Требало је да прође пола века да Бартолов роман буде откривен, препознат и прочитан на прави начин. На жалост, међународни тероризам је у међувремену постао глобални баук савременог света, а 11. септембар 2001. слободно се може сматрати новим датумом "новог" рођења Бартоловог романа, јер тог дана Аламут је постао брутално актуелан и метафора претње исламског тероризма. Читалачка и критичарска реакција појавила, на жалост, са великим закашњењем, онда када је Бартолов пророчки роман постао наша сурова стварност. Оно што је Бартол писао дугих десет година, а први пут објавио у Словенији 1938., чинило се тада чистом научном фантастиком. Тако је роман тада и примљен - доста млако. Критика је пресудила да је "сувише егзотичан и авантуристички“ а читаоце нису заинтересовали догађаји временски смештени у половину 11. века, у планине Персије (данашњег Ирана). Али, време је било на Бартоловој страни. Јер, ко је тих година могао и да слути да ће његови фантастични ликови и догађаји данас бити стварни и главни актери трагичног и сулудог савременог тероризма који потреса планету! Талибани, Палестина, Чечени, атентати, самоубице које дају живот за своја верска уверења, путеви хашиша и слично, глобална су свакодневица. Роман је до данас доживео 33 издања на двадесетак језика. Први превод је био на чешки језик (1946), а први превод у некадашњој Југославији 1955. На српскохрватски га је,1990, поново превео Јосип Ости, (Свјетлост, Сарајево) а сада имамо и српску, екавску верзију. Крајем осамдесетих година прошлог века и француског превода нижу се преводи широм Европе, а читалачки бум настаје поново након 11. септембра 2001. Роман би био и одличан основ за филм, или стрип. Засад, у драматизацији Душана Јовановића прошле године је игран на љубљанској и салцбуршкој позоришној сцени. Данашња актуелност дела заснована је на стварним догађајима и стварним личностима. Окосница романа су бурни и узбудљиви догађаји у Персији око 1092. године. Половином 11. века у планинама Ирана тј. Перзије, постојала је тврђава Аламут, коју су држали припадници секте исмаилита. Секта постоји и данас. У време које се описује у књизи исамилите је предводио извесни Хасан ибн Сабах (Сеидун), централни лик романа, харизматични верски вођа чије име Иранци и данас изговарају са страхопоштовањем. Сеидун је од Алаха послат пророк који иза зидина свог орловског гнезда, града Аламута, води прави свети рат против персијског царства. Његово кретање по Блиском истоку и сусрети са владарима које описује Бартол су истинити.Тврђаву Аламут и њен изглед описао је, веровали или не, Марко Поло! Великом и моћном непријатељу Сеидун се супротставља помоћу мале групе преваспитаних младића - федајиа, којима у замену за њихов живот нуди све што обични смртници никада неће окусити: с кључем који му је дао Алах, отвара им врата оностраног света, Курановог раја са прелепим девојкама. Ко тај рај једном доживи, спреман је да учини све како би се у њега вратио. Такође је чињеница да су ови Хасанови следбеници, федајини (федаи на арапском значи: онај који даје живот за своја уверења), у својим припремама за атентаторске акције користили допинг, тј. хашиш. У наше време, на простору од Индије до западне обале Африке, секта исмаилита, са око 130.000 следбеника, још постоји, али се не бави више убиствима. Њихов вођа је ага-хан, коме поданици сваке године обезбеђују злата колико износи његова телесна тежина, те он лагодно живи у западној Европи као виђени припадник џет-сета. О аутору Владимир Бартол се родио 24. фебруара 1903. у селу Св. Јован покрај Трста као син Грегора Бартола, поштанског службеника и списатељице Марице Бартол-Надлисек, обоје изузетно толерантни и либерални. Мајка га је упознала са светом сликарства, а отац са биологијом. Себе је увек описивао као осетљиво и необично дете богате маште. Интересовала су га многа подручја: биологија и филозофија, психологија, уметност и наравно, позориште и књижевност. Као научник се бавио сакупљањем и истраживањем лептира. Студирао је у Љубљани (биологију, филозофију, географију), дипломирао је 1925. године и наставио студије на Сорбони (1926-1927). 1928. је служио војску у Петроварадину, у данашњој Србији. Од 1933.-1934. живео је као слободан писац у Београду где је уређивао Словеначки београдски недељник. Након тога се вратио у Љубљану и тамо остао до 1941. Након II светског рата се сели у свој родни град Трст где живи следећих десет година, до1956. Касније је постао спољни сарадник Словенске академије наука и уметности. Умро је 12. септембра 1967. Његове прве кратке приче објављиване су током 1927. и 1928. у књижевним часописима, а неколико година касније сакупљене су у збирку Ал Араф (1935., друго издање 2002.). Неке од њих су у ствари, биле припрема за његово ремек-дело, роман Аламут. Његова проза је садржала психолошке и филозофске елементе, а описивањем судбина међународних демонских и ексцентричних пустолова развио је теме које су се односиле на вољу, моћ и апсурд чиме је постао претходник егзистенцијализма у књижевности. Бартол је следио Платона, Е.