Neotvorene, necitane knjige, stajale u kucnoj biblioteci nema nigde potpisa, niti bilo kakvog ispisivanja. Originalni BIGZ-ov komplet u 6 tomova. 1. Grčka i rim 2. Srednjovekovna filozofija - Avgustin - Skot 3. Kasni srednji vek i renesansna filozofija - Okam - Suarez 4. Od Dekarta do Lajbnica 5. Moderna filozofija - britanski filozofi 6. Filozofija u Rusiji Izuzetno retko i raritetno u ponudi Izdavač: BIGZ Godina: 1991-2001 Broj strana: 3122 Povez: trvd sa omotom Format: 22X15 CM Očuvanost: odlicna, knjige su bukvalno kao nove, necitane Izuzetno retko u ponudi naici na ovakav komplet! ( po ovoj ceni)

Cena je za komplet (obe knjige). Beograd 2023. Tvrd povez, zaštitni omot, bogato ilustrovano, 440 + 456 strana. Knjiga su nekorišćene (nove). ISTORIJA LEPOTE Šta je lepota? Lepota nije nikada, tokom vekova, bila apsolutna i večna vrednost. Bila je fizička ili božanska, harmonična ili dionizijska, povezana sa monstruoznošću u srednjem veku i harmonijom nebeskih sfera u renesansi; uzimala je oblik nečega teško odredivog u periodu romantizma, da bi se potom oblikovala kao veština, šala, citat tokom čitavog XX veka. Polazeći od ovakvog pristupa, Umberto Eko je osmislio put koji ne prati trag uobičajene istorije umetnosti, niti istorije estetike, već koristi istoriju umetnosti i istoriju estetike da bi revidirao celokupnu kulturu iz ikonografskog i književno-filozofskog ugla. Istorija lepote ostvarila je kritički uspeh već nakon prvog izdanja 2004. godine. Autor svojim uvidima prodire u najintimnije kutke filozofije, umetnosti i književnosti, pružajući nam širok spektar perspektiva o lepoti. Kroz bogat tekst ispunjen brojnim primerima uzvišenih umetničkih dela, poput slikarstva i skulpture, kao i dugim citatima iz dela poznatih pisaca i filozofa, Eko nas vodi na putovanje kroz evoluciju shvatanja lepote. Osim kritičkog osvrta na kulturne norme i estetske vrednosti, ovo delo takođe pruža čitaocima dublje razumevanje veza između lepote, filozofije i društvene dinamike. Eko nas podseća na to da je lepota složen i višeslojan pojam koji odražava promene u toku vremena, ali koji istovremeno ima univerzalnu privlačnost koja prevazilazi sve epohe. „Knjiga koja inspiriše i donosi ogromno putovanje kroz istoriju umetnosti uhvaćenu u nastojanju da komunicira sa višestrukim oblicima lepote. Ostavlja bez daha.“ – Publishers Weekly ISTORIJA RUŽNOĆE Ružnoća se obično shvata kao suprotnost lepoti, i to u tolikoj meri da je dovoljno definisati jedan od ta dva pojma da bismo razumeli drugi. Međutim, ružnoća ne podrazumeva odsustvo lepote. Ona je složena i nepredvidiva pojava koja se kroz vekove transformisala, o čemu svedoče kako antologijski književni tekstovi, tako i kanonska umetnička dela. Uz pažljivo odabran ikonografski tok knjige, Umberto Eko čitaoca vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se čini odvratnosti susreću sa izrazima najdirljivijih osećanja, pokazujući da su različite manifestacije ružnog bogatije i markantnije nego što se obično misli. U duhu njegovog priznatog dela Istorija lepote, Umberto Eko u knjizi Istorija ružnoće istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti. Šta se krije iza našeg osećaja zaintrigiranosti koji je često izazvan nečim užasavajućim i strašnim? Odakle potiče magnetska privlačnost prema svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća takođe u očima posmatrača? Autorovo enciklopedijsko znanje i zavodljive veštine pripovedanja kombinuju se u ovom ingenioznom istraživanju ružnog sa obiljem primera iz slikarstva i skulpture od antičkih grčkih amfora do dela umetnika poput Boša, Brojgela i Goje, otkrivajući da je ono od čega se često branimo i odvraćamo u svakodnevnom životu upravo ono čemu smo nesvesno najviše privučeni. Umberto Eko je rođen u Aleksandriji 1932. godine. Bio je italijanski pisac, filozof, esejista i lingvista. S vremenom je postao jedan od najznačajnijih mislilaca svog doba. Bio je redovni profesor semiotike na Univerzitetu u Bolonji. Veliku slavu je stekao romanom Ime ruže. Nastavio je da piše romane koji su naišli na sjajan prijem kako kod publike, tako i kod kritike, uključujući Fukoovo klatno, Ostrvo dana pređašnjeg, Baudolino, Tajanstveni plamen kraljice Loane, Praško groblje i dr. Pored romana, Eko je ostavio značajan doprinos esejistici delima kao što su O književnosti, Kazati gotovo istu stvar, Uloga čitaoca (Lector in fabula). Godine 2004. priredio je delo Istorija lepote, a potom 2007. godine delo Istorija ružnoće, nakon čega su obe knjige postale neizostavni deo mnogih biblioteka. Preminuo je 2016. godine u Milanu.

