Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Istorija prijateljstva - Barbara Kejn Izdavač: Clio Godina izdanja: 2011 Broj strana: 510 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Značaj koji se pridaje prijateljstvu u savremenom društvu ne može se preceniti, a ovaj odnos u javnosti neprestano se analizira u štampi, na filmu, televizijskim emisijama… Interesovanje šire publike za prijateljstvo praćeno je i njegovim proučavanjem u velikom broju naučnih studija koje su u skorije vreme pokrenute. Sociolozi, psiholozi, antrolopozi, istoričari i filozofi u velikom broju su se okrenuli temi prijateljstva. Njihova istraživanja uglavnom nastoje da utvrde različite načine na koje se prijateljstvo definiše, tumači i praktikuje u svakodnevnom životu različitih kultura. Cilj ove knjige jeste da se nadoveže na ova istraživanja, ali i da ih proširi time što će se pozabaviti pitanjem prijateljstva u zapadnom društvu tokom proteklih 2.500 godina – počev od klasične Atine pa sve do današnjeg dana. Ovako dug period pruža mogućnost da se prikaže koliko je dugotrajan i sam značaj koji se pridavao prijateljstvu kao odnosu koji istovremeno predstavlja osnov društvenog i privatnog života. Takođe je istražen kontinuitet promene načina na koji su ljudi tumačili ulogu ovog odnosa u njihovom društvenom, seksualnom i porodičnom životu. Ova knjiga rezultat je istraživačkog projekta koji je okupio filozofe i istoričare sa posebnim interesovanjima na polju klasične grčke filozofije, istorije srednjeg veka, renesanse, moderne Evrope i Sjedinjenih država.

Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Naslov: Uvod u filozofiju Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Strana: 566 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 23 x 14 cm Godina izdanja: 2021 ISBN: 978-86-7543-405-4

Пред нама је књига која је необично дуго чекала на својпревод на наш језик језик. Из данашње перспективе преостајенам само да се чудимо пред чињеницом да су ХердеровеИдеје објављене у српском преводу готово два и по столећанакон првог издања. Наиме, наше колективно сећање малокојем мислиоцу са немачког говорног подручја дугује толи-ко подстицајне импулсе као што дугује Хердеру. Прве коракека признању уметничке вредности и европске релевантностинаше културне баштине није начинио нико други до Хердер.Управо његов рад на прикупљању и превођењу народних пе-сама подстакао је ентузијазам ширих размера, без којег бисавремени лик језика напросто био незамислив. <б>САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ПРИРЕЂИВАЧА,,5 УВОД ПРИРЕЂИВАЧА, 7 <б>ПРВИ ДЕО (1784) <и>Филозофија природе Прва књига. Свет и Земља, 17 Друга књига. Живот и органска бића, 31 Трећа књига. Човек у царству органског света, 38 Четврта књига. Човек, 48 Пета књига. Човек и натчулни свет, 64 <б>ДРУГИ ДЕО (1785) <и>Антропологија Шеста књига. Народ и народи, 75 Седма књига. Јединство људског рода, раса, клима, генетска снага, 89 Осма књига. Антрополошка психологија, 102 Девета књига. Образовање човека. Језик, традиција, култура, држава, религија, 120 Десета књига. Почетак повести, 138 <б>ТРЕЋИ ДЕО (1787) <и>Филозофија повести антике Једанаеста књига. Источна Азија, 157 Дванаеста књига. Западна Азија, Картагина, Египат, 169 Тринаеста књига. Грчка, 189 Четрнаеста књига. Рим, 209 Петнаеста књига. Закони повесног развоја, 225 <б>ЧЕТВРТИ ДЕО (1791) <и>Филозофија повести хришћанског цвета (до почетка новог века) Шеснаеста књига. Нови народи, 237 Седамнаеста књига. Хришћанство, 239 Осамнаеста књига. Германска царства, 270 Деветнаеста књига. Хијерархија, феудализам, Арабљани, 287 Двадесета књига. Форме живота и културе средњег века, 304 Драган Проле: Повесно постајање човеком, 319 Наслов: Идеје за филозофију повести човечанства Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 340 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 23 x 15 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7543-243-2

