Izdavač:Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez, ćirilića imam i prvi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Izdavač: Ringier Axel Springer doo Beograd 63 strane, 39 cm, mek povez,ćirilica imam i drugi deo BLIC BIBLIOTEKA PRIČE IZ PRVOG DELA SU: 1.STRADIJA 2.VOĐA PRIČE IZ DRUGOG DELA SU: 1.MRTVO MORE 2.DANGA 3.KRALJEVIĆ MARKO MEDJU SRBIMA PO DRUGI PUT

Izdavač: Zagreb : Liber, 1977 (Rijeka : Riječka tiskara) Zbirka Francuski roman : u 10 knjiga Prevele Višnja Machiedo, Eva Feller-Zdenković Povez: tvrd, zastitni omot, 21x12 cm Broj strana: 574 Prevodi dela: 1. Le sursis ; 2. Les mots Tiraž 7.000 Str. 569-575: Jean Paul Sartre / Jere Tarle.

Devinske elegije ; Soneti posvećeni Orfeju / Rajner Marija Rilke ; [izbor, prevod i pogovor Branimir Živojinović] Beograd : Rad, 1969 , Fizički opis 85 str. ; 18 cm Biblioteka ǂReč i misao. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ290 Prevod dela: 1. Duineser Elegien; 2. Die Sonette an Orpheus / Rainer Maria Rilke Rilkeove elegije i soneti: str. 81-[84] Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Рилке, Рајнер Марија, 1875-1926 Očuvanost 4.

BRANIMIR ĆOSIĆ Pokošeno Polje (roman 1+2) Biblioteka: Džepna Izabranih Dela Izdavač: Svetlost - Sarajevo Štampa: Branko Đonović - Sarajevo 1961. godine Format: 11,5 x 16,5 cm; 190+314 stranica + korice 1+2 Očuvanost: I korice glazirani tvrdi povez u boji 4 I unutrašnjost požutela bez značajnih oštećenja 4- ka 4 II korice glazirani tvrdi povez u boji 4 II unutrašnjost požutela bez značajnih oštećenja 4- ka 4

Mladen Markov : SMUTNOE VREME (Oba dela u jednoj knjizi), Književne novine 1986, tvrdi povez, str. 720. Roman. Knjiga 2 iz kompleta (1-7). Očuvanost 4.

Laza Lazarević Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар Лаза К. Лазаревић (Шабац, 13. мај 1851 — Београд, 10. јануар 1891) био је српски књижевник и лекар.[1] По њему је добила име Специјална болница за психијатријске болести Др Лаза Лазаревић у Београду и у Падинској Скели.БиографијаЊегов отац Кузман, пореклом из Херцеговине, држао је са братом Михаилом трговачку радњу. Мајка Јелка, кћи шабачког кујунџије, оставши сироче удаје се за петнаест година старијег Кузмана у својој петнаестој години. У породици Лазаревић владао је примеран патријархалан ред. Када је Лаза имао девет година изненада му умре отац[1] а годину дана касније и стриц Михаило. Тешке прилике у које је запала породица наметале су Лазаревићевој мајци велику одговорност. Она је требало да води рачуна и изведе на прави пут четворо деце, Лазу и његове три сестре: Евицу (1842), Милку (1844) и Катицу (1857). Његова сестра Милка била је удата за Милорада Поповића Шапчанина.[2] Лазина приврженост породици одразила се на његов књижевни рад. Култ породице и жртвовање њеним интересима је стално био присутан како у животу тако и у делима овог писца.Основну школу и четири разреда гимназије Лазаревић је завршио у Шапцу.[1] Његов отац је био пренумерант на многе књиге које су тада излазиле па је Лазаревић већ у раном детињству имао прилику да се упозна и заволи књижевност. У јесен 1867. када му је било шеснаест година, Лазаревић уписује Правни факултет Велике школе.[3] Постао је секретар великошколског удружења „Побратимство“.[1] Током студија права у Београду Лазаревић је био под утицајем Светозара Марковића и одушевљење за руски језик и књижевност захвата и Лазаревића, који је учио руски језик и читао дела руских револуционарних демократа Чернишевског, Писарева и Доброљубова. Пре него што је завршио права 15. јануара 1871. године изабран је за државног питомца да студира медицину у Берлину али му је стипендија одузета због прилика које су настале услед Париске комуне. Након тога, Лазаревић завршава права и постаје практикант Министарства просвете.[1] Почетком наредне године поново му је потврђена стипендија и он одлази у Берлин. За време Српско-турског рата 1876 — 1877. Лазаревић прекида студије пошто је позван на војну дужност. Служио је као лекарски помоћник и био одликован сребрном медаљом за ревносну службу. Вративши се у Берлин завршава студије медицине[1] 8. марта 1879. По повратку у Београд постављен је за лекара београдског округа а 1881. године постао је први лекар Опште државне болнице у Београду. [1]Исте године Лазаревић се оженио Полексијом, сестром свог друга Косте Христића,[4] са којом је имао три сина: Милорада, Кузмана и Владана и ћерку Анђелију (видети Вучић-Перишићи). Кузман је преминуо након годину дана а Владан две године по рођењу. Упоредо са напорном праксом радио је и на књижевности. За десет година написао је свега девет приповедака док је осам остало недовршено. Почетком 1888. изабран је за члана Српске академије наука за заслуге на књижевном пољу. Фебруара 1889. постаје лични лекар краља Милана и бива унапређен у чин санитетског потпуковника. Српска академија наука је 8. јула 1890. наградила Лазаревићеву последњу приповетку „Он зна све“, а 10. јануара 1891. (29. децембра 1890. по јулијанском календару) Лаза Лазаревић је преминуо.Преводилачки радУ јуну 1868. Лазаревић објављује у часопису „Вила“ превод „Како је постало и напредовало позориште у старих Грка“. Децембра исте године, такође у часопису „Вила“ објављује превод „Припитомљавање наше домаће животиње“. У новембру и децембру 1869. године, у часопису „Матица“ штампа превод одломка „Особењак“ из романа Чернишевског „Шта да се ради“ а наредне године, такође у „Матици“ објављује превод Гогољеве приповетке „Ђавоља посла“ и заједно са једним другом преводи позоришни комад „Царица“ од Е. Скриба и дело „Пуковник и војник“.9/3

Ivan Mažuranić Izabrana delaTvrdi povezO autoruИван Мажуранић (Нови Винодолски, 11. август 1814. – Загреб, 4. август 1890) је био хрватски песник, лингвиста и политичар. Обављао је дужност бана Хрватске и Славоније од 1873. до 1880. године.[1]БиографијаИван Мажуранић је најзначајнија креативна личност Хрватског народног препорода (песник, лингвиста, хрватски бан). Потиче из имућне грађанско-тежачке[1], пољопривредно-виноградарске фамилије у Новом Винодолском. Иван је био трећи од четири сина Ивана Мажуранића Петрова и Марије Мажуранић. Браћа су му били Јосип који је остао да води породично имање, Матија који је био ковач и путописац и Антон филолог и правник.[2] Био је ожењен Александром Деметер (сестром књижевника Димитрија Деметера богатом и образованом девојком из Загреба, са којом је имао седморо деце. Потомци Иванови су угледни, образовани појединци, а најпознатија је његова унука Ивана Брлић-Мажуранић хрватска књижевница.[3]Родио се у хрватском приморју, у "Новом". Пучку школу је завршио у родном месту (1825-27), имназију је завршио у Ријеци (1828-33)[1], где је добро научио мађарски језик. Сем мађарског, тада је добро научио и немачки, латински и италијански језик. Касније ће сваладати и енглески, француски и све словенске језике.[1] Започео је филозофију у Загребу 1833. године на лицеју[1], а друге школске 1834/35. године слушао је у Мађарској у Сомбатхељу,[4] па се 1835. године вратио у Хрватску. Окончао је правне науке у Загребу на Краљевској академији знаности[5] (1835-37)[1], и касније стекао докторат. Отворио је адвокатску канцеларију у Горњем Карловцу и укључио се у јавни живот. У Загребу је 1835. године пришао Гајевом народном покрету. Био је један од његових најватренијих присталица. У Гајевој "Даници"[6] је исте године објавио свој првенац, "Оду" Људевиту Гају. Међутим започео је књижевни рад као "мађарски песник", објавивши 1832. године у Ријеци, "Опроштајну песму", на мађарском језику.[7] Радио је током 1841. године на "Немачко-илирском рјечнику". Писао је политичке чланке у новинама: "Народне новине" и "Словенски југ". Године 1841. положио је у Пешти специјалистички испит из меничног права и те исте године се оженио са Александром Деметер.[1]Револуционарне 1848. године постао је члан Хрватско-словенске депутације која је требало да иде у Беч да ради на уређењу аустријске државе. Између 1850-1860. године био је главни одвјетник за Хрватску и Славонију и потом и државни саветник. Тада готово сасвим престаје са радом на лепој књижевности и тада је перовођа саборски, састављач најважнијих политичких докумената. Тада објављује брошуру Хрвати Мађаром,[1] и на хрватском и на мађарском језику (A’ Horvátoka a’ Magyaroknak felelet az 1848-ik Martziusi és Áprilisi Magyar hirdetményekre).[8]Тада је члан и редакције демократског листа хрватске левице Славенски југ од 1848. до 1849. године.[1]Када је гроф Иван постао државни поузданик, радио је од 1861. године на поравнању (помирењу) Хрвата и Мађара. Тада је он заступник Изборног среза Винодолског. Именован је првог хрватског канцелара[9](1861-66)[1], а пошто је поравнање обављено укинута је Дворска канцеларија. Од тада се окренуо сасвим политици, и постао председник Земаљског сабора у Загребу. Покренуо је оснивање Стола седморице, 1862. године.[2] Исте године је започео радове на оснивању Самосталне народне странке, у којој је наредних година био на челу.[2]Именован је септембра 1873. године за хрватског бана[10], и на том положају провео до 1880. године. Било је то његово владање ("бана пучанина"[11]) на велику штету Срба и православља у Хрватској и Славонији. Као режимски човек уз помоћ репресивног државног апарата је жестоко прогонио српску ћирилицу, српско име и српску заставу,[12], претворивши се од народњака, у бездушног шовинисту. Није дозвољавао да се у хрватском сабору помиње ништа српско, а онога ко би то прекршио називао је "издајицом".[13] За време бановања Ивана Мажуранића реформисано је школство, управа и правосуђе, отворен универзитет и донети многи закони.[8]Када је окончана његова дужност бана није више учествовао у јавном животу већ се бавио астрономијом и математиком, проучавао филозофе.[1]Године 1830. за време школовања написао је прве стихове – Винодолски долче, да си здраво! и 1832. штампао прву песму на мађарском језију – оду Ференцу Ирмењију.[8] Прва штампана песма на хрватском језику је Приморац Даници која је обкјављена у Даници илирској 1835. године.[1][8] У „Даници“ је, од самог почетка, био један од најзапаженијих и најизразитијих песника, а као човек необично уман, темељног образовања и пространих видика, препородни покрет схватио је дубље од многих, у пуном тоталитету културно-политичких интенција и нијанси. И Мажуранић се озбиљно спремао за своје велико дело. Од првих стихова (Винодолски долче, да си здраво!) које пише 16-годишњи ђак ријечке гимназије као поздрав своме завичају, до допуне Гундулићева „Османа“ (1844)[8], дуг је и стрм пут; али у тренутку кад се латио тога посла, он је тај пут већ свладао: и разјашњење метричких проблема везаних за хрватски језични израз, и вергилијански еп с искуством које из њега произлази, а тиче се односа историје и поезије.Као лингвиста, остварио је први модеран хрватски речник: заједно с Јосипом Ужаревићем, саставио је дело од 40.000 речи[2] у ком је, осим апсорпције старијег називља из речника Микаље и Стуллија, сковао хрватско појмовље за многа подручја градске цивилизације и тиме утро пут Богославу Шулеку. Његов песнички углед био је у то доба већ тако непрепоран, да га је тек основана Матица илирска изабрала да за њено прво, инаугурално издање допише XIV. и XV. певање Гундулићева великог епа. Три песника пробала су се у том послу пре њега: Пјерко Соркочевић, Марин Златарић и један који се није потписао; после њега нико више није ни покушавао надмашити Ивана Мажуранића: толико се његова допуна стопила с целином Гундулићевог дела. Успех је и у јавности био толики да га је, карловачког адвоката, шурјак Димитрија Деметера, брат његове супруге Александре, наговорио да за алманах “Искра” напише нешто ново. То ново био је спев “Смрт Смаил-аге Ченгића” (1846)[5], који није само испунио све наде него и надмашио сва очекивања. Качић и Гундулић: то су темељи на којима је подигнута зграда Мажуранићева епа. Ако је пошао од Качића, тек преко Гундулића досегао је властити израз. У своме данас већ класичном делу, једном од најблиставијих, најмоћнијих уметнина хрватске речи, опевао је стварни догађај, али га је он, не држећи се свих историјских чињеница (есенцијално, ради се о морално двојном провинцијалном догађају-убиству локалнога тиранина на претворно-мучки начин), песнички толико прерадио, и продубио, да се у њему један појединачни случај уздиже до опште, универзалне идеје, мисли-водиље целог нашег препородног покрета: идеје слободе и правде.Након објављивања епа, није затим ништа урадио за следеће 34 године (1880). У антологији хрватског песништва из 1892. године изашла је његова ода "Грофу Јанку Драшковићу".[14]Био је и председник Матице илирске од 1858. до 1872. године.[5]Гроф Иван Мажуранић је умро 1890. године у Загребу.[15] Сахрањен је у илирској аркади на Мирогоју.9/3

Nensi Kejtou : Sve rijeke teku 1 - 2 / prevodioci Donka Čabak, Vesna Balvanović Australijski roman Jezik hrvatski, srpski Sarajevo : Svjetlost, 1987 Fizički opis (461; + 269 str.) ; 20 cm, omot, Zbirka ǂBiblioteka ǂFeniks Napomene Prevod dela: All the Rivers Run Pogovor / Vesna Balvanović: knj. 2, str. 267-269. Očuvanost 4-.

Ljubomir Nenadović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЉубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]БиографијаРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][3]Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[4]По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.Књижевни радБарељеф на надгробном споменику у БранковиниНенадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[3] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.Фотографија Ненадовића из старостиНенадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.Види јошВајат Љубе Ненадовића у БранковиниБиблиотека „Љубомир Ненадовић" ВаљевоЉубини даниУлица чика Љубина (Београд)Улица Љубе Ненадовића (Обреновац)Гласоноша (лист)9/3

Ljubomir Nenadović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЉубомир Ненадовић (Бранковина, 14/26. септембар 1826 — Ваљево, 21. јануар/2. фебруар 1895) био је српски књижевник, дипломата и политичар.[1]БиографијаРођен је 14/26. септембра 1826. године у Бранковини код Ваљева, у породици Ненадовића.[2] Отац му је прота Матија Ненадовић, а деда кнез Алекса. Гимназију је завршио у Београду, а потом студије у Немачкој, Универзитет у Хајделбергу. Кад се вратио, био је кратко време професор Лицеја у Београду, виши чиновник министарства и дипломата. Током 1860. године био је министар просвете и по положају председник Друштва српске словесности. Неколико година је провео у Црној Гори, као гост кнеза Николе. Био је један од првих Срба који су се школовали у иностранству и започели рад на књижевности. Био је међу првих 16 редовних чланова Српске краљевске академије које је 1887. именовао краљ Милан Обреновић.[2][3]Као пензионер, живео је у Ваљеву до смрти 21. јануара/2. фебруара 1895. године, сахрањен је у порти цркве у Бранковини. Био је под старост мецена будућем сликару Драгомиру Глишићу из Ваљева.[4]По њему су назване ОШ „Љуба Ненадовић” Чукарица и ОШ „Љубомир-Љуба Ненадовић” Раниловић.Књижевни радБарељеф на надгробном споменику у БранковиниНенадовић је почео да пише још као ђак и на књижевности је радио озбиљно и без прекида. Он је имао широко филозофско образовање, доста је путовао и био упознат са савременим идејама и културом западних народа. Он је присталица рационалистичке филозофије и поштовалац Доситеја Обрадовића, на кога иначе умногоме подсећа. Као и Доситеј, и Ненадовић је више практичан дух и реформатор, који књижевност узима само као средство за популарисање напредних и слободоумних идеја. Написао је две збирке песама, шаљивих, програмских и у облику епиграма и басни. Неке од њих, као „Попара“ и „Манити глумац“, биле су веома популарне и високо цењене. Као поезија, његове песме су слабе, без заноса и праве песничке дикције. То је поука у стиху, напредне и добронамерне идеје казане ведро, духовито и интимно.Знатно су важнији Ненадовићеви путописи, пет књига, писани у облику писама. То су Писма из Швајцарске, Прва писма из Немачке, Писма из Италије, у којима највише говори о Његошу, Друга писма из Немачке и Писма о Црногорцима.[3] Сва су та писма пуна хумора, ведрине и досетљивости. „Сваки читатељ, каже он, може држати да су управо њему писана“. И писма немају више уметничке, па ни филозофске вредности, јер нису тако ни замишљена. У њима нема пластичних описа природе и дубљих филозофских запажања о народима и културама. Ненадовић избегава тај начин намерно и увек остаје само занимљив, једноставан и срдачан. Његов је циљ да поучи, да забави и разведри душу читаочеву. Писма о Црногорцима су свакојако најинтересантнија. Он је Црну Гору и Црногорце посматрао из кнежеве пратње, па је због тога његово приказивање одвећ идеалисано, али у сваком случају занимљиво. Ма колико да је Ненадовић био Европљанин и рационалиста, он је нагонски осетио високу вредност српског патријархалног морала, и у тој покрајини, у заклону од свих културних утицаја, где су народни живот и обичаји сачували најстарије облике, он је запазио многе лепе особине „чојства и образа“ нашег народа. У писмима о Црногорцима он је те особине нарочито истицао и описивао.Фотографија Ненадовића из старостиНенадовић се бавио и превођењем. Нарочито је вредан помена његов превод „Француске револуције“ од Мињеа, „дело у своје доба јако омиљено и много читано у либералним омладинским редовима“.Љубомир П. Ненадовић - Писма из Италије, 1881.Вредност Ненадовићева рада је више историјска него уметничка. Пишући лако и занимљиво, језиком необично чистим и течним, он је у своје време био веома популаран и много читан. За стварање читалачке публике и уобличавање савременог књижевног језика његова је заслуга несумњива.Ненадовић је био један од првих српских планинара. Издавао је и уређивао лист Шумадинка,[1] у којем је 1850. објавио чланак „Један дан из путовања мог по Србији 1845. године“. Осим на планинске врхове Србије и Црне Горе, попео се и на многе друге европске планине и о њима је писао у својим главним делима: Писма из Италије, Писма из Немачке, Писма из Швајцарске.Види јошВајат Љубе Ненадовића у БранковиниБиблиотека „Љубомир Ненадовић" ВаљевоЉубини даниУлица чика Љубина (Београд)Улица Љубе Ненадовића (Обреновац)Гласоноша (лист)9/3

Vojislav Ilić Izabrana delaTvrdi povezIzdavač RadO autoruВојислав Илић (Београд, 14. април 1862 — Београд, 21. јануар 1894) био је српски песник.БиографијаРођен је у Београду као син песника Јована Илића, а имао је три брата међу којима је и књижевник Драгутин Илић. Био је болешљив од детињства и слабо је марио за учење. Похађао је основну школу „Вук Караџић“ у Београду, код учитеља Милана Стојковића.[1]. Похађао је затим Палилулску а доцније Другу београдску гимназију. Први разред гимназије је понављао чак три пута, за три године.[2] Школу је напустио после трећег разреда гимназије, када је започео четврти - због слабог успеха. Касније је на своју руку "као ванредни студент" похађао две године предавања из "права"[3] у Великој школи. Међутим истовремено је активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери, Тијаном.[4]Учествовао је као добровољац у бугарском рату 1885. године, када је заједно са Браниславом Нушићем био у Јагодини. Каплар XV пука Нушић је добио заповест да обучава вод, у којем је био добровољац Илић. По сећању Нушићевом: "Проводили смо један буран бохемско-војнички живот; делили смо све што смо имали". Војислав Илић се прикладно и достојанствено носио као војник, и доспео је до чина резервног подпоручника.[2]Године 1887. ступио је у службу као коректор Државне Штампарије, а први пут је добио државну службу 14. јануара 1889. године. Примљен је за дијурнисту Министарства спољних послова, под условом да живи у Солуну и тамо за потребе службе учи турски и арнаутски језик. Након неколико месеци бављења у Солуну одустао је од службе, јер за учење турског требало је пуно година а за арнаутски није било тада никаквих приручника. Године 1890. намештен је Воја за учитеља у српској школи у Турн Северину, где је провео годину дана. По повратку из Северина, добио је 20. августа 1892. године први указ, по којем је постао писар I класе при Министарства унутрашњих дела. Непуна два месеца касније унапређен је за шефа IV класе продаје дувана, али је брзо и то намештење оставио. Сутрадан по оставци, 26. маја 1892. године постављен је за писара I класе при српском Конзулату у Приштини. Напустио је бољи положај да би узео нижи, само да би се у Приштини дружио са пријатељем а шефом Браниславом Нушићем. Када је био писар на Косову, један извештај Министарству је саставио у стиху као песму - да би привукао пажњу. Нушић је исту као куриозитет објавио у "Политици" 1929. године, а иста почиње првом строфом:"У смислу свега што следује даље, Акт вам се овај с препоруком шаље; Да поступите тачно и у свему, По наредбама казаним у њему."Војислав ни годину дана "није саставио" у Приштини, јер се разболео. Болесног су га 1893. године пренели у Скопље, а затим у Београд. Два дана пред смрт, 19. јануара 1894. године постављен је за секретара V класе у поштанско-телеграфском одељењу Министарства народне привреде. Као такав чиновник је и умро 21. јануара 1894. године у родном Београду. У униформи резервног потпоручника, којом се за живота много поносио, био је прерано умрли поета Илић и сахрањен.[2] Приземна кућа у Далматинској 1 у којој је живео, срушена је 1939.[5]Војислав ИлићСпомен-биста Војиславу ИлићуПрва жена Тијана и деца из првог брака су рано умрли. У другом браку са Зорком рођеном Филиповић имао је једну ћерку.[6] Ћерка Светлана је била удата за Радоја Јовановића, државног саветника, њихова ћерка је била академик и лингвиста Милка Ивић.[7]У животу умногоме је делио судбину других писаца свог времена: често је мењао намештења у Београду и унутрашњости, живео у оскудици, велики део времена проводио у кафани и неуредним, боемским животом још више погоршао своје ионако слабо здравље, због политичких уверења бивао прогањан од власти, и умро млад. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.По Јовану Деретићу Илић је у српском песништву извршио оно што је десетак година раније захтевао Светозар Марковић: одлучан раскид с романтизмом. Међутим, његове књижевне тежње само се делимично поклапају с Марковићевим програмом и с реалистичком поетиком. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне, прагматичне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.9/3

Vladimir Nazor Izabrana delaTvrdi povezO autoruВладимир Назор (Брач, 30. мај 1876 — Загреб, 19. јун 1949)[1] био је хрватски и југословенски књижевник, а при крају живота и председник НР Хрватске.БиографијаРођен је у Бобовишћу,[2] грађанску школу је завршио на острву Брачу, а гимназију у Сплиту. Студирао је природне науке, математику и физику у Грацу и Загребу. Дипломирао је 1902. године. Предавао је у Хрватској гимназији у Задру, а од 1903. до 1918. године у Истри, гдје је уједно и провео највише свог живота.[3] Пензионисан је 1933. године у Загребу као управник дјечјег дома. Прво дјело му је било Славенске легенде (1900).Године 1904, у Задру је објављено његово дјело Књига о хрватским краљевима, а у то вријеме је почео писати и Истарске приче. Коју годину касније објавио је Велог Јожу (1908) — дјело по коме ће Назорова проза бити препознатљива, а које је он сам сматрао неуспјелијим. Године 1916, објавио је неколико књига: Утва златокрила, Медвјед Брундо, Стоимена.На изборима 1934. Назор се кривим политичким потезом изјаснио за такозвану Јевтићеву листу, те су му неко вријеме затворени ступци свих новина, часописа и врата свих издавача. Недуго послије тога, 1939. године, објавио је Пастира Лоду и Дедека Кајбумшчака.У партизанимаВладимир Назор, рад Звонка ЦараИако у годинама и нарушеног здравља, године 1942. је с пјесником Иваном Гораном Ковачићем преко реке Купе отишао у партизане, о чему је извијестио чак и Радио Лондон.Назор је почео водити дневник С партизанима, који се сматра једним од најупечатљивијих ратних дневника поред дневника Владимира Дедијера и Драгојла Дудића.[4]Јануара 1943. је у запаљеном српском селу крај Вргинмоста написао једну од најпотреснијих песама о страдањима Срба „Мајка православна“.[5]Послије ратаПослије рата објавио је и Пјесме партизанске. У рату је био предсједник Извршног одбора ЗАВНОХ-а, а након рата и први предсједник хрватског Сабора. Као новопримљени академик, 1949. године је имао и свој посљедњи јавни наступ на којем је читао одломке из своје недовршене збирке У завичају. За педесет година плодног рада Назор је писао пјесме, приповијетке, приче за дјецу, путописе, романе, дневнике, расправе и преводио италијанске и њемачке пјеснике.[6]Његовим именом је названа највећа награда у Републици Хрватској „Награда Владимир Назор“, која се додјељује за најбоља умјетничка остварења на подручју књижевности, музике, филма, ликовних и примијењених умјетности, позоришне умјетности, као и архитектуре и урбанизма.[7]Основна школа у Ђурђину, код Суботице носи његово име.

Laza Kostić Izabrana delaTvrdi povezO autoruЛазар „Лаза“ Костић (Ковиљ, 31. јануар / 12. фебруар 1841 — Беч, 26. новембар 1910) био је српски књижевник, песник, доктор правних наука, адвокат, новинар, драмски писац и естетичар.БиографијаРођен је 1841. године у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године. Основну школу је учио у месту рођења, где му је учитељ био Глигорије Глиша Каћански.[1] Гимназију је завршио у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права 1866. на Пештанском универзитету.[2][3][4][5] Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне дојаве да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана.[6]Кад је ослобођен, у знак признања, био је изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадника Светозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност”, али под притиском реакционарне владе морао је да напусти Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Ту је десет година био председник Српске народне читаонице која се данас по њему назива.У Пешти се 1892. године сусрео са Николом Теслом коме је 1895. препоручио за женидбу Ленку Дунђерски, у коју је и сам био потајно заљубљен.[7]Умро је 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма.Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.9/3

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

Antonije Isaković Prazni bregoviTvrdi povezAntonije Isaković (6. novembar 1923 - 13. januar 2002) bio je srpski književnik, potpredsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1980. do 1992. Dobitnik je mnogih književnih nagrada, poznat je i kao pisac čija dela su u Jugoslaviji najviše ekranizovna (Gospodar i sluga, Tren 1 i Tren 2, Govori i razgovori). Dobitnik je NIN-ove nagrade 1982. godine.Smatra se jednim od autora Memoranduma SANU, političkog programa velikosrpske politike u vreme pred raspad SFRJ. Bio je član Socijalističke partije Srbije u devedestim godinama prošlog veka, mada se kasnije javno ogradio od politike Slobodana Miloševića. Njegova dela svode se pripovetkama o borbama partizana u Drugom svetskom ratu, političkom sukobu prema četnicima i kasnijim čistkama u redovima komunista od sledbenika staljinističke politike.Njegova su dela protkana psihološkim studijama glavnih junaka, pa se smatraju jednim od boljih dela moderne srbske književnosti. Kao učesnik rata od 1941 - 1945. godine, Isaković je teme za svoje pripovedanje uglavnom nalazio u svom doživljaju rata. Tom tematskom opredeljenju ostao je veran do kraja. Umro je u Beogradu u 78. godini.3/8

August Šenoa Izabrana delaTvrdi povezO autoruАугуст Шеноа (Загреб, 14. новембар 1838 — Загреб, 13. децембар 1881), хрватски (немачко-чешког порекла) романописац, приповједач, пјесник, критичар и фељтонист.БиографијаОтац Аугуста Шеное, Алојз Шеноа (Schönoa), Немац из Чешке доселио се у Загреб 1830, где је био управник посластичарнице загребачке надбискупије. Посластичарница је радила у загребачкој Влашкој улици. Мајка Терезија пл. Рабач (Rabacs) из племићке породице словачког порекла, родом из Будимпеште, умрла је када је Аугуст имао само 8 година.Школу и гимназију похађао у Загребу и Печују, а студирао је право у Прагу и Загребу, но студије није завршио. На студије у Прагу га је послао његов мецена католички бискуп Јосип Штросмајер.[1] Била му је намењена катедра професора на Правној академији у Загребу. Али он се више посветио изучавању књижевности, ризикујући да остане без стипендије. У Чешкој је дошао у додир са словенском књижевношћу и словенском омладином, због чега је постао искрени поборник словенске узајамности. Постао је панслависта[2] и велики непријатељ Беча и Пеште. Тако да је природно што се он, млади илирац "Август" Шеноа, као "јуриста" у Загребу јавља 1858. године претплатником српске ћириличне књиге "Цвеће србских песама".[3] Дописивао се са Србима, Милорадом Поповићем Шапчанином, др Јовановићем и Јованом Сундечићем. Из Прага је почео да шаље новинске дописе, а касније постао велики критичар друштва као новинар и уредник. Прве песме објављује 1855. године. Након уређивања листова у Бечу враћа се 1866. у Загреб и ради у уредништву «Позора», а потом као градски бележник и градски сенатор. Био је управник и драматург у Хрватском земаљскоме казалишту (претходници ХНК), уредник друштвено-књижевног часописа «Вијенац» и потпредсједник Матице хрватске. Пред смрт (1879) је издавао "Хумористички лист" у којем је писао против противника, оних из реда хрватских ултрадесничара. Преводио је много с њемачког, француског, пољског, чешког и енглеског језика.Последње што је написао била је "Клетва". Умро је 1881. године у 42. години живота.[4] Био је ожењен од 1868. године загребачком "патрицијком" Славом рођ. Иштвановић, са којом је имао синове Бранимира и Милана. Милан је постао универзитетски професор и писац, који је између осталог написао биографску књигу "Мој отац". А Бранко Шеноа је између два светска рата био директор Уметничке галерије и управник Загребачког казалишта (позоришта).Књижевно пољеОвај одељак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)Најутицајнији и најплоднији хрватски писац 19. века, Шеноа је истински творац модерне хрватске књижевности - први прави хрватски романописац (дело Петра Зоранића само условно можемо назвати романом, док се Илирци ни нису опробали на том пољу), аутор опсежнога корпуса романа, тога егземпларнога жанра савремене литературе, иноватор прозе и творац развијенога урбанога језичког стандарда (често је наглашавана Шеноина улога као језикотворца, човека који је више учинио за еластичност и изражајност савременог хрватског језика од легије речникописаца и пуристичких саветодаваца).Шеноа се опробао у свим књижевним врстама, и великом броју је или заорао прву бразду, или оставио писану баштину коју су каснији писци наслеђивали (а неретко се и покушавали ослободити ауторова утицаја). У јавности се прво прочуо као новинар дописима из Прага за „Позор“, нарочито политичким чланцима и фељтонима „Прашки листови“, 1862. Шеноа удара темеље модерном хрватском фељтону, осигурава му дигнитет и претвара га у еминентно литерарни жанр. У серији фељтона Загребуље ("Позор“, 1866-67; „Вијенац“, 1877, 1879-80) изражајним стилом и разорним сатиричким дискурсом коментарише актуалне, често негативне појаве у загребачкој свакодневници: однарођеност, немчарење, лицемерје и конформизам. Фељтони су имали великог одјека у јавности, а јавили су се и бројни подражаваоци (Рикард Јоргованић, Ковачић), али ће тек Матош не само наследити, него и развити тип Шеноиног подлистка.На Шеноину журналистичку фазу природно се надовезује критичарска пракса. Уз мале прекиде делује двадесетак година као позоришни критичар дајући хрватском глумишту пресудне потицаје. Прокоментарисао је више од седам стотина представа износећи - први у нас - релевантне судове о свим битним чиниоцима позоришног чина (глуми, режији, сценографији, сценском говору). У манифесту „О хрватском казалишту " ("Позор“, 1866) даје не само анализу стања у хрватском глумишту, него и програм његова будућег развитка. Изразито антигермански расположен, Шеноа тражи радикалан заокрет према класичној и савременој француској, италијанској и словеначкој, те изворној хрватској драмској књижевности. Своје ће репертоарско-театарске замисли покушати провести у дело прво као члан позоришног одбора, а затим и као уметнички директор и драматург Хрватскога земаљског казалишта. Успео је само делимично: довео је на сцену класике (Шекспира, Молијера, Шилера, Гетеа) и савремене француске ауторе (Сардоу, Скрибе), али су га прилике ипак присиљавале на репертоарске компромисе с малобројном загребачком позоришном публиком.Пишчево деловање на драмском пољу је ограничено на једно дело - комедију из загребачког живота у три чина „Љубица " ("Позор“, 1866; праизведба 1868). У њој тематизује урбану средину с низом карактеристичних, но прилично шаблонски обликованих ликова. Посреди је заправо драматизовани фељтон, због експлицитности критике често на рубу сценског памфлета. Но - иако је доживела неуспјех и код критике и позоришне публике, Љубица представља први покушај да се хрватској сцени прикаже савремени загребачки живот с низом реалистичних портрета.Највећи је уметнички домет остварио као романописац. Шеноа је увео роман у хрватску књижевност и одгојио читатељску публику којој је та, у Европи друге половине 19. века доминантна књижевна врста, постала омиљено штиво. У складу с литерарним програмом који је формулисао у критичко-полемичком тексту „Наша књижевност ", 1865, Шеноин је велики романескни пројект усмерен на грађу из националне историје и на савремене догађаје. Но историјски романи заузимају ипак средишње место у његовом опусу.Написао је пет историјских романа:„Златарово злато ",1871,„Чувај се сењске руке“, 1875,„Сељачка буна“, 1877,„Диогенес“, 1878 и„Клетва“, 1880-81; недовршено дело.9/3

August Šenoa Izabrana delaTvrdi povezO autoruАугуст Шеноа (Загреб, 14. новембар 1838 — Загреб, 13. децембар 1881), хрватски (немачко-чешког порекла) романописац, приповједач, пјесник, критичар и фељтонист.БиографијаОтац Аугуста Шеное, Алојз Шеноа (Schönoa), Немац из Чешке доселио се у Загреб 1830, где је био управник посластичарнице загребачке надбискупије. Посластичарница је радила у загребачкој Влашкој улици. Мајка Терезија пл. Рабач (Rabacs) из племићке породице словачког порекла, родом из Будимпеште, умрла је када је Аугуст имао само 8 година.Школу и гимназију похађао у Загребу и Печују, а студирао је право у Прагу и Загребу, но студије није завршио. На студије у Прагу га је послао његов мецена католички бискуп Јосип Штросмајер.[1] Била му је намењена катедра професора на Правној академији у Загребу. Али он се више посветио изучавању књижевности, ризикујући да остане без стипендије. У Чешкој је дошао у додир са словенском књижевношћу и словенском омладином, због чега је постао искрени поборник словенске узајамности. Постао је панслависта[2] и велики непријатељ Беча и Пеште. Тако да је природно што се он, млади илирац "Август" Шеноа, као "јуриста" у Загребу јавља 1858. године претплатником српске ћириличне књиге "Цвеће србских песама".[3] Дописивао се са Србима, Милорадом Поповићем Шапчанином, др Јовановићем и Јованом Сундечићем. Из Прага је почео да шаље новинске дописе, а касније постао велики критичар друштва као новинар и уредник. Прве песме објављује 1855. године. Након уређивања листова у Бечу враћа се 1866. у Загреб и ради у уредништву «Позора», а потом као градски бележник и градски сенатор. Био је управник и драматург у Хрватском земаљскоме казалишту (претходници ХНК), уредник друштвено-књижевног часописа «Вијенац» и потпредсједник Матице хрватске. Пред смрт (1879) је издавао "Хумористички лист" у којем је писао против противника, оних из реда хрватских ултрадесничара. Преводио је много с њемачког, француског, пољског, чешког и енглеског језика.Последње што је написао била је "Клетва". Умро је 1881. године у 42. години живота.[4] Био је ожењен од 1868. године загребачком "патрицијком" Славом рођ. Иштвановић, са којом је имао синове Бранимира и Милана. Милан је постао универзитетски професор и писац, који је између осталог написао биографску књигу "Мој отац". А Бранко Шеноа је између два светска рата био директор Уметничке галерије и управник Загребачког казалишта (позоришта).Књижевно пољеОвај одељак не наводи ниједан извор. Побољшајте га додавањем референци ка поузданим изворима. Садржај непоткрепљен изворима може бити доведен у питање, а потом и избрисан. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења)Најутицајнији и најплоднији хрватски писац 19. века, Шеноа је истински творац модерне хрватске књижевности - први прави хрватски романописац (дело Петра Зоранића само условно можемо назвати романом, док се Илирци ни нису опробали на том пољу), аутор опсежнога корпуса романа, тога егземпларнога жанра савремене литературе, иноватор прозе и творац развијенога урбанога језичког стандарда (често је наглашавана Шеноина улога као језикотворца, човека који је више учинио за еластичност и изражајност савременог хрватског језика од легије речникописаца и пуристичких саветодаваца).Шеноа се опробао у свим књижевним врстама, и великом броју је или заорао прву бразду, или оставио писану баштину коју су каснији писци наслеђивали (а неретко се и покушавали ослободити ауторова утицаја). У јавности се прво прочуо као новинар дописима из Прага за „Позор“, нарочито политичким чланцима и фељтонима „Прашки листови“, 1862. Шеноа удара темеље модерном хрватском фељтону, осигурава му дигнитет и претвара га у еминентно литерарни жанр. У серији фељтона Загребуље ("Позор“, 1866-67; „Вијенац“, 1877, 1879-80) изражајним стилом и разорним сатиричким дискурсом коментарише актуалне, често негативне појаве у загребачкој свакодневници: однарођеност, немчарење, лицемерје и конформизам. Фељтони су имали великог одјека у јавности, а јавили су се и бројни подражаваоци (Рикард Јоргованић, Ковачић), али ће тек Матош не само наследити, него и развити тип Шеноиног подлистка.На Шеноину журналистичку фазу природно се надовезује критичарска пракса. Уз мале прекиде делује двадесетак година као позоришни критичар дајући хрватском глумишту пресудне потицаје. Прокоментарисао је више од седам стотина представа износећи - први у нас - релевантне судове о свим битним чиниоцима позоришног чина (глуми, режији, сценографији, сценском говору). У манифесту „О хрватском казалишту " ("Позор“, 1866) даје не само анализу стања у хрватском глумишту, него и програм његова будућег развитка. Изразито антигермански расположен, Шеноа тражи радикалан заокрет према класичној и савременој француској, италијанској и словеначкој, те изворној хрватској драмској књижевности. Своје ће репертоарско-театарске замисли покушати провести у дело прво као члан позоришног одбора, а затим и као уметнички директор и драматург Хрватскога земаљског казалишта. Успео је само делимично: довео је на сцену класике (Шекспира, Молијера, Шилера, Гетеа) и савремене француске ауторе (Сардоу, Скрибе), али су га прилике ипак присиљавале на репертоарске компромисе с малобројном загребачком позоришном публиком.Пишчево деловање на драмском пољу је ограничено на једно дело - комедију из загребачког живота у три чина „Љубица " ("Позор“, 1866; праизведба 1868). У њој тематизује урбану средину с низом карактеристичних, но прилично шаблонски обликованих ликова. Посреди је заправо драматизовани фељтон, због експлицитности критике често на рубу сценског памфлета. Но - иако је доживела неуспјех и код критике и позоришне публике, Љубица представља први покушај да се хрватској сцени прикаже савремени загребачки живот с низом реалистичних портрета.Највећи је уметнички домет остварио као романописац. Шеноа је увео роман у хрватску књижевност и одгојио читатељску публику којој је та, у Европи друге половине 19. века доминантна књижевна врста, постала омиљено штиво. У складу с литерарним програмом који је формулисао у критичко-полемичком тексту „Наша књижевност ", 1865, Шеноин је велики романескни пројект усмерен на грађу из националне историје и на савремене догађаје. Но историјски романи заузимају ипак средишње место у његовом опусу.Написао је пет историјских романа:„Златарово злато ",1871,„Чувај се сењске руке“, 1875,„Сељачка буна“, 1877,„Диогенес“, 1878 и„Клетва“, 1880-81; недовршено дело.9/3

Lajoš Zilahi - komplet od 5 knjiga Izdavač Bratstvo-jedinstvo, Novi Sad 1965. Stanje kao na slikama (na par mesta oštećeni spoljni omoti), knjige dugo stajale u policama kućne biblioteke, vreme je da nađu novi dom Komplet sadrži: 1. Zarobljenici 2. Aparat I 3. Aparat II 4. Kad duša zamire 5. Osveta oružja

Jakov Ignjatović Izabrana delaTvrdi povezO autoruЈаков Игњатовић (Сентандреја, 26. новембар(јк))/8. децембар(гк) 1822 — Нови Сад, 23. јун(јк))/5. јул(гк) 1889) био је познати српски романописац и прозни писац из 19. века.[1]БиографијаЈаша Игњатовић[2] се родио у Сентандреји на црквени празник "Првозвани Андреја" 1822. године (а не 1824. како је записано на његовом портрету, рад Новака Радонића).[3] Отац имењак Јаков, угледни грађанин, варошки тутор који је сина добио под старе дане, умро је шест година касније.[4] Мајка Личанка, Ката од рода Барјактаревића[5] (који су променили презиме у Јаковљевић) умрла када је Јаши била непуна година. Тако је Јаша остало рано сироче, а по мајчином породичном надимку, њега и брата су звали "браћа Таборџије". О њему је водио бригу ујак Ђорђе Јаковљевић, код којег је прешао да живи. Основну школу је учио у месту рођења, а гимназију ("латинску школу") у Сентандреји, Вацу, Острогону и Пешти. Права је слушао у Пешти, али је због сукоба са професорима напустио универзитет и добровољно отишао у хусаре. Касније је завршио права у Кечкемету, као хусар. Кратко време је био адвокат, и чим је избила Мађарска револуција (1848), узео је учешће на страни Мађара против Беча, због чега је, после мађарске капитулације, морао пребећи у Београд.Јаков ИгњатовићУ Београду је живео као новинар до 1850, а затим је путовао по свету. Био је наводно официр легионар у француској колонијалној војсци у Алжиру.[6] Више пута се бавио у Цариграду, међу Турцима. Појављује се после три године и отада видно учествује у јавном животу војвођанских Срба. Био је уредник Летописа Матице српске у периоду 1854—1856, затим „народни секретар“ у Карловцима. Када је 1861. године градоначелник постао Светозар Милетић, следили су за њим: Јаша као велики бележник[7] и Змај као подбележнику варошки у Новом Саду. Са Ђорђем Рајковићем уређивао је 1862-63. Путник: лист за умну и душевну забаву.[8] У периоду од 1863. до 1879. године живео је у Даљу, где је радио као адвокат и службеник патријаршијског имања митрополије Горњокарловачке. Своју приватну библиотеку завештао је Српској читаоници у Даљу. Након извесног времена које је провео у Темишвару где је уређивао "Темишварски Гласник", скрасио се сасвим у Новом Саду. Године 1880. он је са Ђорђем Рајковићем, уредник "Недељног листа" у Новом Саду.Кад је народна странка Светозара Милетића повела заједничку политичку борбу са Мађарима против Беча, Игњатовић је активно учествовао у тој борби и два пута је биран за посланика. Кад је народна странка напустила Мађаре, Игњатовић, супротно огромној већини Срба у Војводини, остаје доследан пријатељ Мађара и поборник српско-мађарског споразума. Због тога је нападан као мађарон и био принуђен да живи одвојено од српског друштва, све до смрти. То је рђаво утицало на његов глас као књижевника. Подсмевао му се у јавности нарочито Јован Јовановић Змај у свом хумористичком листу Стармали 1879-1881. године[9]Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 23. јануара 1888. године. Био је такође члан Матице српске у Новом Саду и носилац српског ордена Св. Саве.[10] Умро је у Новом Саду јуна 1889. године "уочи Ивандана", где је и сахрањен на Успенском гробљу. Његови потомци данас живе и раде у Пироту.Гроб Јакова Игњатовића на Успенском гробљу у Новом СадуКњижевни радовиНа књижевни рад Јашин много је утицао писац Сима Милутиновић "Сарајлија". Свом узору је срочио песму 1838. године Песма Милутиновићу. Игњатовић је своју књижевну делатност нарочито развио кад је дошао за уредника „Летописа“. Заједно са Ђуром Јакшићем спада у ред најистакнутијих романтичара у српској књижевности.[11] Као писац Игњатовић је пролазио извесне мене, трагајући за својим идеалом. Почео је са романтизмом, да би завршио као реалиста.[12] Он је тако написао више патриотско-историјских романа и приповедака, који су се свиђали ондашњој српској публици, али који према критичарима немају праве књижевне вредности [13] Такви су историјски романи: Ђурађ Бранковић (првенац, 1855)[14] Краљевска снаха и недовршени Дели - Бакић; приповетке: „Крв за род“ и „Манзор и Џемила“. Много је обимнији и знатнији његов рад на социјалном роману. Он је творац реалистичког друштвеног романа код Срба. Најбољи су му романи: Чудан свет, Васа Решпект, Вечити младожења, Стари и нови мајстори и последњи и најобимнији Патница. И у осталим својим романима и приповеткама Игњатовић слика савремени живот српског друштва у Војводини, али у њима, поред реалистичког приказивања, превлађује хумористички и авантуристички елеменат, особито у романима „Тридесет година из живота Милана Наранџића“ и Трпен спасен (недовршен, у „Србадији“, а прерађен у драму „Адам и берберин“).9/3

Petar Kočić Izabrana delaTvrdi povezПетар Кочић (Стричићи код Бање Луке, 29. јун 1877 — Београд, 27. август 1916) био је српски књижевник и политичар.[1] Сматра се једним од првих писаца модерне у српској књижевности, али и личношћу која је својим животом и политичком делатношћу постала узор различитим политичким струјама у потоњој историји српског народа.Одрастао је у патријархалној породичној задрузи под туторством деде и бабе након што му је мајка Мара умрла, а отац Јован се замонашио.[2] Основну школу је завршио у манастиру Гомионица и српско-православној школи у Бањој Луци. Године 1891. уписао је Велику гимназију у Сарајеву, али је из ње избачен 1895. те је школовање наставио у Првој београдској гимназији. Студирао је на Бечком универзитету од 1899. до 1904. године, а након кратког боравка у Београду био је постављен за професора српске гимназије у Скопљу, одакле је био отпуштен након писања сатиричног чланка, те се 1905. вратио у Сарајево. У Босни и Херцеговини је започео политичку борбу за побољшање положаја српског становништва залажући се посебно за ослобађање кметова. Писао је ватрене чланке против аустроугарске управе, учествовао у великом народном штрајку (1906) и радио на окупљању српских снага. Аустроугарска власт је у Кочићу видела велику опасност те је радила на сузбијању његове политичке делатности. Три пута је био хапшен и затваран због новинских чланака и критике власти. Укупно је провео две године у затвору и то већином у самици, што је негативно утицало на његово душевно здравље. У Бањој Луци је покренуо лист Отаџбина. Као национални и социјални револуционар, Кочић је био веома омиљен у сељачким масама и код напредне омладине, па је изабран и за посланика Босанско-херцеговачког сабора, али је ову функцију напустио 1913. због погоршања здравља. Године 1914. примљен је у душевну болницу у Београду, где је дочекао почетак Првог светског рата и где је након две године преминуо. На тај начин су се испуниле његове пророчке речи које је изговорио излазећи из тузланског затвора: „У ропству се родих, у ропству живјех и у ропству, вајме, умријех”.[3]Кочић је писао сва три књижевна рода — епику (приповетке, цртице и слике), лирику (песме у стиху и прози) и драму (драмске сатире). Највише уметничке домете достигао је пишући приповетке и драмске сатире. Његово стваралаштво се може поделити у два дела. Први обухвата студентски период од 1901. до 1905. године током које је објавио три збирке приповедака истог имена: „С планине и испод планине” (1902), „С планине и испод планине” (1904) и „С планине и испод планине” (1905), као и драмску сатиру „Јазавац пред судом” (1904). Други период обухвата период од 1908. до 1911. када су настали „Јауци са Змијања” (1910) и „Суданија” (1911). Поетику Кочићевог стваралаштва одликују: изразити ликови Крајишника, горштачки понос и пркос, народни морал, традиционално родољубље, побуна против окупатора, сатира и хумор, живописни пејзаж, жив и течан дијалог, свежа, пуна и богата народна реч и једар, живописан неспоредан стил.[4] Поред тога што се сматра једним од првих модерних писаца српске књижевности, Кочић се сматра и првим великим српским писцем из Босне и Херцеговине, писцем који је увео босанског сељака у српску књижевност и писцем који је оживео сеоску приповетку.[5]Кочићево дело доживело је велику читаност још за време ауторовог живота. Његове приповетке извршиле су широк утицај на следећу генерацију писаца међу којима се посебно издваја утицај које су извршиле на стваралаштво Иве Андрића. Политичка делатност, пркос и челична непоколебљивост створиле су од Кочића историјску фигуру на чије су се наслеђе кроз потоњу историју позивале подједнако и десне и леве, српске и југословенске политичке идеологије. Кочићево име носи неколико школа, велики број улица, књижевне награде Кочићево перо и Кочићева књига, Театар фест и културна манифестација Кочићев збор, док се његов лик налази на лицу серије новчаница од 100 конвертабилних марака и грбу Бање Луке, где се налази заједно са баном Светиславом Милосављевићем.БиографијаДетињство (1877—1891)Петар Кочић се родио у селу Стричићи, у области Змијање, 29. јуна 1877. године. Његов отац, Јован, био је православни свештеник, а мајка Мара (девојачки Вулин) домаћица. У белешкама о свом родном крају из 1909. године Кочић наводи да је у Змијању у то време било четрдесет и четири куће Кочића по разним змијањским селима.[6] Кочићи су змијањски староседеоци и као крсну славу прослављају Светог Игњатија Богоносца. Према народном предању постанак презимена се објашњава тиме да је у Павићима под Градином живела удовица са седморо или осморо деце, те је увек ранила. Стога су је прозвали квочком, а по квочки је њен пород и потомство названо К(в)очић.[7] Годину дана након Петровог рођења, Аустроугарска је окупирала Босну и Херцеговину, што је окончало четворовековну владавину Османског царства и донело обликовање новог окупационог система, који ће имати пресудну улогу у животу будућег писца. Када му је било две године, Кочићу је умрла мајка на порођају са млађим братом Илијом. Осетивши порођајне болове, Мару је било срамота да то каже другим женама, па се сама закључала у кућу, где се породила, а потом онесвестила. Када су укућани упели да провале у кућу, била је и даље жива, али је преминула исте ноћи.[8] Јован, Кочићев отац, тешко је поднео губитак супруге, те је убрзо од жалости отишао у манастир Гомионицу, где се замонашио и постао монах Герасим.[6] Годинама касније Петар Кочић је књижевно уобличио своје родитеље у приповеци „Ђурини записи”.Родна кућа Петра Кочића у Стричићима.Петар Кочић је са својом сестром Милицом и братом Илијом одрастао у задружној згради Кочића под туторством баба Виде и деде Стојана. У задрузи се живело у складу са скромним начелима патријархалне традиције, те је свако имао своје задужење. Кочићево задужење је било да чува стоку.[6] У то време већина становника Босне и Херцеговине је била неписмена тако да је будући писац први додир са књижевношћу имао преко народне књижевности, коју су мештани усмено приповедали или певали уз гусле. На позив оца у својој десетој години (1887) дошао је у манастир Гомионицу, где га је један монах подучавао читању и писању. Манастирска средина, која је била традиционална и национално романтична, оставила је видног трага на Кочићево образовање. Тада су многи, а нарочито свештеници и учитељи, као позни следбеници Вука Стефановића Караџића, бележили и прикупљали фолклорну и етнографску грађу.[8] Почетком јуна 1888. аустроугарска полиција је ухапсила његовог оца у Бањој Луци под оптужбом да је одвраћао сељаке да иду на дочек принца Рудолфа, за шта је био осуђен на седам месеци затвора.[9]Кочић је напустио Гомионицу након две године, а потом је довршио виша два разреда у српско-православној школи у Бањој Луци. Летње распусте је проводио у Гомионици са оцем. Био је ђак генерације, што му је омогућило да 1891. године упише Велику гимназију у Сарајеву, тада једину државну гимназију у Босни и Херцеговини.[10]9/3

Dositej Obradović Izabrana delaTvrdi povezEdicija Biseri Srpske književnosti*** Fleka na knjižnom bloku od vode najverovatnije ***Димитрије Обрадовић (црквено име Доситеј; Чаково, 1739[1] или 1742. — Београд, 28. март 1811[2]) био је српски просветитељ и реформатор револуционарног периода националног буђења и препорода. Био је оснивач и професор Велике школе, претече Београдског универзитета. Он је био први попечитељ просвете у Совјету и аутор свечане песме „Востани Сербије“.[3]Рођен је у данас румунском делу Баната тадашње Хабзбурршке Аустрије. Школовао се за калуђера, али је напустио тај позив и кренуо на путовања по целој Европи, где је примио идеје европског просветитељства и рационализма. Понесен таквим идејама радио је на просвећивању свог народа, преводио је разна дела међу којима су најпознатије Езопове басне, а потом је и сам писао дела, првенствено програмског типа, међу којима је најпознатије „Живот и прикљученија“. Његови остаци почивају у Београду, на улазу у Саборну цркву, иако је његова изричита жеља била да буде сахрањен поред Хајдучке чесме у београдском Кошутњаку.[4]БиографијаДоситеј Обрадовић је рођен по једном извору 1739[5]-1740. године, а по другом - 1742. или 1743. године у Чакову у српско-румунском месту у Тамишком Банату. Отац му се звао Ђурађ, а по занимању био је ћурчија и трговац, а мајка Круна била је кћи Ранка Паункића из Семартона.[6] Његов отац је умро око 1748. године и после смрти оставио је удовицу и четворо мале деце. Мати Круна умире ускоро, око 1752. године, а деца су се растурила по породици. Мали Димитрије допадне једном тетку. Дете је учило основну школу у месној српској школи, и како се одликовало љубављу према књизи, тетак науми да га спреми за попа. Читање житија светаца заврте мозак дванаестогодишњем дечку, по природи склоном сањарењу и маштању, и једном приликом хтеде са једним просјачким калуђерима из Дечана да бежи у Османско царство, у пустињу да се посвети. Трезвени тетак, видећи болесно стање детиње маште, да би га задржао од тих верских фантазирања, одведе га назад у Темишвар, код једног јорганџије.Калуђер ДоситејКада се прва повољна прилика указала, стари верски занос се понова разбуктао и он је опет зажелео да оде у пустињаке и светитеље. Оставио је занат, родбину и завичај, и 31. јула 1757. године закуцао на врата фрушкогорског манастира Хопова.[7] Хоповском игуману Теодору Милутиновићу допао се бистар дечко који је већ лепо знао да чита, и узео га за свога ђака. Димитрије се посветио изучавању живота светаца и по узору на њих живи испоснички живот. 17. фебруара 1758. године је закалуђерен, и добио је име Доситеј, једног од својих светих узора, старог хришћанског свеца који је, као младић из богате куће, оставио свет и побегао у самоћу и мучио своје тело, гладујући, у силним молитвама и метанисањима. 16. априла 1758. године, у Карловцима, је рукоположен за ђакона. Велика и искрена побожност, дуги постови и честе молитве малога дијакона разгласили су га по целом Срему, и болесници су почели долазити да им он чита молитве.Стални подсмеси са свих страна, низак живот манастирске братије, прозаична стварност, разбијају младом испоснику илузије о калуђерском светитељству. Он почиње сумњати у оно што је слепо веровао. Затим, видик његова духа који се почео ослобађати, ведри се и проширује. Он почиње читати и грађанске књиге, самообразује се, учи латински језик, зажели више знања и праве науке. Калуђери му чине сметње, и он са њима долази у сукоб. Када је у пролеће умро његов добротвор Теодор Милутиновић, прекинула се и последња веза која га је држала за манастир. 2. новембра 1760. он је напустио манастир. Ово бекство младог ђакона било је, по речима Ватрослава Јагића, за српску књижевност оно што је за муслиманство било бекство Мухамеда из Меке у Медину. Преко Славоније дошао је у Загреб, где је приватно учио латински језик, и у пролеће 1761. године преко Лике, оде у северну Далмацију, са намером да учитељујући заштеди нешто новаца, па после са том уштедом да оде на школовање у Русију.Спомен-табла на кући у којој је Доситеј Обрадовић описмењавао народ Далмације, село Голубић код КнинаОд 1761. до 1763. године био је учитељ у српској школи при цркви Св. Ђорђа у Книнском Пољу, где је задовољно провео три године свога живота, научивши и нешто италијанског језика. Жеља ка учењу која га је из манастира извукла гонила га је напред. И када је уштедео колико је мислио да му је потребно, он се понова отиснуо у свет. Разболевши се на путу за Свету гору, он је до почетка 1764. године учитељевао при манастиру Свете Петке у манастиру Маинама, у Боки которској, и тада га је црногорски владика Василије Петровић рукоположио за свештеника. Лазар Томановић наводи податак да је Доситеј рукоположен за свештеника у манастиру Стањевићи од митрополита Василија, на Ускрс 1764. и да је провео јесен и зиму у манастиру св. Петке под Маинама, где су митрополити црногорско-приморски имали своје домове, винограде и маслине.[8] Писао је владици Петру 1805. године, који је био архиђакон при његовом рукоположењу, кад је чуо да је владика сишао у Боку, како би добро било, да у ком лепом крају Србије подигне једну вишу школу са малом штампаријом. А тај крај Србије је био у Боки, изнад Будве. [9] Ради поправке здравља врати се опет у Далмацију, за учитеља у селу Голубић крај Книна, затим у Плавну 1770. године, а потом на Косово Далматинско и у манастир Драговић. У Далмацији је укупно провео једну деценију (1761—1771).[10] У историографији се значај рада и живота Обрадовића у Далмацији или минимизирао или пренаглашавао. ОН је сам наводио да је током тог периода живота стекао најлепше животне лекције и поставио темеље за наредне периода живота и рада.[11]Пут по ЕвропиДоситеј Обрадовић, уље на платну Арсе Тодоровића.Као учитељ и домаћи васпитач, или као манастирски гост, обишао је скоро цео Балкан и Малу Азију, затим државе Италије, државе Немачке, Краљевину Француску, Краљевину Британију, Хабзбуршку монархију и Руско царство. У Смирни је провео три године, као ђак чувене грчке богословске школе Јеротеја Дендрина. Ту и на Крфу добро је научио грчки језик, књижевност и филозофију. Школу је морао да напусти због избијања руско-турског рата 1787. године. После тога поново живи у Далмацији као учитељ у Книну, у школи на „Синобадовој главици“, затим у Задру и Трсту. Из Трста је отишао у Беч, где је провео пуних шест година у учењу немачког језика и културе. Портретисао га је у Бечу 1794. године српски сликар иконописац Арса Теодоровић.[12] Као учитељ језика одлази из Беча у Карловце и Кнежевину Молдавију. Мантију је скинуо тек када се уписао у Халеу да слуша филозофију.[13][14] Филозофске студије наставља у Лајпцигу и ту почиње и сам да пише. Године 1783, штампа своје прво дело „Живот и прикљученија“.Путовао је још у Париз, Лондон и Русију, где је био позван за наставника једне војне школе.Први српски устанакПрви српски устанак га је затекао у Трсту. Он се од почетка ставља у службу српских устаника: прво је скупљао прилоге за њих, па је потом вршио разне поверљиве мисије између устаника и Русије и најзад коначно прелази у Карађорђеву Србију. Као најпросвећенији и најученији Србин свога времена, постао је први српски министар просвете, организовао је школе, мирио и саветовао устаничке вође, и био је Карађорђев лични секретар и саветник.У Београду на `Великој пијаци` била је кућа у којој `живео, учио и умро` Доситеј Обрадовић.[15] У тој кући је био једно време и Совјет српски смештен. Београдски фотограф Гантенбајн је за потребе Србског ученог друштва 1865. године направио шест снимака те куће. Умро је 1811. године у Београду и сахрањен испред Саборне цркве у Београду. Његово тело је два пута измештано, најпре 1837. због зидања нове Саборне цркве уместо старе која је срушена, и други пут 1897. да би се његов гроб поставио напоредо са гробом Вука Караџића, који је те године пренет из Беча. Током 2011. обележено је 200 година од његове смрти.[16]Књижевни рад и критички освртЖивот и прикљученија, једно од најзначајнијих Доситејевих дела, 1783.Совети здраваго разума, 1806.`Мезимац` (1818), други део СобранијаПрви његови рукописни радови само су превод или прерада популарних практично-моралних списа новогрчких и италијанских. Тако, „Буквица“ је један мали превод из Јована Златоуста намењен поп-Аврамовој кћери Јелени из Косова пољa ниже Книна.[17] Доситеј је тада (1765. године) написао прву књигу „на прост српски језик`, и тиме ударио основ за свој богати и плодоносни књижевни рад. „Христоитија“ превод једног новогрчког дела из XVIII века, „Басне“ су превод Езопа, Федра, Лафонтена и Лесинга. Уз басне је Доситеј додавао своја значајна „наравоученија“, као моралне коментаре појединих басни.[18] Своја главна и најбоља дела почиње објављивати од године 1783.Доситејево просветитељствоПрво је штампао „Живот и прикљученија“ у којем је испричао свој живот од рођења до тридесет и девете године и своју биографију пропратио рефлексијама о потреби школа и науке и о духовној заосталости калуђера, које оштро напада. После тога штампа „Совјете здравога разума“, изабране мисли и савете учених људи с разних језика преведене. То су морални и полемични огледи, пуни просветитељских мисли. Затим објављује „Собраније“, збирку огледа из морала и практичне филозофије: о патриотизму, о љубави к наукама, о лажи, о читању, о умерености итд. Ту има неколико моралних прича, као она Мармонтелова „Лаузус и Лидија“, или Лабријерова „Ирена`; ту је и више источњачких прича моралне или филозофске тенденције; ту је и Лесингова комедија „Дамон“.[19] — Доситеј је и преводио са разних језика: „Етику“ од италијанског писца Соавија и „Слово поучително“ од немачког протестантског мислиоца Цоликофера.Доситејев национални програмПрви Доситејев штампани рад је „Писмо Харалампију“, штампан у Лајпцигу као позив за претплату на „Совјете здравог разума“. То је његово чувено програмско писмо, где су у виду манифеста изложене његове основне идеје. У облику писма једноме пријатељу, тршћанском трговцу, Харалампију (иначе Србину из Хрватске), Доситеј излаже да је намеран штампати за народ једну књигу на простом народном језику за просте сељаке. Он је написао да од Јадранског мора до реке Дунав живи један народ који једним језиком говори:[20]Ко не зна да житељи чрногорски, далматски, херцеговски, босански, сервијски, хорватски (кромје мужа), славонијски, сремски, бачки и банатски осим Вла(х)а, једним истим језиком говоре? Говорећи за народе који у краљевствам и провинцијам живу, разумевам колико грчке цркве, толико и латинске следоватеље, не искључавајући ни саме Турке, Бошњаке и (Х)ерцеговце, будући да закон и вера може се променити, а род и језик никада. Бошњак и (Х)ерцеговац Турчин, он се Турчин по закону зове, а по роду и по језику, како су год били његови чукундедови, тако ће бити и његови последњи унуци Бошњаци и (Х)ерцеговци догод, Бог свет држи. Они се зову Турци док Турци том земљом владају, а како се прави Турци врате у свој вилајет откуда су про`зишли, Бошњаци ће остати Бошњаци и биће што су њи(х)ови стари били. За сав, дакле, српски род ја ћу преводити славни(х) и премудри(х) људи мисли и совете желећи да се сви ползују.Верска трпељивостДоситејева улица у БеоградуМисао о верској трпељивости и равноправности, коју је примио од филозофа XVIII века, помогла му је да се уздигне над старинским схватањем национализма по вери. Прокламујући народно јединство одлучно и потпуно, он ипак не проповеда шовинизам и искључивост, већ непрекидно позива и упућује народ да прими од других културних народа оно што је код њих боље и напредније. Цела се његова делатност управо на то и своди. Он је једно време веровао да ће Јосиф II ослободити Србе од турског ропства, али чим је видео да је ту историјску улогу преузела Србија са Карађорђем на челу, он долази у њу и на делу почиње спроводити оно што је раније писао и мислио.[21]Рад на популаризацији наукеМесто племенског и вероисповедног схватања нације он је поставио ново и савремено. Али и у књижевности и нашој култури уопште он ствара ново и руши старо. До њега, књижевност је била локалног, племенског или вероисповедног карактера, писана покрајинским наречјем или језиком одговарајуће вероисповести. Доситеј први свесно ствара праву националну књижевност на чистом народном језику, намењену најширим слојевима српског народа. До њега, на књижевности су поглавито радили црквени људи за црквене потребе; он кида са традицијом и почиње уносити у народ напредне идеје са Запада, оно што је научио и примио из рационалистичке филозофије XVIII века. Његово знање је било обимно и разнолико: прошао је кроз духовни утицај верске мистике, руске догматичке књижевности, грчких црквених реформатора, немачког протестантизма и француског и енглеског рационализма. Он купи и прерађује велике истине, поучне и лепе мисли из свих времена и од свих народа, од Платона и Аристотела до Лабријера, Молијера, Лесинга и Волтера. Као убеђени присталица рационалистичке филозофије, Доситеј верује у свемоћ разума и науку истиче изнад свега. Учинити науку и филозофију доступним свима људима, и оним у најзабаченијим селима, — то је он поставио као највише начело. Сви његови радови су углавном збирке преведених и прерађених „разних поучних ствари“, од „свега помало али лепо“, како сам каже.Споменик Доситеју Обрадовићу у студентском парку у Београду, рад вајара Рудолфа ВалдецаПедагогија и васпитањеКао практичан мислилац и народни учитељ, он науку и књижевност сматра само као средство да се код човека развије „човекољубље и добра нарав“, све своди на васпитање младежи и сматра „ту ствар најнужнију и најполезнију чловеку на свету“. Кад говори о васпитању, Доситеј не мисли само на васпитање мушке деце већ и женске. Место источњачког и патријархалног схватања женине улоге у друштву он поставља ново схватање у духу рационалистичке филозофије запада: тражи да и женска деца уче не само читање и писање већ сва знања доступна мушкарцима, како би боље одговорила својим дужностима као кћери, супруге и мајке и како би што више помогла општем просветном и моралном напретку.Тумач тежњи будућег грађанског сталежа српскогРаскалуђер и присталица европске рационалистичке филозофије, Доситеј, одушевљено је бранио верске реформе Јосифа II, који је растурао калуђерске редове, манастире претварао у школе и болнице и предузео читав низ законских мера против празноверја, верске заслепљености и огромног броја празника. Његово дело Живот и прикљученија углавном је написано у виду оштре и смеле критике калуђерског реда. Он устаје против верског фанатизма и искључивости, против црквеног формализма и догматизма, једном речју против свега што је у супротности са правим јеванђелским учењем и правим хришћанством.Доситеј се залагао за верску сношљивост и за преображај цркве према захтевима здравог разума. Проповедајући такве идеје, Доситеј није само следбеник западне савремене филозофије, већ уједно тумач тежњи и жеља грађанског и световног српског друштва, које се већ и раније почело борити против свемоћне теократије црквене. Зато је Доситеј имао велики број читалаца и у току свог живота био најпопуларнији као критичар цркве.[22]Народни језик у Доситејевим делимаГрафит — мисао Доситеја ОбрадовићаУ погледу језика Доситеј је претеча Вука Караџића, иако српски народни језик он није узео из разлога књишких и програмских, већ просто као средство да га прости „сељани и чобани“ могу разумети и да се просвета лакше и брже шири. Истина, код њега има доста граматичких грешака, позајмљених речи и синтактичких облика из туђих језика, но то је сасвим разумљиво код једног писца који је рођен далеко од народног центра, који је већи део живота провео на страни и који је принуђен да ствара књижевни језик од простог народног језика, још неразвијеног и сиромашног. Па ипак, његов стил се одликује необичном једноставношћу и топлином, која је била права реткост и код савременијих писаца.Рационалиста и реформатор европскиДоситеј је несумњиво најпотпунији и најизразитији представник оног дела нашег народа који у рационалистичкој култури западне Европе види свој узор и свој идеал, права супротност Вуку Караџићу, који је романтичарским генерацијама открио култ народне песме и обичаја. Доситеј је велики реформатор и просветитељ народни, један од оних који се ретко сусрећу на почетку једне нове епохе и који смело кидају са традицијама и отварају нове видике. Па ипак, он је са потцењивањем гледао на основе наше старе културе и, као убеђен рационалиста, веровао да се разумом може брзо изменити прошлост и наслеђе и створити нови поредак и нова култура.НаслеђеКућа у којој је рођен Доситеј у Чакову, у Румунији, и данас постоји. То је реновирана приземна „прека” кућа у данашњој улици Доситеја Обрадовића бр. 11, надомак српског православног храма. На тој кући је први пут постављена спомен-плоча 1861. године током свечаности обележавања пола века од његове смрти. Другим поводом 1911. године, када се обележавао век од његовог упокојења, постављена је на тој кући друга спомен-плоча, на којој пише да је Доситеј ту рођен 1739. године.[23] Међутим, пошто се значајно променио национални састав села, и та кућа је до почетка 21. века била власништво једне румунске породице. Током 2004. године, кућа је откупљена и под надзором Матице српске и Института за књижевност и уметност реновирана. Исте године је, 17. септембра, у Вршцу основана „Задужбина Доситеја Обрадовића“ чије је власништво Доситејева кућа у Чакову. Задужбина се бави проучавањем стваралаштва Доситеја Обрадовића и његовог утицаја у просвети и науци, као и организовањем сусрета младих писаца и даровитих ученика из земље и иностранства. Задужбина издаје годишњу публикацију „Доситеј“ у Доситејевим данима и додељује две награде — „Доситејев штап“ и награду „Доситеј Обрадовић“ страном издавачу за посебан допринос превођењу књижевног стваралаштва и представљању културе Србије у иностранству. Једна од књига коју је задужбина објавила је „Доситејев ход“, збирка од 67 песама Мирка Магарашевића.[24] Поред тога, задужбина издаје и часопис Доситејев врт.[25][26][27] По њему је названа Улица Доситејева (Сомбор).Доситеј Обрадовић на новчаници од 500.000 југословенских динара из 1993. годинеСпомен плоча Доситеју Обрадовићу на Саборној цркви у Београду, изнад његовог гробаНаграде имена Доситеја„Доситејева награда“„Доситејево перо`„Доситејев штап`„Доситеја` — награду талентованим и успешним ученицима и студентима који додељује истоимени фонд 1Награда Доситеј Обрадовић за животно делоНаграда Доситеј Обрадовић страном издавачуУ популарној културиЈастук гроба мог, телевизијска минисерија заснована на биографији Доситеја Обрадовића у режији Саве Мрмка је снимљена 1990. године у продукцији РТБ-а.[28][29][30]Списак културних установа које носе Доситејево имеОШ „Доситеј Обрадовић” у БеоградуОШ „Доситеј Обрадовић” ЧукарицаОШ „Доситеј Обрадовић” у Новом Саду[31]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ВрањуОШ „Доситеј Обрадовић” у Сомбору[32]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Пожаревцу[33]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Врби[34]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Крушевцу[35]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Корају[36]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Нишу[37]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Иригу[38]ОШ „Доситеј Обрадовић” у Ћићевцу[39]ОШ „Доситеј Обрадовић” ВолујацОШ `Доситеј Обрадовић` у ЗрењанинуОШ „Доситеј Обрадовић” у Клупцима (општина Лозница)[40]ОШ „Доситеј Обрадовић” у ПутинцимаОШ „Доситеј Обрадовић” у СмедеревуОШ „Доситеј Обрадовић” у ДобојуОШ „Доситеј Обрадовић” у Омољици (општина Панчево)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Бањој ЛуциОШ „Доситеј Обрадовић” у ПриједоруОШ „Доситеј Обрадовић” у Партешу (општина Гњилане)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Теслићу (Блатница)ОШ „Доситеј Обрадовић” Свође (Власотинце)ОШ „Доситеј Обрадовић” у Белој ЦрквиОШ „Доситеј Обрадовић” у БочаруОШ „Доситеј Обрадовић” ВрановоОШ „Доситеј Обрадовић” ЕрдечШколски центар „Доситеј Обрадовић” СуботицаЕкономско-трговинска школа „Доситеј Обрадовић” у АлибунаруСредња школа „Доситеј Обрадовић” у КрагујевцуДом културе „Доситеј Обрадовић” у СтанишићуБиблиотека „Доситеј Обрадовић” у Старој Пазови[41]Гроб Доситеја Обрадовића у порти Саборне цркве у БeоградуДелаСлово поучитељно Госп. Георг. Јоакима Цоликофера, Лајпциг, 1774, 31 стр.Писмо Харалампију, 1783.Живот и прикљученија Д.О., Лајпциг, 1783.Совјети здраваго разума, Лајпциг, 1784, 119 стр.Езопове и прочих разних баснотворцев басне, Лајпциг, 1788, 451 стр.Песме о избавленију Сербије, Беч, 1789, 4 стр.Собраније разних наравоучителних вешчеј, Пешта, 1793, 2 + стр стр.Етика или филозофија наравноучителна, Венеција, 1803, 160 стр.Востани Сербије, 1804.Мезимац, Будим 1818, 230 + 11 стр.Христоитиа сиреч благи обичаи и Венац от алфавита, Пешта, 1826.[42]Ижица, 1830Писма, Будим, 1829, 126 стр.Првенац, Карлштат 1930, 17 + 168 стр.Јастук рода мога (изгубљено дело), 1813.ПреводиСлово поучително, 1784.Истина и прелест, (кратка прича), 1788.Пут у један дан, (кратка прича), 1788.Езопове баснеХристоитијаБуквицаЕтикаВенацДамонИнглеска изреченија3/3

Iz kolekcije `Sabrana dela Stevana Jakovljevica`. Obe knjige u solidnom stanju, vidljivi znaci starosti ali generalno su ok.

Antun Gustav Matoš Izabrana djelaTvrdi povezIzdavač RadO autoruАнтун Густав Матош (Товарник, 13. јун 1873 — Загреб, 17. март 1914) био је хрватски пјесник, новелиста, фељтониста, есејиста и путописац.[1]БиографијаМатош је рођен у Срему, а преселио се са родитељима у Загреб у другој години живота, па је имао обичај да каже да је „Буњевац поријеклом, Сремац родом, а Загрепчанин одгојем“.[2] Мајка му је била Марија чији је деда Франц Шамс (1779—1839) био фармацеут у Петроварадину.[3] До шестог разреда гимназије био је ученик горњоградске гимназије, а у седмом разреду је имао слабе оцјене, осим из физике, пропедеутике и хрватског језика. Покушај студирања на Војном ветеринарском факултету у Бечу свршио се неуспјехом.[4] Године 1893. је отишао у војску, али је сљедеће 1894. дезертирао из Хрватске[4], најприје у Шабац, а затим у Београд. Како сам наводи, у Београду је током сљедеће три године и неколико мјесеци био „челист, па новинар, литерат“. У јануару 1898. године је преко Беча и Минхена отишао у Женеву, а одатле 1899. у Париз, гдје је остао пуних пет година. За то вријеме је написао најзначајнији дио своје прозе. Године 1904. опет је стигао у Београд, да би — још увијек као војни бјегунац — у три наврата потајно долазио у Загреб током 1905, 1906. и 1907. године. Коначно, 1908, послије тринаест година, помилован је и дефинитивно се вратио у Загреб.[1] Из Загреба је повремено одлазио на путовања у Италију, где је у Риму написао „Римске Фељтоне“ његово последње дело.[5]Умро је од рака грла 1914. године у Загребу[6], оставивши иза себе двадесетак што штампаних, што необјављених књига: од приповједака, фељтона и путописа, до пјесама, критика и полемика.[5]Матош је средишња личност хрватске модерне. Естетицизам и умјетничке норме су постали примарни критеријум врједновања, док је национални и друштвени ангажман, дотле практично једини кредо, остао уклопљен у цјеловитију визуру задатка хрватских писаца, који од Матоша надаље нису (осим у комунистичком раздобљу) могли да гаје претежно утилитаристички однос према умјетничком стваралаштву.КњижевностУ књижевност је ушао 1892. приповијетком „Моћ савјести“[4], која назначава почетак периода модерне. У неколико наврата писао је о својем поимању поетике прозног стваралаштва и о својим литерарним узорима. „... од новелиста највише волим гениј Поов, затим супериорну, концизну тачност Меримеову и природност Мопасанове сатире... “ изјавио је у једном писму пријатељу Милану Огризовићу. Тежњу да се нигдје не понавља, да не западне у маниризам, успио је остварити у већем дијелу својих приповједака сакупљених у три збирке и издатих редом: „Иверје“, 1899, „Ново иверје“, 1900, „Уморне приче“, 1909.[5] С обзиром на Матошеву стваралачку технику, методе и стилске поступке у остваривању фабула приповједака, а прије свега с обзиром на тематске интересе, позната је већ стандардна подјела његовог приповједачког опуса на два темељна тематска круга: један с тематиком из домаће загребачко-загорске средине и стварним јунацима које је сретао у животу, и други с новелама бизарног садржаја с доминацијом чудака, типова потпуно индивидуалног карактера. Један и други круг повезује наглашена лирска нота и присуство љубавних мотива. Новеле једног и другог круга настајале су паралелно, истовремено, што говори да није ријеч о неком посебном еволуирању Матоша приповједача, него о његовим покушајима да на различитим темама остварује и искушава различите, како је он то знао рећи, „стилске студије“.Добар дио елемената од којих је саткана приповједачка проза с тематиком „наших људи и крајева“, додиривање неких актуелних друштвених проблема и у гротескно-фантазијском циклусу је нашло одјека, али мотиви мистерије љубави и смрти, уопште ноктуралних стања и атмосфера, у овом другом кругу су дошла до пуног изражаја, дубље и интензивније доживљени. Посебност тих мотива огледала се у првом реду сужавањем фабулативних захвата, анализом појединачних индивидуалних судбина литерарних јунака, нестајањем површних анегдотских елемената и уношењем невјероватних догађаја и бизарних ликова, што ће условити појачану психолошку мотивацију, а потискивање социолошке у други план. Све је то резултовало чињеницом да је проза овога круга, умјесто регионалног или националног, попримила шири космополитски карактер.ПутописиУ путописној прози Матош је један од највећих хрватских иноватора. Мотив пејзажа, не само као дио приповједачке цјелине, него и као самостална тема, новост је коју Матош, поводећи се за Баресом, уводи у хрватско прозно стваралаштво. Његов пејзаж не зауставља се само на спољњој слици, него активно укључује свог аутора: не само по лирској интонацији, по изразу који носи личну ноту и посебном фокусу кроз који аутор сагледава тај пејзаж, него нарочито по томе што сваки пејзаж обилно развија асоцијације за промишљања потпуно различитих проблема. Та изразито импресионистичка црта, гдје пејзаж добија одређену функцију да као повод емоционалном узбуђењу развије до максимума способност искричавих асоцијација - типична је за Матошеве пејзаже у готово свим његовим текстовима. Посебно се то огледа у његовим бројним путописима у којима је пејзаж искључива тема (нпр. у изванредном лирском путопису „Око Лобора“9/3

Antun Gustav Matoš Izabrana djelaTvrdi povezIzdavač RadO autoruАнтун Густав Матош (Товарник, 13. јун 1873 — Загреб, 17. март 1914) био је хрватски пјесник, новелиста, фељтониста, есејиста и путописац.[1]БиографијаМатош је рођен у Срему, а преселио се са родитељима у Загреб у другој години живота, па је имао обичај да каже да је „Буњевац поријеклом, Сремац родом, а Загрепчанин одгојем“.[2] Мајка му је била Марија чији је деда Франц Шамс (1779—1839) био фармацеут у Петроварадину.[3] До шестог разреда гимназије био је ученик горњоградске гимназије, а у седмом разреду је имао слабе оцјене, осим из физике, пропедеутике и хрватског језика. Покушај студирања на Војном ветеринарском факултету у Бечу свршио се неуспјехом.[4] Године 1893. је отишао у војску, али је сљедеће 1894. дезертирао из Хрватске[4], најприје у Шабац, а затим у Београд. Како сам наводи, у Београду је током сљедеће три године и неколико мјесеци био „челист, па новинар, литерат“. У јануару 1898. године је преко Беча и Минхена отишао у Женеву, а одатле 1899. у Париз, гдје је остао пуних пет година. За то вријеме је написао најзначајнији дио своје прозе. Године 1904. опет је стигао у Београд, да би — још увијек као војни бјегунац — у три наврата потајно долазио у Загреб током 1905, 1906. и 1907. године. Коначно, 1908, послије тринаест година, помилован је и дефинитивно се вратио у Загреб.[1] Из Загреба је повремено одлазио на путовања у Италију, где је у Риму написао „Римске Фељтоне“ његово последње дело.[5]Умро је од рака грла 1914. године у Загребу[6], оставивши иза себе двадесетак што штампаних, што необјављених књига: од приповједака, фељтона и путописа, до пјесама, критика и полемика.[5]Матош је средишња личност хрватске модерне. Естетицизам и умјетничке норме су постали примарни критеријум врједновања, док је национални и друштвени ангажман, дотле практично једини кредо, остао уклопљен у цјеловитију визуру задатка хрватских писаца, који од Матоша надаље нису (осим у комунистичком раздобљу) могли да гаје претежно утилитаристички однос према умјетничком стваралаштву.КњижевностУ књижевност је ушао 1892. приповијетком „Моћ савјести“[4], која назначава почетак периода модерне. У неколико наврата писао је о својем поимању поетике прозног стваралаштва и о својим литерарним узорима. „... од новелиста највише волим гениј Поов, затим супериорну, концизну тачност Меримеову и природност Мопасанове сатире... “ изјавио је у једном писму пријатељу Милану Огризовићу. Тежњу да се нигдје не понавља, да не западне у маниризам, успио је остварити у већем дијелу својих приповједака сакупљених у три збирке и издатих редом: „Иверје“, 1899, „Ново иверје“, 1900, „Уморне приче“, 1909.[5] С обзиром на Матошеву стваралачку технику, методе и стилске поступке у остваривању фабула приповједака, а прије свега с обзиром на тематске интересе, позната је већ стандардна подјела његовог приповједачког опуса на два темељна тематска круга: један с тематиком из домаће загребачко-загорске средине и стварним јунацима које је сретао у животу, и други с новелама бизарног садржаја с доминацијом чудака, типова потпуно индивидуалног карактера. Један и други круг повезује наглашена лирска нота и присуство љубавних мотива. Новеле једног и другог круга настајале су паралелно, истовремено, што говори да није ријеч о неком посебном еволуирању Матоша приповједача, него о његовим покушајима да на различитим темама остварује и искушава различите, како је он то знао рећи, „стилске студије“.Добар дио елемената од којих је саткана приповједачка проза с тематиком „наших људи и крајева“, додиривање неких актуелних друштвених проблема и у гротескно-фантазијском циклусу је нашло одјека, али мотиви мистерије љубави и смрти, уопште ноктуралних стања и атмосфера, у овом другом кругу су дошла до пуног изражаја, дубље и интензивније доживљени. Посебност тих мотива огледала се у првом реду сужавањем фабулативних захвата, анализом појединачних индивидуалних судбина литерарних јунака, нестајањем површних анегдотских елемената и уношењем невјероватних догађаја и бизарних ликова, што ће условити појачану психолошку мотивацију, а потискивање социолошке у други план. Све је то резултовало чињеницом да је проза овога круга, умјесто регионалног или националног, попримила шири космополитски карактер.ПутописиУ путописној прози Матош је један од највећих хрватских иноватора. Мотив пејзажа, не само као дио приповједачке цјелине, него и као самостална тема, новост је коју Матош, поводећи се за Баресом, уводи у хрватско прозно стваралаштво. Његов пејзаж не зауставља се само на спољњој слици, него активно укључује свог аутора: не само по лирској интонацији, по изразу који носи личну ноту и посебном фокусу кроз који аутор сагледава тај пејзаж, него нарочито по томе што сваки пејзаж обилно развија асоцијације за промишљања потпуно различитих проблема. Та изразито импресионистичка црта, гдје пејзаж добија одређену функцију да као повод емоционалном узбуђењу развије до максимума способност искричавих асоцијација - типична је за Матошеве пејзаже у готово свим његовим текстовима. Посебно се то огледа у његовим бројним путописима у којима је пејзаж искључива тема (нпр. у изванредном лирском путопису „Око Лобора“9/3