format: 7` SP, Yugoslav licence artist: DON FARDON (UK) title: Indian Reservation / Hudson Bay release date: 1971 label & Cat. No.: Jugoton, SYB-8420 style: rock / pop Ploča: VG (4), omot: VG- (4-). Vrlo dobar primerak. Omot je štampan na tanjem papiru, pa se odlično očuvani omoti više i ne mogui naći. Engleski pevač Donald Arthur Maughn (r. 1943), alias `Don Fardon` je postao svetski poznat 1968. godine numerom `Indian Reservation`, koja je govorila o tužnoj sudbini Čeroki Indijanaca u Americi. Pesmu je ponovo snimio 1970. (ta verzija se nalazi na Jugotonovom singlu), pa je tada postala još veći hit (iako je originalna verzija nekako magičnija, tripoznija), popevši se čak na 3. mesto britanske Top liste. Tema se itekako uklapala u nesvrstanu politiku SFRJ, pa je pesma često emitovana na YU radio talasima, i većina tadašnjih Jugoslovena mlađe generacije je itekako volela pesmu, i posebno pamtljivi bas riff sa početka. Pored ove pesme, Don Fardon je imao još jedan hit - fudbalski navijači su voleli `Belfast Boy`, posvećenu fudbalskoj legendi Mančester Junajteda Džordžu Bestu. A) Indian Reservation B) Hudson Bay ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče DON FARDON-a: 1) LP DON FARDON - `Lament Of The Cherokee Indian Reservation` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/77271417_LP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1968-France-VG- 2) SP DON FARDON `Indian Reservation / Hudson Bay` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/77271285_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77271329_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-vrlo-dobra

format: 7` SP, Yugoslav licence artist: DON FARDON (UK) title: Indian Reservation / Hudson Bay release date: 1971 label & Cat. No.: Jugoton, SYB-8420 style: rock / pop Ploča i omot: VG+ (4+). Veoma dobar primerak. Omot je štampan na tanjem papiru, pa se odlično očuvani omoti više i ne mogui naći. Engleski pevač Donald Arthur Maughn (r. 1943), alias `Don Fardon` je postao svetski poznat 1968. godine numerom `Indian Reservation`, koja je govorila o tužnoj sudbini Čeroki Indijanaca u Americi. Pesmu je ponovo snimio 1970. (ta verzija se nalazi na Jugotonovom singlu), pa je tada postala još veći hit (iako je originalna verzija nekako magičnija, tripoznija), popevši se čak na 3. mesto britanske Top liste. Tema se itekako uklapala u nesvrstanu politiku SFRJ, pa je pesma često emitovana na YU radio talasima, i većina tadašnjih Jugoslovena mlađe generacije je itekako volela pesmu, i posebno pamtljivi bas riff sa početka. Pored ove pesme, Don Fardon je imao još jedan hit - fudbalski navijači su voleli `Belfast Boy`, posvećenu fudbalskoj legendi Mančester Junajteda Džordžu Bestu. A) Indian Reservation B) Hudson Bay ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče DON FARDON-a: 1) LP DON FARDON - `Lament Of The Cherokee Indian Reservation` (1968) https://www.kupindo.com/Ploce/77271417_LP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1968-France-VG- 2) SP DON FARDON `Indian Reservation / Hudson Bay` (1970) https://www.kupindo.com/Ploce/77271285_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-veoma-dobra https://www.kupindo.com/Ploce/77271329_SP-DON-FARDON-Indian-Reservation-1971-vrlo-dobra

Lepo ocuvano Bagdala Autor - osoba Елијар, Пол, 1895-1952 = Éluard, Paul, 1895-1952 Naslov Дворац сиротих : песме и поеме / Пол Елијар ; [превео Никола Трајковић] Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1961 Izdavanje i proizvodnja Крушевац : Багдала, 1961 (Крушевац : `Душан Петронијевић`) Fizički opis 143 стр. ; 17 cm Drugi autori - osoba Трајковић, Никола, 1896-1985 = Trajković, Nikola, 1896-1985 Zbirka Мала библиотека : Поезија у преводу ISBN (Брош.) Napomene Стр. 139-[144]: Белешка о песнику / Н.[Никола] Т.[Трајковић]. Predmetne odrednice Елијар, Пол, 1895-1952 – Поезија ol Elijar rođen kao Eugen Emil Pol Grindel (franc. Paul Éluard; Sen Deni 14. decembar 1895 — Šaranton le Pon, 26. novembar 1952) je bio francuski pesnik, jedan od začetnika nadrealističkog pravca u književnosti. Biografija[uredi | uredi izvor] Elijar je rođen u Sen Deniju, Francuska, kao sin Klementa Grindela i Žane Kuzin.[1] U 16. godini oboleo je od tuberkuloze zbog čega je prekinuo školovanje. Upoznao je Galu, rođenu kao Elenu Ivanovu Diakonovu, sa kojom se oženio 1917. godine u švajcarskom sanatorijumu u Davosu. Par je imao ćerku koja se zvala Sesil. U tom periodu Elijar piše svoje prve pesme. Posebno je bio nadahnut stvaralaštvom Volta Vitmana. Godine 1918. Žan Polan ga je `otkrio` i predstavio Andreu Bretonu i Luju Aragonu. Nakon saradnje sa nemačkim dadaistom Maksom Ernstom, koji je ilegalno prešao u Francusku 1921. godine, ulazi u trojnu zajednicu života sa Ernstom i Galom već naredne godine. Nakon bračne krize, na povratku u Francusku 1924. godine dosta putuje po svetu. Njegovo stvaralaštvo u ovom periodu je reflektovano burnim događanjima i iskustvima u njegovom životu. 1929. godine ponovo oboleva od tuberkuloze i razvodi se od Gale koja započinje romansu sa Salvadorom Dalijem sa kojim ostaje do kraja života. 1934. godine ženi se sa Nuš (pravim imenom Marija Benc) koja se smatrala maskotom nadrealističkog pokreta, koju je Elijar upoznao preko svojih prijatelja Manu Reja i Pabla Pikasa. Tokom Drugog svetskog rata uključuje se u Pokret otpora i tokom tog perioda piše dela Liberty (1942), Les sept poèmes d`amour en guerre (1944) i En avril (1944): Paris respirait encore! (1945). Pridružio se Komunističkoj partiji Francuske 1942. godine zgog čega dolazi do razlaza sa nadrealistima, a kasnije je u svojim političkim esejima opisivao Josifa Staljina. Milan Kundera se prisećao kako je bio šokiran kada je svojevremeno čuo glasine kako je Elijar javno odobravao smrtnu kaznu vešanjem za svog prijatelja, Praškog pisca Zavisa Kalandru, 1950. godine. Kasniji život[uredi | uredi izvor] Grob Pola Elijara Tuga zbog prerane smrti njegove žene Nuše 1946. godine bila je inspiracija za delo `Le temps déborde` 1947. godine. Principi mira, samoupravljanja i slobode postali su njegova nova strast. Bio je učesnik Kongresa intelektualaca za mir u Vroclavu 1948. godine kojem je prisustvovao i Pablo Pikaso koga je sam Elijar ubedio da učestvuje. Elijar je upoznao svoju poslednju ženu Dominik Lauru na kongresu za mir u Meksiku 1949. godine. Venčali su se 1950. godine. Elijar je svoje delo `Feniks` posvetio upravo njoj. Pol Elijar je preminuo od srčanog udara novembra 1952. godine. Sahrana je obavljena u mestu Šaranton-le-Pon, a organizaciju sahrane je preuzela Komunistička partija. Sahranjen je na groblju Per Lašez u Parizu. Dela[uredi | uredi izvor] Delo Répétitions iz 1922. godine, korice Maks Ernst 1913 : Premiers poèmes 1916 : Le Devoir 1917 : Le Devoir et l`Inquiétude 1918 : Pour vivre ici 1920 : Les Animaux et leurs hommes, les hommes et leurs animaux 1923 : L`Amoureuse 1924 : La courbe de tes yeux 1924 : Mourir de ne pas mourir 1925 : Au défaut du silence 1926 : La Dame de carreau 1926 : Capitale de la douleur 1926 : Les Dessous d`une vie ou la Pyramide humaine 1929 : L`Amour la Poésie 1930 : Ralentir travaux 1930 : À toute épreuve 1930 : L`immaculée conception 1932 : Défense de savoir 1932 : La Vie immédiate 1935 : La Rose publique 1935 : Facile 1936 : Les Yeux fertiles 1937 : Quelques-uns des mots qui jusqu`ici m`étaient mystérieusement interdits, GLM 1938 : Les Mains libres 1938 : Cours naturel 1938 : La victoire de Guernica 1939 : Donner à voir 1939 :Je ne suis pas seul 1941 : Le Livre ouvert 1942 : Poésie et vérité 1942 1942 : Liberté 1943 : Avis 1943 : Courage 1943 : Les Sept poèmes d`amour en guerre 1944 : Au rendez-vous allemand 1946 : Poésie ininterrompue 1947 : Le Cinquième Poème visible 1947 : Notre vie 1947 : À l`intérieur de la vue 1947 : La Courbe de tes yeux 1947 : Le temps déborde 1948 : Poèmes politiques 1951 : Le Phénix Zanimljivosti[uredi | uredi izvor] Napisao je uvodnu pesmu za francusko izdanje `Jame` od Ivana Gorana Kovačića U junu 1946. godine je boravio u Beogradu gde je između ostalog prisustvovao i suđenju Draži Mihailoviću. Govorio je ...[uredi | uredi izvor] Neke knjige treba okusiti, druge progutati, a samo neke sažvakati i svariti. Oni koji se penju stepenicama uspeha nikada se ne žale da su ostali bez daha Živeo sam kao senka, a ipak znao da pevam o suncu Nadrealisticka poezija Francuska knjizevnost

Odlično kao na slikama Riko Debenjak Razstava grafike 1953-1968 Riko Debenjak, a painter and graphic artist from Kanal, donated a collection of his graphic art to the town, which is exhibited in the gallery during the summer months, while throughout the year, the exhibition features works by various artists. Riko Debenjak Zoran Kržišnik Slovenački katalog Retko Riko Debenjak, slovenski akademski slikar in grafik, * 8. februar 1908, Kanal ob Soči, † 26. december 1987, Ljubljana. Riko Debenjak Portret Rojstvo 8. februar 1908[1][2][…] Kanal Smrt 26. december 1987[4][5][6] (79 let) Ljubljana Državljanstvo Flag of Yugoslavia (1946-1992).svg SFRJ Flag of Italy (1861–1946).svg Kraljevina Italija Flag of Hungary (1896-1915; angels; 3-2 aspect ratio).svg Avstro-Ogrska Poklic slikar, grafik, grafik Debenjak je bil eden vodilnih predstavnikov Ljubljanske grafične šole. Od prvih znanih Kraševk je razvil motive v abstraktne Drevesne skorje, Magične dimenzije. Sodeloval je na vseh pomembnejših razstavah grafike doma in v sosednjih državah, kasneje pa tudi v tujini; v Parizu, Haagu, Berlinu, Zürichu, Portogruaru, Atenah, Solunu, Carigradu, Ankari, Aleksandriji, Kairu, Londonu, Brightonu, Johannesburgu, Tokiu, Osaki, Riu de Janeiru, Buenos Airesu, Sao Paulu, New Delhiju, New Yorku itd. Debenjak je ostal eden od stebrov Ljubljanske grafične šole, izjemno marljiv delavec, poznavalec tehnik in posebnosti tiskanja, raziskovalec možnosti izrazov v grafikah. Življenje Uredi Riko Debenjak se je rodil kot sedmi izmed devetih otrok zidarskemu mojstru Jožefu Debenjaku in Jožefi, rojeni Košir. Rod izhaja iz vasi Debenje ob Idrijci. Domačija, po domače - Pri Bajerjevih - je stala ob desnem bregu Soče. Po rojstvu so ga krstili za Andreja, kasneje pa za Riharda, klicali pa Riko. Med 1. svetovno vojno je že kot otrok moral v begunstvo v Sv. Jurij pri Celju (današnji Šentjur), kjer je nadaljeval z obiskovanjem osnovne šole. V letih 1919 – 1923 je obiskoval realko v Ljubljani, naslednje leto pa učiteljišče v Tolminu. Ob začetku fašizma se je preselil k bratu Tonetu v Jugoslavijo, kjer je dobil službo pri železnici. Šolal se je v Beogradu, kjer je leta 1937 končal Umetniško šolo in nato še višji akademski tečaj slikarstva. Ob koncu študija je kot edini izmed vseh učencev razstavljal svoja dela skupaj s profesorji na Jubilejni jesenski razstavi, istega leta pa v Beogradu pripravil tudi svojo prvo samostojno razstavo, ki so jo obiskali tudi takratni slovenski predstavniki v beograjski vladi. Prodal je skoraj vse slike, dr. Korošec pa mu je pomagal, da je dobil jugoslovansko državljanstvo. Odpotoval je v Pariz, kjer je študiral dela velikih mojstrov, obiskoval tečaj na Academie de la Grande Chaumiere, navezal stike z Venom Pilonom in drugimi umetniki. Na začetku leta 1939 je razstavljal skupaj z jugoslovanskimi umetniki v galeriji Bernheim Jeune. Zaradi začetka 2. svetovne vojne je prekinil študij in se vrnil v Ljubljano, tu pa se je družil z umetniki v društvu Sedejeva družina in s skupino literatov imenovano Literarni klub, v kateri so bili Bogomir Magajna, Ivan Čampa, Jože Dular, Jože Kastelic in drugi. Naslednje leto je hudo zbolel; prijatelji so organizirali razstavo njegovih del v Jakopičevem paviljonu in mu z izkupičkom od prodanih slik omogočili zdravljenje v Zavodu sv. Jožefa. Po nasvetu zdravnika je odpotoval k prijatelju Ivanu Čampi v Novo vas na Bloško planoto. Po večjih zapletih z italijanskimi oblastmi in po tragični smrti Čampe se je vrnil v Ljubljano. Že leta 1943 je spoznal Božidarja Jakca ter se začel zanimati za grafiko. Naselil se je v ateljeju Riharda Jakopiča, kjer je tudi ustvarjal. Leta 1943 se je poročil z Berto Jakulin, profesorico klasičnih jezikov na Poljanski gimnaziji. Njegova poročna priča je bil Maksim Gaspari.[7] Delo Uredi Od leta 1937 do 1950 se je v glavnem posvečal slikarstvu. Iz tega obdobja so dela Moja mati, Goriška Madona, Nunska cerkev, Beli križ - Piran, portret Alojza Gradnika, itd. Ukvarjal se je tudi z ilustracijo literarnih del in objavljal karikature v Pavlihi pod psevdonimom RIDE oz. DERI. Izdelal je vrsto fresk (Muza dela v Vili Torkar, Primorje v restavraciji Rio v Ljubljani ...) ter oblikoval osnutke za poštne znamke. Avgusta 1945 je sodeloval na razstavi slovenskih primorskih umetnikov v Trstu in Gorici. Leta 1948 je kopiral srednjeveške freske v podružnični cerkvi v Prilesju pri Plavah, leta 1948 pa Mrtvaški ples v cerkvi sv. Marije na Škrilju pri Bermu. Istega leta je postal profesor za grafiko na Šoli za umetno obrt v Ljubljani in se začel ukvarjati z novimi grafičnimi tehnikami (barvno akvatinto, litografijo, jedkanico ...) Leta 1950 je bil izvoljen za docenta na Akademiji upodabljajočih umetnosti v Ljubljani. Leta 1957 je na povabilo grafika Friedlaenderja odšel v Pariz v njegov atelje, kjer je ustvaril vrsto grafik s kraškimi motivi ter grafični list Človek in prostor kot odmev na prvi človekov polet v vesolje. Leta 1960 je prevzel vodstvo katedre za grafiko na Akademiji za likovno umetnost v Ljubljani. Leta 1962 je bil izvoljen za rednega profesorja, 1965 imenovan za rednega profesorja, 1972/973 pa za prorektorja. Leta 1961 je bil izvoljen za predsednika umetniškega sveta Društva likovnih umetnikov Slovenije. V letih 1963 in 1964 je bil kot član Zveze likovnih umetnikov Jugoslavije tudi njen predsednik. Bil je tudi član jugoslovanske žirije na ljubljanski mednarodni grafični razstavi, član komisije za kulturne zveze s tujino v Beogradu, član mednarodnega društva XYLON. Od leta 1969 do leta 1973 je bil član Grupe 69. Leta 1973 se je upokojil, dokončal svoj najobsežnejši ciklus Magične dimenzije, ki je ponesel njegovo ime in ime ljubljanske grafične šole v svet. (Slovenska likovna zakladnica je dobila dela neprecenljive umetniške vrednosti: poleg znanih in priznanih iz vseh ciklov je dobila tudi najpomembnejša - Magične dimenzije; Riko Debenjak se je z njimi zapisal v zgodovino.[8]) Še vedno je organiziral samostojne razstave in sodeloval na skupinskih - tako doma, kot v tujini. Ponovno se je začel posvečati slikarstvu in ustvaril vrsto oljnih del, v glavnem s krajinskimi motivi in tihožitji. Kot profesor je na ljubljanski Akademiji vzgojil vrsto odličnih grafikov: Vladimirja Makuca, Andreja Jemca, Meška Kiarja, Janeza Bernika, Bogdana Borčiča, Janeza Boljko, Adrijano Maraževo, Danila Jejčiča, Borisa Jesiha, Lojzeta Logarja, Gorazda Šefrana, Dževada Hozo in Mersada Berberja.[9] “ Riko Debenjak ni samo v našem okviru začetnik pomembne nove grafične šole, temveč tudi v mednarodnem strokovnem svetu često imenovan med piloti, gradniki sodobne svetovne reproduktivne grafike.[10] ” ——Zoran Kržišnik Samostojne razstave Knjižne ilustracije Uredi Bogomir Magajna, Zaznamovani: knjiga novel (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Filip Terčelj, Vozniki (COBISS) (Sodalizio S. Ermacora, Gorica, 1940) Ivan Čampa, Mlin v grapi: idilična povest (COBISS) (Literarni klub, Ljubljana, 1940) Severin Šali, Srečavanja s smrtjo (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1943) Bogomir Magajna, Oživeli obrazi (COBISS) (Klas, Ljubljana, 1943) Matjaž Kunčič, Matjažek: pesmi za mladino (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1943) Jeremijeve žalostinke, prevod: Simon Gregorčič (COBISS) (Ljudska knjigarna, Ljubljana, 1944) Emilijan Cevc, Preproste stvari (COBISS) (Nova založba, Ljubljana, 1944) Alojz Gradnik, Pesem o Maji (COBISS) (Narodna tiskarna, Ljubljana, 1944) Partizanski napevi (COBISS) (Propagandna komisija pri IOOF, Ljubljana, 1945) Simon Gregorčič, Izbrane pesmi Simona Gregorčiča (COBISS) (Slovenski knjižni zavod, Ljubljana, 1946) Daniel Defoe, Življenje in čudovite prigode pomorščaka Robinzona Kruzoa (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1946) Petar Petrović Njegoš, Gorski venec (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1947) France Bevk, Tonček: povest (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Nikolaj Vasiljevič Gogolj, Taras Bulba (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) Valentin Petrovič Kataev, Blešči se jadro mi samotno: roman (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1948) France Bevk, Mati (COBISS) (Tiskarna Družbe sv. Mohorja, Celje, 1949) Victor Hugo, Gavroche (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1949) France Prešeren, Uvod h Krstu pri Savici (COBISS) (Mladinska knjiga, Ljubljana, 1950) Fedor Ivanovič Tjutčev, Pesmi (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1951) Franc Ksaver Meško, Mladim srcem. Zv. 5 (COBISS) (Družba sv. Mohorja, Celje, 1951) Alojz Gradnik, Primorski soneti (COBISS) (Lipa, Koper, 1952) Alojz Gradnik, Harfa v vetru (COBISS) (Državna založba Slovenije, Ljubljana, 1954) Bogomir Magajna, Zgodbe o lepih ženah (COBISS) (Lipa, Koper, 1955) Ivan Čampa, Ivje se iskri (COBISS) (Lipa, Koper, 1962) Miroslav Krleža, Kervave kronike glas (COBISS) (Liber, Zagreb, 1971/72) Ludvik Zorzut, Ptička briegarca (COBISS) (Mohorjeva družba, Celje, 1974) Grafične mape in serijske izdaje grafik Avangarda neoavangarda slovenacka umetnost katalozi grupa oho exat 51

U prihvatljivom stanju, ima podvlačenih rečenica, korice loše. Nije za bibliofile. KNJIGA I Autor - korporativno telo Naučni skup Drugi svjetski rat- 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20- 22. septembar 1995. Tom 1 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Ostali naslovi The Second world war-50 years later Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 719 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-089-9 (CANU; Broš.) Napomene Na spor. nasl. str.: The Second world war - 50 years later : papers read at international scientific meeting, Podgorica, September, 20-22, 1995. Vol. 1 Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije I Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Ćir. Tiraž 1.000 Str. 5-14: Predgovor / Vlado Strugar Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici KNJIGA II Naučni skup Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije (1995 ; Podgorica) Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije : radovi sa naučnog skupa, Podgorica, 20-22. septembar 1995. Tom 2 / redakcioni odbor Vlado Strugar... [et al.] ; urednik Vlado Strugar ; [rezimea na engleski prevela Vesna Kordić-Lazić] Omotni naslov Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Ostali naslovi The Second world war - 50 years later. Vol. 2 Vrsta građe zbornik ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1997 Izdavanje i proizvodnja Podgorica : Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; Beograd : Srpska akademija nauka i umetnosti, 1997 (Beograd : Grafomark) Fizički opis 579 str. ; 24 cm Drugi autori - osoba Strugar, Vlado, 1922-2019 = Strugar, Vlado, 1922-2019 Zbirka Naučni skupovi / Crnogorska akademija nauka i umjetnosti ; knj. 43. Odjelјenje društvenih nauka ; knj. 18 ISBN 86-7215-009-0 (Ispravlјen; CANU; Broš.) 86-7215-009-2 ! Kor. i hrpt. stv. nasl.: Drugi svjetski rat - 50 godina kasnije II Prema napomeni s predlista nasl. str., Skup su zajednički organizovale Crnogorska akademija nauka i umjetnosti i Srpska akademija nauka i umetnosti Tiraž 1.000 Beleške uz tekst Literatura uz pojedine radove Rezimei na engl., franc., nem. ili rus. uz svaki rad Predmetne odrednice Drugi svetski rat 1939/1945 – Jugoslavija – zbornici SADRŽAJ KNJ. I PREDGOVOR OTVARANJE NAUČNOG SKUPA Akademik Vlado Strugar Akademik Dragutan P. Vukotić Akademik Miroslav Pantić Akademik NikolaN Todorov Dr Vlado Ivanoski Milo Đukanović Dr Čedomir Štrbac Prof. dr Janko Radulović I JUGOSLAVIJA I SVJETSKI RATOVI Akademik Vlado Strugar DRUGI SVETSKI RAT - 50 GODINA KASNIJE Akademik Milorad Ekmečić FAŠIZAM I REJ1IGIJA Prof. dr Milan Petrović KOMUNIZAM I FAŠIZAM - IDEOLOŠKE ANTITEZE I SINTEZE . Docent dr Drago Ručnov IDEOLOŠKE OSNOVE DRUGOG SVETSKOG RATA Protojerej prof. dr Dimitrije M. Kalezić DUHOVNA KRIZA KAO UZROK DRUGOG SVJETSKOG RATA I NJEGOVIH POSLJEDICA Prof. dr Milan S. Krsmanović ETIČKI POGLED NA SUDARE SVJETOVA U 20. VIJEKU Dr Dragi Maliković BRITANCI O JUG0SJ10VENIMA NA PARISKIM MIROVNIM KONFERENCIJAMA 1919-1920. I 1946. GODINE Dr Slavolјub Cvetković JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKI ODNOSI 1939-1941. GODINE Dr Smilјana Đurović PROBLEM EKONOMSKE KOMPATIBILNOSTI JUGOSLOVENSKOG PROSTORA SA OSTALOM EVROPOM KAO ELEMENAT UVLAČENJA JUGOSLAVIJE U KOVITLAC DRUGOG SVETSKOG RATA Mr Dragan Tešić VOJSKA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE 1939-1941. GODINE Prof. dr Mirko Mirković DRUGI SVETSKI RAT I UNUTRAŠNJE PREUREĐENJE JUGOSLAVIJE 1. O opšteistorijskim okvirima nastajanja i nestajanja Druge Jugoslavije 2. O Unutrašnjem preuređenju Jugoslavije 3. O jugoslovenskim političkim programima u oslobodilačkom ratu 4. O jugoslovenskom državnom ujedinjenju (1918) i njegovom kontrapunktu - secesijama 1991/92 Dr Đuro Vujović KLJUČNO PITANJE U NAS ZA VRIJEME DRUGOG SVJETSKOG RATA: Jugoslavija - da ili ne i kako? Dr Pavle Vukčević` O NEKIM ASPEKTIMA FUNKCIONISANJA POLITIČKE VLASTI U DRUGOM SVJETSKOM RATU NA, PROSTORIMA JUGOSLAVIJE - POLITOLOŠKO-SOCIOLOŠKA ANALIZA (Ne)uslovlјenost konstituisanja političke vlasti - sukob želјa i realnosti Dr Slobodan Branković POLITIKA I RAT MOĆI Dr Venceslav Glišić IZBEGLIČKA JUGOSLOVENSKA KRALJEVSKA VLADA I SRPSKO NACIONALNO PITANJE II JUGOSLAVIJA OKUPACIJA I ANTIFAŠISTIČKI OTPOR Mr Mira Radojević IZBEGLIČKA VLADA KRALJEVINE JUGOSLAVIJE I JUGOSLOVENSKA DRŽAVNA IDEJA Dr Ranko Končar FEDERALISTIČKE KONCEPCIJE O JUGOSLAVIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA ŠK Prof. dr Momčilo Zečević KOMUNISTI I SRPSKO PITANJE U SVETLU NOVIH SPORENJA Prof. dr Perko Vojinović UTICAJ VJERE I CRKVE NA SUDBINU JUGOSLOVENSTVA Dr Dušan Lukač 0 UZROCIMA RASKOLA LEGITIMISTIČKO-MONARHISTIČKE I KOMUNISTIČKO-REVOLUCIONARNE OPCIJE ANTIFAŠISTIČKOG RATA SRBA 1941-1945. Dr Veselin Đuretić GRAĐANSKI RAT 1941-1945: SUKOB NACIONALNOG I INTERNACIONALISTIČKOG „REALIZMA“ Svetozar Vukmanović Tempo DA LI SU ČETNICI DRAŽE MIHAILOVIĆA FAŠISTIČKI ILI ANTIFAŠISTIČKI ILI SAMO KOLABORACIONISTIČKI POKRET? Dr Čedomir M. Lučić INTERNACIONALIZAM KAO NACIONALNI ANTIPOD, NEGATOR I ELIMINATOR Prof. dr Stevan K. Pavlović OD BORBE ZA ŽIVOT DO BORBE ZA VLAST - OTPOR 1941-1945. 1. Uništenje i rasparčavanje 2. Komunistički feniks izronio iz pepela 3. Jugoslavija ponovo postaje interesantna 4. Borba za osvajanje vlasti Prof. dr Gojko Milјanić NARODNOOSLOBODIJTAČKI RAT - NAJVIŠI OBLIK OTPORA Milija Stanišić OFANZIVNOST POLITIČKE I VOJNE STRATEGIJE NOR-a Prof. dr Ilija Vuković ODNOS PRAVOSLAVNOG SVEŠTENSTVA U CRNOJ GORI PREMA NOR-u Prof. dr Novica Vojinović. ODNOS KATOLIČKE CRKVE PREMA JUGOSLAVIJI Katoličke antijugoslovenske organizacije u Prvoj Jugoslaviji 1918—1941. Katolička akcija kao antijugoslovenska organizacija Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Orlovi“ Antijugoslovenska klerikalna organizacija „Križari` Klerofašistička zločinačka antijugoslovenska organizacija ustaša u Jugoslaviji Genocidna ideologija kleroustaškog pokreta Neposredno učešće Katoličke crkve i rušenje Prve Jugoslavije 1941 Narodna liberalna struja u Hrvatskoj Pokušaj rušenja Pavelića g . Zajedničke akcije Crkve i države u genocidu nad Srbima Katolički sveštenici - ustaški kolјači pravoslavnih Srba 1941-1945. Vatikan i Katolička crkva spasavaju ustaške zločince poslije rata 1945-1950. - „Tunel pacova“` Katolička crkva protiv „avnojske“ Jugoslavije 1945-1991 Prof. dr Nikola L. Gaćeša METANASTAZIČKA KRETANJA U JUGOSLOVENSKIM ZEMLJAMA ZA VREME DRUGOG SVETSKOG RATA III SRBIJA POD OKUPACIJOM Dr Mirolјub Vasić O KARAKTERU RATA U SRBIJI (1941-1945) Dr Žarko Jovanović KOLABORACIJA RAVNOGORSKOG POKRETA 1941-1944. Docent dr Dragan Subotić O KOLABORACIONIZMU U SRBIJI 1941-1944. POLA VEKA KASNIJE: ZA I PROTIV 1. O kolaboraciji u domaćoj i emigrantskoj istoriografiji 2. O Nedićevom „kolaboracionizmu“ - za i protiv? Prof. dr Aleksandar Drašković KOLABORACIONISTIČKI REŽIM GENERALA MILANA NEDIĆA U OKUPIRANOJ SRBIJI Mirjana Milenković VOJNE FORMACIJE RUSKE EMIGRACIJE U SRBIJI U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Dr Milica Milenković SOCIJALNA POLITIKA U SRBIŠ UOČI I U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Prof. dr Andrija B. K. Stojković DRUŠTVENO-POLITIČKA I IDEOLOŠKA OSNOVA PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE 1. Kriza vrednosnog sistema srpskog i jugoslovenskog građanskog društva na putu profašizacije 2. Polarizacija snaga u dilemi - za i protiv borbe protiv okupatora. Skretanje buržoaskog ka pronacističkom sistemu društva i vrednosti 3. Osnovne programske smernice Nedićeve vlade analogne nemačkoj ideologiji i politici 4. Prosvetno-školska politika i praksa na osnovama spoja i elemenata ublaženog nacifašizma sa srpskim nacionalističkim tradicionalizmom i konzervativizmom 5. Beskrompromisni antimarksizam i antikomunizam usmeren prema borbi za uniženje NOP-a i prihvatanju kao elementa pogleda na svet mlade generacije 6. Umesto zaklјučka Prof. dr Andrija B. K. Stojković OSNOVE PEDAGOGIJE I ŠKOLSTVA U OKUPIRANOJ SRBIJI 1941-1944. GODINE Raspad Kralјevine Jugoslavije i nastojanje kvislinških vlasti okupirane Srbije 1941-1944. da koncipiraju i održe prosvetu i školstvo u okvirima nacifašističke doktrine i politike „Državni prosvetni plan“ reforme prosvete i školstva s naglaskom na stručnom obrazovanju i radnom i nacionalno-moralnom vaspitanju Borba protiv okupacijske koncepcije i prakse školovanja Zaklјučne napomene IV MAKEDONIJA POD OKUPACIJOM Dr Rastislav Terzioski DISKRIMINATORSKIOT ODNOS NA BUGARSKIOT OKUPATOR PREMA NARODNOSTITE VO MAKEDONIJA 1941-1944 V ITALIJANSKI OKUPACIONI SISTEM Kapetan fregate mr Dragan Nenezić JUGOSLOVENSKE OBLASTI POD FAŠISTIČKOM ITALIJOM 1941-1943 Špiro Lagator KVISLINŠKE VSHGNE FORMACIJE U CRNOJ GORI 1941-1945 Uvod Brojno stanje Zločini Neđelјko Zorić OKUPATORSKIM ORUŽJEM NA SOPSTVENI NAROD Formiranje Hercegnovske čete MVAC Formiranje Korpusa MVAC za Dalmaciju Dobrovolјački batalјon Orjen »VOT Uo1op1ap deI’ Opep« Dr Đuro Batrićević DRŽANJE CETINJANA PRED NEPRIJATELJSKIM CIJEVIMA Prof. dr Tomislav Žugić PRIVREDNA RAZARANJA U CRNOJ GORI 1941-1945; Dr Đorđe Borozan JUGOSLAVIJA I ALBANIJA - SMISAO RATNOG ISKUSTVA 1941-1945, Dr Milutin Folić OKUPACIONI SISTEM I KOLABORACIJA NA KOSOVU I METOHIJI 1941-1945; Prof. dr Branko Bošković STRADANJA I PROGONI SRBA I CRNOGORACA SA KOSOVA I METOHIJE TOKOM DRUGOG SVJETSKOG RATA Etničke promjene do 1941. Neposredni uzroci stradanja i progona Srba i Crnogoraca pod okupacijom 1941-1944. Okupaciona zlodela 1941. i zavođenje feudalnih odnosa Stradanja i progon Srba iz bugarske okupacione zone Stradanja i progon Srba i Crnogoraca iz italijanske zone Stradanja i progon naseljenika i Srba mještana u njemačkoj okupacionoj zoni Stradanja i progoni Srba i Crnogoraca pod njemačkom upravom (od septembra 1943) VI SRBI U HRVATSKOJ I BOSNI I HERCEGOVINI 1941-1945. IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Pukovnik dr Slavko Vukčević ZLOČINI NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE I NJIHOVE POSLJEDICE PO SRPSKI NAROD Dr Slobodan D. Milošević SOCIOLOŠKA I DEMOGRAFSKA ANALIZA PROGNANIH SRBA IZ POJEDINIH SREZOVA NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE 1941 Sprovođenje zakonskih akata Iselјavanje Srba sa teritorije Zagreba Socijalni sastav iselјenog stanovništva Prof. dr Zdravko Antonić SRPSKI NAROD U BOSNI I HERCEGOVINI 1941.1 IZMEĐU GENOCIDA I BORBE ZA SLOBODU Dr Đorđe Pilјević OSLOBODILAČKI POKRET U HERCEGOVINI U DRUGOM SVETSKOM RATU Tihomir Burzanović ISTREBLJIVANJE SRBA NA KRSNU SLAVU PRIJE PEDESET GODINA I DANAS U HERCEGOVINI Imena poginulih Srba na Nikolјdan 1992. u selima Gornje Jošanice Dr Miloš Hamović IZBJEGLIŠTVO U BOSNI I HERCEGOVINI U DRUGOM SVJETSKOM RATU I U RATU 1991-1995 Mr Dragan Vojinović JUNSKI USTANAK U HERCEGOVINI I TRINESTOJULSKI USTANAK U CRNOJ GORI ,Duševno-geografski“ tipovi Karakterne crte Prve ustaničke borbe Organizovani ustanak u Hercegovini i Crnoj Gori SADRŽAJ KNJ. 2 VII O SUKOBLЈENIM VOJSKAMA NA TLU JUGOSLAVIJE Pukovnik Velimir Ivetić ODNOS VOJNIH FORMACIJA NA JUGOSLOVENSKOM PROSTORU PREMA ITALIJANSKIM JEDINICAMA U SEPTEMBRU 1943 . Dr Predrag Pejčić O NEKIM ASPEKTIMA VAZDUHOPLOVNOG DEJSTVA NAD TERITORIJOM JUGOSLAVIJE Odnosi sa štabom 281. vinga BAF Nesuglasice Vrhovnog štaba i savezničkih komandi. Odnosi sa Sovjetskom vazduhoplovnom grupom „Vitruk“ Provenijencije međusavezničkih loših odnosa Mr Obrad Bjelica CRNA GORA U STRATEGIJSKIM PLANOVIMA VRHOVNOG ŠTABA I NJIHOVA REALIZACIJA (SREDINA1943-1944) Povećana uloga i značaj Crne Gore u planovima Vrhovnog štaba u drugoj polovini 1943/1944 Sprječavanje neprijatelјskih namjera u odnosu na Crnogorsko primorje sa zaleđem i njegovo konačno oslobođenje Povlačenje 21. brdskog armijskog korpusa i pokušaj proboja na pravcu Danilovgrad-Nikšić Dalјe dramatične borbe sa 21. armijskim brdskim korpusom na novom pravcu njegovog povlačenja i proboja Konačno oslobođenje sjevernih djelova Crne Gore i Sandžaka Ivan R. Matović ŽIVOTNI PUT NAČELNIKA VRHOVNOG ŠTABA NOV JUGOSLAVIJE VIII UDIO PROSVJETE I KULTURE U OTPORU FAŠIZMU Katarina Popović-Ceković NARODNO PROSVEĆIVANJE U JUGOSLAVIJI 1941-1945 DRUŠTVENO-IDEOLOŠKA DETERMINISANOST I INSTRUMENTALIZACIJA Miloš Starovlah UPOTREBA I ZLOUPOTREBA ŠKOLE U RATNE SVRHE Okupatorske škole. Fašizacija škole Partizanska škola. Idejno usmjeravanje nastavničkog kadra . Programska usmjerenost „Partizanaske škole“ Prof. dr Nikola Cvetković KULTURNO-STVARALAČKO I KNJIŽEVNO-POETIČKO U RATNIM LISTOVIMA CRNE GORE (1942-1945) Oblici i sadržaji kulturno-prosvetnog rada O potrebi teorijskog rada i uzdizanja Neki aspekti poetike u prilogu o Vuku Karadžiću Docent dr Miroslav Savković KINEMATOGRAFIJA U SRBIJI 1941-1945 UVOD Filmska snimanja 27. marta 19941. i slom Kralјevine Jugoslavije Kinematografske delatnosti u okupiranoj Srbiji Kinematografske aktivnosti u jedinicama Draže Mihailovića (jugoslovenska vojska u otadžbini) Filmska snimanja koja su vršili saveznici Kinematografske delatnosti u jedinicama Narodnooslobodilačke vojske Državno filmsko preduzeće Zaklјučak Vojislav Đurović KNJIŽEVNOST, PRIJE I POSLIJE ISTORIOGRAFIJE IX MEĐUNARODNI ASPEKTI JUGOSLOVENSKE ANTIFAŠISTIČKE BORBE Dr Ubavka Vujošević Dr Mirolјub Vasić VEZE RUKOVODSTVA KPJ (NOP-a) S KOMINTERNOM 1941-1943 Podizanje ustanka u Jugoslaviji 1941 Klasni radikalizam (leva skretanja) rukovodstva KPJ Prvo zasedanje AVNOJ-a . Martovski pregovori predstavnika NOP-a sa Nemcima 1943 Mr Milan Terzić MISIJA VLADIMIRA VELEBITA U LONDONU - MAJ 1944 (prilog pitanju međunarodnog priznavanja nove Jugoslavije Pripreme i dolazak u London Susreti sa lјudima iz krugova jugoslovenske kralјevske vlade i Purićeva ostavka Kontakti sa britanskom javnošću, vojnim predstavnicima i emigracijom u Londonu. Susret sa Vinstonom Čerčilom Prof. dr Mihailo Bjelica AKTIVNOST JUGOSLOVENSKIH NOVINARA U LONDONU 1941-1945 ., Pargizansko-četnički rat u eteru Uloga Udruženja jugoslovenskih novinara Slobodan Nešović NESPORAZUMI VELIKIH SAVEZNIKA O DRUGOM FRONTU U EVROPI (1941-1944). Prof. dr Branislav Kovačević DEJSTVA SAVEZNIČKOG VAZDUHOPLOVSTVA U CRNOJ GORI 1943-1944 Dr Heather Williams DIPLOMATIC DILEMMAS: SOME ISSUES ARISING FROM THE INVOLVEMENT OF THE SPECIAL OPERATIONS EXECUTIVE IN YUGOSLAVIA 1941-1945 Mr Petar Bošković SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE I PITANJE JUGOSLAVIJE Osnovne determinante spolјne politike SAD SAD i jugoslovensko pitanje Godina 1948. i politika SAD prema Jugoslaviji SAD i eskalacija konflikta Mr Mladenka Ivanković DEKLARISANA I STVARNA NEUTRALNOST ŠVAJCARSKE U TOKU DRUGOG SVETSKOG RATA Др Вьрбан Тодоров БЪЛГАРИЯ И ВТОРАТА СВЕТОВНА ВОЙНА ИСТОРИЧЕСКА ДЕЙСТВИТЕЛНОСТ И УРОЦИ GENOCID U JUGOSLAVIJI Dr Radomir Bulatović KONTINUITET GENOCIDA Uvod Kontinuitet genocida Mr Milan Kolјanin NEMAČKI LOGORI U OKUPACIONOM SISTEMU U JUGOSLAVIJI (1941-1944) XI RATNI GUBICI I POČETAK OBNOVE Dr Nikola Živković DOPRINOS JUGOSLAVIJE BORBI PROTIV SILA OSOVINE U DRUGOM SVETSKOM RATU, SA POSEBNIM OSVRTOM NA JBUDSKE ŽRTVE I MATERIJALNU ŠTETU Dr Aleksandar Kasaš POSLERATNA SUĐENJA ZA STRADANJE SRBA I JEVREJA U BAČKOJ 1942, GODICE Tanja Kalezić-Drakić NEKE SOCIJALNE, PSIHOLOŠKE, KULTURNE I DRUGE DETERMINANTE UČEŠĆA ŽENA JUGOSLAVIJE U RATU Dr Branislav Marović NARODNA VLAST U CRNOJ GORI I RJEŠAVANJE PRIVREDNIH PITANJA I NJEN DOPRINOS POBJEDI NAD FAŠIZMOM 1941-1945 Dr Milica Bodrožić RADNIČKA KLASA VOJVODINE OD OSLOBOĐENJA DO KRAJA RATA 1945. GODINE Učešće radnika u obnovi i proizvodnji posle oslobođenja Sindikalno organizovanje radnika Vojvodine posle oslobođenja Pomoć radnika vojsci, ranjenicima i postradalim krajevima Polјoprivredni radnici Vojvodine do maja 1945 Udarničko takmičenjej radnika Vojvodine pred Prvi maj 1945. Dr Vićentije Đorđević POSLEDICE RATA I OBNOVA SRBIJE Dr Momčilo Mitrović OBNOVA SRBIJE U RATNIM USLOVIMA 1944-1945 XII DEMOKRATSKA FEDERATIVNA JUGOSLAVIJA OCJENE I DILEME Akademik Mijat Šuković AVNOJSKA JUGOSLAVIJA - CIVILIZACIJSKA DRŽAVNOPRAVNA VRIJEDNOST Prof. dr Bogumil Hrabak SAVEZNICI SRBIJE I JUGOSLAVIJE U PRVOM I DRUGOM SVETSKOM RATU O FEDERATIVNOM DRŽAVNOM UREĐENJU JUGOSLOVENA Dr Momčilo Pavlović POLITIČKI PLURALIZAM U SRBIJI POSLE DRUGOG SVETSKOG RATA I POLTIČKE STRANKE U SRBIJI NA KRAJU RATA Jugoslovenska republikanska demokratska stranka Narodna selјačka stranka Zemlјoradnička stranka (savez zemlјoradnika) Ujedinjena zemlјoradnička stranka Socijalistička partija Socijaldemokratska pargija Samostalna demokratska stranka Demokratska stranka (DS) Radikalna stranka (RS) II. POJŠTIKA KPJ PREMA POJŠTIČKIM STRANKAMA XIII BALKAN I SVIJET KRAJEM XX VIJEKA Академик Николай Тодоров БАЛКАНЫ В КОНЦЕ XX ВЕКА Как балканские народы встречают XX век Что наблюдаем на Балканах в конце XX века. Dr Dušan Živković GODINA 1948. I NJENE POSLEDICE Stvaranje Informbiroa i sukob sa Stalјinom Mr Radoica Luburić INFORMBIORVSKA EMIGRACIJA O NEKIM DOGAĐAJIMA I LIČNOSTIMA IZ NOR-a I REVOLUCIJE U JUGOSLAVI (1941-1945) Prof. dr Dejan P. Kreculј „HLADNI RAT“ I NOVI SVETSKI POREDAK Prof. dr Zoran Lakić FAŠIZAM I ANTIFAŠIZAM - 5O GODINA KASNIJE (DEFAPŠZACIJA I NEOFAŠIZAM) Dr Drago Borovčanin NEKI UZROCI RASPADA DRUGE JUGOSLAVIJE XIV MJESTO DRUGOG SVJETSKOG RATA U ISTORIJI Dr Dragolјub S. Petrović MESTO DRUGOG SVETSKOG RATA U ISTORIJI. Akademik Miomir Dašić O NEKIM ASPEKTIMA IDEOLOGIZACIJE ISTORIOGRAFIJE I „ŠKOLSKE ISTORIJE` SAVREMENE ISTORIJE Dr Milan Lazić MESTO I ULOGA NOVIJE ISTORIJE U PROGRAMIMA I UDžBENICIMA OSNOVNIH, SREDNJIH ŠKOLA I GIMNAZIJA PEDESET GODINA KASNIJE. Desimir Tošić PRILOG ZA PREČIŠĆAVANJE ISTORIOGRAFSKE TERMINOLOGIJE Akademik Vlado Sgrugar DRUGI SVETSKI RAT - PEDESET GODINA KASNIJE: JEDNA PRETPOSTAVKA ZA RAZBOR I NAUČNO ODREĆENJE JUGOSLOVENSKOG UČEŠĆA Docent dr Ljubodrag Dimić OD TVRDNJE DO ZNANJA PRILOG ISTORIJI ISTORIOGRAFIJE O RATU 1941-1945 DISKUSIJA Nikolai Todorov I Slobodan Nešovcć Svetozar Vukmanović Tempo Zoran Lakić Dragolјub S. Petrović Veselin Đuretić Perko Vojinović Novica Vojinović Mirolјub Vasić Đuro Vujović Zdravko Antonić Aleksandar Drašković Milan Petrović Tihomir Burzanović Dimitrije Kalezić Ranko Končar Momčilo Zečević Đorđe Pilјević Branko Bošković Nikola Živković Rastislav Terzioski Radoje Pajović Vlado Strugar Zoran Lakić Đorđe Pilјević Zoran Lakić Olga Perović Vlado Ivanoski Zoran Lakić Novica Vojinović Milutin Folić Miomir Dašić Zoran Lakić Veselin Đuretić Špiro Lagator Zoran Lakić Miloš Hamović Novak Ražnatović Petar Kačavenda Novica Vojinović Pavle Radusinović. Milan Terzić Bogumil Hrabak ZAVRŠNE RIJEČI Akademik Milorad Ekmečić Akademik Miomir Dašić Akademik Vlado Strugar