Stanje: Kao novo Naslovi: Sabrani Spisi Mihaila Đurića: 1. O potrebi filozofije danas 2. Sociologija Maksa Vebera 3. Utopija izmene sveta 4. Problemi sociološkog metoda 5. Niče i metafizika 6. Putevi ka Ničeu 7. Izazov nihilizma 8. Stihija savremenosti 9. Savremena srpska filozofija 10. Humanizam kao politički ideal 11. Iz istorije antičke filozofije 12. Krhko ljudsko dobro Autor: Mihailo Đurić Izdavač: Službeni Glasnik, Pismo: Ćirilica, Povez: Tvrd. Mihailo Đurić (Šabac, 22. avgust 1925 — Beograd, 25. novembar 2011) je bio jedan od najvećih srpskih filozofa i sociologa, profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu i član SANU. Istakao se knjigama i člancima na srpskom i nemačkom jeziku pisanim takozvanim „beogradskim stilom“. Posebno je poznat po radovima o Ničeu i Hajdegeru. Predavao je na mnogim fakultetima, naučnim skupovima i seminarima u Srbiji i u svetu. Studirao je pravo, filozofiju i klasičnu filologiju u Beogradu. Doktorirao je 1954. na Pravnom fakultetu s tezom Ideja prirodnog prava kod grčkih sofista. Iste godine je izabran za asistenta na Pravnom fakultetu, na kome je prošao kroz sva univerzitetska zvanja (docent 1957, vanredni profesor 1964, redovni profesor 1969). Predavao je Istoriju političkih teorija, Opštu sociologiju i Metodologiju društvenih nauka. Mihailo Đurić je udaljen sa Univerziteta, sudski gonjen i osuđen na dve godine strogog zatvora (odležao 9 meseci) 1973. godine zbog govora održanog 18. marta 1971. u vezi sa ustavnim amandmanima (kasnije objavljenom u Analima Pravnog fakulteta u Beogradu pod naslovom „Smišljene smutnje“) i članka „Kamen razdora“ objavljenom u časopisu Umetnost 27-28 za 1971. godinu. Mihailo Đurić je učestvovao na mnogim filozofskim skupovima u zemlji i inostranstvu. Pored mnogih rasprava i članaka objavljenih u raznim domaćim i stranim časopisima i zbornicima, objavio je 12 knjiga i priredio 7 zbornika. Pokretač je i glavni urednik časopisa Filozofski godišnjak, koji od 1988. izlazi kao glasnik Instituta za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu. Član je Srpske akademije nauka i umetnosti u Beogradu i Evropske akademije nauka i umetnosti u Salcburgu. Izdavačko preduzeće Službeni glasnik iz Beograda izdalo je Izabrana dela Mihaila Đurića u dvanaest knjiga.

