Novo, nečitano, nema posvete. Istorija filozofije : od antičke Grčke do savremenog doba - Gunar Širbek Izdavač: Karpos Godina izdanja: 2017 Broj strana: 657 Format: 21 cm Povez: Broširani „Pročitao sam Istoriju filozofije Širbeka i Giljea u prvom prevodu na nemački iz 1993. To je prevod 4. norveškog izdanja iz 1987. I samo te godine govore mnogo toga. Za dugotrajni uspeh ovog dela postoje dobri razlozi: ne znam za zanimljiviju i inovativniju istoriju zapadne filozofije. Sastavio ju je originalan um koji nikad ne piše u stilu pukog pregleda istorije ideja, već svaku od njih predstavlja kao proizvod međusobno povezanih procesa rešavanja problema.“ Jirgen Habermas Istorija filozofije Gunara Širbeka i Nilsa Giljea je obuhvatan pregled istorije filozofskih ideja i pravaca, od vremena presokratovaca do pred kraj XX veka. Pored temeljnog opisa svih najvažnijih filozofskih pokreta i učenja, autori rasvetljavaju i mnoge činioce koji su uticali na razvoj zapadne misli, poput prirodnih nauka ili političkih ideologija kao što su liberalizam, socijalizam i fašizam. Posebna vrednost ovog pregleda nije samo kompetentan opis nekog učenja ili postavke, nego njemu prethodi vešto osvetljavavanje problematike i pitanja na koje neki filozof u datom vremenu pokušava da dâ odgovor. Time što su dovoljno prostora posvetili kontekstualizaciji, autori uspevaju da, s izvesnom lakoćom, približe široj publici i takve mislioce kao što su Spinoza i Kant. Nema sumnje da je to jedan od razloga što je ova Istorija filozofije prevedena na 17 jezika i služi kao udžbenik na mnogim univerzitetima (engleski prevod se pojavio pod imenom A History of Western Thought (izd. Routledge, 20011), a ugledni nemački izdavač Suhrkamp objavio ju je po imenom Geschichte der Philosophie (19931). Valja istaći da u ovom istorijskom pregledu filozofske misli nisu zastupljeni samo filozofi stricto sensu, nego i, primera radi, najvažniji sociolozi (Dirkem, Veber itd.), ekonomski mislioci (od Adama Smita do Kejnsa), a postoje poglavlja o Frojdu i psihoanalizi, Darvinu, razvoju humanistike (Herder, Šlajermaher, Diltaj) ili istoriografije (Viko, Ranke). Jedno poglavlje je posvećeno i staroj kineskoj i indijskoj misli. I konačno, naročito težište u ovoj knjizi zauzima uspon prirodnih nauka i politička filozofija, što je odvaja od većine poznatih istorija filozofije.

"Grčka - Istorija čovečanstva" je izuzetno informativna knjiga koji vas vodi kroz bogatu i značajnu istoriju drevne Grčke. Ovaj tom Istorije čovečanstva razotkriva temelje na kojima je ova civilizacija izgradila stubove ljudske kulture, stvarajući ključne osnove za matematiku, medicinu, književnost, umetnost i mnoge druge oblasti. Kroz pažljivo strukturisane odeljke, knjiga istražuje različite periode grčke istorije, kao što su bronzano doba, minojska civilizacija, Ahajci i Troja, arhajska Grčka, razvoj polisa i demokratije, kolonizacija i mnoge druge važne faze. Takođe, istražuje uticajne pojedince poput filozofa poput Aristotela, Platona i Sokrata, kao i književnika poput Homera i Sapfe. Osim obimnih tekstualnih opisa, ovaj tom je bogato ilustrovan spektakularnim fotografijama i ilustracijama koje vam omogućavaju da vizualno doživite sve značajne događaje, mesta i likove iz grčke istorije. Bez obzira na vaše interesovanje - da li ste zaljubljenik u istoriju, umetnost, filozofiju ili književnost - ovaj tomo pruža sveobuhvatan pregled i razumevanje drevne Grčke koja je oblikovala temelje ljudske civilizacije. Format : 220mm x 290mm br. str. : 396 povez : tvrd Pismo : latinica

DETALJNIJE Ikona Svetog Jovana Zlatoustog se nalazi u ramu Dimenzije: 41x33 Sadrži sertifikat Riznice nacionalnog blaga 24-karatna pozlata metalnih delova Ikone nisu osveštane! Ikona se prema Hrišćanstvu treba držati na istočnom zidu kuće! Sveti Jovan Zlatousti najčuveniji propovednik u istoriji Crkve, veliki podvižnik i reformator. Bio je patrijarh Konstantinopolja (397—402), prestonice tadašnjeg Istočnog rimskog carstva, te je jedan od crkvenih naučnika. Učio je najpre grčku filozofiju i zgnušao se na grčko mnogoboštvo. Potom je usvojio hrišćansku veru kao jedinu i celu istinu, i studirao je bogoslovlje u sklopu škole biblijske egzegeze kojom je rukovodio Diodor Tarsijski. Kao svetitelj praznuje se 13. novembra (26. novembra po novom kalendaru). Osim toga 27. januara se obeležava prenos njegovih moštiju iz jermenskog sela Komana u Carigrad 438. godine. Takođe, on se ubraja i u Sveta tri jerarha koji se praznuju 30. januara (ovi datumi praznovanja su navedeni prema crkvenom - julijanskom kalendaru).

Beograd 1985. Tvrd povez, bogato ilustrovano, veliki format (29,5 cm). Knjige su odlično očuvane. ZEMLJA građa Zemlje • geografske karte • vreme • mora i okeani • geologija • bogatstva Zemlje • poljoprivreda • biljne kulture • meso, ribe i živina 272 strane, oko 1500 ilustracija i karata (900 u boji) PRIRODA kako je počeo život • biljke • životinje • niže životinje • insekti • ribe • vodozemci i gmizavci • sisari • praistorijske životinje i biljke • životinje i prirodna okolina • unštavanje prirode 272 strane, više od 1500 ilustracija (1200 u boji) MAŠINE razvoj tehnologije • materijali i tehnike • snaga • mašine • oružje • gradevinarstvo i arhitektura • komunikacije • industrijska hemija • mašine za svakodnevnu upotrebu 264 strane, oko 1500 ilustracija (900 u boji) NAUKA razvoj nauke • matematika • atomska teorija • statika i dinamika • zvuk • materija • toplota • svetlost • elektricitet i magnetizam • hemija • astronomija • Sunčev sistem • Sunce • zvezde • galaksije • karte neba • čovek u vasioni 304 strane, oko 1500 slika (900 u boji) ČOVEK razvoj čoveka • šta se dešava u telu • bolesti i zdravlje • duševno zdravlje • razvitak ličnosti • čovek i njegova božanstva • religija • filozofija • komunikacije • politika • zakonodavstvo • rad i igra • privreda 336 strana, oko 1500 ilustracija (1000 u boji) ISTORIJA 1, 2 razvoj arheologije • stare civilizacije • Rim i Grčka • srednji vek • novi vek • industrijska i gradanske revolucije • kolonijalizam • 19. i 20. vek • nesvrstani • istorijske tabele 770 strana, oko 2800 ilustracija (2300 u boji)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U kutiji! Arhipelag Gulag 1918–1956, 1-3 Roman Arhipelag GULAG umetničko je i istorijsko delo o represiji u Sovjetskom Savezu u periodu od 1918. do 1956. godine, izatkano na pismima, sećanjima i usmenom kazivanju 257 zatvorenika, kao i na ličnom iskustvu autora. Solženjicin je ovo delo tajno pisao od 1958. do 1968. godine (završio ga je 2. juna 1968); prvi tom objavljen je u Parizu decembra 1973. Sam Solženjicin odredio je taj svoj epohalni rad kao književno istraživanje. Na dokumentovan i publicistički način izneo je nebrojene činjenice staljinističke represije. Potkrepljene brutalnim dokazima, one svakom čitaocu omogućuju da se i sam oseti kao sužanj Gulaga; sužanj koji bez krivice biva uhapšen, koji je iz noći u noć potom mrcvaren ispitivanjima i podvrgavan sofisticiranim mučenjima sve dok ne potpiše priznanje za neučinjene zločine. Atmosfera totalnog terora s jedne strane i sveproždirućeg straha s druge, kao da prži svest i rađa unutrašnji protest protiv nehumanog sistema što obogaljuje dušu velikog naroda s obe strane bodljikave žice. Roman Arhipelag GULAG sudbonosno je uticao na život autora. Zbog njega, Solženjicina su proterali kao izdajnika, zbog njega su ga, potom, kao da se ništa nije desilo, pozvali da se vrati. Bez obzira na to kako se na ovo delo gledalo tada, ili kako se ono čita u sadašnjem trenutku, svoju građansku dužnost pisac je ispunio. I pred živima i pred mrtvima. Roman Arhipelag GULAG mora se pročitati ako ni zbog čega drugog, onda radi toga da ljudski rod nikad više olako ne dozvoli nešto slično, da svakog trenutka bude svestan koliko čoveku vredi sloboda. „Svi književni pravci imaju svoje periferije i svoje centre, odnosno vrhove. Autora knjige Arhipelag GULAG ja bih nazvao genijem `socijalističeskog realizma`. Ako sovjetska vlast nije imala svoga Homera, u liku Solženjicina ona ga je dobila. Ova knjiga bezuslovno jeste pisana u prvom redu za ruskog čitaoca, ali uzeti to kao razlog da se ona ne čita bilo bi isto što i odustati od čitanja Ilijade zbog nepoznavanja grčke mitologije i jer se imena njenih junaka teško izgovaraju. Zajednički imenilac za ova dva dela jeste tema razaranja: u prvom slučaju – grada, u drugom – nacije. Moguće je da će za dve hiljade godina čitanje GULAG-a biti jednako prijatno kao i čitanje Ilijade danas. Ali ako GULAG ne pročitamo danas, sasvim je moguće da će se mnogo pre negoli za dve hiljade godina desiti to da neće imati ko da čita ni jednu ni drugu.