KONAC DELA - DŽON GOLSVORDI Izdavač: PROSVETA BEOGRAD Izdanje: 1964 Edicija: VELIKI ROMANI Povez: TVRDI Strana: 826 STR. Stanje dobro L.1. POL. 2

MAKSIM GORKI DELA Knjiga XIII Tvrdi povez Oštećenje na gornjem delu prednje korice Алексеј Максимович Пешков (рус. Алексей Максимович Пешков; Нижњи Новгород, 28. март 1868 — Москва, 18. јун 1936), познатији као Максим Горки (рус. Максим Горький), био је руски писац, оснивач књижевног метода социјалистичког реализма и политички активиста.[1] Рођен је у Нижњем Новгороду а умро је у Москви. Од 1906. до 1913. и од 1921. до 1929. је живео у иностранству; након повратка у Совјетски Савез, прихватио је културну политику тога времена, мада му није било дозвољено да напушта земљу. Био је номинован пет пута за Нобелову награду за књижевност.[2] Пре књижевничког успеха, путовао је широм Руског царства често мењајући посао, стичући разна искуства која ће касније утицати на његова писања. Максим Горки Maxim Gorky LOC Restored edit1.jpg Слика Максима Горког 1906. Пуно име Алексеј Максимович Пешков Датум рођења 28. март 1868. Место рођења Нижњи Новгород, Руска Империја Датум смрти 18. јун 1936. (68 год.) Место смрти Москва, Руска СФСР, Совјетски Савез Период 1892—1936 Потпис Максим Горки, 1905. Мисао Максима Горког, графит у улици у Београду, названој по његовом имену У 19. години покушао је самоубиство. Агитовао је против царизма, тражио друштво револуционара народњака и бранио интересе сиромашних. Године 1905. пише прогласе против војске, полиције, цара и бива затворен, а ослобођен је на протест интлектуалаца многих земаља, укључујући и Радоја Домановића[3]. Године 1906. илегално напушта земљу и остаје у емиграцији до 1913, гдје се бори за обустављање сваке помоћи царској Русији. У својим првим приповеткама описује егзистенцију људи са дна друштвене лествице. У низу чланака приказује своје непријатељство према фашизму и малограђанској себичности. Смисао уметности тражио је у истини, стваралачком раду и афирмацији човечних односа међу људима. Најпознатија дела Горког су његове ране приповетке, написане 1890-их („Челкаш“, „Стари Изергил“, „Двадесет шест мушкараца и девојка“); драме Филистејци (1901), Доње дубине (1902) и Деца сунца (1905); песма „Песма бурног бурењака“ (1901); његова аутобиографска трилогија Моје детињство, У свету моји универзитети (1913–1923); и роман Мајка (1906). Сам Горки је неке од ових дела оценио као неуспехе, а Мајка је често била критикована (сам Горки је сматрао Мајку једним од својих највећих неуспеха).[4] Међутим, било је топлијих ставова о неким мање познатим постреволуционарним делима као што су романи Посао Артамонова (1925) и Живот Клима Самгина (1925–1936); ово друго се сматра ремек-делом Горког и понекад га критичари сматрају модернистичким делом. За разлику од његових предреволуционарних списа (познатих по свом „антипсихологизму“), касна дела Горког разликују се амбивалентним приказом Руске револуције и „немодерним интересовањем за људску психологију“ (као што је приметио Д. С. Мирски).[5] Он је одржавао везе са колегама руским писцима Лавом Толстојем и Антоном Чеховом, које Горки помиње у својим мемоарима. Горки је био активан у настајању марксистичког комунистичког покрета. Јавно се супротстављао царском режиму, и једно време се блиско повезивао са Лењином и Богдановљевим бољшевичким крилом партије. Значајан део свог живота био је прогнан из Русије и касније Совјетског Савеза. Године 1932. вратио се у СССР на лични позив Јосифа Стаљина и тамо живео до своје смрти у јуну 1936. По повратку је званично проглашен за „оснивача социјалистичког реализам“. Упркос његовој званичној репутацији, односи Горког са совјетским режимом били су прилично тешки. Савремени научници сматрају да се његова идеологија богоградње разликује од званичног марксизма-лењинизма, а његов рад се с нелагодом уклапа под ознаку „социјалистичких реалиста“. Његов рад остаје контроверзан. Садржај Живот Уреди Ране године Уреди Књига Максима Горког из његове личне библиотеке приказује неокованог Прометеја како се диже са страница књиге, гњечи вишерепи бич и тера црне вране. У позадини је приказана Катедрала Светог Василија Рођен као Алексеј Максимович Пешков 28 March [по јулијанском 16 March] 1868. у Нижњем Новгороду, Горки је са једанаест година остао сироче. Одгајала га је бака[1] и побегао је од куће са дванаест година 1880. После покушаја самоубиства у децембру 1887, пет година је путовао пешке по Руском царству, мењајући посао и гомилајући утиске касније у свом писању.[1] Као новинар који је радио за покрајинске новине, писао је под псеудонимом Иегудиил Хламида (Јехудиел Хламида).[6] Почео је да користи псеудоним „Горки“ (од горький; дословно „горак“) 1892. године, када је његову прву приповетку „Макар Чудра“ објавио лист Кавказ у Тбилисију, где је провео неколико недеља радећи ситне послови, углавном за радионице Кавкаске железнице.[7][8][9] Име је одражавало његов узаврели гнев због живота у Русији и одлучност да говори горку истину. Прва књига Горког Очерки и рассказы (Есеји и приче) из 1898. доживела је сензационалан успех, и његова каријера писца је започела. Горки је писао непрестано, посматрајући књижевност мање као естетску праксу (иако је вредно радио на стилу и форми), а више као морални и политички чин који би могао да промени свет. Описао је животе људи у најнижим слојевима и на маргинама друштва, откривајући њихове невоље, понижења и брутализације, али и њихову унутрашњу искру људскости.[1] Политички и књижевни развој Уреди Антон Чехов и Горки. 1900, Јалта Репутација Горког је расла као јединственог књижевног гласа из најнижег слоја друштва и као ватреног заговорника друштвене, политичке и културне трансформације Русије. До 1899. отворено се дружио са настајајућим марксистичким социјалдемократским покретом, што му је помогло да постане славна личност како међу интелигенцијом, тако и међу све већим бројем „свесних” радника. У срцу његовог рада било је веровање у инхерентну вредност и потенцијал људске личности. У свом писању супротстављао се појединцима, свесним свог природног достојанства, инспирисаним енергијом и вољом, људима који подлегну деградирајућим условима живота око себе. И његови списи и његова писма откривају „немирног човека“ (чест самоопис) који се бори да разреши контрадикторна осећања вере и скептицизма, љубави према животу и гађења према вулгарности и ситничавости људског света. Године 1916. Горки је рекао да су учења древног јеврејског мудраца Хилела Старијег дубоко утицала на његов живот: „У раној младости читао сам... речи... Хилела, ако се добро сећам: `Ако ниси за себе, ко ће бити за тебе? Али ако си сам за себе, зашто си? Унутрашње значење ових речи ме је импресионирало својом дубоком мудрошћу... Мисао је прошла дубоко у моју душу, и кажем сада са уверењем: Хилелова мудрост је служила као јак штап на мом путу, који није био ни равномеран ни лак. Верујем да је јеврејска мудрост свељудска и универзалнија од било које друге; и то не само због свог прадавног века... због моћне хуманости која га засићује, због његове високе оцене човека“.[10] Јавно се супротстављао царском режиму и више пута је хапшен. Горки се спријатељио са многим револуционарима и постао лични пријатељ Владимира Лењина након што су се упознали 1902. Он је разоткрио владину контролу штампе (види аферу Матвеј Головински). Године 1902. Горки је изабран за почасног академика књижевности, али је цар Николај II наредио да се ово поништи. У знак протеста, Академију су напустили Антон Чехов и Владимир Короленко.[11] Током 1930-их био је на лечењу у Врњачкој Бањи.[12]

LOT 1- 9 1. S PARTIZANIMA -Vladimir Nazor 2. PRIČE O MALIM BORCIMA - Aleksa Milić 3. NA POZORNICI 4. CICIBAN - Oton Župančić 5. BRATIMLJENJE 6. PARTIZANSKE PRIČE France Bevk 7. PRIČE IZ DEČJE SOBE - Elinor Fadžen 8. IZ KNJIZEVNIH DELA MAKEDONSKIH PISACA 9. O KNJIZEVNOSTI I UMETNOSTI - Katl Marks , Fridrih Engels L. 1. O. 5. ŠAH

Mladen St. Đurčić : OSKORUŠE - 111 epigrama epitafa i epigrafa , Izdavač autor Beograd 1973, str. 63. Kratke poetske forme. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu. Mladen St. Đuričić (Zablaće kod Šapca, 8. mart 1889 — Beograd, 20. septembar 1987) bio je kapetan rečnog brodarstva, kapetan rečne plovidbe, književnik i publicista. Osnovnu školu završio je u Nakučanima (1900) a nižu gimnaziju u Šapcu (1904)[2], u zadnjoj deceniji devetnaestog veka zaposlen u kolonijalno-bakalskoj radnji na Malom pijacu, Šabac. U Beograd je otišao 1907. U službi Srpskog parobrodarskog društava od 1909[2], već 1913. postaće diplomirani kapetan. Za vreme Prvog svetskog rata je bio dopisnik sa Solunskog fronta. Posle rata zaposlen je kao pomoćnik komandanta Beogradskog pristaništa i zapovednik parobroda. Referent postaje 1920, šef rečne plovidbe 1925, administrativni sekretar Narodne skupštine 1927. [2].i bibliotekar Ministarstva prosvete 1929.[1] Osnivač je i urednik listova Podrinski vesnik (1920) i časopisa za brodarstvo i obaveštajnu službu Brodar (1923)[2]. Jedan je od osnivača književnih klubova i udruženja Polet (1907), Društva književnika (1924), Književnog kruga (1925), Kosovka (1926), Kluba nezavisnih književnika (1930). Član je Udruženja književnika Srbije. Koristio je pseudonime Mlad - Miltijad, Ognjen Paligorić, Sava Drinčić, Drinosavić, Drinko Savić. Prvu pesmu objavljuje u listu Čivija pod uredništvom Svetozara Grdaničkog (1906). Sarađuje u preko 70 časopisa. Napisao je desetine romana, a samo u rukopisu mu je ostalo 14 romana i dramskih dela. Dela su mu prevođena na esperanto, francuski, nemački, ruski i slovački. Nosilac je Albanske spomenice.

Drago Ivanišević: IZABRANA DJELA / Pjesme, Novele, Ljubav u kooroti, Nakladni zavod Matice hrvatske 1981, tvrdi povez, omot, str. 398. Pet stoljeća hrvatske književnosti knjiga 125. Očuvanost 4. Drago Ivanišević (Trst, 10. veljače 1907. – Zagreb, 1. srpnja 1981.) hrvatski pjesnik, dramatik, prevoditelj, urednik i slikar, kazališni djelatnik. Pripada krugu najvećih imena hrvatske poezije u drugoj polovici 20. stoljeća i jedan je od prvih modernista u hrvatskoj književnosti između dvaju svjetskih ratova. Angažiran pjesnik i humanist, čovjek eruptivne životne snage i široke kulture prožete mediteranskim duhom, napajajući se ekspresionizmom i europskom avangardnom poezijom stvorio je mnogobrojne antologijske stihove, obilježene nadrealističkom i apokaliptičkom vizijom svijeta, jezičnim eksperimentima, začudnim analogijama i metaforama. fdk-divanisevic(2)Maturirao je u Splitu 1926., a diplomirao francuski jezik, komparativnu povijest književnosti i jugoslavensku književnost na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1930. Studijski boravi u Rimu, Münchenu i Padovi, gdje je 1931. doktorirao tezom La fortuna di Dante nella letteratura serbocroata. God. 1926. – 1927. asistirao je u režijama Branka Gavelle u Srpskom narodnom kazalištu u Beogradu. U Parizu boravi povremeno od 1926. te neprekidno 1936. – 1938. Gimnazijski je profesor u Zagrebu i Karlovcu 1933. – 1936. i 1938. – 1939., potom dramaturg HNK-a u Zagrebu 1939. – 1941. Osnivač je Glumačke škole HNK-a. Za II. svjetskoga rata upravitelj je Centralne kazališne družine pri ZAVNOH-u, voditelj partizanske glumačke škole u Glini i ravnatelj drame Kazališta narodnoga oslobođenja Hrvatske. Ravnatelj je i nastavnik Zemaljske glumačke škole u Zagrebu 1945. – 49., od 1950. docent, a 1956 – 1959. izvanredni profesor na zagrebačkoj Akademiji za kazališnu umjetnost. Od umirovljenja, 1960., do 1963. bio je tajnik DHK-a, a 1965. – 1967. glavni urednik Nakladnog zavoda »Znanje«.

