenim ukućanima. Na preko pet hiljada strana Krstić je tajno beležio što niko u komunističkoj Jugoslaviji ( “pa i šire” ) nije smeo da pomisli, kamoli izrazi. Sa svim aspektima totalitarne svesti u doba titokomunizma, društvene patologije koja se iz nje rodila i njene pogubnosti po srpsko biće, narod i državu, Krstić nas suočava kroz obilje fenomenalnih psiholoških analiza, ali je njegov rukopis mnogo više i od toga. "Psihološke beleške" su  prava riznica neverovatno dubokih i oštroumnih studija o duhu vremena, psihologiji modernog čoveka, o licu i naličju savremenih društava Istoka i Zapada, o književnosti, filmu, svakodnevnom životu, sudbini pojedinca u vrtlogu svakovrsnih ideoloških stremljenja unutar kojih bitiše i kao njihov nosilac i kao žrtva.I svojim životom i svojim delom Dragan Krstić se potvrdio kao čovek neverovatno blistavog uma, jakog karaktera i istinski plemenite duše.

Opis "Srpske narodne pripovetke - Grupa autora" Zbirka od preko 100 narodnih pripovedaka. Posebna je i jedinstvena po tome što su sve štampane ekavskim izgovorom, bez obzira na područje sa kog su potekle. Takođe veliki broj arhaizama zamenjen je savremenim izrazima, a za one autentične dato je objašnjenje u vidu fusnote. Priređivač ovog izdanja je sadržaj dela prilagodio savremenom čitaocu u najvećoj mogućoj meri, čuvajući stil i oblik kazivanja karakterističan za doba nastanka. Može se reći da se pred vama nalazi jedan delimično poznat tekst, odenut novim ruhom koje će vam olakšati čitanje i razumevanje dela. Format: 21 cm br. str.: 307 povez: tvrd Pismo: ćirilica

Autori: Marijana Rirmajer Peter M. Štajner Povez: tvrd Br. strana: 244 Format: 14 x 21 Marijana Rirmajer je redaktor, studijska do-maćica i voditelj na Bavarskom radiju i televiziji. Redaktorski je zadužena za programe magazinskog karaktera i tok-šou emisije, a kao autorka uređuje različite filmove i serije na savremene teme, o putovanjima, kulinarstvu i kuvanju. Peter M. Štajner, doktorirao je na filosofiji i, između ostalog, radio je kao asistent za filosofiju u Tibingenu i Vircburgu. Radi u Glavnoj upravi Društva „Maks Plank” u Minhenu. Sadržaj: - Aperitiv - Filosofija i pijanstvo - Plodovi vrta uživanja - Bekstvo od prokletog zadovoljstva - Obrazovanje ukusa u doba prosvećenosti - Idealizam uživanja - Prevrednovanje vrednosti: od kušanja do varenja - Filosofija između brzog i sporog načina ishrane - Digestiv

Časopis Gradac: Mamford, br. 216-217 Delo Luisa Mamforda, ogromno i razuđeno, obeležavaju njegove čuvene studije o gradu, tehnologiji i kulturi: dve rane, Tehnika i civilizacija (1934) i Kultura gradova (1938), i dve pozne, Grad u istoriji (1961) i Mit o mašini, sa svoja dva toma koja su se pojavila u razmaku od nekoliko godina: Tehnika i razvoj čoveka (1967) i Pentagon moći (1970). Tematski kontinuitet je očigledan, a u prikazima se obično napominje da je u tim poznijim studijama Mamford korigovao neka razmatranja iz onih ranih, najviše njihov prekomerni optimizam u pogledu mogućih kulturnih ishoda. To sigurno nije sve što bi se moglo reći o razlikama između te dve velike faze Mamfordovog dela, ali sada samo pokušavamo da utvrdimo njegove obrise. Naime, ta četiri vrhunca toliko su impozantna da zaklanjaju sve ostalo što je Mamford napisao i radio. Kod nas se iz te masivne senke izvukla samo njegova prva knjiga, Priča o utopijama (1922, Gradac, Alef, 2009), uz još svega nekoliko kraćih tekstova, objavljenih sporadično, u velikim razmacima i u publikacijama koje nije uvek lako pronaći. Ovaj zbornik, iako nužno ograničen, trebalo bi da u tom pogledu donese vidniji pomak – ili da nam prosto skrene pažnju na još neke značajne Mamfordove tekstove, ali i na njegovu ličnost i iskustvo, u onim njihovim aspektima koji posebno dobro objašnjavaju i neke kardinalne tačke njegovog dela. – Aleksa Golijanin, iz Predgovora Sadržaj: 1. Prolog 2. Luis Jona Mamford (predgovor) 3. Istsajd, Vestsajd 4. Naše velegradske svetkovine 5. U „Sunačnom časovniku“ 6. Metropolis 7. Buržoaske devojke vole tanko sečenu šunku 8. Vreme i bitak 9. Serija Obnova života 10. U šta verujem 11. Naše današnje dileme 12. Izvori američkog duha 13. Romantizam pionira 14. Herman Melvil: Mobi Dik 15. Dante kao savremenik 16. Špengler: ditiramb propasti 17. Kapitalizam, apsolutizam, protestantizam 18. Utilitaristička ideologija 19. Revolucionarne utopije 20. Marks: dijalektika revolucije 21. Moris: politehnička kreativnost 22. Alat i predmet 23. Tehnologija i demokratija 24. Marsejska ludorija (kritika Le Korbizjea) 25. Arhitektura kao čovekov dom 26. Utopija, grad i mašina 27. Prolog našem dobu 28. Donald Miler: Život je bolji od utopije 29. Luis Mamford: Zovite me Jona 30. Kristofer Laš: Luis Mamford i Mit o mašini Osnovna bibliografija Luisa Mamforda Fotografije Prikaži više