“ – Josif Brodski Aleksandar Solženjicin (ruski: Александр Исаевич Солженицын, Kislovodsk, 11. decembar 1918-Moskva, 3. avgust 2008.) je bio ruski pisac, dramaturg i istoričar, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1970. godine. Bio je član Ruske akademije nauka (od 1997. godine) i Srpske akademije nauka i umetnosti (od 1994. godine). Studirao na Fizičko-matematičkom fakultetu u Rostovu na Donu, vanredno i u Institutu za istoriju, filozofiju i književnost u Moskvi. Nakon napada nacističke Nemačke na Sovjetski Savez dobrovoljno se prijavio u vojsku, gde je napredovao od običnoga vojnika do zapovednika artiljerijske brigade. Godine 1945. je, zbog pisama u kojima je indirektno kritikovao Staljina, uhapšen kao oficir sovjetske vojske u Istočnoj Prusiji, te osuđen i zatočen u sibirskom logoru, od 1953. u progonstvu u srednjoj Aziji. Nakon rehabilitacije 1956. učitelj u Rjazanu. Dobitnik je Nobelove nagrade za književnost 1970., čija je literatura obeležena iskustvom iz sibirskih logora u kojima je proveo devet godina. Na robiju je odveden 1945. pravo s fronta, na kojem se u Otadžbinskom ratu istakao kao vrhunski oficir sovjetskih inženjerijskih jedinica. Proganjan je i kasnije, čak mu je oduzeto i državljanstvo, pa je emigrirao 1974., vrativši se u otadžbinu posle dve decenije. U decembru 1998. odbio je najvišu državnu nagradu, Orden svetog apostola Andreja Prvozvanog, kojim ga je odlikovao predsednik Boris Jeljcin, rekavši: `Ne mogu da primim nagradu od vrhovne vlasti, koja je dovela Rusiju do sadašnjeg pogubnog stanja`. Pripovetkom `Jedan dan Ivana Denisoviča` u književnost je uveo temu Staljinovih logora, ostavši joj veran u najvećem delu opusa. Na osnovu emigrantskog iskustva u zapadnoj Evropi i u SAD, ispoljio je javni prezir prema vulgarnom materijalizmu Zapada. Ostala dela: pripovetka `Matrjonini dani`, romani `U krugu prvom`, `Onkološka klinika`, `Avgust Četrnaeste`, `Crveni točak`, `Rusija u provaliji`, kritička autobiografija `Borio se šut s rogatim`, drame `Gozba pobednika`, `Zarobljenici`, `Republika Rada`, `Svetlost koja je u tebi`, publicistička dela `Lenjin u Cirihu`, `Dva vek zajedno I-II`, scenariji `Tenkovi znaju istinu`, `Parazit`. Delo Solženjicin je najistaknutije ime književnog otpora sovjetskom totalitarizmu. Poznatim ga je učinila pripovetka `Jedan dan Ivana Denisoviča`, 1962, koja se temelji na opisu `običnog` dana `običnog` Rusa u logorskom zatočeništvu. Tema je do tada bila tabuizirana, ali je priča pokazala i stilsko umeće pisca koji se oslonio na tradiciju ruske klasične proze (Lav Tolstoj, Fjodor Dostojevski). Umeće fabuliranja očitovalo se zatim u `Događaju na stanici Krečetovka ` (1963.), a orijentacija na `seosku prozu` u stilu i ideologiji u noveli `Matrjonini dani` (1963), crtici o napaćenoj seoskoj ženi koja i u pozamašnoj bedi zna očuvati visoke moralne kvalitete. Vrhunac prvoga razdoblja su romani `Odeljenje za rak` (1968), i `Prvi krug` (1968), koji su kružili u prepisima, a objavljeni su prvi put u inostranstvu. `Odeljenje za rak` je poluautobiografski (bivši zatvorenik, iskustvo u odeljenju za tumore u taškentskoj bolnici) roman koji uz središnji lik Kostogutova daje niz portreta sovjetskih birokrata, lekara i medicinskog osoblja i raznih pacijenata. Istovremeno dirljiv ljubavni roman (ili – roman o nerealizovanoj ljubavi), satira na poststaljinističku epohu i studija o ljudskom ponašanju u ekstremnoj situaciji smrtonosne bolesti, taj veliki roman je u najboljim tradicijama ruske klasike koja ljudskošću i životnošću prevazilazi savremena joj ostvarenja zapadnoevropske i američke pripovedne umetnosti. `Prvi krug` (asocijacija na prvi, `privilegovani` krug Danteovoga pakla) rekreira piščevo iskustvo prvih godina zatvora, kada je radio u Šaraški, naučno-tehničkoj ustanovi za logoraše naučnike. Glavni lik, Gljeb Neržin, opet je utelotvorenje samog autora, a prikazane su i neke druge osobe koje su igrale važnu ulogu u Solženjicinovom životu (njegova prva žena, prijatelj Lev Kopeljev, rusko-židovski komunistički `vernik`, po struci germanista, dan u liku Leva Rubina). Mnogobrojne niti ovoga dela imaju tematsku srodnost s prethodnim delom: satira je prisutna na svim nivoima, a posebno u sarkastičnom portretu Staljina, moralna kušnja u mešavini pretnji i zavodljivih ponuda zatvorskih vlasti. Realistički je prikazan život izvan logora za naučnike i u njemu. No, kao i prethodni roman, i ovo Solženjicinovo delo uspeva da ponovi čudo ruske klasične proze koju je Tomas Man ne bez razloga prozvao `svetom`: veru u pobedu hrabrosti i veličinu ljudskosti, koja je ukorenjena u hrišćanskom poimanju bitno spiritualnog dostojanstva ljudskog bića. Nakon romanesknih ostvarenja, usledila je dokumentarna, ali i duboko lična optužba sovjetskog sistema koncentracionih logora, `Arhipelag Gulag`, (1973-75.), veliko trotomno delo temeljeno na preplitanju ličnih iskustava i mnoštva pisama, beleški i ostalih dokumenata koje je pisac dobijao od bivših sapatnika, a koja su skupljena i obrađena u okolnostima krajnje konspirativnosti. Ta je uništavajuća optužba sovjetskoga sistema za propast i smrt miliona ljudi slomila i poslednje komunističke apologete na Zapadu. Brežnjevljev SSSR nije mogao podneti ni ideju da se o tabuizovanoj temi piše, pa je Solženjicin uhapšen i proteran iz SSSR-a. Najpre je živeo u Švajcarskoj, zatim u SAD-u (Vermont), da bi se u 1990-im vratio u Rusiju, gde je dočekan i kao ideolog ruske nacije. U egzilu je nastao niz romana koji slede u ruskoj književnoj svesti opstali uzor, Tolstojev `Rat i mir`, i revidiraju istorijski model kakav su nametnuli boljševici, s gledišta ruske nacije, i to od `Avgusta četrnaeste`, 1971., prošireno 1983, preko `Oktobra šesnaeste`, 1984 i `Marta sedamnaeste `, 1986 do `Aprila sedamnaeste`, 1991. Zajednički im je naslov: `Crveni točak `. I dok u koncepciji `istorijske epopeje` Solženjicin sledi Tolstoja, dotle njenu strukturu nastoji modernizovati: sam svoja dela naziva `polifoničnim` (Bahtinov pojam za romane Dostojevskog), čemu odgovara različitost fragmenata od kojih se u čvor (uzel) celine vezuju fabule o ljudskim sudbinama (pretežno ruskih oficira; ratni protivnici, Nemci, ostaju uglavnom izvan teksta), dokumentarni umeci, lirske digresije. Jezik je arhaičan i korespondira s namerama očiglednim u njegovom `Ruskom rečniku jezičnog proširivanja` (1995) – u smeru staroruskog leksika. Solženjicin je na taj način istovremeno modernizovao prozu (mešavina dokumentarnosti, prikaza istorijskih osoba, isečaka iz štampe slična je postupcima u delu Johna Dos Passosa, dok je upotreba vremenskih skokova i preplitanje stilova i žanrova podseća na Foknera), a jezičnom arhaizacijom je ostvario posebnu patinu koja ne ide za modelom jezičnih igara karakterističnih za sterilnost postmodernizma, nego joj je svrha regeneracija ruskog nacionalnoga bića u ogledalu piščevog dela. Važnija su mu publicistička dela: `Kako da preuredimo Rusiju` (1991.), `Rusko pitanje krajem XX veka`, (1994.), `Dva veka zajedno`, (2003). Kako u inostranstvu, tako po povratku u Rusiju nakon sloma komunističkoga sistema, Solženjicin je često donekle površno etiketiran kao ruski pravoslavni nacionalista, antisemita, antikatolički bigot, mrzitelj Zapada, apologet carizma i slavjanofilski ksenofob. Iako su te optužbe besmislene, sam autor snosi delimičnu `krivicu` nekim svojim nezgrapnim izjavama i površnim generalizacijama. No, snaga je Solženjicinove kritike u njegovim jasnim opažanjima duhovne praznine i kukavičluka koji leže u srcu ispraznog sekularnog hedonizma koji dominira zapadnjačkim društvima. Po sveukupnom delu Solženjicin je jedan od najznačajnijih prozaista 20. veka, pisac koji je istovremeno nastavio tradicije klasične ruske pripovedne proze, najpre Tolstoja, no inoviravši je nizom postupaka karakterističnih za evropski modernizam. Ironija koja prati njegovo delo je i posledica različitog životnoga iskustva i pogleda na svet u odnosu na većinu savremenika koji su živeli ili žive u normalnijim i lagodnijim životnim uslovima: u doba kada je stvarao svoj najopsežniji i najambiciozniji prozni ciklus, `Crveni točak`, svetskom književnošću je dominirao (i još dominira) ponešto trivijalniji pristup umetničkom delu, uozbiljen u postmodernističkim fikcijama Umberta Eka, Tomasa PInčona ili Salmana Ruždija. Pisac kao prorok je anahronizam, i većina nesporazuma između Solženjicina i njegovih kritičara proističe iz sukoba nepomirljivih pogleda na svet o čovekovom životu i sudbini.

Viktor Šklovski, ruski i sovjetski pisac, književni teoretičar i istoričar, teoretičar filma i filmski scenarista, jedan je od osnivača škole ruskog formalizma i autor velikog broja knjiga, proznih, teorijskih, memoarskih i biografskih (o Sternu, o Majakovskom, o Lavu Tolstoju, Ejzenštajnu, o slikaru Pavelu Fedotovu). Ideje formalističke škole nastale su pre više od sto godina, a njene osnove postavio je Šklovski. Formalizam je uticao na različite oblasti humanističkog znanja, ne samo na teoriju književnosti, nego i na teoriju umetnosti, na filozofiju, psihologiju, lingvistiku, kulturologiju, teoriju muzike. Iako se početak formalizma računa od 1913. godine, prva deklaracija ovog pravca bio je rad Viktora Šklovskog “Vaskrsavanje reči”, iz 1914. godine. „Čovekovo najstarije pesničko stvaralaštvo bila je reč. Reči su sada mrtve i jezik je nalik na groblje, ali kad je reč bila tek rođena, ona je bila živa i slikovita… Sada, kad je umetnik poželeo da ima posla sa živom formom i sa živom, a ne mrtvom rečju, on reč lomi i deformiše je… starim brilijantima reči vraća nekadašnji sjaj…” Ideja vaskrsavanja reči za Šklovskog je ostala važna do kraja njegovog života. On je govorio da na svet pada prašina i da zato prestajemo da ga doživljavamo. Na staklo života pada prašina, slika života postaje mutna i čovek živi sumorno, bez svetlosti, a književnost, pisac, sižeom briše to staklo, i život opet postaje vidljiv, privlačan i opipljiv. U svom dvotomnom delu “Pripovesti o prozi”, Šklovski čitaocu otkriva metode kojima su fiksirane promene sveta, onog sveta za koji savremeni čovek ne bi znao da ih umetnost nije ovekovečila. Prvi deo knjige razmatra prvenstveno zapadnu prozu. Autor vodi čitaoca kroz antički svet u kome nastaju prvi evropski romani, govori o delima koja su prethodila Dekameronu, o noveli koja opisuje položaj humaniste u društvu i noveli koja istražuje odnos prema starom pomoću novog osmišljavanja postojećih metafora. Istorija zapadne književnosti u knjizi Šklovskog postaje čudesna priča o tome kako se svet menjao i kako je ostajao isti, i šta se u promenjenom svetu menjalo zahvaljujući novom pogledu na svet i kako su junaci grčkog romana, Hiljadu i jedne noći, Apulejevog Zlatnog magarca, Bokačovih novela ili Lazarčića iz Tormesa strasno i burno išli ka prvom velikom evropskom romanu – Don Kihotu, kako je u svetu dolazilo do velikih preloma koji su uticali na promenu svesti o tome šta je dobro, a šta zlo. Posebna poglavlja knjige posvećena su Servantesu, Šekspiru, Volteru, Dikensu, a zbog zanosa i strasti s kojom se pripoveda o Sternu ova knjiga nudi onu vrstu uzbuđenja i čitalačke radosti koju izaziva darovita dokumentarna proza. Ako se prvi deo knjige bavi „prvenstveno” zapadnom prozom, drugi deo knjige bavi se ruskom prozom, ruskim romanom i novelom. Razmišljanje o rađanju ruskog romana Šklovski započinje razmatranjem sižea kod Puškina, odnosom, ličnim i literarnim, između Puškina i Gogolja, o Gogoljevim delima – šinjelu iz koga je izašao veliki ruski roman – o Gončarovu, Tolstoju i Dostojevskom, o Čehovu i, posebno, o poznom Tolstoju. Knjiga se završava razmišljanjem o Tihom Donu Mihaila Šolohova i drami ruskog kozaštva.