Edicija "1914-1918", četvrto kolo 1. GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913-1918 2. RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE 3. SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914-1918 4. RASPETA SRBIJA 5. Dr EDVARD RAJAN, SPASILAC BEOGRADA 6. SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU 7. SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE 8. SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK 9. NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE 10. UZROCI NAŠIH PORAZA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913-1918 Lukianos Hasiotis Format: 15x21 Broj strana: 534 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1293-6 Knjiga istražuje srpsko-grčke odnose u najkritičnijem priodu novije istorije dve zemlje, tokom koga je u najvećoj meri prekrojena ne samo politička mapa jugoistočne, već i čitave Evrope. Tih godina su dve zemlje postepeno konsolidovale mit o tradicionalnom srpsko-grčkom prijateljstvu, čijih smo manifestacija imali prilike i nedavno da budemo svedoci. U stvarnosti, stvari nisu bile nimalo jednostavne: savezništvo je na kraju predstavljalo „prednost" po srpsku i grčku vladu, ali su istovremeno politička „rivalstva" između dve strane - ali i unutar samih vlada - dovele ovaj izbor mnogo puta u bezizlaznu situaciju. RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE Gordana Ilić-Marković Format: 15x21 Broj strana: 293 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1286-8 Ovo je knjiga o austrijskom piscu Rosenfeldu Roda Rodi, čija dela do sada nisu objavljivana na srpskom jeziku, koja sadrži njegove tekstove vezane za Srbiju i vreme Prvog svetskog rata. Studija je izrađena na osnovu trogodišnje analize obimne građe iz bečkih arhiva u kojima se čuva zaostavština Roda Rode, zatim članaka u austrougarskoj periodici (1914-1918) i objavljenih publikacija ovog pisca u vreme rata i neposredno po njegovom završetku. Delovanje Roda Rode se posmatra u kontekstu Ratnog presbiroa, u kojem je bio angažovan kao ratni izveštač, kao i u okviru delovanja austrougarskih književnika toga doba (Štefana Cvajga, Roberta Musila, itd.). SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914-1918 Nikola Marković Format: 15x21 Broj strana: 377 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1227-1 Odnosi između Srba i Nemaca koji postoje u dužem vremenskom periodu od izuzetnog su značaja za oba naroda. Prvi svetski rat predstavlja prelomni momenat u njihovim odnosima jer je uneo potpuno nove sadržaje. Predstave o Nemcima su se stvarale u konkretnim istorijskim okolnostima, i to u veoma posebnim, kao što su rat i okupacija Srbije, na osnovu neposrednog i bližeg međusobnog upoznavanja većeg pripadnika oba naroda. Da bi nas obavestio kako su srpski vojnici i kako je srpski narod u okupiranoj Srbiji gledao na Nemačku i Nemce autor je analizirao brojne dnevnike, memoare, autobiografska kazivanja... RASPETA SRBIJA Milutin Krunić Format: 15x21 Broj strana: 171 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1226-4 Milutin Krunić, slavista čuvenog Berkli univerziteta u SAD, bio je srpski poručnik u Prvom svetskom ratu. Okosnicu njegove književne zaostavštine čine autobigrafske priče iz ovog perioda njegovog života. U njegovom opusu posebno je značajna ova zbirka od četiri priče koje se hronološki nadovezuje jedna na drugu i govore o sudbini čete kojom je komandovao u borbama protiv Bugara. On, u duhu vremena, daje idilične slike o srpskom narodu i njegovoj kulturi, ali čitaoca ne štedi opisa ratnih strahota koje je lično doživeo, ni surove filozofije života, po kojoj dobre ljude na zatiče uvek nagrada, kao što i loše ne stiže kazna za njihova dela. Dr EDVARD RAJAN, SPASILAC BEOGRADA Ratomir Damjanović Format: 15x21 Broj strana: 224 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1291-2 Edvard Rajan je posebno zadužio Srbe kao upravnik Vojne bolnice u bombardovanom i porobljenom Beogradu krajem 1914. i 1915. a kasnije i kao upravnik svih bolnica na teritoriji Beograda i Srbije. U ovoj knjizi, o Rajanu saznajemo iz njegovih pisama, iz