„Прочитао сам Историју филозофије Ширбека и Гиљеа у првом преводу на немачки из 1993. То је превод 4. норвешког издања из 1987. И само те године говоре много тога. За дуготрајни успех овог дела постоје добри разлози: не знам за занимљивију и иновативнију историју западне филозофије. Саставио ју је оригиналан ум који никад не пише у стилу пуког прегледа историје идеја, већ сваку од њих представља као производ међусобно повезаних процеса решавања проблема.“ Јирген Хабермас Историја филозофије Гунара Ширбека и Нилса Гиљеа је обухватан преглед историје филозофских идеја и праваца, од времена пресократоваца до пред крај XX века. Поред темељног описа свих најважнијих филозофских покрета и учења, аутори расветљавају и многе чиниоце који су утицали на развој западне мисли, попут природних наука или политичких идеологија као што су либерализам, социјализам и фашизам. Посебна вредност овог прегледа није само компетентан опис неког учења или поставке, него њему претходи вешто осветљававање проблематике и питања на које неки филозоф у датом времену покушава да дâ одговор. Тиме што су довољно простора посветили контекстуализацији, аутори успевају да, с извесном лакоћом, приближе широј публици и такве мислиоце као што су Спиноза и Кант. Нема сумње да је то један од разлога што је ова Историја филозофије преведена на 17 језика и служи као уџбеник на многим универзитетима (енглески превод се појавио под именом А Хисторy оф Wестерн Тхоугхт (изд. Роутледге, 20011), а угледни немачки издавач Сухркамп објавио ју је по именом Гесцхицхте дер Пхилосопхие (19931). Ваља истаћи да у овом историјском прегледу филозофске мисли нису заступљени само филозофи стрицто сенсу, него и, примера ради, најважнији социолози (Диркем, Вебер итд.), економски мислиоци (од Адама Смита до Кејнса), а постоје поглавља о Фројду и психоанализи, Дарвину, развоју хуманистике (Хердер, Шлајермахер, Дилтај) или историографије (Вико, Ранке). Једно поглавље је посвећено и старој кинеској и индијској мисли. И коначно, нарочито тежиште у овој књизи заузима успон природних наука и политичка филозофија, што је одваја од већине познатих историја филозофије. Наслов: Историја филозофије : од античке Грчке до савременог доба Издавач: Karpos Страна: 575 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 25 cm Година издања: 2020 ИСБН: 978-86-6435-160-7

koplston , istorija filozofije grčka i rim 1988 stanje dobar 3 sa unutrašnje strane vidi se mrežica od rikne

ISTORIJA FILOZOFIJE Grčka i Rim Frederik Koplston predgovor i prevod Slobodan Žunjić BIGZ – Beograd, Velika filozofska biblioteka 1988 god. 570 str. (22.5 x 12.5 cm) Stanje: Vrlo dobro, neznatno oštećenje omota.

ISTORIJA FILOZOFIJE Grčka i Rim Frederik Koplston predgovor i prevod Slobodan Žunjić BIGZ - Beograd, Velika filozofska biblioteka 1988 god. 570 str. (22.5 x 12.5 cm) Stanje: Vrlo dobro, neznatno oštećenje omota. Informacije ** BESPLATNA ISPORUKA NA TERITORIJI CELE SRBIJE UZ PREDHODNU UPLATU NA TEKUĆI RAČUN ! !! (ne važi za postexpress /dexpress, slanje pošiljaka pouzećem , kao ni za slanje pošiljaka van teritorije Srbije) za sve knjige kupljene sa našeg naloga:

ISTORIJA FILOZOFIJE Grčka i Rim Frederik Koplston predgovor i prevod Slobodan Žunjić BIGZ - Beograd, Velika filozofska biblioteka 1988 god. 570 str. (22.5 x 12.5 cm) Stanje: Vrlo dobro, neznatno oštećenje omota.

Koplston, Istorija filozofije, Grčka i Rim, Bigz,Beograd, 1988, 570 strana,sa omotom. Knjiga je nova, nekoriscena, godinama prestajala u kucnoj biblioteci.Kao da je sada kupujete u knjižari.

Frederik Koplston , Istorija filozofije Grcka i Rim Bigz Beograd, 1988 tvrd povez, zaštitni omot 22,5 cm stanje vrlo dobro .

Istorija filozofije Grčka i Rim Frederik Koplston, predgovor i prevod Slobodan Žunjić BIGZ - Beograd, Velika filozofska biblioteka 1988. god. 570 str. (22.5 x 12.5 cm). Stanje: Vrlo dobro, neznatno oštećenje omota.

Ova knjiga predstavlja sveobuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored opisa svih najznačajnijih filozofskih pokreta i učitelja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput političkih ideologija ili prirodnih nauka. Prava vrednost knjige je u tome što su autori uspeli, s izvesnom lakoćom, da široj čitalačkoj publici približe i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Tome doprinosi i činjenica da je knjiga prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima.

Dodatne informacije Pisac FREDERIK KOPLSTON Izdavač BIGZ – BEOGRAD Izdanje 1988 Povez TVRDI Strana 571 Stanje Dobro Edicija FILOZOFSKA BIBLIOTEKA

"Istorija zapadne filozofije" - Bertrand Rasel Bertrand Rasel u knjizi "Istorija zapadne filozofije" analizira razvoj filozofije kroz istoriju, istražujući dva ključna aspekta koji su često bili pomešani: teoriju o prirodi sveta i etičko-političko učenje o najboljem načinu života. Kroz svoje istraživanje, Rasel pokazuje kako su filozofi od antičke Grčke do modernog doba često mešali ova dva aspekta, što je dovelo do mnogih zbrkanih mišljenja. On ističe kako su mnogi filozofi, poput Platona ili Vilijama Džemsa, svoje teorije o prirodi sveta oblikovali prema njihovim moralnim uverenjima, često pokušavajući da dokažu istinitost svojih učenja kroz sofističke argumente. "Istorija zapadne filozofije" pruža čitaocima dublji uvid u razvoj filozofije kroz vekove, istražujući kako su se različite škole misli oblikovale i uticale na društvo i kulturu Zapada. Raselova analiza osvetljava ključne ideje i rasprave koje su oblikovale filozofiju kao disciplinu i njeno mesto u ljudskom razmišljanju. Knjiga "Istorija zapadne filozofije" je izrađena u tvrdom povezu, ima 752 strane, autor knjige je Bertrand Rasel. Težina je 1.2 kg. Istorija zapadne filozofije cena Cena knjige "Istorija zapadne filozofije" je 2990.00 dinara. Cena sa popustom je 2691.00 din. Lako naručivanje putem našeg sajta i brza dostava Povez knjige : tvrd St rana : 752 Format : 18x24 cm Pismo : latinica