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion... Biblioteka vjeverica

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovano ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko recenica podvuceno obicnom olovkom, nista strasno. Ilustracije nisu u boji! ...Kažete li im: „Dokaz da je mali princ postojao jeste to što je bio divan, što se smejao, što je želeo ovcu. Kad čovek želi ovcu, to je dokaz da postoji“, oni će slegnuti ramenima i smatraće vas detetom! Međutim, ukoliko im saopštite: „Planeta s koje je došao mali princ jeste asteroid B612“, biće zadovoljni i neće vam više dosađivati pitanjima. Takvi su oni. Ne valja se zato na njih ljutiti. Deca moraju mnogo toga da praštaju odraslima. U svom kratkom letu od asteroida B612 do čudne i njemu strane planete Zemlje mali princ otkriva nekoliko drugih planeta i njihovih stanovnika. Svi su oni uobraženi i samoživi i bez ikakve ljubavi ili razumevanja obavljaju poslove koji malom princu izgledaju kao da su potpuno besmisleni i beskorisni. Iz duhovne pustinje takvih svetova mali princ se spušta na Zemlju, gde naizgled slučajno pada u stvarnu pustinju – Saharu. Na toj Zemlji bez ljudi on malo-pomalo spoznaje da su rad, prijateljstvo i ljubav vrednosti bez kojih čovek ne može da živi. Antoan de Sent Egziperi (franc. Antoine de Saint-Exupéry; 29. jun 1900 — 31. jul 1944) bio je francuski pisac i pilot. Veliki značaj za svetsku književnost ima njegovo delo Mali princ. Poginuo je u avionskoj nesreći tokom Drugog svetskog rata. Biografija Sent-Egziperi je rođen u Lionu, u aristokratskoj katoličkoj porodici. Bio je treće od petoro dece. Njegov otac, izvršni direktor osiguravajuće kuće, umro je od moždanog udara, pre četvrtog rođendana sina. Smrt njegovog oca zahvatila je celu porodicu, pretvarajući njihov status u status „osiromašenih aristokrata“. Sent-Egziperi je imao tri sestre i mlađeg plavokoseg brata, Fransoa, koji je u dobi od 15 godina umro od reumatske groznice. Tako da je sa 17 godina ostao jedini muškarac u porodici. Nakon što je dva puta propustio završne ispite na pripremnoj Mornaričkoj akademiji, Sent-Egziperi je počeo studirati arhitekturu, koju nije završio, a onda je prihvatao neobične poslove. Godine 1921. je počeo vojnu službu kao vojnik osnovnog ranga. Pohađao je privatne časove letenja, a sledeće godine ponuđen mu je transfer iz Francuske vojske u Francusko ratno vazduhoplovstvo. Nakon jedne avionske nesreće pravi pauzu od letenja. 1926. ponovo se počeo baviti letenjem, ali je ovaj put vozio poštanski avion.[1] Spomenik u Tarfaji u Maroku 30. decembra 1935. u 02:45, nakon 19 sati i 44 minuta u vazduhu, Egziperi se zajedno sa svojim mehaničarom-navigatorom Andreom Prevotomž srušio u libijskoj pustinji. Smatra se da je mesto nesreće blizu doline Vadi Natrun, blizu delte Nila. Obojica su čudesno preživeli sudar, ali su se suočili sa dehidracijom u jakoj pustinjskoj vrućini. Njihove mape su bile primitivne i dvosmislene, ostavljajući ih bez ikakve ideje o njihovom položaju. Izgubljeni među peščanim dinama, jedine zalihe sastojale su se od grožđa, dve narandže, mandarina, kilo kafe u termosu i pola litre belog vina u drugom. Nakon nekog vremena dehidracije počele su halucinacije. Drugog i trećeg dana bili su toliko dehidrirani da su prestali da se znoje. Četvrtog dana, beduin na kamili otkrio ih je i primenio prirodni tretman rehidratacije koji im je spasio život. Prva priča Sent-Egziperija, `Pilot `, (`Avijatičar`, na francuskom `L`Aviateur`), objavljena je 1926. godine u književnom časopisu `Srebrni brod`. 1929. godine objavljena je njegova prva knjiga, `Južna pošta`.[2] Prva dva izdanja Malog princa Objavljivanje knjige `Noćni let` iz 1931. godine napravilo je Sent-Egziperija književnom zvezdom u usponu. Bilo je to prvo njegovo veliko delo koje je steklo međunarodno priznanje. Nastavio je pisati sve do proleća 1943, kada je napustio Sjedinjene Američke Države sa američkim trupama koje su se u Drugom svetskom ratu odvezle za Severnu Afriku. Njegova najznačajnija dela su `Pravac jug`, `Smisao života`, `Ratni pilot`, `Citadela` i `Zemlja ljudi`. Međutim njegovo najznačajnije delo je `Mali Princ`. Sent-Egziperi je tu knjigu napisao u oktobru 1942. godine. Prvi put je objavljena mesecima kasnije, početkom 1943. i na engleskom i francuskom jeziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Poslednja izviđačka misija Sent-Egziperija bila je da prikupi obaveštajne podatke o kretanju nemačkih trupa u dolini Rone. 31. jula 1944. godine, leteo je u nenaoružanom P-38, u svojoj devetoj izviđačkoj misiji, iz vazdušne baze na Korzici. Međutim, on se sa te misije nikada nije vratio već je iščeznuo bez traga.[3] Reč o njegovom nestanku ubrzo se proširila po književnom svetu, a zatim u međunarodne naslove. Neidentifikovano telo u francuskoj uniformi pronađeno je nekoliko dana nakon njegovog nestanka južno od Marseja, i neki smatraju da je to njegovo telo. 1998. u moru je pronađena njegova srebrna narukvica, dok je 2000. pronađen i njegov avion...

U dobrom stanju Eseji i članci / Ljubo Karaman Jezik hrvatski Godina 1939 Zagreb : Matica hrvatska, 1939 Fizički opis 208 str., [16] str. s tablama : ilustr. ; 22 cm SADRŽAJ Stari vijek Iliri Grci Rimljani Palača cara Dioklecijana u Splitu Kršćanstvo Seoba naroda Rani srednji Vijek: Vrijeme Hrvatskih vladara Pokrltenje Hrvata Hrvatski narodni knezovi (oko g 800.-925) Hrvatski narodni kraljevi (oko g. 925-1102) Hrvatska narodna crkva Slaveni i Venecija Južna Dalmacija Spomenici umjetnosti: graditeljstvo Pleterni ukras crkvenog namještaja Oružje, nakit i blago riznica Venecija i Ugarska Moć knezova Šubića Ljudevit Veliki . Nemiri i borbe oko g. 1400. Prilike u unutrašnjosti Dalmacije Slobodne građske općine Primorja Južna Dalmacija: Kotor i Dubrovnik Katedrale Umjetnosti u Primorskim gradovima Zvonici Buvina i Radovan Umjetnost gotike Slikarstvo Riznice katedrala i samostana Književnost. Kovi vijek: Doba mletačke vlade (g. 1420.—1797) Tursko gospodstvo u unutrašnjosti Uskoci Zauzeće Klisa g. 1596. Veliki ratovi XVII. vijeka Konac Venecije (XVIII. vijek) Vladanje Mlečića u Dalmaciji Dubrovnik i Boka Kotorska Književnost Spomenici umjetnosti Tri struje umjetnosti početkom XV. vijeka Južno-italska gotika Lombardska gotika Venecijanska gotika Juraj Dalmatinac, predstavnik cvjetne gotike Andrija Aleši (prefazna gotičko-renesansna faza) Michelozzo u Dubrovniku Nikola Firentinac (rana renesansa) XVI. vijek u umjetnosti Slikarstvo Barok (XVII. i XVIII. vijek) Zaključak Žrtvenik sv. Duje u Splitu Oko drevne kliske tvrđave Uvod Kliški klanac prije dolaska Hrvata Vrijeme vladara narodne krvi Klis u XII. vijeku Knez Domaldo Tatari pod Klisom Borbe Klisa sa Splitom Moć knezova Subića Čvrsta ruka kralja Ljudevita Dvadesetpetgodišnji pokret Hrvata za slobodu Knez Ivaniš Nelipić i njegovi nasljednici na Klisu Junak Petar Kružić Klis pod Turcima Epizoda iz g. 1596 Oslobođenje Klisa Klis u rukama Mlečića, Francuza i Austrije . Šetnjom krd`z Korčulu i njezine spomenike .... O Umjetničkoj opremi knjige u Dalmaciji Rani srednji vijek Doba romanike Bolonjski stil kasnoga srednjega vijeka .... Petnaesti vijek Konac minijature Razmilovićevi korali Štampana knjiga Korice knjiga O Grguru Kinskome O djelu i značenju Grgura Ninskoga Hrvatska crkva do vremena Grgura Ninskoga Prvi crkveni sabor u Splitu g. 925 Drugi crkveni sabor u Splitu g. 928 Razrožni sudovi o Grguru Ninskome . Grgur Ninski i glagoljica Hrvatski vladari i hrvatska narodna crkva Kralj Tomislav i narodna crkva Kralj Petar Krešimir i crkva u Hrvatskoj Historijsko i nacionalno značenje Grgura Ninskoga S narodnim vodičem u srcu Dioklecijanove palače U srcu careve palače u Splitu KARAMAN, Ljubo, povjesničar i teoretičar umjetnosti te konzervator (Split, 15. VI. 1886 — Zagreb, 19. IV. 1971). Klasičnu gimnaziju završio 1904. u Splitu, Filozofski fakultet (povijest i zemljopis) 1910. u Beču, gdje je 1912–14. studirao povijest umjetnosti u J. Strzygowskoga i 1920. doktorirao u M. Dvořáka tezom Die romanische Plastik in Spalato. God. 1911. kratko nastavnik u klasičnoj gimnaziji u Splitu, potom u dubrovačkoj gimnaziji, od 1919. asistent Pokrajinskoga konzervatorskoga ureda za Dalmaciju, od 1926. glavni konzervator za Dalmaciju u Splitu. Pod pritiskom talijanske okupacijske vlasti 1941. napustio Split i do umirovljenja 1950. ravnao Konzervatorskim zavodom u Zagrebu. Sljedbenik je teoretičarâ umjetnosti i konzervatorâ A. Riegla i Dvořáka i stvaralački nastavljač tzv. bečke škole povijesti umjetnosti. Njegov opsežan znanstveni opus obuhvaća desetak knjiga i oko 400 rasprava, dijelom objavljenih i u knjigama (Eseji i članci, 1939; Odabrana djela, 1986) te kao posebni otisci. Najviše je obrađivao umjetničke spomenike Dalmacije, od kasne antike do baroka, a pisao je i o srednjovjekovnoj umjetnosti Istre, sjeverne Hrvatske i Slavonije te BiH. Povijesno-umjetničko istraživanje produbio je poznavanjem arheologije, opće kulturne, političke i društvene povijesti, poglavito najranije hrvatske, uvodeći pritom nove metode i znanstveno-sustavno interpretiranje, pa je utemeljitelj suvremene hrvatske povijesno-umjetničke znanosti. Shvaćanjem složenosti različitih kulturnih krugova i uočavanjem značenja prijelaznih stilova pridonio je razradbi umjetničkih razdoblja u Dalmaciji, kasne antike i ranoga srednjega vijeka, vrjednovanju umjetničkoga izraza od Radovana i Buvine do Jurja Dalmatinca i dalmatinsko-dubrovačke slikarske škole. Posvećen promicanju vrijednosti hrvatske stvaralačke okoline, otkrivao je nepoznato i uvodio nove pojmove tumačeći pokrajinske posebnosti i naglašujući udio domaćih u preradbi i uskladbi vanjskih utjecaja, te zacrtao obrise likovnoga izraza u Dalmaciji. Znanstvenim je tvrdnjama ustrajno branio istinitost i vrijednost naše likovne baštine. Zaokupljen predromaničkom (starohrvatskom) umjetnošću od početka svojega znanstvenoga djelovanja, pisao o crkvici sv. Petra u Priku i graditeljstvu ranoga srednjega vijeka u Dalmaciji (Vjesnik za arheologiju i historiju dalmatinsku, VAHD, 1923), reljefu u krstionici splitske stolne crkve s likom kralja (VAHD, 1924–25; Zbornik kralja Tomislava. Zagreb 1925; Hauptmannov zbornik. Ljubljana 1966), sarkofagu Ivana Ravenjanina u Splitu i ranosrednjovjekovnoj pleternoj ornamentici u Dalmaciji (Starinar, Beograd 1925), predromaničkoj crkvici sv. Mihajla kraj Stona i njezinim ranoromaničkim freskama (Vjesnik Hrvatskoga arheološkoga društva, VHAD, 1928). U knjizi Iz kolijevke hrvatske prošlosti (1930) uz »prvu argumentiranu kritičku reviziju svih dotadašnjih pokušaja rješavanja problema u vezi s razvojem umjetnosti u Dalmaciji između VII. i XII. stoljeća« (M. Prelog, 1954) dao je sintezu starohrvatske umjetnosti promatrane u regionalnom okviru i posebnim prilikama periferijske okoline, uvjerljivo pobivši tezu Strzygowskoga da su Hrvati prenijeli sjevernjačke uzore drvene gradnje na Jadran te mišljenja o bizantskom stilu predromaničke umjetnosti. Izdvojio je dvije cjeline spomenika različitih izvora: presvođene crkvice slobodnih oblika kao izvorno djelo domaćih majstora i pleternu skulpturu crkvenoga namještaja, koja je nastala pod utjecajem sjevernotalijanske i nesmetano se dalje razvijala do originalnih predromaničko-romaničkih prijelaznih oblika u drugoj pol. XI. st. Proučavajući spomenike nastale prije pleterne skulpture (O počecima srednjovjekovnog Splita do godine 800. Hoffillerov zbornik. Zagreb 1940; O spomenicima VII i VIII stoljeća u Dalmaciji i o pokrštenju Hrvata. VHAD, 1942–43), također je uočio prijelazne oblike. Polemizirao s E. Dyggveom o odnosu starokršćanske i starohrvatske umjetnosti (Glose djelu: E. Dyggve und R. Egger, Der altchristliche Friedhof Marusinac. VAHD, 1930–34). Posljednju je sažeto prikazao u Časopisu za hrvatsku poviest (1943), u kojem su i njegove recenzije novijih djela o ranosrednjovjekovnoj umjetnosti, a na popularan način u knjižicama Živa starina (1943) i Baština djedova (1944). Monografske obradbe remek-djela romaničkoga kiparstva Portal majstora Radovana u Trogiru (Rad JAZU, 1938) i Buvinove vratnice i drveni kor splitske katedrale (Ibid., 1942, proširena doktorska teza) drže se njegovim znanstvenim vrhuncem (K. Prijatelj, 1986). Osebujnost gotičko-renesansnih prijelaznih oblika naglasio je u pregledu kasnogotičkoga i renesansnoga razdoblja Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek (1933). Objelodanio je zapažene studije o Jurju Dalmatincu (Almanah Jadranska straža, AJS, Beograd 1926; Hrvatsko kolo, 1952; Peristil, 1954, 1960–62), šibenskoj i korčulanskoj katedrali (Hrvatska revija, HR, 1931, 1939), korčulanskim (Šetnjom kroz Korčulu i njene spomenike. Zagreb 1932, pretisak u knjizi Ornamente od svijeta, famoza Korčulo. Zagreb 1999) i zadarskim spomenicima (Anali Historijskog instituta JAZU u Dubrovniku, AHID, 1962), dalmatinskim katedralama (Radovi Instituta JAZU u Zadru, 1963), umjetničkoj opremi knjiga u Dalmaciji (HR, 1933) te dalmatinskom zlatarstvu (Hrvatski narod, 1943). Polemizirao s C. Fiskovićem o vremenu gradnje dubrovačke Divone (Historijski zbornik, HZ, 1951; Prilozi povijesti umjetnosti u Dalmaciji, PPUD, 1960). Prvi je među domaćim stručnjacima »slikarska djela analizirao kao povjesničar umjetnosti« (R. Tomić), usmjeren uglavnom na romaničko, gotičko i renesansno slikarstvo te djelovanje domaćih radionica. U pionirskom radu O domaćem slikarstvu u Dalmaciji za vrijeme mletačkog gospodstva (AJS, 1927) istaknuo je postojanje dalmatinske slikarske škole u XV. i XVI. st., obrazložio naziv pseudobizantske ikone te prikazao minijature. Dalmatinskomu je slikarstvu posvetio i rasprave Stari dubrovački slikari (HR, 1943), O staroj slikarskoj školi u Dubrovniku (AHID, 1953), O mjesnim grupama dalmatinske slikarske škole u XV. st. (PPUD, 1955), O dubrovačkom slikaru 16. stoljeća Frani Matejevu Matkovu (Beritićev zbornik. Dubrovnik 1960), a prvi katalog dalmatinske slikarske škole dao je u raspravi Notes sur l’art byzantin et les Slaves catholiques de Dalmatie (L’art byzantin chêz les Slaves. Pariz 1932). Baveći se bizantskim stilom u Dalmaciji, ograničio ga je na pojedine elemente i spomenike (Spomenici u Dalmaciji u doba hrvatske narodne dinastije i vlast Bizanta na istočnom Jadranu u to doba. Šišićev zbornik. Zagreb 1929; O putovima bizantskih crta u umjetnosti istočnog Jadrana. Starohrvatska prosvjeta, SP, 1958). Sklonost sintezi pokazao je već u raspravi Kulturni spomenici na našem Jadranu (AJS, 1925), u predavanju 1930. u Splitu O slijedu historijsko-umjetničkih perioda u Dalmaciji sa osobitim obzirom na spomenike Splita i Trogira (Obzor, 1931–32) te u sažetu prikazu umjetnosti na istočnom Jadranu od starohrvatskoga do mletačkoga doba (Naš Jadran, 1938. i kao p. o. u Splitu). Vrhunac istraživanja i tumačenja razvojnoga slijeda umjetnosti dosegnuo je knjigom Pregled umjetnosti u Dalmaciji (1952), u kojoj je umjetničku djelatnost Hrvata, od njihova doseljenja do potkraj XVIII. st., rasporedio prema kulturno-povijesnim razdobljima dalmatinske prošlosti. U posljednjoj velikoj sintezi, O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva (1963), vrjednovao je umjetnost na našem tlu sagledavajući nastajanje umjetničkih djela u provincijaliziranoj, graničnoj te periferijskoj okolini, koja je pogodna za slobodu stvaranja i stvaralačku sintezu, dugotrajne retardacije i pojavu razdoblja prijelaznih ili miješanih stilova. Kategorijalnim pojmovima granične, provincijalizirane i periferijske umjetnosti K. se »uključuje u tokove opće teorije umjetnosti« (R. Ivančević, 1971–72). Proučavao je istarske spomenike (Afreski hrvatskog majstora u Sv. Mariji kod Berma u Istri. Alma mater Croatica, 1943; O srednjovjekovnoj umjetnosti Istre. HZ, 1949), srednjovjekovnu umjetnost u sjevernoj Hrvatskoj i Slavoniji, posebno zagrebačku katedralu (HZ, 1948, 1950; Bulletin JAZU, 1963), te starohrvatsku umjetnost u BiH (Poviest hrvatskih zemalja Bosne i Hercegovine, 1. Sarajevo 1942). Objavio članke o euharistiji na spomenicima u Dalmaciji (Svijet, 1930), Kristovoj muci na spomenicima u Splitu (Novo doba, 1931), Božiću u hrvatskoj umjetnosti (Spremnost, 1942–43; Pokret, 1944–45), mostarskom starom mostu (Hrvatski radnik, 1943) i bosanskim srednjovjekovnim stećcima (SP, 1952). Istražujući groblja starohrvatskoga doba, potanko je obradio njihove oblike i predmete, osobito nakit (Starohrvatsko groblje na »Majdanu« kod Solina. VAHD, 1930–34; Iskopine društva »Bihaća« u Mravincima i starohrvatska groblja. Rad JAZU, 1940). Prinos arheologiji dao je i radovima Zlatni nalaz na Trilju nedaleko Sinja (VAHD, 1921), Arheološka istraživanja u Grohotama na Šolti (Novo doba, 1927), Otkriće kraljevskog samostana XI vijeka sv. Mojsija u »Šupljoj crkvi« u Solinu (Split 1931), Glose nekojim pitanjima slavenske arheologije (VHAD, 1952), O reviziji iskopina u Biskupiji kod Knina (SP, 1955). Prikazao je razvoj klasične arheologije u Dalmaciji (Obzor. Spomen-knjiga 1860–1935. Zagreb 1936), razmatrao potrebu za povezivanjem rada arheologâ, povjesničarâ umjetnosti i povjesničarâ u proučavanju ranosrednjovjekovnoga razdoblja sjeverne Hrvatske (HZ, 1952), te probleme hrvatske arheologije i povijesti umjetnosti (AHID, 1959). Povjesničara umjetnosti i povjesničara povezao je već u djelu Dalmacija kroz vjekove (1934, franc. izd. 1933). Zapažena su i njegova djela iz povijesti i epigrafike Tragom hrvatskih kraljeva. O zadnjim iskopinama društva »Bihaća« u okolici Splita i Solina (HR, 1930), Natpis djakona Dobra iz vremena narodne hrvatske dinastije (Split 1931), Uspomene hrvatskih vladara i odličnika u gradu Zadru (Alma mater Croatica, 1944), O nekim pitanjima hrvatske povijesti do XIII st. (HZ, 1960). U skupini kritika O nekim novijim publikacijama o historiji umjetnosti u Dalmaciji (VAHD, 1922) ističe važnost objavljivanja arhivskoga gradiva za povijest umjetnosti, a u Osvrtu na neke novije publikacije i tvrdnje iz područja historije umjetnosti Dalmacije (Peristil, 1954) kritizira metode kojima se dolazi do teza i rezultata. Suautor je knjige o Dioklecijanovoj palači (1927), u kojoj je napisao poglavlje o njezinoj recepciji u povijesti umjetnosti. Konzervatorsko djelovanje započeo je kao pomoćni konzervator F. Bulića, a svoj prvi objavljeni rad posvetio je pitanju odstranjenja zgrade stare biskupije u Dioklecijanovoj palači (VAHD, 1920). Suprotstavio se postavljanju Meštrovićeva spomenika na Peristilu zbog narušavanja estetske ravnoteže (O Grguru Ninskomu i Meštrovićevu spomeniku u Splitu. Split 1929). Zastupao je stvaralačko konzervatorsko stajalište, a napustio borbeno (Anđela Horvat, 1944). Razvijajući Riegl-Dvořákovu teoriju konzervatorstva, utemeljio je znanstveni pristup u proučavanju, valorizaciji i zaštiti nacionalne spomeničke baštine, rješavajući raznovrsna konzervatorska pitanja (Izoliranje tzv. Hrvojeve kule u Splitu. Jugoslovenski istoriski časopis, 1938; O organizaciji konzervatorske službe u NR Hrvatskoj i Stav ranijih stoljeća prema spomenicima prošlosti i jedno konzervatorsko pitanje u Splitu 1685. godine. Zbornik zaštite spomenika kulture. Beograd 1950, 1951). Sprječavao je nagrđivanja i rušenja spomenika i s posebnom pozornošću prilazio konzerviranju dalmatinskih spomeničkih cjelina, a restauriranje je prihvaćao u ograničenom opsegu i uz određene uvjete. U razmatranjima Dvořákove krilatice »konzervirati a ne restaurirati« (Bulletin JAZU, 1965) osvrnuo se na povijest čuvanja spomenika, genezu principa konzervatorstva i metode zaštite spomenika arhitekture, skulpture i slikarstva. Osim navedenoga, radovi su mu objavljeni u periodicima VAHD (1920–25, 1940, 1952, 1954), Bulletin de la Section historique (Bukurešt 1924), SP (1927, 1956), Obzor (1928, 1930–32, 1935–37), Byzantion (Liège 1929), Dubrovnik (1929, 1937), Nova Evropa (1929–30), Novo doba (1929–30, 1932–41), Novosti (1929, 1936), Svijet (1929–34, 1936), Hrvatska straža (1930), HR (1931–34, 1937–40, 1943), Hrvatski list (1932), Hrvatsko kolo (1934, 1952), Hrvatski dnevnik (1936–37), Jadranska straža (1936), Jugoslovenski istoriski časopis (1936–38), Glasnik Primorske banovine (1938–39), Dom i svijet (1939), Hrvatski glasnik (1939), Život s crkvom (1939), Hrvatski narod (1941–44), Jutarnji list (1941), Savremenik (1941), Deutsche Zeitung in Kroatien (1942–45), Hrvatski radnik (1942–43), Neue Ordnung (1942–44), Preporod (1942), Prosvjetni život (1942–43), Spremnost (1942–44), Viestnik Hrvatskoga arheoložkoga družtva (1942–43), Nova Hrvatska (1943–45), Pokret (1944–45), Die Südost-Illustrierte (1945), Arhitektura (1948), Narodni list (1951), Urbanizam i arhitektura (1951), Vjesnik (1951–52), Zgodovinski časopis (Ljubljana 1952–53), Archaeologia Iugoslavica (Beograd 1954–59), PPUD (1954–55, 1959, 1962), Bulletin JAZU (1957, 1959–62), Zbornik za umetnostno zgodovino (Ljubljana 1959), Mogućnosti (1960), Peristil (1960–61), Vijesti muzealaca i konzervatora Hrvatske (1960) te zbornicima Bulićev zbornik (Zagreb—Split 1924), Camilla Lucerna (Graz 1938), Tkalčićev zbornik (Zagreb 1955), Zadar. Zbornik (Zagreb 1964), Zbornik Narodnog muzeja u Beogradu (1964). Surađivao u leksikonu Minerva (1936), Hrvatskoj enciklopediji HIBZ-a (1941, 1945), Našoj domovini, 1 (1943), Enciklopediji Jugoslavije LZ (1955–56, 1959), sve zagrebačka izd., a s M. Baradom uredio Časopis za hrvatsku poviest (1943). Redoviti član JAZU od 1965. i dobitnik Nagrade za životno djelo 1964. God. 1957. posvećen mu je Peristil, a 1986. Starohrvatska prosvjeta te u Zagrebu održan znanstveni skup. Portretirali su ga J. Miše, K. Angeli Radovani i T. Rosandić. Lik mu se nalazi i na poštanskoj marki (serija Znameniti Hrvati, 2006). Njegova ostavština čuva se u Institutu za povijest umjetnosti u Zagrebu. DJELA: Palača cara Dioklecijana u Splitu (suautor F. Bulić). Zagreb 1927. — Iz kolijevke hrvatske prošlosti. Zagreb 1930. — La Dalmatieà travers les âges. Split 1933, Zagreb 19442, 19973 (Dalmacija kroz vjekove u historiji i umjetnosti. Split 1934). — Umjetnost u Dalmaciji. XV. i XVI. vijek. Zagreb 1933. — Bratovština i crkva sv. Križa u Velom Varošu u Splitu (suautor A. Belas). Split 1939. — Eseji i članci. Zagreb 1939. — Živa starina. Pedeset slika iz vremena hrvatskih narodnih vladara. Zagreb 1943. — Baština djedova. Zagreb 1944, 19922. — Pregled umjetnosti u Dalmaciji od doseljenja Hrvata do pada Mletaka. Zagreb 1952. — Andrija Buvina – vratnice splitske katedrale – drveni kor u splitskoj katedrali. Zagreb 1960. — O djelovanju domaće sredine u umjetnosti hrvatskih krajeva. Zagreb 1963, 20012 (Problemi periferijske umjetnosti). — Odabrana djela. Split 1986. — Potpuniji popis radova u: Peristil, 1957, 2, str. 7–18; 1971–72, 14/15, str. 24–36.

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Naslov Beleške uz ratovanje : (dnevnik, beleške, dokumenti) / Koča Popović ; priredio, izbor dokumenta sačinio i komentare napisao Miloš Vuksanović Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Beograd : BIGZ, 1988 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 318 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Vuksanović, Miloš = Vuksanović, Miloš Zbirka Istorijsko-memoarska dela. Posebna izdanja / BIGZ (karton) Napomene Str. 11-13: Umesto predgovora / Miloš Vuksanović Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Narodnooslobodilačka borba 1941-1945 -- Jugoslavija – Dnevnici UMESTO PREDGOVORA Koča Popović je о našoj narodnooslobodilačkoj borbi objavio samo nekoliko članaka u vreme rata ili neposredno po njegovom okončavanju, a tek je sada, u petoj deceniji mira, dozvolio, ne baš laka srca, da se iz rukopisa koji su nastali između 1941. i 1945. godine obelodani ponešto od onoga što se po završetku rata iz komandantske torbice preselilo u arhivske ladice. Tako se, makar kao kroz odškrinuti prozor, pojavljuje samo deo njegovih zapisa pod naslovom Beleške uz ratovanje koje obuhvataju ratni Dnevnik, Beležnicu i nekoliko drugih njegovih beležaka. Preostali, mnogo veći deo njegovih zapisa – jer nije prestao da piše sve do sadašnjih dana – namenjen je kao Legat Arhivu grada Beograda. Koča je počeo da vodi Dnevnik 19. decembra 1941. i pisao ga je sve do 6. marta 1945. godine u obliku šeme, u malom notesu sa linijama, veličine 10x6,5 cm, na francuskom jeziku, sa ponekom reči i na srpskohrvatskom. Na prvoj strani, kao naslov, stoji: Itinéraire de la 1. brigade –Marš-ruta 1. brigade, na levoj polovini strane arrivées – dolasci, a na desnoj départs – polasci. Ispod tih naslova upisivao je nazive mesta ili regiona u koje je došao ili iz kojih je polazio. Po sredini lista je pisao datume, a zatim približno vreme polaska ili dolaska. Uz neke datume ubeležio je kratko i neki važan događaj, kao na primer: la bataille (borba), attaquons (napadamo), toute la nuit (ćelu noć), neige (sneg), ili na srpskohrvatskom – pad Zvornika. Takav Dnevnik neodoljivo upućuje na razmišljanje da ga je autor vodio sa namerom za kasnije korišćenje kao podsetnik za detaljniju obradu događaja. U Dnevniku je pedantno zabeležio 468 marševa, od kojih 192 noćnih, a 32 duža od 50 kilometara. I u tom velikom broju podataka samo jedan datum je podvučen – 9. VI 1943. godine – dan polaska u proboj neprijateljskog obruča na Zelengori – na Balinovcu, „najznačajniji dan u našem NOR-u“, kako je autor o tome kasnije zabeležio. Koča je dozvolio da se Dnevnik ne priređuje po šemi, ali da se strogo poštuje njegova tačnost. Takođe je dozvolio da se oznake vremena, pisane skraćeno, prvi put prevedu prema značenju u Dnevniku, a zatim stalno pišu na srpskohrvatskom jeziku: avant l`aube – pred zoru; à Taube – u zoru; matin – ujutro; midi – u podne; après midi – posle podne; soir – uveče; nuit – noću; minuit – u ponoć. Beležnicu, pak, Koča je počeo da piše krajem 1942. godine, upravo u vreme kada je otišao iz 1. proleterske brigade za komandanta 1. proleterske divizije. Ta koincidencija nije slučajna. Život u brigadi bio je sadržajan, dinamičan, raznovrstan i zahtevao je od njenih starešina potpuno angažovanje. Odlaskom na novu dužnost, malo podalje od streljačkog stroja i rovova, nešto dalje od neposrednog kontakta sa borcima о kojima je stalno vodio brigu i koje je voleo svom ljubavlju – jurišlijama, bombašima, puškomitraljescima, komandirima i političkim komesarima i nadasve velikim drugovima Prve proleterske brigade, Koča kao da je osetio da može i treba da piše i о njima, kao i о još ponečemu što nije sam rat. Beležnica je jedan omanji blok kockastog papira veličine 20x12 cm, sa 75 listića. Ukupno je ispisao 147 pedantno obeleženih strana. Na mnogim mestima iskrižan je deo napisanog teksta ili otkinut deo lista. Autor objašnjava – to nije bilo lepo rečeno. Pisao je nalivperom, neke stranice napisane olovkom posle je „prepisao“ mastilom. Autor je beležnicu pisao na srpskohrvatskom i francuskom, rede na engleskom, ruskom, nemačkom i španskom jeziku. Treba imati na umu da je Koča bilingval, da je prvo naučio da piše na francuskom pa tek onda na srpskom. Koča kaže da mu je uvek bilo lakše da piše na francuskom nego na srpskohrvatskom. To se i oseća u Beležnici. Tekst na ruskom jeziku pisao je fonetski – latinicom (!) i izrazio je svoju želju da tako ostane i u knjizi. Sve tekstove koji su pisani na stranim jezicima i prevedeni Koča je autorizovao. Pored toga, autor je insistirao da se njegov tekst prenese autentično, prvo na stranom jeziku, a potom prevod. Prevodi onih tekstova koje je Koča pisao na stranom jeziku stavljeni su u uglastu zagradu ili su u napomeni. Sadržaj Beležnice čine: opisi ljudi, predela i interesantnih događaja, razmišljanja о mnogim problemima, sećanja, doživljaji, ponešto о ratu, naročito posle prelaza u Srbiju, i misli posvećene jednoj velikoj autorovoj ljubavi. Uz Beležnicu, Koča je dao i nekoliko posebnih zapisa ¬– о načelniku Vrhovnog štaba, о Sutjesci, neka razmišljanja о ratu, о vojničkim pravilima, lične podsetnike i slično. Beležnica je pisana ondašnjim pravopisom i tako je, uglavnom, ostalo, osim u pojedinim slučajevima gde se moralo intervenisati. U tekstu ima više skraćenica. Dopunjavanje je posebno naznačeno tekstom u uglastim zagradama. Sadržaj Beležnice, Dnevnika i posebnih zapisa veoma je raznovrstan. Međutim, sva tri delà, pojedinačno ili skupa, ne čine jedinstvenu celinu, ne postoji kontinuitet zbivanja, niti bi se to moglo predstaviti kao knjiga. Zato je u dogovoru sa autorom bilo potrebno napraviti zajedničku osnovu, spone i dati potrebna objašnjenja. Izabrani naslov Beleške uz ratovanje upućivao je na to da se kao osnova kompozicije knjige uzme Kočino ratovanje i u taj vremenski sled ugrade Dnevnik, Beležnica i posebni zapisi uz potrebne komentare. Komandovanje Koče Popovića karakteristično je naročito u periodu kada je bio komandant 1. proleterske brigade, kada se tek učilo veštini komandovanja, kada je brigada učila i drugi učili od nje. Okolnost što je brigada bila neposredno potčinjena Vrhovnom štabu, odnosno Vrhovnom komandantu, uslovljavala je specifičnosti u njenom radu, a posebno u radu njenog Štaba. U takvoj situaciji Koča, kao njen komandant, bori se za njen uspeh i razvitak i, naravno, za svoja shvatanja njene uloge i načina dejstvovanja. Zbog toga se svi dokumenti, a naročito izveštaji iz prve godine ratovanja, znatno razlikuju od kasnije nastalih dokumenata. U njima, osim podataka о borbenim dejstvima, ima mnogo više procena situacija, raznih predloga, uputstava о komandovanju brigadom, kritike, i slično. U izboru dokumenata nastojalo se, koliko je to bilo moguće, da to budu dokumenti pisani ili potpisani Kočinom rukom i da po sadržaju ne budu „suviše ratni“, da ne „ubiju duh“ Beležnice. Odabrani su upravo oni dokumenti za koje mislimo da su nezaobilazni, koji prirodno pristaju uz sadržaj Beležnice. Zbog svega već rečenog razumljivo da su bili neizbežni i određeni komentari. Oni se izdvajaju posebnim slogom, ili kao objašnjenje u napomenama. Dato je i nekoliko fotokopija koje potvrđuju autentičnost Kočinog teksta. Iako knjiga nema pretenzije naučnog rada, u napomenama su uneti izvori dokumenata zbog značaja njihovog sadržaja ili što se sada prvi put objavljuju. Ima u Kočinim rukopisima poneka skraćenica, neidentifikovana ličnost, neka teže razumljiva ili usamljena misao, ili, pak, poneka teže shvatljiva metafora. Ukoliko je u tom smislu i bila neka intervencija u tekstu, to je na određeni način i označeno. A što se u tekstu mnogo govori о Koči „kriv“ je rat i ono što je u njemu Koča ostvario kao komandant i vojni mislilac izuzetne intelektualne snage i vidovitosti. Čitajući knjigu, prateći bogatstvo tema, način izražavanja i mišljenja Koče Popovića, mnogi čitaoci će verovatno zažaliti što Koča nije objavio još ponešto od toga što je zapisao. Miloš Vuksanović Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 – Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke – bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. MG96 (K)