GDE JE ŠTA Milica Markić: ISTINA SLOVA IME Olga Tokarčuk: BLAG PRIPOVEDAČ Olga Tokarčuk: STUBOVI IDENTITETA Olga Tokarčuk: HERMESOVA POSLA, ILI KAKO PREVODIOCI SVAKODNEVNO SPASAVAJU SVET Olga Tokarčuk: SVET IZ DRUGOG UGLA Olga Tokarčuk: VEŽBE IZ STRANOSTI Olga Tokarčuk: ČOVEK NA RUBOVIMA SVETA Olga Tokarčuk: KAKO NASTAJE ROD Olga Tokarčuk: PRISTRASAN DŽEPNI VODIČ PO POLjSKOJ ZA NEMCE POVODOM ULASKA POLjSKE U EVROPSKU UNIJU Olga Tokarčuk: ČOVEK KOJI NIJE VOLEO SVOJ POSAO Olga Tokarčuk: BEZDOMNI PSI Olga Tokarčuk: NE BOJ SE! STRAH LJUDE DELI NA „NAŠE“ I „TUĐE“ MONTAŽA Olga Tokarčuk: IZVODI IZ INTERVJUA IZ LISTA DEKADA IZ 1995. GODINE Olga Tokarčuk i Mihal Nogaš: KAKO PEVATI TOKARČUK? Olga Tokarčuk i Justina Sobolevska: OLGINO DOBA Olga Tokarčuk i Vlođimjež Novak: OLGA TOKARČUK I SINDROM VALDEKA D. Olga Tokarčuk i Zofja Krul: BIORAZGRADIVI PRIBOR ZA JELO? I JA SAM LAJKOVALA Olga Tokarčuk, Vojćeh Šimanjski i Robert Kusek: ISTORIJSKI ROMAN UOKVIRIVANJE Katažina Kantner: ŠTA SVE MOŽEŠ S REČIMA Eliza Koncka: BOŽANSKI DAR Ana Marhevka: POGLEDAJ, SVE VEĆ POSTOJI NA OVOM SVETU Edvin Bendik: EKSCENTRIČNI SVET OLGE TOKARČUK, RECEPT U OSAM TAČAKA Kinga Dunjin: KNJIŽEVNICA Miljenko Jergović: OLGA TOKARČUK I ONI KOJI SU VJEROVALI DA JE BOG SLUČAJNO STVORIO SVIJET Vladislava Gordić Petković: TRANSGRESIJA EKOLOGIJE I ASTROLOGIJE U ROMANU OLGE TOKARČUK VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH Zorana Simić: ODA TUMAČENJU: EFEMERIDE ROMANA VUCI SVOJE RALO PO KOSTIMA MRTVIH EKSPOZICIJA Dženifer Kroft i Natalija Šostak: SAD SVI ŽELE OLGU Barbara Delfino: NA POČETKU BEHU SNOVI Marina Šoda: POSTATI DEO STVARANJA MITA: RAZMIŠLJANJA PREVODIOCA Jan Henrik Svan: BAJKA O PREVOĐENJU Olga Navoja Tokarčuk (polj. Olga Nawoja Tokarczuk, 29. januar 1962. Sulehov, Poljska) je poljska književnica i psiholog. Dobitnica brojnih književnih priznanja i nagrada. Njene knjige su prevedene na trideset i sedam svetskih jezika. Na srpskom jezičkom području, (uključujući i ijekavizovanu verziju knjige „Beguni” objavljenu u Bosni i Hercegovini) sve njene knjige prevela je Milica Markić. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost zvanično za 2018. godinu, iako su je dobitnicom proglasili 2019. godine. Olga Tokarčuk je rođena 21. januara 1962. godine u Sulehovu, gradu u kom je provela najranije detinjstvo. Zajedno sa svojom porodicom preselila se u Kjetš, gde je pohađala školu. Diplomirala je psihologiju na Univerzitetu u Varšavi. Još za vreme studija je volontirala vodeći brigu o psihički bolesnim ljudima. Po diplomiranju, radila je kao psihoterapeut u klinici za mentalno zdravlje u Valbžihu. Sebe smatra učenicom Karla Junga, i njegova psihologija se oseća kroz njeno književno stvaralaštvo. Od 1989. godine se potpuno posvetila književnom radu, napustila je rad u klinici i preselila se u Krajanov, selo kod Nove Rude. Književnu karijeru je počela 1979. godine objavljujući svoje priče u omladinskom časopisu Na przełaj, pod pseudonimom Nataša Borodin (Natasza Borodin). Nastavila je da objavljuje priče i pesme po raznim književnim časopisima. Prvi roman U potrazi za knjigom objavila je 1993. godine. Kritičari su ga odlično prihvatili, kao i roman E. E. objavljen dve godine kasnije. Treći roman Pamtivek i druga doba je njen najveći uspeh do tad. Knjiga je osvojila veliki broj nagrada, i uvrštena je u srednjoškolsku lektiru. Posle ovog romana kratki oblici očigledno postaju njen omiljeni žanr, jer objavljuje nekoliko zbirki kratkih priča, kao i esej o romanu Lutka Boleslava Prusa. Sledeći roman Dnevna kuća, noćna kuća objavila je 1998. godine. To je netipičan roman, prepun esejskih zapažanja, očigledno inspirisanim mestom u kome živi. Ana In silazi u Donji svet, roman iz 2006. godine, reinterpretacija je mita o sumerskoj boginji Inani. Sledi roman Beguni, roman o fenomenu putovanja u XXI veku, i sa njim brojne nagrade, od kojih najznačajnija Međunarodna Man Buker nagrada. Naredni roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih objavljen je 2009. godine. U romanu se bavi pitanjem prava životinja. Knjige Jakovljeve iz 2014. je istorijski roman o Poljskoj 18. veku. Olga Tokarčuk je jedan od organizatora Međunarodnog festivala pripovetke u Vroclavu. Od 2008. godine predaje kreativno pisanje na Univerzitetu u Opolu, i Jagjelonjskom univerzitetu u Krakovu. Vodi izdavačku kuću Ruta. Po mnogim njenim knjigama rađene su pozorišne predstave i filmovi. Film Trofejna divljač (`Pokot`) po romanu Vuci svoje ralo po kostima mrtvih, u režiji Agnješke Holand osvojio je nagradu Srebrni medved Alfred Bauer na Berlinskom