novinskog teksta Danlop Mejbl Grujić, pisama Emili Simonds, dnevnika Agnes Gardner, pisanja „Politike", izveštaja zvaničnika Crvenog krsta, dnevnika dr Slavke Mihajlović i iz knjige Meri Gledvin. Takođe, nekoliko autora savremenog doba, naših i stranih, bavi se njegovim delom. Rajan je, pokazaće se, po veličini i značaju svoga dela, za Srbe isto što i Arčibald Rajs, ili Flora Sends, ali pomalo nepoznat, zaboravljen i skrajnut. SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU Daglas Volš Format: 15x21 Broj strana: 207 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1292-9 Jedan od Britanaca koji su beležili svoj doživljaj rata bio je Daglas Volš, vozač kamiona u transportnoj jedinici Prve srpske armije. Njegovi memoari spadaju u najbolje knjige ove vrste, ponajviše zbog sveobuhvatnosti slike fronta i njegovih učesnika. Volš piše svoje memoare u najboljoj tradiciji engleske putopisne i memoarske literature. Naime, on je dobro obavešten o zemlji i narodima o kojima piše, i svoja ptrethodna znanja upotpunjuje i koriguje neposrednim ličnim utiscima. Veoma je dobro obavešten o vojnoj situaciji - u okviru koje sagledava ulogu armije u čijem je sastvau - a isto tako o politici zaraćenih strana, posebno svoje zemlje, na čiji račun ima dosta primedaba. SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE Arnaldo Frakaroli Format: 15x21 Broj strana: 138 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1237-0 Arnaldo Frakaroli, čuveni italijanski novinar i publicista, bio je u ratu sa obe strane barikade - što je privilegija koju je samo novinarski posao mogao dobiti. Po objavi rata, krajem jula 1914. godine, on je već u Budimpešti kako bi pratio početni sukob između Austrougarske i Srbije. Potom ide u Galiciju kao jedini novinar stranac kojeg je prihvatio Generalštab austrijske vojske. Zatim prelazi u Srbiju, u kojoj je bio i tokom balkanskih ratova - otuda ova knjiga ima u naslovu Treći rat. Odličan pisac, pronicljiv posmatrač, Frakoli ostavlja upečatljivo svedočanstvo o Srbiji i Srbima koje je do sada bilo potpuno nepoznato našoj javnosti uopšte. SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 282 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1228-8 Solunski front je nastao kao pokušaj saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Solunski front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, bio je prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije. Autor je izložio najvažnije činjenice o ovoj temi, koja je dugo bila nepoželjna, vodeći sadržaj knjige ka opravdanoj potrebi da se posebno osvetli jedan od najvažnijih spomenika Srba uopšte - Vojničko srpsko groblje - Zejtinlik. NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE Pero Slijepčević i saradnici Format: 15x21 Broj strana: 400 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1268-4 Orginalno, presnimljeno izdanje knjige objavljene 1929. godine u Sarajevu u izdanju Oblasnog odbora Narodne odbrane. Materijal su prikupili i obradili Pero Slijepčević, Vladimir Ćorović, Vasilj Popović, Risto Jeremić, Mirko Maksimović, Nikola Stojanović, Šćepan Grbić, Đoko Perin, Gojko Krulj, Srđa Đokić i Hamza Humo. Knjiga daje ukupan prikaz o tome šta je i koliko Bosna i Hercegovina doprinela Oslobođenju i Ujedinjenju i prikazuje kako je izgledao njen oslobodilački pokret na poljima političkom, prosvetnom i ekonomskom. UZROCI NAŠIH PORAZA Alfred Kraus Format: 15x21 Broj strana: 411 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1261-5 General Alfred Kraus je, komandujući austrougarskom 29. (pešadijskom) divizijom iz pravca Sremske Mitrovice, naneo teške gubitke srpskoj vojsci koja je u noći 6. septembra 1914. forsirala Savu kod Legeta. Međutim, na srpskom ratištu ratna sreća nije uvek bila naklonjena generalu Krausu. Više je, pred naletom srspkih vojnika, bežao nego što ih je gonio, da bi, zadivljen vojničkom čvrstinom malenog neprijatelja, a pre svega razočaran rasulom svoje carevine, napisao ovu knjigu. Srbi su mu se, kao neprijatelju dostojnom uvažavanja, odužili prevodom ovog dela, koju je objavilo preduzeće Geca Kon a.d.

Edicija "1914-1918", četvrto kolo 1. GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913-1918 2. RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE 3. SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914-1918 4. RASPETA SRBIJA 5. Dr EDVARD RAJAN, SPASILAC BEOGRADA 6. SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU 7. SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE 8. SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK 9. NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE 10. UZROCI NAŠIH PORAZA Izdavač / Saizdavač: RTS, IK Prometej GRČKO-SRPSKI ODNOSI 1913-1918 Lukianos Hasiotis Format: 15x21 Broj strana: 534 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1293-6 Knjiga istražuje srpsko-grčke odnose u najkritičnijem priodu novije istorije dve zemlje, tokom koga je u najvećoj meri prekrojena ne samo politička mapa jugoistočne, već i čitave Evrope. Tih godina su dve zemlje postepeno konsolidovale mit o tradicionalnom srpsko-grčkom prijateljstvu, čijih smo manifestacija imali prilike i nedavno da budemo svedoci. U stvarnosti, stvari nisu bile nimalo jednostavne: savezništvo je na kraju predstavljalo „prednost" po srpsku i grčku vladu, ali su istovremeno politička „rivalstva" između dve strane - ali i unutar samih vlada - dovele ovaj izbor mnogo puta u bezizlaznu situaciju. RODA RODA, RATNI IZVEŠTAČ IZ SRBIJE Gordana Ilić-Marković Format: 15x21 Broj strana: 293 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1286-8 Ovo je knjiga o austrijskom piscu Rosenfeldu Roda Rodi, čija dela do sada nisu objavljivana na srpskom jeziku, koja sadrži njegove tekstove vezane za Srbiju i vreme Prvog svetskog rata. Studija je izrađena na osnovu trogodišnje analize obimne građe iz bečkih arhiva u kojima se čuva zaostavština Roda Rode, zatim članaka u austrougarskoj periodici (1914-1918) i objavljenih publikacija ovog pisca u vreme rata i neposredno po njegovom završetku. Delovanje Roda Rode se posmatra u kontekstu Ratnog presbiroa, u kojem je bio angažovan kao ratni izveštač, kao i u okviru delovanja austrougarskih književnika toga doba (Štefana Cvajga, Roberta Musila, itd.). SLIKA NEMAČKE I NEMACA U SRBIJI 1914-1918 Nikola Marković Format: 15x21 Broj strana: 377 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1227-1 Odnosi između Srba i Nemaca koji postoje u dužem vremenskom periodu od izuzetnog su značaja za oba naroda. Prvi svetski rat predstavlja prelomni momenat u njihovim odnosima jer je uneo potpuno nove sadržaje. Predstave o Nemcima su se stvarale u konkretnim istorijskim okolnostima, i to u veoma posebnim, kao što su rat i okupacija Srbije, na osnovu neposrednog i bližeg međusobnog upoznavanja većeg pripadnika oba naroda. Da bi nas obavestio kako su srpski vojnici i kako je srpski narod u okupiranoj Srbiji gledao na Nemačku i Nemce autor je analizirao brojne dnevnike, memoare, autobiografska kazivanja... RASPETA SRBIJA Milutin Krunić Format: 15x21 Broj strana: 171 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1226-4 Milutin Krunić, slavista čuvenog Berkli univerziteta u SAD, bio je srpski poručnik u Prvom svetskom ratu. Okosnicu njegove književne zaostavštine čine autobigrafske priče iz ovog perioda njegovog života. U njegovom opusu posebno je značajna ova zbirka od četiri priče koje se hronološki nadovezuje jedna na drugu i govore o sudbini čete kojom je komandovao u borbama protiv Bugara. On, u duhu vremena, daje idilične slike o srpskom narodu i njegovoj kulturi, ali čitaoca ne štedi opisa ratnih strahota koje je lično doživeo, ni surove filozofije života, po kojoj dobre ljude na zatiče uvek nagrada, kao što i loše ne stiže kazna za njihova dela. Dr EDVARD RAJAN, SPASILAC BEOGRADA Ratomir Damjanović Format: 15x21 Broj strana: 224 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1291-2 Edvard Rajan je posebno zadužio Srbe kao upravnik Vojne bolnice u bombardovanom i porobljenom Beogradu krajem 1914. i 1915. a kasnije i kao upravnik svih bolnica na teritoriji Beograda i Srbije. U ovoj knjizi, o Rajanu saznajemo iz njegovih pisama, iz novinskog teksta Danlop Mejbl Grujić, pisama Emili Simonds, dnevnika Agnes Gardner, pisanja „Politike", izveštaja zvaničnika Crvenog krsta, dnevnika dr Slavke Mihajlović i iz knjige Meri Gledvin. Takođe, nekoliko autora savremenog doba, naših i stranih, bavi se njegovim delom. Rajan je, pokazaće se, po veličini i značaju svoga dela, za Srbe isto što i Arčibald Rajs, ili Flora Sends, ali pomalo nepoznat, zaboravljen i skrajnut. SA SRBIMA NA SOLUNSKOM FRONTU Daglas Volš Format: 15x21 Broj strana: 207 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1292-9 Jedan od Britanaca koji su beležili svoj doživljaj rata bio je Daglas Volš, vozač kamiona u transportnoj jedinici Prve srpske armije. Njegovi memoari spadaju u najbolje knjige ove vrste, ponajviše zbog sveobuhvatnosti slike fronta i njegovih učesnika. Volš piše svoje memoare u najboljoj tradiciji engleske putopisne i memoarske literature. Naime, on je dobro obavešten o zemlji i narodima o kojima piše, i svoja ptrethodna znanja upotpunjuje i koriguje neposrednim ličnim utiscima. Veoma je dobro obavešten o vojnoj situaciji - u okviru koje sagledava ulogu armije u čijem je sastvau - a isto tako o politici zaraćenih strana, posebno svoje zemlje, na čiji račun ima dosta primedaba. SRBIJA U TREĆEM RATU. VESTI IZ SRBIJE Arnaldo Frakaroli Format: 15x21 Broj strana: 138 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1237-0 Arnaldo Frakaroli, čuveni italijanski novinar i publicista, bio je u ratu sa obe strane barikade - što je privilegija koju je samo novinarski posao mogao dobiti. Po objavi rata, krajem jula 1914. godine, on je već u Budimpešti kako bi pratio početni sukob između Austrougarske i Srbije. Potom ide u Galiciju kao jedini novinar stranac kojeg je prihvatio Generalštab austrijske vojske. Zatim prelazi u Srbiju, u kojoj je bio i tokom balkanskih ratova - otuda ova knjiga ima u naslovu Treći rat. Odličan pisac, pronicljiv posmatrač, Frakoli ostavlja upečatljivo svedočanstvo o Srbiji i Srbima koje je do sada bilo potpuno nepoznato našoj javnosti uopšte. SOLUNSKI FRONT. ZEJTINLIK Petar Opačić Format: 15x21 Broj strana: 282 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1228-8 Solunski front je nastao kao pokušaj saveznika da pomognu Kraljevini Srbiji u jesen 1915. protiv združenog napada Nemačkog carstva, Austrougarske i Kraljevine Bugarske. Solunski front, koji se prostirao od albanske obale do reke Strume, bio je prilično stabilan, uprkos lokalnim akcijama, sve do savezničke ofanzive 15. septembra 1918, koja je dovela do kapitulacije Bugarske i oslobođenja Srbije. Autor je izložio najvažnije činjenice o ovoj temi, koja je dugo bila nepoželjna, vodeći sadržaj knjige ka opravdanoj potrebi da se posebno osvetli jedan od najvažnijih spomenika Srba uopšte - Vojničko srpsko groblje - Zejtinlik. NAPOR BOSNE I HERCEGOVINE ZA OSLOBOĐENjE I UJEDINjENjE Pero Slijepčević i saradnici Format: 15x21 Broj strana: 400 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1268-4 Orginalno, presnimljeno izdanje knjige objavljene 1929. godine u Sarajevu u izdanju Oblasnog odbora Narodne odbrane. Materijal su prikupili i obradili Pero Slijepčević, Vladimir Ćorović, Vasilj Popović, Risto Jeremić, Mirko Maksimović, Nikola Stojanović, Šćepan Grbić, Đoko Perin, Gojko Krulj, Srđa Đokić i Hamza Humo. Knjiga daje ukupan prikaz o tome šta je i koliko Bosna i Hercegovina doprinela Oslobođenju i Ujedinjenju i prikazuje kako je izgledao njen oslobodilački pokret na poljima političkom, prosvetnom i ekonomskom. UZROCI NAŠIH PORAZA Alfred Kraus Format: 15x21 Broj strana: 411 Pismo: ćirilica Povez: tvrd ISBN 978-86-515-1261-5 General Alfred Kraus je, komandujući austrougarskom 29. (pešadijskom) divizijom iz pravca Sremske Mitrovice, naneo teške gubitke srpskoj vojsci koja je u noći 6. septembra 1914. forsirala Savu kod Legeta. Međutim, na srpskom ratištu ratna sreća nije uvek bila naklonjena generalu Krausu. Više je, pred naletom srspkih vojnika, bežao nego što ih je gonio, da bi, zadivljen vojničkom čvrstinom malenog neprijatelja, a pre svega razočaran rasulom svoje carevine, napisao ovu knjigu. Srbi su mu se, kao neprijatelju dostojnom uvažavanja, odužili prevodom ovog dela, koju je objavilo preduzeće Geca Kon a.d.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga sadrzi nekoliko dela: - Roman bez romana I - Roman bez romana II - Zivot i viteska vojevanja slavnog kneza Djordja Kastriota Skenderbega - Skenderbeg - Boj na kosovu ili Milan Toplica i Zorajida - Milobruke Ne pise godina izdanja, ali po nekoj proceni rekao bih da su stampane negde izmedju 1900 i 1920. Stampano u Pancevu Knjizara Brace Jovanovic Jovan Sterija Popović (Vršac, 13. januar 1806 — Vršac, 10. mart 1856) bio je srpski književnik cincarskog porekla i jedan od vodećih intelektualaca svoga vremena. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa. Ministar prosvete Jovan Sterija Popović doneo je 10. maja 1844. godine ukaz, kojim je osnovan „Muzeum serbski” u Beogradu čime se smatra osnivačem ove ustanove.[1] U Sterijinoj spomen kući dugo je godina bilo sedište Književne opštine Vršac. Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen 13. januara (1. januara po julijanskom kalendaru) 1806. godine u trgovačkoj porodici. Otac Sterija, trgovac, je bio Grk (Sterija na grčkom znači zvezda), po nekima Cincarin; a majka Julijana ćerka slikara Nikole Neškovića. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmarku.[2] Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, bio je isključen iz dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom. Leva ruka mu je inače bila `suva` - paralizovana, usled šloga u ranom detinjstvu. Njihova kuća se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. Kada mu je majka Julijana[3] naprasno preminula, Sterija je morao da izdrži veliku borbu sa ocem oko daljeg školovanja. Otac Sterija[4] trgovac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Ali smatra se da je njegov predak po ocu - Sterija, zabeležen je od strane `latinske administracije Mađarske` 1753. godine, kao trgovac u Miškolcu.[5] Napisao je samo biografiju svoga dede po majci Nikole Neškovića. Kad se oženio, trgovac Sterija je kao domazet ušao u kuću svog uglednog pokojnog tasta Neškovića. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena, pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i „Šterija Molerov”. Za vreme pohađanja osnovne škole u Pešti, Jovan je imao prilike da u jednom nemačkom pozorištu vidi klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom građanstvu. U Pešti je bio blizak prijatelj sa dve ličnosti rodom iz Vršca: Đorđem Stankovićem, jednim od kasnijih osnivača Matice srpske, i Julijanom Vijatović-Radivojević, kćerkom vršačkog senatora, školovanom u Beču, koja se udala za pomodnog krojača Radivojevića i sama bila spisateljica. Jovan Sterija Popović Jedno vreme Sterija je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Nakon Liceja je postao načelnik Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, bio glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog”. Od 1848. godine i sukoba sa političarima, posebno Tomom Vučićem Perišićem, oteran je iz Srbije i živeo je u Vršcu, usamljen i razočaran. Advokat vršački Jovan se kasno oženio; bilo je to septembra 1850. godine, sa Jelenom - Lenkom Manojlović rođ. Dimić, udovicom iz Vršca.[6] Jovan Sterija Popović je umro 10. marta (26. februara po starom kalendaru) 1856. godine.[7] Načelnik Ministarstva prosvete Kao načelnik Ministarstva prosvete (1842—1848) mnogo je učinio za organizovano razvijanje školstva. Godine 1844. doneo je školski zakon (Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija), kojim je prvi put u Srbiji ozakonjena gimnastika kao školski predmet od I до VI razreda gimnazije, ali još uvek neobavezan za učenike.[8] Posebno je značajan njegov napor na proučavanju i očuvanju kulturnog nasleđa Srbije. Predložio je Sovjetu da se donese Uredba o zaštiti starina, pa je Srbija Sterijinom zaslugom donela prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.[9] Književni rad Spomenik Jovanu Steriji Popoviću u rodnom gradu - Vršcu. Tvrdica (Kir Janja). Drugo izdanje iz 1838. godine. Detalj spomenika Jovanu Steriji Popoviću ispred Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu Pozorišni plakat za `Smrt Stefana Dečanskog` 1841. Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. Pošto je njegov otac bio Grk, i u mladosti se zagrevao za grčke ustanike. To su bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida”. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana”) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. To delo je inače bilo posvećeno njegovom prijatelju episkopu vršačkom Stefanu Popoviću, koji nastradao u mađarskoj buni.[10] Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji. On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste. Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost” ili „Svetislav i Mileva”, „Miloš Obilić” i „Nahod Simeon”. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog”, „Vladislav”, „Skenderbeg”, „Lahan” (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci”, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada. Figurina Jovana Sterije Popovića, rad Milice Ribnikar. Muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek s uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža”, zatim „Tvrdica”, „Pokondirena tikva” (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena”, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba”, „Kir Janja”, „Rodoljupci” i „Beograd nekad i sad”. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Samjuela Ričardsona, pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav. Kritički osvrt Narodno pozorište „Jovan Sterija Popović - Vršac”. Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog”. Naslovna strana zbirke pesama Davorje (1854) Proglas povodom 100godišnjice rođenja i 50godišnjice smrti (1906). U komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnosti stvoreno pre njega, i do danas ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika savremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. Njegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera podsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale”). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao savremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje”. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje” štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravljivoj bedi ljudskoj. Roman bez romana Roman bez romana (prvi deo napisan 1832, objavljen 1838. godine, drugi deo ostao u rukopisu), parodijski je roman Jovana Sterije Popovića. Sterija je svoje delo nazvao šaljivim romanom, a u predgovoru je istakao da je ovo delo prvo ovog roda na srpskom jeziku. Primarna fabula parodira pseudoistorijske romane, posebno one koje je pisao Milovan Vidaković, te predstavlja pokušaj da se napiše srpski Don Kihot[11]. Međutim, Sterija proširuje parodijski dijapazon dela na „čitavu našu tadašnju književnu kulturu čiju je osnovu predstavljalo klasično obrazovanje“[11], obuhvativši različite književne pojave, od invokacije polovačetu majdanskog vina do travestije Arijadninog pisma iz Ovidijevih Heroida“ ili delova Eneide.[12] Uvođenjem digresija, dijaloga, autorskih komentara, Sterija u potpunosti razara romanesknu formu i Jovan Deretić ističe da je Roman bez romana „prvi dosledno izveden antiroman u srpskoj književnosti“.[11] Spomenik Spomenik mu je otkriven u Vršcu 7. oktobra 1934. Darodavac biste je bio Dragiša Brašovan, među govornicima su bili Veljko Petrović, Branislav Nušić i Raša Plaović. Vojislav Ilić Mlađi je pročitao pesmu a bile su prisutne i druge visoke ličnosti.[13] Sterijino pozorje Glavni članak: Sterijino pozorje U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje”. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Prvo izdanje knjige rodoljubivih pesama koju je Branko Miljković napisao sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Bogato ilustrovano crtežima Ivana Šubića, dok je nacrt naslovnih korica uradio Dida de Majo. Stanje kao na slikama. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Šćepanović, Blažo Naslov Smrću protiv smrti / Branko Miljković, Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1959 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mlado pokolenje, 1959 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 66 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka Biblioteka Ideali Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića.[3] Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal. Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925 Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC