MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

Isidora Sekulić Odabrana delaMeki povezDžepni formatИсидора Секулић (Мошорин, 16. фебруар 1877 — Београд, 5. април 1958) била је српска књижевница и академик. Секулићева је била прва чланица Српске академије наука и уметности.[а]БиографијаРођена је 16. фебруара 1877. године у подножју Тителског брега, у бачком селу Мошорину код Титела. Родитељи су јој били Данило, варошки капетан[1] и Љубица, а браћа Предраг и Димитрије.[2] Детињство је провела у Земуну, Руми и Новом Саду. Школовала се у Новом Саду (Виша девојачка школа), Сомбору (Српска препарандија) и Будимпешти (Педагогијум). Радила је као наставница у Панчеву у Српској вишој девојачкој школи од 1897. до 1909. године.[3] Положила је 1898. године испит за грађанске школе из француског језика и књижевности. После тога радила је у Шапцу (1909-1912)[4] и Београду. Докторирала је 1922. године и била је први председник Удружења писаца Србије.[5]СтваралаштвоДо краја, и без остатка, посвећена лепоти смислене речи, књижевница Исидора Секулић је за живота стекла уважење као најобразованија и најумнија Српкиња свога времена. Зналац више језика, и познавалац више култура и подручја уметничког изражавања, Исидора Секулић је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Писала је о Бранку Радичевићу, Ђури Јакшићу, Лази Костићу, Петру Кочићу, Милану Ракићу, Вељку Петровићу, Иви Андрићу, Момчилу Настасијевићу и другима.Пензионисана је 1931. године. Изабрана је за дописног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1939, а за редовног члана Српске академије наука 14. новембра 1950, као прва жена академик. Умрла је 5. априла 1958. године у Београду. На Топчидеру јој је подигнут споменик 2015. године.[6]Дубоко промишљен и уметнички истанчан њен књижевни, преводилачки и критички израз је празник наше писане речи.Рекла јеТа ларма што је дигнута око мене много ме је потресла. Молила сам неке познанике, младе људе, да где год виде нешто о мени написано, пригуше. Али ето шта су урадили. Звали су ме на неко вече о мени, али ја сам одбила, рекла сам да сам болесна. Сви су хтели да ме скину са дневног реда. Кажу: има 80 година, скоро ће умрети, дај да напишемо нешто и да је оставимо. То страшно вређа. Волим тишину, зато ме је та бука око мене много потресла. Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, а ни два дана пред смрт не желим да ме хвале. Нисам била срећна. С тим сам се помирила. Постоји васионска срећа која опредељује људе. Ако нисте вољени, узалуд ћете ви настојати да вас воле.[7]ДелаУ пола века књижевног рада у више облика уметничког исказивања и расуђивања - објавила је мноштво књига наративне прозе, критичких књига и чланака. Наводимо само нека од важнијих дела:Сапутници (1913) — приповедна врста интимног дневникаПисма из Норвешке (1914) — путописИз прошлости (1919)Ђакон Богородичине цркве (1919) — романКроника паланачког гробља (1940) — приповеткеЗаписи (1941)Аналитички тренуци и теме, књ. 1-3 (1941) — есејиЗаписи о моме народу (1948)Његошу књига дубоке оданости (1951)Говор и језик, културна смотра народа (1956).12/4

Vladimir Nazor Izabrana delaTvrdi povezO autoruВладимир Назор (Брач, 30. мај 1876 — Загреб, 19. јун 1949)[1] био је хрватски и југословенски књижевник, а при крају живота и председник НР Хрватске.БиографијаРођен је у Бобовишћу,[2] грађанску школу је завршио на острву Брачу, а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. године. Предавао је у Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри, гдје је уједно и провео највише свог живота.[3] Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900).Године 1904, у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме је почео писати и Истарске приче. Коју годину касније објавио је Велог Јожу (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916, објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.На изборима 1934. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939. године, објавио је Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.У партизанимаВладимир Назор, рад Звонка ЦараИако у годинама и нарушеног здравља, године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе отишао у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон.Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића.[4]Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песама о страдањима Срба „Мајка православна“.[5]Послије ратаПослије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик, 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке У завичају. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.[6]Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској „Награда Владимир Назор“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.[7]Основна школа у Ђурђину, код Суботице носи његово име.