А. Поа, а на њега су утицали и Достојевски, Ниче и Фројд. Остали Бартолови радови су: драма Лопез (1932), трагикомедија Емпедокле (1945) и збирка кратких прича Тршћански хумористични скечеви (1957). Писао је за многе новине и часописе, па су његови текстови прилично расути наоколо и већина њих је тек постхумно објављена као појединачна књижевна дела. Међу њима су и збирке новела и есеја Демон и Ерос (1974) и Између идиле и хорора (1988), роман Чудо у селу (1985), прича Дон Лорензо (1986) и аутобиографија Младост у Св. Јовану (2001). Написао је преко 280 критика из подручја књижевности, позоришне и ликовне уметности. Важни су и његови есеји из тридесетих година 20. века којима је он први у Словенији и Краљевини Југославији представио принципе Зигмунда Фројда и Карла Густава Јунга. Наслов: Аламут Издавач: Prometej Novi Sad Страна: 561 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 13 x20 cm Година издања: 2006 ИСБН: 86-7639-966-2

DOBITNIK "NINOVE" NAGRADE ZA NAJBOLJI ROMAN - 2006.!!! NAJNOVIJA KNJIGA SVETISLAV BASARE!!! Originalna groteska prožeta autentičnom Basarinom ironijom o Svetoj bolesti i njenim posvećenicima, apostolima i protivnicima... Demjan Lavrentjevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti i glavni junak ovog romana, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana on pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta, u stalnoj borbi sa himerama istinske bolesti i lažnog zdravlja i njihovim invertovanim ulogama kao paklenim okosnicama sunovrata sveta u revolucije, ratove, ezoteriju i alhemiju. Ova knjiga je roman koji je povremeno istorija i istorija koja je povremeno roman. Granicu između žanrova, istine i laži jedino može da odredi hrabar čitalac. Basara o NIN-ovoj nagradi, istoriji, Srbiji... Svetislav Basara BEOGRAD, 18. januara (SEEcult.org) - Pisac Svetislav Basara, dobitnik NIN-ove nagrade za najbolji roman 2006. godine, danas je kratko rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne dobiti to književno priznanje, a ranije je izjavio da je pre objavljivanja romana “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” želeo da na koricama stoji: “Van konkurencije za NIN-ovu nagradu”. Basara je, u intervjuu “Glasu javnosti” u septembru prošle godine, izjavio da nije bio raspoložen da njegov novi roman uđe u konkurenciju za NIN-ovu nagradu, ali su ga “odgovorili od toga”. Danas je, posle proglašenja dobitnika tog priznanja, rekao da ne zna da li je bolje dobiti ili ne NIN-ovu nagradu. “Kad je čovek ne dobije, to je nedostatak, a kada je dobije mora da se nađe ovako pred publikom”, rekao je kratko Basara, bivši ambasador Srbije i Crne Gore na Kipru, koji je autor niza zapaženih romana, knjiga priča i eseja, ali je retko dobijao nagrade. Između ostalog, dobio je Nagradu željezare Sisak za najbolju knjigu godine (1988) za roman “Fama o biciklistima”, kao i nagradu “Branko Ćopić”. Basara je, po izlasku knjige “Uspon i pad Parkinsonove bolesti”, izjavio da se slaže sa stavom svog junaka da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. Navodeći da “Uspon i pad Parkinsonove bolesti” predstavlja “jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti”, Basara je rekao ranije i da je zapanjen industrijalizacijom zdravlja. “Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest 21. veka. To je uzaludna opsesija, jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer”, naveo je Basara, koji je ocenio i da se u Srbiji “nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem”. “Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje”, dodao je Basara u intervjuu “Glasu”, dok je “Blicu” gotovo u isto vreme pojasnio da je simptome te dijagnoze moguće shvatiti slušanjem govora premijera Vojislava Koštunice. “Treba slušati govor premijera Srbije i videćete sve simptome parkinsonizma B: smušenost, drhtanje ruku, nesuvisao govor...”, ocenio je Basara. Basara, inače, smatra svaku revoluciju korakom unazad, zbog čega je i 5. oktobar 2000. godine u Srbiji trebalo, prema njegovom mišljenju, da bude kontrarevolucija. “Rusija je bila gora posle Oktobarske revolucije, Jugoslavija je postala gora posle komunističke, banditske revolucije, pa dođe 5. oktobar”, rekao je on nedavno, dodajući da je 5. oktobar trebalo da bude kontrarevolucija, jer bi to bio korak napred. “Međutim, revolucionari su se snašli, uortačili sa Vojom Koštunicom i sada opet imamo revoluciju sa svim njenim osobenostima i posledicama. Potpuno isto samo što je reč ‘komunizam’ zamenjena rečju ‘Srbija’”, ocenio je Basara. Glavni junak njegovog nagrađenog romana, Demjan Lavrentijevič Parkinson, izumitelj strašne bolesti, umire od iscrpljenosti 1947. godine u logoru na Kolimi pod lažnim imenom Nikolaj Nikolajevič Kuznjecov. Do tog dana pokušava da iz perspektive čudne bolesti promeni