Пред нама су предавања која је Хусерл држао 1923/24. Њихов значај се пре свега састоји у чињеници да је реч о првом обухватном делу које за свој предмет има историју филозофије. Отуда оно представља својеврсни преокрет у развоју феноменолошке филозофије, која је испрва била наглашено негативно настројена према историји филозофије. Уколико је њен окрет ка самим стварима био усмерен против тада владајућег позитивизма и психологизма, онда је барем у једнакој мери био нерасположен спрам саморазумљивог позивања на општа места, и толико увреженог заклањања иза ауторитета филозофске традиције. Премда су у литератури изузетно чести приговори усмерени против неповесне, а тиме и анахроне устројености феноменолошког мишљења, треба нагласити да се садржај курса о првој филозофији заправо подудара са Хусерловим планом за трећи том Идеја за чисту феноменологију и феноменолошку филозофију. Премда је за Хусерловог живота публикован тек први том са поднасловом Општи увод у чисту феноменологију (1913), укупна предрасуда о феноменологији бива донекле промењена чим увидимо да је идеја специфич-но феноменолошког приказа историје филозофије била иманентно садржана већ у првом системском нацрту феноменолошке филозофије. Са таквим Ху-серловим системским пројектом се тешко може помирити уврежено тумачење, према којем се "чини да нико није одлучније од њега срушио мостове са историјом филозофије". САДРЖАЈ Драган Проле: Хусерлов појам прве филозофије, 5 ПРВИ ДЕО: Од Платонове идеје филозофије до почетака њеног нововековног остваривања код Декарта, 47 Прва глава: Идеја филозофије и њено повесно порекло, 49 1. Предавање: О повесном задатку феноменологије да постане развијени облик прве филозофије, 49 2. Предавање: Платонова дијалектика и идеја филозофске науке, 58 Друга глава: утемељење логике и границе формално-апофантичке аналитике, 66 3. Предавање: Аристотеловско-стоичкатрадиционална логика као логика консеквентности или сагласности, 66 4. Предавање: Екскурс: О универзалној логици консеквентности као аналитичкој математици, корелативном начину расправљања формалне онтологије и проблему логике истине, 74 Трећа глава: Прва осмишљавања сазнајне субјективности проузрокована софистичком скепсом, 83 5. Предавање: Откриће сазнања идеја и грчки почеци филозофске, рационалне науке, 83 6. Предавање: Захтев за теоријом сазнања који је имплициран у Платоновој идеји дијалектике, 90 7. Предавање: Систематски нацрт потпуне идеје логике - логике истине - као науке о сазнајућој и начелно творећој субјективности, 98 Четврта глава: Повесни почеци науке о субјективности, 107 8. Предавање: Аристотелово утемељење психологије и темељни проблем психологије уопште, 107 9. Предавање: Скептицизам - нечелно значење његове "бесмртности" у повести филозофије. Одлучујући Декартов корак, 114 Предавање: Картезијанске медитације, 121 Предавање: Први стварни поглед у трансценденталну науку. Прелаз са Картезијанских медитација на Лока, 129 ДРУГИ ДЕО: Почетни разлози покушаја егологије код Лок а и њена трајна проблематика, 139 Прва глава: Начелно ограничење Локовог видокруга и његови разлози, 141 12. Предавање: Наивни догматизам објективизма, 141 13. Предавање: Емпиријске предрасуде - психологизам у теорији сазнања, 153 14. Предавање: Узорност нововековне природне науке као отежавајући мотив за изградњу праве интуиционистичке науке о свести, 160 Друга глава: Критичко прикључивање правој и трајној проблематици скривеној у Локовим истраживањима, 171 15. Предавање: проблем иманенције и синтетичко јединство у свести, 171 16. Предавање: Нереалност иманентног садржаја синтезе свести у њеном поларизовању Ја-предмет и проблем интерсубјективности. Запажања о Берклијевој критици Лока, 180 17. Предавање: О питању конституције "спољашњости": картезијанска евиденција самодатости ствари у опажају, 187 Трећа глава: Теорија апстракције емпиризма као индекс пропуштања идеје ејдетичке науке о чистој свести, 201 18. Предавање: Непрепознавање интуитивне самодатости општих суштина, 201 19. Предавање: Нужност проширивања идеје интуиције, 208 ТРЕЋИ ДЕО: Берклијева и Хјумова изградња претходних скептичких форми феноменологије и догматски рационализам, 219 Прва глава: Од Лока до Берклијеве радикалне консеквенце чисто иманентне филозофије, 221 20. Предавање: Позитивно повесно значење обнављања скептицизма од стране Лок а и његових следбеника, 221 21. Предавање: Берклијево откриће и погрешно натуралистичко тумачење проблема конституције реалнога света, 230 22. Предавање: Берклијев монадолошки став: Поређење са Лајбницом. Прелаз ка Хјуму, 235 Друга глава: Хјумов позитивизам - довршење скептицизма а уједно и одлучујући припремни корак ка темељној tрансценденталној науци, 243 23. Предавање: Хјумова номиналистичка редукција свих идеја на импресије и бесмисао тог принципа, 243 24. Предавање: Нужна ејдетика науке о свести и индуктивно-емпиријски објективизам код Хјума, 254 25. Предавање: Проблем конституције код Хјума - али и његово окончавање у потпуном скептицизму, 262 Трећа глава: Рационализам и метафизика нововековља, 275 Предавање: Основне црте позитивно заснивајуће линије нововековног рационализма и његов догматизам, 275 Предавање: О метафизици и теорији сазнања. Значење Лајбницове монадологије и Кантове критике ума, 287 РАСПРАВЕ, 297 КАНТОВ КОПЕРНИКАНСКИ ПРЕОКРЕТ И НАЧЕЛНИ СМИСАО ТАКВОГ КОПЕРНИКАНСКОГ ОБРАТА, 299 КАНТ И ИДЕЈА ТРАНСЦЕНДЕНТАЛНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ, 325 Предговор, 325 Кант и идеја и идеја трансценденталне филозофије, 335 Револуција природног начина мишљења, 336 II. Саморазумљивости света и свесни живот, 339 III. Откривање царства трансценденталног искуства, 347 а) Чиста субјективна и интерсубјективна свест, 347 б) Трансцендентално истраживање суштина и трансцендентална наука о чињеницама, 355 ц) Природна и трансцендентална рефлексија и понор интенционалности, 359 д) Природна рефлексија и недовољност психолошке редукције, 369 IV. Смисао "довођења у питање" света, 372 V. Оправдавање трансценденталног "идеализма": његово систематско научно провођење, 380 VI. Кантов нацрт првог система научне трансценденталне филозофије, 384 VII. Повесни развој трансценденталне филозофије и њено практичко значење, 387 VIII. Смисао Кантов ог наслеђа, 388 ПРОБЛЕМ ГЕНЕЗЕ ИДЕЈЕ СТРОГЕ НАУКЕ КОЈА НИЈЕ ИСТОРИЈСКА НЕГО ИДЕАЛНА, 393 Практички човек у природном животу у свом практичком околном свету - практичко сазнање - прелаз у теоријски став, 39 Наслов: Прва филозофија: Критичка повест идеја Издавач: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Страна: 409 (cb) Povez: meki Писмо: ћирилица Формат: 22.5 x 14 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-7543-257-9

Uvod u filozofiju Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Odlomak: Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog ’’Uvoda u filozofiju’’, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Opis proizvoda Filozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste. Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije. Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Filozofija istorije - Fridrih Hegel Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2006 Broj strana: 516 Format: 23 cm Povez: Tvrdi Istorija koju piše filozof razlikuje se od istorije koju pišu istoričari ne samo po metodi, već i s obzirom na perspektivu. Filozofa, naročito ako se on zove Hegel, više od događaja, zanima istorija pojma. On, naime, ne misli da pojmu prethodi događaj, već da događaju prethodi svetski duh, ono, naime, što dovodi do događaja, a da vinovnici istorije uglavnom ni ne shvataju da su već zahvaćeni nečim što ih nadilazi i vodi. Hegelova predavanja obuhvataju period od stare Kine i Indije, preko Egipta, stare Grčke i Rima, do germanskog sveta i prosvećenosti. U svim tim epohama pokušava Hegel da pronađe ono što čini njihovu srž, pojam, ili duh koji ih vodi. Zbog toga su njegova tumačenja dobro poznatih istorijskih epizoda drugačija, izmeštena, obuhvaćena terminologijom na koju nismo svikli u govoru istoričara. Ipak, možda i najuzbudljivije, a svakako najslavnije redove, ispisuje Hegel u predgovoru gde problematizuje čitav niz istoriografskih postavki, te samu istoriju, najgrublje rečeno, deli na mrtvu i živu. Mrtva je ona koja u sadašnjosti ne proizvodi nikakav učinak. Živa je pak, ona koja nam pomaže da razumemo doba u kojem živimo. Zato Hegel i može da napiše da „jedino konzistentan i dostojan metod koji filozofsko razmatranje može da usvoji jeste da s istorijom započne tamo gde umnost počinje da se pojavljuje u svetovnoj egzistenciji“.