Lajoš Zilahi - Razbesneli anđeo The Angry Angel / Zilahy Lajos Izdavač: Bratstvo-jedinstvo, 1979, Novi Sad Štampa: Radiša Timotić, Beograd Biblioteka: Izabrana dela Kolo 1, knjiga 10 Broj stranica: 357 latinica, tvrde korice, 13cm x 20cm x 2,4cm težina 390 grama Stanje knjige: 5-- [2]

LOT 1- 9 1. S PARTIZANIMA -Vladimir Nazor 2. PRIČE O MALIM BORCIMA - Aleksa Milić 3. NA POZORNICI 4. CICIBAN - Oton Župančić 5. BRATIMLJENJE 6. PARTIZANSKE PRIČE France Bevk 7. PRIČE IZ DEČJE SOBE - Elinor Fadžen 8. IZ KNJIZEVNIH DELA MAKEDONSKIH PISACA 9. O KNJIZEVNOSTI I UMETNOSTI - Katl Marks , Fridrih Engels L. 1. O. 5. ŠAH

DOSITEJ OBRADOVIĆ IZABRANA DELA Tvrdi povez Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3] Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4] Биографија Доситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије. Калуђер Доситеј Када се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве. Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију. Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код Книна Од 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11] Пут по Европи Доситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића. Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“. Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе. Први српски устанак Први српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник. У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16] Књижевни рад и критички осврт Живот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783. Совети здраваго разума, 1806. `Мезимац` (1818), други део Собранија Први његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783. Доситејево просветитељство Прво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера. Доситејев национални програм Први Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20] Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују. Верска трпељивост Доситејева улица у Београду Мисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21] Рад на популаризацији науке Место племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже. Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа Валдеца Педагогија и васпитање Као практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку. Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српског Раскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством. Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22] Народни језик у Доситејевим делима Графит — мисао Доситеја Обрадовића У погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца. Рационалиста и реформатор европски Доситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура. Наслеђе Кућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор). Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. године Спомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гроба Награде имена Доситеја „Доситејева награда“ „Доситејево перо` „Доситејев штап` „Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1 Награда Доситеј Обрадовић за животно дело Награда Доситеј Обрадовић страном издавачу У популарној култури Јастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30] Списак културних установа које носе Доситејево име ОШ „Доситеј Обрадовић” у Београду ОШ „Доситеј Обрадовић” Чукарица ОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врању ОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39] ОШ „Доситеј Обрадовић” Волујац ОШ `Доситеј Обрадовић` у Зрењанину ОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40] ОШ „Доситеј Обрадовић” у Путинцима ОШ „Доситеј Обрадовић” у Смедереву ОШ „Доситеј Обрадовић” у Добоју ОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој Луци ОШ „Доситеј Обрадовић” у Приједору ОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница) ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце) ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој Цркви ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бочару ОШ „Доситеј Обрадовић” Враново ОШ „Доситеј Обрадовић” Ердеч Школски центар „Доситеј Обрадовић” Суботица Економско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у Алибунару Средња школа „Доситеј Обрадовић” у Крагујевцу Дом културе „Доситеј Обрадовић” у Станишићу Библиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41] Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у Бeограду Дела Слово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр. Писмо Харалампију, 1783. Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783. Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр. Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр. Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр. Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр. Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр. Востани Сербије, 1804. Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр. Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42] Ижица, 1830 Писма, Будим, 1829, 126 стр. Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр. Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813. Преводи Слово поучително, 1784. Истина и прелест, (кратка прича), 1788. Пут у један дан, (кратка прича), 1788. Езопове басне Христоитија Буквица Етика Венац Дамон Инглеска изреченија

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Naslov: Dekameron. Ljubavne priče 1 i 2 deo Autor: Đovani Bokačo Izdavač: Ringier Axel Springer Izdanje: Blic Biblioteka, Beograd, 2015. Broj strana: po 64 u I i II delu Stanje: kao novo, nekorišćeno Cena od 200 dinara je za oba dela. Cena za kupovinu samo jednog dela je 150 dinara. Može i preuzimanje u Beogradu

August Šenoa Izabrana delaTvrdi povezO autoruАугуст Шеноа (Загреб, 14. новембар 1838 — Загреб, 13. децембар 1881), хрватски (немачко-чешког порекла) романописац, приповједач, пјесник, критичар и фељтонист.БиографијаОтац Аугуста Шеное, Алојз Шеноа (Schönoa), Немац из Чешке доселио се у Загреб 1830, где је био управник посластичарнице загребачке надбискупије. Посластичарница је радила у загребачкој Влашкој улици. Мајка Терезија пл. Рабач (Rabacs) из племићке породице словачког порекла, родом из Будимпеште, умрла је када је Аугуст имао само 8 година.Школу и гимназију похађао у Загребу и Печују, а студирао је право у Прагу и Загребу, но студије није завршио. На студије у Прагу га је послао његов мецена католички бискуп Јосип Штросмајер.[1] Била му је намењена катедра професора на Правној академији у Загребу. Али он се више посветио изучавању књижевности, ризикујући да остане без стипендије. У Чешкој је дошао у додир са словенском књижевношћу и словенском омладином, због чега је постао искрени поборник словенске узајамности. Постао је панслависта[2] и велики непријатељ Беча и Пеште. Тако да је природно што се он, млади илирац "Август" Шеноа, као "јуриста" у Загребу јавља 1858. године претплатником српске ћириличне књиге "Цвеће србских песама".[3] Дописивао се са Србима, Милорадом Поповићем Шапчанином, др Јовановићем и Јованом Сундечићем. Из Прага је почео да шаље новинске дописе, а касније постао велики критичар друштва као новинар и уредник. Прве песме објављује 1855. године. Након уређивања листова у Бечу враћа се 1866. у Загреб и ради у уредништву «Позора», а потом као градски бележник и градски сенатор. Био је управник и драматург у Хрватском земаљскоме казалишту (претходници ХНК), уредник друштвено-књижевног часописа «Вијенац» и потпредсједник Матице хрватске. Пред смрт (1879) је издавао "Хумористички лист" у којем је писао против противника, оних из реда хрватских ултрадесничара. Преводио је много с њемачког, француског, пољског, чешког и енглеског језика.Последње што је написао била је "Клетва". Умро је 1881. године у 42. години живота.[4] Био је ожењен од 1868. године загребачком "патрицијком" Славом рођ. Иштвановић, са којом је имао синове Бранимира и Милана. Милан је постао универзитетски професор и писац, који је између осталог написао биографску књигу "Мој отац". А Бранко Шеноа је између два светска рата био директор Уметничке галерије и управник Загребачког казалишта (позоришта).Књижевно пољеОвај одељак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)Најутицајнији и најплоднији хрватски писац 19. века, Шеноа је истински творац модерне хрватске књижевности - први прави хрватски романописац (дело Петра Зоранића само условно можемо назвати романом, док се Илирци ни нису опробали на том пољу), аутор опсежнога корпуса романа, тога егземпларнога жанра савремене литературе, иноватор прозе и творац развијенога урбанога језичког стандарда (често је наглашавана Шеноина улога као језикотворца, човека који је више учинио за еластичност и изражајност савременог хрватског језика од легије речникописаца и пуристичких саветодаваца).Шеноа се опробао у свим књижевним врстама, и великом броју је или заорао прву бразду, или оставио писану баштину коју су каснији писци наслеђивали (а неретко се и покушавали ослободити ауторова утицаја). У јавности се прво прочуо као новинар дописима из Прага за „Позор“, нарочито политичким чланцима и фељтонима „Прашки листови“, 1862. Шеноа удара темеље модерном хрватском фељтону, осигурава му дигнитет и претвара га у еминентно литерарни жанр. У серији фељтона Загребуље ("Позор“, 1866-67; „Вијенац“, 1877, 1879-80) изражајним стилом и разорним сатиричким дискурсом коментарише актуалне, често негативне појаве у загребачкој свакодневници: однарођеност, немчарење, лицемерје и конформизам. Фељтони су имали великог одјека у јавности, а јавили су се и бројни подражаваоци (Рикард Јоргованић, Ковачић), али ће тек Матош не само наследити, него и развити тип Шеноиног подлистка.На Шеноину журналистичку фазу природно се надовезује критичарска пракса. Уз мале прекиде делује двадесетак година као позоришни критичар дајући хрватском глумишту пресудне потицаје. Прокоментарисао је више од седам стотина представа износећи - први у нас - релевантне судове о свим битним чиниоцима позоришног чина (глуми, режији, сценографији, сценском говору). У манифесту „О хрватском казалишту " ("Позор“, 1866) даје не само анализу стања у хрватском глумишту, него и програм његова будућег развитка. Изразито антигермански расположен, Шеноа тражи радикалан заокрет према класичној и савременој француској, италијанској и словеначкој, те изворној хрватској драмској књижевности. Своје ће репертоарско-театарске замисли покушати провести у дело прво као члан позоришног одбора, а затим и као уметнички директор и драматург Хрватскога земаљског казалишта. Успео је само делимично: довео је на сцену класике (Шекспира, Молијера, Шилера, Гетеа) и савремене француске ауторе (Сардоу, Скрибе), али су га прилике ипак присиљавале на репертоарске компромисе с малобројном загребачком позоришном публиком.Пишчево деловање на драмском пољу је ограничено на једно дело - комедију из загребачког живота у три чина „Љубица " ("Позор“, 1866; праизведба 1868). У њој тематизује урбану средину с низом карактеристичних, но прилично шаблонски обликованих ликова. Посреди је заправо драматизовани фељтон, због експлицитности критике често на рубу сценског памфлета. Но - иако је доживела неуспјех и код критике и позоришне публике, Љубица представља први покушај да се хрватској сцени прикаже савремени загребачки живот с низом реалистичних портрета.Највећи је уметнички домет остварио као романописац. Шеноа је увео роман у хрватску књижевност и одгојио читатељску публику којој је та, у Европи друге половине 19. века доминантна књижевна врста, постала омиљено штиво. У складу с литерарним програмом који је формулисао у критичко-полемичком тексту „Наша књижевност ", 1865, Шеноин је велики романескни пројект усмерен на грађу из националне историје и на савремене догађаје. Но историјски романи заузимају ипак средишње место у његовом опусу.Написао је пет историјских романа:„Златарово злато ",1871,„Чувај се сењске руке“, 1875,„Сељачка буна“, 1877,„Диогенес“, 1878 и„Клетва“, 1880-81; недовршено дело.9/3

TRI BOJE EPOHE - ANATOLIJ K. VINOGRADOV Sovjetska knjiga Roman u četiri dela s prologom Predgovor Maksima Gorkog Preveo Dr.Gojko Stojanović Izdavač: Nakladni zavod Hrvatske - Zagreb, 1946. 326 str, korice malo oštećene, požuteli listovi, u dobrom stanju. K.D.S.O.2.P.1.

Jakov Ignjatović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/3

Petar Kočić Izabrana delaTvrdi povezПетар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916) био је српски књижевник и политичар.[1] Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.Одрастао је у патријархалној породичној задрузи под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се замонашио.[2] Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је Велику гимназију у Сарајеву, али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у Првој београдској гимназији. Студирао је на Бечком универзитету од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу, одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У Босни и Херцеговини је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист Отаџбина. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика Босанско-херцеговачког сабора, али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак Првог светског рата и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из тузланског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.[3]Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „С планине и испод планине” (1902), „С планине и испод планине” (1904) и „С планине и испод планине” (1905), као и драмску сатиру „Јазавац пред судом” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „Јауци са Змијања” (1910) и „Суданија” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови Крајишника, горштачки понос и пркос, народни морал, традиционално родољубље, побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил.[4] Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.[5]Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде Кочићево перо и Кочићева књига, Театар фест и културна манифестација Кочићев збор, док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 конвертабилних марака и грбу Бање Луке, где се налази заједно са баном Светиславом Милосављевићем.БиографијаДетињство (1877—1891)Петар Кочић се родио у селу Стричићи, у области Змијање, 29. јуна 1877. године. Његов отац, Јован, био је православни свештеник, а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У белешкама о свом родном крају из 1909. године Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.[6] Кочићи су змијањски староседеоци и као крсну славу прослављају Светог Игњатија Богоносца. Према народном предању постанак презимена се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.[7] Годину дана након Петровог рођења, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, што је окончало четворовековну владавину Османског царства и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било две године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, где се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.[8] Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у манастир Гомионицу, где се замонашио и постао монах Герасим.[6] Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповеци „Ђурини записи”.Родна кућа Петра Кочића у Стричићима.Петар Кочић је са својом сестром Милицом и братом Илијом одрастао у задружној згради Кочића под туторством баба Виде и деде Стојана. У задрузи се живело у складу са скромним начелима патријархалне традиције, те је свако имао своје задужење. Кочићево задужење је било да чува стоку.[6] У то време већина становника Босне и Херцеговине је била неписмена тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко народне књижевности, коју су мештани усмено приповедали или певали уз гусле. На позив оца у својој десетој години (1887) дошао је у манастир Гомионицу, где га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Тада су многи, а нарочито свештеници и учитељи, као позни следбеници Вука Стефановића Караџића, бележили и прикупљали фолклорну и етнографску грађу.[8] Почетком јуна 1888. аустроугарска полиција је ухапсила његовог оца у Бањој Луци под оптужбом да је одвраћао сељаке да иду на дочек принца Рудолфа, за шта је био осуђен на седам месеци затвора.[9]Кочић је напустио Гомионицу након две године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Летње распусте је проводио у Гомионици са оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да 1891. године упише Велику гимназију у Сарајеву, тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.[10]9/3

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnosti*** Fleka na knjižnom bloku od vode najverovatnije ***Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3

Naslov: Pripovetke 1. i 2. deo Autor: Milovan Glišić Izdavač: Ringier Axel Springer Izdanje: Blic Biblioteka, Beograd, 2014. Broj strana: po 64 Stanje: kao novo Cena je 200 dinara za oba dela ili 150 dinara pojedinačno Može i preuzimanje u Beogradu

Luj Giju - Hronika moga grada komplet oba dela Izdavač Novo pokolenje, Beograd 1953. Stanje kao na slikama, knjige dugo stajale u policama kućne biblioteke, vreme je da nađu novi dom