IZDAVAČ :VEGA MEDIA EDICIJA: NOBELOVCI POVEZ: TVRDOKORIČENO SA OMOTOM PISMO:LATINICA BROJ STRANICA:442 + 316 DIMENZIJE: 20,5 x 13,5 cm Odlično očuvane knjige,bez oštećenja,za spoljašnju očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjiga rado ću vam odgovoriti ! Nobelova nagrada za knjizevnost 1937.Di Gar svojim brilijantnim delom nastavlja veliku tradiciju istorijskih romana Stendala i Tolstoja. Suprotstavljajuci razlicite karaktere brace Zaka i Antoana Tiboa, pisac se bavi problemom pojedinca u procepu izmedju licnih uverenja i velike istorijske nesrece I svetskog rata.

ONORE DE BALZAK ROĐAKA BETA Tvrdi povez Prelomljena prednja korica Оноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1] Биографија Породица Оноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2] Детињство и рана младост Вендомски колеџ (гравира A. Queyroy) Портрет из 1820. године (Achille Devéria) Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2] О Балзаку Балзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2] Евелина Ханска Балзаков дом у улици Фортуне Портрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen) Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2] Друштвена ангажованост Био је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа. Стил писања Прва страна Балзаковог рукописа Беатриса Из жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3] Реализам Балзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот. Ликови Балзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3] Дела Иако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу. Људска комедија Неколико томова Балзакових дела из 1901. године Људска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године. Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма. „Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6] Студије нарави Студије нарави разврстане су по темама у шест група: Призори из приватног живота (Чича Горио), Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије), Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс), Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија), Призори из војничког живота (Шуани), Призори из сеоског живота (Љиљан у долу). Филозофске студије Шагринска кожа Трагање за апсолутним Аналитичке студије Аналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 100. ISBN 86-331-2075-5. Балзак : живот и рад / Душан З. Милачић. - Београд : Српска књижевна задруга, 1949 (Београд : Култура). - 322 стр. ; 19 cm. - (Српска књижевна задруга ; коло 45, књ. 309) Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 1, A-Ćus / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1966 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:371-372. Enciklopedija leksikografskog zavoda. Sv. 5, P-Sjöström / [glavna redakcija Nada Bogdanov ... et al.]. - [2. izd.]. - Zagreb : Jugoslavenski leksikografski zavod, 1969 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). - Str:377. Изгубљене илузије / Оноре де Балзак ; [превела с француског Јелисавета Марковић]. - 3. изд. - Београд : Просвета, 1976 (Београд : Београдски графички завод). - Превод дела: Illusions perdues. - Стр: VII-XXIII: Балзак и стварност / Мишел Битор. Bešić, Miloš (2020). Metodologija društvenih nauka. стр. 329. Литература Prometej ili Život Balzакоv / André Maurois ; [sa francuskog preveo Karlo Budor]. - Zagreb : Naprijed, 1969 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 699 str. ; 21 cm. - (Biblioteka Veliki ljudi i njihova djela). - Prevod dela: Prométhée ou La vie Balzac. - Bibliografija: str. 656-[674].(COBISS) Balzak / Stefan Cvajg ; preveo s njemačkog originala Nika Milićević. - Sarajevo : Narodna prosvjeta, 1959 (Zagreb : `Ognjen Prica`). - 403 str. ; 20 cm. - (Biblioteka Gama ; 33). - Prevod dela: Balsac. - Balzakov život i djela: pregled: str. 391-400. - pp. 401-[404]: Pogovor redaktora / Rihard Fridental.(COBISS) Из страних књижевности. 1 / Исидора Секулић ; [приредили Миодраг Павловић, Живорад Стојковић]. - Нови Сад : Матица српска, 1962 (Нови Сад : Будућност). - 527 стр, [1] лист с ауторовом сликом ; 20 cm : слика аутора. - (Сабрана дела Исидоре Секулић ; књ. 7). - Напомене / Ж. С. [Живорад Стојковић]: стр. 517-525.(COBISS) Graditelji svijeta : Balzak - Dikens - Dostojevski / Stefan Cvajg ; preveli Isak Samokovlija i Miodrag Petrović. - Sarajevo : `Veselin Masleša`, 1955 (Tuzla : Grafičar). - 156 str. - Prevod dela: Drei Meister.(COBISS) Figures et messages dans La Comédie humaine / Tahsin Yücel. - Tours : Mame, 1972. - 230 str. - (Univers sémiotiques)(COBISS) Романтични Балзак / Радивоје Константиновић. - Предговор. - У: Луј Ламбер / Оноре де Балзак. - Београд : Српска књижевна задруга, - (Српска књижевна задруга ; коло 92, књ. 609). 1999. ISBN 978-86-379-0687-2.. - Стр. VII-XV.(COBISS) Од Стендала до Бекета : огледи о француском роману / Иван Димић. - Сремски Карловци ; Нови Сад : Издавачка књижарница Зорана Стојановића, 1991 ([Нови Сад : Добра вест]). - 303 стр. - Библиографска белешка: стр. 301-302. - Садржај: Уводна белешка: радознали читалац (7—11). - I део (13—79): Стендал - сто година испред своје епохе (15—25); Балзакова нежнија страна (Евгенија Гранде) (26—33); Срећа у читању: обиље и моћ (Дима)--- (34—39); ---Нежност и хумор (Доде) (40—44); Иго - продор у тајне приповедања (45—47); Случај Сименон (48—53); Мартен ди Гар: загонетна прозирност (54—63); Интелектуална струјања : Бергсон (64—71); Поводом поетике Жила Ромена (72—79). - II део (81—299): Најдубља промена: Прустово приповедање (83—102); Смисао неких средишњих структура у `Трагању` (103—115); Прве речи Камијевог `Странца` (116—132); Камијево духовно клатно (133—145); Мишел Битор и нови роман (146—159); Психологија и време у Биторовом трагању (160—177); Маргерита Дирас: иза привида равнодушности (178—184); Натали Сарот: распад лика--- (185—199); ---Поглед и време (200—216); Ален Роб-Грије: емоција и ментални реализам (217—233); Клод Симон: фрагментарност света и трагање за обликом (234—253); ---Чаролија приповедања (254—280); Бекетов `Молоа` или загонетка непрекидног говора (281—299). Библиографска белешка (301—302).(COBISS) Le théatre de Honoré de Balzac : d`après des documents nouveaux et inédits / Douchan Z. Milatchitch. - Paris : Librairie Hachette, 1930. - 432 str.(COBISS) Посесивне категорије и конструкције у француском језику : (докторска дисертација) / Вера Д. Роглић. - Београд : [с.н.], 1990. - 228 листова.

Onore de Balzak Rođaka BetaTvrdi povezPrelomljena prednja koricaОноре де Балзак (франц. Honoré de Balzac; Тур, 20. мај 1799 — Париз, 18. август 1850) био је француски романописац који се сматра кључним аутором реализма.[1]БиографијаПородицаОноре де Балзак је син малограђанских родитеља. Отац, Бернар Франсоа, рођен у Тарну, региону јужне Француске, био је чувен по својој оригиналности. Мајка му је Парижанка, из породице која је држала трговину гајтана и чоје. Имала је осамнаест година када се удала за супруга који је имао педесет година. Свом презимену је додао племићко де 1830. године. Од тада се потписивао као Оноре де Балзак.[2]Детињство и рана младостВендомски колеџ (гравира A. Queyroy)Портрет из 1820. године (Achille Devéria)Детињство је провео на имању својих родитеља, обављајући пољске радове. Од седме до четрнаесте године проводи дане у Вендомском колеџу, не видевши ниједном родитељски дом. Његов живот у овом калуђерском заводу није нимало срећан. Он, који је био навикао на слободно васпитање, морао је да се повинује строгим прописима овог полувојничког, полукалуђерског колеџа, да живи између четири зида, седећи на клупи. Уместо да ради своје школске задатке, предавао се својим унутрашњим сновима. Ипак, у дванаестој години буде се његове књижевне способности. У четвртом разреду стекао је репутацију писца. Овај ученик, највише кажњаван у разреду, постаје страстан читалац. Ништа није изгледало недоступно интелигенцији овог чудесног детета које је читало дела свих врста, историјска, филозофска, научна, књижевна. Чак је и речнике читао са уживањем. Наставља школовање у родном месту.[2] Балзак је прешао да живи у Паризу 1814. године када му је отац тамо премештен. Његово похађање Правног факултета у Паризу се поклопило са почетком француске рестаурације. Улазио је у различите пословне подухвате који су му уместо зараде доносили само губитке и дугове. Био је штампар, издавач, словоливац, власник листова. Пропао је у послу са словоливницом и штампаријом. После тог финансијског слома дугови ће га пратити читав живот.[2]О БалзакуБалзак је био веома осећајне природе. Сам је често говорио, са жалошћу у срцу, да га је природа наменила осећајном животу, животу срца. Говорио је да га је природа створила за љубав и нежност, а судбина га је нагнала да исписује своје жеље, уместо да их проживљава. Упркос разним недаћама, Балзак се никад није осећао потпуно побеђен. Његова се храброст, издржљивост и упорност показују јачим од његове беде и тренутне малодушности. Он се на крају увек усправљао и храбро борио са животом, чинећи подвиге у које мало ко може да поверује. За десет дана је написао Пјерету, за осам дана је написао трећину великог дела Изгубљене илузије, за три ноћи Матору девојку, и то усред највећих неприлика, трзавица и борби. Да би објавио једну своју приповетку у првом броју Париске хронике, чији је директор постао, Балзак за ноћ смишља, пише и штампа Безбожникову мису. Балзак је весео и добар. Његова доброта има у себи нечег детињег и пријемчивог што осваја на први додир. Балзак је и уображен и та његова мана прелази понекад у неваспитање. Био је сујетан, горд и самољубив. Није могао да савлада нагон за истицањем своје личности. Волео је да се покаже, да се запази и истакне. Не може да савлада ни порив за прецењивањем свог дела и говорио је највеће похвале о својим романима, који су “ремек дела”, “величанствени списи”, ”велике творевине”.[2]Евелина ХанскаБалзаков дом у улици ФортунеПортрет Евелине Ханске из 1825. године ( Holz von Sowgen)Пољска племкиња, Евелина Ханска, са свог имања у Верховњи, у Украјини је започела преписку са Балзаком 1832. године. Из преписке са загонетном Странкињом која се диви Балзаковим делима, развила се обострана љубав. Са госпођом Ханском се састао најпре у Швајцарској, затим у Бечу и Петрограду. Након што је постала удовица 1842. године, госпођа Ханска је одбила руку Балзака. Са њом је затим путовао по Немачкој, Француској, Холандији и Белгији. Венчао се са госпођом Ханском 1850. године у Бердичеву, у Украјини.[2]Друштвена ангажованостБио је председник Друштва књижевника. Два пута се кандидовао за Француску академију. Први пут (1839) је повукао кандидатуру у корист Виктора Игоа, а другом приликом (1849) је добио само два гласа.Стил писањаПрва страна Балзаковог рукописа БеатрисаИз жеље за новцем и славом писао је оно шта је сматрао популарним, и чиме би могао да привуче шири круг читалаца. Написао је читаву библиотеку у релативно кратком временском периоду од двадесет година. Често је писао и по 15-16 сати дневно уз помоћ свеће не би ли што пре објавио своје дело.[1] Није посвећивао неку нарочиту пажњу ни фразама, ни сликама, ни нијансама стилског савршенства, изражавајући се често плачљиво, сентиментално, као најбаналнији писци масовне пучке литературе. Овакво писање резултовало је тиме да већина његових дела даје утисак недовршености и неуредности, има грешака у тексту, а поједини делови су површни или недовршени.[3]РеализамБалзак се сматра претходницом књижевног реализма јер употребљава детаље, посебно детаље објеката за илустрацију живота својих ликова. Балзак је намерно и систематски доносилац новина. Као романсијер свестан је своје оригиналности и сматра своју технику широком и подесном за неочекиване обрте.[4][5] Ликови пропалих каријериста, несретних љубавника, сулудих шкртаца, декласираних достојанственика бонапартистичког царства представљају увод у нову моду књижевног стварања, која ће се по свим европским књижевностима развити под заједничким називом реализам.[3] Оноре де Балзак и Гистав Флобер имали су велики утицај на касније реалистичаре и натуралисте: Ги де Мопасан, Жорж-Шарл Исманс, и у Енглеској Џорџ Елиот.ЛиковиБалзак је први употребио механизам враћања истих ликова кроз своје књиге како би изразио јединство друштва које слика. Принцип поновног појављивања личности нема само то преимућство да изазива готово аутоматско умножавање и проналажење структуре романа, он доноси и значајно решење проблема односа између романа и стварности, савршено правдајући увођење стварних личности у оквире романескног света. Код Балзака постоје две крајности: с једне стране личности као што су краљеви и цареви, личности незаменљиве зато што су самом својом природом предодређене да појединачно буду познате као такве, али о којима управо због тога романописац не може ништа рећи; с друге стране непознате личности о којима може да каже све што хоће зато што самом својом природом могу бити замењене, што их је увек много и јер је нормално да нам имена буду непозната.[5] Балзак је својим књижевним делом обухватио читаво француско друштво свога времена: ројалистичку аристократију, која се не сналази у вртлогу стварања новог друштва, и нове грубе елементе младих грађанских снага у рађању: пустолове, новорођене богаташе, пропалице, декласиране чиновнике, корумпирану администрацију, новинаре, провинцијалне госпођице, адвокате, попове, легитимистичко племство итд.[3]ДелаИако је одрастао далеко од Париза, Балзак је био доста везан за овај град. Своја најбоља дела је написао у Паризу или о Паризу.Људска комедијаНеколико томова Балзакових дела из 1901. годинеЉудска комедија (La Comédie humaine) заједнички је назив за његове романе, међусобно повезане, у којима је настојао да пружи слику о свом времену, друштвеним и историјским, филозофским кретањима, да прикаже живот свих друштвених класа и слојева, да осветли тајне човекове психе.[1] У предговору Људској комедији (објављеном 1842. године) нагласио је да ће то бити историја коју су заборавили толики историчари, историја нарави.[2] Предвидео је да Људска комедија садржи 137 дела, али је стигао да напише 91 дело. Том броју се могу додати још три романа које није предвидео првобитним планом. У број од 94 дела не улазе Голицаве приче ни Балзакови младалачки романи написани пре 1829. године.Ово дело је изузетно утицало на очеве комунизма.„Фридрих Енгелс је у свом писму Маргарет Харнес написао да је више научио о француском друштву и његовој историји од Балзака, него што је то научио од професионалних историчара, економиста и статистичара заједно. На основу аутентичних сведочења, Маркс је искрено био одушевљен Балзаковом Људском комедијом, тврдећи да ће о њој написати посебну студију чим заврши писање Критике политичке економије. У Балзаковим делима, аутентично је приказано експлоататорско лице суровог либералног капитализма које је било кључни предмет Марксове критике. У овим (Балзаковим) књижевним делима, по класицима марксизма, могу се наћи `истине` о људском друштву, економској производњи, друштвеним односима и нехуманим условима живота у капитализму.”[6]Студије наравиСтудије нарави разврстане су по темама у шест група:Призори из приватног живота (Чича Горио),Призори из провинцијског живота (Евгенија Гранде, Изгубљене илузије),Призори из париског живота (Сјај и беда куртизана, Рођака Бета, Рођак Понс),Призори из политичког живота (Једна мрачна афера, Посланик из Арсија),Призори из војничког живота (Шуани),Призори из сеоског живота (Љиљан у долу).Филозофске студијеШагринска кожаТрагање за апсолутнимАналитичке студијеАналитичке студије садрже само једно дело које није роман већ оглед Физиологија брака4/16

EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO EL ARBOL DE LOS PAJAROS SIN VUELO (EN PAPEL) CONCHA LOPEZ NARVAEZ , ANAYA, 2005 ISBN 9788420729053 (5 valoraciones ) Guardado por 0 personas, 9 opiniones DATOS DEL LIBRO Nº de páginas: 128 págs. Encuadernación: Tapa blanda Editoral: ANAYA Lengua: CASTELLANO ISBN: 9788420729053 21173 libros de De 9 a 12 años. Literatura infantil RESUMEN DEL LIBRO Me gusta 0 ¡Valóralo! Rafa vive solo en el monte; un día salta la tapia de un jardín para robar fresas, y conoce a Inés. Así comienza su amistad. Sin que sus padres se enteren, Inés va a diario al monte, donde descubre la belleza de la naturaleza junto a su amigo, adiestran una cría de cernícalo... K.S.N. O.1.P.2

Dragoljub Stojdinović : DŽUSINČIĆI IZ MILOŠEVA, Altera 2010, str. 266. Roman. Očuvanost 4. Dragoljub Stojadinović (Miloševo, kod Jagodine, 18. april 1929 – Beograd, 18. mart 2018) bio je srpski esejista, književni i pozorišni kritičar, romanopisac i dramaturg[1]. Osnovnu školu završio je u Miloševu, a gimnaziju u Jagodini. Upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu (Grupa za jugoslovensku književnost) i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Prištini 1973. godine. U Radio Prištinu je došao 1954. godine, u kojoj je radio kao novinar i urednik programa na srpskom jeziku. Pored rada u Radio Prištini, gde je dao autorski pečat svojim emisijama, koje su od pedesetih godina prošlog veka pružale polet kulturnom stvaralaštvu i intelektualnom i kulturnom životu na Kosovu i Metohiji (poput emisija „Reči, oblici, tonovi“, „Sa raznih meridijana“…), uz Rada Nikolića i Vuka Filipovića, jedan je od osnivača časopisa Stremljenja 1960. godine, u čijoj je redakciji od samog početka. S grupom pesnika osnivač je Pesničkih susreta Lazar Vučković 1970. godine. Bio je prvi urednik književne edicije NIP Jedinstva od 1971. godine. Dve decenije, od 1954. do 1976. godine, pisao je pozorišnu i književnu kritiku na Kosovu. Po odlasku iz Prištine, 1976. godine, radio je u Upravi za civilnu vazdušnu plovidbu i `Privrednom pregledu` u Beogradu. U periodu od deset godina (1996—2006) pisao je književnu kritiku u Večernjim novostima. Napisao je više desetina eseja i prikaza u časopisima Stremljenja, Književna kritika, Delo, Književnost i drugim. U ostavštini ima dve knjige studija i kritika i roman.[2] Objavljivao je i pod imenom Dragan Stojadinović. Dela Književna kritika Književna trajanja, 1962, Romani Ive Andrića, 1970, Književna trajanja 2, 1973. Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića, 1980, Moć govora savremenog srpskog romana, 1987, Između mita i zakona (o delu Marka Mladenovića), 1998, Romani Milana Rankovića, 2001, Legendarijum Vremena smrti Dobrice Ćosića, 2002,. Prorok boja i oblika (O slikaru Savi Rakočeviću), 2006, Značenja i tumačenja u književnom svetu Nikole Miloševića, 2008, Divlji vetar Živojina Pavlovića 2010. g Mudrosti i tajne u delima Ive Andrića (drugo dopunjeno izdanje), 2011, Književna trajanja 3, 2012, Paralelni svet Radomira Smiljanića, 2012, Romani Džusinčići iz Miloševa, 2010, Dokumentarna proza Uspomene sa Kosova, 2019. Drame Legenda o smrti heroja, 1974, Izvedene drame Legenda o smrti heroja, Pokrajinsko narodno pozorište, Priština, 1965. Priredio Savremena srpska književnost Kosova 1, poezija (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973, Savremena srpska književnost Kosova 2, kritika (zajedno sa Radoslavom Zlatanovićem i Petrom Sarićem), Prosveta, Beograd, 1973,

Borisav Stanković Nečista krvTvrdi povezDžepni formatНечиста крв је једно од најпознатијих дела српског писца епохе модерне Борисава „Боре“ Станковића. Главни лик је Софка, последњи потомак некада угледне врањске породице. Говорећи о њој, Бора заправо говори о уздизању, дегенерацији и гашењу једне породице, о моралном изопачењу њених чланова, несрећи која пада на Софкина леђа и преноси се на њене потомке.У часописима и листовима, највише у Политици, Станковић објављује приповетке и одломке из романа Нечиста крв, који ће у целости изаћи 1910. године. Први одломак, под истим именом, објављен је „више година" раније у нишкој „Градини” (што мора бити 1900-1901) а одломци „У амаму” и „Ефенди Мита” су фељтонизирани у „Политици”.[1] Пишући о овом делу, Јован Скерлић констатује да је то "двострука добит за српску књижевност, не само што српска књижевност добија роман од велике вредности, него што се и потпуно разбија страх који је владао код оних који су највише веровали у оригинални и снажни таленат Борисава Станковића".[2]Иако је Нечиста крв једини завршени роман Борисава Станковића, то дело је било довољно да свом аутору донесе статус једног од најбољих српских романописаца. Када је књига о трагичној судбини врањанске лепотице објављена 1910. године, и критика и читаоци били су сагласни да је српска књижевност добила свој најбољи роман. Такав статус роман је одржао и до данас, у време када су многи аутори и романи с почетка 20. века заборављени.[2]На енглески језик је преведен 1932. године, и то под називом Sophka, према главној јунакињи. Преводилац је био Алек Браун. Роман Нечиста крв се оцењује као ремек-дело српске књижевности и као почетак модерне.[3] Оригинални наслов је сматран незгодним и приликом превођења на немачки 1934.12/28

Naslov originala: THREE SHORT STORIES: Oscar Wilde, Robert Luis Stevenson, Edgar Allan Poe. Izdavač: Znanje. Mesto izdavanja: Beograd. Godina izdanja: 1954. Povez: broš. Pismo: latinica i ćirilica. Broj strana: 73. Format: 19,5 x 13 cm. Priredio: Radoslav Horvatović. Knjiga ima izrazite tragove korišćenja, tragove nekog zapisa na predlistu i na zadnjem praznom listu, ali sam tekst knjige je očuvan. Za potpuni izgled i SADRŽAJ knjige pogledajte slike u prilogu. Ilustrovano: crteži pisaca. O knjizi: sadrži: 1. O. Wilde - The Nightingale and the Rose. 2. R.L. Stevenson - The Bottle Imp. 3. E.A. Poe - The Cask of Amontillado, zatim i objašnjenja i uvodne tekstoveo piscima i njihovom deli na srpskom jeziku.

CVETAK NEZABORAVAK - Rejmon Keno BIBLIOTEKA ZA VRLO PAMETNU DECU Da li Sidrolen (koji sedi na svom šlepu parkiranom na obali Sene) sanja da je vojvoda d`Ož, ili to vojvoda d`Ož (koji sa svojom svitom luta kroz francusku istoriju) sanja da je Sidrolen? Keno nas vodi kroz osam vekova francuske istorije na svoj prepoznatljiv način - komponujući svoje delo na jeziku punom finih kalambura i neobičnih obrta, nadasve zabavnom i živom, zapanjujuće duhovitom ali i ironičnom, na trenutke podrugljivom, zbog čega jezički (ali ne samo oni) gurmani i vole autora Cace u metrou i Stilskih vežbi Beograd 2001 god, 230 str. ; 21 cm, ćirilica,u odličnom stanju. L.1 O 1.P.2.

Milenko Stojičić : TITON , Filip Višnjić Beograd 2007, str. 216. Roman. Očuvanost 4. Milenko Stojičić (1956 — 11. maj 2019) bio je srpski pisac, esejista, književni kritičar, antologičar i novinar iz Republike Srpske, Bosne i Hercegovine.[1] Rođen je 1956. godine u Mrkonjić Gradu, gdje je završio osnovnu školu i gimnaziju. Živeo je i radio u Banjoj Luci.[2][3] Bio je urednik Kulturno-obrazovnog programa na radiju RTRS.[2] Pisao je feljtone i kolumne u „Večernjim novostima“, „Oslobođenju“, „Glasu Srpske“, „Nezavisnim novinama“ i „Fokusu“.[4] Objavio je tridesetak knjiga, među kojima nekoliko knjiga pjesama i pripovijetki, desetak romana itd. Priredio je „Antologiju srpske pripovijetke RS“, a njegova djela su zastupljena u antologijama „Mlada srpska proza“, „Najljepše srpske priče“ i dr.

Dobro očuvama tvrd povez 368 strana 380 grama Rakova obratnica je roman Henrya Millera objavljen prvi put 1934. godine. Sastoji se od 25 poglavlja, ima 250-ak stranica, i predstavlja život pukog siromaha koji želi postati poznati pisac. Roman je autobiografski, sadrži mnogo psovki, ali i elemente humora, ironije, filozofije i erotike. Pisan izrazito eksplicitno i uz korištenje velike umjetničke snage, dugo je bio zabranjen u SAD-u zbog ondašnjih rigoroznih pornografskih zakona. Odlikuje ga kratkoća i jasnoća izraza, i zanimljiva radnja. Opisano je niz zanimljivih likova, utemeljenih na stvarnim osobama. Postoje i određeni dijelovi koji su antisemitski, što umanjuje vrijednost djela. Najzanimljiviji likovi su Carl (simbol za Henryevog prijatelja i sponzora imenom Alfred Perles), Van Norden i Germaine, prostodušna i simpatična prostitutka, posvećeno joj je treće poglavlje knjige, opisana je kao simpatična djevojka, drugačija od ostalih prostitutki tada u Parizu. Prostodušna je i ponosi se svojim poslom. Na samom početku djela Henry piše: „Nemam novaca, prihoda, nada. Ja sam najsretniji čovjek na svijetu`. Časopis Time uključio ga je na listi 100 najboljih engleskih romana od 1923. do 2005.[1] Moderna knjižnica ga je stavila na 50. mjesto na listi 100 najboljih romana 20. stoljeća.[2]

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler: PROGNANICI , Nakladni zavod Matice hrvatske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 188. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

Hedwig Courths Mahler / Hedvig Kurc Maler : KĆERKA IZ DRUGOG BRAKA , Nakladni zavod Matice Hrvaske Zagreb 1990, tvrdi povez, omot, str. 248. Roman. Očuvanost 4. Hedvig Kurc-Maler (Nebra, 18. februar 1867 − Tegernze, 26. novembar 1950)[1] bila je nemačka književnica. Čitalačkoj publici na prostorima bivše SFRJ bila je poznata po popularnim ljubavnim romanima. Biografija Hedvig Kurc-Maler, rođena je kao Ernestina Maler u nemačkom gradu Nebra, 1867. godine. Bila je vanbračno dete. Otac joj je umro 1866. godine, pre njenog rođenja. Njen očuh nije je želeo, pa ju je majka dala na usvojenje. Odrasla je u porodici bračnog para Birkner u Vajsenfelsu.[2] Prvu pri­po­ve­tku­ napi­sala je­ u­ še­snae­sto­j go­di­ni­ ži­vo­ta.[3] Bila je udata za Frica Kurca (1888 — 1936), sa kojim ima dvoje dece.[1] Do 1932. godine živela je u Berlinu, a zatim se preselila u svoju kuću u gradu Tegernze, u Bavarskoj, gde je živela do smrti. Književni rad Svoj de­bi­tantski­ ro­man Sve­tlo­ i­ se­nka o­bjavila je­ 1904. go­di­ne­. Od tada, pa sve­ do­ smrti­, He­dvi­g Ku­rc-Male­r je, to­ko­m bogate­ knji­že­vne­ kari­je­re,­ napi­sala 208 ro­mana i­ no­ve­la. Svo­jo­m pro­z­o­m po­kaz­ala je­ sposobnost kre­i­ranja atmo­sfe­re­ i­ smi­sao z­a lako­, ne­u­si­lje­no­ pripovedanje.[3] Ko­mpaktnu­ i­ ho­mo­ge­nu­ pro­z­u­ njenih romana karakte­ri­šu­ gotovo i­de­nti­čni­ mo­ti­vi­ — lju­bav u ne­po­vo­ljni­m životnim o­ko­lno­stima­. Procenjuje se da je do njene smrti 1950. godine prodato oko 80 miliona primeraka njenih dela.[2] Po­smatrano­ i­z­ današnje­ pe­rspe­kti­ve­, stavo­vi o­ mu­ško­-že­nski­m o­dno­si­ma koje iznosi u svojim romanima izuzetno su konzervativni­. Me­đu­ti­m, i­ po­sle­ više od pola veka o­d njene smrti­, pro­z­a o­ve­ ne­mačke­ književnicejo­š u­ve­k pri­vlači­ či­talačku­ pu­bli­ku,[3] pre svega u krugu ženskih čitalaca.[4] Njene knjige prevedene su na više jezika i doživele su nekoliko izdanja. Prema njenim romanima i novelama snimljeno je nekoliko filmova, od kojih prvi, Divlja Ursula još davne 1917. godine.

ALEKSANDAR DIMA KRALJICA MARGOT Tvrdi povez Druga knjiga Александар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.[4] Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу. Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Aleksandar Dima Kraljica MargoTvrdi povezDruga knjigaАлександар Дима (франц. Alexandre Dumas; Вилер Котре, 24. јул 1802 — Дјеп, 5. децембар 1870)[1][2] је био француски књижевник.[3] Отац је Александра Диме Сина, такође писца и драматурга.4/16Александар Дима Отац један је од зачетника такозваног романа — фељтона. Талентован писац богате фантазије и живог духа, подједнако успјешно се окушао у позоришним дјелима и у историјским романима. Најпознатије му је дјело авантуристички роман „Три мускетара“, познат по занимљивом заплету, многим пустоловинама и симпатичним и храбрим јунацима.[5] Утицај Диминих историјско-авантуристичих романа осетио се готово у целој европској популарној литератури. Написао је, што сам, што у сарадњи с другима, око 300 романа и драма. За позориште је заслужан јер је написао прву историјску романтичну драму „Хенрик III и његов двор“.[6] Написао је и бројне чланке у часописима и путописне књиге; његови објављени радови су укупно имали преко 100.000 страница.[7] Дума је 1840-их основао Историјски театар у Паризу.Његов отац, генерал Томас-Александар Дума Дави де ла Пејтори, рођен је у француској колонији Сент-Доминго (данашњи Хаити) од Александра Антоана Давија де ла Пејтора, француског племића, и Мари-Сесет Дума, афричке робиње.[8][9] Када је имао 14 година, Томаса-Александра је његов отац одвео у Француску, где се школовао на војној академији и ушао у војску, где је имао успешну каријеру.

Žilber Ader SanajriMeki povezIzdavač Narodna knjigaEdicija BestselerСањари (енгл. The Dreamers) су роман британског књижевника Гилберта Адера који је издат 1988. Када је први пут штампан, објављен је под насловом Света невинашца (The Holy Innocents), да би 2003. аутор прерадио текст преименовавши га у Сањари, након што је написао сценарио за истоимену филмску адаптацију Бернарда Бертолучија са Евом Грен, Мајклом Питом и Лујем Гарелом у главним улогама.[1] Радња књиге је смештена у Париз непосредно пре и током студентских демонстрација 1968, и прати Метјуа, младог америчког студента, и његово познанство са страственим љубитељима филма близанцима Изабелом и Теом. Њих троје наредних месец дана проводе добровољно затворени у стану уживајући у сопственим опсесијама и еротским играма. Сањари су великим делом инспирисани романом Дерлад (Les Enfants Terribles) француског књижевника Жана Коктоа из 1929, и истоименом филмском екранизацијом Жана-Пјера Мелвила из 1950.[2]Роман је превела на српски Мирјана Влаховић-Ђукић. Преводитељка је име писца транскрибовала као Жилбер Адер, као да је у питању писац са француског, а не енглеског говорног подручја.12/2

IME RUŽE - Umberto Eko Vanvremensko delo koje zamenjuje našu stvarnost sopstvenom.Engleski franjevački monah Vilijam od Baskervila stiže u vešto skrivenu opatiju u Alpima severne Italije. Prati ga mladi pomoćnik i benediktinski iskušenik Adso od Melka, koji mu pomaže da rasvetli surovo ubistvo. Osim što je poprište zločina, ovaj nadaleko čuveni benediktinski manastir, koji već vekovima privlači monahe iz cele Evrope, čuva mnoge tajne, a među njima i čuvenu biblioteku. Dok se Vilijam i Adso hvataju ukoštac sa zamršenom zagonetkom prepunom izazova i dolaze do zapanjujućih saznanja, misteriozna ubistva se nižu, a njih dvojica ulaze u trag staroj jeretičkoj knjizi koju ubica želi da zadrži daleko od očiju znatiželjnih monaha.U jeku borbe za duhovnu i svetovnu vlast, Vilijam stoji na pragu otkrića oštroumnog ubice... Naslov originala: IL NOME DELLA ROSA izdavač: Novosti, Beograd Biblioteka XX vek Godina izdanja: 2004 format: 21 X 13 cm. povez: Tvrdi, zastitni omot broj strana: 480 L.1.O.1.P.2

Tomas Vulf Tkanje života Meki povez Edicija Reč i misao Izdavač Izdavačka organizacija Rad Томас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник. Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала. Младост Томас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1] Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле. Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу. Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду. Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2] Каријера Вулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3] На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила. Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет. За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа

Tomas Vulf Tkanje životaMeki povezEdicija Reč i misaoIzdavač Izdavačka organizacija RadТомас Клејтон Вулф (енгл. Thomas Clayton Wolfe) (Ешвил, Северна Каролина, 3. октобра 1900. - Балтимор, Мериленд,15. септембар 1938) је био амерички књижевник.Сматра се водећом личношћу америчке књижевности и прве половине двадесетог века. Био је у исто време и бунтован и емотиван. У својим делима није улепшавао истину и због тога су га многи осуђивали. Вулф се бавио критиком модерне цивилизације и материјалних вредности које је она постављала.МладостТомас Вулф је рођен у Ешвилу, у савезној америчкој држави Северна Каролина, као најмлађе од осморо деце Вилијама Оливера Вулфа и Џулије Елизабет Вулф.[1]Његов отац је био погребник, док се његова мајка бавила некретнинама. Томас је био најблискији са Беном, његовим рођеним братом, који је преминуо у 26. години, и чија смрт је описана у књизи Погледај дом свој, анђеле.Вулф је школовање започео на Универзитету Северна Каролина, када је имао само 15 година. Током студирања, са успехом је писао драме и учествовао у њиховом извођењу.Вулф је дипломирао на Универзитету Северна Каролина 1920. године и септембра исте године уписао престижни Харвард, који завршава за две године. Активно сарађује са Џорџом Пирсом Бејкером, професором драме на Харварду.Покушавајући да прода своје драме, сели се у Њујорк, где почиње да ради као професор енглеског језика на Њујоршком универзитету, где се задржава седам година.[2]КаријераВулф није успевао да прода своја дела због њихове дужине. Године 1924. путује у Европу, посећујући Енглеску, Француску, Италију и Швајцарску. При повратку са свог путовања, упознајте тада већ удату Ејлин Бернштејн, са којом започиње романтичну везу која ће потрајати 5 година. Њихова веза значајно је утицала на наставак његове каријере.[3]На лето 1926. године, враћа се у Европу и почиње да пише прву верзију аутобиографске новеле Изгубљен, која ће касније прерасти у његово најпознатије дело Погледај дом свој, анђеле, евоцирајући сећања из родног Ешвила.Књига Погледај дом свој, анђеле је један од најзначајнијих романа савремене америчке књижевности. То је аутобиографски роман који говори о одрастању младог Јуџина Ганта који заправо представља самог аутора. Његов отац је уметничка душа и боем док је мајка жена са амбицијом којој жеља за стицањем богатства постаје преча од породице. Као такви, они су неспојиви и препуни сукоба. Ти сукоби су кобни за Јуџина и његову браћу и сестре, који одбацују родитеље и отискују се у свет.За живота је објавио велики број песама, прича, драма и два романа. Његови романи су аутобиографска или полуаутобиографска дела. Писана с много реторичке бујности, истичу се наглашеним индивидуализмом и готово мистичним узношењем младости, сексуса и Америке, али садрже и изражену критику друштвених односа12/6

ALBERTO MORAVIA AUTOMAT Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)

ALBERTO MORAVIA MASKARADA / BRAČNA LJUBAV Tvrdi povez Tačkaste fleke i žutilo knjižnog bloka Алберто Моравија (итал. Alberto Moravia; Рим, 28. новембра 1907 — 26. септембра 1990) био је италијански писац. Биографија Моравија се родио у Риму 1907. године. С девет година оболео је од туберколозе костију коју је, уз побољшања и погоршања здравственог стања, коначно преболео 1925. године. Због болести није успео да се школује редовно и једва је успео да заврши гимназију. Болест је, каже Моравија, била прва важна чињеница у његовом животу. Друга важна чињеница је била Фашизам. Болести и Фашизму Моравија приписује толику важност, јер је због њих претрпео и учинио оно што иначе никада не би. Након изласка из санаторијума Моравија се посветио писању његовог првог романа, Равнодушни људи, истовремено радећи и за часописе књижевне авангарде - 900 и Пегазо. Моравија се својим средствима финансирао објављивање Равнодушни људи. Роман је међутим изазвао контроверзне реакције а фашистички оријентисана јавност је га оштро осудила. Тридесетих година Моравија је наставио да објављује и да путује (Лондон, Париз, Грчка), посетио је САД (Њујорк), Мексико, Кину. Истовремено се погоршао његов однос са фашистичким режимом. Оптужен је да је неморалан писац и да не чини интерес италијанске државе а потом италијанско министарство културе је забранило новинама да говоре и пишу о његовом роману Погрешне амбиције, а по објављивању романа Маскарада (сатира на тему диктатуре у имагинарној средњоамеричкој држави) забрањује му се да се у новинама потписује својим именом. Четрдесетих и педесетих година, двадесетог века, интензивно је објављивао романе, приповетке, драме, писао у новинама и часописима. Дела су му преведена на све главне језике Европе. Наставио је да путује, посетио је још Средњи исток, Турску, Египат, Шпанију, Русију, Индију. Године 1952. све његове књиге су стављене на Индекс. Годину дана касније, са Албертом Карочијем утемељио је књижевни часопис Nuovi Argomenti. Наставио интензивно да објављује. Моравија се јавно изјашњава о питањима од књижевне авангарде, преко студентских захтева, кинеске културне револуције, женских питања, па до сексуалне револуције, сматрајући да је једна од друштвених функција модерног писца изрећи свој став о свим идеолошким темама које карактеришу епоху. 1952. године Моравија је добио престижну италијанску књижевну награду Стрега (за збирку приповедака I racconti) а књижевну премију Вијаређо је добио 1961. године за роман Досада. Од 1941. до 1962. године је био у браку са италијанском књижевницом Елсом Моранте. Од 1962. до 1983. године је био у браку са књижевницом Даћом Мараини. Године 1986. оженио је 45 година млађу Кармен Ллера, са којом је остао до смрти. Дела преведена на српски Равнодушни људи[1] (Gli indifferenti, 1929) Маскарада (La mascherata, 1941) Агостино (Agostino, 1944) Римљанка (La romana, 1947) Брачна љубав (L`amore coniugale, 1947) Конформист[2] (Il conformista, 1947) Презир (Il disprezzo, 1954) Чочара (La ciociara, 1957) Нове римске приче (Nuovi racconti romani, 1959) Досада (La noia, 1960) Аутомат (L`automa, 1962) Пажња (L`attenzione, 1965) Рај (Il paradiso, 1970) Ја и он (Io e lui, 1971) Носо Рог (Storie della preistoria, 1982)