okolinu, sastavljajući fragmente odavno razbijene celine integralne slike sveta. Prema obrazloženju žirija za NIN-ovu nagradu, Basarin roman pripada piščevom "poetičkom krugu promišljanja odnosa civilizacije, moralnosti i bolesti koje nas nagrizaju, u rasponu od srednjevekovnih progona do novovekovnih koncentracionih logora i gulaga". “Ostvaren u žanru koji podrazumeva preklapanja vremena, korišćenje istorijskih dokumenata i apokrifnih izmišljenih svedočanstava, ovaj roman u svojoj dramaturgiji i ironičnom, grotesknom tonu”, pokazuje zbog čega je Basara već zauzeo zapaženo mesto u srpskoj književnosti, naveo je žiri, koji je odluku o nagradi doneo većinom glasova, budući da su za Basarin roman glasla tri člana, a za roman “Emilija Leta” Mirjane Mitrović dva. Žiri je istakao i da, nagrađujući Basarin roman, želi da istakne polifonu strukturu tog dela, kao i njegovu polemičnost koju takođe treba prihvatiti sa određenom ironijom i skepsom. “Možda će neko reći da je Basara u ovom romanu otvorio previše tema i povoda nego što to struktura i sklop romana mogu da podnesu, ali u savremenoj književnosti odavno više ne vaše uzori klasične mere i čistote žanrovskih oblika”, naveo je žiri u obrazloženju. U završnom delu odlučivanja, za roman Mirjane Mitrović glasali su Slobodan Vladušić i Aleksandar Jovanović, a za Basarino delo Milan Vlajčić (predsednik žirija), Tihomir Brajović i Stevan Tontić. Srbija je bolesna, to je činjenica! Svetislav Basara o novom romanu "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" Kod nas se nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja Najnoviji roman Svetislava Basare "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" (Dereta), sudeći po tematici koju pisac obrađuje, iako tek izašao iz štampe, već pobuđuje veliku pažnju. Naime, u svojoj novoj knjizi Basara piše o nastanku doktrina, ideologija i o borbi tih ideologija, približavajući nam donekle, između ostalog, "fantazmagoričnu viziju kraja devetnaestog i početka dvadesetog veka". Kako ste zapravo došli na ideju da napišete ovaj roman? Teško je uopšte odrediti šta je to ideja. Nije to sijalica kojom obično ilustruju ideju. Iskreno, ne znam ni sam u kom času i kako sam došao na ideju da moj glavni junak zapravo bude bolest. Možda se to dogodilo kao posledica čitanja bogootačke literature i katoličkih mistika. Tokom čitanja brojnih knjiga shvatio sam da se sa aspekta hrišćanstva bolest ne posmatra kao nešto loše, već kao vrlo važna, čak ključna stepenica u razvoju čovečanstva. S druge strane, iz ličnog ali i iskustva ljudi iz mog užeg i šireg okruženja shvatio sam da je bolest neretko spasonosna. Prost primer mogao bi da bude situacija kad čovek naprasno dobije grip, propusti zbog toga avionski let, a avion kojim je trebalo da putuje se sruši. Šta ćete konkretnije od toga? Da ne govorimo o naciji. Inače, uvek su me zanimale slične teme. Podsećanja radi, Parkinson je svojevremeno otkrio jednu bolest i od nje napravio jednu političku doktrinu koja se sukobila sa drugim doktrinama toga doba. U pitanju je kraj devetnaestog i početak dvadesetog veka. Konačno, taj cirkus i pometnja upravo danas doživljavaju svoju kulminaciju. Zaključuje se da u svojoj knjizi istoriju tretirate kao bolest. Moj junak smatra, a ja delim njegovo mišljenje, da je sama istorija jedna bolest koja se legitimiše kao zdravlje, te da je ispravniji prilaz istorijskim tokovima ako se prednost da bolesti. "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" predstavlja jedan isečak istorije Evrope i Rusije kroz prizmu bolesti. Bolest se posmatra odviše mehanički i materijalistički. Zapanjila me je industrijalizacija zdravlja, da ne kažem bolesti u ovom veku u kojem živimo. Medicina je u istoj ravni s, recimo, metalnom industrijom. Bolnice danas liče na mašinske hale u kojima se nešto opravlja, prepravlja. Zdravlje je opšta bolest dvadeset prvog veka. To je uzaludna opsesija jer čovek je bolest sam po sebi, a bolest je neminovnost. Čovek je bolest kao a priori, jednostavno, nema ga. Inače, sve doktrine i ideologije su bile opsednute zdravljem: fašizam i komunizam, na primer. Setimo se decenija koje smo proživeli u jednom od takvih sistema. Danas vidimo koliko su ti silni programi koji su propagirali zdravlje poput raznoraznih gimnastika, radnih akcija rezultirali stanjem opšte bolesti. Ta tikva je jednostavno pukla, a mi smo ostali kao svedoci tog vremena. Postoji li neka veza između vaših prethodnih romana i nove knjige? Ima dosta toga. Neki od mojih junaka iz prethodnih romana našli su se u ovoj knjizi. Inače, ja to radim od ranije. Može se reći da se u mom slučaju menja samo forma, sadržaji ne. Reklo bi se da sličnost pojedinih vaših književnih junaka s ličnostima sa naše političke scene nije baš slučajna. Nije potrebna naročita hrabrost da bi se napisao jedan roman. Inače, osim nekolicine paranoika, ne verujem da će se mnogi prepoznati. Kakve reakcije očekujete? Iako je reč o, pre svega, literarnoj bolesti, očekujem da će me prvo tužiti bolesnici o kojima pišem. Kod nas se, nažalost, nacionalni parkinsonizam smatra zdravljem. Treba najpre da u Srbiji napravimo jednu ogromnu opštu bolnicu i tada ćemo moći da krenemo put zdravlja. Srbija je danas bolesna i to je činjenica. Načelno, sam parkinsonizam ima tri kategorije. Naša dijagnoza je parkinsonizam B. To je inače veoma bolesno stanje koje se samo prividno tretira kao zdravlje. NINOVA NAGRADA Da li će se "Uspon i pad Parkinsonove bolesti" naći u konkurenciji za "Ninovu nagradu"? Nisam raspo ložen za nešto tako. Čak sam, pre objavljivanja romana, izrazio želju da na koricama stoji "Van konkurencije za Ninovu nagradu". Nažalost, odgovorili su me od toga, pa će se možda i kandidovati. M. Milosavljević

Detalji predmeta Stanje Polovno Stari Osijek Autor: Božo Plevnik STANJE: RABLJENO UVEZ: TVRDI FORMAT: 24X21 IZDAVAČ: L1 GODINA: 1987. STRANICA: 181 JEZIK: HRVATSKI Осијек С Википедије, слободне енциклопедије Пређи на навигацијуПређи на претрагу За другу употребу, погледајте страницу Осијек (Илиџа). „Осек” преусмерава овде. За друге употребе, погледајте Осек (вишезначна одредница). Осијек Osijek, Trg Ante Starčevića.jpg Трг Анте Старчевића у Осијеку Застава Застава Грб Грб Административни подаци Држава Хрватска Жупанија Осјечко-барањска Становништво Становништво ‍ — 2011. 84.104 — густина 497,66 ст./km2 Агломерација (2011.) 108.048 Географске карактеристике Координате 45°33′17″ СГШ; 18°41′44″ ИГДКоординате: 45°33′17″ СГШ; 18°41′44″ ИГД Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) Површина 169 km2 Осијек на мапи ХрватскеОсијекОсијек Осијек на мапи Хрватске Остали подаци Градоначелник Иван Вркић Поштански број 31000 Позивни број (+385) 31 Регистарска ознака OS Веб-сајт Службена презентација града Осијек (мађ. Eszék, нем. Esseg) је град у Хрватској и административно средиште Осјечко-барањске жупаније. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 108.048 становника, а у самом насељу је живело 84.104 становника.[1] Смештен на подунавској равници на десној обали реке Драве 22 km од ушћа у Дунав. Осијек је највећи град у источном делу Хрватске и индустријско, управно, судско и финансијско седиште Славоније. Садржај 1 Територијална организација 2 Географски положај 3 Становништво 3.1 Попис 2011. 4 Историја 5 Срби у Осијеку 5.1 Други свјетски рат 6 Попис 1991. 7 Насељена места бивше општине Осијек, попис 1991. 8 Знаменитости 9 Познати Осјечани и Осјечанке 10 Партнерски градови 11 Види још 12 Референце 13 Литература 14 Спољашње везе 15 Литература Територијална организација До нове територијалне организације у Хрватској, постојала је велика предратна општина Осијек. Општина Осијек простирала се на површини од 659 km2, а на том подручју је према попису из 1991. године живело 165.253 становника, распоређених у 36 насељених места. После рата, општина Осијек је укинута. Формиран је Град Осијек (градско подручје) и општине: Антуновац, Владиславци, Вука, Ердут, Ернестиново, Чепин и Шодоловци. Географски положај Географски положај града: северна ширина 45° 32' источна ширина 18° 44' надморска висина 90 m површина града 169 km2 Просечна годишња температура је 11 °C: пролеће — 11 °C лето — 21 °C јесен — 11,8 °C зима — 0,2 °C Ваздух је прилично влажан, док током јесени и зиме има доста магле. Становништво Овај чланак садржи списак литературе (папирне изворе и/или веб-сајтове) коришћене за његову израду, али његови извори нису најјаснији зато што има премало извора који су унети у сам текст. Молимо вас да побољшате овај чланак тако што ћете додати још извора у сам текст (инлајн референци). Детаљније: Демографија Осијека Тренутно најстарији писани помен Срба у Осијеку је у писму посљедњег српског деспота Павла Бакића краљу Фердинанду, у којем он пише да је од осјечких Срба сазнао о правцу кретања Турака. То писмо се датира на 30. мај 1534. године. Јохан Вилхелм фон Таубе у књизи о Славонији и Сријему пише да је Горњи град насељен само католицима Нијемцима, а Доњи град пола православним а пола католичким Славонцима, Илирима. Он разликује Илире од Хрвата, који су тада кајкавци. Град "Осек" је 1885. године био у Даљском изборном срезу за Српски црквено-народни сабор у Карловцима, са својих 1776 православних душа.[2] Попис 2011. По попису становништва из 2011. године, Град Осијек је имао 108.048 становника, распоређених у 11 насељених места:[3] Бријест — 1.187 Бријешће — 1.318 Јосиповац — 4.101 Клиса — 324 Неметин — 139 Осијек — 84.104 Подравље — 357 Сарваш — 1.184 Тења — 7.376 Тврђавица — 578 Вишњевац — 6.680 Број становника по народности:[4] укупно: 108.048 Хрвати — 96.746 (89.54%) Срби — 6.751 (6.25%) Мађари — 979 (0.91%) Албанци — 437 (0.4%) Немци — 263 (0.24%) Словаци — 261 (0.24%) Бошњаци — 257 (0.24%) Македонци — 189 (0.17%) Црногорци — 155 (0.14%) Роми — 136 (0.13%) Словенци — 118 (0.11%) остали и непознато — 1.464 (1.36%) Историја Током раздобља римске власти на подручју данашњег Осијека постојао је римски град Мурса, у чијој се близини 351. године одиграла битка код Мурсе између цара Констанција II и узорпатора Магненција. Током средњег века, за време угарске власти, област око града Осијека припадала је старој Барањској жупанији, која је у то време обухватала и део подручја јужно од реке Драве, тако да Осијек никада није био у саставу Бановине Славоније. Ово подручје је потпало под турску власт у првој половини 16. века, а ослобођено је крајем 17. века. "Осјек" је проглашен слободним и краљевским градом дипломом, издатом 24. марта 1809. године. По тој дипломи у граду су три римокатоличке парохије и једна православна.[5] Осјечка народна читаоница почела је са радом 1862. године. Ђаковачки бискуп Јосип Штросмајер је крајем те године приложио читаоници 1000 ф.[6] Лазар Томановић је био у Осијеку 1883. године и записао је да тада има 17.000 становника. Град је леп, главни у Славонији и по предивној синагоги би се рекло да је највише Јевреја, по говору на улици, да је највише Немаца, а и мађарски се говорио више него српски. Тада су Јевреји, Мађари и Немци у Срему говорили српским, а у Хрватској и Славонији немачким и мађарским језиком.[7] Осек (екавски) је 1905. године био слободан краљевски град, насељен после изгона Турака око краја 17. века, за време цара аустријског Фердинанда. У Осијеку постоји 1820. године III Латинска школа. Град има 1905. године 24.930 становника, у 2.960 домова. Има те године ПТТ комуникације, две жељезничке станице, две паробродске станице, 15 лекара, пет апотека и три болнице. Ту је једна реална гимназија и с њом спојена виша трговачка школа, једна краљевска мушка учитељска школа и једна виша девојачка школа.[8] У Осијеку је у то време постојала и Државна осморазредна гимназија тј. Велика, на којој су се школовани и многи млади Србе, из средина где није било потпуне гимназије. Шећерана у Осијеку је отворена 1906. године. Срби у Осијеку Писани документи из 16. века помињу у западном Срему присуство великог броја Срба. Они се налазе и у граду Осијеку, измешани са прво Угарима (Мађарима), а потом Турцима. Хрвати се готово ни не помињу на том простору, него се само среће спорадично појам "католик". Српски војвода Павле Бакић пише 1534. године цару Фердинанду, шта су његовом човеку - изасланику "рекли неки Срби у Осијеку". Пигафета члан аустријског посланства, које је ишло 1567. године у Цариград, ради мировног споразума између две државе, описао је у повратку, то путовање: "Из Сотина дођоше у Осијек, у ком су становници Угри, а има и нешто Срба". А 1572. године други непознати путописац, у пратњи аустријског посланика Давида Угнада, који је ишао такође у Цариград, води белешке. Враћајући се из Цариграда, помиње Осијек као: "град насељен од Турака и Срба". Путописац турски Евлија Челебија описује Осијек 1579. године. Између осталог каже за "султанову" (Сулејманову) џамију у Осијеку, да је пре била црква. Катастарски попис из исте године помиње ту пет турских махала, са око 300 муслиманских кућа, док је хришћанских око 20 кућа.[9] У једном документу из 1708. године, туже се осјечки Срби против тамошњих језуита. Ови насиљем покушавају да поунијате осјечке православце, који немају ту свог владику. Њихов старешина одговара вишим властима, на "жалбе Срба грчкога закона", и на другом месту их назива (погрдно) "Власима".[10] Српска школа у Осијеку помиње се 1716. године (у Доњој вароши). Њен први познати учитељ био је 1726. године поп Никола Михајловић, за којим следи низ учитељских познатих имена. Тада је постојала мала дрвена православна црква, а у порти се сачувао гроб из 1726. године. И у осјечкој тврђави је постојала тада православна капела, при којој се последња литургија одслужила 27. априла 1763. године. Са оправком касарне иста је била порушена.[11] Казаматска православна капела посвећена Св. Георгију је 1848. године од стране Мађара била претворена у магацин. Ту су се одвијале црквене службе и 1863. године.[6] Посланик на Црквено-народном сабору био је 1744. године Манојло Фотовић из Осека. Из средине 18. века сачувана је књига Трговачког братства осјечког, које су чинили трговци Срби и Грци - "искључиво православци". Трговачки цех је тада казнио глобом и затварањем радње трговца Георгија Јовановића, због кршења цеховских правила. Марко Аксентијевић из Осијека је сачувао печет Карађорђев из 1813. године, из времена када је ту вожд избегао. Епископ епархије Пакрачке био је 1843—1864. године Јосиф Крагујевић родом из Осијека. Замонашио се у манастиру Раковцу у Србији 1828. године, па 1838. године је постао титуларни архимандрит хоповски, да би 1842. године био генерални викар далматинске епархије и догодине њен владика.[12] Претплатник једне српске књиге био је 1794. године поред пароха, поп Аксентија Поповића и извесни Мирон Себишанин - "службеник" осјечке цркве. У Осијеку (Осеку - по српском) Атанасије Спајић је парох, а Срета Радосављевић ђакон 1820. године. По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године град "Eszekinum" (Осијек по латинском) је имао 1911 православних душа. Православно парохијско звање је основано и црквене матрикуле се воде од 1762. године. Православна црква је сазидана у виду лађе 1750. године, посвећена је празнику Успенију Пресвете Богородице. По предању православци су намеравали да на "Параденплацу" подигну нову мању богородичину цркву, али су тек након интервенције војних власти, темељи било проширени - црква била већа. Темпло резбарен у барокном раскошном стилу је осликао иконописац Јанко Халкозовић из Новог Сада, око 1760. године.[13] Нови храм који је дуго грађен, освештао је митрополит Павле Ненадовић. Многе црквене утвари и мобилијар, попут "неба", донети су из Беча. На гробљу има капела грађена 1894. године у византијском стилу.[8] У месту је те 1846. године српска православна црква, а свештенство православно чине пароси Спиридон Сенић и Лазар Боји

Mira Alečković Srebrni vozTvrdi povezMira Alečković (Novi Sad, 2. februar 1924 — Beograd, 27. februar 2008) bila je srpska književnica i pesnikinja, humanista. Ona je takođe bila dugogodišnji predsednik Udruženja književnika Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.[1]BiografijaRođena je u Novom Sadu (krštena je u Nikolajevskoj crkvi kao Miroslava, mada je niko tako nije zvao već samo - Mira), kao dete Mašana Alečkovića, novinara rodom iz Trebinja (iz Zasada, na putu ka Dubrovačkim vratima) i Novosađanke Dragice Trpinac, koja je bila inspektor pošta i jedna od prvih žena telegrafista u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji, iz vojvođanske porodice Marić. Baka po majci Mire Alečković, Milica Marić bila je sestra Miloša Marića, oca Mileve Marić Ajnštajn.Mira Alečković kao dete (1933)Od svoje druge godine života Mira Alečković živela je u Beogradu, na Neimaru kod majke Drage Trpinac, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, Kninu, Crnoj Gori i na Kosovu i Metohiji, gde je njena rođena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica. Jelena Trpinac je za svoj prosvetiteljski rad na prostoru Kosova i Metohije odlikovana „Zvezdom sa srebrnim zracima SFRJ”. Rođeni ujak Mire Alečković, bio je profesor Pavle Trpinac, biohemičar, naučni istraživač i saradnik Irene Žolio-Kiri u Parizu.Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a zatim studije slavistike i književnosti, u klasi čuvenog srpskog lingviste, profesora Beogradskog univerziteta i akademika Aleksandra Belića. U srednjoškolskom uzrastu, bila je pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju. Studije je nastavila u Parizu gde je upisala doktorat i završila Fušeovu školu. Bila je poliglota i govorila je čak deset stranih jezika: francuski, nemački, engleski, ruski, italijanski, poljski, češki, makedonski, slovenački, slovački...Mira Alečković udala se 1947. godine za akademskog arhitektu i slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po jednom pretku ruskog korena), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece, Nedu, Srđu i Milu.Period Drugog svetskog rata 1939—1945Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković je francuskom ministru spoljnih poslova Ivonu Delbosu, koji je bio u poseti Beogradu 1937. godine, uoči Drugog svetskog rata, tajno predala peticiju srpske omladine protiv rata.Kao gimnazijalka, 1939. godine postala je članica Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ), a 1941. godine, od prvog dana Narodnooslobodilačke borbe i članica partizanske ilegale u Beogradu, gde je kao 16 godišnja devojka učestvovala u akcijama sabotaža protiv nemačkih fašista.Mira Alečković, Branko Ćopić i Aco Šopov u partizanima (1944).Pošla je u rat sa Jugoslovenskom vojskom, ali se jedinica u kojoj je bila raspala pošto ju je njen komandant predao Nemcima u Priboju na Limu, posle čega se priključila Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP), u želji da se zemlja što pre oslobodi od okupatora.Kao mlada devojka učestvovala je u sečenju nemačkih telefonskih kablova u okupiranom Beogradu 1941. godine, gde je hapsi Specijalna policija, na čelu sa Božidarem Bećarevićem, nakon čega je bila zatvorena u zatvoru u Đušinoj ulici (u današnjoj zgradi Rudarsko-geološkog fakulteta) odakle je posle nekoliko dana mučenja i premlaćivanja, spasava je srpska Patrijaršija, na molbu Desanke Maksimović. Sa teškim ranama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se Narodnooslobodilačkom pokretu.U bolničku ratnu službu prima je dr Saša Božović i sa završenom bolničkom obukom lečila je ranjenike. U ratu je ostala bez oca, koga je u Beogradu streljao Gestapo, jer je bio intelektualac i dopisnik iz Španskog građanskog rata. Mira Alečković je u ratu bila saborac svoga prijatelja, kasnije pisca i venčanog kuma, Branka Ćopića.Period 1945—1970Iz Drugog svetskog rata, u kome se istakla hrabrošću, Mira Alečković je izašla kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi po čitavoj Srbiji i Jugoslaviji.Posle rata se zapošljava u Udruženju književnika Jugoslavije i Srbije, najpre kao sekretar, a zatim kao potpredsednik tadašnjeg predsednika Ive Andrića. Po isteku mandata Ive Andrića, nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije i na čelu Udruženja pisaca ostala je godinama. Kao saradnik Oto Bihaljija, osnivač je i urednik posleratne biblioteke „Epoha”, savremenih stranih pisaca, u kojoj je prvi put objavila, tada zabranjena dela Marsela Prusta i Franca Kafke zbog čega joj je zamereno od strane SKJ.Uzela je učešće u studentskim protestima 1968. godine, izlazeći da podrži studente i čita im revolucionarnu poeziju, posle naredbe Draže Markovića da se u studente puca. [a]Posle 1968. godine Mira Alečković više nije pripadala nijednoj političkoj partiji.Tokom procesa pesniku Gojku Đogu, 1981. godine, za knjigu „Vunena vremena”, otvorila je vrata Udruženja književnika Jugoslavije u Francuskoj 7, za protestne večeri. Među prvima je stala u odbranu pesnika Gojka Đoga, rečenicom upućenom tadašnjim vlastima: „Jadno li je društvo koje sudi pesniku!” [2]Društvene aktivnostiPosle rata, čileanskom pesniku Pablu Nerudi, Mira Alečković poklonila je u ime srpskog naroda gusle, kao simbol borbe za slobodu. Po svedočenju njegove supruge Matilde, Neruda je ostavio zapis da je ove gusle nosio sa sobom u izgnanstvo 1949. godine.Dobrovoljno je radila na smeštaju dece ratne siročadi po čitavoj Jugoslaviji zbog čega je kasnije proglašena Utemeljivačem Fondacije Socijalne zaštite i Solidarnosti.Birana je nekoliko puta tajnim glasanjem za predsednika Udruženja književnika Jugoslavije. Radila je kao urednik časopisa za decu „Zmaj” i redovno učestvovala na „Zmajevim dečjim igrama” u Novom Sadu.Bila je redovni učesnik „Struških večeri poezije”, kao i predlagač i osnivač Kosovsko-metohijskih i internacionalnih pesničkih susreta i karavana „Lazar Vučković” 1971. godine.U doba političke krize tzv. „Maspoka” (1971), Mira Alečković zvanično se posestrimila sa zagrebačkom pesnikinjom Vesnom Parun, kada je jugoslovenski savezni politički funkcioner Stane Dolanc tražio od Mire Alečković da iz svečane pesme „Jugoslavijo” izbaci određene reči, ali ona na to nije pristala.Od sedamdesetih godina prošloga veka, dom Mire Alečković bio je mesto gde su stizale prve izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile u njemu dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene.U Skupštini Grada Beograda Mira Alečković obavljala je dobrovoljno niz aktivnosti i bila izabrana za predsednika Komisije za trgove i ulice grada Beograda. U tom svojstvu predsednika Komisije za trgove i ulice Beograda usprotivila se preimenovanjima ulica koje su već dobile imena u centru grada. Takođe, na njenu inicijativu, očišćena je i preneta iz Košutnjaka današnja Terazijska česma, u centar grada na Terazije.Mira Alečković bila je član SUBNOR-a.Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte sa članovima srpskog rasejanja u čitavom svetu. Bila je i dugogodišnji član „Društva potomaka starih ratnika” i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1300 kaplara.Mira Alečković i norveški kralj Ulaf, Oslo, 1975. godineOd 1960. do 1982. godine bila je angažovana u Društvu „Jugoslavija-Francuska”, na čijem čelu je ostala godinama, prvo kao generalni sekretar,[b], a zatim kao predsednik Društva Jugoslavija-Francuska i Srbija-Francuska, sve do 1993. godine.[3]U tom svojstvu, zajedno sa profesorom Radetom Konstantinovićem, Mira je tražila od francuske vlade da o trošku francuske države pošalje francuske profesore u prvu eksperimentalnu osnovnu školu u Beogradu koja se tada zvala „Slobodan Princip-Seljo” (ranije „Car Uroš”, a danas „Vladislav Ribnikar”). Tako je 1966. godine prva generacija srpskih osnovaca imala eksperimentalnu nastavu na oba jezika [4]U svojstvu predsednika Društva „Jugoslavija — Francuska”, Mira Alečković dočekivala je delegacije francuskih pisaca i intelektualaca o čemu svedoče prepiske i pokloni koji se danas nalaze u njenoj muzejskoj sobi u ulici Bulevar Kralja Aleksandra br 17. Posebno se ističe poklon-biblioteka dobijena od francuskog pisca Žan Pol Sartra, u kojoj se nalaze njegove knjige i čitava kolekcija časopisa Les Temps Modernes, kao i porcelanski predmeti koje joj je poklonila žena francuskog predsednika Fransoa Miterana, Danijel Miteran.Mira Alečković pomagala je i promovisala veliki broj mladih pesnika iz bivše Jugoslavije, Srbije i rasejanja, o čemu svedoče njihova pisma i potpisi koji se danas nalaze u muzejskoj sobi u Beogradu. Posebno se ističe pismo Milana Nešića, pesnika iz Berlina (13/01/2014).Grob Mire Alečković u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u BeograduMira Alečković je umrla 27. februara 2008. godine u Beogradu, u 85. godini života. Sahranjena je 3. marta, uz vojne počasti, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Od nje se u ime Udruženja književnika Srbije oprostio Pero Zubac, dugogodišnji dopisnik TAS-a iz Jugoslavije i član Akademije nauka u Sankt Peterburgu[5] i prijatelj iz Rusije Aleksandar Sergejevič Plevako, dok je glumica Rada Đuričin pročitala stihove njene pesme „Poruka jedne senke“.[6]BibliografijaStvaralački opus Mire Alečković predstavljaju 53 knjige za decu i odrasle (oko 30 knjiga za decu, i oko 20 knjiga za odrasle) — poezije i proze. Njena poezija je duboka, misaona i upečatljiva, u kojoj se bavila pitanjima smisla, života i smrti, kao i uvek neizbežne ljubavi. Knjige poezije za odrasle sadrže lirske pesme koje su neopravdano zaboravljen i zapostavljen deo njenog bogatog stvaralaštva.Uredila je prvi broj časopisa „Pionir”, koji je u toku rata izdavan ilegalno. Posle rata pesnikinja nastavlja sa društvenim i književnim radom. Uređivala je prve posleratne časopise i listove za mlade: „Omladina”, „Mladost”, „Poletarac”, i „Zmaj”. Više od četrdeset godina je bila glavni i odgovorni urednik „Zmaja”. Bila je sekretar, potpredsednik i predsednik Udruženja književnika Srbije[7] i predsednik Saveza književnika Jugoslavije, u više mandata. U svom društvenom radu bila je i predsednik Društva za kulturnu saradnju Jugoslavija - Francuska (40 godina), predsednik Društva prijateljstva Jugoslavija - Norveška, bila je i vrlo aktivan član Društva za negovanje tradicija oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1918. godine, itd.Pesničko stvaralaštvo Mire Alečković se pojavljuje neposredno pred početak Drugog svetskog rata, a svoju prvu zbirku pesama „Zvezdane balade”[8] izdaje po završetku rata, 1946. godine. Objavila je još dvadesetak knjiga za decu i dvadesetak dela poezije i proze za odrasle.Mira Alečković i Desanka MaksimovićPesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Instituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji, profesor Andrej Bazilevski.Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, mongolski i jermenski jezik. Mira Alečković govorila je tečno i pisala na srpskom, francuskom, ruskom, nemačkom i engleskom jeziku.Stvaranje za decu meni znači vraćanje samoj sebi, svetu detinjstva, čistijem od sveta odraslih. To je večito traženje lepote, dobrote i ljubavi, potraga za utočištem kad izneveri svet odraslihMira Alečković o svom raduPesnička dela Mire Alečković pripadaju tradicionalnom toku poezije koja se vezuje za Jovana Jovanovića Zmaja, Gvida Tartalju, Desanku Maksimović i Branka Ćopića. Njena lirika se zasniva na jednostavnosti i iskrenosti, pisana je jednostavnim jezikom bliskim deci. Putem nje u mališanima budi plemenitost, uči ih da se bore protiv egoizma i rasne diskriminacije, i uvek je protkana humanošću, humanizmom i čovekoljubljem. Posebnu pažnju posvećuje ljubavi između roditelja i dece uporedo se boreći za poštovanje dečje ličnosti. Ipak, najviše je rodoljubivih motiva a najbolja ilustracija ove tvrdnje je zbirka „Zvezdane balade”.Autor je teksta pesama `Druže Tito mi ti se kunemo` i `Svečana pesma` (sa refrenom koji je, kako je sama govorila, pozajmila od naroda, srpskih seljanki i seljana na Kozari, koji su oni spevali Titu, pre svega kao simbolu NOB-a, i pre nego što su ga, kao uostalom i ona sama, i videli, kao zakletve - svom vrhovnom komandantu u narodnooslobodilačkoj borbi protiv okupatora i fašista).Prema „Vjazmi” koju je Mira Alečković napisala u maršu u toku Drugog svetskog rata u kome je sama učestvovala, Rusi su snimali film, a poema je više puta prevođena na ruski jezik (prevodioci: Светлана трагоцкая, Татьяны Растопчиной).Jermenski pisac i pesnik i prijatelj Babken Simonjan preveo je poemu Mire Alečković „Jezero Sevan” na jermenski jezik. Francuski prevodilac Ratimir Pavlović i srpski prevodilac Sreten Marić prevodili su poeziju Mire Alečković na francuski jezik.Kada su u okupiranom Beogradu streljani njeni drugovi, napisala je svoju prvu antifašističku pesmu „Sveli su mladi Ljiljani”, koja je kasnije ušla u sve zbirke poezije i u antologije.Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta...... Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama...Iz pera Desanke Maksimović ostalo je zapisano za večnostNajpoznatije pesme Mire Alečković iz ovog perioda su: poema „Sveli su mladi Ljiljani” (posvećena pogibiji beogradskih studenata u protestu) , „Dvanaest na pločniku” (posvećena streljanim drugovima u Beogradu), „Balada o Olgici Grin” (posvećena prijateljici koju su uhvatili i silovali nemački vojnici, posle čega je izvršila samoubistvo bacivši se sa mosta u Beogradu), „Ovo je veliki školski čas” (posvećena streljanim đacima u Kragujevcu), „Zvezdane balade” (posvećena dečjoj hrabrosti u drugom sv. ratu) i poema „Znam tu zemlju bune” (posvećena hrabrosti srpskog naroda u ratu). Iz toga vremena je i parodija koju je Mira Alečković napisala na pesmu „Lili Marlen”, pod nazivom „Na istočnom frontu veće je pao sneg”.7/10