Antun Gustav Matoš Izabrana djelaTvrdi povezIzdavač RadO autoruАнтун Густав Матош (Товарник, 13. јун 1873 — Загреб, 17. март 1914) био је хрватски пјесник, новелиста, фељтониста, есејиста и путописац.[1]БиографијаМатош је рођен у Срему, а преселио се са родитељима у Загреб у другој години живота, па је имао обичај да каже да је „Буњевац поријеклом, Сремац родом, а Загрепчанин одгојем“.[2] Мајка му је била Марија чији је деда Франц Шамс (1779—1839) био фармацеут у Петроварадину.[3] До шестог разреда гимназије био је ученик горњоградске гимназије, а у седмом разреду је имао слабе оцјене, осим из физике, пропедеутике и хрватског језика. Покушај студирања на Војном ветеринарском факултету у Бечу свршио се неуспјехом.[4] Године 1893. је отишао у војску, али је сљедеће 1894. дезертирао из Хрватске[4], најприје у Шабац, а затим у Београд. Како сам наводи, у Београду је током сљедеће три године и неколико мјесеци био „челист, па новинар, литерат“. У јануару 1898. године је преко Беча и Минхена отишао у Женеву, а одатле 1899. у Париз, гдје је остао пуних пет година. За то вријеме је написао најзначајнији дио своје прозе. Године 1904. опет је стигао у Београд, да би — још увијек као војни бјегунац — у три наврата потајно долазио у Загреб током 1905, 1906. и 1907. године. Коначно, 1908, послије тринаест година, помилован је и дефинитивно се вратио у Загреб.[1] Из Загреба је повремено одлазио на путовања у Италију, где је у Риму написао „Римске Фељтоне“ његово последње дело.[5]Умро је од рака грла 1914. године у Загребу[6], оставивши иза себе двадесетак што штампаних, што необјављених књига: од приповједака, фељтона и путописа, до пјесама, критика и полемика.[5]Матош је средишња личност хрватске модерне. Естетицизам и умјетничке норме су постали примарни критеријум врједновања, док је национални и друштвени ангажман, дотле практично једини кредо, остао уклопљен у цјеловитију визуру задатка хрватских писаца, који од Матоша надаље нису (осим у комунистичком раздобљу) могли да гаје претежно утилитаристички однос према умјетничком стваралаштву.КњижевностУ књижевност је ушао 1892. приповијетком „Моћ савјести“[4], која назначава почетак периода модерне. У неколико наврата писао је о својем поимању поетике прозног стваралаштва и о својим литерарним узорима. „... од новелиста највише волим гениј Поов, затим супериорну, концизну тачност Меримеову и природност Мопасанове сатире... “ изјавио је у једном писму пријатељу Милану Огризовићу. Тежњу да се нигдје не понавља, да не западне у маниризам, успио је остварити у већем дијелу својих приповједака сакупљених у три збирке и издатих редом: „Иверје“, 1899, „Ново иверје“, 1900, „Уморне приче“, 1909.[5] С обзиром на Матошеву стваралачку технику, методе и стилске поступке у остваривању фабула приповједака, а прије свега с обзиром на тематске интересе, позната је већ стандардна подјела његовог приповједачког опуса на два темељна тематска круга: један с тематиком из домаће загребачко-загорске средине и стварним јунацима које је сретао у животу, и други с новелама бизарног садржаја с доминацијом чудака, типова потпуно индивидуалног карактера. Један и други круг повезује наглашена лирска нота и присуство љубавних мотива. Новеле једног и другог круга настајале су паралелно, истовремено, што говори да није ријеч о неком посебном еволуирању Матоша приповједача, него о његовим покушајима да на различитим темама остварује и искушава различите, како је он то знао рећи, „стилске студије“.Добар дио елемената од којих је саткана приповједачка проза с тематиком „наших људи и крајева“, додиривање неких актуелних друштвених проблема и у гротескно-фантазијском циклусу је нашло одјека, али мотиви мистерије љубави и смрти, уопште ноктуралних стања и атмосфера, у овом другом кругу су дошла до пуног изражаја, дубље и интензивније доживљени. Посебност тих мотива огледала се у првом реду сужавањем фабулативних захвата, анализом појединачних индивидуалних судбина литерарних јунака, нестајањем површних анегдотских елемената и уношењем невјероватних догађаја и бизарних ликова, што ће условити појачану психолошку мотивацију, а потискивање социолошке у други план. Све је то резултовало чињеницом да је проза овога круга, умјесто регионалног или националног, попримила шири космополитски карактер.ПутописиУ путописној прози Матош је један од највећих хрватских иноватора. Мотив пејзажа, не само као дио приповједачке цјелине, него и као самостална тема, новост је коју Матош, поводећи се за Баресом, уводи у хрватско прозно стваралаштво. Његов пејзаж не зауставља се само на спољњој слици, него активно укључује свог аутора: не само по лирској интонацији, по изразу који носи личну ноту и посебном фокусу кроз који аутор сагледава тај пејзаж, него нарочито по томе што сваки пејзаж обилно развија асоцијације за промишљања потпуно различитих проблема. Та изразито импресионистичка црта, гдје пејзаж добија одређену функцију да као повод емоционалном узбуђењу развије до максимума способност искричавих асоцијација - типична је за Матошеве пејзаже у готово свим његовим текстовима. Посебно се то огледа у његовим бројним путописима у којима је пејзаж искључива тема (нпр. у изванредном лирском путопису „Око Лобора“9/3

Jovan Jovanović Zmaj Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈован Јовановић Змај (Нови Сад, 6. децембар 1833 — Сремска Каменица, 14. јун 1904) био је српски песник, драмски писац, преводилац и лекар. Сматра се за једног од највећих лиричара српског романтизма.[1] По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).[2]БиографијаЈован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици.[3] По једној верзији, песников прадеда био је Цинцарин, а од 1753. године живи и послује у Новом Саду; био је бакалин, крчмар, џелебџија, трговац храном и бродовласник. По другом, поузданијем извору, друга особа (истог имена и презимена) је прадеда Коста Јовановић "трговац из Македоније" примљен је 15. јануара 1767. године за грађанина Новог Сада.[3] Деда Јован познат као "Кишјанош" је био мање вичан економији, али иако се бавио чиновничким пословима, тражио је 1791. године и почекао, да би стекао је племићку титулу.[4] Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.[5]Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици "Златна греда". Њихов породични дом био је инспиративно место; као стециште новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну. Из гимназијских дана су његови први песнички покушаји; "Пролећно јутро" је спевао 1849. године.[6] После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније превладати као животно опредељење, од када је изучио медицину. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем. За време гимназијског школовања и потом студија, упознао је у оригиналу прво мађарску, а затим и немачку књижевност. Бавио се тада много превођењем на српски језик, песама Петефија, Цуцорија, Гараија, Ђулаија. Издао је 1857. године књигу "Толдију" од Арањија, затим 1860. године "Витеза Јована" од Петефија, те деценију касније 1870. године, Арањијеву "Толдијину старост".[7] Био је наклоњен мађарским песницима, а и Мађари су га јавно и искрено поштовали. Тако су мађарски пријатељи у Будимпешти, окупљени у "Кишфалудијевом друштву"[8] (чији је он био члан)[6], у дворани Мађарске учене академије, 17/29. маја 1889. године, са богатим културним садржајима, обележили 40. годишњи Змајев "песнички рад".[9] Али због те своје не само младићке "слабости" према "српским душманима", он је међу Србима (либералима), подругљиво (као и деда му, али са више права) називан "Киш Јанош".Урош Предић - Јован Јовановић Змај, Галерија Матице српскеПосле прекида студија - не завршених[10] студија права, Змај се 1860. вратио у Нови Сад, и као један од најближих Милетићевих сарадника постао службеник - подбележник у новосадском магистрату. Писао је поезију са много успеха у новосадској "Даници". Ту се упознао са својом будућом супругом Еуфрозином - Розином. коју је "прекрстио" Ружом, - постала Ружица Личанин. Ружини родитељи су били Павле Личанин, син новосадског трговца Михаила, и Паулина, ћерка Павла от Дука.[11] Свадба је била уприличена о Св. Сави 1862. године.[12] Љубав и срећан породичан живот надахнули су Змаја да напише циклус (збирку) песама Ђулићи (од турске речи Gül, што значи ружа).Споменик Јовану Јовановићу Змају у Новом Саду у Змај Јовиној улициИпак, служба у магистрату није му одговарала, па ју је напустио и посветио се књижевном раду. Тада је покренуо књижевни часопис Јавор и преузео од Ђорђа Рајковића, сатирични лист Комарац. Године 1863. преселио се у Пешту, где је радио у Матици српској и као надзорник Текелијанума. Прихватио се надзорништва "Текелијанума", да би могао да заврши медицину у Пешти. Године 1864. покренуо је сатирични лист Змај (игра речима, пошто је 3. мај по јулијанском календару био дан одржавања Мајске скупштине 1848), чији ће назив постати саставни део његовог имена. Поред овог, Змај је имао још 398 псеудонима, од којих су многи били ликови из његових дела, али и имена часописа које је објављивао.[13]Године 1870. Змај је завршио студије медицине, вратио се у Нови Сад, где је започео своју лекарску праксу. На позив Панчеваца, преселио се у Панчево где је радио као општински лекар и покренуо хумористички лист Жижу. Наводно је више живео од писања (хонорара) него од лечења. Овде га је убрзо задесила породична трагедија, умрла су му деца, а потом и жена Ружа. Из ове породичне трагедије произишао је низ елегичних песама објављене под заједничким називом Ђулићи увеоци. Очајан и "гоњен" вратио се Змај у завичај; после неуспелог ангажмана у Карловцима, почиње једногодишњу лекарску праксу у Футогу. Али ту умире једина кћерка Смиљка. Пут га даље води преко Каменице и Београда, до Беча. У Каменицу се доселио 1875. године, и ту дочекује избијање херцеговачког устанка. Био је срески лекар за Каменицу, Лединце и Раковац. У Београду је два пута радио као лекар; први пут је и приватни лекар и драматург Народног позоришта. Покреће у Новом Саду часопис "Илустровану ратну хронику", у којој је публиковати грађу тог српског устанка. У Бечу је радио десет година као приватни лекар и уређивао хумористички лист "Стармали". У Загребу се бавио од 1898. године, уз пут својим дечијим листом "Невеном", а отишао је тамо (како је сам говорио) са мисијом да поради на зближавању Срба и Хрвата. Бавио се он политиком и неколико пута би биран у Вршцу, за посланика српског црквено-народног сабора у Карловцима. Током живота се пуно селио, радећи као лекар међу Србима, и није се могао скућити, све док није од српске Народне скупштине у Београду, добио "народно признање" - пензију од 4.000 динара. Он је до тада био општински лекар у српској престоници, а у исто време се осетио "немоћан да више јури квартовима београдским". Купио је тада малу кућу звану "Змајевац" у Сремској Каменици.ОспоравањаСпомен плоча на згради турске амбасаде у Београду, на углу Крунске и Кнеза МилошаЗграда амбасаде Турске у Београду је на месту где је раније била Змајева кућаЈовановић је за живота био и слављен и хваљен у свом народу. Српски академици су га примили у своје редова за "правог члана" 1896. године.[14] Али због неких својих поступака, доживљавао је и оспоравања. На пример, замерано му је због превода „Харфе Сиона”, богослужбене збирке песама назаренске заједнице, за коју се у то време сматрало да је секта која је нанела велику штету православљу и српској цркви.[15] Пријатељ песник Лаза Костић, тада на супротним политичким позицијама, га је неочекивано оспорио луцидним опаскама, током свог предавања 1899. године, на јубиларном скупу посвећеном Змају, од стране Књижевног одељења Матице српске у Новом Саду. Јова и његова тројица браће Ђура, Мита и Корнел били су познати по склоности пићу, као уосталом и Светозар Милетић и многи други тадашњи "народњаци" - пежоративно називани "нередњаци". Калуђер историчар Иларион Руварац је записао да је: Змај некад презирао новац, зато је у тартањ страћио оних 100 ланаца, што му их је отац оставио, којих да је сачувао, не би данас морао бити радикал, но данас га не презире. Руварац је погрешио само утолико, да се радило од мајчином миразу - капиталу Гаванских у Србобрану (175 ланаца) и породичној кући у Новом Саду. Јовановићи, синови на челу са оцем Павлом су лагодним животом рано потрошили наслеђену имовину. Др Јовановић је 25 година био лекар, мењајући често намештење. Али нема сумње да је песник шкодио лекару; он је био исувише цењен као песник да би му се веровало као лекару. Један лични Змајев пријатељ и сам лекар је написао оно што су многи упућени знали: Змају није било у природи да буде лекар. Није умео ни у лакшим случајевима да постави дијагнозе, показивао се врло често неодређен, и у прописима неодлучан. Био је добар човек, наклоњен пацијенту, али са друге стране није му се много веровало те је био мало тражен. Честити лекар није знао ни да наплати свој учинак[10]Вратио се 1902. године из Загреба, у свој дом у Каменици, и мада је био стар и болестан није испуштао перо до свог краја. Преминуо је 14. јуна (1. јуна по јулијанском календару) 1904. у Сремској Каменици, где је и сахрањен.9/3

HAJDUK STANKO - Janko Veselinović Novo pokoljenje Beograd 1952 Tvrdi povez 456 str Ово је најпознатији историјски роман с краја XIX века. У њему Веселиновић приказује јунаштво српског народа, његову несаломиву и неукротиву жељу за ослобођењем од Турака. Радња романа смештена је пред Први српски устанак, те је историјски догађај окосница овог дела. Ипак, у слику тога времена уплетена је и љубавна повест Станка и његове изабранице Јелице. Због ње ће доћи до сукоба између овог јунака и његовог најбољег пријатеља, што ће утицати на то да се Станко одметне у хајдуке и постане борац за правду. На тај начин је Јанко Веселиновић, иако писац реализма, у свој роман уткао понешто и из романтичарске епохе, написавши притом дело изванредне уметничке вредности. L. 1. POL. 2

Žil Vern - Dvadeset hiljada milja pod morem komplet oba dela Izdavač Tehnička knjiga, Beograd 1952. Stanje kao na slikama, knjige dugo stajale u policama kućne biblioteke, vreme je da nađu novi dom

Ivan Cankar (1876-1918) - Drame Sadržaj: 1. Za dobro naroda 2. Sluge 3. Kralj Betajnove 4. Jakov Ruda 5. Sablazan u Šentflorijanskoj dolini Izdavač: Prosveta, 1953, Beograd Štampa: Prosveta, Beograd 320 str, ćirilica, tvrd povez, 14,5cm x 20cm Jugoslovenski stariji pisci, Odabrana dela / Ivan Cankar, knjiga 4 težina knjige 380 grama Stanje knjige: 3 dva lista su odvojena od knjige I pocepana na par mesta

Srpski realisti Autor: Krstan Nenadović Ova knjiga sadrži dela velikana srpskog realizma: Milovana Glišića /Glava Šećera, Prva brazda/, Radoja Domanovića /Danga, Vodja/, Branislava Nušića / Sumnjivo lice/, Laze Lazarevića /Sve će to narod pozlatiti, Vetar, Majka/, Stevana Sremca / Zona Zamfirova/, Sime Matavulja /Pilipenda, Povareta/, Petra Kočića /Jablan, Kroz mećavu/ i Vojislava Ilića /Sivo, sumorno nebo, Zapušteni istočnik, Jutro na Hisaru kod Leskovca/, poštujući program Ministarstva prosvete za srednje škole /lektira/ uz dodatni odabir vrhunskih dela trajne vrednosti i biografija svih navedenih pisaca. Ovu knjigu krasi do sada neobjavljivana pesma Vojislava Ilića Sveti Sava. Knjiga je na 400 strana u tvrdom povezu. Izdavač: IZDAVACKA KNJIZARNICA ZORANA STOJANOVICA Godina izdanja: 2010 Redni broj izdanja: 1 Format: 23 cm Broj strana: 382 Povez: Tvrd povez L. 1. O.7. P.2.