filmskom festivalu 2017. godine. Na osnovu pripovetke Generalna proba, iz zbirke priča „Svirka na mnogo bubnjeva”, u prevodu Milice Markić, u Ustanovi kulture „Vuk Stefanović Karadžić” kreirana je predstava Akvarijum u dramatizaciji i režiji Olge Savić. Nagrade Dobitnica je brojnih književnih nagrada, kako u Poljskoj tako i u Evropi. Poljsku nagradu Politikin pasoš dobila je 1996. godine, a 1997. nagradu Košćelski Fondacije za roman Pamtivek i druga doba. Za književnu nagradu Nike, najveće priznanje koje se dodeljuje poljskim piscima, nominovana je šest puta, a osvojila ju je dva puta: za romani Beguni 2008. godine i 2015. godine za roman Knjige Jakovljeve. Istu nagradu po izboru čitalaca dobila je pet puta. Nominovana je, takođe za Beguni, i za književnu nagradu centralne Evrope „Angelus”. Godine 2013. nagrađena je nagradom Vilenica, koju dodeljuje Slovenačko književno društvo. Međunarodnu nagradu Bridž (Brückepreis), koju dodeljuju gradovi blizanci Zgoželec u Poljskoj i Gerlic u Nemačkoj za kulturni doprinos, dobila je 2015. godine. Za romani Beguni 2018. godine je dobila i Međunarodnu Buker nagradu. Za istu nagradu je nominovana i 2019. godine, sada za roman Vuci svoje ralo po kostima mrtvih. Dobila je Nobelovu nagradu za književnost 2018. ali je za dobitnicu proglašena 2019. godine. Dela MJK32706 Olga Tokarczuk (Pokot, Berlinale 2017).jpg Gradovi u ogledalima (Miasta w lustrach, 1989) – poezija; U potrazi za knjigom (Podróż ludzi księgi, 1993) – roman; Erna Elcner (E. E., 1995) – roman; Pamtivek i druga doba (Prawiek i inne czasy, 1996) – roman; Ormar (Szafa, 1997) – pripovetke; Dnevna kuća, noćna kuća (Dom dzienny, dom nocny, 1998) – roman; Božićne priče (Opowieści wigilijne, 2000) – priče, zajedno sa Ježijem Pilhom i Anžejem Stasjukom Lutka i biser (Lalka i perła, 2000) – eseji; Svirka na mnogo bubnjeva (Gra na wielu bębenkach, 2001) – pripovetke; Poslednje povesti (Ostatnie historie, 2004) – pripovetke Ana In silazi u Donji svet (Anna In w grobowcach świata , 2006) – roman; Beguni (Bieguni, 2007) – roman; Vuci svoje ralo po kostima mrtvih (Prowadź swój pług przez kości umarłych, 2009) – roman; Medvedovih pet minuta (Moment niedźwiedzia, 2012) – eseji; Knjige Jakovljeve (Księgi Jakubowe, 2014) – roman; Bizarne priče (Opowiadania Bizarne, 2018) – pripovetke.

Jačanje organizma u starijem dobu Genadij Petrovič Malahov Izdavač: Prometej - Zemun Br. str.: 230 Povez: broš Format: 21 cm Pismo: latinica Jačanje organizma u starijem dobu je knjiga koja će vas darovati pozitivnom energijom i koja će vam pokazati da se čovek i u starijem dobu može veoma dobro osećati i zdravo živeti. Knjiga se ponajpre obraća starijim ljudima, ali u sebi sadrži metode koje se ne odnose prevashodno na njih, već ih sa istim uspehom mogu koristi i ljudi mlađih generacija. U ovoj knjizi su obrađene najraznovrsnije metode, koje se koriste za lečenje i okrepljenje organizma u ma kojoj starosnoj dobi, ali je akcenat stavljen na moguća oboljenja i probleme koji se najčešće javljaju kada čovek dođe u starije doba. Knjiga objašnjava sam proces starenje, koji zavisi i od čovekove individualne konstitucije i koja se vodeći računa o toj individualnosti može sprečiti prirodnim putevima. Posebno poglavlje je posvećeno metodi emocionalno-voljne motivisanosti poznatog ruskog naučnika Georgija Nikolajeviča Sitina, koja putem reči i motivacije leči razna oboljenja i rešava mnoge probleme. U nastavku knjige obrađene su specifičnosti metoda čišćenja jetre, debelog creva, bubrega i drugih organa, zatim specifičnosti vodenih terapija i terapija gladovanjem. Date su najvažnije preporuke za zdravu ishranu i profilaksa i način na koji se mogu lečiti bolesti u starijem dobu. `Specifičnosti procesa starenja čovečijeg organizma je raznovrsna i može se podeliti na dve velike grupe. U prvoj grupi su procesi, koji nastaju u spoljašnjim manifestacijama čoveka (svesti), a u drugoj su - biološki procesi, koji nastaju u samom organizmu, organima, tkivima, ćelijama. Prvo ćemo razmotriti koji procesi nastaju u spoljašnjim manifestacijama čoveka. Pre svega, prvih 20 godina života, uočava se ogroman rast mase tela. Tako se, prvih 9 meseci unutarutrobnog života masa tela povećava 6 milijardi puta. Posle rođenja pa do 20-godišnjeg uzrasta ona se, u proseku, povećava još 20 puta. Ukupna masa čoveka od jajne ćelije do odraslog 20-godišnjeg čoveka poveća se za 120 milijardi puta! Zatim se tokom 20, 30, 40 godina starosti uočava stabilan period. Masa tela i njegove unutrašnje strukture održavaju se u relativno stabilnom stanju. Posle tog perioda nastaje proces uvenuća organizma. Smanjuje se njegova masa i nastaju promene u njegovim strukturama.