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Istorija prijateljstva - Barbara Kejn Izdavač: Clio Godina izdanja: 2011 Broj strana: 510 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Značaj koji se pridaje prijateljstvu u savremenom društvu ne može se preceniti, a ovaj odnos u javnosti neprestano se analizira u štampi, na filmu, televizijskim emisijama… Interesovanje šire publike za prijateljstvo praćeno je i njegovim proučavanjem u velikom broju naučnih studija koje su u skorije vreme pokrenute. Sociolozi, psiholozi, antrolopozi, istoričari i filozofi u velikom broju su se okrenuli temi prijateljstva. Njihova istraživanja uglavnom nastoje da utvrde različite načine na koje se prijateljstvo definiše, tumači i praktikuje u svakodnevnom životu različitih kultura. Cilj ove knjige jeste da se nadoveže na ova istraživanja, ali i da ih proširi time što će se pozabaviti pitanjem prijateljstva u zapadnom društvu tokom proteklih 2.500 godina – počev od klasične Atine pa sve do današnjeg dana. Ovako dug period pruža mogućnost da se prikaže koliko je dugotrajan i sam značaj koji se pridavao prijateljstvu kao odnosu koji istovremeno predstavlja osnov društvenog i privatnog života. Takođe je istražen kontinuitet promene načina na koji su ljudi tumačili ulogu ovog odnosa u njihovom društvenom, seksualnom i porodičnom životu. Ova knjiga rezultat je istraživačkog projekta koji je okupio filozofe i istoričare sa posebnim interesovanjima na polju klasične grčke filozofije, istorije srednjeg veka, renesanse, moderne Evrope i Sjedinjenih država.

Пред нама је књига која је необично дуго чекала на својпревод на наш језик језик. Из данашње перспективе преостајенам само да се чудимо пред чињеницом да су ХердеровеИдеје објављене у српском преводу готово два и по столећанакон првог издања. Наиме, наше колективно сећање малокојем мислиоцу са немачког говорног подручја дугује толи-ко подстицајне импулсе као што дугује Хердеру. Прве коракека признању уметничке вредности и европске релевантностинаше културне баштине није начинио нико други до Хердер.Управо његов рад на прикупљању и превођењу народних пе-сама подстакао је ентузијазам ширих размера, без којег бисавремени лик језика напросто био незамислив. <б>САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ПРИРЕЂИВАЧА,,5 УВОД ПРИРЕЂИВАЧА, 7 <б>ПРВИ ДЕО (1784) <и>Филозофија природе Прва књига. Свет и Земља, 17 Друга књига. Живот и органска бића, 31 Трећа књига. Човек у царству органског света, 38 Четврта књига. Човек, 48 Пета књига. Човек и натчулни свет, 64 <б>ДРУГИ ДЕО (1785) <и>Антропологија Шеста књига. Народ и народи, 75 Седма књига. Јединство људског рода, раса, клима, генетска снага, 89 Осма књига. Антрополошка психологија, 102 Девета књига. Образовање човека. Језик, традиција, култура, држава, религија, 120 Десета књига. Почетак повести, 138 <б>ТРЕЋИ ДЕО (1787) <и>Филозофија повести антике Једанаеста књига. Источна Азија, 157 Дванаеста књига. Западна Азија, Картагина, Египат, 169 Тринаеста књига. Грчка, 189 Четрнаеста књига. Рим, 209 Петнаеста књига. Закони повесног развоја, 225 <б>ЧЕТВРТИ ДЕО (1791) <и>Филозофија повести хришћанског цвета (до почетка новог века) Шеснаеста књига. Нови народи, 237 Седамнаеста књига. Хришћанство, 239 Осамнаеста књига. Германска царства, 270 Деветнаеста књига. Хијерархија, феудализам, Арабљани, 287 Двадесета књига. Форме живота и културе средњег века, 304 Драган Проле: Повесно постајање човеком, 319 Наслов: Идеје за филозофију повести човечанства Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 340 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 23 x 15 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7543-243-2

Пред нама су предавања која је Хусерл држао 1923/24. Њихов значај се пре свега састоји у чињеници да је реч о првом обухватном делу које за свој предмет има историју филозофије. Отуда оно представља својеврсни преокрет у развоју феноменолошке филозофије, која је испрва била наглашено негативно настројена према историји филозофије. Уколико је њен окрет ка самим стварима био усмерен против тада владајућег позитивизма и психологизма, онда је барем у једнакој мери био нерасположен спрам саморазумљивог позивања на општа места, и толико увреженог заклањања иза ауторитета филозофске традиције. Премда су у литератури изузетно чести приговори усмерени против неповесне, а тиме и анахроне устројености феноменолошког мишљења, треба нагласити да се садржај курса о првој филозофији заправо подудара са Хусерловим планом за трећи том Идеја за чисту феноменологију и феноменолошку филозофију. Премда је за Хусерловог живота публикован тек први том са поднасловом Општи увод у чисту феноменологију (1913), укупна предрасуда о феноменологији бива донекле промењена чим увидимо да је идеја специфич-но феноменолошког приказа историје филозофије била иманентно садржана већ у првом системском нацрту феноменолошке филозофије. Са таквим Ху-серловим системским пројектом се тешко може помирити уврежено тумачење, према којем се "чини да нико није одлучније од њега срушио мостове са историјом филозофије". САДРЖАЈ Драган Проле: Хусерлов појам прве филозофије, 5 ПРВИ ДЕО: Од Платонове идеје филозофије до почетака њеног нововековног остваривања код Декарта, 47 Прва глава: Идеја филозофије и њено повесно порекло, 49 1. Предавање: О повесном задатку феноменологије да постане развијени облик прве филозофије, 49 2. Предавање: Платонова дијалектика и идеја филозофске науке, 58 Друга глава: утемељење логике и границе формално-апофантичке аналитике, 66 3. Предавање: Аристотеловско-стоичкатрадиционална логика као логика консеквентности или сагласности, 66 4. Предавање: Екскурс: О универзалној логици консеквентности као аналитичкој математици, корелативном начину расправљања формалне онтологије и проблему логике истине, 74 Трећа глава: Прва осмишљавања сазнајне субјективности проузрокована софистичком скепсом, 83 5. Предавање: Откриће сазнања идеја и грчки почеци филозофске, рационалне науке, 83 6. Предавање: Захтев за теоријом сазнања који је имплициран у Платоновој идеји дијалектике, 90 7. Предавање: Систематски нацрт потпуне идеје логике - логике истине - као науке о сазнајућој и начелно творећој субјективности, 98 Четврта глава: Повесни почеци науке о субјективности, 107 8. Предавање: Аристотелово утемељење психологије и темељни проблем психологије уопште, 107 9. Предавање: Скептицизам - нечелно значење његове "бесмртности" у повести филозофије. Одлучујући Декартов корак, 114 Предавање: Картезијанске медитације, 121 Предавање: Први стварни поглед у трансценденталну науку. Прелаз са Картезијанских медитација на Лока, 129 ДРУГИ ДЕО: Почетни разлози покушаја егологије код Лок а и њена трајна проблематика, 139 Прва глава: Начелно ограничење Локовог видокруга и његови разлози, 141 12. Предавање: Наивни догматизам објективизма, 141 13. Предавање: Емпиријске предрасуде - психологизам у теорији сазнања, 153 14. Предавање: Узорност нововековне природне науке као отежавајући мотив за изградњу праве интуиционистичке науке о свести, 160 Друга глава: Критичко прикључивање правој и трајној проблематици скривеној у Локовим истраживањима, 171 15. Предавање: проблем иманенције и синтетичко јединство у свести, 171 16. Предавање: Нереалност иманентног садржаја синтезе свести у њеном поларизовању Ја-предмет и проблем интерсубјективности. Запажања о Берклијевој критици Лока, 180 17. Предавање: О питању конституције "спољашњости": картезијанска евиденција самодатости ствари у опажају, 187 Трећа глава: Теорија апстракције емпиризма као индекс пропуштања идеје ејдетичке науке о чистој свести, 201 18. Предавање: Непрепознавање интуитивне самодатости општих суштина, 201 19. Предавање: Нужност проширивања идеје интуиције, 208 ТРЕЋИ ДЕО: Берклијева и Хјумова изградња претходних скептичких форми феноменологије и догматски рационализам, 219 Прва глава: Од Лока до Берклијеве радикалне консеквенце чисто иманентне филозофије, 221 20. Предавање: Позитивно повесно значење обнављања скептицизма од стране Лок а и његових следбеника, 221 21. Предавање: Берклијево откриће и погрешно натуралистичко тумачење проблема конституције реалнога света, 230 22. Предавање: Берклијев монадолошки став: Поређење са Лајбницом. Прелаз ка Хјуму, 235 Друга глава: Хјумов позитивизам - довршење скептицизма а уједно и одлучујући припремни корак ка темељној tрансценденталној науци, 243 23. Предавање: Хјумова номиналистичка редукција свих идеја на импресије и бесмисао тог принципа, 243 24. Предавање: Нужна ејдетика науке о свести и индуктивно-емпиријски објективизам код Хјума, 254 25. Предавање: Проблем конституције код Хјума - али и његово окончавање у потпуном скептицизму, 262 Трећа глава: Рационализам и метафизика нововековља, 275 Предавање: Основне црте позитивно заснивајуће линије нововековног рационализма и његов догматизам, 275 Предавање: О метафизици и теорији сазнања. Значење Лајбницове монадологије и Кантове критике ума, 287 РАСПРАВЕ, 297 КАНТОВ КОПЕРНИКАНСКИ ПРЕОКРЕТ И НАЧЕЛНИ СМИСАО ТАКВОГ КОПЕРНИКАНСКОГ ОБРАТА, 299 КАНТ И ИДЕЈА ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ, 325 Предговор, 325 Кант и идеја и идеја трансценденталне филозофије, 335 Револуција природног начина мишљења, 336 II. Саморазумљивости света и свесни живот, 339 III. Откривање царства трансценденталног искуства, 347 а) Чиста субјективна и интерсубјективна свест, 347 б) Трансцендентално истраживање суштина и трансцендентална наука о чињеницама, 355 ц) Природна и трансцендентална рефлексија и понор интенционалности, 359 д) Природна рефлексија и недовољност психолошке редукције, 369 IV. Смисао "довођења у питање" света, 372 V. Оправдавање трансценденталног "идеализма": његово систематско научно провођење, 380 VI. Кантов нацрт првог система научне трансценденталне филозофије, 384 VII. Повесни развој трансценденталне филозофије и њено практичко значење, 387 VIII. Смисао Кантов ог наслеђа, 388 ПРОБЛЕМ ГЕНЕЗЕ ИДЕЈЕ СТРОГЕ НАУКЕ КОЈА НИЈЕ ИСТОРИЈСКА НЕГО ИДЕАЛНА, 393 Практички човек у природном животу у свом практичком околном свету - практичко сазнање - прелаз у теоријски став, 39 Наслов: Прва филозофија: Критичка повест идеја Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 409 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 22.5 x 14 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7543-257-9

Uvod u filozofiju Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Autor: Milan UzelacFilozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste.Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije.Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Autor: Marijana RiclZaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom.Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača.S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Aristotel - Fizika Paideia, Beograd, 2006 458 str.tvrdi povez stanje: vrlo dobro Prevod, komentari i napomene - Slobodan U. Blagojević `Aristotel je bio grčki filozof i naučnik koji je rođen makedonskom gradu Stagira, Halkidiki, na severnoj periferiji klasične Grčke. Njegov otac, Nikomah, je umro kad je Aristotel bio dete, nakon čega je Proksenus od Atarneusa postao njegov staratelj. U svojoj osamnaestoj godini, pošao je na Platonovu akademiju u Atini i ostao je tamo do svoje 37. godine (c. 347. p. n. e.). Njegovi rukopisi pokrivaju mnoge teme – uključujući fiziku, biologiju, zoologiju, metafiziku, logiku, etiku, estetiku, poetiku, pozorište, muziku, retoriku, lingvistiku, politiku i vladu – i čine prvi sveobuhvatni sistem zapadne filozofije. Ubrzo nakon Platonove smrti, Aristotel je napustio Atinu i, na zahtev Filipa Makedonskog, podučavao je Aleksandara Velikog počevši od 343. p. n. e. Prema pisanju Encyclopædia Britannica, „Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji ... [i] svaki naučnik mu duguje.“ Podučavanje Aleksandra Velikog je pružilo Aristotelu mnoge mogućnosti i obilje materijala. On je osnovao biblioteku u Liceju koja je pomagala u produkciji mnogih od njegovih stotina knjiga. Činjenica da je Aristotel bio Platonov učenik je doprinela njegovom ranom gledištu platonizma, međutim nakon Platonove smrti, Aristotel se uronio u empirijska izučavanja i udaljio se od platonizma u korist empirizma. On je verovao da svi ljudski koncepti i svo njihovo znanje ultimativno bazirani na percepciji. Aristotelovo gledište na prirodne nauke predstavlja podlogu u osnovi mnogih njegovih radova. Aristotelovi pogledi na fizičke nauke temeljno je oblikovalo gledište srednjevekovnih učenjaka. Njegov uticaj doseže do renesanse i nije bio sistematski zamenjen do prosvetiteljstva i teorija kao što je klasična mehanika. Neka od Aristotelovih zooloških opažanja, kao što je hectocotyl (reproduktivna) ruka oktopusa, nisu potvrđena, niti osporena do 19. veka. Njegovi radovi sadrže najraniju poznatu studiju logike, koja je inkorporirana u kasnom 19. veku u modernu formalnu logiku. ARISTOTEL - IZABRANA DELA I Kolo Tom I: Kategorije; O izrazu; Prva analitika, I-II; Druga analitika, I-II Tom II: Topike, I-VIII; O sofističkim opovrgavanjima Tom III: Fizika, I-VIII Tom IV: O nastajanju i propadanju, I-II; O nebu, I-IV; (dodatak: O svetu) II Kolo Tom V: Meteorologija, I-IV; (dodatak) Opuscula I (kraći tekstovi srodne tematike) Tom VI: O duši I-III; Parva naturalia; (dodatak) Opuscula II Tom VII: Delovi životinja, I-IV; Kretanje životinja; Hod životinja Tom VIII: O nastajanju životinja, I-IV Tom IX: Metafizika. I-XIV III Kolo Tom X: Nikomahova etika, I-X; Magna moralia, I-II Tom XI: Eudemova etika, I-VIII; (dodatak) O vrlinama i porocima Tom XII: Politika, I-VIII; (dodatak) Ekonomika, I-III Tom XIII: Retorika, I-III; Poetika; (dodatak) Retorika za Aleksandra IV Kolo (dopunsko) Tom XIV: Istraživanje životinja, I-X Tom XV: Problemi, I-XXXVIII Tom XVI: Fragmenti Tom XVII-XVIII: Komentatori Aristotela ` Aristotle Aristoteles Physics

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 80. str. Sveti Jovan Zlatousti (grčki Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, ili Jovan Antiohijski, Antiohija oko 349 — Komana Pontska 407), najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator.[4] Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Žitije Rođen je u Antiohiji, od oca Sekunda (vojvode) i majke Antuse. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Krstio ga je antiohijski patrijarh Meletije. Po smrti roditelja zamonašio se i počeo strogo podvizavati. U Antiohiji je rukopoložen u čin đakona i sveštenika (385). Kao đakon piše `O sveštenstvu`, delo neprevaziđeno do danas; kao sveštenik posvetio se propovedničkoj službi. Propoveda svakodnevno, na određene teme, ali naročito o ličnoj i društvenoj etici, braneći siromašne i izrabljivane, osuđujući bogate i one koji drže vlast. U besedi `O statuama` podržava one koji se behu pobunili protiv carske porodice. Sastavlja Egzegetske omilije na sve knjige Staroga i Novoga Zaveta; naročito ga privlače poslanice Sv. Apostola Pavla. Blagodareći njegovoj propovedničkoj slavi, 397. godine izabran je za episkopa carigradskog, gde će uskoro ući u sukob sa Evtropijem, ministrom dvora cara Arkadija, i sa caricom Evdoksijom jer je predlagao potpunu reformu načina života, kako u Crkvi tako i na carskom dvoru. Kada prepodobni Nil Sinajski ču za progonstvo njegovo u zatočenje, on smelo i neustrašivo podiže iz dubokog pustinjskog molitvenog tihovanja svoj glas i odmah izobliči cara napisavši mu poslanicu, u kojoj strogo osudi careve nepravde, učinjene velikom svetitelju i učitelju vaseljene. Pod spletkama Patrijarha Teofila Aleksandrijskog, Sveti Jovan je zbačen sa prestola 402. godine. Ponovo dolazi iz prvog progonstva, a naposletku Evdoksija ga progoni u Kukuz (ili Koman) u Jermeniji, gde je umro na Krstovdan 14. septembra 407. godine. Odavde piše najveći deo pisama, među kojima i onih sedamnaest Pisama Olimpijadi. Učenje Sv. Jovan Zlatousti imao je veliko poštovanje prema Svetome Pismu i Svetoj Liturgiji. Duh Sveti nadahnuo je Pismo i Duh ga tumači kroz lično prosvećenje. Zato je čitanje Svetoga Pisma sredstvo da se primi blagodat, pokazuje Sv. Jovan Zlatousti. Svom njegovom teologijom gospodari sinergija: čitanje Svetoga Pisma i prosvećenje od Duha, obred Tajni i delanje Duha, vera kao dar i dela kao čovekov odgovor na Božiji dar. Vera nije dovoljna za spasenje, jer Bog ne prisiljava već privlači one koji hoće da budu privučeni. Isto tako, u vršenju Tajni, obred ili materija nisu dovoljni, nego je nužno prizivanje Duha Svetoga. U svojoj društvenoj etici, Sv. Jovan Zlatousti je dokazivao da je ljubav prema bližnjem i siromašnom prava tajna.

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Volja za moć Najslavnije i najkontroverznije Ničeovo delo, najbogatija riznica misli ovog filozofa. Či­ta­lac ne tre­ba da se va­ra u po­gle­du smi­sla na­zi­va ko­ji je dan ovom je­van­đe­lju bu­duć­no­sti - „Vo­lja za moć - po­ku­šaj pre­o­ce­njivanja svih vred­no­sti`. Sa ovom for­mu­lom do­la­zi do iz­ra­za je­dan pro­tiv­po­kret u po­gle­du na prin­cip i za­da­tak; po­kret ko­ji će u ta­ko da­le­koj bu­duć­no­sti za­me­ni­ti onaj pot­pu­ni ni­hi­li­zam, ko­ji opet pret­po­sta­vlja, lo­gič­ki i psi­ho­lo­ški, ko­ji ni­ka­ko druk­čije i ne mo­že do­ći ne­go pre­ko nje­ga i iz nje­ga. Jer za­što je sa­da po­be­da ni­hi­li­zma nu­žna? Za­to što na­še da­na­šnje vred­no­sti u nje­mu na­la­ze svoj za­vr­še­tak, što je ni­hi­li­zam kraj­nji lo­gič­ki iz­vod iz na­ših ve­li­kih vred­no­sti i ide­a­la - jer mi mo­ra­mo naj­pre do­ži­ve­ti ni­hi­li­zam da bi nam mo­glo po­sta­ti ja­sno ka­kva je za­pra­vo vred­nost tih „vred­no­sti`... Pre ili po­sle na­ma će bi­ti nu­žne no­ve vred­no­sti... Ni­če je zbir kon­tra­dik­ci­ja na­še kul­tu­re i na­še sud­bi­ne, nje­na naj­be­spo­šted­ni­ja kri­ti­ka i naj­pot­pu­ni­ja sin­te­za. On je či­ta­vo ovo na­še do­ba, tra­gič­no sa pre­op­te­re­će­no­šću, ko­je pre­ko nje­ga u jed­nom no­vom po­le­tu uvis tra­ži svoj spas. On je jed­no ve­li­ko Da i jed­no ve­li­ko Ne či­ta­ve na­še du­šev­ne struk­tu­re i na­še pro­ble­ma­ti­ke. On go­vo­ri kao čo­vek ko­ji je na se­bi iz­dr­žao sve mu­ke na­še stvar­no­sti. Taj sa­mo­zva­ni imo­ra­list no­si­lac je vi­so­kog mo­ral­nog sa­zna­nja na­šeg do­ba. Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; 15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) radikalni nemački filozof-pesnik, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najžešćih kritičara zapadne kulture i hrišćanstva. Filolog, filozof i pesnik.[1] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[2] Neretko, Ničea označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kierkegarom[3] Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača `Lebens-philosophiae` (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u `duhu našeg doba Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici.[3] Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori. Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njega. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena. Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju.[4] Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. Niče je upoznao slavnog nemačkog kompozitora Riharda Vagnera koji je bio onoliko star koliko bi bio njegov otac da je živ.[5] Vagner i Niče su formirali odnos otac-sin i sam Niče je bio neverovatno odan Vagneru i oduševljen njime. Godine 1871.-1872. izlazi prva ničeova filozofska knjiga `Rođenje Tragedije`. Snažan uticaj Vagnerijanskih ideja koje su opet kao i Ničeove bile pod uticajem filozofije Artura Šopenhauera gotovo se može naći tokom cele knjige. Iako ima neospornu filozofsku vrednost nije pogrešno reći da je ona odbrana i veličanje Vagnerove muzike i estetike. Tokom pisanja njegove druge knjige `Nesavremena Razmatranja` (od 4 dela) Niče se filozofski osamostaljuje i raskida odnos sa Vagnerom. Godine 1889. Niče je doživeo nervni slom. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: Rođenje tragedije iz duha muzike, filozofska poema `Tako je govorio Zaratustra` (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove `Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti`), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom S onu stranu dobra i zla, zatim Genealogija morala, Antihrist, autobiografski esej Ecce homo i zbirka filozofskih vinjeta Volja i moć. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža, Martin Hajdeger i drugi. Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[6] Wikiquote „Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem“ (―) Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovlaadva onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [7] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[2] Ali on je polazište za aktivni nihilizam, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[2] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. NJegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[8] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[8] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da oktrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[8] Da shvati ovaj povesni događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[8] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u usti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[8] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[8] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek![9]. NJegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizilazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo biraščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tužđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![10] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[7] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[11] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[11] O svojoj usamljnosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[11] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[12] Mladi Niče je doživeo je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[11] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[13] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `LJudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[11] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. S toga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[11] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[14] Poslenjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[11] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[11] Wikiquote „Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog.“ (―) Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[15] Wikiquote „Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života.“ (―) Stil je onakav kakav je čovek Oko 1869. godine Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: `Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja`. On piše po nadahnuću i asocijacijama `zadirkuje` filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i `eksperimentalnom` zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega `dijalektičare` Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, `filozofira čekićem`, jer `nije čovek, već dinamit`. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo `do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova`. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot `učiteljevom` pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove `ideje` i Šopenhauerove `volje`. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do `večno vraćanje istog`, čija je suština `volja za moć`. Doduše, Fridrh Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno....

Opis Ambiciozan pokušaj spajanja astronomije, fizike, hemije, psihologije čoveka i svetske istorije sa autorovim viđenjem planetarnih uticaja. Kako gore, tako dole… Jesmo li sami u univerzumu ili smo neraskidivo sa njim vezani u jedno? Da li je čovečanstvo naprosto bilološki entitet ili postoji neka viša svrha njegovog postojanja, i ako ona postoji, kome ili čemu čovečanstvo služi? Knjiga otkriva skrivene veze između čovečanstva, planeta i univerzuma i vraća astrologiji nivo i dubinu koji su davno zaboravljeni. Sva Kolinova promišljanja ukazuju na to da je sistem stvaranja jedan i da svuda u njemu vladaju isti zakoni nagoveštavajući da je i tvorac samo jedan – Bog. Glavne teme dela Kolin najpre uvodi pojam kosmosa, da bi razradio temu prostornosti, dimenzija kosmosa i njegovog vremena, odnosno vremêna, te odnosa prostora i vremena, da bi kroz čitavo delo poredio kosmose po principu kako gore, tako i dole, te otkrivao suptilne veze i protkanost istih principa kroz njih. Zatim uvodi zakon broja 3, ili interakciju 3 sile od kojih nastaju sve pojave, odnosno od kojih se iz Apsoluta razvija mnoštvo, referišući na drevne filozofske sisteme u kojima se o tome govori – hrišćanska filozofija (Otac, Sin, Sveti Duh), srednjovekovna alhemija (so, sumpor, živa), indijska filozofija (Radžas, Tama, Satva), hinduizam (Šiva, Parvati, Višnu), kineski budizam (Jing, Jang, Tao). Sunce, planete i Zemlja u svom uticaju na svet prirode u interakciji su kroz šest različitih kombinacija i stvaraju šest mogućih različitih kategorija procesa: 1. SZP (Sunce, Zemlja, planete) – proces inkarnacije, rasta, umnožavanja, 2. SPZ – proces propadanja, raspadanja, destrukcije, eliminacije, 3. ZSP – proces transformacije, prerađivanja, pročišćenja, 4. PSZ – proces bolesti, odmetništva, korupcije, kriminala, 5. ZPS – proces prilagođavanja, isceljenja, obnove, otkrića. 6. PZS – proces regeneracije, ponovnog stvaranja, promene prirode, umetnosti. Dalje, on govori kako se te tri sile kombinuju da bi dale šest vidova prirodnih pojava. Po njemu, svaki kosmos se ishranjuje sa tri različite vrste hrane koje su različitih nivoa materije i daje primere nižih i viših kosmosa, kao i hrane koju koriste. Autor razvija teoriju kako se odsjaji pojedinačnih planeta, od kojih se svaka kreće u svom ritmu i tako stalno menja odnos prema drugim planetama, kombinuju i daju novo okruženje i tonalitet. U tom smislu govori o ciklusima koji se iz tih odnosa i kombinacija stalno ponavljaju, te da čitava kombinacija planetarnih ciklusa tvori izuzetnu matematičku ili muzičku notaciju (zakon oktava ili zakon broja 7). Autor govori o bitnoj figuri u Školi četvrtog puta, odnosno sistemu koji je razvio Gurđijev, o eneagramu. Zapravo, ta čudna figura – 142857 – može nam objasniti nebrojene stvari jer smo se u njoj spotakli o matematičku zagonetku koja skriva jedan od osnovnih zakona univerzuma. Autor objašnjava kako se principi koje je izložio (zakon broja 3 i broja 7 ili oktava) prelamaju kroz organsku hemiju, periodni sistem elemenata i sam život na Zemlji. Dalje, Kolin preko navedenih principa analizira samog čoveka a zatim sve povezuje sa planetama i njihovim uticajima, to jest, iznova aktualizuje astrologiju govoreći o astrološkim i endokrinim tipovima ljudi: Svaka endokrina žlezda, ili sa njom povezan nervni pleksus, osetljiva je na magnetizam određene planete. Kolin izlaže ideju o vremenu reflektovanu na život pojedinca, te preko planetarnih uticaja i prekretnica koje se, po zakonu oktava dešavaju u životu svakog čoveka, otkriva tajnu života i smrti. Autor dalje istražuje kako se 6 osnovnih procesa u Sunčevom sistemu ispoljavaju u čovekovom mikrokosmosu od začeća do smrti, i, dotičući se hemije, medicine, psihologije, objašnjava moguć napredak čoveka. Posmatra niz evropskih civilizacija gde pronalazi obrazac koji prati planetarnu skalu čije je vreme 10 puta duže nego čovekovo. Tako počinje sa grčkom civilizacijom, čiji su koreni u Egiptu, što je poslednja karika u prethodnom nizu. Nastavlja sa rimskom, primitivnom hrišćanskom, monastičkom hrišćanskom, srednjovekovnom hrišćanskom, renesansnom i sintetičkom civilizacijom. Govori o odnosu svih civilizacija i školi četvrtog puta kao o poreklu i razvoju civilizacija. Smrt i transformacija su čovekova sudbina koju on nije birao i koju ne može da promeni. Svest je ono što on može da bira i menja. Ali promeniti svest znači promeniti sve. Biografski podaci i godina nastanaka dela Rodni Kolin Smit je rođen 1909. godine u Brajtonu na južnoj obali Engleske, a preminuo 1956. Studirao je ekonomiju u Londonu a bavio se novinarstvom i pisanjem u oblasti duhovnog razvoja. Za školu četvrtog puta se zainteresovao 1931. godine, a svog učitelja, P.D. Uspenskog upoznao 1936., i namah prepoznao da je pronašao to što je na svojim putovanjima i u raznim knjigama tražio, pa se otada posvetio učenju sistema škole četvrtog puta. Njegovo najpoznatije delo, Teorija nebeskog uticaja, objavljeno je 1953. na španskom a 1954. na engleskom jeziku. Struktura dela Knjiga je podeljena na 21 poglavlje i priloge. Svako poglavlje ima po tri celine, pa i sama struktura dela odgovara zakonu broja 3 i zakonu oktava o kojima učenje, koje autor kroz delo izlaže, govori kao o zakonima koji su svuda protkani.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ova knjiga je biografija Theodorea Roosevelta o engleskom lordu protektoru, Oliveru Cromwellu. Unutar ovog teksta Roosevelt objašnjava kako je Cromwellov uspon na vlast bio prva moderna borba za društvenu, vjersku i političku slobodu. Najprije analizira sve nesposobnije i tiranskije postupke kraljeva Stuarta. Zatim Roosevelt istražuje Dugi parlament i kako je despotizam Charlesa I. natjerao članove parlamenta na pobunu. Zatim proučava Charlesovo smaknuće i, konačno, Roosevelt ispituje Cromwellov kapacitet kao vojnika i vođe u škotskoj i irskoj kampanji. Ova biografija istražuje fascinantan lik koji je bio ključan u razdoblju engleske povijesti koje je utjecalo na razvoj Engleske kao svjetske sile. Roosevelt piše sa strašću i duhovitošću koji su strani mnogim sadašnjim povjesničarima, što ovu knjigu čini obaveznim štivom za studente povijesti. Teodor „Tedi“ Ruzvelt (engl. Theodore `Teddy` Roosevelt; Njujork, 27. oktobar 1858 — Ojster Bej, Njujork, 6. januar 1919) je bio američki državnik, konzervacionista, istoričar, pisac i dvadeset šesti predsednik SAD (1901—1909). Izabran je u njujorško zakonodavstvo (1882), gde je postao republikanski vođa koji se suprotstavljao demokratskoj političkoj mašineriji. Posle političkih poraza i smrti supruge, otišao je u Dakotu da se bavi poljoprivredom. Vratio se u Njujork i služio u komisiji gradske službe (1889—1895) i kao šef gradskog odbora policijskih komesara (1895—1897). Budući pristalica Vilijama Makinlija, služio je kao podsekretar mornarice (1897—1898). Kada je izbio Špansko-američki rat, podneo je ostavku da bi organizovao konjičku jedinicu Grubi jahači. Vratio se u Njujork kao heroj i izabran je za 33. guvernera Njujorka 1899. Kao prvi republikanski potpredsednički kandidat, zauzeo je položaj kada je Makinli ponovo izabran, i postao predsednik posle Makinlijevog ubistva 1901. godine. Jedna od njegovih ranih inicijativa bila je sprovođenje Šermanovog akta protiv trustova da bi se sprečili poslovni monopoli. Osvojio je izbore 1904. pobedivši protiv kandidata Altona Parkera.[1] Na njegovo podsticanje. Kongres je regulisao železničke stope i odobrio akt o ispravnoj hrani i lekovima i akt o inspekciji mesa (1906) radi zaštite javnog zdravlja. Stvarao je nacionalne šume i odvajao zalihe minerala, nafte i uglja za čuvanje. Zajedno sa državnim sekretarom Elihuom Rutom objavio je Ruzveltov amandman Monroovoj doktrini, koji je potvrdio položaj SAD kao zaštitnika zapadne hemisfere. Za posredovanje u rusko-japanskom ratu dobio je Nobelovu nagradu za mir (1906). Osigurao je sporazum sa Panamom za izgradnju kanala. Odbivši da se ponovo kandiduje za predsednika obezbedio je nominaciju Vilijamu H. Tafta. Pošto je proputovao Afriku i Evropu, pokušao je da osvoji republikansku predsedničku nominaciju 1912; kada je odbijen, organizovao je Progresivnu stranku i vodio politiku novog nacionalizma. Iako je izgubio na izborima, osvojio je 88 elektorskih glasova, što je najuspešnija kandidatura treće partije u XX veku. Tokom čitavog života bavio se pisanjem, objavljujući dela o istoriji, politici, putovanjima i prirodi. Tokom Prvog svetskog rata, ponovo se politički aktivirao. Nakon američke objave rata Nemačkoj (1917), zalagao se da SAD objave rat i svim nemačkim saveznicima, ne samo Austrougarskoj, već i Bugarskoj i Turskoj, ali ovi njegovi predlozi nisu bili u celini prihvaćeni, pošto je rat objavljen i Austrougarskoj, ali ne i Bugarskoj.[2] Detinjstvo i porodica Teodor Ruzvelt Mlađi je rođen 27. oktobra 1858. godine u Istočnoj 20. ulici u Njujorku.[1] Bio je drugo od četvoro dece pripadnice visokog društva Marte Stjuart „Miti“ Bulok i biznismena i filantropa Teodora Ruzvelta Starijeg (brata Roberta Ruzvelta i Džejmsa A. Ruzvelta, svi sinovi Kornelijusa Ruzvelta). Imao je stariju sestru Anu (koju su zvali Bami), mlađeg brata Eliota i mlađu sestru Korinu. Ruzveltovu mladost su u velikoj meri obeležili loše zdravlje i iscrpljujuća astma. Često je imao iznenadne noćne napade astme koji su ga gušili skoro do smrti što je užasavalo i Teodora i njegove roditelje. Doktori nisu imali lek.[3] Ipak, bio je energičan, nestašan i veoma radoznao. Njegovo zanimanje za zoologiju je počelo u sedmoj godini kada je ugledao mrtvu foku na lokalnoj pijaci. Kada su pribavili fokinu glavu, Ruzvelt i njegova dva rođaka osnivaju nešto što zovu „Ruzveltov muzej prirodne istorije“. Savladavši osnove prepariranja životinja, ispunio je svoj improvizovani muzej životinjama koje je ubio ili ulovio, a zatim proučavao i pripremao za izlaganje. Sa devet godina je zabeležio svoja posmatranja insekata u radu „Prirodna istorija insekata“. Na Ruzvelta je značajno uticao njegov otac, koji je imao istaknutu ulogu u kulturnim dešavanjima u Njujorku. Pomogao je osnivanje muzeja Metropoliten i posebno je bio aktivan u obezbeđivanju podrške za Uniju tokom građanskog rata, iako su mu rođaci sa ženine strane bili vođe Konfederacije. Ruzvelt je jednom rekao: „Moj otac, Teodor Ruzvelt, bio je najbolji čovek koga sam ikada poznavao. U njemu su snaga i hrabrost bili ujedinjeni sa blagošću, nežnošću i ogromnom nesebičnošću. Kod nas dece nije tolerisao sebičnost, okrutnost, lenjost, kukavičluk i neistinu“. Porodična putovanja u inostranstvo, uključujući putovanja u Evropu 1869. i 1870. kao i u Egipat 1872. oblikovala su njegov kosmopolitski pogled na svet.[4] Planinareći na Alpima s porodicom 1890, Ruzvelt je shvatio da može da održati korak sa svojim ocem. Otkrio je značajne prednosti fizičkog napora za smanjivanje napada astme i jačanje duha. Ruzvelt je započeo naporan režim vežbanja. Nakon maltretiranja od strane dva starija dečaka na jednom kampovanju, našao je trenera boksa da ga uči da se bori i ojača svoje telo.[5] Prva supruga mu je bila Alis Hetvej Li Ruzvelt, a druga Edit Ruzvelt. Obrazovanje Ruzvelt se uglavnom školovao kod kuće, gde su ga podučavali učitelji i roditelji. Biograf H. V. Brend tvrdi: „Najočigledniji nedostatak njegovog školovanja kod kuće bila je neujednačena pokrivenost različitih oblasti ljudskog znanja“.[6] Bio je dobar iz geografije, bistar za istoriju, biologiju, francuski i nemački; međutim, mučio se oko matematike i klasičnih jezika. Kada se upisao na Harvard, 27. septembra 1876, otac ga je savetovao: „Najpre brini o moralu, zatim o zdravlju i na kraju o studijama“.[7] Očeva iznenadna smrt 9. februara 1878, snažno je pogodila Ruzvelta, ali se vremenom oporavio i udvostručio aktivnosti.[8] Dobro su mu išle nauka, filozofija i retorika ali je nastavio da se muči sa latinskim i grčkim jezikom. Intenzivno je proučavao biologiju i već je bio priznati prirodnjak s objavljivanim radovima iz ornitologije. Čitao je izuzetno mnogo i imao skoro fotografsko pamćenje.[9] Dok je bio na Harvardu, bavio se veslanjem i boksom. Jednom je osvojio drugo mesto na harvardskom takmičenju u boksu.[10] Ruzvelt je bio član književnog društva Alfa Delta, bratstva Delta Kapa Epsilon i prestižnog Porcelijanskog kluba; bio je i urednik časopisa Hardvard Advokejt. Ruzvelt je 1880. godine diplomirao na Harvardu sa izuzetnim pohvalama (bio je dvadeset drugi od 177 studenata). Biograf Henri Pringl navodi: Ruzvelt je analizirajući svoju karijeru na univerzitetu i nastojeći da utvrdi kakve je tu koristi stekao, smatrao da je dobio malo od Harvarda. Smetali su mu formalističko obrađivanje mnogih tema, krutost, obraćanje pažnje na sitnice koje su bile važne same po sebi, ali koje niko nije povezivao sa celinom.[11] Nakon očeve smrti, Ruzvelt je nasledio sumu od 125.000 dolara, dovoljnu da živi pristojno do kraja života. Ruzvelt je odustao od svog pređašnjeg plana da studira prirodne nauke i umesto toga odlučio da upiše Pravni fakultet na Univerzitetu Kolumbija i vrati se u porodičnu kuću u Njujorku. Ruzvelt je bio dobar student prava ali je često smatrao da su zakoni nelogični; mnogo vremena je proveo pišući knjigu o Ratu iz 1812. Odlučivši da počne da se bavi politikom, Ruzvelt počinje da prisustvuje sastancima Republikanske stranke. Iako je njegov otac bio istaknuti član ove stranke, Ruzveltov izbor karijere je bio neobičan za pripadnika njegove klase, s obzirom na to da većina njegovih vršnjaka nije želela da se ozbiljno bavi politikom. Bez obzira na to, Ruzvelt je našao saveznike u lokalnoj Republikanskoj partiji i pobedio aktuelnog državnog poslanika koji je bio usko povezan sa senatorom Roskom Konklingom. Nakon pobede, Ruzvelt je odlučio da napusti studije prava, o čemu je kasnije rekao: „Nameravao sam da postanem član vladajuće klase“.[12] Smrt U noći 5. januara 1919. godine, Ruzvelt je imao probleme sa disanjem. Nakon što mu je njegov lekar, dr Džordž V. Feler, dao terapiju bilo mu je bolje i otišao je na spavanje. Ruzveltove poslednje reči: „Molim te ugasi to svetlo, Džejmse“ bile su upućene porodičnom batleru Džejmsu Ejmosu. Između 4:00 i 4:15 tog jutra, Ruzvelt je umro u snu, u svom domu Sagamor Hil nakon što mu se krvni ugrušak otkačio od vene i dospeo u pluća.[13] Imao je šezdeset godina. Pošto je primio vest o smrti svog oca, njegov sin Arčibald je poslao telegram svojoj braći i sestrama: „Stari lav je umro“. Potpredsednik Vudroa Vilsona, Tomas R. Maršal je rekao: „Smrt je morala uzeti Ruzvelta u snu, jer da je bio budan došlo bi do borbe“.[14] Nakon privatnog opela u severnoj sobi u Sagamor Hilu, skromna sahrana je održana u Hristovoj episkopalnoj crkvi u Ojster Beju.[1] Među ožalošćenima su bili potpredsednik Tomas R Maršal, Čarls Evans Hjuz, Voren Harding, Henri Kabot Lodž i Vilijam Hauard.[1] Duž snegom prekrivene putanje povorke do groblja stajalo je mnoštvo posmatrača i odred konjičkih policajaca koji su dojahali iz Njujorka. Ruzvelt je sahranjen na brdu sa pogledom na Ojster Bej...