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Хешел, Абрахам Јошуа Каплан, Арије Наслов Šabat i njegovo značenje za savremenog čoveka / Abraham Jošua Hešel ; s engleskog prevela Karolina Ajgenmaht. [Šabat - dan večnosti / Arije Kaplan] Остали наслови Šabat Врста грађе књига Језик српски Година 1999 Издавање и производња Zemun : Književno društvo Pismo, 1999 (Beograd : Lion) Физички опис 121 str. ; 21 cm Други аутори - особа Ајгенмахт, Каролина Збирка Biblioteka Ner Micva Садржај Sadrži i: Šabat, dan večnosti / Arije Kaplan ; s engleskog prevela Milana Bjelić. Напомене Prevod dela: The Sabbath / Abraham Joshua Heschel. Podaci o drugom delu preuzeti s korica Tiraž 500 Beleške o autorima: str. 67, 121. Предметне одреднице Сабат Šabat (hebrejski: שבת, shabbāt) je praznik Jahvinog saveza sa Jevrejima.[1] On je sedmi dan u nedelji, dan veselja i odmora.[2][3] Prema biblijskom izvještaju, Bog je šest dana stvarao svet, a sedmi se dan odmarao. Šabat počinje petkom uveče, a traje do subote uveče. Petkom se uređuje dom i pripremaju jela. Nakon službe u sinagogi gde se čita iz svitka Tore, pale se sveće i priprema svečani ručak. Taj dan svi provode u krugu porodice. "Dan subotni održavaj i svetkuj, kako ti je naredio Jahve, Bog tvoj" (Ponovljeni zakon 5, 12) Uz šabat postoji i subotnja godina, jer po jevrejskom zakonu i zemlja ima pravo na počinak. Te se godine svako polje ostavlja na ugaru, a ono što raste na njemu (poput maslina i grožđa) namenjeno je siromasima. Od reči šabat je nastao naziv za subotu u mnogim jezicima. Vidi još Judaizam Reference Joseph, Max (1943). „Holidays”. Ур.: Landman, Isaac. The Universal Jewish Encyclopedia: An authoritative and popular presentation of Jews and Judaism since the earliest times. 5. Cohen, Simon, compiler. The Universal Jewish Encyclopedia, Inc. стр. 410. "Histoire du peuple hébreu". André Lemaire. Presses Universitaires de France 2009 (8e édition). pp. 66 Zerubavel, Eviatar (1985). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-98165-9. Spoljašnje veze

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Robert Escarpit, rođen 24. travnja 1918. u Saint-Macaireu (Gironde, Francuska) - 19. studenog 2000. u Langonu (Gironde), bio je francuski akademik, pisac i novinar. Javnosti je najpoznatiji po svojim satiričnim člancima u novinama poput Le Mondea u kojima je od 1949. do 1979. pisao dvadesetak kolumni mjesečno.[1] Život Mladost Escarpit je djetinjstvo i mladost proveo u Girondeu. U dobi od osamnaest godina (1936.) odabrao je studij engleskog jezika, više iz potrebe i interesa jer je želio nastaviti studij. Završio je suradnički, diplomski i poslijediplomski studij te stekao titulu doktora književnosti. Radio je kao srednjoškolski profesor u Arcachonu (Gironde) od 1943. do 1945. Kao stručnjak za englesku književnost, autor je pedesetak knjiga između fikcije i socioloških eseja i romana. Novinar Escarpit je postao poznat po svojim satiričnim kratkim pričama u Le Mondeu i kao književni kritičar mnogih časopisa, kolumnist Le Matina 1983., zatim Sud-Ouesta. Profesor i sociolog Nakon Drugog svjetskog rata bio je glavni tajnik i direktor Francuskog instituta za Latinsku Ameriku u Meksiku. Kasnije je bio docent engleskog jezika i profesor komparativne književnosti na Filozofskom fakultetu u Bordeauxu (1951.-1970.), te osnivač Sociološkog centra književnosti koji je otvoren 1960. (kasnije Institut za književnost i umjetnost masovnih tehnika). Escarpit je služio kao znanstveni direktor projekta `Međunarodni rječnik književnih pojmova` (DITL V.2), tekućeg projekta koji je financirala Međunarodna udruga za komparativnu književnost koju je od 1988. nastavio Jean-Marie Grassin.[2] Komunikologija Njegovim vlastitim riječima: `Da bismo izmjerili uloge u pisanju, moramo razumjeti što je čitanje, kako primiti tekstualnu poruku. Ovo je strogo znanstveni pristup.` Objavljivao je članke u časopisu Sveučilišta u Beogradu, Filološki pregled, 1963. Njegova knjiga Sociologija književnosti (franc. La sociologie de la littérature), objavljena na francuskom 1958., prevedena je na 23 jezika. Godine 1965. napisao je, na zahtjev UNESCO-a, Revoluciju knjige (franc. La révolution du livre). Knjiga, prevedena na 20 jezika, analizira fenomen masovne knjige mekog uveza i posljedice dolaska u svijet jeftinih knjiga. Otkrio je da se problem knjige mora proučavati kao problem komunikacije kroz pisanje. Tako je, uronjen u literaturu `komunikologije`, postao jedan od prvih znanstvenika koji je u Francuskoj uveo i promovirao znanost o komunikaciji. Karijera i priznanje CIS-a Godine 1960. utemeljio je `Centar za sociologiju književnih činjenica` koji je 1965. postao `Institut za književnost i umjetničke masovne tehnike`, a 1978. `Znanstveni laboratorij za informacije i komunikacije` (francuski: Laboratoire des Sciences de L`information et de la Communication). Ovaj bi centar bio prepoznat kao motor `Škole Bordeauxa`, vodeće u ovoj disciplini. Godine 1967. dobio je zadatak da osnuje `Školu u Bordeauxu`, koja se usredotočila na društvenu i socio-kulturnu zabavu, te je bio njen direktor od 1970. do 1975. godine. Godine 1972., u suradnji s drugim piscima, istraživačima i akademicima, uključujući Jeana Meyriata i Rolanda Barthesa, stvorio je grupu za pritisak čiji je cilj dobiti akademsko priznanje za informacijske i komunikacijske znanosti. To je dovelo do stvaranja Odbora za informacijsku znanost i komunikaciju, koji je postao Francusko društvo informacijske znanosti i komunikacije (SFSIC). Escarpit je postao predsjednik Sveučilišta u Bordeauu i profesor informacijskih znanosti i komunikacija između 1975. i 1978. godine. Njegovo istraživanje i njegova teorija informacijske znanosti i komunikacije Godine 1976. bio je pionir, barem u Francuskoj, izašavši s `Općom teorijom informacijskih znanosti i komunikacija`. Ova studija, koja predstavlja pregled današnje informacijske znanosti i komunikacija, ostaje nezaobilazna knjiga za svakoga tko se zanima za ovo područje znanosti. Potvrđuje potrebu uzimanja u obzir oba fenomena informacija, kako dokumentacije općenito tako i one koja se odnosi na komunikaciju. Kako sam kaže: „Za mene je informacija sadržaj komunikacije, a komunikacija prijenosnik informacije“.[3] Političko opredjeljenje Robert Escarpit bio je aktivist u SFIO (Section française de l`Internationale ouvrière) u vrijeme Narodne fronte. Angažiran u francuskom Pokretu otpora, sudjelovao je 1945. u borbama Médoca s Carnot Brigradeom. Bio je urednik Le Canard enchaîné tijekom alžirskog rata za neovisnost. Sljedbenik Francuske komunističke partije (PCF), Robert Escarpit s vremenom je postao član Regionalnog vijeća Akvitanije (1986.-1992.) i vijećnik na listama PCF-a. Escarpit je bio suosnivač `Društva francusko-albanskog prijateljstva`, direktor novina Albanie (Albanija) i podržavao je komunizam u Albaniji. U ožujku 1990. objavio je u dnevniku Le Monde svoju viziju budućnosti tadašnjih komunističkih zemalja u odnosu na Perestrojku. Uspoređujući komunističke partije s korisnim crkvama koje žele čuti drugačiji glas, ali žrtvama njihovog birokratskog funkcioniranja i strategija očuvanja uređaja, citirao je Ramiza Aliju, nasljednika Envera Hoxhe na čelu Albanske laburističke stranke u rujnu 1989., koji je ponovno potvrdio da `.. .Rasprava i sučeljavanje ideja, rješenja, alternativa, praksi sasvim su normalni”.[4] Pisac Escarpit je 1960. dobio nagradu `Peinture fraîche`. Objavio je nekoliko romana, uključujući Mladić i noć (Jeune Homme et la nuit) (1980.) i Lijep dan za umrijeti (Un si beau jour pour mourir) (1992.). Godine 1964. objavio je jedan od svojih najpoznatijih romana, Littératron. Ministricule je uslijedio nakon promjena vlasti 1968., a ismijava političare i gospodarstvenike. Osamdesetih godina prošlog stoljeća pisao je knjige za djecu koje je sam ilustrirao, uvrštene u seriju Rouletabosse. Zatim je napisao trilogiju Putovanja Azembata, biskajskog pomorca (francuski: Voyages d`Azembat, marin de Gascogne). Godine 1953., uz suglasnost Jeana Bruela, direktora osnivača pariškog Bateau Mouchea, Robert Escarpit napisao je biografiju fiktivnog Jean-Sébastiena Mouchea, u kojoj je suradnik Georgesa-Eugènea Haussmanna, izumitelja riječnih brodova, i tvorac policijskog inspektorata specijaliziranog za obavještajne poslove, `kolačiće`. Prijemu u čast stote obljetnice Jean-Sébastiena Mouchea prisustvovao je čak i ministar.

Lepo očuvano Katalog Kurcio Malaparte Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija[uredi | uredi izvor] Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje[uredi | uredi izvor] U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika[uredi | uredi izvor] Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura[uredi | uredi izvor] Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt[uredi | uredi izvor] Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG103 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, filozof, pesnik nadrealista, general-pukovnik JNA, diplomata i društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Biografija Detinjstvo, školovanje i rana mladost Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra (1869—1932), bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković (1875—1963). Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković.[1] Imao je jednog brata, Nikolu, i pet sestara — Maru, Jelisavetu, Kseniju, Tatjanu i Oliveru.[2] Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj, od 1912. do 1921. godine, gde je stekao osnovno obrazovanje u školi jednog Dominikanskog samostana, u okolini Lozane. Tu je naučio francuski jezik, da svira klavir, a pevao je i u horu kao solista, i kao osnovac proputovao Švajcarsku pevajući solo arije na misama u crkvama.[3] Po povratku u novostvorenu Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Popović se upisao u beogradsku Treću mušku gimnaziju, u kojoj je maturirao 1926. godine, a kao odličan učenik bio je oslobođen polaganja usmenih ispita. U međuvremenu, sve aktivnije se bavi boksom i plivanjem. Po završetku gimnazije, otišao je na odsluženje vojnog roka. Završio je Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika.[4][5] Posle završetka služenja vojske, ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira najpre pravne nauke, a potom i filozofiju i diplomira 1931. godine. Tamo se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa.[6][7] Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. U vreme studija, intenzivno je posećivao psihijatrijsku bolnicu „Sveta Ana” u Parizu, s obzirom da se dosta interesovao za psihoanalizu i delo Zigmunda Frojda. Tada je napisao i tekst „Zapisi iz ludnice”. Akademsku 1931/1932. godinu, Koča Popović proveo je u Nemačkoj, u Frankfurtu, na produženim studijama psihoanalize i filozofije.[8] Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Tokom studija u Parizu, 1929/1930. godine, aktivno se uključio u studentski društveno-politički život i učestvovao u demonstracijama protiv fašističkih organizacija. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen.[9] Španski građanski rat Glavni članci: Španski građanski rat i Jugoslovenski Španci Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Glavni članci: Narodnooslobodilačka borba naroda Jugoslavije i Ustanak u Srbiji 1941. Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore u činu artiljerijskog poručnika. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno–Prozor i Kupres–Šujica–Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda, jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant Južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice–Sarajevo–Banjaluka–Karlovac–Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata (NOR), bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Razglednice Koče Popovića; nalaze se u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu. Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća (SIV) i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija (OUN). Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Zajedno sa Petrom Stambolićem, predsednikom SIV-a i ambasadorom u SAD Veljkom Mićunovićem je bio član delegacije Jugoslavije na sahrani Džona F. Kenedija, 25. novembra 1963. godine.[10] Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine, posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala, i otišao u penziju. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića.[11] Privatni život, pozne godine i smrt Bio je u braku sa Veronikom Vjerom Bakotić (1912—2005)[12] i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović (1911—2000), prvoborcem iz Banja Luke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu, iako je dosta vremena provodio i u Dubrovniku, u kom je poslednji put boravio leta 1991. godine.[13] Nakon što je imao moždani udar, prebačen je na Vojnomedicinsku akademiju (VMA), gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Poslednja želja mu je bila da na odru bude sam.[14][15][16] Poslednja volja Koče Popovića Svoju poslednju volju, Koča Popović je napisao šesnaest godina pre svoje smrti, 26. septembra 1976. godine. U njoj je istakao da kada umre „želi da bude spaljen, bez ikakvih ceremonija i povorke, oproštajnih govora, venaca i drugih počasti” koje bi mu inače sledovale. Svojom poslednjom voljom je želeo „da sačuva samopoštovanje, kao čovek; smatrajući to najvišom obavezom prema ljudima i vrednostima na kojima je počivala snaga i veličina naše Revolucije.”[13] Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime.[17] Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988.

Spolja kao na fotografijama, unutra dobro očuvano. Autor - osoba Popović, Koča, 1908-1992 = Popović, Koča, 1908-1992 Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 = Nenadović, Aleksandar, 1927-2006 Naslov Razgovori s Kočom / [razgovor vodio] Aleksandar Nenadović Vrsta građe intervju Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1989 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 223 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂGlobus (karton s omotom) Napomene Tiraž 10.000 Umesto pogovora: (iz dnevničkih i drugih beležaka): str. 211-222 Potpis vlasnika na prelim. str.: Svetozar Stojanović: UBKG: ML L 5930 Predmetne odrednice Popović, Koča, 1908-1992 – Intervjui Jugoslavija – Unutrašnja politika – Intervjui U razgovoru novinara Aleksandra Nenadovića sa legendarnim komandantom Prve proleterske Kočom Popovićem, dobivamo naknadnu intelektualnu refleksiju o jednom intelektualcu i „tipičnom vojniku“ partije. Ovaj je upokojio svoj intelektualizam, svoje sumnje i svoj duh radi viših ciljeva i sretnije budućnosti. Knjiga „Razgovori s Kočom“ je intimna refleksija o pojavama i događajima, o ljudima i grupama koje su se ukrštale s njim i u njegovu životu. Knjiga naknadno jedno stanje neslobode, političke i ljudske otuđenosti tumači kroz oslobađanje od partijskih stega samooslobađanjem od ličnosti koja je njega i sve relevantne pojedince za njegova života činila važnim ili nevažnim. Oslobođen svih funkcija i samoga partijskog života, Popović je u sebi i u svom životu imao prezentnu cjelokupnu strukturu realnog dogmatizma i diktature partijnosti i ostalih momenata koji su priječili slobodan život jednom intelektualcu. Ti isti momenti su bili razlogom zašto je društvo, pod vlašću takve jedne ideologizirane snage priječilo slobodu i slobodan razvitak društvenih snaga. Iz svoga, kadikad intimnog i subjektivnog vidokruga, iz svoga odnosa kao intelektualca i partijskog revolucionara, on je izložio i onu sliku partije u kojoj se jasno mogu otčitati staljinističke metode i jedna osebujna psihologija nasilja. (iz recenzije Zvonka Lerotića) Konstantin Koča Popović (Beograd, 14. mart 1908 — Beograd, 20. oktobar 1992) bio je srpski i jugoslovenski komunista, filozof, pesnik nadrealista, učesnik Španskog građanskog rata, Narodnooslobodilačke borbe, general-pukovnik JNA, društveno-politički radnik SFRJ, junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. U periodu od 1945. do 1953. obavljao je funkciju Načelnika Generalštaba JNA, od 1953. do 1965. funkciju Saveznog sekretara za inostrane poslove SFRJ, a od 1966. do 1967. funkciju Potpredsednika SFRJ. Rođen je 14. marta 1908. godine u Beogradu, od oca Aleksandra, bogatog industrijalca, i majke Ruže, rođene Zdravković. Njegov deda po majci je bio general Kraljevine Srbije i akademik Stevan Zdravković. Kao dečak jedno vreme je sa porodicom živeo u Švajcarskoj (zanimljivo je da je zbog toga najpre naučio francuski, pa tek onda srpski jezik). Gimnaziju je završio 1926. godine, maturiravši u Drugoj muškoj gimnaziji u Beogradu, a zatim je otišao na odsluženje vojnog roka. Posle završetka služenja vojske ponovo odlazi u Švajcarsku, pa zatim u Francusku, gde na pariskoj Sorboni studira filozofiju i diplomira 1932. godine. Tamo se se priključuje nadrealističkim krugovima i postaje blizak prijatelj Andrea Bretona i Žana Koktoa. Od tada pa do rata 1941. godine bavio se pisanjem poezije, književnom publicistikom i filmskom kritikom. Od svoje rane mladosti usvojio je marksistički pogled na svet i pružao podršku radničkom pokretu, iako je poticao iz bogate buržoaske porodice. U vojsci je zbog toga bio proganjan od strane monarhističkog režima. Inače, general Koča Popović je završio Školu rezervnih artiljerijskih oficira Vojske Kraljevine Jugoslavije u Sarajevu 1927. godine, a iste godine proizveden je u čin rezervnog artiljerijskog potporučnika. U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) primljen je 1933. godine, posle čega je još intenzivnije nastavio svoju revolucionarnu delatnost, zbog čega je stalno bio izložen progonima policije, a više puta je bio i hapšen. Španski građanski rat Od jula 1937. godine borio se u Španskom građanskom ratu, prvo kao borac, zatim kao načelnik Štaba, pa komandant artiljerijskog diviziona, kada je dobio čin poručnika Španske republikanske armije. Oko dve godine učestvovao je u svim borbama artiljerijskih jedinica Internacionalnih brigada, na svim bojištima republikanske Španije, do njene poslednje bitke — bitke za Madrid. Posle sloma Španske republikanske armije, Koča Popović, zajedno sa ostalim borcima Internacionalnih brigada, prelazi u Francusku. Zbog učešća u Španskom građanskom ratu interniran je, pa mart i april 1939. godine provodi u logoru Sen Siprijen (franc. Saint Cyprien). Jedno vreme radio je u Komitetu za španske borce u Parizu. Septembra 1939. preko partijskih veza vraća se iz Francuske u Jugoslaviju, gde je nastavio svoju revolucionarnu aktivnost, izvršavajući zadatke koje mu je postavljala Komunistička partija Jugoslavije. Narodnooslobodilačka borba Oružanu borbu protiv fašizma započetu u Španiji nastavlja u redovima Vojske Kraljevine Jugoslavije kao komandant trupe pukovske komore. Zarobljen je kod Ivanjice u aprilu 1941. godine, ali je odmah pobegao iz zarobljeništva. Učesnik je Narodnooslobodilačke borbe od jula 1941. godine. Bio je komandant Kosmajskog partizanskog odreda. Nakon toga je komandant Posavskog partizanskog odreda. Pod njegovom komandom ovi odredi su vodili brojne bitke i izvojevali mnoge uspehe u leto i jesen 1941. godine. Sa dužnosti komandanta Posavskog odreda postavljen je za komandanta grupe odreda u Šumadiji i zapadnoj Srbiji. Novembra 1941. komandovao je zaštitnicom koja je obezbeđivala povlačenje Vrhovnog štaba NOPOJ-a i glavnine partizanskih snaga prema Sandžaku, u vreme Prve neprijateljske ofanzive. Prilikom formiranja Prve proleterske udarne brigade, prve regularne jedinice NOV i POJ, u Rudom 21. decembra 1941. godine Koča Popović je postavljen za prvog komandanta. Za vreme čitavog rata brižljivo je vodio svoj dnevnik koji je izašao nakon rata pod imenom „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“. Pod njegovom komandom brigada je vodila borbe u istočnoj Bosni, izvršila čuveni Igmanski marš da bi izbegla uništenje. Pod njegovom komandom, brigada je izvršila pohod u Bosansku krajinu. Prvog novembra 1942. Koča Popović je postavljen za komandanta Prve proleterske divizije i na toj dužnosti je ostao do 5. oktobra 1943. godine. Divizija se naročito istakla u Četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi: borbama koje je vodila na Ivan-planini; protivudarom Glave operativne grupe kod Gornjeg Vakufa i u zaštitnici Grupe i Centralne bolnice zatvarajući pravce: Bugojno-Prozor i Kupres-Šujica-Prozor. U ovoj ofanzivi mu je pala neprijatna uloga da bude jedan od partizanskih pregovarača sa Nemcima u Gornjem Vakufu o prekidu neprijateljstva i razmeni zarobljenika. Ovi Martovski pregovori su ostali zabeleženi i po tome što je jedino Koča pregovarao pod punim imenom i prezimenom, dok su Milovan Đilas i Vladimir Velebit koristili lažna imena. U Petoj neprijateljskoj ofanzivi 9. i 10. juna 1943. godine Prva proleterska divizija probila je obruč 369. nemačke divizije kod Bilanovaca, 12. juna na komunikaciji Foča-Kalinovik i 17. juna Prača-Renovica, čime je otvorila put operativnoj grupi divizija NOVJ na Sutjesci. Ali, ovakav manevar stajao je velikih ljudskih gubitaka. Posle proboja Koča je skoro stigao do vojnog suda jer je proboj učinio samoinicijativno, izgubivši komunikaciju sa Vrhovnim štabom. Za momenat se to smatralo kukavičlukom, tj. proboj iz obruča je protumačen „kao bežanija“. Kada su 1. maja 1943. godine uvedeni prvi oficirski činovi u NOVJ, Koča Popović, Kosta Nađ i Peko Dapčević su tada postali general-majori, a 1. novembra, general-lajtnanti. Petog oktobra 1943. godine, Koča je postavljen za komandanta Prvog proleterskog korpusa i na toj dužnosti ostao je do kraja jula 1944. godine. Za to vreme Korpus se naročito istakao protiv nemačkog 15. brdskog armijskog korpusa u centralnoj Bosni; u prvoj banjalučkoj operaciji; drvarskoj operaciji i u drugim borbama. Jula 1944. godine postavljen za komandanta Glavnog štaba NOV i PO za Srbiju. To je bilo vreme kada se težište borbenih dejstava NOVJ i svih drugih zaraćenih strana, prenosilo na Srbiju, pred odlučujućim bitkama za njeno oslobođenje. Jedno vreme bio je komandant južne grupe divizija, a januara 1945. godine postavljen je za komandanta Druge armije. U Štab Druge armije su ušli još i general-major Radovan Vukanović, kao pomoćnik generala Koče Popovića, pukovnik Blažo Lompar, kao politički komesar armije i general-major Ljubo Vučković, kao načelnik Štaba armije. Armija se istakla u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, svojim dejstvom u pravcu: Užice-Sarajevo-Banjaluka-Karlovac-Zagreb. Zajedno sa generalom Pekom Dapčevićem rukovodio je operacijom oslobođenja jugoslovenske prestonice Beograda oktobra 1944. godine. Za vreme Narodnooslobodilačkog rata, bio je član najviših političkih predstavništava Nove Jugoslavije. Bio je član AVNOJ-a od Prvog zasedanja (1942. godine), a Predsedništva AVNOJ-a od Drugog zasedanja, novembra 1943. godine. Posleratni period Posle oslobođenja Jugoslavije, ostao je u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA) i od 15. septembra 1945. do 27. januara 1953. godine obavljao dužnost Načelnika Generalštaba JNA. Čin general-pukovnika dobio je 2. avgusta 1947. godine. Aktivna vojna služba mu se završila 27. aprila 1953. i preveden je u rezervu. Položaj Načelnika Generalštaba JNA prepustio je još jednom proslavljenom partizanskom generalu, Peki Dapčeviću. Posle završetka vojnog službovanja najviše se posvetio političkim poslovima. Bio je poslanik Ustavotvorne skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije i poslanik Privremene narodne skupštine Jugoslavije. Od 1945. godine neprekidno je biran za narodnog poslanika Savezne narodne skupštine i Narodne skupštine NR Srbije. Od 15. januara 1953. do 23. aprila 1965. godine bio je član Saveznog izvršnog veća i Savezni sekretar za inostrane poslove SFRJ. Kao sekretar za inostrane poslove učestvovao je u svim pregovorima Jugoslavije sa mnogim zemljama sveta. Koča Popović je učestvovao kao šef jugoslovenskih delegacija na zasedanjima Generalne skupštine Organizacije ujedinjenih nacija. Svojom zapaženom aktivnošću u OUN-u i zalaganjem za principe aktivne i miroljubive koegzistencije mnogo je doprineo povećanju ugleda i afirmaciji Jugoslavije u svetu. Tokom 1966. i 1967. godini obavljao je funkciju Potpredsednika Republike. Za člana Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije biran je na Šestom, Sedmom i Osmom kongresu SKJ, a član Predsedništva CK SKJ postao je oktobra 1966. godine. Bio je član prvog CK KP Srbije, a na Devetom kongresu izabran je za člana Stalnog dela Konferencije SKJ. Bio je član Saveznog odbora SUBNOR-a Jugoslavije, od 1966. do 1982. godine, Izvršnog odbora SSRN Jugoslavije, Saveta federacije i Saveta narodne odbrane. Iz političkog života se definitivno povukao 3. novembra 1972. godine posle događaja u Hrvatskoj i Srbiji, tzv. čistke liberala. Prilikom proslave dana pobede 9. maja 1985. godine, Predsedništvo SFRJ je iznelo predlog da se Koča Popović i Peko Dapčević unaprede u čin generala-armije. Ovo unapređenje je bila nagrada za njihovo izuzetno komandovanje armijskim jedinicama u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije, međutim obojica su ovaj predlog odbila. Bio je u braku sa Veronikom Verom Bakotić i od nje se razveo posle rata. Od 1946. godine, živeo je nevenčano sa Leposavom Lepom Perović, prvoborcem iz Banjaluke. Dece nije imao. Do kraja života živeo je u Beogradu gde je i preminuo 20. oktobra 1992. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Povodom obeležavanja 70. godišnjice oslobođenja Beograda, odlukom Skupštine grada Beograda, Zagrebačka ulica u opštini Savski venac od 18. septembra 2014. nosi ime Koče Popovića. Književnost i publicistika Manje je poznato da se Koča Popović, za vreme studija u Parizu, priključio nadrealističkom pokretu. Poznavao je umetnike iz Bretonovog kruga i održavao komunikaciju između beogradske i francuske grupe nadrealista. Sa Vanom Borom, Roberom Desnosom i drugim umetnicima okupljenim oko pariskog časopisa Revue Du Cinéma (br. 3). Godine 1929. potpisao je protest „Čovek od ukusa“. Pisao je filmske kritike i za list Paris Soir. Bio je saradnik beogradskog časopisa 50 u Evropi. Bio je član grupe beogradskih nadrealista i jedan je od potpisnika manifesta. Godine 1931. sa Markom Ristićem objavio je knjigu „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog“. A od 1931. do 1932. sarađivao je u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“. Tada je dobio pseudonim Grof koji je kasnije koristio u partizanima i tokom rata to mu je bilo šifrovano ime. Kao publicista napisao je više dela, među kojima su najznačajnija: „Dnevnik o ratnom putu Prve proleterske brigade“, 1946. „Za pravilnu ocenu oslobodilačkog rata naroda Jugoslavije“, 1949. i „Beleške uz ratovanje“, 1988. 1 Nadrealista među komunistima 2 Dileme i raskoraci oko nesvrstanosti (1956–1963) 3 Ratnička i druga iskustva: 1940–41 4 Sin buržuja na čelu proletera 5 Srbija 1941: Uspesi i iluzije 6 Ratne godine: Vojnik i političari 7 Sutjeska: Osumnjičeni podvig 8 Sutjeska: Povratak odbačenog ratnika 9 1948: Kraj iluzija 10 Otpor Istoku: Otvaranje prema Zapadu 11 Josip Broz: Autoritet i kult 12 Brionski plenum: Izneverene nade 13 Razlaz 1972: S Titom u četiri oka 14 Naličje utopije: Vlast i samoupravljanje 15 Kosovo: Demokratizacija i nacionalizam 16 Intelektualac u KP: Integritet i pokoravanje MG152 (N)

Mek povez, spolja malo pohabana, iznutra na puno mesta ima prekrižavanja teksta običnom olovkom. Tekst je čitljiv i može da se obriše ali ima na dosta mesta. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Mekp povez, spolja malo pohabana, iznutra na više mesta ima podvlačenja. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mekp povez, spolja malo pohabana, iznutra na više mesta ima podvlačenja. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Detalji predmeta Stanje Polovno Mek povez, spolja malo pohabana, iznutra na puno mesta ima prekrižavanja teksta običnom olovkom. Tekst je čitljiv i može da se obriše ali ima na dosta mesta. U pitanju je celo integralno delo na originalnom francuskom jeziku. Anujeva Antigona sjajno i bezvremeno, baš kao njen uzor, Sofolklova, ukazuju na glavne tačke razmišljanja jedne, i druge strane, u sporu oko onoga što su vrednost i ispravnost, kao neki od sadržaja ideala. U tom vrtlogu odvijaju se unutarnje drame glavnih junaka, Antigone i Kreonta, ali i svih drugih likova u tragediji, uključujući i hor koji nas povezuje sa antičkim dobom i daje tu večnu mitsko-psihološku skalu senki duše. Anuj je sjajno iznijansirao put od osnovnih emocija, koje se uvek prve probude,do racionalno iskutvenih objašnjenja koja nam, pak, uvek daju širu sliku nego što je u prvi mah, emotivno, možemo pojmiti. Жан Ануј Чланак Разговор Ћир./lat. Читај Уреди Уреди извор Историја Алатке С Википедије, слободне енциклопедије Жан Ануј Anouilh 1940 2b.jpg Лични подаци Пуно име Жан Мари Пјер Лусиен Ануј Датум рођења 23. јун 1910. Место рођења Бордо, Француска Датум смрти 3. октобар 1987. (77 год.) Место смрти Лозана, Швајцарска Књижевни рад Период Модернизам Потпис Жан Мари Пјер Лусиен Ануј (франц. Jean Marie Lucien Pierre Anouilh; Бордо, 23. јун 1910 — Лозана, 3. октобар 1987) је био француски драмски писац[1] чија је каријера трајала пет деценија. Иако се његов рад кретао од високе драме до апсурдних фарси, Ануј је најпознатији по свом комаду из 1943. године „Антигона“, адаптацији Софоклеове драме. Анујева адаптација се сматрала нападом на Маршала Петена и његову Вишијевску владу. Као један од најважнијих француских писаца после Другог светског рата Ануј се бавио очувањем интегритета у свету моралних компромиса. Биографија Ануј је рођен у Серисолу, малом селу на периферији Бордоа, и имао је баскијске корене.Његов отац, Франсоа Ануј је био кројач од кога је по сопственом признању наследио јак осећај поноситости. Ипак своју уметничку страну наследио је од мајке Марије-Магдалене, виолинисткиње која је допуњавала породични буџет свирајући лети у казино оркестру у оближњем приморском летовалишту у Аркашону. Породица се 1918. године преселила у Париз где је Ануј стекао средње образовање. Жан-Луј Баро касније познати француски режисер похађао је исту школу и сећао се Ануја као улицканог младог момка. Био је примљен на Правни факултет универзитета у Сорбони али због немогућности да се самостално финансира одлучује да га напусти после само 18 месеци како би почео да ради као текстописац у новинама Publicité Damour. Волео је посао који је обављао и увек је говорио да је управо ту научио значај класичних вредности краткоће и прецизности језика. Гроб Ануила, његове најстарије ћерке Катарине (1934-1989) и последње партнерке Урсуле Вецел (1938-2010), на гробљу Пули у близини Лозане. Анујеви финансијски проблеми су настављени након што је позван на служење војног рока 1929. године. Живећи од своје скромне војне надокнаде одлучује да се 1931. године ожени глумицом Монел Валентин. Иако је глумила у неколико његових представа, по сведочењу Анујеве ћерке Каролине (из другог брака) он није био срећан у браку са Монел. Анујева најмлађа ћерка Коломб је ишла још и даље говорећи да између њих никада званично није ни био закључен брак. Наводно је имала неколико ванбрачних партнера због чега је Ануј веома патио. На његов је драмски рад је такође наводно утицала и сумња по питању његовог порекла. Према Каролини, Ануј је сазнао како је његова мајка док је радила у Аркашону имала љубавника који је могао бит његов прави биолошки отац. Упркос свему Ануј и Валентин су добили ћерку Катерин 1934. године која их је пратила кроз њихов рад у театру. Проширење породице донело је Анују нове бриге по питању лимитираног финансијског стања у коме се налазио. Одлучан да се у потпуности посвети писању почиње да пише скечеве за биоскопска приказивања како би остварио додатне приходе. Позоришни рад У 25.години Ануј налази посао као секретар француског глумца и редитеља Луја Жовеа.Иако му је шеф позајмио намештај коришћен у комаду Зигфрид Жана Жироа за опремање куће,као редитељ није био заинтересован за Анујеве списатељске идеје.Жуве је доживео популарност 30их година нарочито кроз сарадњу са Жироом.Њих двојица су настојали да пребаце фокус дела са ауторског гласа редитеља на комад и његов текст.

Kosmos, 1958. Dobro očuvano. Kultni roman koji je Katolička crkva stavila na spisak zabranjenih knjiga. Remek-delo antiratne književnosti. Italija 1943. Epidemija kuge buknula je u Napulju istoga dana kada su jedinice savezničke vojske ušle da ga oslobode. Junak romana sarađuje sa Amerikancima kao oficir za vezu. On se brine o pukovniku Džeku Hamiltonu, „Amerikancu u najuzvišenijem smislu reči: jednom od ljudi najdostojnijih poštovanja“, koji govori francuski i citira klasike, a grozi se užasnog smrada sirotinje na ulicama grada u ruševinama, gde je „oslobođenje“ samo sinonim za očajanje. Kuga koja se iz Napulja širi malo-pomalo po celoj Italiji i celoj Evropi ne kvari telo, nego dušu. Epicentar epidemije, Napulj je pretvoren u pakao degradacije. Veterani raspuštene italijanske vojske mole za rad. Prostitucija je široko rasprostranjena. Izgladnele majke iznele su na ulicu svoju mizernu robu: dečake i devojčice od desetak godina. Sve se svelo na borbu za puko preživljavanje – ne za slobodu, dostojanstvo, čast, za spasenje duše, nego za spas gole kože. Suptilan, ciničan, neuhvatljiv, zastrašujući i uvek iznenađujući, pisac Kože je vrhunski umetnik neizvesnosti i svedok rađanja jednog novog sveta. „Oslobodioci su okupirali Evropu, i od samog početka promena je bila jasna: Evropa, koja je do juče svoju istoriju smatrala uzorom za čitav svet osetila je koliko je mala. Tu je bila Amerika, blistava, sveprisutna; ponovo osmisliti i preoblikovati svoj odnos prema njoj postalo je za Evropu nužnost od prvorazrednog značaja. Malaparte je to video i opisao bez ikakve želje da proriče političku budućnost Evrope. Ono što ga je fasciniralo bio je novi način postojanja, novi način osećanja onoga što je evropsko, koji će od sada biti određen sve snažnijim prisustvom Amerike.“ Milan Kundera Kurcio Malaparte (ital. Curzio Malaparte; Prato, 9. jun 1898 — Rim, 19. jul 1957), čije je pravo ime bilo Kurt Erih Zukert (nem. Kurt Erich Suckert), bio je italijanski književnik, filmski reditelj, novinar i diplomat. Biografija Rodio se u malom toskanskom mestu Pratu.[1] Majka mu je bila Italijanka iz Lombardije - Evelina Pereli (ital. Evelina Perelli), a otac Nemac - Ervin Zukert (nem. Erwin Suckert), rukovodilac u jednoj tekstilnoj fabrici[2]. Za vreme Prvog svetskog rata, iako je tada imao samo šesnaest godina, pobegao je iz klasične gimnazije i prijavio se kao dobrovoljac u francusku vojsku, pošto je Italija tada još bila neutralna. U Francuskoj je bio vojnik Garibaldijeve legije sve do maja 1915 kada su Italija i Francuska postale sveznice. Iste 1915. Malaparte se priključio Petoj alpinskoj regimenti, gde je dobio čin kapetana i bio odlikovan nekoliko puta. Na francuskom frontu kod Remsa je 1918. bio izložen dejstvu iperita koji mu teško oštetio pluća i zbog čega je imao ozbiljnih zdravstvenih problema sve do svoje smrti[3]. Svoje obrazovanje je stekao na Koledžu Čikonjini (ital. Collegio Cicognini), Prato i na Univerzitetu La Sapienca (ital. La Sapienza) u Rimu. Posle rata jedno vreme radi u diplomatskoj službi a od 1922. do 1930. uglavnom kao novinar. Političko delovanje U toku 1920-tih Malaparte je bio jedan od italijanskih intelektualaca koji podržavao italijanske fašiste i Musolinija. Godine 1922. uzeo učešće u Musolinijevom maršu na Rim i podržavao fašiste svojim člancima u časopisu 900. Kasnije je počeo da se distancira i kritikuje Musolinija i fašiste pa je 1933. godine bio isključen iz fašističke partije Italije a u periodu od 1933.-1938. bio je u kućnom pritvoru na ostrvu Kapri. Na intervenciju Galeaca Ćana je bio oslobođen pa zatim hapšen i i držan u zloglasnom rimskom zatvoru Ređina Ćeli (ital. Regina Coeli) 1938, 1939, 1941. i 1943. godine. U tom periodu objavio je nekoliko knjiga. Esejom Kameleon zamerio se Musoliniju koji ga je zbog toga iz Rima oterao u Torino. Učinio mu je, u neku ruku, uslugu, jer se tako Malaparte približio Francuskoj, gde je 1931. objavio Tehniku državnog udara (franc. Technique du coup d`etat), prvo delo u Evropi protiv Hitlera. Pošto je ubrzo štampao i Dobričinu Lenjina (ital. Intelligenza di Lenin) Musolini ga je proterao iz Italije pa se Malaparte nastanio u Londonu. Posle Drugog svetskog rata bio je blizak Palmiru Toljatiju mada nikad nije postao član Komunističke partije Italije. Pred kraj života je putovao u SSSR i Kinu na osnovi čega je nastao njegov putopis Ja u Rusiji i Kini (ital. Io, in Russia e in Cina) objavljen posthumno[4]. Ratno dopisništvo i novelistika Tokom većeg dela Drugog svetkog rata bio je ratni dopisnik milanskog dnevnika Korijere dela Sera (ital. Corriere della Sera) i oficir Italijanske armije na Istočnom frontu. Ratne epizode u kojima Malaparte ima ulogu svedoka iz Poljske, Finske, Rumunije, Ukraine i Jugoslavije postale su okosnica njegovih romana Kaputt, Koža (ital. La pelle) i Volga se rađa u Evropi. U Italiju se vratio 1943 gde je postao italijanski oficir za vezu pri štabu Američke armije u Italiji. Godine 1944. je objavio roman Kaputt, delo koje ga je učinilo slavnim. Kaputt je roman-svedočanstvo pisano sa tačke gledišta onih koji su osuđeni da izgube rat. Opisujući nemačku jedinicu koja beži ispred neprijatelja na Ukrainskom frontu, Malaparte kaže: Kada se Nemci prepadnu, kada taj misteriozni nemački strah počne da se uvlači u njihove kosti, oni uvek izazovu u čoveku poseban užas i sažaljenje. Njihova pojava je bedna, njihova okrutnost žalosna, njihova hrabrost nema i beznadna. [5][6] U istom romanu Malaparte je opisao svoj susret sa Pavelićem u glavi Korpa sa ostrigama: Prošlo je poduže vremena od kako nisam video Antu Pavelića. Kada sam ušao u njegov studio, primetio sam da je promenio mesto nameštaja. Dok smo razgovarali, ja sam posmatrao korpu od vrbovog pruća, postavljenu na njegovom stolu, na levoj strani od Poglavnika. Poklopac je bio podignut, videlo se da je korpa bila puna morskih plodova, tako su mi izgledali, rekao bih ostrige, ali izvađene iz ljušture … `To su ostrige iz Dalmacije?`, upitao sam Poglavnika. Ante Pavelić je podigao poklopac korpe i pokazujući te morske plodove, tu ljigavu i pihtijastu masu ostriga, rekao je, osmehujući se, sa tim svojim dobrim i umornim osmehom. `To je poklon mojih vernih ustaša: dvadeset kilograma ljudskih očiju.`[7] Prvi prevod i izdanje Kaputta na nemačkom jeziku je 1951. godine dočekano tužbom koju je pred sudom u Karlsrueu protiv Malapartea pokrenuo baron Gustaf Braun fon Štum zbog opisa duševnih patnji i samoubistva Jozefine (ital. Guiseppina) fon Štum, druge žene barona fon Štuma. Kada je čuo da mu se žena ubila, fon Štum je malo pocrveneo i uzviknuo: `Hajl Hitler`. Ni jedna od nemačkih žena nije došla na sahranu Jozefine, Italijanke poreklom. Baron fon Štum, koji je tokom rata bio Hitlerov ambasador i predstavnik za štampu Ministarstva spoljnih poslova, optužio je Malapartea za izmišljen opis uzroka samoubistva Jozefine. Tužilac fon Štum je zahtevao konfiskaciju celog izdanja knjige i kaznu od 10 000 maraka koju bi izdavač knjige Štalberg (nem. Stahlberg-Verlag) morao da plati dobrotvornim institucijama u Italiji. Malaparte i njegova odbrana su tvrdili da se radi o fikciji a ne istini. Sud nije doneo odluku o zapleni knjige niti je osudio Malapartea na zatvor.[8][9] Naredni roman Koža (1949) još više će učvrstiti njegovu reputaciju velikog pisca. Godine 1944. Malaparte se vratio u Italiju gde je postao oficir za vezu, u činu kapetana, pri savezničkoj komandi. Dolazak američkih trupa u Napulj, stanje nemoći i očaja u Napulju čine narativno jezgro ovog romana. Sam je roman pun golog realizma i grubih opisa svakodnevnog života u Napulju u to vreme rata, što često prelazi u nadrealizam i grotesknost. Kožu je publikovala izdavačka kuća `Aria d`Italia` 1949. godine i odmah je po publikovanju stavljena na spisak zabranjenih knjiga (Index Librorum Prohibitorum), bez ikakvog obrazloženja. Smatra se da je razlog za to bio opis grupe Jevreja raspetih na drveću u Ukrajini, u formi teške optužbe hrišćanstva u Evropi, što je Rimokatolička crkva mogla protumačiti kao bogohuljenje i uvredu.[10][11] Malapartea je Rimokatolička crkva Italije ekskomunicirala i izdejstvovala da mu se zabrani boravak u Napulju.[12] U istoriji književnosti biće zapamćen po još nekoliko zanimljivih publicističkih, pesničkih, esejističkih, romanesknih i dramskih dela: Sodoma i Gomora (1931), Volga se rađa u Evropi (ital. Il Volga nasce in Europa, 1943), Prokleti Toskanci (ital. Maledetti toscani, 1956) itd. Drama, film i arhitektura Vila Malaparte na Kapriju Godine 1947. Malaparte se preselio u Pariz. U Parizu je napisao dve drame koje nisu doživele uspeh na sceni. Drama `Na Prustovoj strani` (franc. Du Côté de chez Proust) je o životu Marsela Prusta a `Kapital` (nem. Das Kapital) je dramski portret Karla Marksa. `Zabranjeni Hrist` (ital. Cristo Proibito) je bio Malaparteov umereno uspešan film koji je on režirao i čiji je scenario napisao 1950. godine. Ovaj film je dobio specijalnu nagradu grada Berlina na Prvom berlinskom međunarodnom filskom festivalu 1951. godine[13]. Film je priča o ratnom veteranu koji se vraća u svoje selo da bi osvetio bratovu smrt koga su ubili Nemci. Film je u Sjedinjenim državama prikazan 1953. godine pod imenom `Čudna obmana` (engl. Strange Deception) i proglašen za jedan od pet najboljih stranih filmova te godine od strane Nacionalnog odbora za pregled (engl. National Board Of Review). Malaparte je napisao i režirao kabaretsku predstavu (engl. variety show) `Seksofon` (engl. Sexophone) sa kojom je nameravao da prokrstari Sjedinjene države na biciklu. Na jednoj litici na ostrvu Kapri je sagradio Vilu Malaparte po nacrtu italijanskog arhitekte Adalberta Libere (ital. Adalberto Libera). Ova vila je postala deo kulturne baštine Italije.[14][15] Smrt Malaparteov mauzolej na planini Le Koste (Prato) Pred kraj života 1957. godine Malaparte je posetio Narodnu Republiku Kinu. Teško bolestan je, uz pomoć italijanske države, prebačen u Rim. Svojim testamentom je ostavio Kini svoju kuću, Vilu Malaparte, na ostrvu Kapri. Međutim testament su pred sudom oborili Malaparteovi naslednici. Malaparte je umro jula 1957. godine od raka pluća[16]. Smrt mu je ubrzalo, a verovatno bilo i uzrok raka pluća, trovanje iperitom u Prvom svetskom ratu i pušenje. Sahranjen je, po ličnoj želji, u mauzoleju sagrađenom na vrhu planine Le Koste (ital. Le Coste) iznad mesta Prato u kome je rođen.[17] Pred kraj njegovog života Rimokatolička crkva je pokušavala da ga pokrsti a Italijanski komunisti su mu dodelili člansku kartu nekoliko dana pre smrti[18]. Nije poznato kojoj je od ove dve crkve Malaparte prišao na kraju života.[19]. Pokušaj pokatoličenja Malapartea je shvaćen, po nekima, kao poslednja piščeva komedija [20].

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Amerika nije ni najčitaniji ni najbolje proučen Kafkin roman. To nesumnjivo proističe iz činjenice da u tom svom prvom romanu on u svojim razmišljanjima ne ide do kraja. Daleko smo još od stroge jednostavnosti Zamka. Kafka će se kasnije odreći slikovitosti, patetike, svih onih ukrasa koji u Americi još uvek odvraćaju pažnju od bitnog. U romanu imamo traženje tona, mnoštvo likova, mešavinu stilova; on ispoljava zanatsku umešnost zbog koje mu je autor kasnije strogo sudio, ali koja ga čini i prijatnijim i bar naizgled, najpristupačnijim od svih Kafkinih dela. Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorirajući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Amerika nije ni najčitaniji ni najbolje proučen Kafkin roman. To nesumnjivo proističe iz činjenice da u tom svom prvom romanu on u svojim razmišljanjima ne ide do kraja. Daleko smo još od stroge jednostavnosti Zamka. Kafka će se kasnije odreći slikovitosti, patetike, svih onih ukrasa koji u Americi još uvek odvraćaju pažnju od bitnog. U romanu imamo traženje tona, mnoštvo likova, mešavinu stilova; on ispoljava zanatsku umešnost zbog koje mu je autor kasnije strogo sudio, ali koja ga čini i prijatnijim i bar naizgled, najpristupačnijim od svih Kafkinih dela. Sedamnaestogodišnji Karl Rosman isteran je iz roditeljskog doma i otpremljen u Ameriku zbog nesrećnog seksualnog čina sa služavkom, koja je rodila njegovo dete. Već od prvih redova romana vidno je da Kafkina Amerika nije i ne može biti stvarna Amerika Kafkinih savremenika: kip boginje slobode koja diže mač umesto baklje biće prvo što će mladi Rosman ugledati iz prekookeanskog broda kada uplovi u njujoršku luku. Čitalac je tako namah uveden u Kafkin groteskni, izobličeni svet u kojem se zlosrećni junak bori sa bremenom imaginarne ili stvarne krivice. Očekujući iskupljenje u obećanoj zemlji, Rosman pokušava da se obrazuje i da upornim trudom i radom popravi svoj položaj u društvu. Njegovi pokušaji ostaju bez uspeha. On putuje od mesta do mesta, sreće putnike i nitkove, upada u bezizlazne situacije, trpi nepravdu. Ali ma kako mračne bile neprilike u kojima će se naći junak Amerike, Kafka nikada ne gubi svoj smisao za humor, a Amerika kao svojevrsna parodija „američkog sna“ pruža nam zapanjujuće modernu i vizionarsku predstavu užurbanog masovnog društva. Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Kirling, pored Beča, 3. jun 1924) jedan je od najznačajnijih čeških pisaca jevrejskog porekla, kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[1] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felisi Bauer te najmlađoj sestri, Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt s vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kraktih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik gladovanja pripremio za štampu, ona nije odšampana do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Dvorac i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorirajući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931.), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[2] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvsrnog poznavatelja ljudske naravi.`[3] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[4][5] obrednog dželata (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonice s velikom jevrejskom populacijom.[6] Nakon što je radio kao trgovački putnik, s vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[7] Kafkina majka, Julija (1856—1934.), bila je kćerka Jakoba Lovija, bogatog trgovca biljkama iz Podjebradija,[8] koja je bila bolje obrazovana od svog supruga.[4] Kafkini su roditelji verojatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pejorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verojatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim. Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini Starog gradskog trga u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[10] Njegova braća, Georg i Heinrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[11] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[12] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[13] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje U razdoblju od 1889. do 1893., Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je s njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[3][15][16] Po završetku osnovne škole 1893., Kafka je primljen u strogu, klasično-orjentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[17][18] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[19] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[20] Maturske ispite položio je 1901. godine.[21] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[22] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale je znatno duže što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[23] Takođe se pridružio i studenskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[24] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[25] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[24] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[26] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[27] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalni odgoj i Iskušenje svetoga Antona na francuskom, na Kafkin predlog.[28] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[29] Uz navedene, Kafka je bio zainteresiran i za češku književnost[17][18] te dela Johana Volfganga Getea.[30] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima...