Vidoviti kamen Kevin Krosli-Holand Na razmeđu Kevin Krosli-Holand Kralj granice Kevin Krosli-Holand Laguna, 2006/ 2008/ 2011. 312 + 352 + 375 strana. Odlično očuvane sem što treća knjiga ima posvetu. Smešten u velšku Krajinu 1199. godine, Vidoviti kamen ima jedinstveno savremen pristup arturijanskoj legendi. To je krajnje uzbudljiva priča o tajanstvenim i zagonetnim dogodovštinama iz života mladoga Artura de Kaldikota, koji u vidovitom kamenu otkriva svog imenjaka – dečaka kralja Artura. U sto kratkih poglavlja, nalik fotografijama iz prošlosti, Vidoviti kamen sjajno oživljava onu grubu, neprijatnu svakodnevicu srednjega veka, a i celu zajednicu koja se suočava s protivrečnostima i neizvesnostima novoga stoleća – od nastojnikove kćeri Geti do sobarice Tanven, od sveštenika Olivera do ledi Alis, koja skriva jezivu tajnu... „Ovo je neverovatno... Knjiga koja hoće da traje mora da stvori jedan stvaran svet... takav da prstima možete da pređete po njegovim zidinama, takav da vam njegov jutarnji mraz zapara grlo, i da ljude u njemu zapamtite za ceo život. Krosli-Holand je u tome uspeo i ja sam beskrajno ljubomorna.“ Ana Fajn, nagrađivani pisac za decu DOBITNIK GARDIJANOVE NAGRADE ZA DEČJU PROZU DOBITNIK NAGRADE TIR NA N-OG DOBITNIK SMARTIJEVE BRONZANE MEDALJE Artur na razmeđu je drugi deo trilogije o Arturu. Sada je godina 1200. i Artur je spreman da se pridruži lordu Stivenu de Holtu (čoveku kome je sada paž) na četvrtom krstaškom pohodu. Mnogo toga trba da se pripremi – oklop, oružje, konji… A hoće li se Artur veriti? „Druga knjiga u Krosli-Holandovoj trilogiji o Arturu podjednako vas tera na čitanje kao prva. Ona istinski sočno pretresa srednjovekovni život... Krosli-Holandova proza odiše veličanstvenom, suštastvenom poezijom, a njegov srednjovekovni junak prepoznatljiv je svakom današnjem tinejdžeru koji je na teškom putu od dečaštva do zrelog doba. Izuzetno dobro štivo vrhunskog pripovedača.“ Gardijanov Dodatak o dečijoj književnosti „Živopisan i mnogoslojan spoljni sjaj aristokratskog života u srednjem veku predstavlja bogato zaleđe dečakovoj potrazi za istinom – istinom o roditeljima, o prirodi ljubavi, i u krajnjem ishodu, o sebi samom.“ Robert Dunbar, Ajriš Tajms „Što više čitalac povezuje i premišlja o njenim odjecima, to ova knjiga ima više da ponudi. Može se čitati kao jednostavna pustolovina, ali deca sklona razmišljanju će se takođe naslađivati i nagoveštajima koje nosi.“ Nikoleta Džouns u Sandej Tajmsu, Dečja knjiga nedelje Dobitnik Gardijanove nagrade za dečju književnost. Treći deo trilogije Legenda o Arturu. Zapanjujući završetak trilogije započet knjigama Vidoviti kamen i Na razmeđu, odvodi mladog Artura de Kaldikota u Veneciju, gde se na hiljade vitezova i pešadinaca okuplja radi Četvrtog krstaškog pohoda. Arturove oči uskoro se otvaraju i on shvata užase rata, a kada pogleda u vidoviti kamen, postaje mu jasno da su podvizi kralja Artura i njegovih vitezova nalik na pustolovine krstaša – koliko strašni, toliko i slavni. Rat, ljubav, ubistvo, porodične razmirice, politika, sukob između hrišćanstva i islama: sve ovo čini uzbudljivu priču, koja nam predstavlja život u srednjem veku na zapanjujuće životan način, uz dodatak svakodnevnog humora i čarobnih arturijanskih legendi. „Bio sam opčinjen.“ Filip Pulman „Putovanje puno čudesa, putovanje u jedno drugo vreme, putovanje u poznatu priču, tako čudesno ispričanu da je možete okusiti i omirisati na svakoj stranici... Artur iz ove priče neprimetno će vam se ugnezditi u srcu.“ Kornelija Funke, autorka Gospodara lopova „U isto vreme istorijski avanturistički roman i bezvremeno razmatranje o besmislu rata.“ Nikoleta Džons, Sunday Times Vidoviti kamen dobitnik je Gardijanove nagrade za dečju prozu, nagrade Tir na n-Og i Smartis bronzane medalje, a za njim je usledio roman Na razmeđu. Trilogija je postala čuvena u čitavom svetu i objavljena je u dvadeset pet zemalja.

Knjiga je kao nova. Odbijanje raja - Džek Gilbert Izdavač: Kulturni centar Novog Sada Godina izdanja: 2021 Broj strana: 112 Format: 21 cm Povez: Broširani “U Gilbertovim pesmama koje smatramo posebno uspelim, konkretno nije tek polazište ka ultimativnoj sferi apstraktnog, nego ujedno i cilj. Iako je Gilbertova inteligencija, po svedočenju pesnika Daga Andersona, prvorazredna, on je mrzeo pametovanje i hiperintelektualnost u poeziji. Preduslov za „magičnost“, koju smatra vrhunskim svojstvom dobre poezije, zahteva prostodušnost – osobinu koju, u njenim različitim značenjima, tako često spominje Puškin. (…) Gilbert je – da ocenu ponudimo nedvosmisleno – najbolji kad uzdržano predstavlja bića, stvari, i svakovrsne veze među njima koje samo što nisu nestale, to jest ikarski propale. (…) Suprotstavljeni senzibiliteti askete i ljubavnika – ozbiljnost pesnikovog romantizma – čine drugi izvor tenzije u ovim pesmama. Premda Gilbertov lik beznadežno muti kontrast između svetonazora izraženog njegovom prozom s jedne, i njegovom poezijom s druge strane, treba priznati da spomenuti kontrast – usklađen s pravilima dekoruma – neretko funkcioniše kao „pogonsko sredstvo“ ovih stihova. Popularna američka pesnikinja prirode Meri Oliver pokušava da oživi duh Amerike od pre „američkog načina života“ (fraza koja se odnosi na široku lepezu navika s visokom emisijom ugljen-dioksida i drugih komponenti zasnovanih na ugljeniku kao zajedničkom imenitelju). Kod Oliverove, ideja svakovrsne čistoće predstavlja isključivi osnov za tematsko-formalne principe. Kod Gilberta, međutim, naleti strasti često „prljaju“ aktivnosti kakve su obdelavanje vrta, vožnja autobusom ili šetnja Peruđom. Raj je zemaljski, trošan kao gilbertovski hoteli i ljubavnici, dakle nije raj. Onaj pravi je – da formulišemo to na još jedan način – odbijen u ime privremenih zanosa. Slobodni stih odgovara ovim ispovestima bez pokajanja i uspomenama čija se vernost osipa, dominantnom u knjigama nastalim tokom poslednje tri decenije pesnikovog života.” (iz pogovora Nenada Jovanovića)

Novo, nečitano, nema posvete. Slučaj Bremen - Dragan Velikić Godina izdanja: 2017 Broj strana: 232 Povez: Mek „Slučaj Bremen sadrži rečenice koje su toliko jake da ih ni jedan prevod ne bi mogao zamutiti. Imamo posla sa piscem koji je poeta doctus. Dragan Velikić stilski savršeno ostvaruje atmosferu nekoliko epoha. Ovo je jednostavno najbolja knjiga koju sam pročitao poslednjih godina.“ Klemens Rutner„Slučaj Bremen je priča o jednoj porodici u olujama 20. veka. Velikić proučava geografiju Evrope koja je „po ko zna koji put postala istorija“. Radnja romana odigrava se u vremenskom periodu od Prvog svetskog rata pa sve do raspada Jugoslavije. U prostoru je to od Odese do Beograda, od Subotice do Marijenbada, od Budimpešte do Bremena, i preko Atlantika sve do Milvokija. Međutim, Velikić nije napisao istorijski roman. On ne rekonstruiše mesta i vremena, nego ih sinestetski oživljava u imenima ulica i hotela, u mrežama pruga vozova i tramvaja, kroz sudbine svojih junaka.“ Herman Valman„Ono što za glavnog junaka Slučaja Bremen ostaje tajna, nakon njegove smrti u saobraćajnoj nesreći, za čitaoca biva otkriveno na kraju romana. Motivom zamene identiteta razrešava se „slučaj Bremen“ u maniru trilera holivudskih filmova.“ Marijana Milošević„Ovaj Velikićev roman ispisan je prepoznatljivim autorskim rukopisom koji je obeležen brigom za detalj, scenu i štimung.“ Tihomir Brajović„Junak Velikićevog romana Ivan Bazarov izgrađuje svoj život koristeći se pričama drugih, svog očuha, majke, dede, ljubavnice Olivere, oca nestalog u logoru kraj Bremena… Na taj način on pokušava da se sakrije od sopstvene sudbine, u jednom srednjoevropskom prostoru priče koji obuhvataju Petrograd, Bremen, Rijeka, Trst, Karlsbad/Karlove Vari i Odesa, gde se život odvija više u dubinama ljudi nego na površini njihovih rascepkanih sudbina.“ Mihajlo Spasojević

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Slučaj Bremen - Dragan Velikić Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2017 Broj strana: 228 Format: 20 cm Povez: Broširani „Slučaj Bremen sadrži rečenice koje su toliko jake da ih ni jedan prevod ne bi mogao zamutiti. Imamo posla sa piscem koji je poeta doctus. Dragan Velikić stilski savršeno ostvaruje atmosferu nekoliko epoha. Ovo je jednostavno najbolja knjiga koju sam pročitao poslednjih godina.“ Klemens Rutner „Slučaj Bremen je priča o jednoj porodici u olujama 20. veka. Velikić proučava geografiju Evrope koja je „po ko zna koji put postala istorija“. Radnja romana odigrava se u vremenskom periodu od Prvog svetskog rata pa sve do raspada Jugoslavije. U prostoru je to od Odese do Beograda, od Subotice do Marijenbada, od Budimpešte do Bremena, i preko Atlantika sve do Milvokija. Međutim, Velikić nije napisao istorijski roman. On ne rekonstruiše mesta i vremena, nego ih sinestetski oživljava u imenima ulica i hotela, u mrežama pruga vozova i tramvaja, kroz sudbine svojih junaka.“ Herman Valman „Ono što za glavnog junaka Slučaja Bremen ostaje tajna, nakon njegove smrti u saobraćajnoj nesreći, za čitaoca biva otkriveno na kraju romana. Motivom zamene identiteta razrešava se „slučaj Bremen“ u maniru trilera holivudskih filmova.“ Marijana Milošević „Ovaj Velikićev roman ispisan je prepoznatljivim autorskim rukopisom koji je obeležen brigom za detalj, scenu i štimung.“ Tihomir Brajović „Junak Velikićevog romana Ivan Bazarov izgrađuje svoj život koristeći se pričama drugih, svog očuha, majke, dede, ljubavnice Olivere, oca nestalog u logoru kraj Bremena… Na taj način on pokušava da se sakrije od sopstvene sudbine, u jednom srednjoevropskom prostoru priče koji obuhvataju Petrograd, Bremen, Rijeka, Trst, Karlsbad/Karlove Vari i Odesa, gde se život odvija više u dubinama ljudi nego na površini njihovih rascepkanih sudbina.“ Mihajlo Spasojević

Novo, nečitano, nema posvete. Od pravne države do titoističke diktature - Milan Petrović Godina izdanja: 2021 Broj strana: 190 Povez: Tvrd Od pravne države do titoističke diktature dr Milana Petrovića je knjiga koja se dugo čekala.Pred vama je najbolja do sada kritika titoističkog sistema. Autor nespornim argumentima pokazuje da u titoističkoj Jugoslaviji nikakve pravne sigurnosti i suštinske slobode nije bilo i da je država napravljena tako da se raspadne.Istina među koricama ove knjige verovatno mnogima neće prijati, ali suočavanje sa njom je neminovno!Šta je pravna država? Šta je diktatura? Mnogi od ovih pojmova se neprekidno ponavljaju po medijima, ali retki su oni koji znaju njihovo pravo značenje. A da li možemo znati istinu o Jugoslaviji, prvoj, drugoj i trećoj, ako ne znamo ove pojmove? Autor knjige Od pravne države do titoističke diktature, dr Milan Petrović, potrudio se da ovu smutnju razbistri.Prof. dr Milan Petrović napisao je temeljnu knjigu koja je obavezna dopuna našem obrazovanju. Na samom početku, on se bavi pitanjem pravne države i legitimiteta. U drugom poglavlju, autor pojašnjava šta je to liberalna, a šta autoritarna država – kao oblici pravne države. On daje poznate i razumljive primere, iz istorije i današnjice.U poglavlju o diktaturi Petrović je objasnio šta znači pojam diktature. Bavio se njegovom istorijom, modernim uobiličenjem (od Francuske revolucije naovamo) i lokalnim specifičnostima. U ovom posebno zanimljivom poglavlju, autor je Titovu diktaturu precizno odmerio svetskim primerima. Spominju se Julije Cezar, Oliver Kromvel, Maksimilijan Robspjer kao primeri iz istorije diktature o kojima treba razmišljati. Ipak, ključna su poređenja koja je Petrović izveo između Tita i diktatora 20. veka. U kakvom su odnosu titoizam i vladavina Staljina, kralja Aleksandra Karađorđevića, ali i Musolinija, Hitlera ili Augusta Pinočea?Kako u ovom poređenju izgleda krvava komunistička utopija? Gde je tu pravna država? Ima li je danas? Šta treba učiniti da Srbija to konačno postane?O tome je ova knjiga.