Orelijen 1 - 2 / Luj Aragon Izdavač - Matica Srpska, Novi Sad, 1963.god. Tvrd povez, ćirilica, 302 + 309. strana. U Orelijenu Aragon slika Pariz, život francuske metropole između dva rata. U okviru psiholoških zapleta, to je, u stvari roman naravi, pisan živo, jezikom slobodnog govora pariskih ulica i pariskih porodica. Aragon je u "Orelijenu" pokušao da u jedno književno delo, kao što je to u svoje vreme učinio Zola sa jezikom prostog naroda, prenese svakodnevni govorni jezik pripadnika raznih društvenih slojeva Pariza. Zajedno sa nekim posleratnim romanima Žana Pola Sartra i A. Kamija, Aragonov "Orelijen" se ubraja među najveće posleratne romane. Dobro očuvane knjige.

BEKSTVO 1,2 - Džejms Klejvel `Bekstvo` je ljubavna priča, izdvojena, ali ništa manje epska, iz šireg dela o te tri nedelje koliko je pilotima bilo potrebno da svoj cilj ostvare, o ljubavi Erikija, plavokosog finskog pilota, i njegove prelepe supruge, Esade, Iranke visokog roda, koju on voli toliko da zbog toga prkosi i opasnostima po život, ali i politici. Šah je proteran iz Irana i oluja koja je zahvatila naciju postala je glavna tema na naslovnim stranama svih dnevnih listova u svetu. Zahvaćena vrtlogom ovog nestalnog sveta fanatizma, ambicije, dvoličnosti, srcolomstva i nasilnih smrti, našla se grupa pilota helikoptera koji su radili na opsluživanju naftonosnih polja na jugu i severu zemlje. Njihov jedini cilj u takvim uslovima bio je da u svojim helikopterima ostvare smelo, zajedničko bekstvo do druge obale Persijskog zaliva. Izdavač: Dobar naslov Broj strana: 200 + 256 Povez: tvrd Pismo: latinica

A. DŽ. Kronin Španski baštovan Tvrdi povez Izdavač Otokar Keršovani Rijeka Arčibald Džozef Kronin (engl. A. J. Cronin; en: Archibald Joseph Cronin) je škotski pisac, rođen 1896. godine, a umro 1981. godine. Bio je lekar, po profesiji. Kronin je pisac u čijim je delima, prožetim blagim romantizmom i društvenom kritikom, opisan život rudara i britanske srednje klase. Za njegov popularni roman Citadela se često navodi da je potakao osnivanje Nacionalne zdravstvene službe, odnosno modernog univerzalnog zdravstvenog osiguranja u Velikoj Britaniji. Sadržaj 1 Rani život 2 Dela 2.1 Drama 2.2 Memoari 3 Porodica Rani život Arčibald Kronin rođen je u Kardrosu u Škotskoj, otac mu je bio Patrik Kronin, koji je bio katolik, a majka mu je bila Džesi Kronin (rođena Montgomeri) koja je po veroispovesti bila protestant. Kada mu je bilo sedam godina otac mu umire od tuberkuloze, a nedugo zatim on i majka napuštaju Helensburg u kome su do tada živeli i odlaze u Dambarton gde njegova majka dobija posao zdravstvenog inspektora. U školi u Dambartonu pokazao se kao odličan đak, ali je i pored toga bio dobar sportista (bavio se fudbalom i golfom). Godine 1914. dobija stipendiju i upisuje se na medicinu Univerziteta u Glazgovu, koji će na kratko napustiti zbog službe u mornarici od 1916.-1917. Godine 1919. završio je medicinu kao jedan od najbiljih studenata. Iste godine odlazi u Indiju, na brodu na kome je putovao, bio je hirurg. Godine 1925. je doktorirao sa radom „Istorija aneurizme`. Dela Njegovo prvo delo bio je roman „Hetersov dvorac` koji je napisao 1931. godine. Zatim je usledio roman „Zvezde gledaju s neba` koji prati uspon jednog čoveka od rudara do poslanika u parlamentu. Pored ovih romana napisao je još i : `Veliki kanarinac`, `Šeširdžijin zamak`, `Citadela`, `Španski vrtlar`, `Gospođa sa karanfilima`, `Tri ljubavi`, `Pregršt raži`, `Herojske godine`, `Judino drvo`, `Pesma šest penija`,