Jedna zanosna žena je umrla, i svom mužu, čoveku zaronjenom u literaturu, ostavila je jednu ogrlicu od raznobojnog poludragog kamenja, i jednu veliku sumnju – da je svaki kamen na toj ogrlici, koju mu nikada nije dala da dodirne, u stvari, uspomena na jednog njenog ljubavnika. Tako se, kao na ogrlici, nižu priče u ovom romanu, koje piše očajni, iznevereni muž – proučavajući značaj I simboliku kamenja, (ahat, karneol, akvamarin, lapis lazuli, tirkiz, mesečev kamen, koral, i tako dalje) on domišlja i sastavlja priču o svojoj ljubavi prema ženi koja ga je varala. ”Neuzvraćena ljubav, nije i uzaludna”, kaže jedan od junaka. ”Prošlost se ne može izmeniti – ali se može opisati” i ”pisac ima poslednju reč”, kaže jedan od junaka ovog zanimljivog romana o ljubavi, ljubomori i sumnji. U ovom romanu o stvaranju jednog romana, odaje se počast drugim piscima – Kavafiju, Olbiju, Bukovskom; Kortasaru, Markesu, Margerit Diras…. ”TVOJ SAM” je prvi muški roman Mirjane Bobić Mojsilović - sačinjen je od muškog dueta, a glavni junaci su muškarci – divni, zanosni, pokvareni, ustreptali, ledeni, ljubomorni, stvarni i izmišljeni. br. str.: 200 povez: mek Format: 21 cm Pismo: latinica

Naslov: Sabrana dela Autor: Konstantin Vaginov Izdavač: Beograd : Paideia Pismo: latinica Br. strana: 765 Format: 21 cm Povez: tvrdi Knjiga je u celosti (listovi, korice, povez) odlično očuvana: listovi su potpuno čisti i ravni, bez tragova pisanja i bez `magarećih ušiju`. Nagrada Laza Kostić za izdavački poduhvat godine 2007 (sajam u Novom Sadu); proza i poezija Vaginov sažima problematiku velike ruske književnosti i preispituje je na razlicite nacine u poeziji i prozi u novim okolnostima, nastalim posle revolucije. Rusku revoluciju on doživljava kao veliki civilizacijski prelom i zabrinut je za sudbinu klasicnih kulturnih vrednosti. Njegovo delo predstavlja uspešan spoj modernistickog i tradicionalnog i, po nekim mišljenjima, jedinstveno je u istoriji svetske književnosti. Kao granicni pisac, Vaginov se bavi temom prelaznog i prelomnog doba koja ima i šire znacenje od vremenskog okvira ruske revolucije. Otkako je ponovo otkriveno šezdesetih godina dvadesetog veka, njegovo delo suštinski utice na rusku nezavisnu kulturu, a u najnovije vreme i na novu rusku književnost. Konstantin Vaginov (1899-1934) poslednji je veliki pisac peterburškog perioda ruske književne istorije, poslednje poglavlje `peterburškog teksta` klasične ruske književnosti. Podjednako je značajan i kao pesnik i kao prozni pisac. Prikaz knjige možete da pročitate ukoliko uvećate drugu sliku do pune veličine.

Opis "Tvoj sam - Mirjana Bobić Mojsilović" Jedna zanosna žena je umrla, i svom mužu, čoveku zaronjenom u literaturu, ostavila je jednu ogrlicu od raznobojnog poludragog kamenja, i jednu veliku sumnju – da je svaki kamen na toj ogrlici, koju mu nikada nije dala da dodirne, u stvari, uspomena na jednog njenog ljubavnika. Tako se, kao na ogrlici, nižu priče u ovom romanu, koje piše očajni, iznevereni muž – proučavajući značaj I simboliku kamenja, (ahat, karneol, akvamarin, lapis lazuli, tirkiz, mesečev kamen, koral, i tako dalje) on domišlja i sastavlja priču o svojoj ljubavi prema ženi koja ga je varala. ”Neuzvraćena ljubav, nije i uzaludna”, kaže jedan od junaka. ”Prošlost se ne može izmeniti – ali se može opisati” i ”pisac ima poslednju reč”, kaže jedan od junaka ovog zanimljivog romana o ljubavi, ljubomori i sumnji. U ovom romanu o stvaranju jednog romana, odaje se počast drugim piscima – Kavafiju, Olbiju, Bukovskom; Kortasaru, Markesu, Margerit Diras…. ”TVOJ SAM” je prvi muški roman Mirjane Bobić Mojsilović - sačinjen je od muškog dueta, a glavni junaci su muškarci – divni, zanosni, pokvareni, ustreptali, ledeni, ljubomorni, stvarni i izmišljeni. br. str.: 200 povez: mek Format: 21 cm Pismo: latinica

DETALJNIJE Snovi – dokaz pozlaćene svesti o iskušenju i sudbini San nije uvek olakšanje, nije ni puko pribežište ni dar najsiromašnijima, nikom i svakom, ni prekor pohlepnima. U predelima i vremenu, po liticama i kasabama, krošnjama i krovovima, u svako doba dana i noći čuči tajna potrebe za snom, ali ne kao zahtev i porudžbina, već kao neizvesna i neizbežna borba s okolnostima. Tvorac priče i sledbenik njene sadašnjosti u čitanju zna da je san dokaz pozlaćene smrtnosti, svesti o iskušenju i sudbini. Andrić se bliži snu uzvišenim saučešćem sa svojim likovima. Sve je tako uobličeno, utvrđeno, ovekovečeno, dokazano, neporecivo i okamenjeno i sve je tako zapisano, istkano i žigosano da ti se čini da od stvarnosti i nepobitnosti, od vremena i istorije i sudbine, nema ustuka. Tako to izgleda i kad se, kujundžijski opkivajući priču sjajem dubokih i neiscrpnih značenja, opisuje i priziva smisao i ideju sna kao spisateljski domet kome stremi – da se priča događa upravo sada, kada se čita. Nije san samo predah ili predznak, izbavljenje ili proročanstvo. I kod Andrića, snovi nisu samo reči, provokacije, značenja, oblici, zagonetke ili predskazanja, naprotiv – kod njega su snovi celina koja blista, ozaruje i raduje u prostoru i vremenu gde se događaji koji zavrede mogu desiti i u vrhunskoj priči kao i u snu, da traju, kao beskraj trenutka... Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2017 Br. str.: 110 Povez: tvrd Format: 21 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6457-118-0

