Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna… I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović

Opis Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna… I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i modernog doba. – Dragan Mojović Ovo je četvrto izdanje ovog naslova.

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. "Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti - putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i modernog doba." - Dragan Mojović Čitaj dalje

Kroz vasionu i vekove Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i modernog doba. – Dragan Mojović

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačn oj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica

Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačn oj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica

Nova, nekorišćena I. O Aristotelovoj `Politici` II. O Platonovoj `Republici` III. O Tukididovom `Ratu Peloponežana i Atinjana`. Autor - osoba Strauss, Leo, 1899-1973 = Štraus, Leo, 1899-1973 Naslov Grad i čovek / Leo Štraus ; s engleskog preveli Radmila Nakarada, Miroslav Pečujlić Jedinstveni naslov The City and Man. srpski jezik Vrsta građe stručna monografija ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2002 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Gutenbergova galaksija, 2002 (Novi Beograd : Goragraf) Fizički opis 255 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nakarada, Radmila, 1950- = Nakarada, Radmila, 1950- Pečujlić, Miroslav, 1929-2006 = Pečujlić, Miroslav, 1929-2006 Zbirka Filozofska biblioteka ; ǂknj. ǂ3 ISBN 86-7058-199-X (broš.) Napomene Prevod dela: ǂThe ǂCity and Man / Leo Strauss Tiraž 500. Predmetne odrednice Aristotel, 384-322 pre n. e. – `Politika` Platon, 427-347 pre n. e. – `Država` Tukidid, oko 460-396 pre n. e. – `Istorija Peloponeskog rata` Filozofija politike – Grčka – Stari vek UDK 172 Aristoteles 172 Plato 172 Thucididos

Opis "Kroz vasionu i vekove - Milutin Milanković" Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih zapisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Povez knjige : mek Strana : 399 Format knjige : 22 cm Pismo : latinica

DETALJNIJE Knjiga Kroz vasionu i vekove Milutina Milankovića je naučna istorija astronomije, ali i izuzetna epistolarna i putopisna proza. Širinom imaginacije i veštinom tumačenja naučnih ideja, lepotom pričanja o drevnim prilikama i lepotom jezika i stila ona daleko prevazilazi naučne bestselere XX veka, poput Kratke povesti vremena Stivena Hokinga, Kosmosa Karla Sagana, istorije vaseljene nobelovca Liona Ledermana ili Snovi o konačnoj teoriji nobelovca Stivena Vajnberga. Kroz vasionu i vekove je zbirka pisama koje Milanković šalje dragoj dami sa najdužeg putovanja koje se maštom može zamisliti – putovanja kroz prošlost duboku nekoliko milijardi godina i putovanja kroz beskrajni kosmos. Milankovićeva pisma su istovremeno putopis i riznica naučnih, lirski obojenih, objašnjenja; antologija porterta slavnih ličnosti astronomije, matematike i filozofije, od Talesa, Pitagore, Eratostena, do Keplera, Kopernika, Ajnštajna... I zbirka literarno-istorijskih za-pisa o kolevkama mudrosti, naučnih znanja i filozofije od drevne Kine, Indije, Mesopotamije, antičke Grčke i Rima, do naučnih centara novovekovne Evrope i mo-dernog doba. Dragan Mojović Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2019 Br. str.: 399 Povez: broš Format: 22 cm Pismo: latinica ISBN: 978-86-6457-224-8

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Um caruje - Životi i mišljenja velikih filozofa - Vil Durant (1932) Vilijam Džejms Djurant (engl. William James Durant; Nort Adams, 5. novembar 1885 — Los Anđeles, 7. novembar 1981) je bio američki pisac, istoričar i filozof. Najpoznatiji je po svojoj jedanaestotomnoj Istoriji svetske civilizacije (engl. The Story of Civilization) koju je napisao zajedno sa svojom suprugom Arijel i objavljivao između 1935. i 1975. Njegovo ranije delo Istorija filozofije (engl. The Story of Philosophy), koju je napisao 1926, je značajno pomoglo popularizovanju filozofije. Djuran je nagrađen Pulicerovom nagradom 1968. i Predsedničkim ordenom slobode 1977. Prema navodima hrvatskog novinara, Darka Hudelista, Dobrica Ćosić, srpski pisac i političar, bio je pod uticajem Djuranta u svojoj mladosti. UM CARUJE Životi i mišljenja velikih filosofa -PLATON -ARISTOTELO i Grčka nauka -FRANJA BEKON -SPINOZA -VOLTER i Francuska prosvećenost -IMANUEL KANT i Nemački idealizam -ŠOPENHAUER -HERBERT SPENSER -FRIDRIH NIČE -Savremeni Evropski filosofi

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ksenofont iz Atine, rođen je oko 430. godine, a umro je 354. p. n. e., te je prema tome savremenik događaja koje opisuje u Helenskoj istoriji. Može se posredno zaključiti da potiče iz plemićke porodice, a zna se da je kao mladić pripadao širem krugu Sokratovih učenika. Od svog velikog učitelja, čiju filozofsku dubinu i značaj nije mogao sasvim shvatiti, prihvatio je praktične moralne pouke. Ali, ono što je obeležilo ceo Ksenofontov život jeste njegova naklonost prema aristokratskom uređenju Sparte. Red, disciplina i kolektivni duh više su mu odgovarali nego individualizam i sloboda atinske demokratije, koju su ambiciozni pojedinci i demagozi mogli zloupotrebljavati: upravo u vreme Ksenofontovog sazrevanja atinska demokratija pretrpela je poraz od Sparte, koji je otvorio put građanskom ratu. U takvim prilikama Ksenofont odlazi iz rodnog grada. Sklon vojničkom pozivu, ide sa lakedemonskim prijateljem Proksenom i mnogim Grcima u vojsku persijskog princa Kira Mlađeg u Malu Aziju. Kir je sa najamnom vojskom pokušao da zbaci s prestola svoga brata Artakserksa, ali je u odlučnoj bici poginuo. Ksenofont je uspeo da provede glavninu grčkih vojnika (oko deset hiljada) kroz bespuća neprijateljske zemlje do mora, da ih preda spartanskom vođi Tibronu i tako ih spase od propasti. Sam je, međutim, ostao u službi u spartanskoj vojsci pod vođstvom Tibrona, zatim Derkilide i kralja Agesilaja, kome je ubrzo postao vrlo privržen i pratio ga na svim njegovim pohodima. S njim je, na strani Sparte, učestvovao i u boju kod Koroneje (394. g.) protiv Atine i njenih saveznika, zbog čega je bio kažnjen i formalnim izgnanstvom iz otadžbine. I mnogi moderni istraživači Ksenofonta smatraju za izdajnika, mada je on — sem njenog društvenog uređenja — voleo svoju otadžbinu. No, Spartanci su ga prihvatili i uskoro mu dali za izdržavanje imanje u Skiluntu, blizu Olimpije, na kome je Ksenofont proveo oko sedamnaest mirnih i plodnih godina, u porodičnom krugu, baveći se pisanjem, lovom, konjima i domaćim poslovima. Kada su se, pred opasnošću od Tebe, Sparta i Atina približile jedna drugoj i sklopile savez, i Ksenofontu je ukinuta kazna (oko 369. g.). Posle toga živeo je nekoliko godina u Atini, gde je verovatno dopunio i završio Istoriju. Svoja dva sina dao je u atinsku vojsku; jedan od njih je čak i poginuo u bici kod Mantineje, boreći se na atinskoj strani. Sam Ksenofont umro je, kako po svemu izgleda, u Korintu oko 354. g. Ksenofontov živi duh, radoznalost i zainteresovanost za mnoge oblasti, našli su izraz u njegovim mnogobrojnim delima. Životni principi su mu jasni, bez ikakvih kolebanja ili sumnji: zdrav, jednostavan život, bavljenje nekom fizičkom aktivnošću, poštenje i pobožnost, rad i disciplina. Idealno zanimanje je vojničko, jer ono formira i snaži i telo i duh. Tako je Ksenofont sam živeo, pa je to i drugima preporučivao. U svakom svom spisu on poučava bilo neposrednim savetima, bilo primerima na koje se treba ugledati. U nekoliko Ksenofontovih filozofskih spisa centralno mesto zauzima Sokrat. Napomenuli smo da naš pisac nije imao smisla za filozofske spekulacije. No, Sokratova zasluga je i u tome što je svakog umeo da podstakne na razmišljanje i da mu omogući razvoj u smeru koji mu po prirodi najbolje odgovara. Ksenofont je tu našao etička načela, koja je kao mlad čovek počeo primenjivati; tek kasnije ih je zabeležio i preporučio drugima. Njegova filozofska dela nisu to u pravom smislu reči, kao što ni slika Sokrata koju nam on ostavlja nije potpuna. On daje samo jednu stranu Sokratove ličnosti, ali dragocenu, jer bi nam inače ostala nepoznata. Kulturan i sklon praktičnoj mudrosti, Ksenofont je napisao dela koja su prenosila Sokratovu filozofiju širokoj publici. „Sećanja na Sokrata“ (Άπομνημονεύματα) je odgovor na nesačuvanu „Optužbu protiv Sokrata“ (Κατηγορία Σωκράτους) koju je bio napisao sofist Polikrat. Ksenofont ovde na jednostavan način iznosi Sokratove razgovore s ljudima po atinskim ulicama. U „Sokratovoj odbrani“ (Απολογία Σωκράτους) predstavlja nam držanje svog učitelja pred sudom i objašnjava zašto se Sokrat nije uspešnije branio. „Γozba“ (Συμπόσιον) je opis jedne proslave u kući Atinjanina Kalije, 422. godine, kojoj između ostalih prisustvuju Sokrat i Ksenofont (on je u to doba imao oko osam godina; nije, dakle, reč ο stvarnom događaju). Na gozbi svi gosti učestvuju u razgovoru, a Sokrat drži slovo ο ljubavi. U didaktičnom spisu „Ο ekonomiji“ (Οικονομικός) savete ο poljoprivredi i vođenju gazdinstva daje sam Sokrat — koji se takvim stvarima nije bavio, niti je kuda išao iz Atine — te u ovom liku lako prepoznajemo samog Ksenofonta, njegovu ljubav prema prirodi i iskustvo stečeno na imanju u Skiluntu. Jedna zanimljivost ovog dela je razgovor sa gospodarem imanja Ishomahom ο idealnoj domaćici i njenim dužnostima na tako velikom dobru. Ishomah smatra najboljim ono što je i sam uradio: uzeo je za ženu devojku od petnaest godina, vaspitao je da ga poštuje i sluša i naučio je svemu što je smatrao za potrebno. Ona je postala savršena domaćica, sposobna da savlada dužnosti u domu, oko posluge i na imanju. Duša cele kuće, ona je, kako Ksenofont kaže, isto što i „matica u košnici“. Delo nam pruža važna saznanja ο životu i položaju helenskih žena, ο čemu inače nemamo dovoljno podataka. Znamo da one nisu učestvovale u javnom životu, a da kod kuće nisu imale velika prava. Ova Ksenofontova sličica upotpunjuje i poboljšava našu predstavu ο grčkoj ženi. U spise didaktične sadržine — ali bez Sokratovog učešća — spadaju i kratki radovi „Ο Hiparhu“ (Hiparh sa Rodosa Ίππαρχικός), gde daje savete komandantu konjice, „Ο jahanju“ (Περί ιππικής) i „Ο lovu“ (Κυνηγετικός), disciplinama koje je Ksenofont smatrao dobrim i korisnim za razvijanje karaktera i za održavanje zdravog tela. Možda su najznačajnija Ksenofontova dela političko-istorijskog karaktera. „U Kirovom nastupanju“ (Κύρου άνάβασις) on opisuje događaje oko odlaska Helena u pohod Kira Mlađeg — koga je bio vrlo zavoleo i za koga je smatrao da je mogao promeniti tok istorije — njegovu pogibiju i mukotrpan povratak