Autor: Karin Slaughter Godina izdanja: 2020. Br. str.: 544 Povez: Mek Format: 150mm x 228mm Pismo: Latinica Opis Slagalica – autor Karin Slaughter Laura Oliver cijeli je život provela radeći kao logopedica i nikada nije željela ništa više od mirnoga života u gradiću Belle Isle. U to je barem uvjerena njena kći Andrea. No kad se njihov zajednički odlazak u trgovački centar pretvori u krvoproliće, Andrea iznenada otkriva jednu sasvim novu Laurinu stranu. Snimka pucnjave iz trgovačkog centra prikazana na televiziji potaknut će osobe iz Laurine prošlosti da je potraže i odjednom će se obje naći u smrtnoj opasnosti. Andrea kreće u očajničko putovanje na drugi kraj zemlje na kojemu slijedi tragove majčine prošlosti i otkriva da je, prije nego što je postala Laura, njena majka bila sasvim druga osoba. No, opasna tajna sada je razotkrivena i za Andreu više ništa neće biti isto… RECENZIJE: „Karin Slaughter nadmašila je samu sebe ovim romanom. Rijetko se kad u beletristici prošlost i sadašnjost tako silovito sudaraju, ispričani tako posebnim i čarobnim glasom.“ Jeffery Deaver „Uzbudljivije, provokativnije i napetije od ičeg drugog što je dosad napisala.“ BookBub „Karin Slaughter potvrđuje svoje vodeće mjesto među autorima trilera.“-Publishers Weekly O AUTORU: Karin Slaughter jedna je od najpopularnijih svjetskih autorica. Dosad je objavila 20 romana koji su prevedeni u 120 zemalja i prodani u više od 35 milijuna primjeraka. Njezini romani čine serijali o Sari Linton i Willu Trentu, kao i samostalni romani Grad murjaka (nominiran za nagradu Edgar), te Zgodne djevojke, Dobra kći i Slagalica koje su se odmah nakon objavljivanja popele na vrh ljestvice bestselera Sunday Timesa. Karin Slaughter osnivačica je projekta Save the Libraries, neprofitne organizacije koja nudi podršku knjižničkoj djelatnosti i programima u knjižnicama. Karin je odrasla u državi Georgiji i danas živi u Atlanti. Njezin roman Slagalica trenutačno je u produkciji za Netflix, a ostali romani iz serijala o Willu Trentu bit će ekranizirani kao televizijske serije.

Knjaževac Nolit, 1990. Prevod Luka Semenović Predgovor Vera Ilić Odlično očuvana. Sasvim sigurno najkvalitetnije izdanje ovog romana kod nas. Knjiga Pogledaj dom svoj, anđele je jedan od najznačajnijih romana savremene američke književnosti. To je autobiografski roman koji govori o odrastanju mladog Judžina Ganta koji zapravo predstavlja samog autora. Njegov otac je umetnička duša i boem dok je majka žena sa ambicijom kojoj želja za sticanjem bogatstva postaje preča od porodice. Kao takvi, oni su nespojivi i prepuni sukoba. Ti sukobi su kobni za Judžina i njegovu braću i sestre, koji odbacuju roditelje i otiskuju se u svet. Tomas Klejton Vulf (engl. Thomas Clayton Wolfe) (Ešvil, Severna Karolina, 3. oktobra 1900. - Baltimor, Merilend,15. septembar 1938) je bio američki književnik. Smatra se vodećom ličnošću američke književnosti i prve polovine dvadesetog veka. Bio je u isto vreme i buntovan i emotivan. U svojim delima nije ulepšavao istinu i zbog toga su ga mnogi osuđivali. Vulf se bavio kritikom moderne civilizacije i materijalnih vrednosti koje je ona postavljala. Mladost Tomas Vulf je rođen u Ešvilu, u saveznoj američkoj državi Severna Karolina, kao najmlađe od osmoro dece Vilijama Olivera Vulfa i Džulije Elizabet Vulf.[1] Njegov otac je bio pogrebnik, dok se njegova majka bavila nekretninama. Tomas je bio najbliskiji sa Benom, njegovim rođenim bratom, koji je preminuo u 26. godini, i čija smrt je opisana u knjizi Pogledaj dom svoj, anđele. Vulf je školovanje započeo na Univerzitetu Severna Karolina, kada je imao samo 15 godina. Tokom studiranja, sa uspehom je pisao drame i učestvovao u njihovom izvođenju. Vulf je diplomirao na Univerzitetu Severna Karolina 1920. godine i septembra iste godine upisao prestižni Harvard, koji završava za dve godine. Aktivno sarađuje sa Džordžom Pirsom Bejkerom, profesorom drame na Harvardu. Pokušavajući da proda svoje drame, seli se u Njujork, gde počinje da radi kao profesor engleskog jezika na Njujorškom univerzitetu, gde se zadržava sedam godina.[2] Karijera Vulf nije uspevao da proda svoja dela zbog njihove dužine. Godine 1924. putuje u Evropu, posećujući Englesku, Francusku, Italiju i Švajcarsku. Pri povratku sa svog putovanja, upoznajte tada već udatu Ejlin Bernštejn, sa kojom započinje romantičnu vezu koja će potrajati 5 godina. Njihova veza značajno je uticala na nastavak njegove karijere.[3] Na leto 1926. godine, vraća se u Evropu i počinje da piše prvu verziju autobiografske novele Izgubljen, koja će kasnije prerasti u njegovo najpoznatije delo Pogledaj dom svoj, anđele, evocirajući sećanja iz rodnog Ešvila. Knjiga Pogledaj dom svoj, anđele je jedan od najznačajnijih romana savremene američke književnosti. To je autobiografski roman koji govori o odrastanju mladog Judžina Ganta koji zapravo predstavlja samog autora. Njegov otac je umetnička duša i boem dok je majka žena sa ambicijom kojoj želja za sticanjem bogatstva postaje preča od porodice. Kao takvi, oni su nespojivi i prepuni sukoba. Ti sukobi su kobni za Judžina i njegovu braću i sestre, koji odbacuju roditelje i otiskuju se u svet. Za života je objavio veliki broj pesama, priča, drama i dva romana. Njegovi romani su autobiografska ili poluautobiografska dela. Pisana s mnogo retoričke bujnosti, ističu se naglašenim individualizmom i gotovo mističnim uznošenjem mladosti, seksusa i Amerike, ali sadrže i izraženu kritiku društvenih odnosa.[4] Smrt Kuća Tomasa Vulfa u Ešvilu Nakon podnošenja preko milion reči rukopisa svom novom uredniku, Edvardu Asvelu, Vulf je napustio Njujork, kako bi obišao Zapad. On je proveo dve nedelje putujući kroz 11 nacionalnih parkova na Zapadu, jedini deo zemlje koji nikada nije posetio. Vulf je napisao Asvelu da za razliku od svog prethodnog pisanja, gde je bio je fokusiran na porodicu, njegova perspektiva je sada dosta šira. U julu, Vulf se razboleo od upale pluća prilikom posete Sijetlu, gde provodi tri nedelje u bolnici. Njegova sestra Mabel je zatvorila pansion u Vašingtonu i otišla u Sijetl da se brine za njega. Vulfu je na kraju dijagnostikovana milijarna tuberkuloza. Septembra meseca 1938. godine, Vulf je poslat u Baltimor kako bi se lečio kod najpoznatijeg neurohirurga u zemlji, Valtera Dandija, ali je operacija pokazala da je bolest pregazila celu desnu stranu mozga. Bez svesti, Vulf je umro 18 dana pre svog 38. rođendana. Dnevnik njegovog putovanja kroz nacionalne parkove je pronađen među njegovim stvarima. Vulf je sahranjen u Ešvilu, pored roditelja i braće i sestara.[5] Dela Pogledaj dom svoj, anđele O vremenu i reci U mračnoj šumi tajanstvenoj kao vreme Samoća Tkanje života Paučina i stena Nema povratka domu

Autor: Milena Stojanović Broj strana: 259+212 Format: 21 cm Povez: broširan - PETRUŠKI ZMAJ: Priča je smeštena u srednjovekovnu Srbiju sa fokusom na Petrušku oblast, kojom je u to vreme vladao župan Vukoslav. Dečak Crep, sin slavnog župana Vukoslava, saznaje da ima još dva brata razdvojenih po rođenju. On za rođendan dobija vilinski mač, ali i moć preobražaja u obličje zmaja. Uči tajne magijskih veština od Vujina, starca kome niko ne zna broj godina, a koji je ceo život proveo uz Crepa, čekajući dan kada će krenuti u potragu za braćom i ka ostvarenju drevnog proročanstva, izrečenog od samih bogova. Slovenska boginja smrti i zime Morana, na sve načine pokušava da osujeti Crepa u planovima, sklapajući saveze sa mračnim silama, a sve s razlogom da se Trojstvo braće ne okupi, i ona zauvek ne bude uništena. U svojoj nameri da pronađe braću upoznaje veliki broj ljudi, koji su svojim sudbinama vezani za staru pagansku veru, ali i on sam preispituje svoja učenja, a sve se to događa na pragu hrišćanstva, i neposredno pre kosovskog boja. U potrazi mu pomažu starac Vujin, druid stare vere, otac Vukoslav, tadašnji župan, Lazar Hrebeljanović, i mnoga magijska bića Žar ptica, vile, patuljci, mađionik, krilati pegazi i divni jednorozi, koje će čitaoci imati prilike da upoznaju, na Crepovom putu da nađe braću. - ZOV KRVI: Da li je zov krvi stvarno toliko jak? Kakva se borba odvija u dečacima koji mogu da preuzimaju životinjska obličja? Da li će uspeti da pronađu brata, o kome jedino znaju da se zove Pavle? Ko će pomoći dečacima da se ujedine? Ko pomaže Morani? Da li su samo Srbi oni kojima se dešavaju neobične stvari, ili se još neko umešao? Kako se zadesilo da se sprema veliki boj, turske i srpske vojske, i šta je njemu doprinelo, čitajte na stranicama romana Zov krvi! - ČUVARI PROROČANSTVA: Treći deo epske trilogije Proročanstvo bogova. Nakon obreda ujedinjenja trojstva braće, kada se njihove moći menjaju, družina nestaje i niko im se ne može ući u trag. Dok se svi pripremaju za boj na Kosovu, Morana na sve moguće načine pokušava da sazna gde su. Ne čeka, već okuplja vojsku, i priprema se za konačnu bitku. Unutrašnji sukobi su sve učestaliji. Lazar šalje tragača – Miloša Obilića da pronađe Oliveru. Igra koju igraju Rogati kralj, Vrač i Morana postaje sve opasnija. Crep, Teodor i Orlović Pavle pokušavaju na sve moguće načine da se izbave iz neprilika u kojima se nalaze. Bogovi sa nebeskih dveri zadovoljno posmatraju veliku igru Trojstva braće i njihovih neprijatelja.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Ljubav, itd. - Izdavač: Geopoetika Godina izdanja: 2023 Broj strana: 215 Format: 20 cm Povez: Broširani Džulijan Barns je za Geopoetiku uvek aktuelan pisac i to s povodom. Kako nam je vrlo svesno i sa namerom ostao „dužan” jer je svoj prethodni roman, Troje, ostavio otvorenog kraja, ispunio je svoj dug time što je napisao njegov nastavak pod naslovom Ljubav, itd…. Njegovih troje aktera su sada deset godina stariji (i pametniji?), deset godina iskusniji i ponovo raspoloženi da u neposrednom obraćanju čitaocima podele svoje gledanje na svet, strahove, strasti i nade. Pa iako je način pripovedanja ostao isti, Barns nam ovog puta nudi jedan oporiji, donekle mračniji roman, jer se njegovo istraživanje na temu ljubavi i izdaje još više produbljuje. Promenu koju nosi vreme/život pratimo najjasnije na samim likovima kojima srednje doba ne prija podjednako. Uspesi i neuspesi, suze i smeh, gorčina i nada ispunjavaju stranice ovog dela koje je kao i ono koje mu prethodi prepuno duhovitih replika, (ne)očekivanih obrta, ali i neizbežne ironije. Prema tome, ako ste u prethodnom romanu hrabro stali na stranu jednog od troje junaka, zanimljivo će vam biti da pročitate dokle su Džilijan, Oliver i Stjuart sada stigli, i kuda idu. Džulijan Barns rođen je u Engleskoj, u Lesteru, 19. januara 1946. godine. Školovao se u Londonu od 1957. do 1964, a visoko obrazovanje iz oblasti savremenih jezika stekao je na Koledžu Magdalen u Oksfordu. Diplomirao je 1968, a potom je tri godine radio kao leksikograf na Oksfordskom rečniku engleskog jezika. Barns je 1977. počeo da radi kao kritičar i urednik književne rubrike u časopisima Nju stejtsmen i Nju rivju. Od 1979. do 1986. pisao je TV kritiku, prvo za Nju stejtsmen, a zatim za londonski Obzerver. Dobitnik je više prestižnih nagrada i diploma, uključujući i nagradu Somerset Mom (Metrolend, 1981). Dobitnik je Bukerove nagrade (Ovo liči na kraj, 2011) za koju je ranije tri puta bio nominovan (Floberov papagaj, 1984, Engleska, Engleska, 1998 i Artur&Džordž, 2005). Pored ostalih, dobio je i nagradu Memorijala Džefrija Fabera (Floberov papagaj, 1985); Pri medisi (Floberov papagaj, 1986); nagradu E. M. Forster, koju dodeljuju Američka akademija i Institut za umetnost i književnost (1986); Gutenbergovu nagradu (1987); nagradu Grincane Kavur (Italija, 1988); i Pri Femina (Troje, 1992). Barns je proglašen vitezom (1988), potom oficirom (1995) i komandirom francuskog Reda umetnosti i književnosti (2004). FVS fondacija mu je 1993. dodelila Šekspirovu nagradu, a 2004. osvojio je Austrijsku državnu nagradu za evropsku književnost. Nagradu Dejvid Koen za životno delo dobio je 2011. godine. Dobitnik je nagrade Sandej tajmsa za izuzetna dostignuća u književnosti, 2013. godine, kao i nagrade Sinklar 2015. godine, dodeljene na prvoj svečanosti u čast Karen Bliksen. Godine 2016, Američka akademija umetnosti i književnosti dodelila je Barnsu status počasnog člana iz inostranstva. Nosilac je ordena Legije časti kojim ga je odlikovala francuska vlada 2017. godine. Jerusalimsku nagradu za literarna dostignuća na polju slobode pojedinca u društvu, kao i nagradu Jasna Poljana (Nije to ništa strašno) dobio je 2021. godine. Do sada su objavljena njegova dela: Metrolend (1980), Pre no što me je srela (1982, Geopoetika, 2002), Floberov papagaj (1984), Zureći u sunce (1986), Istorija sveta u 10 1/2 poglavlja (1989, Geopoetika, 1989), Troje (1991, Geopoetika, 2000), Bodljikavo prase (1992), Pisma iz Londona 1990- 1995 (1995), Obale Lamanša (1996), Engleska, Engleska (1998), Ljubav, itd. (2000, Geopoetika, 2001), Cepidlaka u kuhinji (2003, Geopoetika, 2005), Sto od limunovog drveta (2004, Geopoetika, 2005), Artur & Džordž (2005, Geopoetika, 2006), Nije to ništa strašno (2008, Geopoetika, 2008), Puls (2011, Geopoetika, 2011), Ovo liči na kraj (2011, Geopoetika, 2011), Nivoi života (2013, Geopoetika, 2013), Držati oči otvorene, Eseji o umetnosti (2015), Šum vremena (2016, Geopoetika 2016), Jedina priča (2018, Geopoetika 2018), Čovek u crvenom kaputu (2019, Geopoetika, 2020), Elizabet Finč (2022, Geopoetika 2022). Dela su mu prevedena na više od četrdeset jezika. Živi u Londonu.

Odlično očuvano! Naslov Engleski esej : antologija / [priredio] Veselin Kostić ; [preveli Borivoje Nedić, Ljiljana Stanić i Veselin Kostić ; komentari Borivoje Nedić i Ljiljana Stanić ; bibliografske beleške Ljiljana Stanić] Vrsta građe dr.knjiž.oblici Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2003 (Užice : Rujno) Fizički opis XVII, 294 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Kostić, Veselin, 1931-2016 = Kostić, Veselin, 1931-2016 Nedić, Borivoje, 1900-1987 = Nedić, Borivoje, 1900-1987 Stanić, Liljana Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ95, knj. 629 (karton) Napomene Tiraž 1.000 Str. VII-XVII: Esej u engleskoj književnosti / Veselin Kostić Beleške o piscima: str. 281-290 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Engleski esej PREDGOVOR Veselin Kostić: Esej u engleskoj književnosti VII ENGLESKI ESEJ FRANSIS BEKON O istini (preveo Borivoje Nedić) 1 O smrti (preveo Borivoje Nedić) 5 O visokom položaju (preveo Borivoje Nedić) 8 O prijateljstvu (preveo Borivoje Nedić) 12 O učenju iz knjiga (preveo Borivoje Nedić) 20 DŽOZEF HOL Lenjivac (preveo Veselin Kostić) 22 OVEN FELTAM O ženama (preveo Veselin Kostić) 24 EJBRAHAM KAULI O veličini (preveo Borivoje Nedić) 28 O samoći (preveo Borivoje Nedić) 36 DŽONATAN SVIFT Drška od metle (preveo Borivoje Nedić) 41 Veština političkog laganja (preveo Borivoje Nedić) 43 RIČARD STIL G. Bikerstaf u poseti prijatelju (preveo Borivoje Nedić) 49 Dvoboji (preveo Veselin Kostić) 54 DŽOZEF ADISON Razmišljanja u Vestminsterskoj opatiji (preveo Borivoje Nedić) 57 Poseta ser Rodžeru de Kaverliju (preveo Borivoje Nedić) 61 ALEKSANDER POP O okrutnosti prema životinjama (prevela Ljiljana Stanić) 65 SAMJUEL DŽONSON Polifilo (preveo Borivoje Nedić) 73 OLIVER GOLDSMIT Čovek u crnom (preveo Borivoje Nedić) 79 Nacionalne predrasude (prevela Ljiljana Stanić)— 83 DŽEJMS VOZVEL O ratu (prevela Ljiljana Stanić) 87 ČARLS LEM Deca snova - sanjarija (preveo Borivoje Nedić) 94 Stari porcelan (preveo Borivoje Nedić) 99 Siromašni rođaci (preveo Borivoje Nedić) 106 Rasprava o pečenom prasetu (prevela Ljiljana Stanić) 114 VILIJEM HAZLIT O jednom sunčaniku (preveo Borivoje Nedić) 123 Indijski žongleri (preveo Borivoje Nedić) 134 O putovanju (prevela Ljiljana Stanić) 147 DŽEJMS HENRI LI HANT Nekolike misli o snu (preveo Borivoje Nedić) 162 Umiranja male dece (prevela Ljiljana Stanić) 169 TOMAS DE KVINSI Levana i Naše Gospe od Žalosti (preveo Borivoje Nedić) 174 PERSI BIŠ ŠELI O ljubavi (preveo Borivoje Nedić) 182 HARTLI KOLRIDŽ Kratka zapažanja o kratkoći (prevela Ljiljana Stanić) 185 ALEKSANDER SMIT O pisanju eseja (prevela Ljiljana Stanić) 193 SAMJUEL BATLER O poznavanju onog što nam pruža zadovoljstvo (prevela Ljiljana Stanić) 205 RIČARD DŽEFRIZ Livadske misli (preveo Borivoje Nedić) 209 ROBERT LUIS STIVENSON Eldorado (preveo Borivoje Nedić) 219 Odbrana besposličara (prevela Ljiljana Stanić) 223 ARTUR KLATON-BROK Nedelja pred rat (preveo Veselin Kostić) 234 HILARI BELOK Dobra žena (preveo Veselin Kostić) 237 BERTRAN RASEL O modernom duhu (preveo Veselin Kostić) 241 ROBERT LIND Sramežljivi očevi (preveo Veselin Kostić) 246 VIRDŽINIJA VULF Smrt leptirice (prevela Ljiljana Stanić) 251 HAROLD NIKOLSON Odbrana stidljivosti (prevela Ljiljana Stanić) 255 OLDOS HAKSLI Najneobičnija nauka (prevela Ljiljana Stanić) 263 DŽILBERT ADER Čiji je to, uostalom, život? (preveo Veselin Kostić) 274 Beleške o piscima 281 Veselin Kostić rođen je 1931. godine. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu 1955, a doktorirao na Univerzitetu u Notingemu, Engleska, 1959. godine. Od 1956. do odlaska u penziju 1996. predavao je englesku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio je više knjiga iz istorije engleske književnosti, uključujući: Šekspirov život i svet (1978, 2006), Hamlet Viljema Šekspira (1982), „Odabrana poezija“ Filipa Sidnija (1989), Stvaralaštvo Viljema Šekspira I-II (1994), Šekspirova dramaturgija (2010). Koautor je istorije engleske književnosti od 650. godine do modernih vremena: Engleska književnost I–III (1991). Drugo područje proučavanja Veselina Kostića su južnoslovensko-engleske kulturne i druge veze. Iz te oblasti objavio je sledeće knjige: Kulturne veze između jugoslovenskih zemalja i Engleske do 1700. godine (1972), Dubrovnik i Engleska 1300–1650 (1975), Rijeka i okolina u starim engleskim izvorima (2006). Objavio je antologije: Antologija američkog eseja (1999) i Engleski esej (2003). Bavi se prevodilačkim radom. Preveo je sa engleskog ili na engleski jezik preko 40 knjiga. Dobitnik je Nagrade „Miloš Đurić“ za najbolji prevod iz oblasti esejistike u 2005. godini i nagrade za životno delo. MG105 (N)

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Dobar Rep: kako sam objasnio i završio pravi rep - Bege Fank Izdavač: Društvo ljubitelja popularne kulture Godina izdanja: 2022 Broj strana: 256 Format: 20 cm Povez: Broširani Knjiga „Dobar Rep“ Predraga Vukčevića Bege Fanka nesvakidašnje je provokativna vožnja kroz istoriju stila, nabijena erudicijom, stavom i – možda najvažnije – duhom! Reč je o autentično napisanom vodiču kroz najvažnije sociološke i društvene fenomene afroameričke kulture druge polovine 20. veka (preciznije – nakon sloma Pokreta za građanska prava Afroamerikanaca) koji u središte društvenih previranja postavlja muljatora kao vitalnu borbenu mašinu spremnu da se uspešno nosi kako sa belačkim rasizmom, tako i sa kapitalističkom represijom koju je bela zajednica nametnula ostalima. Paralelno s tim, knjiga zagovara prevrednovanje srpske i jugoslovenske tradicije zasnovane na bitovima i rimama, analizirajući i dajući neretko ekscentrična, ali uvek duhovita i argumentovana tumačenja stilova domaćih autora (Bad Copy, General Two, Moskri…). Čitava naracija o repu kao žanru data je s obzirom na začetak i razvoj srpske rep kulture, ali ne kao udaljenog fenomena istorijskog proučavanja, već kao dela proživljenog iskustva koje je oblikovalo samog autora. Ruku pod ruku sa erudicijom, pozivanjem na autoritete i manje poznate reference, u slengu su opisane anegdote o nastanku tzv. drugog talasa srpskog repa u drugoj polovini 90-ih, ali i šire: odrastanje u Beogradu, druženja, rasprave, izlasci. Kao logičan sled, na to se nadovezuje priča o prvim snimcima, greškama i uspesima, formiranju stila i sada već dugoj karijeri Bege Fanka, nespornog partimejkera i hitmejkera na našoj sceni. Glavni junak knjige nije obično JA, već onaj duhovni stav koji je – od Jeremije Krstića, preko Zelenog Zuba kao Najboljeg, do Ruške Jakić – u povremenim naletima uzdrmavao ovdašnju mejnstrim kulturu, krunišući ego i temperament kao najvažnije osobine umetnika, ali i svih oblika domaćih muljatora. Stoga se, van priče o muzici, „Dobar Rep“ može čitati i kao slavljenje i bodrenje radikalne umetnosti Držanja Do Sebe. To je stav koji ne može da iznese bilo ko. Postoje knjige koje beleže istoriju određenog perioda popularne kulture, i one koje se bave karijerom nekog autora-benda. Postoje autobiografije, i knjige koje fenomene pop kulture sagledavaju iz akademskog ugla… Ali retko se sreću one koje na ubedljiv način sadrže sve to, čineći celinu. Zato „Dobar Rep“ Predraga Vukčevića predstavlja redak događaj u našoj kulturi. Bege Fank je rep barbarogenije za 21. vek. Predrag Vukčević Bege Fank (Beograd, 1978) je tekstove o repu, hip-hopu i plesnoj muzici objavljivao na portalima Popboks, My People i Before After, u naučnom časopisu Kultura, kao i u magazinima Urban Bug i Huper. Sa Goranom Musićem je potpisao esej o jednoj tradiciji srpskog hip-hopa u zborniku o istočnoevropskom hip-hopu „Hip-Hop at Europe’s Edge“ (Indiana University Press, 2011). Osnivač je virtuelne zajednice Бегефанк pod čijim se okriljem od 2010. bavi otkrivanjem i afirmacijom beogradskih fank sadržaja i pojava od kraja 60-ih prošlog veka do danas. U okviru svojih 100% Бегефанк žurki i jam sessiona, od 2016. je ugostio Zorana Simjanovića, Nenada Stefanovića Japanca, Bobana Petrovića, Dušana Duleta Petrovića i druge velikane fank tradicije Beograda. Predrag je na hip-hop scenu stupio kao stariji maloletnik. Kao DJ_Ape je u periodu 1996-2004. bio jedan od istaknutijih jungle/d’n’b i party hip-hop DJ-eva u Srbiji i komšiluku. Na brojnim festivalima među kojima su Exit, Nisomnia i Entrance (Rose, CG) delio je gramofone i bine sa velikanima žanra kao što su Tricky, Roni Size, LTJ Bukem, DJ Krust, DJ Marky…. Takođe, bio je i DJ podrška na više kultnih događaja srpske rep scene: npr. 21. marta 1999. u KST-u na nastanku Beogradskog sindikata ili 5. decembra 2003. u SKC-u na legendarnom koncertu Bad Copyja i 43-23 ekipe. Od 2000. društvo mu kao DJ-u prave neki od prvih ovdašnjih party MC-jeva: npr. Soulshine (Oliver Nektarijević) i Wikluh Sky (Đorđe Miljenović), a 2001. i naredne dve godine bio je DJ BBoy Battle of the Year takmičenja SR Jugoslavije. Godine 2003. je postao prvi domaći DJ koji je zvanično nastupio na Exitovoj Glavnoj bini. Od 2012. do 2014. učestvovao je u organizaciji najvećeg hip-hop festivala na našim prostorima „Svi kao jedan“, od 2015. je koorganizator Funk kongresa, a stalni je saradnik i 2Hot4Stage ekipe koja u poslednjih nekoliko godina organizuje svoju zapaženu hip-hop smotru. Od 2009. se pod imenom Lou Benny aktivnije vraća prvoj muzičkoj ljubavi – pisanju rima i repovanju. Milan Stanković SevdahBABY je potpisan kao saradnik njegovih prvih zapaženih pesama „Yo!hambin 91“ i „Znooojjj (Бегефанк)“. Usledili su solo radovi, autorske i izvođačke saradnje sa domaćim soul i funk muzičarima: Markom Louisom i grupama MaraQYa i St. Louis Band, Nenadom Stefanovićem Japancem, Zemljom gruva, ali i mnogim akterima rep scene na ex-Yu prostorima. Od 2013. i stvaranja inovativnog party koncepta sa DJ BKOom, vraća se klubovima i žurkama kao hypeman/MC, ali i kao open format/mashup DJ. Uz nekoliko EP izdanja, 2019. je objavio svoj jedini LP Dobar Rep razvijajući istoimeni koncept „Dobrog Repa“ kojim je srpski rep odneo najdalje u afroameričke knjige. (vidi dr Julius Bailey – „Philosophy and Hip-Hop: Ruminations on Postmodern Cultural Form“ – Palgrave Macmillan, 2014). Sa Zoranom Lojanicom je na srpski preveo jednu od najznačajnijih knjiga o hip-hopu „Ne može da stane, neće da stane – jedna istorija hip-hop generacije“ Jeffa Changa (Red Box, 2009). Sa ženom Ljubicom i sinom Jugom živi u Beogradu. „Dobar Rep“ nije njegova poslednja knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Monodrama „Kalendar mog detinjstva“ već je puno puta izvođena pred publikom. Ove godine, prevedeno u pisanu reč, putovanje kroz uspomene na rođendane, slave, prijatelje i porodicu, pojaviće se u formi knjige. Po meni, dakle, dani detinjstva su skriveni dragulji koje u gomili bezvrednih staklića rasutih po modrom plišu naših uspomena obično počnemo otkrivati tek kad nam život natakne sajdžijsku lupu sredovečnosti? Roman-kalendar, autentični žanr pisca, opisuje najvažnije događaje u odrastanju pripovedača. Podeljen na šest glava kao šest meseci, glavni junak prolazi kroz uspomene na slavlja i putovanja, porodicu i prijatelje, gledajući očima dečaka. Lepo mi dođe da se rasplačem kad pomislim ko sve nije imao detinjstvo? Mislim da je bilo čisto rasipništvo dodeljivati ga ba svakoj budali… No, i o tome je, pretpostavljam već rečeno šta treba? Odavno sam shvatio da „Misli Poznatih I Slavnih“ nisu obavezno i „Misli Preterano Pametnih“, ali (pored lascivne izjave matore poleguše čuvene po tome što se udavala devet puta, ili suvoparne definicije nobelovca koji je još kao sedmogodišnjak posumnjao da dijagonala nepravilnog tetraedra pomnožena vlastitim korenom daje jedan broj bez kog se naprosto ne bi moglo?), u tim knjižurinama se srećom uvek provuče i poneki stih našvrljan na kafanskoj servijeti, koji svojom genijalnošću u momentu postidi sve one koji se nadaju da se do mudrosti ponekad može stići i upornošću i marjivim vežbanjem… Ako su o detinjstvu, znači, ponešto već rekli Ljermontov ili Bernard Šo, Felini, Nušić, ili Bilo Koji Od Tih Promućurnih Čičica, teško da bih ja tu išta imao da dodam? A opet, ovo je moja priča, baš me briga, gde ću to reći ako ovde neću? Đorđe Balašević (Novi Sad, 11. maj 1953 — Novi Sad, 19. februar 2021) bio je jugoslovenski i srpski kantautor i pesnik. Bio je član grupa Žetva i Rani mraz, a 1982. započeo je solo karijeru. Ukupno je objavio 12 albuma. Glumio je u nekoliko televizijskih serija, za koje je pisao i muziku. Singl Računajte na nas, iz perioda dok je bio član Ranog mraza, postigao je veliku popularnost u socijalističkoj Jugoslaviji i ostao je popularan među jugonostalgičarima. Tokom 1990-ih bio je veliki kritičar politike Slobodana Miloševića. Đorđe Balašević je rođen 11. maja 1953. godine, u Novom Sadu, u porodici oca Jovana Balaševića i Veronike Dolenec, iz Rasinje kod Koprivnice u današnjoj Hrvatskoj. Po pisanju hrvatskog magazina „Moljac”, Balaševićev deda Đoka se prezivao Balašev, ali je 1941. godine za vreme Drugog svetskog rata, iz straha „da će ga Mađari pomađariti” dodao nastavak „ić”, karakterističan za srpska prezimena.[1] To se zaista desilo, ali ranije — oko 1935. godine, kako piše u „Službenim novinama Kraljevine Jugoslavije”. Balašević je odrastao u Novom Sadu, u kući u ulici Jovana Cvijića, u kojoj je živeo sa suprugom Oliverom (rođ. Savić, u Zrenjaninu 1959) i troje dece (najstarija Jovana (glumica) — Lola, srednja Jelena — Beba i najmlađi-Aleksa (menadžer)). Pesme je počeo da piše u osnovnoj školi, a sanjao je da postane fudbaler. Gimnaziju je napustio u trećem razredu, jer nije voleo matematiku, fiziku i hemiju, ali je uspeo da maturira kao vanredni učenik. Položio je prijemni ispit za studije geografije ali nikada nije diplomirao. Muzičku karijeru počinje 1977. godine kada se pridružio grupi Žetva. Muzička karijera Žetva i Rani mraz Godine 1977. pristupa akustičarskoj grupi „Žetva” sa kojom, iste godine snima hit pesmu „U razdeljak te ljubim” i ostvaruje svoj prvi uspeh. Singl je prodat u više od 180.000 kopija, što je bio veliki uspeh za jugoslovenske standarde. Naredne godine napušta bend u kome se afirmisao i sa Vericom Todorović osniva grupu „Rani mraz” sa kojom nastupa na festivalu u Opatiji, sa pesmom „Prva ljubav”. Tokom te godine snima nekoliko hit pesama i sa njima ostvaruje velike tiraže i doživljava potpunu afirmaciju. Pred samo snimanje pesme „Računajte na nas”, pridružuju im se bivši članovi grupe Suncokret, Biljana Krstić i Bora Đorđević. Pesma je postala vrlo popularna među vlastima i među narodom, i predstavljala je svojevrsnu himnu generacije. Nakon samo dva meseca saradnje, grupu je napustio Đorđević, pošto je uočio razlike u autorskom senzibilitetu između sebe i Balaševića, i formirao grupu Riblja čorba. Grupu je napustila i Verica Todorović, pa su Biljana i Đorđe snimili prvi album Ranog mraza „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu”. Đorđe je još kao tinejdžer bio veliki poštovalac Korni grupe, tako da kompletnu produkciju i aranžmane albuma „Mojoj mami umesto maturske slike u izlogu” poverava bivšim članovima Korni grupe. Na festivalu u Splitu 1979. godine, Balašević je osvojio prvu nagradu sa pesmom „Panonski mornar”, svoju popularnost potvrđuje sa osam rasprodatih koncerata u beogradskoj dvorani Doma sindikata. Tokom 1980. godine, služio je JNA u Zagrebu i Požarevcu, gde je snimio TV seriju Vojnici. Krajem godine izašao je album „Odlazi cirkus”, poslednji album grupe Rani mraz. Album je potvrdio Balaševićev status i doneo hitove kao što su „Priča o Vasi Ladačkom” i „Život je more”. Solo karijera Početkom 1982. godine započinje solo-karijeru albumom Pub sa kojim beleži zapažen uspeh. U TV seriji Pop Ćira i pop Spira tumači zapaženu ulogu berberina Šace. U zimu sledeće godine prvi put puni beogradski Sava centar. Zatim sledi ploča pod nazivom „Celovečernji the Kid” snimljena 1983. godine. Melodija naslovne numere koja je snimljena i na engleskom jeziku, je inspirisana folklorom Meksika. Aprila 1985. godine, snima izuzetno zapažen album 003. na kome se istakla pesma Slovenska. Ovu ploču je produkcijski uradio kao i prethodnu Josip Boček. Naredne, 1984. godine u saradnji sa TV Novi Sad snima i TV film pod istoimenim nazivom „Celovečernji Kid”. Sa sledećim albumom Bezdan, Balašević formira ekipu koja će mu ubuduće biti redovna studijska i koncertna potpora. Za produkciju ploče je zadužen Đorđe Petrović, aranžmani su povereni klavijaturisti Aleksandru Dujinu. Đorđe Balašević naglašava da najplodniji period njegovog stvaralaštva otpočinje ovim albumom. Sledeći album „Panta rei” prati izuzetno loše kritike, koje se podudaraju sa teškim periodom kroz koji je novosadski kantautor u privatnom životu prošao. Ipak na ovom albumu se izdvaja jedna od Balaševićevih najlepših balada „Jednom…” Naredna ploča, „Tri posleratna druga”, koja je dobila podnaslov „Muzika iz istoimenog romana” i koju Balašević snima 1989. godine, prati radnju istoimenog romana i beleži veliki uspeh. Na pomenutoj ploči, koja je doživela dobre kritike, i veoma dobro prošla kod publike, nalazi se jedna od najlepših balada koje je Balašević snimio — „D-mol”. U vreme dok počinju ratna zbivanja u SFRJ 1991. godine, na tržište izlazi album „Marim ja…”. Ovaj album ostaje upamćen po izuzetno dobrim tekstovima, nostalgičnim notama, po pesmama „Nevernik”, „Divlji badem”, „Ringišpil”… Te iste jeseni Balašević je imao svoju kolumnu u Radio-TV Reviji. U ovoj kolumni, dok besni rat na prostoru tada već bivše SFRJ, Balašević pravi veoma oštre i kritičke osvrte na sva aktuelna, pretežno politička dešavanja u zemlji. Ratne godine provodi sklonjen od javnosti, izbegavajući mobilizaciju. Krajem 1993. godine snima album „Jedan od onih života”; album izlazi u vreme teške ekonomske krize, a pesme su inspirisane ratnim tragedijama. Tih godina Balaševićevi koncerti postaju prva javna čistilišta, budući da na njima iznosi veoma oštre konotacije na račun aktualne vlasti, sa jasnim opozicionim stavovima. Posle malo duže pauze 1996. godine, objavljuje album pod nazivom „Naposletku”. Nove pesme snimljene su uglavnom na akustičnim instrumentima uz učešće gudača Svetog Đorđa. Od instrumenata su upotrebljivani fagot, oboa, truba i violina koje na veran način dočaravaju atmosferu Balaševićevih stihova. Drugi roman objavljuje 1997. godine. I u njemu Balašević prati svoj pretposlednji album — „Jedan od onih života”. Roman postiže izuzetno dobre kritike. A 2000. godine Balašević objavljuje političkim album pod naslovom decenije koja je iza nas — „Devedesete”. Na tom albumu on daje javnu osudu jednog vremena, jednog izgubljenog vremena, za jednu generaciju, umesto na nostalgične i ljubavne pesme na koje je navikao svoju publiku, na ovom albumu je ostala zabeležena pesma „Živeti slobodno” koja ujedno i predstavlja himnu petooktobarskih promena u kojima je i Balašević imao svoje aktivno učešće. Ljubavne pesme koje su izostale sa prethodnog albuma u punoj meri su nadoknađene krajem 2001. godine., kada je snimljen album „Dnevnik starog momka” koji je posvetio svojoj supruzi Olji. Naime, svaka od 12 pesama na albumu nosi naziv jednog ženskog imena, a kombinacijom početnih slova tih imena dobija se pravo značenje ovog albuma „Olja je najbolja”. 2004. godine snima izuzetno dobar album koji nosi naziv svoje prve grupe Rani mraz. Zapaženo učešće u ovom albumu ima grupa Apsolutno romantično. Živeo je i radio u Novom Sadu, a držao je vrlo posećene koncerte u mnogim gradovima bivše Jugoslavije. Održao je 24. maja 2013. veliki koncert u Beogradu, na Kalemegdanu.[2] Bio je oženjen suprugom Oliverom i imao ćerke Jovanu i Jelenu i sina Aleksu. Živeo je u Novom Sadu. Njegove tri pesme, „Drvena pesma”, „De mol”, „Devojka sa čardaš nogama”, uvrštene su u udžbenike za osnovnu školu u Srbiji.[3] Festivali Omladina, Subotica: Računajte na nas (sa grupom Rani mraz), `78 Opatija: Moja prva ljubav, nagrada za najbolje debitante festivala (sa grupom Rani mraz), `78 Pesma o jednom petlu, `82 Zagreb: Marina (Veče šansona) Split: Panonski mornar, pobednička pesma i nagrada za tekst (Veče dalmatinske šansone, sa grupom Rani mraz), `79 Politika Godine 1978. Balašević je snimio pesmu „Računajte na nas”, koja je bila nezvanična himna Titove omladine. Ta pesma je poručivala starijoj generaciji da će mladi slediti revolucionarni komunistički put, koji su zacrtali stariji revolucionari na čelu sa Titom. Nakon smrti Josipa Broza objavio je i pesmu „Tri put sam video Tita”. Bio je poznat po nadimku „Titov omladinac”. Balaševićev zanos je kasnije prešao u razočaranje i rezignaciju (pesma „Rekvijem” iz 1988). Zbog pesme „Računajte na nas” su ga tokom devedesetih mnogi napadali da je titoista i jugonostalgičar u nekom ružnom kontekstu te reči, na šta je on odgovorio na njemu svojstven, humorističan način: „Ljudi, ja sam tu pesmu napisao pre 20 godina, da sam tad ubio Tita do sad bih izašao…”. U vreme kada je Srbija bila pod sankcijama uzeo je slovenačko državljanstvo. Javno se suprotstavljao režimu Slobodana Miloševića, držao kultne novogodišnje koncerte u Sava centru i bio ambasador dobre volje Visokog komesarijata UN za izbeglice. Nakon pada Miloševićevog režima, prestao je da se politički eksponira, sve do 2008. godine kada je na predsedničkim izborima podržao Borisa Tadića i učestvovao u njegovoj predizbornoj kampanji. Smrt Balašević je u novembru 2019. godine preživeo infarkt i ugrađeni su mu stentovi.[4][5] On je oboleo od kovida 19 u februaru 2021. godine. Bio je na kućnome lečenju sve do 16. februara kada mu se pogoršalo zdravstveno stanje te je primljen u Infektivnu kliniku KC Vojvodine.[4] Tri dana kasnije, 19. februara preminuo je od posledica upale pluća koju je izazvao virus korona.[6] Sveće u Sarajevu u znak žalosti povodom smrti Đorđa Balaševića Na vest o smrti Balaševića reagovala je javnost svih država nekadašnje SFRJ. U njegovom rodnom gradu Novom Sadu, u središtu grada paljene sveće, na Gradskoj kući su bila ugašena svetla,[7] ispred njegove kuće su se takođe okupili prijatelji i obožavaoci, a u Zagrebu su oko sveća napisali bećarac na ćiriličkome pismu u čast njegove pesme „Stih na asfaltu” koja počinje: „Da mi je još jedared proći Ilicom, pa da bećarac našvrljam ćirilicom.`[8] U Puli su, pored Gradske biblioteke, na železničkoj stanici svećama odali počast jer upravo tu, u pesmi „Oprosti mi, Katrin”, „čekao autobus i svirao gitaru”.[9] Gradska većnica u Sarajevu je bila osvetljena u čast Balaševića. I u nekoliko crnogorskih gradova građani su večeras paljenjem sveća i polaganjem cveća odali počast Đorđu Balaševiću. Plakat sa natpisom najlepše pesme pevao si našem gradu, poslednji pozdrav panonskom mornaru, postavljen je na ulazu u Cetinje. Građani Skoplja okupili su se večeras na platou ispred Univerzalne sale da bi odali počast Balaševiću. Na skupu nazvanom Skoplje za Balaševića na velikom video platnu su emitovane fotografije poznatog muzičara, dok su se u pozadini čuli njegovi najveći hitovi. Balaševiću su odali poštu i stanovnici Splita koji su se u velikom broju okupili na Peristulu. Pevali su njegove pesme, palili sveće, ostavljali poruke s omiljenim Balaševićevim stihovima. Grad Novi Sad je na svojoj teritoriji proglasio dan žalosti na dan njegove sahrane,[7] 21. februara. Ispraćen je u krugu porodice uz tamburaše. Komemoracija, na želju porodice, nije bila održana. U ponedeljak 22. februara Grad Novi Sad je organizovao manifestaciju „Dan kada je Đole preplivao Dunav” na Keju žrtava Racije kao poslednji oproštaj od simvola grada. Na događaju je bilo više desetina hiljada ljudi, pre svih iz Novoga Sada, ali iz cele Srbije.[10] Tada novoizabrani patrijarh srpski Porfirije, inače rođeni Bačvanin, povodom smrti ovoga pevača istakao je da „molitvama uzvraćam na tu neograničenu količinu ljubavi za sve lepo, blago i pitomo, poput bačke ravnice našeg Đoleta“.[11] Nedelju dana kasnije, patrijarh srpski Profirije je ponovo aludirao na Balaševića (i kultnu pesmu „Računajte na nas”) kada je posetio Majske Poljane, mesto naseljeno Srbima u Hrvatskoj koje je stradalo u zemljotresima krajem 2020. g. On je okupljenim meštanima rekao: „Računajte na nas... i na sve ljude dobre volje.”[12] Osnovna škola „Branislav Nušić” u Donjoj Trnavi posadiće 68 bagrema u Balaševićevu čast i njegove pesme „Ne lomite mi bagrenje”, napravivši time „Đoletov park”.[13] Novosadska TV serija Državni posao u epizodi „Odlazi cirkus” dala je epitaf Balaševiću.[14] Iako na kraju nema tačne napomene (kao u slučaju epizode „Odlazi cirkus”), epizoda „Nema karata” koja je izašla u etar 17. januara 2020. g. (tačno godinu, mesec i dva dana pred smrt), takođe je velikim delom posvećena ovom novosadskom umetniku.[15] Dijalog kolega u epizodi počinje Boškićevim pitanjem „Je l` neko umro?”, a odgovor Čvarkova je: „Jeste, Novi Sad!”

Odlično stanje Mladinska knjiga 2009 `Mađioničarski trik je sam po sebi fascinantan. To je magija koja nas prati od detinjstva, kada smo prvi put otvorenih očiju i zaprepašćeni videli zeca kako izlazi iz šešira. Osnovni princip mađioničarske umetnosti, naravno, jeste da se prikuje pažnja publike za neki detalj, te da se tako ona odvrati od onog što je bitno, da se stvori iluzija kako se radi jedna stvar dok se, u stvari, izvodi nešto sasvim drugo. U svom romanu IGRA OGLEDALIMA Agata Kristi uspešno pokazuje kako oštrouman kriminalac može da primeni takvu taktiku da bi prošao nekažnjeno zbog ubistva.Gospođa Marpl, ta naoko krotka i blaga usedelica, nalazi se u poseti kod svoje stare školske drugarice Kari Luiz Serokold, u Stonigejtsu, seoskoj kući koja je prtvorena u koledž za maloletne delikvente. Koledžom upravlja njen suprug Luis Serokold, energični idealista, čija je pasija da preobraćuje mlade kriminalce. Kad Kristijan Galbrabdsen, pastorak Keri Luiz, dođe u posetu Luisu Serokoldu i biva ubijen ubrzo nakon dolaska, izgleda nemoguće da je bilo ko iz domaćinstva mogao da ima priliku da izvrši zločin. Ipak, samo jedna osoba među njima mogla je imati verovatan motiv. Kroz niz dramatičnih situacija bistra, dalekovida gospođica Marpl probija veoma vešto smišljenu dimnu zavesu i otkriva potpuno neočekivanog ubicu.` Dama Agata Kristi (engl. Agatha Christie; Torki, 15. septembar 1890 — Volingford, 12. januar 1976) bila je britanska književnica. Autorka je brojnih kriminalističkih odnosno detektivskih romana. Kao najpoznatiju svetsku spisateljicu misterija, nazivaju je i „kraljicom zločina”. Agata Kristi Agata Kristi Lični podaci Datum rođenja 15. septembar 1890. Mesto rođenja Torki, Ujedinjeno Kraljevstvo Datum smrti 12. januar 1976. (85 god.) Mesto smrti Volingford, Ujedinjeno Kraljevstvo Književni rad Najvažnija dela Mišolovka Potpis Tokom svoje književne karijere, koja je trajala više od pola veka, napisala je 79 knjiga (od čega 66 kriminalističkih romana) i više zbirki kratkih priča i drugih dela, koja su prodata do sada u više od dve milijarde primeraka širom sveta i prevedena na više od 50 jezika. Prema Ginisovoj knjizi rekorda, najprodavaniji je autor svih vremena.[1] Zabeleženo je da su jedino Biblija i Šekspirova dela doživela veću prodaju od romana Agate Kristi.[2] Njena drama Mišolovka je premijerno izvedena u Londonu 25. novembra 1952. godine; ovo delo je do sada najduže neprestano igran komad u istoriji pozorišta koje je imalo više od 25.000 izvođenja.[3] Proglašena je 2013. godine za najboljeg pisca detektivskih priča, a njen roman Ubistvo Rodžera Akrojda za najbolji krimi roman svih vremena.[4] Pod pseudonimom Meri Vestmakot Agata Kristi napisala je i 6 ljubavnih romana.[5] Biografija uredi Detinjstvo i obrazovanje uredi Agata Kristi kao dete Agata Meri Klarisa Miler je rođena 15. septembra 1890. godine u kući zvanoj „Ešfild” u Torkiju, kao kćerka Frederika Alve Milera i Klarise Margaret Miler.[6] Otac je bio američki berzanski posrednik sa samostalnim prihodima, ali je umro kada je Agata imala samo 11 godina, a majka je bila kćerka britanskog vojnog kapetana.[7] Porodica Miler je, pored Agate, imala još dvoje dece — sina Luja i kćerku Margaret. Oboje su bili stariji od Agate, brat 10, a sestra 11 godina.[8] Iako odgajana kao hrišćanka, odrasla je u domaćinstvu sa raznim ezoteričnim verovanjima; Agata je, kao i njeni brat i sestra, verovala da je njihova majka Klara vidovnjak sa sposobnošću da vidi „drugu viziju”.[9] Iako su u to vreme uglavnom dečaci išli u školu, Agatina majka, koja nije bila konvencionalna, poslala je stariju sestru u školu. Međutim, to isto nije učinila i sa Agatom, za koju je smatrala da je bolje da se školuje kod kuće, te je na sebe preuzela odgovornost da je nauči da čita i piše, kao i da obavlja osnovne aritmetičke operacije. Takođe, majka ju je podučavala muzici, te ju je naučila da svira klavir i mandolinu.[10] Tokom odrastanja, majka je Agatu ohrabrivala da piše poeziju i kratke priče, a neke od njih su bile objavljene u lokalnim časopisima, ali bez zapaženijeg uspeha. Tokom odmora u Egiptu, napisala je svoj prvi roman, kojeg je porodični prijatelj, Iden Filipot, preporučio njegovom književnom agentu u Londonu, ali nažalost bez uspeha.[11] U uzrastu od 16 godina, Agata je, kako bi završila školu i stekla prvo formalno obrazovanje, otišla u Pariz na dve godine, gde je studirala pevanje i klavir. Bila je vešt pijanista, ali su je trema i stidljivost sprečili da nastavi karijeru u muzici.[12] Karijera i porodični život uredi Za vreme Prvog svetskog rata, radila je u bolnici kao medicinska sestra, prema njenim rečima „jedna od najplemenitijih profesija koje da čovek može da radi”.[13] Kasnije je radila u bolničkoj apoteci, što je imalo veliki uticaj na njen književni rad, jer mnoga ubistva u njenim knjigama su izvršena uz pomoć otrova. Godine 1914. udala se za pukovnika Arčibalda Kristija, avijatičara pri Kraljevskim avio trupama.[14] Imali su jednu ćerku, Rozalind Hiks,[15] a razveli su se 1928. godine, dve godine nakon što je Agata otkrila da je muž vara. Njen prvi roman, Misteriozna afera u Stajlzu, objavljen je u 1920. godine, a tokom braka sa Arčibaldom, izdala je šest romana, zbirku pripovedaka, te objavila nekoliko kratkih priča u raznim časopisima. U tom prvom romanu, pojavljuje se Herkul Poaro — lik koji se pojavljuje u njena 33 romana, kao i nekoliko desetina kratkih priča.[16] Nakon što je saznala da je muž vara, zatražila je razvod. Nakon svađe, Arčibald je otišao iz njihove kuće sa ljubavnicom, a Agata je u potpunosti nestala iz javnog života.[17] Njen nestanak je izazvao veliko negodovanje u javnosti, koja se uglavnom sastojala od ljubitelja njenih romana. Nakon obimne potrage, pronađena je nakon jedanaest dana, 19. decembra, nakon što su je prepoznali u jednom hotelu u kom se lažno predstavila.[18] Nikada nije objasnila svoj nestanak, niti razloge, iako su neki lekari smatrali da je patila od psihogene fuge, a mišljenja javnosti o razlozima za njen nestanak i dalje su podeljena.[19] Kristi se veoma zanimala za arheologiju, a 1930. godine udala se za arheologa Maksa Malovana, sa kojim se zbližila nakon saradnje na arheološkim iskopavanjima. Bili su u braku 46 godina, sve do njene smrti.[20] Često je u svojim pričama koristila postavke koje su dobro poznate, a putovanja sa Malovanom po Bliskom istoku doprinela su da upravo ta regija bude mesto dešavanja u nekoliko njenih romana. Neke od radnji romana, među kojima i radnja romana Deset malih crnaca, smeštene su u Torkiju, njenom rodnom mestu, a roman Ubistvo u Orijent ekspresu iz 1934. godine, napisala je u hotelu „Pera Palas” u Istanbulu, u Turskoj.[21] Godine 1932. Agata je objavila prvi od šest romana pod pseudonimom Meri Vestmakot. Bila je to dobro čuvana tajna, sve do 1949. godine, kada je časopis Sandej tajms otkrio da je gospođa Vestmakot zapravo Agata Kristi.[22] Tokom Drugog svetskog rata, Kristi je radila u apoteci u Londonu, gde je stekla znanje o otrovima, koje je iskoristila u kriminalističkim romanima koje je napisala posle rata. Na primer, u romanu Kod Belog konja iz 1961. godine, koristila je talijum kao otrov za ubistvo, a njen opis trovanja talijumom bio je toliko precizan, da je jednom lekaru pomogao da reši slučaj.[23] Poslednje godine uredi U čast svojih književnih dela, imenovana je za komandanta Reda Britanske Imperije 1956. godine,[24] a sledeće godine je postala predsednik „Kluba detektiva”.[25] Godine 1971. dobila je najveće nacionalno priznanje, orden Britanskog carstva, tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji. Bili su jedan od retkih parova u kom su oba partnera stekla titulu zbog sopstvenih zasluga. Od 1968. godine, zbog viteštva njenog supruga, Agatu su nekad akreditovali pod nazivom „Ledi Agata Malovan” ili „Ledi Malovan”. Od 1971. do 1974. godine, njeno zdravlje je počelo da se pogoršava, ali nastavila je da piše. Nedavno su, uz pomoć eksperimenata na tekstovima, kanadski istraživači utvrdili da je Agata možda patila od Alchajmerove bolesti ili neke druge demencije.[26][27][28][29] Umrla je prirodnom smrću, 12. januara 1976. godine, u svojoj kući u Volingfordu, blizu Oksforda, u 86. godini života. Stvaralaštvo uredi Formula i naravni instrumenti uredi Kristi je nazivana vojvotkinjom smrti, gospodaricom misterije i kraljicom zločina.[30]‍:15 Na početku karijere, jedna novinarka je primetila da su „njeni zapleti mogući, logični i uvek novi“.[31] Prema Hani, „Na početku svakog romana, ona nam pokazuje naizgled nemoguću situaciju i mi poludimo pitajući se `Kako se ovo može dogoditi?` Zatim, polako, otkriva kako je nemoguće ne samo moguće već jedino što se moglo dogoditi.`[32] Kristi je razvila svoje tehnike pripovedanja tokom onoga što se naziva zlatno doba detektivske fantastike.[33] Autorka Dilis Vin je nazvala Kristija „doajenkom udobnosti“, podžanra koji „sadrži malo seosko okruženje, heroja sa blago aristokratskim porodičnim vezama, mnoštvo crvenih haringa i sklonost da izvrši ubistvo otvaračima za pisma od srebra i otrovima uvezeno iz Paragvaja“. [34] Na kraju, u Christiejevom znaku, detektiv obično okuplja preživele osumnjičene u jednu prostoriju, objašnjava tok njihovog deduktivnog zaključivanja i otkriva krivca; ali postoje izuzeci gde je krivcu prepušteno da sve objasni (kao što su Deset malih crnaca i Beskrajna noć).[35][36] Kristi se u pogledu lokacije dešavanja radnje nije ograničila na neobična engleska sela – radnja knjiga se mogla odvijati na malom ostrvu (And Then There Were None), avionu (Smrt u oblacima), vozu (Ubistvo u Orijent ekspresu), parobrodu (Smrt na Nilu), pametnom londonskom stanu (Karte na stolu), odmaralište u Zapadnoj Indiji (Karibska misterija ) ili arheološka iskopavanja (Ubistvo u Mesopotamiji) – ali krug potencijalnih osumnjičenih je obično zatvoren i prisan: članovi porodice, prijatelji, sluge, poslovni saradnici, saputnici.[37]‍:37U njenim delima su česti tipski likovi: femme fatale, uglađeni policajac, odani sluga, dosadni pukovnik), ali oni mogu biti podmetnuti da bi omeli čitaoca; lažno predstavljanje i tajni savezi su uvek mogući.[37]‍:58 Uvek je prisutan motiv. za zločine – najčešće novac: „U opusu Kristi je vrlo malo ubica koje uživaju u ubistvu radi samog ubistva.[38]‍:379, 396 Profesor farmakologije Majkl C. Džerald je primetio da „u više od polovine njenih romana jedna ili više žrtava su otrovane, iako ne uvek na potpuno zadovoljstvo počinioca“. [39]‍:viii U zločinima u njenim knjigama se koriste i pištolji, noževi, garote, žice, tupi predmeti, pa čak i sekire, ali „Kristi nikada nije pribegla razrađenim mehaničkim ili naučnim sredstvima da objasni svoju genijalnost“,[40]‍:57prema Džonu Karanu, piscu i književnom savetniku imanja Kristi.[41] Mnogi od tragov u njenim knjkigama su svakodnevni predmeti: kalendar, šolja za kafu, voštano cveće, pivska flaša, kamin koji se koristi tokom toplotnog talasa.[42]‍:38 Prema piscu kriminalističkih dela Pi Di Džejmsu, Kristi je bila sklona da od najneverovatnijeg lika napravi krivca. Upućeni čitaoci ponekad mogu da identifikuju krivca tako što će identifikovati najmanje verovatnog osumnjičenog.[43] Kristi je ismejala ovaj uvid u svom predgovoru Cards on the Table: „Uočite osobu za koju je najmanja verovatnoća da je počinila zločin i u devet od deset puta vaš zadatak je završen. Pošto ne želim da moji verni čitaoci odbace ovu knjigu u gađenje, više volim da ih unapred upozorim da ovo nije takva knjiga.`[44]‍:135–36 U emisiji Desert Island Discs na BBC Radio 4 2007. godine, Brajan Aldis je rekao da mu je Kristi rekla da je napisala svoje knjige do poslednjeg poglavlja, a zatim odlučila ko je najneverovatniji osumnjičeni, nakon čega će se vratiti i napraviti neophodne izmene u „okviru` ta osoba.[45] Na osnovu studije njenih radnih beležnica, Karan opisuje kako je Kristi prvo kreirala glumačku postavu, odabrala okruženje, a zatim napravila listu scena u kojima bi se otkrili specifični tragovi; redosled scena bi se revidirao kako je razvijala svoju radnju. Neophodno je da ubica bude poznat autoru pre nego što je sekvenca mogla biti finalizovana i ona je počela da kuca ili diktira prvi nacrt svog romana.[46] Veliki deo pisanja, posebno dijalog, stvarala je u svojoj glavi pre nego što je to stavila na papir.[47]‍:241–45[48]‍:33 Tokom 2013., 600 članova Udruženja pisaca zločina izabralo je Ubistvo Rodžera Akrojda kao „najbolju jedinicu ... ikada napisano.`[49] Autor Džulijan Sajmons je primetio: „U očiglednom smislu, knjiga se uklapa u konvencije ... Radnja je na selu duboko unutar engleske provincije, Rodžer Akrojd umire u svojoj radnoj sobi; postoji batler koji se ponaša sumnjičavo ... Svaka uspešna detektivska priča u ovom periodu uključivala je prevaru nad čitaocem, a ovde je trik veoma originalan u tome da se ubica učini lokalnim lekarom, koji priča priču i glumi Poaroovog Votsona.“[50] ‍:106–07 Kritičar Saterlend Skot je izjavio: „Da Agata Kristi nije dala nikakav drugi doprinos književnosti detektivske fantastike, i dalje bi zaslužila našu zahvalnu zahvalnost“ za pisanje ovog romana.[51] U septembru 2015, povodom njenog 125. rođendana, And Then There Were None proglašena je za „globalnu najvoljeniju knjigu Agate Kristi“ u glasanju koje je sponzorisalo organizacija koja se stara o nasleđu autorke.[52] Roman je simboličan i za njenu upotrebu formule zapleta i za njenu spremnost da je odbaci. And Then There Were None, misteriju ubistva tipa `zatvorenog društva` dovodi do ekstrema“, kaže autor Čarls Ozborn.[53]‍:170 Počinje klasičnim postavljanjem potencijalne žrtve(e) i ubice(a) izolovanih od spoljašnjeg sveta, ali onda krši konvencije. Nema detektiva uključenog u akciju, nema intervjua sa osumnjičenima, nema pažljivog traženja tragova i nema osumnjičenih okupljenih u poslednjem poglavlju da bi se suočili sa rešenjem. Kao što je i sama Kristi rekla, „Deset ljudi je moralo da umre, a da to ne postane smešno ili da ubica nije očigledan“.[54]‍:457 Kritičari su se složili da je uspela: „Arogantna gospođa Kristi ovoga puta postavila je sebi zastrašujući test sopstvene genijalnosti ... recenzije, što nije iznenađujuće, bile su bez izuzetka divlje udvarajuće.“[53]‍:170–71 Stereotipski likovi i rasizam uredi Kristi je u svoja dela uključila stereotipne opise likova, posebno pre 1945. godine (kada su takvi stavovi bili češće javno izražavani), posebno Italijane, Jevreje i neevropljane.[55] ‍:264–66Na primer, opisala je „muškarce hebrejskog porekla, blede muškarce sa kukastim nosovima, koji nose prilično blistav nakit“ u pripoveci „The Soul of the Croupier“ iz zbirke Tajanstveni gospodin Kvin. Godine 1947, Anti-Defamation League u SAD poslala je zvanično pismo pritužbe američkim izdavačima , Dodd, Mead and Company, u vezi sa percipiranim antisemitizmom u njenim radovima. Britanski književni agent Kristijeve u UK je kasnije pisao njenom predstavniku u SAD, ovlašćujući američke izdavače da „izostave reč `Jevrej` kada se opisuje neprijatni likovi u budućim knjigama.[56]‍:386 U Šupljini, objavljenom 1946., jedan od likova opisuje drugi kao „Jevrejku iz Vajtčepela sa farbanom kosom i glasom poput prdavca ... mala žena debelog nosa, crvene boje kane i neprijatnog glasa“. Za razliku od više stereotipnih opisa, Kristi je neke „strane“ likove prikazao kao žrtve, ili potencijalne žrtve, u rukama engleskih zlonamernika, kao što su, respektivno, Olga Seminof (Zabava u Noći veštica) i Katrina Rajger (u kratkoj priči How Does Your Garden Grow?). Jevrejski likovi se često doživljavaju kao neenglezi (kao što je Oliver Manders u Tragediji u tri čina ), ali su oni retko krivci.[57] Telegraf je 2023. izvestio da je nekoliko romana Agate Kristi preuređeno da bi se uklonio potencijalno uvredljiv jezik, uključujući uvrede i upućivanje na etničku pripadnost. Misterije Poaroa i gospođice Marpl napisane između 1920. i 1976. godine su preradile ili uklonile odlomke u novim izdanjima koja je objavila HarperCollins, kako bi se jezik i opisi koje moderna publika smatra uvredljivim, posebno oni koji uključuju likove sa kojima se protagonisti susreću van Ujedinjenog Kraljevstva. Osetljivi čitaoci su izvršili izmene, koje su bile očigledne u digitalnim verzijama novih izdanja, uključujući čitavu seriju knjiga sa gospođicom Marpl i odabrane romane sa Poaroom kao glavnim likovim, koji su objavljeni od 2020.[58] Likovi uredi Herkul Poaro - privatni detektiv, nekada pripadnik belgijske policije, koji 1916. godine dolazi u Englesku kao izbeglica tokom Prvog svetskog rata. Pomalo ekscentričan, često komičan, jajaste glave, uvoštenih brkova, izglačanih cipela ali uvek briljantnog uma. Često u duetu sa bivšim oficirom Arturom Hejstingsom rešava najzamršenije slučajeve širom planete. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[59] Gospođica Marpl - Džejn Marpl, neudata starija dama, koja se amaterski bavi detekcijom i rešava zamršena ubistva. Živi u malom selu po imenu Sveti Meri Mid. Pojavljuje se u 33 romana, odnosno zbirki pripovedaka.[60] Tomi i Mrvica - bračni par Tomas i Prudens Beresford, poznatiji kao Tomi i Mrvica upoznaju se tokom Prvog svetskog rata. U početku su u vezi, a zatim postaju bračni par i osnivaju svoju detektivsku agenciju.[61] Pojavljuju se u 4 romana i jednoj zbirci pripovedaka.[62] Harli Kvin i Gospodin Satervejt - ova dva lika Agata Kristi uvodi 1930. godine, u zbirci pripovedaka: Tajanstveni gospodin Kvin, a kasnije i u zbirkama pripovedaka Tri slepa miša i druge priče (1950) i Servis za čaj „Arlekin” (1977). Gospodin Satervejt se, nezavisno od Kvina, pojavljuje u još jednom romanu, pomažući Herkulu Poarou.[63] Kapetan Hejstings, inspektor Džap, gospođica Lemon[64] - saradnici Herkula Poaroa. Arijadna Oliver - prijateljica Herkula Poaroa, pisac detektivskih romana.[65] Drugi likovi detektiva uredi Pored Herkula Poaroa i gospođice Marpl, Kristi je kreirala i detektive amatere Tomasa (Tomija) Beresforda i njegovu suprugu Prudens „Tapens“ devojačko Kauli, koji se pojavljuju u četiri romana i jednoj zbirci kratkih priča objavljenih između 1922. i 1974. godine. Za razliku od njenih drugih tragača, Beresfordovi su bili tek u ranim dvadesetim kada su predstavljeni u The Secret Adversary, i bilo im je dozvoljeno da stare zajedno sa svojim tvorcem.[66]‍:19–20 Njihovim pričama je pristupala lakše, dajući im zamajac i polet čemu se kritičari nisu divili.[67]‍:63 Njihova poslednja avantura, Postern of Fate bio je poslednji roman Kristijeve.[68]‍:477 Harli Kvin je bila „verovatno najneortodoksniji“ od Kristijevih izmišljenih detektiva.[69]‍:70Inspirisan Kristijevom naklonošću prema figurama iz Arlekinade, koji ima polu-natprirodne sposobnosti, uvek radi sa starijim, konvencionalnim čovekom po imenu Satertvejt. Duo se pojavljuje u 14 kratkih priča, od kojih je 12 sakupljeno 1930. u knjizi Tajanstveni gospodin Kvin.[70]‍:78, 80[71] Malovan je opisao ove priče kao „otkrivanje u maštovitom tonu, dodirujući bajku, prirodni proizvod Agatine posebne mašte“.[70]‍:80 Satertvejt se takođe pojavljuje u romanu, Tragedija u tri čina, i kratkoj priči Ogledalo mrtvaca, u kojima se pojavljuje Poaro.[70]‍:81 Još jedan od manje poznatih likova Agate Kristi je Parker Pajn, penzionisani državni službenik koji pomaže nesrećnim ljudima na nekonvencionalan način.[72]‍:118–19 Od dvanaest kratkih priča u kojima je predstavljen kao lik, objedinjenih u knjizi Parker Pajn istražuje (1934), najviše je upamćena The Case of the Discontented Soldier, u kojem se pojavljuje Arijadna Oliver, koja je opisana kao zabavan i satiričan autoportret Agate Kristi. Tokom decenija koje su usledile, Arijadna Oliver se pojavila u još sedam romana. U većini njih asistira Herkulu Poarou.[72]‍:120 Zanimljivosti uredi Jedna od omiljenih knjiga same Agate Kristi bio je roman Ukleta kuća (Crooked House). U uvodu ovog romana ona, između ostalog, kaže: „Ova knjiga mi je jedna od omiljenih. Smišljala sam je godinama, razmišljala o njoj, razrađivala je govoreći sebi: ’Jednog dana, kada budem imala dovoljno vremena i poželim da se dobro zabavim, počeću da je pišem!’ Treba da naglasim nešto — od pet napisanih knjiga samo jedna predstavlja pravo zadovoljstvo, ostale su posao. Ukleta kuća bila je pravo zadovoljstvo.[73] Romani sa junacima Agate Kristi napisani posle njene smrti uredi Zadužbina Agate Kristi je izabrala Sofi Hanu kao pisca koji će nastaviti delo Agate Kristi i njenog čuvenog detektiva Poaroa. Ovo je zajednički poduhvat u kome učestvuju pisac, izdavač `Hareper Kolins` i potomci velike spisateljice krimi romana Agate Kristi. Potomci su odobrili nastavak rada na romanima koji su Kristijevu učinili najprodavanijim piscem u istoriji sa više od dve milijarde prodatih primeraka detektivskih romana.[74] Do sada su u Srbiji objavljeni sledeći romani Sofi Hane sa Herkulom Poaroom u glavnoj ulozi: Lice deteta (2008, Mladinska knjiga) Bolno rastojanje (2014, Laguna) Agata Kristi: Ubistva s monogramom : novi slučaj Herkula Poaroa (2014, Laguna) Agata Kristi: Zatvoren kovčeg : novi slučaj Herkula Poaroa (2017, Laguna) Agata Kristi: Misterija tri četvrtine (2019, Laguna) Prodaja knjiga uredi U svom vrhuncu, Kristi je retko bila van liste bestselera.[75] Ona je bila prvi pisac krimića koji je istog dana 1948. objavio 100.000 primeraka svojih naslova u izdanju Penguin-a.[76][77] Ažurirano: 2018., Ginisova knjiga rekorda navodi Kristi kao najprodavanijeg pisca fantastike svih vremena.[78] Ažurirano: 2020., njeni romani su prodati u više od dve milijarde primeraka na 44 jezika.[78] Polovina prodaje su izdanja na engleskom jeziku, a polovina su prevodi.[79][80] Prema Index Translationum, ažurirano: 2020., bila je najprevođeniji pojedinačni autor.[81][82] Agata Kristi je jedan od autora čije se knjige najčešće pozajmljuju u britanskim bibliotekama.[83][84][85][86] Ona je takođe najprodavanija autorka govornih knjiga u Ujedinjenom Kraljevstvu. Godine 2002. prodato je 117.696 audio knjiga Agate Kristi, u poređenju sa 97.755 prodatih audio knjiga Džej-Kej Rouling, 78.770 Roalda Dala i 75.841 prodatih knjiga Dž. R. R. Tolkina.[87][88] Godine 2015. zvanična organizacija koja se stara o nasleđu Agate Kristi je tvrdilo da je And Then There Were None bio „najprodavaniji krimi roman svih vremena“,[89] sa približno 100 miliona prodatih knjiga, što ga takođe čini jednom od najprodavanijih knjiga svih vremena.[90][91] Više od dva miliona primeraka njenih knjiga prodato je na engleskom 2020.[92] Nasleđe uredi Njeni likovi i njeno lik pojavljuju se na poštanskim markama mnogih zemalja poput Dominike i Republike Somalije.[93] Godine 2020, Kraljevska kovnica po prvi put je obeležila Kristi na novčiću od 2 funti u znak obeležavanja stogodišnjice njenog prvog romana, The Mysterious Affair at Styles.[94] Godine 2023. u Volingfordu je otkrivena bronzana statua Kristi u prirodnoj veličini koja sedi na klupi u parku držeći knjigu.[95] Spomenik Agati Kristi u Londonu Priznanja uredi Godine 1971. Agata Kristi dobila je najveće nacionalno priznanje, Orden Britanskog carstva,[96] tri godine nakon što je njen muž proglašen za viteza zbog svog rada u arheologiji;[97] Od 1988. godine u njenu čast dodeljuje se Nagrada Agata, književna nagrada za pisce misterija i krimića.[98] Jedan od osnovnih uslova za nominaciju je da delo predstavlja tradicionalnu misteriju kakve predstavljaju upravo Agatina dela. Žanr je široko definisan kao misterije koje ne sadrže eksplicitni seks, prekomernu krv ili neopravdano nasilje. Nagrada se dodeljuje u šest kategorija: najbolji savremeni roman, najbolji istorijski roman, najbolji debitantski roman, najbolje dokumentarno delo, najbolja kratka priča i najbolji roman za decu i mlade.[99] U blizini Kovent Gardena u centru Londona 2012. godine podignut je spomenik Agati Kristi.[100] Spomenik je u obliku knjige na kojoj se nalazi bista njena sa detaljima koji oslikavaju njen život i rad - motivi gospođice Marpl, Herkula Poaroa, egipatskih piramida, Orijent ekspresa, mišolovke... Takođe je prikazan i niz manjih korica knjige koje predstavljaju činjenicu da su knjige Agate Kristi prevedene na 50 različitih jezika, tako da su naslovi knjiga na mnogim jezicima, kao i na Brajevom pismu. Ovo je prvi spomenik nekom romanopiscu podignut u Londonu.[101] Bibliografija uredi Knjige Agate Kristi su prodate u više od milijardu primeraka na engleskom jeziku, te u više od milijardu primeraka na 45 Drugih svetskih jezika. Njena predstava Mišolovka drži rekord najdužeg prikazivanja u Londonu; prvi je put prikazana 25. novembra 1952. godine, a ukupno je odigrano više od 25.000 predstava. Kristi je napisala preko osamdeset romana i drama, uglavnom detektivskih. U mnogima od njih pojavljuju se njeni najpoznatiji likovi — Herkul Poaro i Mis Marpl. Iako se često poigravala sa konvencijama žanra — jedno od njenih ranijih dela, Ubistvo Rodžera Akrojda, sadrži potpuni preokret na kraju — uvek je u knjige postavljala tragove prema kojima su čitaoci mogli i sami da otkriju počinioca. Većina njenih knjiga i kratkih priča adaptirane su u filmove, neke i više puta. Britanska televizija Bi Bi Si napravila je radijske i televizijske verzije mnogih priča o Poarou i Mis Marpl, a neki glumci, kao što je Dejvid Suše, proslavili su se u detektivskim serijalima zasnovanim na Agatinim knjigama. 1920 — Zagonetni događaj u Stajlsu (The Mysterious Affair at Styles; prva knjiga u kojoj se pojavljuje Herkul Poaro) 1922 — Tajni neprijatelji (The Secret Adversary) 1923 — Ubistvo na terenu za golf (Murder on the Links) 1924 — Čovek u braon odelu (The Man in the Brown Suit) 1924 — Poaro istražuje (Poirot Investigates; 11 kratkih priča) 1925 — Tajna zamka Čimniz (The Secret of Chimneys) 1926 — Ubistvo Rodžera Akrojda (The Murder of Roger Ackroyd) 1927 — Velika četvorka (The Big Four) 1928 — Misterija Plavog voza (The Mystery of the Blue Train) 1929 — Partneri u zločinu (Partners in Crime; 15 kratkih priča) 1929 — Zagonetka sedam brojčanika (The Seven Dials Mystery) 1930 — Ubistvo u vikarijatu (The Murder at the Vicarage; upoznajemo Džejn Marpl) 1930 — Tajanstveni gospodin Kvin (The Mysterious Mr Quin; upoznajemo gospodina Harli Kvina) 1931 — Sitafordska zagonetka (The Sittaford Mystery) 1932 — Opasnost u End Hausu (Peril at End House) 1932 — Trinaest problema (Thirteen Problems; 13 kratkih priča) 1933 — Pas smrti i druge priče (The Hound Of Death And Other Stories; 12 kratkih priča) 1933 — Lord Edžver umire (Lord Edgware Dies) 1934 — Ubistvo u Orijent ekspresu (Murder on the Orient Express) 1934 — Parker Pejn na delu (Parker Pyne investigates; 12 kratkih priča) 1934 — Misterija Listerdejl (The Listerdale mystery; 12 kratkih priča) 1935 — Tragedija u tri čina (Three Act Tragedy) 1935 — Zašto nisu pitali Evansa? (Why Didn`t They Ask Evans?) 1935 — Smrt u oblacima (Death in the Clouds; poznat i kao Death in the Air) 1936 — Ubistva po abecedi (The A.B.C. Murders) 1936 — Ubistvo u Mesopotamiji (Murder in Mesopotamia) 1936 — Karte na stolu (Cards on the Table) 1937 — Smrt na Nilu (Death on the Nile) 1937 — Nemi svedok (Dumb Witness) 1937 — Ubistvo u Mjusu (Murder In The Mews; 4 kratke misterije) 1938 — Sastanak sa smrću (Appointment with Death) 1939 — Deset malih crnaca (Ten Little Niggers; poznat i kao And Then There Were None, Ten Little Indians) 1939 — Ubistvo je lako (Murder is Easy) 1939 — Zagonetka na regati (The Regatta Mystery; 9 kratkih priča) 1939 — Božić Herkula Poaroa (The Christmas of Hercule Poirot) 1939 — Misterija regate i druge priče (The Regatta Mystery and Other Stories; 9 kratkih priča) 1941 — Zlo pod Suncem (Evil Under the Sun) 1941 — N ili M? (N or M?) 1941 — 1, 2, cipela se raspala (One, Two, Buckle My Shoe) 1942 — Leš u biblioteci (The Body in the Library) 1942 — Pet prasića (Five Little Pigs) 1942 — Kobni prsti (The Moving Finger) 1943 — Problem u Polensi (Problem at Polensa Bay; 8 kratkih priča) 1944 — Nulta tačka (Towards Zero) 1944 — Iskričavi cijanid (Sparkling Cyanide) 1945 — Smrt dolazi na kraju (Death comes as the End) 1946 — Šupljina (The Hollow) 1947 — Herkulovi zadaci (The Labours of Hercules; 12 kratkih priča sa Poaroom) 1948 — Ko talas uhvati (There is a Tide; poznat i kao Taken at the Flood) 1948 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution; 8 kratkih priča) 1949 — Zla kuća (Crooked House) 1950 — Najavljuje se ubistvo (A Murder is Announced) 1950 — Tri slepa miša i druge priče (Three Blind Mice And Other Stories; 9 kratkih priča) 1951 — Operacija Bagdad (They Came to Baghdad) 1951 — U zapećku i druge priče (The Underdog And Other Stories; 8 kratkih priča) 1952 — Ruka brža od oka (They Do It With Mirrors) 1952 — Gospođa Makginti je mrtva (Mrs McGinty`s Dead) 1953 — Džep pun žita (A Pocket Full of Rye) 1953 — Posle sahrane (After the Funeral) 1955 — Hikori dikori dok (Hickory Dickory Dock) 1955 — Nepoznato odredište (Destination Unknown) 1956 — Vašar zločina (Dead Man`s Folly) 1957 — U 4.50 sa stanice Pedington (4.50 from Paddington) 1957 — Nesreća nevinih (Ordeal by Innocence) 1959 — Mačka među golubovima (Cat Among the Pigeons) 1960 — Pustolovina Božićnog pudinga (The Adventure Of The Christmas Pudding; 6 kratkih priča) 1961 — Kod belog konja (The Pale Horse) 1961 — Dvostruki greh i druge priče (Double Sin And Other Stories; 8 kratkih priča) 1962 — Napuklo ogledalo (The Mirror Crack`d from Side to Side) 1963 — Satovi (The Clocks) 1964 — Karipska misterija (A Caribbean Mystery) 1965 — U hotelu `Bertram` (At Bertram`s Hotel) 1966 — Treća devojka (Third Girl) 1967 — Večita noć (Endless Night) 1968 — Trnci u prstima (By the Pricking of my Thumbs) 1969 — Noć veštica (Hallowe`en Party) 1970 — Putnik za Frankfurt (Passenger to Frankfurt) 1971 — Nemezis (Nemesis) 1972 — Slonovi pamte (Elephants Can Remember) 1973 — Vrata sudbine (Postern of Fate) 1974 — Rani slučajevi Herkula Poaroa (Poirot`s Early Cases; 18 kratkih priča) 1975 — Zavesa (Curtain; poznat i kao Poslednji slučaj Herkula Poaroa — napisan u toku Drugog svetskog rata) 1976 — Usnulo ubistvo (Sleeping Murder; poznat i kao Poslednji slučaj Gospođice Marpl — napisan u toku Drugog svetskog rata) Servis za čaj „Arlekin” (1977) Poslednji slučajevi gospođice Marpl i još dve priče (objavljena posthumno 1979. godine kao zbirka priča napisanih između 1939. i 1954) Koautorka: 1931 — (The Floating Admiral) napisala zajedno sa Dž. K. Čestertonom, Doroti L. Sajers i sa drugim članovima Detekšn kluba. Autorka je i brojnih drama koje je napisala obradivši svoje krimi romane, ali je pored toga napisala i nekoliko originalnih drama koje nisu za podložak imale prethodno objavljeni roman. To su: 1934 — Crna kafa (Black Coffee) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. 1937 — Ehnaton (Akhnaton) 1952 — Mišolovka (The Mousetrap) 1953 — Svedok optužbe (Witness For The Prosecution) 1954 — Paukova mreža (Spider`s Web) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1958 — Presuda (Verdict) prerađena u roman od strane Čarlsa Ozborna 2000. god. 1962 — Trojno pravilo (Rule Of Three) 1953 — Violinski trio (Fiddlers three) Dela napisana pod imenom Meri Vestmakot: 1930 — Divov hleb (Giant`s Bread) 1934 — Nedovršeni portret (Unfinished Portrait) 1944 — Odsutna u proleće (Absent in the Spring) 1947 — Ruža i tisa (The Rose and the Yew Tree) 1952 — Ćerka je ćerka (A Daughter`s a Daughter) 1956 — Breme (The Burden) Dela napisana pod imenom Agata Kristi Malovan: 1946 — Hajde reci kako živiš (Come, Tell Me How You Live) — putopisi i sećanja 1965 — Zvezda nad Vitlejemom (Star Over Bethlehem) — pesme i priče za decu Ostala dela: 1930 — Put snova (The Road Of Dreams) — poezija 1973 — Poezija (Poems) — zbirka od 63 pesme 1977 — Autobiografija (An Autobiography) Reference Poetika kriminalistickog detektivskog romana