Ilustracije: Biserka Baretić, Biblioteka Vjeverica Autor - osoba Erić, Dobrica Naslov Slavuj i sunce / Dobrica Erić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1979 Fizički opis 94 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Vjeverica Napomene Bilješka o piscu : na str. 93 Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 – Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući, pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit. Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine. Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu. Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući. „Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine.“ – Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću. Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”. Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Književna nagrada „Neven”, za knjigu Pismo kraljici sveta, 1988. Velika bazjaška povelja, 1997. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Ruža vetrova, 2001. Zmajeva nagrada Povelja Zmajevih dečjih igara, 2005. Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Nagrada „Žička hrisovulja”, Žiča, 1992. Nagrada „Lazar Vučković”, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika bazjaška povelja Saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić MG35 (N)

Opis Smrt Artemija Kruza ne samo da je, po mnogim ocenama, Fuentesov najbolji roman već možda i prvo delo magičnog realizma koji će dovesti do „Latinoameričkog buma”, jednog od ključnih književnih događaja u svetskoj prozi druge polovine XX veka. U izborima za najznačajnija književna dela hispanoameričke književnosti, od kritike do običnih čitalaca, gotovo da nema liste na kojoj se, uz knjige Borhesa, Kortasara, Ljose, Markesa, Sabata, ne nalazi i ova. Bez sumnje, u pitanju je remek-delo koje već godinama privlači pažnju tematizovanjem univerzalnih pitanja o iskušenjima zla, moći i ljubavi. Ipak, Artemije Kruz je prevashodno intimni vodič kroz dušu modernog Meksika, kao i nasleđa prošlosti i strepnji savremenog doba. Roman započinje slikom Artemija Kruza na samrtnoj postelji: Fuentes nas maestralno vodi kroz lavirinte toka svesti čoveka koji je uspeo da pobedi život, ali je pitanje trenutka kada će morati da prizna poraz pred izvesnošću smrti. Ovaj arhetipski antijunak predstavlja spoj Velsovog Čarlsa Fostera Kejna i klasičnog junaka ruske književne tradicije kojem smo, po pravilu, neobjašnjivo naklonjeni. Nekadašnji vatreni i neustrašivi revolucionar koji vremenom gubi ideale, zemljoposednik koji bez milosti otima imanje od seljaka i vlastele, Kruz na kraju postaje i medijski mogul; on kontroliše raspoloženje javnog mnjenja i tako sebe održava na površini uzburkanog mora dnevnopolitičkih previranja u Meksiku. Porodične veze i politička poznanstva poslužili su mu da se još više obogati; nije prezao od korupcije, ali nam otkriva i ljudsku stranu svoje kompleksne ličnosti. Kao i Vels, Fuentes se služi filmskim tehnikama vešto transponovanim u književni jezik (close-up, dubinska oštrina, flešbek, paralelna montaža), otkrivajući tako svoju prepoznatljivu spisateljsku virtuoznost. br. str.: 318 povez: broširan Format: 21 cm Pismo: latinica

Veoma dobro očuvana. Nema pisanja. Autor: Rade Šerbedžija Br. strana: 332 Format: 21 cm Povez: broširan Mesto izdanja: Beograd-Podgorica Jezik: hrvatski „Otkako je komunizam počeo umirati po cijelom svijetu, u meni se počeo sve više buditi, pa premda odavno već ne pripadam ni jednoj organiziranoj komunističkoj partiji, osjećam da moje ljevičarstvo svakim danom raste`, piše Šerbedžija na početku ove knjige idući uz nos, tako se kaže, vremenu u kojem živimo. Meni je ova rečenica mera za pristojnost posle propalog veka za nama i jednog možda još goreg pred nama. Nije važan taj propali komunizam, važna je volja da se ne robuje nalogu jednog doba. Čovek treba da bude svoj, a neodoljivi Šerbedžija je to uvek umeo da bude. I u svemu je trijumfovao, ali ne bez teškoća. Otkako sam ga pre oko milion godina video na dubrovačkoj plaži kada je glumio na Lovrijencu, do ovogodišnjeg koncerta u Budvi, čudio sam se kako je toliko dobar u svemu što radi, ne samo na filmu i pozornici, ili na fudbalskom igralištu i u kafani, i još ponegde, kako je pisao u prošloj knjizi. Koliko Rade ima u sebi ima radosti i tugovanja, toliko dobro piše. A piše dobro i u stihu i u prozi. O tome ponešto možda i znam, pa bi vam već vremešni profa rekao: čitajte Šerbedžiju. Dobro štivo, ima dušu. Glumac koji ima dušu neodoljiv je i kad na trenutke šmira. To je danas najređe: pisati dušom. Pa kojoj god književnosti to pripadalo, posle svih naših toksičnih kiša. Reče Rade proletos dok se u Budvi dogovarala ova knjiga: „Pokisao sam. Ko vam jebe mater.` Tačno. To mora da piše na njenim koricama. Uvek se nađe neki profesor da zabeleži ono što treba. - Aleksandar Jerkov.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima malu svrljotinu na koricama, nista strasno. Ilustracije: Biserka Baretic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.... Biblioteka Vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Najbolji američki roman XX veka. Treba biti Frensis Skot Ficdžerald pa umeti sa malo reči reći velike i važne stvari. Radnja romana dešava se dvadesetih godina XX veka – u doba džeza – kako ga Ficdžerald naziva, i prikaz je razočaranja urbane populacije u američki san. Na raskošnim pozornicama grada koji nikada ne spava i Getsbijeve vile smenjuju se bogati skorojevići, starlete, isprazni likovi tadašnje elite, dok glavni junak, svestan svog porekla i trenutka u kojem živi, nesrećan u ljubavi, ostaje jedini iskreni svedok vremena. Svestan da je zbog svog bogatstva stekao društveni položaj i naklonost džet-seta, Getsbi shvata da se ono do čega nam je stalo ne može kupiti novcem. Veliki Getsbi je jedinstven portret vremena koji na elegantan i ciničan način oslikava svoje doba u kojem se i danas možemo prepoznati. Ficdžerald je stvarajući Velikog Getsbija stvorio jednog od najtragičnijih junaka svetske književnosti i svakako najbolji američki roman XX veka. Iako je po objavljivanju 1925. godine roman dramatizovan i u formi brodvejskog pozorišnog komada i u formi filma, skoro da nije bio primećen među čitaocima i kritikom. Javnost ga je otkrila tek nakon što je reizdat posle Drugog svetskog rata – možda i zato što su tek tada čitaoci bili spremni da prihvate iskrenu i neveselu Ficdžeraldovu sliku Amerike. Frensis Skot Ki Ficdžerald (engl. F. Scott Fitzgerald; 24. septembar 1896 — 21. decembar, 1940) bio je američki pisac romana i novela koje su obeležile Džez eru. Smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka. Fitzdžerald pripada grupi koja se nazivala `Izgubljenom generacijom,` Amerikancima rođenim 1890-ih, a koji su sazreli za vreme prvog svetskog rata. Napisao je četiri romana, peti ostavio nedovršenim, a opus mu uključuje mnoge novele na temu mladosti, očaja i starenja. Supruga mu je bila Zelda Ficdžerald. Mladost Rođen je 1896.u Sent Polu, u državi Minesota, u porodici više srednje klase. Njegov otac, Edvard Ficdžerald, irskog i engleskog porekla, preselio se u Sent Pol iz Merilenda posle Američkog građanskog rata i bio je poznat kao „tih i ugledan čovek sa divnim južnјаčkim manirima“.[1][2][3] Njegova majka se zvala Meri „Moli“ Mekvilan Ficdžerald, i bila je ćerka irskog doseljenika koji se obogatio veletrgovinom.[1][4] Skot Ficdžerald je proveo prvu deceniju svog detinjstva prvenstveno u Bafalu, u državi Njujork. Tu se pokazalo da je dečak izvanredne inteligencije koji je rano ispoljio veliko interesovanje za književnost.[5] Kada je imao 13 godina, doživeo je da njegovo prvo književno delo izađe u štampu – bila je to detektivska priča objavljena u školskim novinama. Godine 1911, kada je Ficdžerald imao 15 godina, roditelji su ga poslali u školu Njuman, prestižnu katoličku gimnaziju u Hakenseku, u državi Nju Džerzi. Kada je maturirao 1913, Ficdžerald je odlučio da ostane u Nju Džerziju i da nastavi svoj umetnički razvoj na Univerzitetu Prinston. Godine 1917. je napustio univerzitet kako bi se pridružio vojsci. Tokom zime 1917. godine, Ficdžerald je bio stacioniran u Fort Levenvortu i bio je jedan od studenata budućeg američkog predsednika i generala armije Dvajta Ajzenhauera koga je naročito mrzeo.[6] Zabrinut da će možda poginuti u Prvom svetskom ratu, a da ne ostvari svoje književne snove, Ficdžerald je brzo napisao knjigu Romantični egoista nekoliko nedelja pre mobilizacije – i, iako ga je izdavačka kuća Skribner odbila, recenzent je zapazio originalnost njegovog romana i ohrabrivao Ficdžeralda da pošalje još dela u budućnosti.[7][8] Zelda Zelda Seir 1917 F. Skot Ficdžerald 1921 Ficdžerald je dobio čin višeg pešadijskog poručnika i bio je raspoređen u Kamp Šeridan u blizini Montgomerija, u Alabami. U jednom elitnom klubu, Ficdžerald je upoznao i zaljubio se u Zeldu Seir, ćerku sudije Vrhovnog suda u Alabami Entonija D. Seira, i, po rečima Ficdžeralda, „zlatnu devojku“ visokog društvа Montgomerija. Zelda je prihvatila njegovu prosidbu, ali posle nekog vremena, uprkos tome što je radio u jednoj reklamnoj agenciji i pisao kratke priče, nije mogao da je ubedi da će biti u stanju da je izdržava,zbog čega je ona raskinula veridbu. Ficdžerald se vratio svojim roditeljima koji su živeli u Samit Aveniji br. 599, na Katedral Hilu u Sent Polu, kako bi preradio Romantičnog egoistu u delo s novim naslovom Ova strana raja, polu-autobiografsku priču o Ficdžeraldovim godinama dok je bio student na Prinstonu.[9] Izdavačka kuća Skribner je prihvatila njegovu prerađenu knjigu na jesen 1919, objavljena je 26. marta 1920. i postigla brzi uspeh prodavši 41,075 primeraka u prvoj godini.