Nekorišćeno! MG60 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 1 / Mišel de Montenj ; prevod, predgovor i napomene Izabela Konstantinović Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 2013 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2013 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis XLIV, 523 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ105, ǂknj. ǂ705 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 O piscu Ogleda: str. V-XXVIII Iz hronologije događaja i biografije Mišela od Montenja: str. XXIX-XLIV Napomene: str. 429-514 Registar. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 2 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević ; redaktor italijanskog teksta Dragan Mraović] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2017 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2017 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 686 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Konstantinović, Filip Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Mraović, Dragan, 1947-2022 = Mraović, Dragan, 1947-2022 Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ109, ǂknj. ǂ729 ISBN 978-86-379-1353-5 (karton) Napomene Prevod dela: Les essais de Michel de Montaigne Tiraž 1.000 Str. 5-6: Petstogodišnjica Mišela de Montenja u 21. veku / Ph. [Philip] K. [Konstatinović] Napomene: str. 637-675 Napomene i bibliogrfske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Montenj, Mišel de, 1533-1592 Autor - osoba Montenj, Mišel de, 1533-1592 = Montaigne, Michel de, 1533-1592 Naslov Ogledi. Knj. 3 / Mišel de Montenj ; prevod i napomene Izabela Konstantinović ; [redaktori latinskog i grčkog teksta Goran Vidović, Uroš Rajčević] Jedinstveni naslov ǂLes ǂessais de Michel de Montaigne. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija ; m Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 2020 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 502 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Konstantinović, Izabela, 1935- = Konstantinović, Izabela, 1935- Vidović, Goran, 1979- = Vidović, Goran, 1979- Rajčević, Uroš, 1983- = Rajčević, Uroš, 1983- Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ112 ; ǂknj. ǂ747 Montenj je pisac 16. veka. Dvesta godina već za njega zna srpski jezik i to iz izvoda i izbora. Pred srpskim čitaocem, tek sada, prvi put, nalazi se integralno izdanje Prve knjige znamenitih Ogleda – delo filozofskih, moralnih, opštepoučnih rasprava i saznanja koja već stolećima oduševljavaju i opominju čovečanstvo. Preciznim prevodom i jezičkim majstorstvom ovo delo je do savršenstva dovela prof. dr Izabela Konstantinović. Ona je sa akribijom i erudicijom dala mnoga objašnjenja, tumačenja i napomene. Trećom knjigom „Ogleda“ završava se slavno delo Mišela de Montenja, jedno od najvećih u evropskoj klasici. Prvi put, na srpskom jeziku, Ogledi izlaze integralno (a ne skraćeno i u izborima). Treća knjiga ima preko 500 stranica, a sa dvema prethodnima oko 1.800 stranica teksta koji je složen od mnogih znanja, misli, priča, citata: književnost, filozofija, istorija, etika, poznavanje prirode i društva. Mišel Ekem de Montenj (franc. Michel Eyquem de Montaigne; Sen Mišel de Montenj, 28. februar 1533 – 13. septembar 1592) bio je francuski mislilac, moralista, političar i književnik iz doba Renesanse. Montenj je rođen 1533. u francuskoj regiji Akvitanija, na porodičnom imanju dvorca Montenj, u mestu Sen Mišel de Montenj blizu Bordoa. Porodica mu je bila bogata i obrazovala ga je u duhu humanizma. Tek sa šest godina je naučio francuski pošto je najpre savladao latinski jezik, sa sedam godina. Karijeru je počeo kao pravnik. Godine 1571. povukao se iz javnog života u jednu od kula svog dvorca gde je imao i biblioteku. Tu je celu deceniju radio na svojim Ogledima, izolovan od društvenog i porodičnog života. Kasnije je bio gradonačelnik Bordoa. Iako rimokatolik, trudio se da ublaži sukobe između katolika i protestanata. Cenili su ga i katolički kralj Francuske Anri III i protestant Anri od Navare, koji su dolazi kod njega da se savetuju. Montenj je umro 1592. u dvorcu Montenj. Sahranjen je u blizini dvorca, a kasnije prenet u Bordo. Eseji Svojim glavnim delom, „Ogledima“, ovaj humanista, skeptik i filozof morala, zasnovao je književnu formu eseja. Svoju prvu i drugu knjigu „Ogleda“ objavio je 1580, a treću 1588. Ovo obimno delo sadrži oko 1.500 strana. Način razmišljanja u esejima je različit u odnosu na klasičnu nauku. To su diskusije zasnovane na ličnom viđenju i analizi. Montenj diskutuje sa samim sobom, antičkim mudracima, filozofima i istoričarima. On ignoriše spoljni izgled fenomena (u tradiciji filozofije stoicizma), kritikuje sujeverje, i skeptičan je prema svim dogmama, predrasudama i autoritetima. Montenj često koristi anegdote i lična iskustva u esejima, što je u njegovom vremenu smatrano nepotrebnim ličnim isticanjem, a ne originalnošću. Kasnije, ovaj lični pečat, vešta kombinacija naučnog znanja i ličnog pripovedanja, tumačen je kao slika i prilika načina razmišljanja i dilema mislilaca iz doba Renesanse. Slobodni filozof Montenj bavi se različitim temama: književnošću, filozofijom, moralom, obrazovanjem itd. U vezi sa obrazovanjem, ističe važnost ličnog iskustva i samostalnog istraživanja. Montenj je bio dete vremena okrutnih religijskih ratova, kada su korupcija morala i nepomirljivost vladali na svim stranama. Otuda je smatrao da su sva ljudska bića etički nesavršena. I pored ljudske nesavršenosti, odatle ne proizilazi da je istina nedostižna (što bi bio skepticizam u čisto negativnom smislu). Ljudska individua je jedino polazište odakle je moguća potraga za istinom. Često korišćen metod u esejima je metod proba i pogreški, što po Montenju odgovara ljudskoj prirodi sklonoj zabludama. Montenjevi filozofski principi bili su preteča filozofije Dekarta, iako je Dekart smatrao logiku za prihvatljivu dogmu. Njegovo nepristrasnio viđenje sveta i liberalna misao bili su temelj tradiciji francuskih moralista, i uticali su na brojne filozofe i pisce, kao što su Volter, Šekspir ili Niče. Od izdavača u Srbiji, Srpska književna zadruga objavila je komplet „Ogleda“ u tri knjige. Filozofija Knjiga Mišela de Montenja je kao i on sam, predstavnik humanističkih napora u drugoj polovini 15. veka. Glavna osobina njegovih ogleda jeste njihova usmerenost na samog autora prožeta opštim načelima filozofije i autorovim sopstvenim mislima. Oglede je Montenj počeo 1571. u 39 godini života. Oni se sastoje od tri vrste elemenata (po Lansonu) – razmišljanja nad pročitanim knjigama, razmišljanja na osnovu posmatranja života drugih i razmišljanja u vezi sa posmatranjem samoga sebe. Iako je za ovo delo upotrebljena opširna građa, ona se sva povinovala Montenjevom načinu razmišljanja – antičko nasleđe, mudrost raznih mislilaca, sva se skupila da ilustruje individualnu misao jednog čoveka, kome je primat vlast zdravog razuma. Ono što je najvažnije jeste da Montenj, pišući o sebi, piše o čoveku uopšte – Pozajmljuje nam svoje oči da bismo videli sebe. Za njega svaki čovek u sebi nosi čitav oblik ljudske prirode. Njegova literatura je antičko nasleđe su: Plutarh, Seneka, Ovidije, Vergilije, Terencije, Plaut, Herodot, Ksenofon, Tit Livije, Cezar i Ciceron. Citirajući ih on prati običaj vremena, ipak za razliku od svojih savremenika Montenj je antičku kulturu asimilirao. On navodi tuđe pasuse da bi bolje osvetlio svoju misao. Za Montenja pozajmljivanje tuđih misli i rečenica nije imitacija ili krađa – jer kao što pčele prerađuju med, tako i on prerađuje svoje uzore da bi prikazao svoj način razmišljanja. Samim svojim postupkom ali i oštrom kritikom Montenj, kao i njegov stariji sunarodnik Fransoa Rable kritikuje sholastičko srednjovekovno obrazovanje. Znanje, za njega, nikada ne sme postati mrtvi kapital, i isključivo knjiško. Proces mišljenja je ono što nas dovodi do savršenstva vrline – učenosti i mudrosti, i samo znanje ne znači ništa ako nas stvaralački ne podstiče. Kao i Rable, Montenj podvrgava oštroj kritici vaspitni sistem svog vremena – zato što nije na pravi način razvijao inteligenciju, nego je kljukao pamćenje. Montenj izlaže svoju viziju obrazovanja: harmonično i paralelno razvijanje cele ličnosti: duha, tela i moralnog lika. Razvijanje duha podrazumeva formiranje i razvijanje inteligencije. Traži se dobra i pametna glava, što se postiže razgovorima, poznanstvima i putovanjima. Vaspitanje treba da bude nenasilno, a učenik treba da bude aktivan i da stalno primenjuje svoje znanje. Učenik ne treba da veruje prostim autoritetima, već treba da misli kritički. Ovaj sistem podseća na onaj koji stvara Rable. Razlika je samo u enciklopedičnosti Rableovog znanja koje treba da od učenika napravi ponor znanja. Montenj teži da vaspita rasuđivanje i inteligenciju. Najvažniji izvor njegove misli je samoposmatranje – on posmatra sebe u svim prilikama, neprestano opisuje svoja raspoloženja, ćudi i ukuse. Međutim, Montenj ne slika svoje biće u statičkom stanju, već u stalnom kretanju – Ne slika biće, već prelaz. I to ne onaj iz dobi u dob, već iz minute u minutu. To stavlja akcenat na složenost i protivurečnost čovečje prirode. Montenjeva slika ljudskog karaktera ispala je zbog toga sasvim suprotna klasicističkoj. Ona nije jedinstvana i logična, već je u njoj čovek biće složeno i bez reda, postojanosti i doslednosti, pokretljivo i protivrečno. Baviti se duhom po njemu je tragati za sopstvenim identitetom. Istorijski, Montenj svojim Ogledima priprema pojavu klasicizma, a osvetljavanjem kompleksne čovečje psihe on najvljuje moderno doba. U razvoju njegove filozofske misli književni istoričari razlikuju tri faze – stoicizam, skepticizam i faza životne mudrosti. Stoicizam (Filozofija smrti) – prisutan u prvoj a delom i drugoj knjizi izdanja iz 1580. Glavna tema tih ogleda je Montenjeva priprema za bol i smrt. Ideal života u ovom peridu je askeza po antičkom primeru, a naročito Katon Utički kao primer. Njegov omiljeni učitelj je Seneka. Tu Montenj razvija opšta mesta o očvršćivanju volje koja treba da odnese pobedu nad bolom i smrću. Životna mudrost u ovoj fazi je pripremiti se za smrt koja je naša sudbina. Skepticizam – Izražavanje sumnje “Šta znam?”, sistematski sprovodi u najvećem i najznačajnijem ogledu Apologija Remona de Sebonda. Tu se osvetljavaju zablude čula i razuma, a kritici je podvrgnuta naročito nauka i njene nenaučne metode, metafizika kao majka misticizma, granice ljudskog saznanja, filozofiju koja je tek sklop protivrečnosti, taštinu života koji više liči na san... Veština življenja (Filozofija života) – reakcija, revolt protiv sholastike – ustaje protiv sholastičkog negiranja života, pretpostavke da je zemaljski život samo priprema za drugi. Ovde zemaljski život postaje cilj za sebe, i postaje vredan da se proživi. Život se mora iskoristiti onakav kakav nam je dat, i izvući iz njega što je moguće više sreće. To treba činiti oslanjajući se na prirodu. Ono što je Montenj propovedao je da je bavljenje duhom traganje za suštinom svoga bića, koja će nadživeti efemerni svet. Smrt je kosmička sila, večito kretanje, a filozofirati znači baviti se suštinom, navikavati se na smrt. Ljudska misao je, posle smrti, jedini oblik postojanja. Ideja Montenja, da napiše knjigu o sebi u kojoj će ga pamtiti, pošto umre, u kojoj će fiksiran uzorni primerak svog bića kroz odnos sa drugim, i napraviti spomenik onima koji su za njega bili važni – Njegovom ocu, kao i prijatelju La Boesiju suočila se sa najvećom preprekom u stalnom kretanju bića – iz minuta u minut, kako Montenj kaže. To kretanje sprečava pisca da svoje biće fiksira u jedno i nepromenljivo. Montenjeva misao nije uvek dovoljno određena i konsekventna. Od ogleda do ogleda dešava se da daje oprečan sud u pogledu istih stvari. Ponekad je ovo iz sigurnosti, da bi izbegao progone i kazne koje su čekale druge slobodne mislioce. Put do suštine čoveka za Montenja (što je i renesansni topos, Kralj Lir, Šekspir), jeste odbacivanje privida, svega onoga što je strano suštini čoveka. Platonovo učenje koje su prihvatili skeptici i srednjovekovna učenja – Teatrum mundi (Svet je pozornica)– topos koji prikazuje svet kao pozorište, optužuje ljude da su zarobljenici mašte koji dozvoljavaju da im se pričaju priče. Demokritov smeh za koji Montenj smatra da je najpogodniji za ismejavanje takvog sveta, mora da sa druge strane položi pravo na neku istinu. Prostor koji sebi zavetuje Montenj slobodan je od tih zamki privida, i pogodan da se istina u njemu rodi iz samoće i kontemplacije. To je bavljenje duhom, a za Montenja je svako bavljenje duhom traganje za identitetom. Traženje identiteta prikazano je najbolje u poglavlju O samoći, gde govori o uticajima drugih na nas koji su toliko jaki da smo sposobni da trampimo svoj život, zdravlje i spokojstvo za ugled i slavu. Montenj pod samoćom podrazumeva postojanje vremena i prostora u kome bi čovek mogao da se posveti isključivo sebi. To nije lak poduhvat. “Dosta smo živeli za drugog, živimo za sebe bar ovaj ostatak života.” On se zalaže za jednu vrstu otuđenja od društva; nikome ne treba dozvoliti da priđe izuviše blizu, treba biti istinski vezan samo za sebe samog. “Neka ostalo i dalje bude naše, ali ne spojeno i pripijeno tako čvrsto da se od nas ne može odvojiti a da nam se pritom ne oguli parče kože i ne otkine komad od nas samih.” Snagu i dejstvo duše treba procenjivati sopstvenim merilima, za to nam ne treba drugi. Misliti ovde znači usmeriti svu svoju pažnju na sadašnje mesto gde boravi svest, na identitet kome je dodeljena, na snage koje pronalazi u pretvaranju u samog sebe. Montenjevo vraćanje sebi se razlikuje od Avgustinovog, čiji je cilj slušanje božijeg glasa i izdržavanje njegovog suda – ono je traženje sagovornika u samom sebi bez potčinjavanja ikakvom spoljašnjem autoritetu. Odnos prema svetu koji Montenj prihvata je Teoria – kontemplativno razumevanje sveta ponuđenog pogledu. Čovek ne treba slepo da podražava svoje učene primere – i to je neka vrsta stvaranja privida. Treba se u potpunosti ponuditi oblikovnoj snazi primera, ali bez dijaloga sa samim sobom ne možemo stići do suštine. Ispitivanje samog sebe dovodi do udvajanja. U jednom pismu Montenj brani svoje pisanje kao da on nije njemu kriv. Razlog pisanju nalazi se u tmini tela, crnoj žuči melanholije koja potiskuje volju. Jedini voljni izbor Montenja je njegova samoća, jednaka slobodi. Montenj želi da joj se potčini. Pisanje za Montenja ima za cilj ponovno ovladavanje unutrašnjom moći koju ugrožavaju ludorije njegovog dokonog duha ili najezde melanholične tuge. Pisanje učvršćuje nadu u postojanost karaktera kojoj Montenj teži, koju ugrožava njegova stalna promena temperamenta. Kao što sam za sebe kaže – On je vedro setan, čas za sve čas ni za šta. Zbog toga i mora da se skicira u tako detaljnim nijansama. MG116

Kao na slikama Nolit, 1978 Tvrd povez sa omotom, 7 knjiga. Komplet je lepo očuvan, zaštitni omoti kao na slikama 1. Proces/ 253 strane 2. Zamak/ 401 strana 3. Amerika/ 297 strana 4. Pripovetke/ 546 strana 5. Dnevnici 1910-1913/ 317 strana 6. Dnevnici 1914-1923/ 387 strana 7. Pisma/ 301 strana Franc Kafka (nem. Franz Kafka, češ. František Kafka; Prag, 3. jul 1883 — Klosternojburg, 3. jun 1924) je nemački pisac[1][2] jevrejsko-češkoga porekla kojeg kritika danas smatra jednim od najvećih autora XX veka. Kafka je govorio i svoja dela pisao na nemačkom jeziku.[3] Dobro je znao i češki jezik. Stilom pisanja, Kafka je pripadao avangardi, pravcu iz srednje faze modernizma, ali je svojim delovanjem uveliko uticao na brojne stilove kasnog modernizma, uključujući i egzistencijalizam. Njegova najznačajnija dela, pripovetka Preobražaj, te romani Proces i Dvorac prepuni su tematike koja predstavlja arhetipove otuđenosti, psihofizičke brutalnosti, sukoba na relaciji roditelji-deca, likova na zastrašujućim putovanjima i mističnih transformacija. Kafka je rođen u jevrejskoj porodici srednje klase u Pragu, tada u Austrougarskoj monarhiji, koja je govorila nemački jezik, a školovao se za pravnika. Po završetku pravnih studija, Kafka se zaposlio u osiguravajućem društvu. U slobodno vreme je počeo pisati kratke priče te je ostatak života proveo žaleći se kako nema dovoljno vremena da se posveti onome što je smatrao svojim pravim pozivom. Takođe je žalio što je toliko vremena morao posvetiti svom Brotberufu (nem.: `Posao koji donosi hleb`; dnevni posao). Zbog nedostatka slobodnog vremena i društvenog života, Kafka je preferirao komunikaciju preko pisama, ostavivši iza sebe stotine pisama među kojima su i ona pisana ocu, zaručnici Felis Bauer te najmlađoj sestri Otli. Kafka je imao problematičan odnos sa svojim autoritativnim ocem koji će uveliko uticati na njegovo pisanje, kao i interni konflikt sa vlastitim jevrejstvom, za koje je smatrao kako nema velike poveznice s njim. Tokom njegovog života, samo je mali broj Kafkinih dela izašao iz štampe: zbirke kratkih priča Razmatranje i Seoski lekar, te neke individualne pripovetke (Preobražaj) izdavane u časopisima. Iako je zbirku Umetnik u gladovanju pripremio za štampu, ona nije izašla do nakon njegove smrti. Kafkina nedovršena dela, uključujući i romane Proces, Zamak i Amerika, nisu štampana do nakon njegove smrti, a većinu ih je izdao njegov prijatelj Maks Brod, ignorišući tako Kafiknu želju da mu se dela unište nakon smrti. Alber Kami i Žan Pol Sartr predvode listu pisaca na koje je uticalo Kafkino delo, a termin „Kafkijanska atmosfera“ ušao je u teoriju književnosti, kako bi se opisale nadrealne situacije kao u Kafkinim delima. Biografija[uredi | uredi izvor] Porodica[uredi | uredi izvor] Franc Kafka, 1888. godine. Kafkine sestre (sleva nadesno): Vali, Eli i Otla. Kafkini roditelji, Herman i Julija Kafka. Franc Kafka rođen je 3. jula 1883. u jevrejskoj porodici srednje klase, koja je govorila nemačkim jezikom, u Pragu, tada delu Austrougarske. Njegovog oca, Hermana Kafku (1852—1931), biograf Stanli Korngold opisao je kao `glomaznog, sebičnog i oholog biznismena`,[4] a samog Kafku kao `pravog Kafku, snažnog, zdravog, gladnog, glasnog, elokventnog, samodostatnog, dominantnog, izdržljivog, koncentrisanog i izvrsnog poznavatelja ljudske naravi.`[5] Herman je bio četvrto dete Jakoba Kafke,[6][7] obrednog mesara (hebrejski: shochet) koji je u Prag došao iz Oseka, češkog sela u blizini mesta Strakonjice sa brojnom jevrejskom populacijom.[8] Nakon što je radio kao trgovački putnik, vremenom je postao trgovac neobičnim dobrima i odećom, koji je zapošljavao i do 15 radnika, a kao logo svog posla koristio je sliku čavke, koja se na češkom zove kavka.[9] Kafkina majka, Julija (1856—1934), bila je kćerka Jakoba Lovija, uspešnog trgovca na malo iz banjskog mesta Podjebradi,[10] koja je bila obrazovanija od svog supruga.[6] Kafkini su roditelji verovatno govorili varijantom nemačkog pod uticajem jidiša koji se, ponekad, pežorativno naziva Mauscheldeutsch, ali kako se nemački smatrao osnovnim sredstvom društvenog uspona, verovatno su decu podsticali da govore književnim nemačkim.[11] Plaketa koja označava rodnom mesto Franca Kafke u Pragu, koji su dizajnirali Karel Hladik i Jan Kaplicki, 1966 Kafkina rodna kuća nalazi se u blizini trga Staromjestske namjesti u Pragu, a u porodici sa šestoro dece, Franc je bio najstariji.[12] Njegova braća, Georg i Hajnrih, umrli su kao deca, još pre Francove sedme godine; sestre su mu se zvale Gabriele (`Eli`) (1889—1944), Valeri (`Vali`) (1890—1944) i Otili (`Otla`) (1892—1943). Tokom radnih dana, oba roditelja nisu bila kod kuće. Majka Julija je radila i do 12 sati dnevno kako bi pomogla u vođenju Hermanovog posla. Kao rezultat toga, Kafkino je detinjstvo bilo prilično samotno,[13] a decu su mahom odgajale brojne guvernante i sluškinje. Kafkin problematičan odnos s ocem pomno je dokumentovan u njegovom pismu ocu (Brief an den Vater), na preko 100 stranica na kojima piše kako je očev autoritativan stav uveliko uticao na njega.[14] S druge strane, majka mu je bila tiha i sramežljiva.[15] Upravo je očeva dominantna ličnost uveliko uticala na njegovo pisanje.[16] Obrazovanje[uredi | uredi izvor] Palata Kinski, gde je Kafka išao u gimnaziju, na Starom gradskom trgu u Pragu. U razdoblju od 1889. do 1893, Kafka se školovao u Deutsche Knabenschule (Nemačka osnovna škola za dečake) u današnjoj Ulici Masna (tada Masný trh/Fleischmarkt). Mada je govorio češki, Kafka je školovan u nemačkim školama na insistiranje njegovog autoritativnog oca. Njegovo jevrejsko obrazovanje završeno je njegovom bar micvom u uzrastu od 13 godina. Sam Kafka nije uživao u odlascima u sinagogu te je išao samo praznicima, s ocem, četiri puta godišnje.[5][17][18] Po završetku osnovne škole 1893. godine, Kafka je primljen u strogu, klasično-orijentisanu nemačku gimnaziju Altstädter Deutsches Gymnasium, na Starom gradskom trgu, u sklopu palate Kinski. I ovde se nastava odvijala na nemačkom, ali Kafka je znao i pisati i govoriti češki;[19][20] potonji je učio u gimnaziji punih osam godina, postigavši dobar uspeh.[21] Mada je dobijao samo komplimente za svoj češki, nikada se nije smatrao fluentnim.[22] Maturske ispite položio je 1901. godine.[23] Nakon maturiranja, Kafka je upisao Karl-Ferdinands-Universität u Pragu, ali se nakon samo dve nedelje studiranja hemije prebacio na pravo.[24] Mada ova struka nije previše zanimala Kafku, otvarala mu je široku lepezu poslova koji su zadovoljavali njegovog oca. Uz sve to, studije prava su trajale znatno duže, što je Kafki omogućilo da istovremeno pohađa predavanja iz nemačkih studija i istorije umetnosti.[25] Takođe se pridružio i studentskom klubu, Lese- und Redehalle der Deutschen Studenten (nem. Čitalački i nastavni klub nemačkih studenata), koji je organizovao književna događanja, čitanja i slične aktivnosti.[26] Među Kafkinim prijateljima bili su novinar Feliks Veltš, koji je studirao filozofiju, glumac Yitzchak Lowy, koji je dolazio iz varšavske hasidističke porodice, te pisci Oskar Baum i Franc Verfel.[27] Pred kraj prve godine, Kafka je upoznao kolegu Maksa Broda, koji će mu ubrzo postati doživotni prijatelj.[26] Brod je ubrzo primetio da su, iako je Kafka bio sramežljiv i retko je pričao, stvari koje je rekao izrazito duboke.[28] Kafka je tokom celog života bio strastven čitalac;[29] zajedno s Brodom, pročitao je Platonovog Protagoru na izvornom grčkom, na Brodovu inicijativu, te Floberova dela Sentimentalno vaspitanje i Iskušenje svetog Antonija na francuskom, na Kafkin predlog.[30] Kafka je Fjodora Dostojevskog, Gistava Flobera, Franca Grilparzera i Hajnriha fon Klajsta smatrao `istinskom braćom po krvi`.[31] Uz navedene, Kafka je bio zainteresovan i za češku književnost[19][20] te dela Johana Volfganga Getea.[32] Kafka je 18. jula 1906. godine[a] stekao titulu doktora pravnih nauka te je odradio godinu dana besplatnog stažiranja kao sudski pripravnik na građanskim i kaznenim sudovima.[34][35] Posao[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali (...) takođe su [ga] smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Dana 1. novembra 1907, Franc Kafka je dobio posao u kompaniji Assicurazioni Generali, italijanskoj osiguravajućoj kući za koju je radio gotovo godinu dana. Njegova pisma iz tog razdoblja upućuju kako je bio nezadovoljan radnim vremenom - od 08:00 do 18:00[37][38] - koje mu je onemogućavalo da se posveti pisanju, koje mu je postajalo sve važnije. U tom je razdoblju mogao pisati isključivo noću, a noćno pisanje bilo je izrazito iscrpno s obzirom na radno vreme. Dana 15. jula 1908. dao je otkaz, a za dve nedelje je našao posao u Institutu za radničko osiguranje od ozleda Kraljevine Češke koji mu je omogućio više vremena za pisanje. Opis posla bilo mu je istraživanje i procena kompenzacija za osobne ozlede industrijskih radnika; incidenti kao izgubljeni prsti ili udovi bili su česti u to vreme. Profesor menadžmenta Peter Druker kreditira Kafku kao tvorca prve civilne zaštitne kacige, ali to ne potvrđuje nijedan dokument Kafkinog poslodavca.[39][40] Njegov je otac često njegov posao u osiguravajućem društvu nazivao Brotberuf, posao koji radi samo kako bi plaćao račune; sam Kafka je nekoliko puta izjavio kako ga prezire. Kafka je jako brzo napredovao te su njegovi zadaci uključivali procesovanje i istraživanje zahteva za naknadom, pisanje izvještaja i rešavanje apela raznih biznismena koji su smatrali kako im je kompanija stavljena u kategoriju previsokog rizika, što im je povećavalo premije za osiguranje.[41] Takođe, tokom nekoliko godina rada u društvu, zadatak mu je bio sastavljanje godišnjeg izvještaja o osiguranju. Njegovi nadređeni su jako dobro primali te izvještaje.[42] Radno vreme uglavnom mu je završavalo oko 14:00, što mu je davalo dovoljno vremena za pisanje, kojemu je bio posvećen.[43] U kasnijim godinama, bolest ga je često sprečavala u odlasku na posao, ali i pisanju. Mnogo godina kasnije, Brod je skovao termin Der enge Prager Kreis (nem. Uski praški krug), kako bi objedinio grupu pisaca kojima su pripadali Kafka, Feliks Veltš i on.[44][45] Krajem 1911. Kafka i Karl Herman, suprug njegove sestre Eli, postaju partneri u prvoj fabrici azbesta u Pragu, znanoj kao Prager Asbestwerke Hermann & Co., otvorenoj uz pomoć miraznog novca, koji je dao Herman Kafka. Iako je isprva pokazivao entuzijazam i velik deo slobodnog vremena posvećivao poslu, Kafka je ubrzo zamrzeo fabriku, jer mu je previše vremena oduzimala od pisanja.[46] U ovom razdoblju se zainteresovao za jevrejsko pozorište na jidišu, uprkos bojazni prijatelja kao što je Brod, koji su ga svejedno podržavali u njegovim interesovanjima. Nakon što je u novembru 1911. prisustvovao pozorišnoj predstavi, Kafka je sledećih šest meseci proveo intenzivno se baveći jidišom i jevrejskom književnošću.[47] Ta preokupacija poslužila mu je i kao temelj za njegovu rastuću povezanost sa jevrejstvom.[48] Otprilike u ovom razdoblju postao je i vegetarijanac.[49] Negde tokom 1915. godine, Kafka je dobio poziv za vojsku kako bi služio u Prvom svetskom ratu, ali su njegovi poslodavci sredili otpust, jer se njegov posao smatrao esencijalnim za državu. Kasnije je ipak pokušao da se pridruži vojsci, ali su ga u tome sprečili zdravstveni problemi. Naime, tuberkuloza[50] mu je dijagnostikovana 1917. godine.[51] Privatni život[uredi | uredi izvor] Franc Kafka 1917. godine. Prema Brodu, Kafku je konstantno `mučila` seksualna požuda.[52] Kao odrasla osoba, često je posvećivao bordele,[53][54][55] a zanimala ga je i pornografija.[52] Uz sve to, tokom života je spavao s mnogo žena. Dana 13. avgusta 1912. Kafka je upoznao Felis Bauer, Brodovu rođaku, koja je radila u Berlinu kao predstavnica jedne diktafonske kompanije. Nedelju dana nakon upoznavanja u domu Brodovih, Kafka je napisao u svoj dnevnik: Gospođica FB. Kod Broda sam stigao 13. avgusta, ona je sedela za stolom. Nisam uopšte bio željan saznati ko je ona, već sam je odmah uzeo zdravo za gotovo. Koščato, prazno lice koje je otvoreno pokazivalo svoju praznoću. Goli vrat. Nabačena bluza. Izgledala je jako domicilno u svojoj haljini iako, kako se ispostavilo, uopšte nije bila takva. (Posmatrajući je ovako detaljno, pomalo se otuđujem od nje ...) Skoro slomljen nos. Plava, nekako ravna, neatraktivna kosa, snažna brada. Kada sam sedao, dobro sam je pogledao po prvi put, dok sam seo, već sam imao nesalomljivo mišljenje o njoj.[56][57] Nedugo nakon ovoga, Kafka je u samo jednoj noći napisao priču `Пресуда`, a u plodnom periodu je radio na svom romanu Amerika i na pripovetki `Preobražaj`. Kafka i Felis Bauer su, tokom sledećih pet godina, komunicirali uglavnom preko pisama, povremeno su se viđali i dva su se puta verili.[58] Drugu veridbu, Kafka je raskinuo 1917. kada je oboleo od tuberkuloze. Kafkina opsežna pisma izdata su kao zbirka Pisma Felisi; njena pisma se nisu sačuvala.[56][59][60] Biografi Rehner Stah i Džejms Haves tvrde kako je Kafka, oko 1920. bio veren i treći put, Julijom Vohrizek, siromašnom i neobrazovanom hotelskom sobaricom.[58][61] Stah i Brod takođe navode kako je Kafka, dok je poznavao Felis Bauer, imao aferu sa njenom prijateljicom, Margaretom `Gretom` Bloh,[62] Jevrejkom iz Berlina. Brod takođe tvrdi kako je Blohova rodila Kafkinog sina, iako ovaj nikada nije saznao za dete. Dečak, čije je ime nepoznato, rođen je ili 1914. ili 1915. te je umro u Minhenu 1921. godine.[63][64] Ipak, Kafkin biograf Peter-Andre Alt tvrdi da, iako Blohova jeste imala sina, Kafka nije otac, jer par nikada nije bio intiman.[65][66] Stah takođe tvrdi kako Kafka nije imao dece.[67] Berlin je odigrao veliku ulogu u Kafkinom privatnom životu. Iz Berlina su bile Felis Bauer i Margareta Bloh, a sam Kafka je tamo krako živeo dok je bio u vezi sa Dorom Dijamant. Na slici je poznati bulevar Unter den Linden, prikaz iz 1900. godine. U avgustu 1917. Kafki je dijagnostikovana tuberkuloza, nakon čega je nekoliko meseci boravio u selu Siržem (češ. Siřem, nem. Zürau), gde je njegova sestra Otla radila na farmi sa svojim šurakom Hermanom. Boravak tamo mu je veoma prijao, te je kasnije taj period opisao kao verovatno najbolji u svom životu, verovatno zato što nije imao nikakvih obaveza. Pisao je dnevnike i oktave. Iz tih je beleški Kafka uspeo izvući 109 numerisanih komada teksta na Zetelu, komadu papira bez nekog reda. Oni su izdati kao zbirka Razmišljanja o Grehu, Nadi, Patnji i Pravom putu (na nemačkom izdato kao Die Zürauer Aphorismen oder Betrachtungen über Sünde, Hoffnung, Leid und den wahren Weg).[68] Godine 1920,, Kafka je započeo vezu s češkom novinarkom i književnicom, Milenom Jesenskom. Kafkina pisma njoj kasnije su izdata kao Pisma Mileni.[69] Tokom odmora u julu 1923, koji je proveo u mestu Gral-Miric na Baltiku, Kafka je upoznao Doru Dijamant, dvadesetpetogodišnju odgajateljicu iz ortodoksne jevrejske porodice. Kafka se, u nadi da će se tako osloboditi porodičnog uticaja i moći pisati, nakratko preselio u Berlin, gde je živeo sa Dorom. Postala mu je ljubavnica i zainteresovala ga za Talmud.[70] U tom je periodu radio na četiri priče, koje je trebalo da budu štampane pod naslovom Umetnik u gladovanju.[69] Ličnost[uredi | uredi izvor] Kafka se bojao da će ga ljudi smatrati fizički i psihički odbojnim. Ipak, oni koji su ga upoznali uvideli su kako je tih i staložen, kako poseduje očitu inteligenciju i suh smisao za humor; takođe su ga smatrali dečački zgodnim, ali mu je pojava bila oštra.[36] Brod ga je uporedio s Hajnrihom fon Klajstom, primetivši kako su oba pisca imala sposobnost jasnog i realističkog opisivanja situacije do u detalje.[71] Kafka je bio jedna od najzabavnijih osoba koje je Brod upoznao; uživao je u šalama i zabavljanju s prijateljima, ali im je i davao dobre savete u problematičnim situacijama.[72] Takođe, prema Brodu, Kafka je bio strastven recitator koji je mogao govoriti kao da peva.[73] Brod je smatrao kako su `apsolutna istinoljubivost` i `precizna savesnost` dve Kafkine najznačajnije osobine.[74][75] Istraživao bi detalj, ono neprimetno, temeljito s tolikom ljubavlju i preciznošću da su se počele pojavljivati stvari, koje su dotad bile neviđene, ali su bile ništa doli istinite.[76] Iako kao dete nije negovao vežbanje, u kasnijem je dobu pokazivao interes za igre i fizičku aktivnost,[29] postavši dobar biciklista, plivač i ronilac.[74] Vikendima, Kafka bi s prijateljima išao na duge šetnje, koje bi najčešće predložio on sam.[77] Među ostalim interesima bili su alternativna medicina, novi obrazovni sastavi kao metoda Montesori[74] te tehnički noviteti kao što su avioni i film.[78] Samo pisanje bilo mu je toliko bitno da ga je smatrao `vrstom molitve`.[79] Bio je i jako osetljiv na zvuk tako da je voleo tišinu prilikom pisanja.[80] Autor Perez-Alvarez sugerirao je kako je Kafka možda bolovao od šizoidnog poremećaja ličnosti.[81] Njegov stil, ne samo u `Preobražaju` već i u drugim delima, sadrži određene šizoidne karakteristike koje objašnjavaju dobar deo iznenađenja u njegovim delima.[82] Njegova muka vidljiva je u dnevničkom zapisu od 21. jula 1913.:[83] Veliki je svet što ga nosim u glavi. Ali kako osloboditi sebe i njih a da se ne rastrgnem. I hiljadu puta radije plačem u sebi. Radi toga sam tu, toliko mi je jasno.[84] Kao i u Zürau Aphorism, broj 50: Čovek ne može živeti bez permanentnog verovanja u nešto neuništivo u sebi samom, mada mu i to nešto neuništivo i vera u to mogu biti trajno skriveni.[85] Mada se nikada nije ženio, Kafka je brak i decu izrazito cenio. Iako je imao nekoliko devojaka,[86] neki su autori spekulisali o njegovoj seksualnosti; drugi su, pak, sugerisali kako je imao nekakav poremećaj hranjenja. Doktor M. M. Fihter s Psihijatrijske klinike Univerziteta u Minhenu u svom radu iz 1988. predstavlja „dokaze za hipotezu da je pisac Franc Kafka bolovao od atipičnog oblika anoreksije nervoze.“[87] U svojoj knjizi Franc Kafka, jevrejski pacijent iz 1995, Sander Gilman je istražio `zašto bi jednog Jevrejina smatrali `hipohondrom` ili `homoseksualcem` te kako Kafka inkorporira aspekte tih načina shvatanja jevrejskog muškarca u svoju vlastitu sliku i delo.`[88] Isto tako, Kafka je barem jednom razmišljao o samoubistvu, pred kraj 1912. godine.[89] Politički stavovi[uredi | uredi izvor] Kako tvrdi njegov školski kolega Hugo Bergman, Kafka je u školu nosio crveni karanfil kako bi pokazao svoje simpatije prema socijalizmu. Pre početka Prvog svetskog rata,[90] Kafka je bio na nekoliko sastanaka Kluba Mladih, češke anarhističke, antimilitarističke i anitikleričke organizacije.[91] Hugo Bergman, koji je pohađao istu osnovnu i srednju školu kao i Kafka, razišao se s Kafkom tokom njihove poslednje akademske godine (1900/1901) jer su `[Kafkin] socijalizam i moj cionizam bili previše stridentni`.[92][93] `Franc je postao socijalista, ja sam postao cionista 1898. Sinteza cionizma i socijalizma tada još nije postojala.`[93] Bergman tvrdi kako je Kafka u školu nosio crveni karanfil kao znak podrške socijalizmu.[93] U jednom dnevničkom zapisu, Kafka je referirao na anarhističkog filozofa, Pjotra Kropotkina: `Ne zaboravi Kropotkina!`[94] Kasnije je, o češkim anarhistima, rekao: `Oni su svi bezahvalno hteli shvatiti ljudsku sreću. Ja sam ih razumio. Ali... nisam mogao predugo marširati uz njih.`[95] Tokom komunističkog razdoblja, ostavština Kafkinog dela za socijalizam Istočnog bloka je bila vruća tema. Mišljenja su sezala od toga da je satirizirao birokratiju raspadajuće Austrougarske do toga da je utelovio uspon socijalizma.[96] Još jedna bitna tačka bila je alijenacija; dok je konzervativno stajalište glasilo da Kafkini prikazi alijenacije više nisu relevantni za društvo koje je navodno eliminisalo alijenaciju, konferencija održana u čehoslovačkom mestu Liblice 1963. godine, povodom autorovog osamdesetog rođendana, naglasila je trajnu važnost Kafkinog prikaza birokratskog društva.[97] Ipak, pitanje je li Kafka bio politički autor ili nije je još uvek predmet debate.[98] Judaizam i cionizam[uredi | uredi izvor] Odrastajući, Kafka je bio Jevrejin koji je govorio nemački u Pragu, gradu u kojim je dominirao češki jezik.[99] Bio je duboko fasciniran Jevrejima iz istočne Evrope, za koje je smatrao da poseduju intenzitet duhovnog života koji je nedostajao Jevrejima na Zapadu. Njegov dnevnik je pun referenci na jevrejske pisce.[100] Ipak, neretko je bio otuđen kako od Jevreja tako i od judaizma: `Šta ja imam zajedničko sa Jevrejima? Jedva da imam nešto zajedničko sa samim sobom i bolje mi je da stojim tiho u uglu, zadovoljan što mogu disati.`[101] Hejvs sugerira da Kafka, makar izuzetno svestan svog jevrejstva, nije inkorporisao te elemente u svojim delima, kojima, prema Hejvsu, nedostaju jevrejski likova, scena ili tema.[102][103][104] Prema mišljenju književnog kritičara Harolda Bluma, Kafka je, iako mu je vlastito jevrejstvo bilo strano, bio suštinski jevrejski pisac.[105] Lotar Kan je jednako jasan: `Prisutnost jevrejstva u Kafkinom delu sada je nesumnjiva.`[106] Pavel Ejsner, prvi prevodilac Kafkinih dela, tumači Proces kao utelovljenje `trostruke dimenzije postojanja Jevreja u Pragu... njegov protagonista, Jozef K. je (simbolično) uhapšen od strane Nemca (Rabensteiner), Čeha (Kullich) i Židova (Kaminer). On predstavlja `neskrivljenu krivicu` koja prožima jednog Jevrejina u savremenom svetu, iako nema dokaza da je i on sam Jevrejin.`[107] U svom eseju Tuga u Palestini?!, izraelski pisac Dan Miron istražuje Kafkin odnos prema cionizmu: `Čini se da su i oni koji smatraju da takva veza postoji i da je cionizam odigrao centralnu ulogu u njegovom životu i delu, kao i oni koji negiraju takvu vezu u celosti ili joj ne pridaju važnosti, svi u krivu. Istina se nalazi na vrlo nejasnom mestu koje se nalazi između ova dva pojednostavljena pola.`[100] Kafka je razmišljao da se, prvo s Felis Bauer, a onda i s Dorom Dijamant, preseli u Palestinu. Dok je boravio u Berlinu učio je hebrejski, unajmivši Brodovog prijatelja iz Palestine, po imenu Pua Bat-Tovim, da ga podučava[100] i odlazeći na časove rabina Julijusa Gutmana[b] na berlinskom Fakultetu za jevrejske studije.[108] Livija Rotkirhen naziva Kafku `simboličnim figurom svoga vremena`.[107] Njegovi savremenici bili su mnogi nemački, češki i jevrejski pisci, koji su bili osetljivi na nemačku, austrijsku, češku i jevrejsku kulturu. Prema Rotkirhenovoj, `ta situacija dala je njihovim delima širok, kosmopolitski izgled i kvalitet egzaltacije koja je graničila s transcedentnom metafizičkom kontemplacijom. Najbolji primer je Franc Kafka.`[107] Smrt[uredi | uredi izvor] Grob Franca Kafke i njegovih roditelja na groblju u četvrti Žižkov. Kafkina tuberkuloza grkljana pogoršala se u martu 1924. godine te se morao vratiti iz Berlina u Prag,[58] gde su ga negovali članovi porodice, posebno sestra Otla. Dana 10. aprila 1924. otišao je u sanatorijum doktora Hofmana u Kierlingu, pokraj Beča,[69] gde je i umro 3. juna 1924. godine. Čini se kako je uzrok smrti bilo gladovanje - bol u grlu bila je, očito, toliko snažna da Kafka nije mogao jesti, a kako tada još uvek nisu postojale druge metode hranjenja, nije postojao način da konzumira hranu.[109][110] Telo mu je preneto nazad u Prag, gde je sahranjen 11. juna 1924. na Novom jevrejskom groblju u četvrti Žižkov.[54] Kafka je tokom života bio anoniman, i slavu je smatrao nebitnom. Ipak, stekao je slavu ubrzo nakon smrti.[79] Delo[uredi | uredi izvor] Prva stranica Pisma ocu. Sva izdata dela Franca Kafke, osim nekoliko pisama Čehinji Mileni Jesenskoj, pisana su na nemačkom jeziku. Ono malo što je izdato tokom autorovog života, privuklo je oskudnu pažnju, što se ne može reći za njegova posthumno izdata dela. Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% svega što je napisao,[111][112] posebno dok je živeo u Berlinu, gde mu je Dora Dijamant pomogla u paljenju skica za dela.[113] U ranoj stvaralačkoj fazi, uzor mu je bio nemački pisac Hajnrih fon Klajst koga je, u jednom pismu Felisi Bauer, opisao kao zastrašujućeg i za koga je smatrao da mu je bliži nego sopstvena porodica.[114] Priče[uredi | uredi izvor] Kafka je bio plodan pisac kratkih priča i pripovetki. Neke njegove izdate priče nazivane su Erzählung (nemački: priče), a neke Geschichte (nemački: pripovijetke). Neke od njih su relativno duge (`Preobražaj`, `U kažnjeničkoj koloniji`, `Presuda`), dok su druge bile samo paragraf duge (gotovo kao aforizmi; na primer `Odustani!`, `Prometej`, `Mala basna` ili `Istina o Sanču Panzi`). Najstarija sačuvana Kafkina priča je |`Der Unredliche in seinem Herzen`. Ona nikada nije štampana, ali je bila deo pisma prijatelju Oskaru Polaku iz 1902. godine. Kafkina prva izdana dela su osam priča koje su se 1908. godine pojavile u prvom izdanju časopisa Hyperion pod zbirnim naslovom Razmišljanje. U razdoblju od 1904. do 1909. radio je na priči `Opis jedne borbe`. Kada ju je pokazao Brodu, ovaj ga je savetovao da nastavi raditi i pošalje je Hyperionu. Jedan odlomak priče izdao je 1908,[115] a dva u proleće 1909, sve u Minhenu.[116] U kreativnom naletu u noći 22. septembra 1912, Kafka je napisao priču `Presuda`, koju je posvetio Felisi Bauer. Brod je uočio sličnost u imenima glavnog lika i njegove fiktivne zaručnice, Georga Bendemanna i Friede Brandenfeld, s imenima Franca Kafke i Felise Bauer.[117] Ova priča se uglavnom smatra za delo koje je stvorilo Kafku kao pisca. Priča se bavi problematičnim odnosom sina i njegovog dominantnog oca, koji dobija novu dimenziju nakon što se sin zaruči.[118][119] Kafka je kasnije rekao kako je pisao s `potpunim otkrivanjem svoje duše i tela`[120] tu priču koja se `razvila kao pravo rođenje, prekrivena prljavštinom i muljem.`[121] Rukopis priče Kafka je poslao i Felisi (u pismu od 2. juna 1913), dodavši neobičnu tvrdnju: `Nalaziš li u Presudi ikakav smisao, hoću reći određen, koherentno izražen, shvatljiv smisao? Ja ga ne nalazim i nisam u stanju išta tumačiti?`[122] Priča je prvi put štampana u Lajpcigu 1912. godine uz posvetu `Gospođici Felisi Bauer`, koja je u kasnijim izdanjima promenjena `za F`.[69] Godine 1912,, Franc Kafka je napisao pripovetku `Preobražaj`,[123] izdanu 1915. godine u Lajpcigu. Radi se o neobičnoj, gotovo nadrealnoj priči koja je verovatno jedan od najboljih i najreprezentativnijih primera Kafkinog magijskog realizma. Priča započinje in medias res, prvom rečenicom Kad se Gregor Samsa jednoga jutra probudio iz nemirnih snova, nađe se u svom krevetu preobražen u golemog insekta. Nemački izvornik koristi termin ungeheuren Ungeziefer, koji se doslovno može prevesti kao monstruozno čudovište, s tim da reč Ungeziefer generalno označava neželjene i prljave životinje. Bubašvaba, u koju se Gregor Samsa pretvorio, bio je upravo to. Pripovetka dalje prati život (ili životarenje) i propadanje bubašvabe Gregora Samse i njegovu postepenu alijenaciju, prvo od spoljnog sveta, a onda i od porodice i vlastitog života. Kritičari ovo delo, koje je prepuno simbolike i metafora, smatraju jednim od temeljnih dela 20. veka.[124][125][126] Priča `U kažnjeničkoj koloniji`, koja govori o razrađenom uređaju za mučenje i smaknuće, napisana je u oktobru 1914,[69] revizirana 1918. te izdata u Lajpcigu tokom oktobra 1919. godine. Priča `Umetnik u gladovanju`, izdata u časopisu Die neue Rundschau`` 1924. godine, opisuje glavni lik, žrtvu, koji doživljava pad razumevanja za njegovu čudnu veštinu izgladnjivanja samog sebe na određene periode.[127] Njegova poslednja priča, `Pevačica Žosefina, ili puk miševa` takođe se bavi odnosom umetnika i njegove publike.[128] Romani[uredi | uredi izvor] Naslovne strane nemačkih izdanja Kafkina tri romana (odozgo nadole): Proces (1925), Dvorac (1926), Amerika (1927) Kafka nije dovršio nijedan svoj roman, a spalio je gotovo 90% vlastitog opusa. Prvi roman počeo je pisati 1912. godine,[129] a prvo poglavlje istog danas je poznato kao kratka priča pod naslovom `Ložač`. Kafka je to delo, koje je ostalo nedovršeno, nazvao Der Verschollene, ali kada ga je Brod posthumno štampao, odabrao je naslov Amerika.[130] Iako osetno humorističniji i realističniji od ostalih Kafkinih dela, ovaj roman, koji prati lutanja evropskog emigranta Karla Rosmana po Americi, deli iste motive opresivnog i nedodirljivog sistema koji protagonistu stavlja u razne bizarne situacije.[131] Roman inkorporira mnoge detalje iz iskustava Kafkinih rođaka koji su emigrirali u Ameriku[132] te ostaje jedino delo za koje Kafka nije odabrao optimističan završetak.[133] Tokom 1914. Kafka je započeo rad na romanu Proces,[116] svom verovatno najuticajnijem romanu.[v] Proces govori o Jozefu K., bankovnom službeniku koji jednog jutra biva uhvaćen i optužen od strane daleke i nepoznate vlasti zbog zločina koji je nepoznat kako njemu tako i čitaocu. Jozef K. upada u niz bizarnih i nejasnih situacija, bori se protiv u potpunosti dehumanizirane birokratije i dobija pomoć od niza grotesknih likova koji su, u suštini, potpuno beskorisni (uz izuzetak tajanstvenog zatvorskog kapelana) sve do samoga kraja, kada realizuje snagu tog birokratskog mehanizma te mu se ultimatno prepušta. Ipak, za razliku od Amerike, prozorsko svetlo na samom kraju romana ostavlja nadu, koja je jedan od ključnih motiva u Kafkinim delima. No, roman je, uprkos tome što je Kafka napisao poslednje poglavlje, ostao nedovršen. Ipak, novija izdanja romana u sebi sadrže i nedovršena ili neuklopljena poglavlja (iako su ona izdvojena od glavnog romana). Prema nobelovcu Elijasu Kanetiju, Felisa je ključna za radnju Procesa, a sam je Kafka rekao kako je to `njena priča`.[134][135] Kaneti je svoju knjigu o Kafkinim pismima Felisi nazvao Der andere Prozess (Kafkin drugi proces), u čast vezi između romana i pisama.[135] Mitiko Kakutani, u kritici Njujork tajmsa, piše da Kafkina pisma sadrže `temeljne znakove njegove fikcije - onu istu nervoznu pažnju posvećenu minucioznim detaljima; onu istu paranoidnu svest o promenljivim balansima moći; istu atmosferu emocionalnog gušenja - kombinovanu, na opšte iznenađenje, s trenucima dečačkog žara i oduševljenja.`[135] Prema vlastitom dnevniku, Kafka je već do 11. juna 1914. godine planirao roman Zamak, ali je počeo da ga piše tek 27. januara 1922.[116] Protagonista ovog romana je Landvermesser (nem. zemljomer, geodeta, geometar) po imenu K., koji se iz nepoznatih razloga bori kako bi dobio pristup misterioznim upraviteljima dvorca koji upravljaju selom. Kafkina namera bila je da vlasti u dvorcu obaveste K.-a na trenutku samrti kako njegova „zakonska osnova da živi u selu nije važeća, ali je, s obzirom na brojne sporedne činjenice, imao dozvolu da živi i radi u selu.“[136] Mračan i na momente nadrealan, roman se fokusira na alijenaciji, birokratiji, naizgled beskrajnim frustracijama ljudskih pokušaja u borbi s vlašću i beskorisnim i beznadežnim traganjem za nedostižnim ciljem. Hartmut M. Rastalski je u svojoj disertaciji napisao sledeće: `Kao i snovi, njegova dela kombinuju precizne, `realistične` detalje s apsurdnim, pažljivo posmatranje i rezonovanje protagoniste s neobjašnjivom glupošću i nemarom.`[137] Istorija izdavanja[uredi | uredi izvor] Kafkine priče su izvorno izlazile u književnim časopisima. Prvih osam izdato je 1908. u prvom izdanju dvomesečnika Hyperion.[138] Franc Blej je 1914. izdao dva dijaloga koja će postati `Opis jedne borbe`.[138] Fragment priče `Avioni u Breši`, napisane tokom puta za Italiju brodom, izdat je 28. septembra 1909. u dnevniku Bohemija.[138][139] Dana 27. jula 1910, nekoliko priča koje će kasnije postati deo Razmišljanja, izdano je u uskršnjem izdanju dnevnika Bohemija.[138][140] U Lajpcigu, tokom 1913, Brod je s izdavačem Kurtom Volfom izdao priču `Das Urteil. Eine Geschichte von Franz Kafka` (nem. `Presuda, priča Franca Kafke`) u književnom godišnjaku za umetničku poeziju Arkadija. Priča `Pred zakonom` izdata je 1915. u novogodišnjem izdanju nezavisnog židovskog nedeljnika Selbstwehr; priča je ponovo izdata 1919. u sklopu zbirke Seoski lekar te je postala deo romana Proces. Ostale priče izlazile su po raznim časopisima, među kojima su Brodov Der Jude, novine Prager Tagblatt te magazini Die neue Rundschau, Genius i Prager Presse.[138] Kafkina prva izdata knjiga bila je zbirka Razmišljanje, koja sadrži 18 priča napisanih od 1904. do 1912. Tokom letnjeg putovanja u Vajmar, Brod je inicirao susret između Kafke i Kurta Volfa;[141] Volf je Razmišljanje izdao u kući Rowohlt Verlag krajem 1912. godine (mada je godina izdanja navedena kao 1913).[142] Kafka je zbirku posvetio Brodu (`Für M.B.`), da bi u ličnoj kopiji koju je dao prijatelju dodao: „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ (nem. „Kako je ovdje već napisano, za mog najdražeg Maksa - Franc. K.“).[143] Kafkina priča „Preobražaj“ prvi put je odštampana u oktobru 1915. u mesečniku Die Weißen Blätter, ekspresionističkom časopisu čiji je urednik bio René Schickele.[142] Drugu zbirku, s naslovom Seoski lekar, izdao je 1919. Kurt Volf,[142] a posvećena je Kafkinom ocu.[144] Posljednju zbirku, od četiri priče, koju je Kafka pripremio za štampanje, zbirku Umetnik u gladovanju, izdala je avangardna izdavačka kuća Verlag Die Schmiede 1924. godine nakon autorove smrti. Dana 20. aprila 1924, Berliner Börsen-Courier izdaje Kafkin esej o piscu Adalbertu Stifteru.[145] Maks Brod[uredi | uredi izvor] „So wie es hier schon gedruckt ist, für meinen liebsten Max — Franz K.“ Kafka je svoje delo, kako izdano tako i neizdano, ostavio svom najboljem prijatelju Maksu Brodu, s jasnim instrukcijama da ih ovaj uništi nakon piščeve smrti. Kafka mu je napisao: `Najdraži Maks, moj poslednji zahtev: Sve što ostavim za sobom... u obliku dnevnika, rukopisa, pisama (mojih i tuđih), skica i tako dalje, ima da bude spaljeno i nepročitano.`[146][147] Brod je odlučio da ignoriše ovaj zahtev te je romane i zbirke izdao u razdoblju od 1925. do 1935. Mnoge papire, koji su ostali neizdani, poneo je sa sobom u Palestinu u jednom kovčegu kada je tamo pobegao 1939.[148] Kafkina poslednja ljubav, Dora Dijamant (kasnije Dijaman-Lask), takođe je ignorisala njegove želje, tajno sačuvašvi 20 beležnica i 35 pisama. Njih je 1933. konfiskovao Gestapo, ali ih biografi i danas traže.[149] Kako je Brod izdao sve ono što je bilo u njegovom posedu,[35] Kafkin je opus počeo privlačiti sve više pažnje. Brodu je bilo teško da hronološki poređa Kafkine beleške. Jedan od problema bio je u tome što je Kafka često počinjao pisati u različitim delovima knjige - nekad u sredini, nekad počevši od kraja prema početku.[150][151] Ipak, Brod je dovršio dobar deo Kafkinih nezavršenih dela kako bi ih mogao predati za štampanje. Na primer, Kafka je Proces ostavio s nedovršenim i nenumeriranim poglavljima, a Dvorac pun nedovršenih rečenica s dvojakim značenjem [151]- Brod je sredio poglavlja, uredio tekst i dodao interpunkciju. Proces je izdat 1925. od strane kuće Verlag Die Schmiede. Kurt Volf je izdao druga dva romana, Dvorac 1926. i Ameriku 1927. godine. Godine 1931,, Brod je kao urednik izdao zbirku proze i nedovršenih priča pod naslovom Veliki kineski zid, koja je uključivala i istoimenu priču. Knjigu je izdala izvavačka kuća Gustav Kiepenheuer Verlag. Savremena izdanja[uredi | uredi izvor] Godine 1961. Malkom Pajsli uspeo je da dobije većinu Kafkinih originalnih rukopisa za zbirku oksfordske biblioteke Bodlejan.[152][153] Rukopis Procesa kasnije je prodan na aukciji te se danas nalazi u Nemačkom književnom arhivu u mestu Marbah na Nekaru.[153][154] Kasnije je Pejsli vodio tim (u kom su bili Gerhad Njuman, Jost Šilemejt i Jirgen Born) koji je rekonstruirao romane na nemačkom; reizdao ih je S. Fischer Verlag.[155] Pejsli je bio urednik Dvorca, izdatog 1982. godine, i Procesa, izdatog 1990. godine. Jost Šilemejt je bio urednik Amerike, izdane 1983. godine. Ova izdanja nazivaju se `Kritičarska izdanja` ili `Fišerova izdanja`.[156] Neizdani papiri[uredi | uredi izvor] Kada je Brod umro 1968. godine, Kafkine je neizdane papire, kojih verovatno ima na hiljade, ostavio svojoj sekretarici Ester Hofe.[157] Deo je objavila i prodala, ali je većinu ostavila svojim kćerima, Evi i Rut, koje su takođe odbile da objave papire. Godine 2008. započela je sudska bitka između sestara i Nacionalne biblioteke Izraela, koja smatra da su ti papiri postali vlasništvo države Izrael kada je Brod 1939. emigrirao u Palestinu. Ester Hofe je 1988. prodala originalni rukopis Procesa Nemačkim književnim arhivima za $2,000,000.[111][158] Godine 2012. živa je bila samo Eva.[159] Presuda Porodičnog suda u Tel Avivu iz 2010. obavezala je sestre Hof na izdavanje papira. Deo njih je izdat, uključujući i dotad nepoznatu priču, ali pravna bitka se nastavila.[160] Hofeovi tvrde kako su papiri njihovo privatno vlasništvo, dok NBI tvrdi kako su to `kulturna dobra koja pripadaju jevrejskom narodu`.[160] NBI takođe sugeriše kako je Brod upravo njima ostavio papire u svojoj oporuci. U presudi iz oktobra 2012. Porodični sud u Tel Avivu presudio je da su papiri vlasništvo Nacionalne biblioteke.[161] Kritička analiza[uredi | uredi izvor] Mnogi su kritičari hvalili Kafkina dela. Pesnik Vistan Hju Oden nazvao je Kafku „Danteom 20. veka“,[162] dok ga je pisac Vladimir Nabokov svrstao među najbolje pisce XX veka.[163] Gabrijel Garsija Markes je rekao kako mu je upravo čitanje Kafkinog `Preobražaja` pokazalo `da je moguće pisati na drugačiji način`.[101][164] Alber Kami je u svom delu Nade i apsurd u delu Franca Kafke rekao kako `cela Kafkina umetnost leži u tome što prisiljava čitaoce da nanovo čitaju njegova dela.`[165] Ključna tema Kafkinog dela, uspostavljena u priči „Presuda“,[166] je konflikt na nivou otac-sin: krivnja indukovana u sinu je razrešena preko patnje i pokajanja.[14][166] Ostale česte teme i arhetipovi su alijenacija, psihofizička brutalnost, likovi na zastrašujućim putovanjima i mistična preobrazba.[167] Kafkin stil upoređen je s onim fon Klijesta još 1916. godine, u analizi `Preobražaja` i `Žarača` koju je za Berliner Beiträge napravio Oscar Valzel.[168] Priroda Kafkine proze omogućava različite interpretacije i kritičari su njegov opus svrstavali u različite književne pravce.[98] Marksisti su, na primer, bili veoma nesložni po pitanju interpretacije Kafkinih dela.[91][98] Jedni su ga optužili kako uništava realnost dok su drugi tvrdili kako kritikuje kapitalizam.[98] Beznađe i apsurd, koji su česti u njegovim delima, smatraju se znakovima egzistencijalizma.[169] Neka su Kafkina dela nastala pod uticajem ekspresionizma, dok većinu opusa ipak karakteriše eksperimentalni modernistički žanr. Kafka se takođe bavio temom ljudskog sukoba s birokracijom. Vilijam Barovs tvrdi kako su ta dela koncentrirana na koncepte borbe, bola, samoće i potrebe za vezama.[170] Drugi, među kojima i Tomas Man, smatraju Kafkina dela alegorijama: potragom, metafizičke prirode, za Bogom.[171][172] Skulptura pred ulazom u Muzej Franca Kafke u Pragu. Ipak, Žil Delez i Feliks Gvatari, tvrde kako su teme alijenacije i progona, iako prisutne u Kafkinim delima, prenaglašavane od strane kritičara. Tvrde kako su Kafkina dela znatno više namerna i subverzivna - čak i vesela - nego što se čini na prvu ruku. Ističu kako čitanje njegovih dela fokusirajući se na beznađe borbi njegovih likova otkriva Kafkinu igru s humorom; on ne komentira nužno vlastite probleme, već naglašava kako su ljudi skloni izmišljaju problema. U svojim delima, Kafka je često stvarao zlokobne, apsurdne svetove.[173][174] Kafka je nacrte svojih dela čitao svojim prijateljima, uglavnom se koncentrirajući na svoju humorističnu prozu. Pisac Milan Kundera sugeriše kako bi Kafkin nadrealni humor mogao biti inverzija Dostojevskog, koji je pisao o likovima koji su kažnjeni zbog zločina. U Kafkinom delu, lik će biti kažnjen iako zločin nije počinjen. Kundera veruje kako je Kafka inspiracije za svoje karakteristične situacije vukao iz odrastanja u patrijarhalnom domu i u totalitarnoj državi.[175] Teodor Adorno, u svom delu Aufzeichungen zu Kafka (1953), upravo naglašava realno-nadrealno kontrast u Kafkinim delima. Naime, polazeći od toga da se Kafkina proza tačno definiše kao parabola, on tvrdi kako ona predstavlja plodno tlo za interpretaciju (Svaka nam rečenica govori: tumači me), ali je sam autor onemogućuje svojim stilom. Naglašava kako pokušaj interpretacije stvara začarani krug u kojem se čitalac zapita odakle mu je situacija poznata, stvara se perpetualni déjà vu. Adorno takođe navodi kako Kafka napušta bilo kakvu estetsku distanciju prilikom tumačenja. On stvara takve likove i atmosferu koji ukidaju odnos između čitaoca i čitanog, između čitaoca kao promatrača i likova kao žrtava sistema. Takva blizina nužno izaziva strah kod čitaoca, strah koji onemogućuje čitaocu da se poistoveti s likovima romana, što zbog same atmosfere što zbog straha da čitalac upravo jeste jedan takav lik. Adorno upravo to navodi kao glavni element nadrealnog u Kafkinom delu.[176] Viktor Žmegač navodi, između ostalog, dve odlike u Kafkinom opusu. Mada Kafku danas poznajemo i po romanima i po kratkoj prozi, on bi, čak i da nema tih romana, nesumnjivo bio svrstan među majstore kratke proze, zajedno s Poem, Čehovim i Borhesom. Ipak, s obzirom da njegova kratka proza ne prelazi pedesetak stranica, Žmegač ističe kako je upravo ta lakonska, koncentrirana kratkoća izraza jedna od temeljnih odrednica njegovog stila. Drugu stvar što Žmegač naglašava je Kafkina nesklonost kritičkoj prozi. Navodi Tomasa Mana, Roberta Muzila, Hermana Broha, Andrea Žida, Virdžiniju Vulf, Džordža Bernarda Šoa i Luiđija Pirandela, kao i ekspresioniste i futuriste kao kontraprimere autora koji su, u istom razdoblju kao i Kafka, stvarali dela koja obiluju poetološkim programom ili esejističkim komentarom, što je Kafka svesrdno izbegavao. Upravo u tome leži još jedan element Kafkine zagonetnosti, s obzirom da on krši napisano pravilno ranomodernističke književnosti - odsutnost kritičkoumetničkog tumačenja u njegovim delima upravo zbunjuje čitaoca koji je navikao na te elemente u modernističkoj književnosti.[177] Bilo je i pokušaja da se identifikuje uticaj Kafkine pravničke pozadine i uloga prava u njegovom delu.[178][179] Većina interpretacija smatra kako su pojmovi zakona i zakonitosti važni za njegova dela,[180] u kojima je pravosudni sistem uglavnom opresivan.[181] Zakon se u Kafkinim delima ne smatra utelovljenjem nekog određenog političkog ili pravosudnog entiteta, već skupom anonimnih i neshvatljivih sila. Te su sile skrivene od individualca, ali kontrolišu život ljudi, koji su nedužne žrtve sistema izvan njihove kontrole.[180] Kritičari koji podržavaju ovakvu apsurdnu koncepciju citiraju situacije u kojima je sam Kafka opisivao svoj konflikt s apsurdnim svemirom, kao što je ova iz njegova dnevnika: Zatvoren u vlastita četiri zida, osećam se kao imigrant zatvoren u stranoj zemlji... Svoju sam porodicu video kao čudne vanzemaljce sa stranim mi običajima, posvetama i vrlo apsurdnom komunikacijom... iako to nisam hteo, prisilili su me da sudelujem u njihovim bizarnim obredima... nisam se mogao odupreti.[182] Ipak, Džejms Hejvs tvrdi kako je većina opisa sudskih postupaka u Procesu - koliko god oni bili metafizički, apsurdni, konfuzni i košmarni - utemeljena na tačnim opisima nemačkih i austrijskih kaznenih postupaka tog doba, koji su više bili inkvizitorni nego akuzatorni.[183] Iako je radio u osiguranju, kao školovani advokat, Kafka je bio `jako svestan pravnih debata svog doba`.[179][184] U jednoj publikaciji s početka XXI. veka, koja polazi od Kafkinih uredskih spisa,[185] Pothik Goš tvrdi kako za Kafku, zakon `nije imao nikakvo značenje izvan činjenice da on čista sila dominacije i determinacije.`[186] Ostavština[uredi | uredi izvor] Bronzana statua Franca Kafke u Pragu koju je izradio Jaroslav Rona. Ovaj kip se nalazi u Ulici Dušni, u staroj židovskoj četvrti, a inspirian je Kafkinom pričom `Opis jedne borbe`. `Kafkijanska atmosfera`[uredi | uredi izvor] Kafkin opus uveo je, u teoriju književnosti, termin `kafkijanska atmosfera`, kojim se označavaju neobične situacije slične onima iz njegovih dela, posebno Procesa i `Preobražaja`. Primeri takve atmosfere su situacije u kojima birokratija nadvlada pojedinca, često u nadrealnom, košmarnim miljeu koji izaziva osećaje beznađa, bespomoćnosti i izgubljenosti. Likovi u takvoj atmosferi najčešće nemaju jasnu viziju kako bi iz nje izašli. Kafkijanski elementi često se pojavljuju u egzistencijalističkim delima, ali termin je nadišao čisto književnu interpretaciju te se danas koristi kako bi se označili svakodnevni događaji i situacije koje su neshvatljivo kompleksne, bizarne ili nelogične.[187][188][189][190] Komemoracija[uredi | uredi izvor] Muzej Franca Kafke u Pragu posvećen je autorovom životu i delu. Važna komponenta muzeja je izložba Grad K. Franc Kafka i Prag, koja je prvi put izložena u Barseloni 1999. godine, zatim se preselila u Židovski muzej u Njujorku da bi 2005. postala stalni eksponat u Pragu, u četvrti Mala Strana, uz Vltavu. Muzej svoju zbirku originalnih fotografija i dokumenata naziva Město K. Franz Kafka a Praha, a za cilj ima uvesti posetioca u svet u kojem je Kafka živeo i o kojem je pisao.[191] Nagrada Franc Kafka je godišnja književna nagrada koju su 2001. utemeljili Grad Prag i Društvo Franca Kafke. Nagrada komemorira književni trud kao `humanističkog karaktera i doprinos kulturnoj, nacionalnoj, jezičnoj i verskoj toleranciji, njezin egzistencijalni, bezvremenski karakter, njenu generalnu, ljudsku vrednost i njenu sposobnost da bude svedok naših vremena.`[192] Izborni komitet i dobitnici dolaze iz celoga sveta, ali su ograničeni na žive autore čije je barem jedno delo izdano na češkom jeziku.[192] Nagrada se sastoji od iznosa od 10,000, američkih dolara diplome i bronzanog kipa koji se dodeljuju u Pragu krajem oktobra.[192] San Dijego državni univerzitet (SDSU) predvodi tzv. Kafkin projekat, započet 1998. s ciljem pronalaska Kafkinih posljednjih zapisa. Četveromesečna potraga vladinih arhiva u Berlinu 1998. rezultirala je otkrićem Gestapove naredbe o konfiskaciji i nekoliko drugih važnih dokumenata. Godine 2003,, u sklopu projekta su pronađena tri originalna Kafkina pisma, datirana 1923. godine. Književni i kulturološki uticaj[uredi | uredi izvor] Za razliku od drugih poznatih pisaca, Kafka nije često citiran od strane drugih autora. Umesto toga, počast u se odaje zbog njegovih ideja i perspektiva.[193] Profesor i pisac Šimon Sandbank smatra kako su Horhe Luis Borhes, Alber Kami, Ežen Jonesko i Žan Pol Sartr neki od pisaca na koje je Kafka uticao.[194] Književni kritičar novina Fajnenšl tajms smatra kako je Kafka uticao i na portugalskog nobelovca Žozea Saramaga,[195] dok urednik Al Silverman tvrdi kako je i J. D. Selindžer voleo da čita Kafkina dela.[196] Godine 1999,, grupa od 99 pisaca, naučnika i kritičara proglasila je romane Proces i Dvorac drugim, odnosno devetim najznačajnijim romanom na nemačkom jeziku u XX veku.[197] Kritičar Šimon Sandbank smatra da, uprkos Kafkinoj sveprisutnosti, njegov enigmatični stil još treba doseći.[194] Nil Pejges, profesor koji se posebno bavi Kafkom, smatra kako Kafkin uticaj nadilazi književnost i nauku o književnosti - on utiče na vizuelnu umetnost, muziku i pop-kulturu.[198] Hari Steinhauer, profesor nemačke i židovske književnost, tvrdi da je Kafka `ostavio veći uticaj na pismeno društvo od bilo kojeg drugog pisca XX veka.`[187] Brod je jednom rekao da će 20. vek biti poznat kao „Kafkin vek“.[187] Mišel-Andre Bosi piše kako je Kafka stvorio rigidno nefleksibilno i sterilno birokratsko društvo. Kafka je pisao na rezerviran način pun pravne i naučne terminologije. Ipak, njegov je ozbiljni univerzum imao i humor, sve s ciljem isticanja „iracionalnosti u korenu navodno racionalnog svjeta“.[167] Njegovi su likovi zarobljeni, zbunjeni, puno krivnje, frustrirani i ne mogu shvatiti svoj nadrealni svet. Jako puno post-kafkijanske književnosti, posebno naučne fantastike, sledi teme Kafkinih dela. Upečatljiv primer za to je podžanr sajberpanka, koji kombinuje antiutopističke elemente s tehnički superiornim, ali depersonalizovanim svetom. Neki od tih elemenata vidljivi su u delima Džordža Orvela i Reja Bredberija.[167] Ovde se nalazi kratak spisak raznoraznih umetničkih ostvarenja koji su, na ovaj ili onaj način, povezani s Kafkom: Naslov Godina Medijum Beleške Reference `A Friend of Kafka` 1962. kratka priča nobelovca Isaka Baševisa Singera, o židovskom glumcu po imenu Žak Kohn koji je rekao da je poznavao Franca Kafku; u ovoj priči, prema Žaku Konu, Kafka je verovao u Golema, legendarno biće iz židovskog folklora [199] The Trial 1962. film u režiji Orsona Velsa, koji je rekao: `Možete reći što hoćete, ali Proces je moje najveće delo, veće i od Građanina Kanea.` Josefa K. u filmu tumači Anthoni Perkins, a od značajnih glumica pojavljuju se Žana Moro, Romi Šnajder i sam Vels; film je delomično sniman i u Jugoslaviji (lokacije u Zagrebu i Dubrovniku) [188][200] Watermelon Man 1970. film delomično inspirisan `Preobražajem`, u kojem se belac budi kao crnac [201] `Kafka-Fragmente, Op. 24` 1985. muzika mađarskog kompozitora Đerđa Kurtaga za sopran i violinu, koristeći fragmente Kafkinih dnevnika i pisama [202] Kafka`s Dick 1986. drama autora Alana Beneta, u kojoj se duhovi Kafkr, njegova oca Hermana i Broda nalaze u kući engleskog osiguravatelja i njegove žene [203] Kafka 1991. film u kojem Džeremi Ajrons glumi pisca iz naslova; scenario je napisao Lem Dobs, a film režirao Stiven Soderberg; film meša njegov život i delo stvarajući tako polubiografsku reprezentaciju autorovog života; Kafka istražuje nestanak jednog od svojih radnih kolega, što ga vodi kroz brojna njegova dela, među kojima se ističu Dvorac i Proces [204] Franz Kafka`s It`s a Wonderful Life 1993. film kratka komedija rađena za BBC Scotland, dobitnica Oskara; režiju i scenario potpisuje Piter Kapaldi, a glavnu ulogu (Kafke) tumači Ričard E. Grant [205] The Trial 1993. film BBC-jev film u režiji Davida Džonsa u kojem Josefa K. tumači Kajl Maklaklan; scenario za film potpisuje nobelovac Harold Pinter, a u nastupima se pojavljuju mnogi poznati glumci među kojima Entoni Hopkins, Džulijet Stivenson, Alfred Molina, Dejvid Tjulis i Majkl Kitčen [206] `Bad Mojo` 1996. video igra temeljena na `Preobražaju`, u kojoj su glavni likovi Franc i Roxer Sams, što je aluzija na Gregora Samsu [207] Umibe no Kafka 2002. roman japanskog pisca Harukija Murakamija, stavljena na popis 10 najboljih knjiga 2005. godine Njujork tajmsa, dobitnica nagrade World Fantasy Award [208] Proces Kafka 2005. opera danskog kompozitora Poula Rudersa, temeljena na istoimenom romanu i autorovom životu; praizvedena 2005, danas dostupna kao CD [209] Kafka`s Soup 2005. knjiga autora Marka Krika, književni pastiš u formi kuvara, s receptima pisanim u stilu slavnog autora [210] `Kafka the Musical` 2011. radio drama koju je napravio BBC Radio 3; Kafku je tumačio David Tenant [211] `Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka` 2012. muzika HAZE Netlabel je izdao muzičku kompilaciju Sound Interpretations — Dedication To Franz Kafka [212] Preobrazba 2012. drama drama Hrvatskog narodnog pozorišta u Splitu praizvedena 28. marta 2012. na Sceni 55; dramatizaciju i režiju potpisuje Ivan Plazibat, a ulogu Gregora Samse tumači Nikša Arčanin, dok se ulozi njegovog šefa pojavljuje Nenad Srdelić; radi se o rediteljskog viziji priče, čija je radnja proširena za scenu tako da su dodati novi elementi kojih u priči nema; takođe, za preobražaj Samse nije korišten kostim ili posebni efekt, već je preobrazba prikazana glumačkom mimikom [213][214] Dela[uredi | uredi izvor] Romani Proces (ISBN 978-86-7609-340-3) Замак (ISBN 978-86-85063-60-2) Америка (ISBN 978-86-84971-03-8.) (negde Nestala osoba[215]) Pripovetke Preobražaj (ISBN 978-86-331-3246-6) U kažnjeničkoj koloniji Jazbina Seoski lekar Umetnik u gladovanju Ložač Mala žena Celokupne pripovetke (ISBN 978-86-83503-23-0.) FRANC KAFKA komplet 1-7 FRANC KAFKA Izabrana dela FRANC KAFKA Odabrana dela Franc Kafka SABRANA DELA