Knjiga je necitana, kupljena nova i stajala u vitrini. Nema posvete. Istorija antičke retorike - Džordž A. Kenedi Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2019 Broj strana: 325 Format: 25 cm Povez: Tvrdi „Istorija antičke retorike“ sinteza je višedecenijskog bavljenja antičkom retorikom Džordža A. Kenedija, renomiranog američkog stučnjaka za retoriku i profesora klasične filologije, komparativne književnosti i retorike na Univerzitetu Severne Karoline (SAD). Ona spada među najbolje priručnike za antičku retoriku koji trenutno postoje u globalnim okvirima. Delo čine, pored predgovora, trinast poglavlja, koja hronološkim redom izlažu sve bitne autore, dela, pojave i procese u antičkoj retorici. U knjizi je složeni i polivalentni fenomen retorike podjednako osvetljen sa istorijske i teorijske strane, predstavljena je kako njena oratorska, politička, sudska i panegirička strana, tako i njena literarna, stilistička, književnoteorijska i književnokritička dimenzija, razjašnjen je antagonizam i interakcija filozofije i retorike, kao i istaknuto mesto retorike u antičkom sistemu obrazovanja. „Istorija antičke retorike“ je nezaobilazno delo za svakoga ko se bavi antičkom retorikom i književnošću, ali i grčkom i rimskom kulturom u širem smislu. Ovo izdanje sadrži opsežnu bibliografiju, kao i detaljan indeks imena i pojmova. SADRŽAJ PREDGOVOR PRVOM IZDANjU I POGLAVLjE Uvod: Priroda retorike II POGLAVLjE Ubeđivanje u helenskoj književnosti pre 400. god. p.n.e. III POGLAVLjE Grčka retorska teorija od Koraksa do Aristotela IV POGLAVLjE Atički besednici V POGLAVLjE Helenistička retorika VI POGLAVLjE Rano rimsko besedništvo VII POGLAVLjE Ciceron VIII POGLAVLjE Rimska retorika u vreme Avgusta IX POGLAVLjE Latinska retorika Srebrnog doba X POGLAVLjE Helenska retorika u Rimskom carstvu XI POGLAVLjE Druga sofistika XII POGLAVLjE Hrišćanstvo i klasična retorika XIII POGLAVLjE Opstanak antičke retorike od pozne antike do srednjeg veka BIBLIOGRAFIJA INDEKS IMENA I POJMOVA

"Istorija ružnoće" Umberto Eko Uronite u duboku analizu fenomena ružnoće kroz vekove uz knjigu "Istorija ružnoće" autora Umberta Eka. Ova knjiga predstavlja pravo bogatstvo materijala koji prevazilazi i "Istoriju lepote", donoseći nam detaljno istraživanje i razmatranje raznih vidova i ideoloških slika ružnoće. Umberto Eko istražuje veze između ružnoće i mudrosti, svetosti, ali i modernih pojava kao što su totalitaristički režimi i masovna kultura. Kroz prizmu književnosti, slikarstva, filma i drugih umetničkih formi, autor nas vodi kroz sukobe i kontraste u shvatanju ružnoće kroz istoriju. Bogato ilustrovana i štampana na finoj hartiji, ova knjiga je ne samo obimna studija fenomena ružnoće, već i uzbudljiva emotivna i intelektualna pustolovina. Umberto Eko nas svojim autoritetom u estetskim raspravama uvodi u svet umetnosti i filozofije, pružajući nam sveobuhvatan uvid u kompleksnost i raznolikost ovog koncepta. Nabavite svoj primerak knjige "Istorija ružnoće" i istražite dubine ovog fascinantnog fenomena danas na online Knjižari Sigma. Umberto Eko Istorija ružnoće Ružnoća se često posmatra kao suprotnost lepoti, no ona nije samo nedostatak lepote. Ona je složena i promenljiva pojava koja se kroz vekove transformisala, što se vidi i u antologijskim književnim delima i klasičnim umetničkim delima. Kroz pažljivo odabrane ikonografske prizore, Umberto Eko nas vodi na putovanje kroz noćne more, strahove i ljubavi, gde se suočavamo sa odvratnostima ali i najdirljivijim izrazima osećanja. Time se pokazuje da su različite manifestacije ružnog bogatije i složenije nego što se obično misli. U svojoj knjizi "Istorija ružnoće", Umberto Eko istražuje koncepte monstruoznog i odbojnog u vizuelnoj kulturi i umetnosti, nastavljajući duh svog prethodnog dela "Istorija lepote". Šta se krije iza naše fascinacije užasavajućim i strašnim? Odakle dolazi naša privlačnost ka svirepom i skandaloznom? Da li je ružnoća samo subjektivni doživljaj posmatrača? Eko koristi svoje bogato znanje i veštine pripovedanja da istraži ove teme kroz slikarstvo i skulpturu, od antičkih grčkih amfora do dela umetnika kao što su Boš, Brojgel i Goja. Kroz ovo istraživanje otkrivamo da ono što često odbijamo u svakodnevnom životu može biti nešto što nas najviše intrigira i privlači, na nesvestan način. Istorija ružnoće cena Cena ovog izdanja je 5.941,00 rsd.

Novo, nečitano, nema posvete. Istorija skepticizma - Ričard Popkin Izdavač: Fedon Godina izdanja: 2010 Broj strana: 671 Format: 23 cm Povez: Broširani Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda. Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište. Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.

Autor: Milan UzelacFilozofija je nastala u staroj Grčkoj i već na početku njene istorije, koja traje do danas, formulisana su osnovna pitanja i prvi pojmovi kojima je ona odlučno nastojala da objasni prirodu stvari, smisao života i svet kao horizont svega što jeste.Trajući dugo, osnovna pitanja, iako brojem relativno ograničena, usložnjavala su se, kao što se bogatio i širio smisaoni sadržaj temeljnih pojmova uslovljenih istorijskim razvojem filozofije.Određenju tematskog i predmetnog polja i razvoju operativnih pojmova filozofije, posvećena su prva dva dela ovog Uvoda u filozofiju, dok se u druga dva dela izlažu savremeni okviri filozofije shvaćene kao metafizike koje autor knjige vidi u fenomenološkoj filozofiji.

TVRD Povez NEKORIŠĆENE BESPLATAN CC za Srbiju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama. Њ-05

Opis proizvoda Ričard Popkin jedan je od najuticajnijih savremenih tumača skepticizma, a njegova knjiga prati istoriju skepticizma od Savonarole do Bejla (od 1450. do 1710. godine). Taj period nije izabran slučajno. U tih bezmalo 300 godina najpre je iznova otkriven grčki skepticizam, potom inkorporiran u iskustvo renesanse, zatim izložen novim tumačenjima i preobražajima, da bi i sam odigrao nezaobilaznu ulogu kod velikih filozofa poput Dekarta, Paskala, Spinoze, Hobsa, ili iznova propitan u teološkim raspravama tog perioda. Popkin pripada američkoj školi istoričara filozofije, što podrazumeva besprekorno poznavanje teme o kojoj piše, strogost u izlaganju i, uprkos tome što je reč o tekstu koji se prostire na gotovo 700 stranica, ekonomičnost izraza. Već u prvoj rečenici knjige Popkin precizira da je skepticizam filozofsko gledište a ne niz sumnji koji se vezuje za tradicionalna religijska verovanja, što znači da je ključni ulog svake skeptičke pozicije – istina. Ipak, Popkin ne suprotstavlja skepticizam i fideizam, skeptika i vernika, kako bi se moglo očekivati s obzirom na suprotstavljenost te dve pozicije. Nikada skepticizam, sugeriše autor, nije puko neverovanje, niti je fideizam slepo verovanje. Iako skeptik preporučuje suzdržavanje od suđenja koje počiva na verovanju, to ne znači da je verovanje irelevantno za ono do čega je skeptiku stalo – do nesumnjive istine. Upotrebljavajući pojam fideizma onako kako ga je oblikovala literatura na engleskom jeziku, Popkin, zapravo, nastoji da jasnije istakne skeptički element koji je, tvrdi on, uključen u fideističko gledište.Popkinov tekst nezaobilazan je u svakoj raspravi koja sumnju koristi kao način da se dođe do delotvorne istine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Islamska filozofija je filozofija koja polazi od islamskih verskih dogmi, odnosno od objavljenih istina vere, kao svojih pretpostavki. Islamska filozofija se ponaviše bavi čovekovim odnosom s Bogom, odnosom vere i uma, pitanjima slobode volje, predodređenja, greha, blagodati, spasenja i zagrobnog života. Islamska filozofija je imala veliki uticaj u hrišćanskoj Evropi, gde je prevod arapskih filozofskih tekstova na latinski „doveo do transformacije gotovo svih filozofskih disciplina u srednjovekovnom latinskom svetu”, s tim što se posebno snažan uticaj muslimanskih filozofa osetio u prirodnoj filozofiji, psihologiji i metafizici. Arapska filozofija je bila jedan od glavnih kanala kojim su dospela celokupna Aristotelova dela na zapad. Škole i pravci islamske filozofije Skoro svi pisci istoriju islamske filozofije dele u tri filozofske škole: Peripatetička filozofska škola; Iluminativna filozofska škola; Transcendentna filozofska škola. Peripatetička škola Peripatetička škola u islamu označava zapravo islamsku filozofsku tradiciju koja potiče od Aristotela. Njeni najpoznatiji predstavnici jesu Farabi i Ibn Sina, poznati po tome što su izvanredno komentarisali i proširili Aristotelovu filozofiju u islamskom svetu. Bitna karakteristika ove škole jeste to što se ona isključivo oslanja na racionalnu argumentaciju. Iluminativna škola Nakon peripatetičke škole, islamski filozofi na čelu sa Suhravardijem, poznatijim kao Šejh Išrak, okrenuli su se različitoj, unapređenoj filozofskoj metodi, tako što pored racionalnog argumentovanja pokazuju sklonost duhovnom usavršavanju i intuitivnim saznanjima. Prema mišljenju predstavnika iluminativne filozofije, intuicija pročišćene duše dospeva do višeg i kvalitetnijeg nivoa znanja jer duša razotkriva samu istinu, a ne pojmove koji ukazuju na nju. Ovi filozofi bili su obazrivi spram toga da očuvaju filozofske okvire svojih studija i zbog toga su se jasno pridržavali metode racionalnog argumentovanja kao osnovne metode filozofije. Transcendentna škola Transcendentna filozofija posebna je po tome što su u njoj spektakularno objednjeni mnogi aspekti ontoloških rezultata koji su se do tada pojavili u islamskom svetu – kako u filozofskim školama tako i u gnotičkoj i teološkoj islamskoj misli. Predstavljajući ove filozofske principe, Mula Sadra Širazi, osnivač transcendentne filozofije, razrešio je nesuglasice koje su delile peripatetičku i iluminativnu filozofsku školu. Pored toga, on je takođe umnogome približio filozofska gledišta teološkim i posebno gnostičkim intelektualnim i saznajnim rezultatima. Stoga, metodološka specifičnost njegove škole krije se upravo u tome što jedan predstavnik transcendentne filozofije svojim filozofskim istraživanjima nudi rešenja za pitanja koja istovremeno obuhvataju sve filozofske, gnostičke i teološke rasprave. Upravo zbog ovakvog pristupa, Mula Sadrina škola nosi naziv transcendentna filozofija jer ona nadilazi i objedinjuje sve ostale racionalne škole i tokove u islamu. Razvoj Al-Farabi Al-Farabi (oko 870–950) je bio jedan od prvih filozofa koji su preneli Aristotelovu logiku u islamski svet. Iscrpno je komentarisao Aristotelove spise iz logike, i razvio Aristotelov opis intelekta. S aristotelizmom pokušava da poveže i neke novoplatonističke teze. Njegovo delo „Grad vrlina“ predstavlja verziju Platonove „Države“, koja je opis idealnog društva gde cvetaju sve vrline. Ibn Sina Ibn Sina (latinizovano: Avicena) (980–1037) je bio vodeći persijski islamski filozof i svestrani naučnik. Svoju filozofiju je većim delom temeljio na aristotelizmu i neoplatonizmu, koji je pokušavao da spoji sa islamskim verskim predstavama.[4] On smatra da je zadatak filozofije da osvetli i dokaže istine koje je Bog objavio. Ibn Sina je zastupao metafizičko učenje prema kojem proces svetskog zbivanja nema početka ni kraja u vremenu. Prema Aviceni „dahr“ je neprolazni trenutak u kojem se rasprostire Božja prisutnost, tj. ono što je pohranjeno u unutrašnjosti vremena i što u sebi sadrži neprekidno trajanje (ta`rifat). On tvrdi da je princip pojedinačnosti materija, a princip opštosti um. Stoga smatra da je istinska spoznaja nemoguća bez kosmičkog uma, koji je jedinstven kod svih ljudi. U pitanju oko univerzalija, Abu-Ali Ibn Sina je umereni realista: za njega opšti (univerzalije) pojmovi postoje pre stvari, u stvarima i iza stvari (lat. ante res, in rebus i post res). Tako božanski um prethodi stvarima, dok ljudski um dolazi posle njih. Glavno Avicenino delo, velika filozofska enciklopedija, podeljena je na logiku, fiziku, matematiku i metafiziku. Po naređenju kalifa spaljena je 1160. u Bagdadu. Al-Gazali Arapski prikaz Sokrata Al-Gazali (1058–1111), poznat kao Algazel u srednjevekovnoj Evropi, je bio islamski filozof, teolog, pravnik, psiholog i mistik persijskog porekla. Al-Gazali se pamti kao borac za prevlast iskustvenog nad umnim znanjem i otkrivenja nad rezonovanjem. U filozofiji, povezivao je spoznajnoteorijski skepticizam i novoplatonske elemente s islamskim teološkim učenjem, na osnovu kojeg kritikuje celokupnu filozofiju. Posebno je zanimljivo njegovo radikalno odbacivanje uzročnosti i tvrdnja o nepostojanju nužne veze između uzroka i posledice. U tom je smislu preteča kasnijim skeptičkim i okazionalističkim sistemima. Ibn Rušd Ibn Rušd (latinizovano: Averoes) (1126–1198) je bio andaluzijsko-arapski filozof i lekar, učitelj filozofije i islamskog prava, matematike, i medicine. Aristotela je proučavao skoro tri decenije, i napisao je komentare za skoro sva njegova dela, izuzev njegove Politike, kojoj nije imao pristup. Pre 1150. je postojalo samo nekoliko prevedenih Aristotelovih dela u zapadnoj Evropi. Kroz latinske prevode Averoesovih dela u 12. veku, na se zapad vratilo Aristotelovo učenje. Toma Akvinski je Averoesa jednostavno nazivao „Komentatorom“ kao što je Aristotela nazivao „Filozofom“. Njegovo najznačajnije originalno filozofsko delo je Nedoslednost nedoslednosti (Tahafut al-tahafut), u kome je branio aristotelovsku filozofiju od al-Gazalijevih tvrdnji u Nedoslednosti filozofa (Tahafut al-falasifa). Averoes je pokušavao da pomiri aristotelovski način mišljenja sa islamom. Prema Averoesu, ne postoji sukob između religije i filozofije, već čovek može doći do istine na dva različita načina: putem filozofije ili putem religije. Verovao je u večnost univerzuma i u postojanje pre-postojećih formi. Ibn Arabi Ibn Arabi (1165–1240) je bio srednjovekovni arapski filozof, sufi mistik i pesnik iz Andaluza. U filozofiji je ostao ponajviše upamćen po svom ontološkom učenju o jedinstvu bića (ar. Wahdat-ul-Wujood) i zastupanju ideje o transcendentnom jedinstvu svih religijskih formi. Ibn Arabi je nastojao da ostvari sintezu zapadne i istočne mistične filozofije, koristeći raznorodne izvore - Kuran i islamsku tradiciju, neoplatonizam, sufizam, hrišćanski misticizam, jevrejske pisce kabalističke tradicije i slično. Zbog toga je od zastupnika pravovernog islama često proglašavan za jeretika i nevernika. Ibn Haldun Ibn Haldun (1332–1406) je bio srednjevekovni arapski istoričar i filozof koji je živio i stvarao u Tunisu. U njegovoj filozofiji je značajna teorija o cikličnom shvatanju istorije. Tu svoju teoriju predstavio je u delu „Opšta istorija“ svjetske civilizacije koje se sastoji iz sedam tomova. On je verovao da se ciklusi menjaju svakih 120 godina. Ibn Haldun po prvi put razgraničava državu od društva, čime se razlikuje od grčke filozofije. Haldun pomoću načina proizvodnje objašnjava i nastanak države. Mian Mohamed Šarif (urdu: myạں mḥmd sẖryf; r. 1893. u Lahoru, Britanska Indija; u. 1965. u Islamabadu, Pakistan), poznat kao M. M. Šarif, bio je uticajni filozof, univerzitetski predavač u Pakistanu i figura islama.

Naslov: TEATRIČNOST KAO MEDIJ [Theatricality as Medium] Autor: Samjuel Veber [Samuel Weber] Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Edicija: Philoxenia Prevod s engleskog: Tatjana Popović Obim: 484 strane Format: 13 x 22 cm Povez: broširan Multidisciplinarna studija koja istražuje tekstualne prakse o pozorištu koje dovode u pitanje estetskogeneričku koncepciju pozorišta, poznatu još od Aristotela. Odbacujući pretpostavku da je pozorište oblik predstavljanja koji se zasniva isključivo na muthos-u, Semjuel Veber insistira na značaju materijalnog okruženja pozorišta, njegovog specifičnog scenskog medija, tačnije, svega što se tiče spektakla. Čitanjem Platona, grčkih tragičara, Šekspira, Kjerkegora, Kafke, Frojda, Benjamina, Artoa i drugih mislilaca koji razvijaju alternative dominantnim narativno estetskim pretpostavkama o pozorištu kao mediju, Veber takođe ispituje odnos teatričnosti i novih medija. U konstantnom semantičkom i sintaksičkom prožimanju i sučeljavanju moderne filozofije i medijske kulture, Veberova studija nove medije ne posmatra kroz raskid sa karakteristikama performansa uživo, već kroz intenziviranje ambivalentnosti pojmova »mesta« i »identiteta«, koja je bila prisutna još u antičkom pozorištu. ******************************************************** antika, filozofija, teorija književnosti, književnost, tragedija, drama, teatar, antigona, teatralnost, fmk knjige, pozorište

Autor: Marijana RiclZaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom.Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača.S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

Opis proizvoda Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! ISBN: Ostalo Godina izdanja: 1983 Jezik:Hrvatski Autor: Strani Herman Dils PREDSOKRATOVCI I-II kapitalno delo iz istorije filozofije Herman Dils: Anticki filozofi; Anticka filozofija Pitagorejci ... Atomisti: Platon; Aristotel; Kant; Hegel; Toma Akvinski- filozofska biblioteka Povez: MEK OBAVEZNO PROCITATI PRE KUPOVINE !!! OVO JE FOTOTIPSKO IZDANJE JEDINOG HRVATSKOG ORIGINALNOG IZDANJA!!!VEOMA KVALITETNO-PERFEKTNO URADJENO U MEKOM -BROS POVEZU-STANJE KNJIGA OD MEKOG POVEZA(KORICA), PAPIRA STAMPE SVE JE ODLICNO! Fototipsko izdanje poznatog i JEDINOG hrvatskog prevoda. 447+418 strana Godina izdavanja: 1983. Povez:broš-mek povez Br.strana: I tom 447, II tom 418 + mapa grčkih plemena i njihovih kolonija u VI/V veku p.n.e.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Zaljubljeni Sokrat - Marijana Ricl Izdavač: Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića Godina izdanja: 2021 Broj strana: 590 Format: 24 cm Povez: Broširani Zaljubljeni Sokrat: Sokratova i Alkibijadova priča bavi se najsjajnijim periodom atinske istorije i kulture i dvema figurama koje se uzdižu iznad svih ostalih na kulturnom i političkom planu tadašnje Atine – Sokratom i Alkibijadom. Ovaj divljenja vredan rukopis rezultat je višegodišnjih interesovanja i istraživanja prof. dr Marijane Ricl o atinskom mudracu Sokratu, njegovom životu i njegovoj misli i načinima kako je ona predstavljena kod njegovih neposrednih učenika i potonjih poštovalaca i tumača. S obzirom na svu zanimljivost i značaj prezentiranog izvornog materijala i visok kvalitet njegove obrade i stručnog komantara, knjiga o Sokratu i Alkibijadu znatno doprinosi razrešenju nekih škakljivih i provokativnih pitanja kojima se naučnici i filozofi bave već vekovima, ali takođe i boljem razumevanju antičke grčke kulture i misli uopšte. Zato će, nema sumnje, biti korisna kako stručnjacima, tako i široj publici zainteresovanoj za staru istoriju i filozofiju. Ukratko, knjiga za 21. vek koja svedoči o jednom prijateljstvu skovanom, slavljenom i osuđivanom još u 5. veku pre naše ere!

DETALJNIJE Ikona Svetog Jovana Zlatoustog se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! Ikona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Sveti Jovan Zlatousti najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Kao svetitelj praznuje se 13. novembra (26. novembra po novom kalendaru). Osim toga 27. januara se obeležava prenos njegovih moštiju iz jermenskog sela Komana u Carigrad 438. godine. Takođe, on se ubraja i u Sveta tri jerarha koji se praznuju 30. januara (ovi datumi praznovanja su navedeni prema crkvenom - julijanskom kalendaru).

Kao novo. Bez posvete. Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrićanstvu - Dejan Aničić Godina izdanja: 2021 Broj strana: 269 Povez: Mek Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka, činilo se da žene u antici, kada su nauka i publicistika u pitanju, – nisu postojale. Sa sve češćim postavljanjem novih pitanja istoriji i okretanjem ka do tada zanemarenim temama (privatno, svakodnevno) i marginalnim društvenim i političkim grupama (seljaci, radnici, jeretici itd.), žene i njihov istorijski položaj postaju sve češće predmet ozbiljnog naučnog istraživanja i interesovanja šire obrazovane javnosti. Tome je svakako doprinelo i jačanje ženskog pokreta, ali i sve veći broj devojaka koje se upisuju na fakultete. Otuda ne čudi što su rodne studije poslednjih decenija, naročito u Americi, doživele procvat, osvežile naučna istraživanja u širokom spektru humanističkih nauka i znatno obogatila naša saznanja.Zbornik Supruga, ljubavnica, robinja: žena u antičkoj Grčkoj, Rimu i ranom hrišćanstvu nema ambiciju da prikaže celokupnu sliku pravnog, ekonomskog i društvenog položaja žena u patrijarhalnom poretku klasične i pozne antike, niti da ponudi celokupan pregled najvažnijih istraživanja u ovoj oblasti. To ne bi pošlo za rukom nijednom monografskom izdanju. Trudili smo se, međutim, da ipak čitaoce ne uskratimo za opštu sliku, koliko je to moguće, i neki od ukupno trinaest prevedenih članaka izabrani su upravo stoga što daju opis i pregled određenih tema bez mnogo upuštanja u detalje. S druge strane, pak, u zborniku postoje i članci koji fasciniraju brižljivom i inteligentnom analizom, fokusiraju se na naizgled nevažne detalje i preko njih dolaze do iznenađujućih uvida koji intelektualno razgaljuju i stimulišu. Budući da je savremena istraživanja obeležio snažan uticaj teorije (filozofije, sociologije, psihonalize), zborniku smo dodali i dva često citirana i preštampavana teorijska članka koji tematizuju problem rodnih i seksualnih kategorija.Posebnu vrednost ovog zbornika čini i bibliografija radova o ženama u antici; u slučaju zbornika, nisu navedena samo njihova imena, imena priređivača itd., nego su dodavani i naslovi članaka u njima, što, koliko nam je poznato, nema na drugim mestima.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PROPAST ZAPADA Nacrt za morfologiju istorije sveta OSVALD ŠPENGLER ... Čuveno/legendarno/ delo nemačkog filozofa i matematičara, Osvalda Špenglera, prvi put objavljeno u Minhenu 1917. Od njegovog objavljivanja prošlo je 1OO godina, postalo je /k u l t n o/ delo koje se čita i proučava širom sveta. Njegovom autoru obezbedilo je besmrtnu slavu u panteonu ljudske civilizacije. Špengler shvata istoriju čovečanstva kao život samostalnih, odeljenih, velikih organizama koji se nazivaju `k u l t u r e`. Istorija čovečanstva je /b i o g r a f i j a/ tih kultura. Špengler je životopisac tih /o r g a n s k i h/ jedinstava koje on nalazi u prošlosti i u sadašnjosti. Ta moćna životna, organska, viša bića - `kulture`, živele su i žive sada, pred nama, na organski način. To znači, rađale su se, živele i završavale se smrću kao i svako organsko biće. Stručno rečeno, kulture se svrstavaju u biološke kategorije i stoje pod organsko-vitalističkim aspektom. U tom smislu svaka je kultura `pra-pojava`, `pra-fenomen`, nešto što se sagledava kao osnovni oblik, osnovna ideja, `pralik` postojanja... (Mihajlo Grušić) Kada je 1918. prvi put objavljeno, delo Osvalda Špenglera Propast Zapada izazvalo je pravi intelektualni šok i buru koja zadugo neće utihnuti. Nema boljeg povoda od ove stogodišnjice da se čitaocima ponudi novo izdanje najčitanijeg i najosporavanijeg dela savremene evropske misli. Učenje o cikličnom toku istorije i bunt protiv teorije o progresu ljudskog društva, iskazani izvanredno sugestivnim jezikom, oformili su se, kroz Propast Zapada, u svojevrsnu filozofiju društva i istorije. Nemilosrdno pobijajući progresivističku viziju civilizacije kao najvišeg dostignuća do kojeg je čovečanstvo stiglo, Špengler o njoj govori kao o smrti kulture i kraju istorijskog razvitka posle koga sledi vraćanje u bezistorijsko stanje. Mračni prorok propasti zapadnog društva, čije reči potvrđuje istorija XX i XXI veka, poziva da budemo dorasli svetu tako što ćemo ga razumeti. Osvald Arnold Gotfrid Špengler (nem. Oswald Arnold Gottfried Spengler; 29. maj 1880. — 8. maj 1936.) bio je nemački istoričar i filozof istorije čiji su interesi uključivali i matematiku, nauku i umetnost. Najpoznatiji je po svojoj knjizi Propast Zapada objavljenoj 1918. i 1922., koji pokriva istoriju sveta. On je predložio novu teoriju po kojoj je životni vek civilizacija ograničen i na kraju se one raspadaju. Opširno je pisao tokom Prvog svetskog rata i u međuratnom periodu podržavajući pritom nemačku hegemoniju u Evropi. Godine 1920. Špengler je napisao Prusijanizam i socijalizam, gde se zalagao za organsku, nacionalističku verziju socijalizma i autoritarizma. Neki nacisti (poput Gebelsa) obeležili su Špenglera kao svog intelektualnog prethodnika, pa ipak bio je izopšten od strane nacista posle 1933. zbog pesimističkog stava oko budućnost Nemačke i Evrope, njegovog odbijanja da podrži nacističke ideje o rasnoj superiornosti i njegovog kritičkog rada Čas odluke. Osvald Špengler je rođen u 1880 u Blankenburgu (Vojvodstvo Brunzvik, Nemačko carstvo) kao drugo[1] dete Berharda (1844–1901) i Pauline (1840–1910) Špengler.[2] Osvaldov stariji brat je prevremeno rođen (u osmom mesecu) 1879. godine, kada je njegova majka pokušala da premestiti tešku korpu za veš, i umro tri nedelje posle porođaja. Njegove mlađe sestre bile su Adel (1881—1917), Gertrud (1882—1957), i Hildegard (1885—1942). Osvaldov deda po očevoj liniji, Teodor Špengler (1806-76), bio je metalurški inspektor u Altenbraku[3] Osvaldov otac, Bernhard Špengler, obavljao je dužnost sekretara i bio je vredan čovek sa izraženom odbojnošću prema intelektualcima, koji je pokušao da uvede iste vrednosti i stavove i u svog sina. Osvald je bio lošeg zdravlja, i patio je tokom svog života od migrene i od anksioznog kompleksa. U uzrastu od deset godina, njegova porodica se preselila u univerzitetski grad u Haleu. Ovde Špengler je stekao klasično obrazovanje u lokalnoj gimnaziji (akademski orijentisanoj srednjoj školi). Studira grčki, latinski, matematiku i prirodne nauke. Tu, takođe, razvija svoju sklonost ka umetnosti, naročito poeziji, drami, muzici , bio je pod posebnim uticajem ideja Getea i Ničea. Eksperimentisao je čak sa nekoliko umetničkih ostvarenja, od kojih neka i dalje opstaju. Posle očeve smrti 1901. Špengler je boravio na nekoliko univerziteta (Minhen, Berlin, a Hale) kao privatni naučnik, uzimajući kurseve u širokom spektru tema. Njegove privatne studije bile su neusmerene. U 1903., on nije odbranio svoju doktorsku tezu o Heraklitu zbog nedovoljnih referenci, što je efektivno umanjilo sve šanse za akademsku karijeru. Ipak, godine 1904. on je doktorirao, a već 1905. doživeo je nervni slom. Naučnici zapažaju da je njegov život bio prilično jednoličan. On je kratko radio kao nastavnik u Sorbrukenu, a zatim u Diseldorfu. Od 1908. do 1911. radio je u gimnaziji u Hamburgu, gde je predavao nauku, istoriju, nemački i matematiku. Godine 1911, nakon smrti svoje majke, on se preselio u Minhen, gde je živeo do svoje smrti 1936. Živeo je zatvoreno, uz podršku svog skromnog nasledstva. Špengler je preživeo na vrlo ograničenim sredstvima i živeo je život koji je bio obeležen usamljenošću. Nije posedovao nijednu knjigu, i uzima je poslove tutora ili je pisao za časopise kako bi zaradio dodatni prihod. Kad je započeo rad na prvom tomu Propast Zapada nameravao je u početku da se fokusira na Nemačku u Evropi, ali ga je Agadirska kriza duboko pogodila, tako da je proširio obim svoje studije. Špengler je bio inspirisan radom Oto Sika Propast antike u imenovanju svog dela. Knjiga je završena 1914, ali je odloženo objavljivanje zbog izbijanja svetskog rata. Zbog urođenog srčanog problema, on nije bio pozvan na vojnu službu. Tokom rata, međutim, njegovo nasleđe je uglavnom bilo beskorisno, jer je u investirao u inostranstvu; tako da je Špengler živeo u istinskom siromaštvu za ovaj period. Objavljivanje Propasti Zapada (1918) Kada je knjiga izašla u leto 1918.[4] postigla je veliki uspeh. Doživljeno nacionalno poniženje naneto Versajskim ugovorom iz 1919, a kasnije ekonomska depresija oko 1923-e podstaknuta hiperinflacijom, su činjenice koje su naaizgled govorile u prilog Špenglerovoj zamisli. To je donekle utešielo Nemce jer je naizgle racionalizovala njihovu propast, pretvarajući je u deo većih svetsko-istorijskih procesa. Knjiga je naišla na veliki uspeh i izvan Nemačke, a od 1919 je prevedena i na nekoliko drugih jezika. Špengler je odbacio naknadnu ponudu da postane profesor filozofije na Univerzitetu u Getingenu, rekavši da mu je potrebno vreme da se fokusira na pisanje. O knjizi se naširoko raspravljalo , čak i od strane onih koji je nisu pročitali. Istoričari su uvredili zbog amaterskog rada od strane neobučenog autora i njegovog neoprostivo ne-naučnog pristupa. Tomas Man je uporedio čitanje Špenglerove knjige sa čitanjem Šopenhauera po prvi put. Dok je u Akademiji naišla na mešovit prijem. Maks Veber je jednom prilikom opisao Špenglera kao „veoma genijalnog i obrazovanog diletanta“, dok je Karl Poper opisao tezu kao „besmislenu“. Veliki istoričar antike Eduard Majer gajio je visoko mišljenje o Špengleru, iako je takođe imao i određene zamerke u pogledu njegovog rada. Špenglerova tama, intuicionizam, i misticizam bili su laka meta kritike, pogotovo za pozitiviste i neokantovce koji nisu videli nikakvo veliko značenje u istoriji. Kritičar i esteta grof Hari Kesler mislio je o njemu kao o neoriginalnom i prilično ništavnom autoru, posebno u vezi sa njegovim mišljenjem o Ničeu. Ludvig Vitgenštajn, međutim, deli Špenglerov kulturni pesimizam. Ipak, Špenglerov rad je postao važan temelj za teoriju socijalnog ciklusa. Uticaj Njegova knjiga bila je uspešna među intelektualcima širom sveta, jer je predvideo raspad evropske i američke civilizacije posle nasilnog „doba cezarizma“, navodeći detaljne analogije sa drugim civilizacijama. Produbio je međuratni pesimizam u Evropi.[5] Nemački filozof Ernst Kasirer je objasnio da je na kraju Prvog svetskog rata, sam Špenglerov naslov bio dovoljan da raspali maštu: „U ovom trenutku mnogi, ako ne i većina. nas, shvata da je nešto trulo u državi našoj visoko cenjene zapadne civilizacije. Špenglerova knjiga izrazila je na oštar i pronicljiv način tu uopštenu nelagodnost.[6] Nortrop Fraj tvrdi da dok je svaki element Špenglerove teze pobijen barem desetak puta, to je „jedna od najvećih svetskih romantičnih poezija“ i njene vodeće ideje su „toliko deo našeg mentalnog sklopa danas poput elektrona ili dinosaurusa, i u tom smislu smo svi Špenglerijanci.[7] Špenglerova pesimistička predviđanja o neminovnom padu Zapada inspirisala su rad intelekualaca Trećeg sveta, počev od Kine i Koreje i Čilea, željnih da identifikuju pad zapadnog imperijalizma.[8][9] U Britaniji i Americi, međutim, Špenglerovom pesimizmu je uzvratio optimizam Arnold Tojnbi u Londonu[10] koji je napisao svetsku istoriju u 1940 sa većim akcentom na religiju.[11] Posledice Pregled drugog toma Propasti zapada 1928. u Time časopisu prikazao je uticaj i kontroverze koje su Špenglerove ideje ostvarile tokom 1920: „Kada se prvi tom Propasti Zapada pojavio u Nemačkoj pre nekoliko godina, na hiljade primeraka je prodato. Kultivisani evropski diskurs brzo je postao zasićen Špenglerom- a Špenglerizam je potekao iz pera nebrojenih učenika. Bilo je imperativ pročitati Špengler, sa saosećanjem ili pobunom... i dalje je tako.[12] U drugom tomu, objavljenom 1922, Špengler tvrdi da se nemački socijalizam razlikovao od marksizma, i bio je, u stvari, kompatibilan sa tradicionalnim nemačkim konzervativizmom. U 1924 godini, nakon društveno-ekonomskog preokreta i inflacije, Špengler je ušao u politiku, u pokušaju da dovede Rajhsver generala na vlast kao lidera zemlje. Pokušaj nije uspeo i Špengler se pokazao neefikasnim u domenu praktične politike. U 1931, on je objavio Čovek i Tehnika, koji je upozorio na opasnost od tehnologije i industrijalizacije po kulturu. On je posebno ukazao na tendenciju da se zapadna tehnologija širi među neprijateljskim „obojenim rasama“ koje bi zatim mogle da iskoriste oružje protiv Zapada.. Knjiga je naišla na loš prijem zbog svog anti-industrijalizaciskog stava [citat potreban] Ova knjiga sadrži poznatu Špenglerovu izjavu „Optimizam je kukavičluk“. Uprkos glasanju za Hitlera umesto za Hindenburga 1932, Špengler je smatrao da je Firer vulgaran. On se sastao sa Hitlerom 1933. godine, a nakon duže rasprave ostao je impresioniran, rekavši da Nemačkoj nije potreban „herojski tenor“ već „pravi heroj`. Javno se posvađao sa Alfredom Rozenbergom, a njegov pesimizam i primedbe o Fireru rezultovale su njegovom izolacijom i javnom tišinom. On je dalje odbacio ponude Jozefa Gebelsa da drži javne govore. Pa ipak, Špengler je postao član Nemačke akademije u toku godine. Čas odluke, kada je objavljen 1934, bio je bestseler, ali su ga nacisti kasnije zabranili zbog svih kritika nacional-socijalizma koje je sadržao. Špenglerova kritika liberalizma[13] je sa druge strane pozdravljena od strane nacista, ali se Špengler nije složio sa njihovom biološkim ideologijom i antisemitizmom. Dok je rasne misticizam igrao ključnu ulogu u njegovom pogledu na svet, Špengler je uvek bio otvoreni kritičar pseudo-naučnih rasnih teorija ispovedanih od strane nacista i mnogih drugih u njegovo vreme, i nije bio sklon da promeni svoje poglede u vezi sa Hitlerovim usponom na vlast. Knjiga je takođe upozoravala na predstojeći svetski rat u kome Zapadna civilizacija rizikuje da bude uništena. Tajm magazin je ocenio da je delom Čas Odluke stekao međunarodnu popularnost kao polemičar, preporučuje knjigu „čitaocima koji uživaju energično pisanje“, kojima „će biti drago da se očešu na pogrešan način od strane njegovih oštrih aforizama“ i njegovih pesimističnih predviđanjanja.[14] U svojim privatnim radovima, Špengler je osudio nacistički antisemitizam u još jačem smislu, pišući „koliko puno zavist zbog sposobnost drugih ljudi naspram ličnih nedostatka leži sakrivena u antisemitizmu!`[15] Poslednje godine života Špengler proveo svoje poslednje godine u Minhenu, slušajući Betovena, čitajući Molijera i Šekspira, kupujući nekoliko hiljada knjiga, i prikupljajući drevne tursko, persijsko i hinduističko oružije. On je pravio povremene izlete u Harc planine, i Italiju. U proleće 1936 (neposredno pred smrt), on je gotovo proročki primetio u pismu Rajhslajteru, Hansu Franku da „u narednih deset godina, nemački Rajh verovatno više neće postojati“.[16] Umro je od srčanog udara 8. maja 1936 u Minhenu, tri nedelje pre svog 56-og. rođendana i tačno devet godina pre pada Trećeg rajha. Intelektualni uticaj Kada je Malkolm Kauli 1938. ispitao vodeće američke intelektualce koja od ne-fikcionalnih knjiga im je donela najveće uzbuđenje, Špengler se našao na petom mesto odmah iza Torsten Veblena, Čarlsa Birda, Džona Djuija i Sigmunda Frojda. Podelio je poziciju sa Alfredom Nortom Vajthedom a našao se ispred Lenjina[17] Mnogi Nemci i Austrijanci bili su inspirisani radom Špenglera uključujući slikara Oskara Kokošku, dirigenta Vilhelm Furtvangler, i režisera Frica Langa. Među ostalima Špengler je uticao i na dva giganta evropske filozofije Martina Hajdegera i Ludviga Vitgenštajna. Među britanskim autorima uticao je na Herberta Džordža Velsa,[18] kao i romanopisca Malkoma Lovrija. Američki autori koji su bili pod uticajem Špenglera uključuju Ernesta Hemingveja, Vila Katera,[19] Henrija Milera,[20] i F. Skot Ficdžeralda,[21] koji je jednom sebe nazvao „američkim Špenglerijancem“. *Osim toga, komunalna čitanja Propasti Zapada ostavila su veliki uticaj na osnivače Bit generacije. Špenglerova vizija ciklične prirode civilizacije i savremenosti kraja evropskog ciklusa Zapadne civilizacije vodila je Vilijams S. Borousa, Džeka Keruaka i Alena Ginsberga u potragu za semenom narednog ciklusa u zajednicama čiju su deo bili.[22] Za razliku od ovog dela sveta u U Latinskoj Americi, intelektualce i pisce je posebno privukao Špenglerov argument, koji je podrazumevao da je Evropa bila u terminalnom padu.[23] Postoje indicije da se ponovo rasplamsao interesovanje za Špenglera[24][25][26] Špenglerov pesimizam nije prošao nekažnjeno. U izdanju Ilustrovane londonske novosti od 10. jula 1920, godine G. K. Česterton je polemisao o pesimistima (ne pominjući Špenglera po imenu) i njihovim optimističnim kritičarima, tvrdeći da ni jedni ni drugi nisu uzeli u obzir ljudsku slobodu izbora: „Pesimisti veruju da je kosmos sat koji je pokrenut i ne može se zaustaviti; naprednjaci veruju da je on sat koji oni sami navijaju. Ali ja verujem da je svet ono što smo izabrali da od njega napravimo, i da smo mi ono što smo izabrali da od sebe napravimo; i da će naš preporod ili naša propast podjednako, na kraju i jednako, svedočiti sa trubom, našoj slobodi.

Beograd 1985. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (29,5 cm). Knjige su odlično očuvane. ZEMLJA građa Zemlje • geografske karte • vreme • mora i okeani • geologija • bogatstva Zemlje • poljoprivreda • biljne kulture • meso, ribe i živina 272 strane, oko 1500 ilustracija i karata (900 u boji) PRIRODA kako je počeo život • biljke • životinje • niže životinje • insekti • ribe • vodozemci i gmizavci • sisari • praistorijske životinje i biljke • životinje i prirodna okolina • unštavanje prirode 272 strane, više od 1500 ilustracija (1200 u boji) MAŠINE razvoj tehnologije • materijali i tehnike • snaga • mašine • oružje • gradevinarstvo i arhitektura • komunikacije • industrijska hemija • mašine za svakodnevnu upotrebu 264 strane, oko 1500 ilustracija (900 u boji) NAUKA razvoj nauke • matematika • atomska teorija • statika i dinamika • zvuk • materija • toplota • svetlost • elektricitet i magnetizam • hemija • astronomija • Sunčev sistem • Sunce • zvezde • galaksije • karte neba • čovek u vasioni 304 strane, oko 1500 slika (900 u boji) ČOVEK razvoj čoveka • šta se dešava u telu • bolesti i zdravlje • duševno zdravlje • razvitak ličnosti • čovek i njegova božanstva • religija • filozofija • komunikacije • politika • zakonodavstvo • rad i igra • privreda 336 strana, oko 1500 ilustracija (1000 u boji) ISTORIJA 1, 2 razvoj arheologije • stare civilizacije • Rim i Grčka • srednji vek • novi vek • industrijska i gradanske revolucije • kolonijalizam • 19. i 20. vek • nesvrstani • istorijske tabele 770 strana, oko 2800 ilustracija (2300 u boji)