[10] Ova knjiga je označila početak njegove spisateljske karijere i obezbedila mu stalan prihod koji je odgovarao Zeldinim zahtevima. Oni su obnovili veridbu i venčali se u Katedrali Svetog Patrika u Njujorku. Njihova ćerka i jedino dete, Franses Skot „Skoti“ Ficdžerald je rođena 26. oktobra 1921. Doba džeza Vreme provedeno u Parizu dvadesetih godina 20. veka pokazalo se kao najuticajnija decenija u Ficdžeraldovom razvoju. Ficdžerald je napravio nekoliko izleta po Evropi, uglavnom u Parizu i po francuskoj rivijeri, i sprijateljio se sa mnoštvom članova američke dijaspore u Parizu, pre svega sa Ernestom Hemingvejom.[11] Iako je Ficdžeraldova strast bila pisanje romana, samo se njegov prvi roman dovoljno dobro prodavao kako bi izdržao raskošni život koji su on i Zelda usvojili kao poznate ličnosti Njujorka (Veliki Getsbi, koji se sada smatra njegovim remek-delom, nije dostigao popularnost pre Ficdžeraldove smrti). Zbog ovakvog načina života, kao i zbog Zeldinih medicinskih troškova, Ficdžerald je konstantno bio u finansijskim problemima i često je tražio pozajmice od svog agenta Harolda Obera i urednika u Skribneru, Maksvela Perkinsa. Prvog Maja, 1920 izdanje The Saturday Evening Post, prvi put ime F. Skot Ficdžerald se pojavljuje na naslovnoj stranici magazina kome je posvetio dobar deo svog života. Ficdžeraldova kratka priča Bernice Bobs Her Hair se pojavljuje u ovom izdanju. Ficdžerald je počeo sa pisanjem svog četvrtog romana krajem dvadesetih godina, ali je bio sprečen da nastavi s radom zbog finansijskih problema i šizofrenije od koje je obolela Zelda 1930, te je morao da piše komercijalne kratke priče. Njeno emocionalno zdravlje je ostalo slabo do kraja njenog života.[12] Bolest i smrt Ficdžerald, alkoholičar još od fakulteta, dvadesetih godina je postao poznat po izuzetno teškom opijanju, koje mu je do kraja tridesetih narušilo zdravlje. Ficdžerald je umro pre nego što je završio delo Poslednji tajkun.[13][14] Njegov rukopis, koji su sačinjavale obimne beleške za nenapisani deo romana, uobličio je njegov prijatelj, književni kritičar Edmund Vilson, i objavljene su 1941. pod nazivom Poslednji tajkun.[15] Zaveštanje Ficdžeraldova dela su inspirisala pisce otkad je počeo da objavljuje.[16] Objavljivanje Velikog Getsbija je podstaklo T. S. Eliota da u jednom pismu Ficdžeraldu napiše: „Čini mi se da je Veliki Getsbi prvi korak koji je američka proza napravila još od Henrija Džejmsa...“[17] U pismu napisanom četrdesetih godina, Dž. D. Selindžer je iskazao divljenje prema Ficdžeraldovom delu, a Selindžerov biograf Ijan Hamilton je napisao da je Selindžer čak neko vreme video sebe kao „Ficdžeralovog naslednika“.[18] U Njujork Tajmsu je posle Ficdžeraldove smrti objavljeno da je on „bio bolji nego što je sam znao, jer je i u zbilji i u književnom smislu izmislio jednu generaciju... On ih je možda razumeo, pa čak i predvodio, jer su u svojim srednjim godinama videli drugačiju i uzvišeniju slobodu kojoj je pretilo uništenje.“ U 21. veku se prodaju milioni primeraka Velikog Getsbija i ostalih njegovih dela, a Getsbi, konstantni bestseler, deo je obavezne lektire u mnogim srednjim školama i na univerzitetima....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! The Diamond as Big as the Ritz, and Other Stories F. Scott Fitzgerald 6 najsjajnijih kratkih priča hroničara Roaring Tventies, izabranih između Flappers and Philosophers (1920) i Tales of the Jazz Age (1922). Ova jeftina knjiga obuhvata „Dijamant veliki kao Ric“, „Ledenu palatu“, „Bernis šiša kosu“, „Prvi maj“, „The Jelli-Bean“ i „Pirate na moru“. Frensis Skot Ki Ficdžerald (engl. F. Scott Fitzgerald; 24. septembar 1896 — 21. decembar, 1940) bio je američki pisac romana i novela koje su obeležile Džez eru. Smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka. Fitzdžerald pripada grupi koja se nazivala `Izgubljenom generacijom,` Amerikancima rođenim 1890-ih, a koji su sazreli za vreme prvog svetskog rata. Napisao je četiri romana, peti ostavio nedovršenim, a opus mu uključuje mnoge novele na temu mladosti, očaja i starenja. Supruga mu je bila Zelda Ficdžerald. Mladost Rođen je 1896.u Sent Polu, u državi Minesota, u porodici više srednje klase. Njegov otac, Edvard Ficdžerald, irskog i engleskog porekla, preselio se u Sent Pol iz Merilenda posle Američkog građanskog rata i bio je poznat kao „tih i ugledan čovek sa divnim južnјаčkim manirima“.[1][2][3] Njegova majka se zvala Meri „Moli“ Mekvilan Ficdžerald, i bila je ćerka irskog doseljenika koji se obogatio veletrgovinom.[1][4] Skot Ficdžerald je proveo prvu deceniju svog detinjstva prvenstveno u Bafalu, u državi Njujork. Tu se pokazalo da je dečak izvanredne inteligencije koji je rano ispoljio veliko interesovanje za književnost.