Delo u dve knjige,knjiga br.2 govori o Golom otoku,a prva je skup priča.kazivanja Čeperku o ratnoj i poratnoj zbilji jednog partizana. Posebno je tada bila atraktivna knjiga zbog razotkrivanja o Golom otoku! Izdavači Prosveta o Globus Broj strana : 273 + 355

AutorTolstoj, Lev Nikolaevič Izdavač: Matica hrvatska, Zagreb, 1946 Materijalni opis (479; 411 str.) ; 20 cm Nakladnički niz: Slavenska knjižnica NapomenaP: rijevod djela: Anna Karenina.

Autor - osoba Rilke, Rainer Maria, 1875-1926 = Rilke, Rajner Marija, 1875-1926 Naslov Devinske elegije ; Soneti posvećeni Orfeju / Rajner Marija Rilke ; [izbor, prevod i pogovor Branimir Živojinović] Jedinstveni naslov Duineser Elegien. srpski jezik Die Sonette an Orpheus. srpski jezik Vrsta građe knjiga ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1969 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 85 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Živojinović, Branimir, 1930-2007 = Živojinović, Branimir, 1930-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂReč i misao. ǂkolo ǂ12 ; ǂknj. ǂ290 ISBN (Broš.) Napomene Prevod dela: 1. Duineser Elegien; 2. Die Sonette an Orpheus / Rainer Maria Rilke Rilkeove elegije i soneti: str. 81-[84]. Rajner Marija Rilke rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji mu žive odvojeno i on se s majkom se seli u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. U oktobru 1886. godine, na očev zahtev, pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije naziva `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, ne uspeva se prilagoditi pitomačkom vojničkom životu, premda mu u zavodu dopuštaju da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Rilkeov rad, utemeljen je pod uticajem klasičnih autora. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Prevodio je s francuskog, engleskog i italijanskog jezika. Od 1897. do 1899.godine živi u Minhenu i Berlinu; putuje u Italiju i Rusiju. Zatim živi u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901.godine se ženi vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspada. Posle toga duže živi u Parizu, putuje u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911-1912. godine živi u zamku Devin blizu Trsta. Rat provodi u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanjuje u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. Neka dela: Soneti Orfeju Nove pesme Knjiga slika Žrtva Larima Život Marijin MG79 (L)

Izdavač: Matica Drpska, Novi Sad, 1962 Tvrd povez sa omotom Talentovan pisac bogate fantazije i živog duha, podjednako uspešno se okušao u pozorišnim delima i u istorijskim romanima. Najpozantije mu je delo avanturistički roman „Tri musketara“, poznat po zanimljivom zapletu, mnogim pustolovinama i simpatičnim i hrabrim junacima. Uticaj Diminih istorijsko-avanturističih romana osetio se gotovo u celoj evropskoj popularnoj literaturi. Bio je najpopularniji romanopisac i dramatičar svoga vremena. Napisao je, što sam, što u saradnji s drugima, oko 300 romana i drama. Za pozorište je zaslužan jer je napisao prvu istorijsku romantičnu dramu „Henrik III i njegov dvor“.

Marko Marulić Latinska djelaKnjiga 1Tvrdi povez sa zaštitnim omotomMarko Marulić (18. avgust 1450 — 5. januar 1524) je bio hrvatski književnik[1] i hrišćanski humanista iz Splita, zbog čega mu se često dodeljuje i atribut Splićanin. Autor je više dela pisanih na hrvatskom jeziku i to splitskoj čakavici, kao i na latinskom jeziku. Jedno od njegovih najznačajnijih dela jeste religiozni ep Judita. Smatra se ocem hrvatske književnosti.[2]BiografijaMarko Marulić je rođen 18. avgusta 1450. godine u Splitu, tada pod Mletačkom republikom. Potiče iz splitske plemićke porodice Marulus, koja se od 15. veka počela nazivati Maruli ili De Maruli, odnosno Pečenić (Pecinić). Otac Nikola je bio ugledan i veoma bogat splitski plemić, a majka Dobrica iz ugledne porodice Alberti. Imao je petoro braće i jednu sestru.[3]Kao dečak je pokazivao veliku darovitost i bio je dosta posvećen učenju. Tokom mladosti u Splitu, bio je učenik trojice uglednih učitelja, Nikole iz Ferma, Tidea Akjarinija (Tideo Acciarini) i Jeronima Genesima iz Picena, od kojih je stekao osnovna znanja iz grčkog jezika i latinske književnosti. Toliko je naporedovao u učenju latinske književnosti da je još kao dečak održao govor i bio pohvaljen od strane samoga tadašnjega mletačkoga dužda Nikole Marčela.[3] Nakon završetka humanističke škole u Splitu, sa školovanjem je nastavio u Italiji, a pretpostavlja se da je studirao u Padovi.[1][4]Nakon završetka školovanja, vratio se u Split gde je proveo gotovo ceo svoj život, izuzev kraćih putovanja u ostale gradove Mletačke republike ili u Rim.[3][4] Jedno vreme je boravio i u Nečujmu, na obližnjem ostrvu Šolta.[1] Upravo je u Splitu napisao i objavio gotovo sva svoja dela. Osim bavljenja književnim radom, obavljao je i razne dužnosti poput notara i beležnika, ali se u dokumentima u gradskom arhivu spominje i kao gradski sudija, tužilac i učesnik u gradskim parnicama.[5]Umro je 5. januara 1524. godine u svom rodnom Splitu.3/19

Izabra dela knjiga 2 Stanje: Dosta Dobro Izdavač: Čaplin,Beograd Izdato: 1996 Korica: tvrda Pismo : ćirilica Ovo se ne kupuje svaki dan. U svakom slučaju, pitajte preko poruka, tražite dodatne slike na mail, proverite dali vam odgovara stanje, i dajte ponudu.. Ko je hrabar, neka ga samo posmatra. :) Uštedite na poštarini i kupite što više knjiga! SRETNA Kupovina Kliknite na ovaj link ispod i pogledajte sve knjige što prodajem: http://www.kupindo.com/pretraga.php?Pretraga=knjiga&CeleReci=1&UNaslovu=0&Prodavac=palesztin&Grad=&CenaOd=&CenaDo=&submit=tra%C5%BEi ---BG6----

Naziv: Ana karenjina I i II Autor: Tolstoj Godina izdanja: 1982 Izdavač: Prosveta, Beograd Povez: Mek Pismo: Ćirilica Stanje kao na slikama. Oštećenje korica videti na slici. Ima posvetu na prednjoj stranici, kao i potpis vlasnika. Opis: U stvaralaštvu Lava Nikolajeviča Tolstoja roman Ana Karenjina predstavlja svojevrstan iznenadni zaokret ka novim temama... Pre toga, on je, završivši Rat i mir, nekoliko godina (1870-1873) grozničavo proučavao materijal za roman o Petru Velikom i uporedo sa tim kopao po prošlosti u raznim pravcima. Zanosio se najstarijim ruskim narodnim pesmama i maštao da napiše dramu o drevnom junaku ruskih bilina Danilu Lovčaninu. Sa strašću je u to vreme u originalu čitao antičke grčke filosofe i pisce - Ksenofona, Platona i Homera, srednjovekovne ruske živote svetaca u Minejima, klasične francuske, nemačke i engleske filosofe najrazličitijih koncepcija - Prudona, Hegela, Šopenhauera, Kanta, Konta, Paskala. Puškin i Gete su mu i u to doba ostali vazdašnji saputnici. A među njegovim beleškama iz lektire toga doba nailazimo i na misli povodom dela Molijera i Šekspira. Okupiran svojim idejama o obrazovanju i prosvećivanju naroda, on u to vreme piše svoju čuvenu Azbuku, Aritmetiku i Čitanke. Od oktobra 1872. do marta 1873. godine odbacuje 21 varijantu početka romana o Petru Velikom da bi najzad konačno zauvek napustio ideju da napiše roman o njemu i njegovom vremenu. Tih godina on je i mučno bolovao i padao u depresije i bio opsednut idejom o smrti i izmirio se sa njom. U to vreme pada i ona poznata prelomna tačka u njegovim bračnim odnosima o kojoj je kasnije zapisao da nije imala nikakva povoda i da je prosto „pukla struna pa sam sam postao svestan svoje usamljenosti`. To je i period u kome ga je pohodila smrt u porodici i u kome mu se rodila druga kćer. Uistinu, burne i bogate 3 godine.

Vreme neprolaznoPripovetke o ratu i revolucijiIzbor i predgovor Petar DžadžićTvrdi povezIzdavač Srpska književna zadrugaO autoruПетар Џаџић (Битољ, 18. септембар 1929[1] — Београд, 31. јул 1996) је био српски књижевни критичар, дописни члан САНУ.[2]БиографијаРођен је у Битољу. Гимназију је завршио у Пожаревцу 1948. године, а Филозофски факултет у Београду. [1]Докторирао је на тему из стваралаштва Иве Андрића. Као критичар јавио се крајем педесетих година. Залагао се за нове, модернистичке струје у српској књижевности, у опреци са тада владајућим социјалним реализмом, који је био у служби идеологије Комунистичке партије. Био је главни уредник студентског листа Видици, а потом покретaч и уредник утицајног часописа Дело,[2] који је промовисао и бранио модернизам у књижевности. Као писац дневне критике, сматрао је да новинска критика треба да се бави не само приказивањем књижевних дела, већ и њиховим вредновањем. Писао је критике за НИН, Политику и Телевизију Београд. Радио је као уредник у издавачкој кући Просвета. [1]Био је дописни члан САНУ. Текстови су му превођени на француски, руски, енглески, хинду, шпански, италијански, мађарски, јапански и друге језике.Добитник је више књижевних награда, као што је Октобарска награда за студију „Бранко Миљковић или неукротива реч“; „Ђорђе Јовановић“ за књигу „Критике и огледи“; „Милан Богдановић“ за приказ књиге „Пешчаник“ Данила Киша.[2]Умро је 31. јула 1996. године у Београду и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.9/2

Autor: Ivan Jefremov Izdavač: Delta pres Broj strana: 125 + 127 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Roman je podeljen na dva dela, razdvojena više od 1000 godina. Prvi deo se dešava za vreme vladavine faraona Djedefre (26. vek pre nove ere), koji odlučuje da pošalje ekspediciju na jug, kako bi potražio čuvenu i legendarnu Zemlju Punt i tražio granice zemlje i početak Velikog luka, kružnog okeana koji obuhvata ceo svet u egipatskoj kosmologiji. Drugi deo počinje u staroj Grčkoj tokom njenog egejskog perioda (nema preciznih datuma, ali se može pretpostaviti da je to oko 1000–900 pne). Mladi vajar po imenu Pandion kreće na put na Krit, ali završava na feničanskom trgovačkom brodu (dok pokušava da pobegne iz zatočeništva od nekih lokalnih divljih ljudi sa Krita), i posle 4 dana skače sa broda usred oluje (dok je bežao od žrtvovanja od uplašenih mornara), a oluja ga je konačno spustila u Egipat, gde je porobljen. Uspeva da izbori slobodu i pronađe prijatelje i posle dugog i opasnog putovanja kroz afričku savanu i džunglu vraća se kući. Na putu on izrezuje kameju koja prikazuje njegove prijatelje i neke detalje njihovih avantura. U kratkom uokvirujućem narativu, savremeni istraživači ispituju kameju i razmatraju njeno moguće poreklo. U maniru Žil Verna, Ivan Jefremov, autor čuvenih `Maglina Andromede`, izatkao je avanturistički roman najfinije žanrovske čistote, prepun uzbuđenja i velikih obrta. Tvrd povez. Knjige su dobro očuvane, izuzev što na predlistu obadve knjige postoji posveta.

Dragoslav Manić Forski : TEME , Izdavač autor Pirot 1998, str. 172. Eseji. Očuvanost 3; ima autorovu posvetu; malo pohabano. Драгослав Манић Форски (Радошевац, код Бабушнице, 11. септембар 1936) српски је књижевник. Биографија Манић је завршио основну школу у родном селу а гимназију у Пироту 1956. године. Завршио је студије српскохрватског језика и југословенске књижевности у Нишу на Вишој школи. Радио је као наставник у основним школама у Кални, Пироту, Бабушници и у Николичеву. Дела Писао је песме, приче, чланке и хуморске. Објављивао их је у листовима: Слобода, Политика експрес, Комуниста, Народне новине, Венац, Братство, Књижевна реч, Просветни преглед. Написао је дела: Антологија народних лужничких песама 1974. године, Печалбари 1974. године[1], Из ђачких дневника 1976. године, Лужничка народна баштина 1980. године, Јесен живота 1983. године, Тања 1984. године, Самовања 1986. године, На огњишту 1986. године, Приче и лутка, Лужница - монографија у слици и речи 2001. године[2], Градиште. Добитник је Вукове награде 1989. године, признања Најдражи учитељ 1988. године, дипломе Пушкин, повеље Карађорђевић, награде општине Оџаци Златокоса богиња и награду општине Бољевац Копријан.

Tvrd povez, 402+ 342 strane, format 18cm, izdanje Progres Novi Sad 1965. Vrlo dobro očuvane knjige, nema pisanja. Sjaj i beda kurtizana (franc. Splendeurs et misères des courtisanes) roman je koji je napisao francuski pisac Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac) između 1838. i 1847. godine. Roman pripada Balzakovoj Ljudskoj komediji; prvom delu Studija naravi; tematski Prizorima iz pariskog života

Tragom mrtve princeze 1-2, Kenize Mourad tvrd povez Znanje Zagreb 1989 Kenize Murad, unuka turskog sultana Murata, rođena je u Parizu i piše na francuskom. Svetsku slavu postigla je, krajem osamdesetih, upravo ovim romanom. Priču o svojoj majci, turskoj princezi Selmi, autorka je zasnovala na istinitoj priči, a protkala ju je ljubavlju i nežnošću, obojivši istorijske činjenice ljudskom toplinom. Kroz život sultanove porodice u izgnanstvu, u ovoj knjizi opisan je način života i običaji u Libanu, a zatim u Indiji, gde princeza Selma dospeva nakon udaje za indijskog radžu. U poslednjem delu knjige prikazan je i Pariz, u atmosferi neizvesnosti pred Drugi svetski rat. Ovo je priča o mojoj majci, princezi Selmi, rođenoj u jednoj palati u Istanbulu… Retko se desi da jedna knjiga spoji srce i istoriju na jedan tako intiman način. Takav je slučaj s priočm princeze Selme, najromanesknijom od svih priča. Ovaj roman je pun nežnosti; čita se u jednom dahu, i otkriva nam daleke predele tokom izuzetno važnog perioda istorije Otomanskog carstva.biblioteka Hit, 2 knjige, tvrd povez,zaštitni omot, latinica, 331 + 384 strane ,

SJAJ I BEDA KURTIZANA 1-2 - Onore de Balzak Svjetlost Sarajevo 1970 379+323 str Sjaj i beda kurtizana (franc. Splendeurs et misères des courtisanes) roman je koji je napisao francuski pisac Onore de Balzak (franc. Honoré de Balzac) između 1838. i 1847. godine. Roman pripada Balzakovoj Ljudskoj komediji; prvom delu Studija naravi; tematski Prizorima iz pariskog života. Lisjen de Ribampre i Votren su napravili pakt kako da Lisjen stigne do uspeha u Parizu, ako je saglasan da prati uputstva oca Karlosa Herere (Votrena). Estera i Lisjen četiri godine vode tajni ljubavni život, gde Estera izlazi samo noću u šetnju. Zbog finansijskih prevara barona de Nisenžana, Lisjen i sveštenik Karlos Herera dospevaju do zatvora. Estera izvršava samoubistvo u vreme kad nasleđuje ogroman novac. Lisjen u zatvoru izvršava samoubistvo. Votren igra bitnu ulogu u spašavanju dama iz visokog društva. Na kraju postaje član policije. Stanje vrlo dobro K.D.S.4.1.

lepo očuvano nolit Славомир Мрожек (29. јун 1930 – 15. август 2013) био је пољски драмски писац, драматург и карикатуриста. Биографија[уреди | уреди извор] Рођен је у чиновничкој породици. У Кракову је завршио средњу школу и студирао архитектуру. Прекинуо је студио и почео да ради као новинар.[1] У младости је био истакнути стаљинист и у својим текстовима подржавао владајућу Пољску уједињену радничку партију у НР Пољској, пре него што је 1963. године за врме путовања у Италији пребегао на Запад и почео писати критичке драме о комунистичком режиму у домовини, а од којих су многе постале класична дела Театра апсурда.[2] Прву збирку кратких прича Приче из Бумбарове горе и књигу сатиричних текстова Практични полуоклопи, објавио је 1953.[1] Мрожекова прва драма Полицајци (1958), доживело је велик успех и привукло пажњу критичара и публике.[1] Његово најпознатије дело Танго објавио је 1964. и данас је преведено на већину светских језика.[1] Упоредо са писањем наставио је да ради као новинар. Писао је и кратке приче и филмске сценарије.[1] Наставио је традицију пољске авангардне књижевности коју су покренули Станислав Игнаци Виткјевич и Витолд Гомбрович. [1] Неколико представа реализованих на основу његовим драмских дела постављено је у омладинском позоришту ДАДОВ. Носилац је награде часописа Przegląd Kulturalny (1957), за телевизијску драму (1959), Награде Министарства за народну одбрану – за драмски текст (1963), Prix de l’Humeur Noir (1964. у Паризу), Фондације Jurzykowsky“ (1965. у Њујорку).[1] Sławomir Mrożek (29 June 1930 – 15 August 2013) was a Polish dramatist, writer and cartoonist. In 1963 Mrożek emigrated to Italy and France and then further to Mexico. In 1996 he returned to Poland and settled in Kraków. In 2008 he moved back to France. He died in Nice at the age of 83. Mrożek joined the Polish United Workers` Party during the reign of Stalinism in the People`s Republic of Poland, and made a living as political journalist. He began writing plays in the late 1950s. His theatrical works belong to the genre of absurdist fiction, intended to shock the audience with non-realistic elements, political and historic references, distortion, and parody. unutra veoma dobro ocuvana (papirni omotac je malo zacepljen ali vrlo lako moze da se sredi)

HISTORIJA MARKSIZMA I-II- Predrag Vranicki Prof. dr Predrag Vranicki (Benkovac, 21. januar 1922-Zagreb, 31. januar 2002) Naprijed , Zagreb, 1975., tvrd povez, str. 479+479 , vrlo dobro očuvane knjige, manje mrlje na korici kao znak stajanja bio je hrvatski i jugoslovenski filozof marksističke orijentacije - aktivni praxisovac 1960-ih. Na Filozofskom fakultetu Sveučilišta u Zagrebu diplomirao je filozofiju 1947., a doktorirao je 1951. na Univerzitetu u Beogradu. Godine 1954. izabran je u zvanje docenta, a 1962. za redovitog profesora. Dekan Filozofskog fakulteta bio je od 1964./1965. do 1965./1966. Godine 1967. utemeljio je Institut za filozofiju. Sudjelovao je u pokretanju (1964.) i izdavanju časopisa Praxis, zabranjenog 1974. Okupljao je mislioce različitih orijentacija i objavljivao radove tzv. `zagrebačkog filozofskog kruga`. Nakon dva uzastopna rektorska mandata odlazi 1976. godine u mirovinu. Od 1979. bio jeredoviti član HAZU. Sveučilište u Zagrebu dodijelilo mu je počasno zvanje professor emeritus. Bavio se filozofijom marksizma. Životno djelo akademika Vranickog jest Historija marksizma, prevedeno je na više jezika.

Stendal Život Anrija Brilara Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Mari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma. Stendal Stendhal.jpg Stendalov portret, Johan Olaf Zodermark Puno ime Mari-Anri Bel Datum rođenja 23. januar 1783. Mesto rođenja Grenobl, Francuska Datum smrti 23. mart 1842. (59 god.) Mesto smrti Pariz, Francuska Biografija Uredi Stendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi. Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat. Detinjstvo i mladost Uredi Iz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“ Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Kasniji život i smrt Uredi Od 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. Dela Uredi Crveno i crno (1830), Parmski kartuzijanski mananstir (1839) Rasprava o ljubavi Lisjan Leven Život Hajdnov Istorija slikarstva u Italiji Rim, Napulj, Firenca Rasin i Šekspir Život Rosinijev Nedovršena autobiografska dela Uredi Memoari jednog egoiste (1892), Život Anrija Brilara (1890).

Godina izdanja: 2006 Izdavač: Politika Narodna knjiga Knjiga 1 i 2 Opis: Roman ,Rođaka Beta`` mogao je, uz neznatne izmene, da napiše i savremeni hroničar tzv. srpskog džet seta. Književni vrhunci se mogu doseći pisanjem o takvim temama, sve zavisi od talenta, truda i, naravno, motiva: da li se u pisanje ulazi radi instant slave, zadovoljenja sujete, skribomanije, ili istinskog talenta i želje da se ostavi nešto vredno. Da li je to pisanje za ulaznicu u Velikog brata ili u društvo besmrtnih.. Rođaka Beta je fascinantno delo, jer su kroz lik Valerije opisane kako kurtizane (sponzoruše su se tada tako zvale), tako i njihovi...hm..konzumenti? klijenti? frajeri?. Iznutra i spolja. Neverovatna vivisekcija tog sveta. U središtu romana je porodica barona Hektora Ilota D`Ervija. Baron ima ženu, Adelinu, koja je 20 - tak godina mlađa od njega, kao i dvoje dece: Viktorina, budućeg advokata, i ćerku Hortenzu. U njihove odnose se podmuklo meša Adelinina sestra od strica, Lizbet Fišer - rođaka Beta. Ona je neugledna, pomalo sirova. Nije lepa. I smrtno zavidi svojoj lepoj sestri Adelini na - svemu. Beta podučava mladu Hortenzu i često provodi vreme s njom. Zaplet nastaje kada Hortenza pita svoju tetku ima li nekog muškarca

Autor - osoba Harwood, Ronald, 1934-2020 = Harvud, Ronald, 1934-2020 Naslov Preobraćanje ; Engleska tragedija ; Kolaboracija / Ronald Harvud ; preveo sa engleskog Đorđe Krivokapić Jedinstveni naslov Mahler`s Conversion. scc ǂAn ǂ English Tragedy. scc Collaboration. scc Vrsta građe drama Jezik srpski Godina 2008 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit : Fond `Milan Đoković` : Altera, 2008 (Beograd : Altera) Fizički opis 234 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Krivokapić, Đorđe Paunović, Zoran, 1962- = Paunović, Zoran, 1962- Zbirka Drame / Ronald Harvud ǂBiblioteka ǂSavremena proza / [Nolit] (Nolit; broš.) Napomene Prevodi dela: 1. Mahler`s Conversion; 2. An English Tragedy; 3. Collaboration Tiraž 500 Str. 7-16: Kosmopolitizam engleske tragedije / Zoran Paunović. Predmetne odrednice Harwood, Ronald, 1934- -- Drame RONALD HARVUD Rođen je u jevrejskoj porodici u Kejp Taunu u Južnoj Africi, 1934. godine. Prelazi u London 1951. godine i posle završetka studija na Kraljevskoj akademiji za umetnost, pridružuje se „Šekspirovoj kompaniji“ ser Donalda Volfita, jednog od poslednjih glumaca-menadžera u britanskom teatru pedesetih. Štaviše, od 1953. do 1958. Harvud je lični garderober ser Volfita. Na osnovu ovih iskustava on će kasnije napisati čuvenu dramu Garderober, kao i biografiju Ser Donald Volfit, život i rad u staromodnom pozorištu. Ronald Harvud započinje karijeru pisca i dramatičara 1960. i odmah se predstavlja kao profilisani pisac romana i drama. Jedna od osnovnih Harvudovih dramskih preokupacija potiče od fasciniranosti scenom. Komadi poput Garderobera, Šta ostane od lavova (posvećen Sari Bernar), Na čijoj strani (o isleđivanju Vilhelma Furtvenglera šefa-dirigenta Berlinske filharmonije), Kvarteta (o ostarelim operskim pevačima), kao i knjige koji nose nazive Sve svetske scene i Opšta istorija pozorišta, govore o stalnoj i opsesivnoj vezanosti za „daske koje život znače“. Pošto je postigao svetsku slavu kao dramski pisac i uz nobelovca Pintera postao najpoznatijim britanskim savremenim dramskim piscem, Harvud se okrenuo i pisanju scenarija. Posebno je zapažena njegova saradnja sa slavnim rediteljem Romanom Polanskim za koga je napisao dva scenarija za filmove Pijanista (nagrada Oskar za najbolji prerađeni scenario) i Oliver Tvist. Drame Ronalda Harvuda igraju se trenutno u preko dvadeset zemalja sveta, a drama Kvartet na šest svetskih jezika. Osim kao pisac Harvud je aktivan i kao predsednik Svetskog PEN Centra (1993–1997). Od ove godine Ronald Harvud je i dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. MG98 (L)

Knjaževac Srpska književna zadruga, 1991. Edicija Atlas. Predgovor Mirko Magarašević. Bibliotečki primerak, ali nekorišćen. Slobodan Rakitić (Vlasovo, kod Raške, 30. septembar 1940[1] — Beograd, 1. januar 2013[2]) bio je srpski pesnik, esejista i političar. Kao pesnik, bio je predstavnik poetske metafizike. Rakitić je bio predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Srpske književne zadruge. Biografija Diplomirao je na Filološkom fakultegu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. godine zaposlen je na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao urednik katedre za književnost i jezik. Slobodan Rakitić je bio opozicionar tadašnjoj vlasti. Poslanik na listi Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991—1992), narodni poslanik u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993—1994), predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do kraja 2004. godine. Bio je predsednik i osnivač Saborne narodne stranke. Rakitić je misaoni lirski pesnik, sa izrazitim osećanjem za istoriju, kulturu i tradicionalne vrednosti. Njegova poezija, lirskointimistička, elegična, refleksivna i religiozna, nastoji pesnički da odgovori na večna pitanja života i smrti, položaja pojedinca i istorijskog, kolektivnog stradanja. Rakitićev pesnički govor izrazito je metafizički, plemenit - pretežno neosimbolistički. Njegove pesme tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću. (M. K.) Preminuo je u Beogradu posle kratke i teške bolesti 1. januara 2013.[3] Sahranjen je 4. januara 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Pesme su mu prevođene na više jezika. Priznanja Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Zemlja na jeziku, 1974. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Žudnja za jugom, 1981. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Osnovna zemlja, 1988. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za sabrana dela, 1995. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane i nove pesme, 1998. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1998. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Tapije u plamenu, za 1990. Nagrada „Drainac”, za knjigu Tapije u plamenu, 1991. Nagrada „Pesničko uspenije”, 2002. Nagrada „Zmaj Ognjeni Vuk”, za knjigu Pesme, 2002. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2006. Dela Knjige pesama Svetlosti rukopis (1967) Raški napevi (1968) Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979) Zemlja na jeziku (1973) Pesme o drvetu i o plodu (1978) Žudnja za jugom (1981) Potomak (1982) Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990) Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991) Duša i sprud (1994) Izabrane pesme (1998) Poezija romantizma jugoslovenskih naroda, zbornik (1978) Izabrana dela u pet knjiga(1994) Knjige eseja Od Itake do priviđenja (1985) Oblici i značenja (1994)

Matica srpska, 1963. Knjiga sadrži dva romana: `Pod jesenjom zvezdom` i `Lutalica svira sa sordinom`. Dobro očuvano. Knut Hamsun je bio norveški pisac[1] i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1920. godine. Rođen je 1859. a umro je 1952. godine. Posle Ibzena, najpoznatiji je norveški književnik. Tridesetih godina dvadesetog veka bio je angažovan kao političar, promovišući desničarske ideje. Podržavao je nacističku filozofiju i norvešku kvislinšku vladu, zbog čega je bio osuđen na robiju. Dešavalo se da su mu čitaoci, nezadovoljni političkim idejama koje je izlagao u svojim delima, vraćali kupljene knjige. U književnim počecima pisao je romantičarskim stilom koji je naginjao ka modernoj književnosti. Njegovo prvo značajnije delo bilo je Misterije. Neki kritičari su ovo delo nazvali jevanđeljem modernizma, poredeći ga sa delima poput Tako je govorio Zaratustra. Delo je teško žanrovski definisati budući da se u njemu prepliću lirski i epski elementi uz dominantnu iracionalnost koja počiva na kritičkom odnosu prema građanskom društvu i njegovom nastojanju da se oslobodi stvaralačka ličnost. U vreme nastanka „misterija“ nastala su i dela Pan i Viktorija. Hamsun je u Viktoriji ispevao himnu ljubavi. Romani Pan i Viktorija su delovi trilogije u koju spada i roman Glad. Pan govori o čoveku koji na bolan način shvata kako stapanje čoveka sa prirodom više nije moguće. Hamsun prikazuje onaj deo ljudske istorije kada je „čovek postao bolesno čedo grada“. Bavio i dramom i poezijom, ali sa slabijim uspehom. Nikada se nije pokajao zbog svojih političkih uverenja, čak ni u autobiografiji Na zaraslim stazama. Bio je pionir psihološke literature sa tehnikama toka svesti i unutrašnjeg monologa, i uticao je na autore kao što su Tomas Man, Franc Kafka, Maksim Gorki, Stefan Cvajg, Henri Miler, Herman Hese, Džon Fante i Ernest Hemingvej.[2] Isak Baševis Singer je Hamsuna nazvao „ocem moderne škole književnosti u svakom njegovom aspektu – njegovoj subjektivnosti, fragmentarnosti, upotrebi flešbekova, njegovom lirizmu. Cela moderna škola fikcije u dvadesetom veku potiče od Hamsuna“.[3] Od 1916. godine, nekoliko Hamsunovih dela je adaptirano u filmove. Dana 4. avgusta 2009, otvoren je Centar Knut Hamsun u Hamaroju.[4] Mladi Hamsun se protivio realizmu i naturalizmu. On je tvrdio da glavni predmet modernističke književnosti treba da budu kompleksnosti ljudskog uma, da pisci treba da opisuju „šapat krvi i preklinjanje koštane srži“.[5] Hamsun se smatra „vođom neoromantističke pobune na prelazu iz 20. veka“, sa delima kao što su Glad (1890), Misterije (1892), Pan (1894) i Viktorija (1898).[6] Njegova kasnija dela — posebno njegovi „nordlandski romani“ — bila su pod uticajem norveškog novog realizma, prikazujući svakodnevni život u ruralnoj Norveškoj i često koristeći lokalni dijalekt, ironiju i humor.[7] Hamsun je objavio samo jednu zbirku poezije, Divlji hor, za koju je komponovalo muziku nekoliko kompozitora. Hamsun je imao snažne antiengleske stavove, i otvoreno je podržavao Adolfa Hitlera i nacističku ideologiju.[8][9] Zbog iskazane podrške nemačkoj okupaciji Norveške, posle rata je optužen za izdaju. Nije osuđivan, zbog, kako se smatralo, psiholoških problema i svoje starosti.[10][11] Rad i dela Prvi put je privukao pažnju 1890. godine romanom Glad. U poluautobiografskom delu opisao je pad mladog pisca u ludilo kao rezultat gladi i siromaštva. Ostala dela: Pan, Misterije, Avgust, Skitnice, Ruža, Po zaraslim stazama, Plodovi zemlje, Poslednje poglavlje, Nitkov iz skitničkog života, Krug se zatvara, Glas života, Žene na studencu, Viktorija, Urednik Lunge, Zavodnik i druge priče. Nefikcija 1889 Lars Oftedal. Udkast (Draft) (11 članaka, ranije objavljenih u Dagbladet) 1889 Fra det moderne Amerikas Aandsliv (Kulturni život Moderne Amerike) - predavanja i kritike 1903 I Æventyrland. Oplevet og drømt i Kaukasien (U zemlji čuda) - putopis 1918 Sproget i Fare (Jezik u opasnosti) - eseji Poezija 1878 Et Gjensyn (A Reunion) - epska poema (Objavljeno kao Knud Pedersen Hamsund) 1904 Det vilde Kor, poetry (Divlji hor) Drame 1895 Ved Rigets Port (Na kapiji Carstva) 1896 Livets Spil (Igra života) 1898 Aftenrøde. Slutningspil (Večernje crveno: Igre zaključivanja) 1902 Munken Vendt. Brigantine`s Saga I 1903 Dronning Tamara (kraljica Tamara) 1910 Livet i Vold (U stisku života) Kolekcije pripovedaka 1897 Siesta - kolekcija pripovedaka 1903 Kratskog - kolekcija pripovedaka Serije 1906 Under Høststjærnen. En Vandrers Fortælling (Pod jesenjom zvezdom) 1909 En Vandrer spiller med Sordin (Lutalica svira na prigušenim žicama/Vanderers) (2 sveske) (A Wanderer Plays on Muted Strings/Wanderers) (2 toma) Benoni i Roza 1908 Benoni 1908 Rosa: Af Student Parelius` Papirer (By Student Parelius` Papers) (Roza) Avtustova trilogija 1927 Landstrykere I (Wayfarers) (2 toma) 1930 August (2 toma) 1933 Men Livet lever (Put vodi dalje) (2 toma) Priče 1877 Den Gaadefulde. En kjærlighedshistorie fra Nordland (Milostivi. Ljubavna priča iz Nordlanda) (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) 1878 Bjørger (Objavljeno sa Kudom Pedersenom) Romani 1890 Sult (Glad) 1892 Mysterier (Misterije) 1893 Redaktør Lynge (Urednik Linč) 1893 Ny Jord (Plitka zemlja) 1894 Pan (Pan) 1898 Victoria. En kjærlighedshistorie (Viktorija) 1904 Sværmere (Mothwise, 1921), (Sanjalice) 1905 Stridende Liv. Skildringer fra Vesten og Østen (Borba protiv života. Prikazi sa Zapada i Istoka) 1912 Den sidste Glæde (Osvrnite se na sreću) 1913 Børn av Tiden (Deca doba) 1915 Segelfoss By 1 (2 toma) (Sigelfos grad) 1917 Markens Grøde 2 toma (The Growth of the Soil) 1920 Konerne ved 2 toma (Žene na pumpi) 1923 Siste Kapitel (2 toma) (Poslednje poglavlje) 1936 Ringen sluttet (Prsten je zatvoren) 1949 Paa gjengrodde Stier (On Overgrown Paths) Dobitnik Nobelove nagrada, pisac Isak Baševis Singer preveo je neka od njegovih dela. Filmske i TV adaptacije Glavno među svim Hamsunovim delima prilagođenim filmu je Glad, film iz 1966. sa Perom Oskarsonom u glavnoj ulozi. Još uvek se smatra jednom od najboljih filmskih adaptacija svih Hamsunovih dela. Hamsunova dela su bila osnova za 25 filmova i adaptacija televizijskih mini serija, počevši od 1916. godine.[12] Knjiga Misterije bila je osnova istoimenog filma iz 1978. (holandske filmske kompanije Sigma pikčers),[13] reditelja Pola de Lusanea, u kojem su glumili Silvija Kristel, Rutger Hauer, Andrea Fereol i Rita Tušingem. Landstrykere (Putnici) je norveški film iz 1990. godine u režiji Ola Soluma. Telegrafista je norveški film iz 1993. u režiji Erika Gustavsona. Zasnovan je na romanu Sanjalice (Sværmere, takođe objavljen na engleskom kao Mothwise). Pan je bio osnova za četiri filma između 1922. i 1995. Najnoviju adaptaciju, istoimeni danski film, režirao je Hening Karlsen, koji je takođe režirao dansku, norvešku i švedsku koprodukciju filma Sult iz 1966. iz Hamsunovog romana istog imena. Remodernistički reditelj Džesi Ričards najavio je da se priprema za režiju adaptacije Hamsunove kratke priče Zov života.[14]

Stendal Život Anrija BrilaraTvrdi povez sa zaštitnim omotomMari-Anri Bel (franc. Marie-Henri Beyle; Grenobl, 23. januar 1783 — Pariz, 23. mart 1842), poznatiji pod pseudonimom Stendal,[1][2][3] bio je francuski pisac čija se dela smatraju pretečom realizma.StendalStendhal.jpgStendalov portret, Johan Olaf ZodermarkPuno imeMari-Anri BelDatum rođenja23. januar 1783.Mesto rođenjaGrenobl, FrancuskaDatum smrti23. mart 1842. (59 god.)Mesto smrtiPariz, FrancuskaBiografija UrediStendal je rođen u Grenoblu 23. januara 1783. godine. Imao je teško detinjstvo. Kasnije je uspeo da proputuje Nemačkom, ali je bio više vezan za Italiju gde je postao konzul. Većinu svojih dela je napisao u Italiji i objavio pod pseudonimom Stendal. Njegov roman Crveno i crno zasnovan je na istinitom događaju objavljenom u novinskoj hronici. Najpoznatija Stendalova dela su romani Crveno i crno, Parmski kartuzijanski manastir i Rasprava o ljubavi.Po opštem mišljenju, Parmski kartuzijanski manastir je jedan od najuzbudljivijih ljubavnih romana u francuskoj i evropskoj književnosti.[4] S obzirom da je živeo u periodu romantizma, njegova realističarska dela nisu bila cenjena u to vreme. Svoj rad je posvetio „nekolicini srećnika“, misleći pritom na one koji su, posle njegove smrti, početkom XX veka „otkrili“ njegov talenat.Detinjstvo i mladost UrediIz njegove autobiografije Život Anrija Brilara se može saznati da je njegova majka umrla na porođaju kada je imao sedam godina. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Otac mu je bio „pobožani građanin koji je mislio samo na zaradu“. Odgajio ga je deda Anri Ganjon, lekar koga se Stendal seća kao „ljubaznog i zabavnog“. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija…Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Nije očaran Parizom, doživljava „grad svetlosti“ kao “blatnjav, bez planina”, grad vrlo zauzetih ljudi koje on ne poznaje. Razboljeva se. Posle ozdravljenja, napušta studije, želi da bude zavodnik i „da piše komedije“. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. godine imenovao je Stendala za prvog konzula u Italiji. Dve godine kasnije vraća se u Pariz kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonapartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog rimskog carstva, stvaranje Rajnske konfederacije.[5][6][7] U autobiografiji kaže da je tim događajem, oficirskim pozivom „bio potpuno opijen, lud od sreće i radosti.“Istovremeno boraveći u Nemačkoj otkriva Mocarta, njegovu muziku i fasciniran je, zanesen njenom lepotom. Ta opčinjenost lepotom umetničkog dela ili nekom prirodnom lepotom, čemu je bio sklon Stendal naziva „Stendalov sindrom“ u medicini i podrazumeva ubrzan rad srca, gušenje… Priključiće se i Napoleonovom pohodu na Moskvu septembra 1812. godine. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. godine definitivnog velikog Napoleonovog poraza i predaje. Vraća se u Italiju, u „novu i pravu domovinu“ kako kaže. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu, Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno.Kasniji život i smrt UrediOd 1831. godine ponovo je u Italiji. Opet je konzul u Čivitavekiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. godine pošto je prethodno ostao bez položaja, prilično bolestan. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer.Umro je u proleće 1842. godine. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven.Dela UrediCrveno i crno (1830),Parmski kartuzijanski mananstir (1839)Rasprava o ljubaviLisjan LevenŽivot HajdnovIstorija slikarstva u ItalijiRim, Napulj, FirencaRasin i ŠekspirŽivot RosinijevNedovršena autobiografska dela UrediMemoari jednog egoiste (1892),Život Anrija Brilara (1890).5/19

Simo Matavulj RomaniBakonja Fran BrneUskociTvrdi povez sa zaštitnim omotomСимо Матавуљ (Шибеник, 12. септембар 1852 — Београд, 20. фебруар 1908) био је српски писац из Далмације и први председник Удружења књижевника Србије. [1][2] Матавуљ припада епохи реализма а његова најпознатија дела су роман Бакоња фра Брне и приповетка Пилипенда.БиографијаСимо Матавуљ је рођен у Шибенику 12. септембра (31. августа по јулијанском календару) 1852. године. Био је један од петоро деце шибенског трговца Стевана Матавуља и Симеуне Матавуљ (рођене Трива). [3] У Шибенику је завршио основну школу на италијанском и српском језику, као и нижу гимназију. Затим одлази у манастир Крупу код свога стрица, игумана Серафима, али, изгубивши вољу за манастирским животом, одлази у задарску учитељску школу, коју завршава 1871. године. [4]До прелаза у Црну Гору, 1881, он је учитељ у разним далматинским селима и наставник Српске поморске закладне школе у Србини код Херцег Новог. У Црној Гори је био наставник гимназије, надзорник школа, уредник службених новина и наставник кнежеве деце. Путовао је у Милано и Париз као вођа једне групе црногорских младића који су одлазили на школовање. Том приликом је у Паризу остао неколико месеци. У Србију прелази 1887. године (најпре у Зајечар, а потом у Београд), где ради као наставник гимназије и чиновник пресбироа. У Црну Гору одлази још једанпут да би био учитељ кнежевима Данилу и Мирку, али се убрзо враћа у Србију.3/23

PEVAČ 1-2 Boško Petrović Nolit Beograd 1979 , Boško Petrović, autor romana `PEVAČ`, koji se nedavno pojavio u izdanju `Nolita`. Za sobom ima poduži spisateljski život, buran, darovit i nadasve stvaralački plodan. Najveći deo svog stvaralačkog veka Petrović je proveo u Novom Sadu na raznim uredničkim mestima u kulturi i književnosti. Napisao je mnoge poznate priče, eseje, pesme, pripovetke, romane. Istorijski roman `Pevač`, izazvao je veliku pažnju kritike i čitateljstva, bio je to povod da ovog značajnog književnika zamolimo za jedan popodnevni razgovor, koji je bio krajnje spontan i nadahnut. Pitali smo Boška Petrovića kako danas gleda na svoj književni opus, seća li se dilema, i ko je, možda, uticao na njegovu spisateljsku ličnost i opredeljenje? ■ Razume se da sam imao dilema, kao i svako ko piše. Ali dileme se prevazilaze samo pisanjem. Na opredeljenje da pišem uticali su mnogi, gotovo svi pisci koje sam čitao. Međutim, glavno opredeljenje jeste izvesna potreba da se čovek izrazi pišući. Ta potreba nije ništa neobična. Ona je ista kao i potreba da se čovek izrazi na neki drugi način, recimo u sportu, u nauci, u načinu života uopšte. Jer, svaki čovek ima potrebu da se izrazi na neki način. Pišete poeziju, prozu, esejistiku. Poslednje Vaše delo je roman `Pevač`, u kojem dominira istorijska tematika. Kako ste se odlučili da se vratite unazad za više od sto pedeset godina? ■ Ja sam se u `Pevaču` samo uslovno odlučio za istorijsku tematiku. Jer, iako je, računajući broj stranica, istorijski deo `Pevača` duži nego savremeni, noseći deo romana je, ipak, onaj koji pripada savremenom svetu. Naime, istorijski deo romana, i to se u knjizi izričito kaže, jeste prelomljen kroz savremenu svest početne ličnosti i završne ličnosti `Pevača`. Stoga, na neki način, i utiče na tu savremenu današnju ličnost. Tako je `Pevač` jedna drugačija romaneskna kompozicija nego što bi to bio samo savremeni roman, ili samo istorijski roman. PEVAČ je preplitanje istorijske savremene obimu, po formi, po tematici. Govori o činjenično-realiističkim momentima i situacijama. Pisac-pripovedač u njemu je stalno prisutan. Zašto? ■ PEVAČ je preplitanje istorije savremene svesti, to je njegov smisao i karakter. A činjenično realistični momenti koje pominjete, odnosno tokovi koji se u običnom sećanju ne javljaju tako izoštreni, to su upravo oni koje u knjigu unosi pripovedač, to jest pisac. U romanu se svaki čas taj pisac javlja i svaki čas kaže da je i on prisutan u priči. Onako kao što je u nekoj priči, koja se priča u društvu, uvek prisutan i sam pripovedač. On zna šta priča i trudi se da to bude što uverljivije. Na slušaocu, ili čitaocu je da u priču poveruje, ili ne. Ali, najvažnije je da li priča nešto kaže. tvrd povez, zaštitni omot format 13 x 19,5 cm , ćirilica, ukupno 1069 strana, posveta na naslovnoj strani , Stanje vrlo dobro K.D.S.

Knjaževac Narodna knjiga, 1982. Bibliotečki primerak, sa malim pečatom i delovodnim brojem, inače odlično očuvan, pitanje da li uopšte korišćen. Slobodan Rakitić (Vlasovo, kod Raške, 30. septembar 1940[1] — Beograd, 1. januar 2013[2]) bio je srpski pesnik, esejista i političar. Kao pesnik, bio je predstavnik poetske metafizike. Rakitić je bio predsednik Udruženja književnika Srbije i predsednik Srpske književne zadruge. Biografija Diplomirao je na Filološkom fakultegu u Beogradu. Uređivao je književne časopise Savremenik i Raška. Bio je član prve redakcije koja je pokrenula list Književna reč (1972). Od 1973. godine zaposlen je na Kolarčevom narodnom univerzitetu, kao urednik katedre za književnost i jezik. Slobodan Rakitić je bio opozicionar tadašnjoj vlasti. Poslanik na listi Srpskog pokreta obnove u prvoj višestranačkoj skupštini Srbije (1991—1992), narodni poslanik u Saveznoj skupštini SR Jugoslavije (1993—1994), predsednik Udruženja književnika Srbije od 1994. do kraja 2004. godine. Bio je predsednik i osnivač Saborne narodne stranke. Rakitić je misaoni lirski pesnik, sa izrazitim osećanjem za istoriju, kulturu i tradicionalne vrednosti. Njegova poezija, lirskointimistička, elegična, refleksivna i religiozna, nastoji pesnički da odgovori na večna pitanja života i smrti, položaja pojedinca i istorijskog, kolektivnog stradanja. Rakitićev pesnički govor izrazito je metafizički, plemenit - pretežno neosimbolistički. Njegove pesme tematsko-motivski i oblikovno korespondiraju sa starom bogoslužbenom književnošću. (M. K.) Preminuo je u Beogradu posle kratke i teške bolesti 1. januara 2013.[3] Sahranjen je 4. januara 2013. u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Pesme su mu prevođene na više jezika. Priznanja Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Zemlja na jeziku, 1974. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Žudnja za jugom, 1981. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Osnovna zemlja, 1988. Nagrada „Kondir Kosovke devojke”, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za sabrana dela, 1995. Dučićeva nagrada, za knjigu Izabrane i nove pesme, 1998. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1998. Oktobarska nagrada grada Beograda, za knjigu Tapije u plamenu, za 1990. Nagrada „Drainac”, za knjigu Tapije u plamenu, 1991. Nagrada „Pesničko uspenije”, 2002. Nagrada „Zmaj Ognjeni Vuk”, za knjigu Pesme, 2002. Nagrada „Stefan Prvovenčani”, 2006. Dela Knjige pesama Svetlosti rukopis (1967) Raški napevi (1968) Svet nam nije dom (1970, drugo dopunjeno izdanje 1979) Zemlja na jeziku (1973) Pesme o drvetu i o plodu (1978) Žudnja za jugom (1981) Potomak (1982) Osnovna zemlja (1988), dopunjeno izdanje 1989. i 1990) Tapije u plamenu (1990, drugo izdanje 1991) Duša i sprud (1994) Izabrane pesme (1998) Poezija romantizma jugoslovenskih naroda, zbornik (1978) Izabrana dela u pet knjiga(1994) Knjige eseja Od Itake do priviđenja (1985) Oblici i značenja (1994)

Petko Vojnić Purčar Prstenovani gavranoviTvrdi povezPetko Vojnić Purčar (Subotica, 16. februar 1939 – Petrovaradin, 7. jun 2017) bio je jugoslovenski i srpski pisac, novinar,[1] filmski scenarista i režiser velikog broja kratkih filmova.Pisao je poeziju, drame, pripovetke i romane. Drame su mu izvedene na pozornicama u Osijeku i Subotici. Dela su mu prevedena na više jezika.[2] Za svoj rad dobio je brojne nagrade, meću kojima je i prestižna NIN-ova nagrada 1997. za roman Dom sve dalji.[3]BiografijaPetko Vojnić Purčar rođen je kao Petar Vojnić Purčar 1939. godine u hrvatskoj porodici u Subotici, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju.Diplomirao je komparativnu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963, a u Parizu specijalizovao multimedijalnu režiju. Predavao je na Pedagoškoj akademiji u Subotici, a kasnije u Novom Sadu radio kao prosvetni savetnik. Od 1973. bio je urednik na Radio-televiziji Vojvodine, sve do 1991. godine kada je otišao u invalidsku penziju.[1] Poslednje godine života proveo je sa suprugom, pesnikinjom i esejistom Jasnom Melvinger u Petrovaradinu.[2]Purčar je bio urednik časopisa Rukovet i Klasja naših ravni iz Subotice. Od 1984. do 1986. bio predsednik Društva književnika Vojvodine. Bio je počasni član Matice srpske, član Hrvatskog društva pisaca, Hrvatskog P.E.N. centra i nekoliko hrvatskih udruženja u Vojvodini3/13