[5] Kada je imao 13 godina, doživeo je da njegovo prvo književno delo izađe u štampu – bila je to detektivska priča objavljena u školskim novinama. Godine 1911, kada je Ficdžerald imao 15 godina, roditelji su ga poslali u školu Njuman, prestižnu katoličku gimnaziju u Hakenseku, u državi Nju Džerzi. Kada je maturirao 1913, Ficdžerald je odlučio da ostane u Nju Džerziju i da nastavi svoj umetnički razvoj na Univerzitetu Prinston. Godine 1917. je napustio univerzitet kako bi se pridružio vojsci. Tokom zime 1917. godine, Ficdžerald je bio stacioniran u Fort Levenvortu i bio je jedan od studenata budućeg američkog predsednika i generala armije Dvajta Ajzenhauera koga je naročito mrzeo.[6] Zabrinut da će možda poginuti u Prvom svetskom ratu, a da ne ostvari svoje književne snove, Ficdžerald je brzo napisao knjigu Romantični egoista nekoliko nedelja pre mobilizacije – i, iako ga je izdavačka kuća Skribner odbila, recenzent je zapazio originalnost njegovog romana i ohrabrivao Ficdžeralda da pošalje još dela u budućnosti.[7][8] Zelda Zelda Seir 1917 F. Skot Ficdžerald 1921 Ficdžerald je dobio čin višeg pešadijskog poručnika i bio je raspoređen u Kamp Šeridan u blizini Montgomerija, u Alabami. U jednom elitnom klubu, Ficdžerald je upoznao i zaljubio se u Zeldu Seir, ćerku sudije Vrhovnog suda u Alabami Entonija D. Seira, i, po rečima Ficdžeralda, „zlatnu devojku“ visokog društvа Montgomerija. Zelda je prihvatila njegovu prosidbu, ali posle nekog vremena, uprkos tome što je radio u jednoj reklamnoj agenciji i pisao kratke priče, nije mogao da je ubedi da će biti u stanju da je izdržava,zbog čega je ona raskinula veridbu. Ficdžerald se vratio svojim roditeljima koji su živeli u Samit Aveniji br. 599, na Katedral Hilu u Sent Polu, kako bi preradio Romantičnog egoistu u delo s novim naslovom Ova strana raja, polu-autobiografsku priču o Ficdžeraldovim godinama dok je bio student na Prinstonu.[9] Izdavačka kuća Skribner je prihvatila njegovu prerađenu knjigu na jesen 1919, objavljena je 26. marta 1920. i postigla brzi uspeh prodavši 41,075 primeraka u prvoj godini.[10] Ova knjiga je označila početak njegove spisateljske karijere i obezbedila mu stalan prihod koji je odgovarao Zeldinim zahtevima. Oni su obnovili veridbu i venčali se u Katedrali Svetog Patrika u Njujorku. Njihova ćerka i jedino dete, Franses Skot „Skoti“ Ficdžerald je rođena 26. oktobra 1921. Doba džeza Vreme provedeno u Parizu dvadesetih godina 20. veka pokazalo se kao najuticajnija decenija u Ficdžeraldovom razvoju. Ficdžerald je napravio nekoliko izleta po Evropi, uglavnom u Parizu i po francuskoj rivijeri, i sprijateljio se sa mnoštvom članova američke dijaspore u Parizu, pre svega sa Ernestom Hemingvejom.[11] Iako je Ficdžeraldova strast bila pisanje romana, samo se njegov prvi roman dovoljno dobro prodavao kako bi izdržao raskošni život koji su on i Zelda usvojili kao poznate ličnosti Njujorka (Veliki Getsbi, koji se sada smatra njegovim remek-delom, nije dostigao popularnost pre Ficdžeraldove smrti). Zbog ovakvog načina života, kao i zbog Zeldinih medicinskih troškova, Ficdžerald je konstantno bio u finansijskim problemima i često je tražio pozajmice od svog agenta Harolda Obera i urednika u Skribneru, Maksvela Perkinsa. Prvog Maja, 1920 izdanje The Saturday Evening Post, prvi put ime F. Skot Ficdžerald se pojavljuje na naslovnoj stranici magazina kome je posvetio dobar deo svog života. Ficdžeraldova kratka priča Bernice Bobs Her Hair se pojavljuje u ovom izdanju. Ficdžerald je počeo sa pisanjem svog četvrtog romana krajem dvadesetih godina, ali je bio sprečen da nastavi s radom zbog finansijskih problema i šizofrenije od koje je obolela Zelda 1930, te je morao da piše komercijalne kratke priče. Njeno emocionalno zdravlje je ostalo slabo do kraja njenog života.[12] Bolest i smrt Ficdžerald, alkoholičar još od fakulteta, dvadesetih godina je postao poznat po izuzetno teškom opijanju, koje mu je do kraja tridesetih narušilo zdravlje. Ficdžerald je umro pre nego što je završio delo Poslednji tajkun.[13][14] Njegov rukopis, koji su sačinjavale obimne beleške za nenapisani deo romana, uobličio je njegov prijatelj, književni kritičar Edmund Vilson, i objavljene su 1941. pod nazivom Poslednji tajkun.[15] Zaveštanje Ficdžeraldova dela su inspirisala pisce otkad je počeo da objavljuje.[16] Objavljivanje Velikog Getsbija je podstaklo T. S. Eliota da u jednom pismu Ficdžeraldu napiše: „Čini mi se da je Veliki Getsbi prvi korak koji je američka proza napravila još od Henrija Džejmsa...“[17] U pismu napisanom četrdesetih godina, Dž. D. Selindžer je iskazao divljenje prema Ficdžeraldovom delu, a Selindžerov biograf Ijan Hamilton je napisao da je Selindžer čak neko vreme video sebe kao „Ficdžeralovog naslednika“.[18] U Njujork Tajmsu je posle Ficdžeraldove smrti objavljeno da je on „bio bolji nego što je sam znao, jer je i u zbilji i u književnom smislu izmislio jednu generaciju... On ih je možda razumeo, pa čak i predvodio, jer su u svojim srednjim godinama videli drugačiju i uzvišeniju slobodu kojoj je pretilo uništenje.“ U 21. veku se prodaju milioni primeraka Velikog Getsbija i ostalih njegovih dela, a Getsbi, konstantni bestseler, deo je obavezne lektire u mnogim srednjim školama i na univerzitetima.