Grka. Ksenofont je našao načina da svoju ulogu u ovim događajima ne prikaže suviše neskromno. Delo je puno živih epizoda, etnogeografskih podataka i, razume se, vojnih detalja. Ima svežinu i uzbudljivost, te je bilo vrlo omiljeno vojno-istorijsko štivo i u antici i u novije doba. U malom delu „Agesilaj“ (Αγησίλαος) Ksenofont proslavlja ovog spartanskog kralja i hvali sve njegove vojne pothvate, čiji značaj precenjuje. „Kirovo vaspitanje“ (Κύρου παιδεία) je vrsta istorijskog romana ο osnivaču persijske dinastije iz VI v. p. n. e. Ksenofont tu hvali persijski način vaspitanja, jer razvija osobine potrebne dobrom vojniku i vladaru. Takođe priznaje Persijancima, doduše samo onim najfinijeg i najobrazovanijeg duha, sposobnost da shvate helensku kulturu i da je usvoje. Takav stav nije bio uobičajen u Grčkoj, pa se Ksenofont već u samom delu brani od mogućih sumnji u njegovo rodoljublje. Međutim, kritikuje opadanje morala u savremenoj Persiji, čemu je, kako on misli, doprinelo odstupanje od starih ideala. „Kirupedija“ je imala velikog uticaja na poznije pisce koji su pisali biografije slavnih vladara. Za poznavanje spartanskog uređenja od značaja je spis „Spartanski ustav“ (Λακεδαιμονίων πολιτεία) gde Ksenofont veliča Likurgove zakone, zahvaljujući kojim je Sparta došla do najveće moći. Uviđa, međutim, rđave strane lakedemonske politike i opadanje spartanskog uticaja, pa ih tumači odstupanjem od ovih zakona. U delu „Sredstva ili ο prihodima“ (Περί πόρων), verovatno Ksenofontovom poslednjem radu, razmatraju se mogućnosti unapređenja atinske privrede i povećanja državnih prihoda u krizi oko 355. g. „Hijeron ili tiranin“ (Ιερών) je fiktivni razgovor pesnika Simonida sa sirakuškim tiraninom Hijeronom ο težini upravljanja državom i ο obavezi vladara da se brine za opšte dobro podanika. Grupi političko-istorijskih dela iz Ksenofontovog pera pripada i „Helenska istorija“, podeljena još u antici na sedam knjiga. Prve dve, kako to i sam pisac kaže, nastavljaju opis peloponeskog rata na mestu gde je prekinuto Tukididovo izlaganje. Pisane su svesno zadržanim Tukididovim stilom, strogim, zgusnutim, bez dijaloga, ali sa umetnutim besedama glavnih ličnosti. Takođe je zadržana i Tukididova hronologija: događaji se ne navode po kalendarskim godinama, nego po periodima, letnjim (kada su operacije i vođene) i zimskim (kada se po pravilu mirovalo). Smatra se da je Ksenofont za ove dve knjige morao koristiti i materijal koji je Tukidid bio sakupio. Izneta je čak i pretpostavka — koja ne izgleda prihvatljiva — da su prve dve knjige u stvari Tukididove, a da ih je Ksenofont samo redigovao. Ο vremenu njihovog nastanka postoje takođe dva osnovna mišljenja. Po jednom (D. J. Mosleu) pisane su krajem petog veka u Atini, a po drugom (D.J.Mosley) pisane su kasnije, po Ksenofontovom povratku u Atinu, šezdesetih godina četvrtog veka. Istraživači su zapazili i u preostalom delu Istorije jedan usek i izvukli celinu koju čini treća i najveći deo četvrte knjige (III 1 — IV 8, 1). Ovaj deo je pravi „ksenofontovski“, pisan široko, sa opisima i digresijama i sa dijalozima između nekih ličnosti, što daje prirodnost i živost pripovedanju. Sadržinski, bavi se spartanskim vojevanjem u Persiji. Kako je Ksenofont i sam u tome učestvovao, koristi se ovde svojim sećanjem na događaje, i sećanjima prijatelja kakvi su Tibron, Derkilida i kralj Agesilaj. M. Sordi smatra da je ovaj deo napisan kao memoarski, ranije i nezavisno od ostalih knjiga, a da je potom, kad je rešio da piše Istoriju, Ksenofont u nju umetnuo i ovaj odeljak. Mosli, koji drži da je Istorija pisana redom, smatra da je deo III — IV 8, 1 nastao u vreme Ksenofontovog boravka u Skiluntu, oko 379. godine. Završne tri knjige bave se komplikovanim dobom međusobnih borbi polisa i važnim promenama u Heladi. Kako je, međutim, Ksenofont posle druge knjige napustio izlaganje gradiva Tukididovom hronologijom (zima — leto), a piše bez nekog svog hronološkog metoda, nije lako uvek pratiti događaje. U stilu se opet primećuje Tukididov uticaj, ali blaže nego u prve dve knjige. Ovaj odeljak sastavljen je svakako u piščevoj dubokoj starosti, pa se oseća pad u kvalitetu i nedovršenost teksta. Ksenofot je beležio istoriju, ali, bar prema današnjim merilima, nedovoljnog stepena. Piše lako i mnogo, a u antici je smatran više filozofom nego istoričarem. Herodot, koji je pola veka stariji od njega, napisao je delo koje, kao prelaz od etnologije i geografije prema pravoj istoriji, predstavlja znatnije intelektualno dostignuće od Ksenofontove Istorije. Tukidid, nešto stariji Ksenofontov savremenik, postavio je sebi pri pisanju Peloponeskog rata (Θουκιδίδου Συγγραφή) uzvišen cilj, da sazna, ustanovi i objasni istinu, da je umetnički i objektivno izloži i da poukom zaduži potomstvo. Zahvaljujući njegovim mnogostrukim sposobnostima, ostvaren je pravi naučni rezultat, koji antička i srednjovekovna istoriografija nije prevazišla. Ako su Ksenofontove zasluge — mora se priznati — slabije od Herodotovih i Tukididovih, njegova Helvnika je još uvek klasično delo, ne samo po vremenu nastanka i periodu koji opisuje, već i po svojoj koncepciji. Ksenofont je u celini uspeo da obuhvati vrlo veliku građu koju daju raznorodni događaji na velikom prostoru, i da ostvari homogenu i u suštini potpunu i pouzdanu sintezu. Uprkos interesovanju za spoljne aspekte zbivanja, on uspeva da se odupre privlačnosti romanesknog kazivanja. Već njegovi mlađi savremenici, Efor, Teopomp i Durid pišu jedan retorski, drugi moralizatorski, treći anegdotski. Njihovi pristupi istoriji najavljuju duh nove epohe — helenizma. Ksenrfont ne navodi izvore svoje obaveštenosti. Za neke događaje jasno je da zna iz ličnog iskustva, svakako da se za druge raspitivao, pa i koristio dokumenta. Ali, on čitaoca u to ne upućuje, dok Tukidid, na primer, čak doslovno citira više državnih ugovora. Naš pisac ume dosta da zapazi i da to jasno i zanimljivo iziese, mada ne i da rasporedi građu uvek na najbolji način. U objašnjenje pravih uzroka događaja se ne upušta, ili ih tumači jednostavno, zanemarujući pritom uticaj društvenih i ekonomskih činilaca, dobro poznatih Tukididu. Kako je već zapaženo, on piše ο događajima koji njega samog zanimaju — često im je i lično prisustvovao — ili ο kojima se lako mogao obavestiti. Tako smo dobili delo u kome je glavna uloga pripala Sparti (Lakedemonu). Da bi sačuvao ugled Lakedemona, Ksenofont prospartanski boji događaje ili prelazi preko nečeg što bi Lakedemon prikazalo u lošem svetlu. U prikazu opštegrčkog ( Antalkidinog) mira iz 386. godine, sklopljenog na inicijativu Sparte i persijskog kralja, koji je u Heladi primljen kao nacionalna sramota, naš pisac ne nalazi za potrebno da izrazi ni svoje lično nezadovoljstvo, niti, što je gore, nezadovoljstvo većine grčkih polisa. Donekle zbog pristrasnosti, a donekle zbog površnog shvatanja svog zadatka, Ksenofont ne daje odgovarajući prostor i pravu ocenu pojedinim događajima i ličnostima. Tako se detaljno opisuju Agesilajeve operacije u trećoj i četvrtoj knjizi; događaji oko malog polisa Flijunta dobijaju suviše prostora u sedmoj knjizi, zbog lojalnosti ovog grada prema Sparti i zbog okolnosti da se Ksenofont tada nalazio u Korintu, blizu Flijunta, te je ο svemu bio dobro obavešten. Preuveličava značaj „Bitke bez suza“ u kojoj su Spartanci bez gubitaka pobedili Arkađane. Neke sitne okršaje opisuje potanko, isto kao i bitke sa krupnijim posledicama, što može da dovede čitaoca u zabunu u pogledu stvarnih razmera onog što se zbilo. Najozbiljnija Ksenofontova mana je prećutkivanje nekih događaja kao da se nisu ni odigrali. To stvara najveće teškoće za rekonstruisanje helenske istorije prve polovine IV veka. Izostavljene su takve stvari od međudržavne važnosti, kakve su stvaranje Drugog atinskog pomorskog saveza i osnivanje Mesene i Megalepolja, glavnog grada novonastalog Arkadskog saveza, ο κοme je inače primoran da govori. Od značajnih ličnosti, Pelopidu uopšte ne spominje kao tebanskog državnika, već samo jednom, uz put, kao člana poslanstva persijskom kralju, pa i tad u nepovoljnom svetlu. Ο Epaminondi, najvećem vojskovođi i državniku svog doba, takođe Tebancu, Ksenofont govori tek na kraju svoje Istorije, opisujući bitku kod Mantineje, u kojoj je ovaj i poginuo. Ksenofontova neobjektivnost brzo pada u oči, ali treba imati na umu da se ova osobina sreće i kod drugih poznatih pisaca u antici. Pa ipak, Ksenofont ponekad uspeva da se uzdigne iznad svojih naklonosti i da prizna zasluge ili hrabrost i neprijatelju, pojedincu ili gradu. Takav je slučaj s ocenama atinskih vojskovođa Trasibula i Ifikrata. Neke pozitivne strane nalazi i u ulozi svog rodnog grada. Ako svoju netrpeljivost prema Tebi ne može da prikrije, u stanju je da Spartancima, i pored naklonosti, uputi kritiku i prekor. Tako, na primer, oslobođenje tebanskog akropolja, koji su Spartanci bili na prevaru zauzeli, smatra kao zasluženu božju kaznu. Uopšte uzev, Helenska istorija je, uprkos nedostacima najpotpuniji i najvažniji izvor koji imamo za složeni period prve polovine četvrtog veka. Ako se ne posmatra samo kao istorijski period, već više od toga, kao odraz jednog vremena i kao književno delo, onda je njena vrednost još veća. Sačuvala nam je autentičnu atmosferu, žive likove Grka i Persijanaca, kao i svedočanstva ο njihovim shvatanjima i odnosu prema životu. Povoljnom utisku doprinose i prirodni, jednostavni dijalozi i zanimljiva inscenacija događaja, i kad ne moraju imati važnosti za „veliku“ istoriju. Privlačan je anegdotski prizor u kome Agesilaj, zbog svojih interesa, nastoji da oženi novog spartanskog saveznika, mladog paflagonskog vladara Otisa, kćerkom svog drugog saveznika, Spitridata. Još je življa epizoda u kojoj Spartanac Derkilida domišljato izigrava Farnabazovog vazala Midiju, zadobivši od njega i blago i gradove koje je ovaj nepravedno bio uzeo pod svoju vlast. Naročiti dar ispoljava Ksenofont u opisu bitaka. Dok mnogi antički pisci ne umeju da nam pregledno prenesu raspored vojski i tok borbe, Ksenofont, vojnik po pozivu, sa posebnom pažnjom beleži sve bojeve. Zapaženi su, na primer, njegovi prikazi bitaka kod Nemeje i kod Koroneje. Ksenofont ume da izrazi i psihološku dramatičnost izuzetnih prilika, kakve su suđenje atinskim stratezima, pobednicima u bici kod Arginuskih ostrva, ili beskrupulozna akcija Kalije, koja vodi Teramenovom hapšenju i osudi na smrt pred punim većem. Još jednu odliku našeg pisca, važnu za razumevanje i pojedinih karaktera i političkih odnosa, predstavljaju govori. U raznim prilikama govore drže poslanici, vojni zapovednici i političari. Ksenofont je, vodeći računa ο ličnostima i okolnostima, ove govore sam sastavio. Različitog izraza, oni lepo prekidaju njegovo jednostavno pripovedanje. Za Ksenofontov stil već je rečeno da se prvenstveno odlikuje jasnoćom. To važi za misao, konstrukciju rečenice, izbor izraza. Ovu njegovu osobinu zapažaju i hvale još antički teoretičari; ponekom današnjem čitaocu Ksenofontov tekst izgledaće i suviše jednostavan. U jeziku, iako je Atinjanin, nalaze se i neatičke reči. Svakako da je to uticaj dugog boravka van otadžbine i okolnosti da se koristio svedočanstvima pisanim drugim dijalektima. Ipak su ga zbog prozračno jasnog jezika stari pisci zvali „atičkom muzom“ i „atičkom pčelom“, dok se Rimljaninu Kvintilijanu činilo da na „Ksenofontovim usnama sedi boginja ubeđivanja“. Ksenofontova dela, naročito istorijska, dosta su čitana u njegovo doba. Aristotel je poznavao i koristio i njegove filozofske, kao i istorijske spise. Zbog dobrog jezika rano je postao školski pisac, a pravu popularnost doživeo je, kao sokratovac, u Epikurovoj i stoičkoj filozofskoj školi. Po uzoru na Kirupediju, koja je u antici bila Ksenofontovo najomiljenije delo, pisalo je vladarske biografije niz sitnijih autora. Poznavanju njegovih dela u Rimu puno je doprineo sam Ciceron, koji je na latinski jezik preveo spis Ο ekonomiji. U vreme cara Hadrijana, ljubitelja helenske kulture, ponovo se javlja interesovanje i za Ksenofontova dela (II v. ne.). Kako je tada opet na ceni jasan stil, na našeg pisca se ugledaju istoriografi Apijan, Arijan i drugi. U poznoj antici Ksenofont je bio zanemaren. Ponovo se čita tek u Vizantiji i to, opet, naročito Kirupedija....

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Čitaj dalje

Papagajeva teorema Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Opis proizvoda Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva Zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman.

Диоген Лаэртскй О жизни , учениях и изречениях знаменитых филозофов Академя наук СССР институт фиософии издательство - мысла Москва 1986. Животи и мишљења угледних филозофа је биографија грчких филозофа која се приписује Диогену Лаертију, написана на грчком, чији најстарији сачувани рукописи датирају с краја 11. до почетка 12. века. Борис Пастернак Сабрана дела у пет томова Издавачка кућа - Уметничка књижевност Москва 1989. Диоген Лаерцки О животу, учењима и изрекама познатих филозофа Академија наука СССР -а Институт за филозофију издавачка кућа - мисли Москва 1986. дело Диогена Лаерта `О животу, учењима и изрекама познатих филозофа` у 10 књига, које излаже учење старогрчких мислилаца, почевши од седам мудрих људи а завршавајући стоичком и епикурејском школом. Публикацију допуњују биографије Питагоре, Платона, Плотина и Прокла које су написали Порфирије, Олимпијодор и Марина, смештене у Прилогу број 1, као и детаљни коментари, индекси имена и извора, хронолошка табела и табела филозофских школе. Књига Диогена Лаертија, која је најважнији извор из историје античке филозофије, намењена је наставницима и студентима , као и свима онима који се занимају за историју античке филозофије и историју културе уопште. odlično očuvana tvrdokoričena iz privatne biblioteke kao nova

Predgovor Demokratija, kao jedan od načina političe organizacije, od starog veka do danas postoji kao pojam ili politička praksa i zbog različiog tumačenja nastaju teškoće da joj se da pravi smisao. 1) Uprvobitnom,, originalnom značenju građaniinjihova tela imaju direktno pravo da donose političke odluke. Ovo je procedura je nazvana direktna demokratija i danas se u modernom svetu skoro i ne primenjuje. 2) U drugom značenju, to je oblik vladavine gde građani ostvaruju svoje pravo preko izabranih predstavnika koji su im odgovorni. To je poznato kao predstavnička demokratija. 3) U vladavini gde vlast većine, preko konstitutivnog ograničenja, garantuje manjini da može da uživa kolektivna i individualna prava, kao što je sloboda govora i versko opredeljenje; ovaj oblik je poznat kao liberalna ili konstitucionalna demokratija. Reč demokratija se često upotrebljava da karakteriše neki politički ili društveni sistem, bez obzira na to da li je to oblik demokratske vladavine u smislu jednog od prethodnih značenja i teži da umanji društvene i ekonomske razlike, posebno one koje proizilaze iz nejednake raspodele privatnog vlasništva. Antička Grčka je najočigledniji primer vladavine direktne demokratije. Ta demkratija je karakteristična za mnoga primitivna društva i moderni antropolozi je vezuju u glavnom za preistorijsko vreme. Platon i Aristotel su stvorili teoriju o političkoj demokratiji. Najbolju definiciju demokratije dao je Aristotel govoreći o državi. Po njemu demokratija je tamo gde su ljudi slobodni i siromašni i predstavljaju većinu u vlasti države. Ova definicija se u osnovi razlikuje od njene primene u modernom vremenu. Direktna demokratija, u kojoj svi građani učestvuju, bila je moguća zbog ograničene veličine tamošnjih država. U to vreme gradovi su bili mali i zajedno sa okruženjem nisu prelazili više od nekoliko hiljada stanovnika. Žene nisu imale pravo glasa kao ni brojni robovi. Ta demokratija je bila u saglasnosti sa poretkom gde su robovlasnici uživali sva prava. Ta se vlast nije kvalifikovala kao pravna i legislativna institucija. U antičkoj demokratiji svi građani učestvuju u zakonodavnoj skupštini i bili su da glasaju. Ovakvi sistemi nisu mogli da deluju u većim državama i njima se nije moglo rukovoditi na ispravan način. Ovaj tip demokratije je bio u staroj Grčkoj u petom veku pre naše ere. Politička istorija datog perioda odlikuje se borbom između dve države Atine i Sparte, jedna sa demokratskom a druga sa oligarhijskom organizacijom. Sukob se završio pobedom Sparte. Atinska demokatija se nikad nije povratila od ovog udara. Posle dugog perioda opadanja konačno je nestala sa nastankom Rima. Grčka demokratija je postojala u istoriji u kratkoj epizodi i nije imala većeg uticaja na moderne demokratske države. U poređenju sa grčkim gradom - državom, Rim je bio oligarhijska republika i postepeno je prerastao u autokratsku imperiju. Kasnije države su bile plemenske i feudalne, a u 16. i 17. veku bile su transformisane u apsolutne monarhije. Srednji vek uz to odlikuje postojanje više nezavisnih republika koje su bile oligarhijske i ne demokratske. To je bila situacija sve do Američke i Francuske revolucije. Današnje demokratske vlade su zakonodavne i sa legislativnim parlamentom. Njihova etička osnova počiva na tome da su svi ljudi jednaki a vlade postoje da sprovode prava i da zaštite svoje i interese građana. Do ovoga se došlo još u srednjem veku,kada su se nove osnovne demokratske premise pojavile i postepeno potvrđivale u vremenu. Jedna od najvažnijih novih ideja je moderna koncepcija konsititucije. Uopšte uzevši, starije generacije su gledale na zakon kao na oganičavanje u vršenju političke vlasti. Ali za naslednike kraljevstva kao i za mnoge primitivne narode, zakon je starodrevni običaj koji se teško menja. Kraljevi nisu propisivali zakone već su ih oni obavezivali isto kao i ostale subjekte. Ova ideja je osnažena konceptom prirodnih zakona koje su razvili stoici i hrišćanski mislioci krajem antike. Za hrišćanske teologe univerzum je kreacija svemoćnog Boga čija savršena i nepromenjena volja je obavezujuća za sva bića.. Moderan pogled o premoći konstitucionalnog zakona je nasleđen direktno iz srednjovekovbnog koncepta. Srednjovekovni politički poredak se dezintegrisao u 15. i 16. veku, pošto je vlast monarha porasla i omogućila ideju apsolutne suverenosti. Jedini značajan izuzetak bila je Engleska, gde je tradicija srednjoevekovnog parlamentarizma bila posebno snažna. Sredinom 17. veka izbio je sukob između religijskog i konstitucionalnog problema koji je vodio do otvorenog prekida između kralja i parlamenta; parlament je pobedio i umanjio upravni značaj kralja. Pobedonosnom revolucijom 1688. vlast engleske monarhije je konačno ograničena. Parlament je imao potpunu kontrolu u zakonodavstvu i finansijama. Najbolji način da se spreči zloupotreba vlade. je da se vlast podeli na legislativnu i izvršnu i da ona ne bude u istim rukama. Uticaj Džona Loka i njegove rasprave (1690) su bile prilagođene engleskom revolucionarnom pokretu, ali je to moglo da ima mnogo šire značenje. Lokova teorija o razdvajanju vlasti je postala popularna i na evropskom kontinentu. Monteskje je dvema vlastima, koje treba da su odvojene dodao i sudsku. Ta doktrina je bila prihvaćena od britanskih severnoameričkih kolonija i od američkog sistema vlasti. O Civilnoj vladi Ove teorije u praksi i primeni u 17. veku imale su veliki značaj u razvitku konstitucionalne demokratije. Balans vlasti u Engleskoj se pomerio od kralja ka parlamentu koji je ostao oligarhijski i kao takav bio nedemokrstski. Odsustvo neke značajnije promene nije dovelo do bitnije modifikacije sve do reformskog akta iz 1832. Pre Američke I Francuske revolucije, Žan Žak Ruso je bio na striktno demokratskoj poziciji. Sa tim stanovištem se predstavio u Društvenom ugovoru (1762). Zalagao se za direktnu demokratiju mada taj izraz nije nikad upotrebio. Konstitucionalno demokratija je bila uvedena kao posledica Američke revolucije. Ono što su Amerikanci želeli bila je ne samo konstitucionalna nego i demokratska vladavina kao krajnji cilj. Takođe, veliki značaj u istoriji moderne demokratije imala je Francuska revolucije. Još od 16. veka Francuska je bila apsolutna monarhija, izuzev nekoliko malih podrčja koja su zadržala provincijski status države I bilo je malo revolucinara koji su imali interes da to ožive. Njihova inspiracija je dolazila od filozofije prosvećenosi sa radikalnom novom koncecijom o pravima čoveka. Francuska revolucija je imala veliki i neobičan efekat na razvitak moderne demokratije. Bila je uspešna u podrivanju starog režima i pozitivno je delovala na ideal slobode, bratstva i jednakosti. Taj ideal je bio ovaploćen u nizu osnovnih reformi od Dekleracije o pravima čoveka do Napoleonovog zakonika koji je promenio lice Evrope. Većina revolucionara verovala je da su legalna i socijalna jednakost cilj koji je opravdavao upotrebu bilo kog političčkog sredstva. Ta ideja je bila jedna od najmoćnijih snaga Francuske revolucije. Glavni podstrek demokatiji u Evropi došao je od njenih ideja i raznih nacionalnih pokreta koji su se pojavili posle tog istorijskog događaja. Kada su oštrice revolucije otupele, išlo se za tim da se tradicija prilagodi sopstvenim potrebama. Britanske institucije su služile kao primer razvoja demokratije. Sve do Prvog svetskog rata monarhije su bile normalni oblik vladavine u većini država zapadne Evrope. Britanija je mogla da posluži kao primer da monarhija može da bude konstitucionalna i demokratska. Kad se Luj XVIII vratio u Francusku, prihvatio je ustav posle Napoleonovog pada. Taj dokument je bio izraz ličnog autoriteta i principa narodnog suvereniteta, što je bilo nešto više nego legalna funkcija. Glavna posledica je pretvaranje Francuske u konstitucionalnu monarhiju sa institucijama dosta sličnim savremenoj Britaniji. Takve osobine su imale i najveći broj drugih obnovljenih monarhija. Mada je razlika od zemlje do zemlje bila prisutna, njihovi sistemi su u osnovi bili slični britanskom i vodili su porastu demokratiije u Evropi. Apsolutna monarhija je postepeno zamenjena principom da je narod izvor ustavnog autoriteta. Pored toga, postojala je težnja ka opštem pravu glasa i da težište zakonske egzekucije dođe u ruke kabineta odgovornog kao narodno izvršno telo. Razvitak demokratije u pojedinim zemljama Evrope bio je nejednak u obliku i tempu. Postojeći osnovni zakon u Francuskoj je pred kraj devetnaestog veka ustanovio Treću republiku i konačno je u Francuskoj parlamentarna odgovornost bila uspostavljena u punoj meri kao i u nekim drugim zemljama (npr. Nemačka i Danska).. Dvadesetih godina dvadesetog veka ova nejednakost u razvitku se uveliko izgubila. Konstitucionalne države zapadne Evrope bile su sve demokratske, bilo da su monarhije ili republike i bile su uporedive sa sistemom u Velikoj Britaniji. Pisani su ustavi koji su do izvesne mere ograničavali vlast parlamentarnih većina. Sa druge strane, demokratski karakter parlamenta je bio garantovan periodičnim opštim izborima u kojima su svi odrasli građani, obično imali pravo glasa. To je bio standardni oblik moderne demokratije, koji je često uključivao žene u izboni proces. Uprkos sličnosti struktura vlada na kontinentu, u praksi je sistem bio različit od engleskog. Pre svega, drugačiji je bio sistem organizacije političkih partija. U Velikoj Britaniji postojao je dvopartijski sistem, a u Evropi rivalstvo je obično bilo između više od dve partije. Iskustvo u više evropskih zemalja je pokazivalo da su se teškoće višepartijskog sistema jedva premošćavale. U mnogome to je zavisilo od partijskh lidera i pristalica spremnih za saradnju. Kad je bilo moguće, dolazilo je do stabilne vlasti sa osiguranim demokratskim vođstvom. Za primer se mogu uzeti ustavne monarhije u Holandiji i skandinavskim zemljama u kojima su uspešno delovali multipartijski sistemi i postignuta je stabilnost demokratske vladavine. Demokratija je u drugoj polovini devetnaestog veka bila velika snaga u Evropi pod uticajem duha Francuske revolucije, karakterističnog po snažnim idejama i relativno slabim institucijama, To je odlikovalo mnoge partije u većini evropskih država. Kada glasači, nakon višepratijskih izbora, nisu bili zadovoljni rezultatima, okrenuli su se na drugu stranu tražeći zadovoljavajuće političko rešenje. Druga polovina devetnaestog i rani dvadeseti vek bili su vezani za konstitucionalizam. Tom idejom je bio zadojen i predsednik Sjedinjenih Američkih Država tvrdeći da je cilj stvaranje sveta sposobnog za demokratiju. U ime tog načela Amerika je učestvovala u Prvom svetskom ratu. Jedna od glavnih posledica toga rata je uspostavljanje komunističkog režima u Rusiji. Taj režim nije pretendovao da stvori liberalno društvo i stvarao je demokratiju sumnjivog karaktera. Nakon Drugog svetskog rata satelitske države Sovjetskog Saveza su nazvane “narodnim demokratijama.To su u stvari bile strogo regulisane države, ali se u prvo vreme gledalo na njih sa blagonaklonošću. Teorijska osnova ovakvog shvatanja demokratije imala je poreklo još u Francuskoj revoluciji, a ekonomska demokratija se pojavila kao sastavni deo revolucionarnog pokreta. Mada je glavna politička ideja bila legalnost jednakosti, manjina je smatrala da je i ekonomska jednakost takođe osnovno pravo čoveka. To nije bilo prevaziđeno ni u socijalizmu. Mnogi autori su podržavali ovakav stav što je odigralo značajnu ulogu i u revolucijama 1848. Ovo shvatanje imalo je velikog uticaja na Karla Marksa. Po ugledu na francuske revolucionarne tradicije razvio je socijalnu i ekonomsku teoriju. Verovao je da njegovo učenje treba da bude presudno za život nepovlašćenog stanovništva predstavljenog radničkom klasom. Sve dok postoji ekonomska nejednakost u vlasništvu, ne može se ostvariti besklasno društvo jer su sredstva proizvodnje u rukama kapitalista. Istorijski funkcija proletarijata je da zbaci građansku klasu i njenu državu. U najvećoj meri Marks je bio koncentrisan na novo društvo i nije imao interes da shvati probleme demokratije. U Zapadnoj Evropi, krajem devetnaestog i u dvadestom veku, veliki broj marksista se postepeno prilagođavao događajima da se u novom društvu ostvari demokratija putem parlamenta izabranog od naroda. Takvo shvatanje je prihvatila i većina radničke klase u industrijski razvijenim zemljama. Vreme je potvrđivalo i praktično opravdavalo poglede socijal-demokratskih partija u razvijenim državama Zapadne Evrope da se do socijalističkog poretka može doći i evolucijom. U Rusiji je revolucionarni marksizam tumačen na način da i manjina u datim okolnostima nedovoljno razvijenog proletarijata može da osvoji vlast. Tako je pod vođstvom Lenjina komunistička partija zagospodarila velikim delom ruske imperije. To je bila nova vrsta političkog sistema koji su njegovi zagovornici smatrali totalnom demokratijom. Jedna od najupadljivijih karakteristika 20. veka u Zapadnoj Evropi bio je nagli porast demokratije. Totalitarizam i konstitucionalizam su se u potpunosti razlikovali, ali već polovinom veka nije bilo vlade koja nije sebe smatrala demokratskom. Posle poraza totalitarizma i nacionalizma u zapadnoj hemisferi u Drugom svetskom ratu novo razdoblje se otvorilo u drugoj polovini dvadesetog veka. Pokret za nezavisnost u bivšim kolonijama u Africi i Aziji bio je nezaustavljiv i predstavljao novi period u razvitku sveta. Propast komunizma u Sovjetskom Savezu i satelitskim državama istočne Evrope bio je veliki preokret u istoriji ljudskog društva. Taj period je bio pun događaja u kojima se demokratija razvijala i postepeno postajala vladajuća ideja u svetskim razmerama. Autor Naslov: Kratka analitička istorija demokratije Izdavač: Prometej Novi Sad Strana: 136 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 16 × 24 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-515-0922-6

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zmija i zmaj : uvod u istoriju alhemije / predgovor, izbor, prevod Dušan Đorđević-Mileusnić 292 str. : ilustr. ; 21 cm Alhemija (lat. alchimia, alchymia, od arap. خيمياء) je grana filozofije prirode iz koje se u 17. i 18. veku razvila moderna hemija i farmakologija. U davna vremena alhemija se smatrala kraljevskom veštinom. Danas se pobornici pseudonauka često nazivaju „alhemičari“. Najčešće se smatra da je sinteza zlata i drugih plemenitih metala bila jedini cilj alhemičara. Međutim, vrhunski majstori alhemije su ovo smatrali samo za sporedni efekat važnije, suštinske transformacije materije. Alhemija kombinuje elemente mnogih nauka i filozofskih disciplina, poput hemije, metalurgije, fizike, medicine, astrologije, misticizma i umetnosti. Ovu veštinu su praktikovale drevne civilizacije Mesopotamije, Egipta, Persije, Indije, Kine, stare Grčke i Rima, i muslimanske civilizacije. U Evropi se alhemija razvijala sve do 19. veka. Termin alhemija je nastao kao kombinacija arapskog člana Al i reči Kemet ili Kemi koja je egipatski izraz za crna. Crna se odnosi na crnu zemlju, što je jedno od imena kojim je nazivana plodna dolina reke Nil, pa i sam Egipat....

Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez broš Strana 512 Le Théorème du Perroquet est un roman de Denis Guedj sa posvetom Њ-02

Opis "Papagajeva teorema - Deni Geđ" Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Povez: broš Strana : 512 Format : 14,5x20,5 cm Pismo : latinica

Iako je proteklo više decenija otkako je delo Grčki put Amerikanke Idit Hamilton prvi put štampano, ono ipak nije mnogo izgubilo na aktuelnosti i još uvek ima mnogo toga da saopšti o starogrčkoj kulturi i njenim najvažnijim protagonistima (o kojima znanja nikada ne nedostaju). Ali danas Grčki put ima i drugi značaj – budući da je od onih dela koja su često preštampavana, prevođena, komentarisana, rečju, postala uticajna, ono je zanimljivo i kao povlašćeno mesto konstruisanja istorije i rekonstruisanja zapadnog kulturnog identiteta, koji se počev od renesanse vezuje, s više ili manje intenziteta, sa antičkom Grčkom. Jedna od veoma važnih svetskih intelektualki koja svakako zalužuje pažnju i mlađih generacija je severnoamerička filozofkinja, autorka brojnih dela i prevoditeljka Idit Hamilton (1867?1963). Bila je uzor mnogim poznatim piscima, najviše Mileru i Darelu. Ako se uzme podatak da su knjige I. Hamilton „Grčki put“ i „Eho Grčke“ prevedene perom Sonje Vasiljević (prvi put se pojavljuju na srpskom), u izdanju Karposbooks, uvrštene u stručnu literaturu, na studijama klasičnih nauka Filozofskog fakulteta u Beogradu, to svakako potvrđuje dragocenost ovih dela. Ali, i da svako od zaljubljenika u istoriju, književnost, filozofiju, uopšte umetnost, može imati u svojoj biblioteci ovakva dela, kao potrebu za upoznavanjem starogrčke i rimske kulture. Idit Hamilton potiče iz intelektualne porodice iz severoistočne Amerike. Otac je bio profesor klasičnih jezika i od njega stiče prva znanja iz latinskog i grčkog. Njena mladost je koincidirala sa vremenom početka sifražetskog pokreta. Ona i njene sestre su bile prve intelektualke u Zapadnom svetu. Studirala je u Pensilvaniji, Lajpcigu i Minhenu, gde je bila prva žena postdiplomac. Pošto je bila prva žena na univerzitetu u Lajpcig, napustila ga je, a kasnije doktorirala. Idit Hamilton je bila uvređena od strane kolega i profesora jer je gledana sa omalažavanjem, ali je i sama imala kritički stav prema naučnom radu Univerziteta. Družila se sa Arnoldom Tobnijem i Erzom Paundom. Zaljubljena u grčku kulturu ona je tragala za onim što ima trajnu vrednost. Najznačajnije za ovu autorku je njena misao da Grčka nije prevaziđena, u 20. i 21. veku, koji predstavljaju krizu modernog sveta, grčka filozofija i umetnost mogu nadahnuti i usmeriti nas ka putu novog humanizma – nove renesanse. „Radovati se životu, nalaziti da je svet divan i da je u njemu prijatno, obeležje je grčkog duha koje ga razlikuje od svega što mu je predhodilo. To je vitalna razlika“. Sa velikim entuzijazmom i svojom upornošću uspeva u šezdeset trećoj godini da zapadnom svetu približi i oživi interesovanje za književnost i istoriju stare Grčke kada je izdala svoju prvu knjigu Grčki put. Među ostalim značajnim delima je Rimski put, Mitologija (sluša se i danas na univerzitetima u Americi). Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata (Univerzitet Ročester i Jejl), i postala članica Američke akademije umetnosti i književnosti. Grčki kralj Pavle je Idit Hamilton proglasio počasnom građankom Atine 1957. godine. Tada je i prvi put posetila Grčku sa svojih 90 godina. Grčki put ima 17 eseja. Istok i Zapad se susreću: „grčka umetnost je intelektualna, umetnost ljudi koji su bili bistri i vispreni mislioci, umetnici od kojih svet nikada nije video veće, ljudi obdareni najboljim duhovnim darom. Ničega previše“. Idit Hamilton u Grčkom putu piše o Umu i Duhu. O Pindaru, Tukididu, Ksenofontu, Ideji tragedije, Eshilu-prvom dramatičaru, Sofoklu, Euripidu – modernom umu, Religiji Grka, Put Grka, Put modernog sveta. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i kulturnim digađanjima u Atini, u delu Eho Grčke. I. Hamilton se usmerava na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, jer predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to isčezavanje stvaralačke moći Grčke. Kada je Atina nestala sa istorijske scene začele su dve filozofske škole, stojici i epikurejci. Autorka u deset eseja posvećuje svoja razmišljanja i usmerenja: Neuspehu Atine, Slobodi, Atinskoj školi, Platonu, Isokratu Aristotelu, Demostenu, Memandru, Aleksandru Velokom, Stoicima: Zenonu i Epiktretu, Marku Aureliju, Plutarhu, i Grčkom i Rimskom putu. Eseji su pitko napisani, obogaćeni su su zaniljivim navodima, podacima i privlače pažnju i običnom čitaocu da obogati svoja saznanja o tumačenju starogrčke kulture. Dve poslednje rečenice u ovoj knjizi govore o autorkinoj velikoj odanosti grčkoj kulturi:„ Uticaj klasične Grčke je isčezao, ali istina i lepota koje su Grci otkrili, konačno su opet oživele i nikada neće nestati. Još uvek nas uče“. Slađana Ristić Idit Hamilton (1867–1963), američka klasična filološkinja proslavila se brojnim knjigama o starogrčkoj i, manjim delima, o rimskoj kulturi. Uspevala je decenijama da na engleskom govornom području oživi interesovanje za književnost i istoriju Grčke i Rima. Tek sa šezdeset tri godine, izdala je prvu knjigu Grčki put, koja je i izvesno svedočanstvo o njenoj neobičnoj upornosti, vitalnosti i nepresušnom entuzijazmu. Među ostalim značajnim delima, koja je pisala u dubokoj starosti, treba pomenuti: Rimski put, Mitologija, koja i danas služi kao udžbenik ovog predmeta u gimnazijama i na univerzitetima u Americi, i Uvek prisutna prošlost. Pred kraj života je dobila više počasnih doktorata i postala počasna građanka Atine (1957), ukazom kralja Pavla. Održavala je prijateljske veze sa Arnoldom Tojbnijem i Ezrom Paundom i inspirisala pisce poput Lorensa Darela i Henrija Milera. Idit Hamilton suvereno potcrtava važnost antičke civilizacije i njenog poznavanja. Iako su njena mnoga viđenja i tumačenja danas u nauci gotovo marginalizovana, te retko ko veruje u apsolutno grčko čudo, odnosno u tumačenje starogrčke kulture koja se rađa eks nihilo i sasvim različito od drugih njoj savremenih civilizacija, dela Idit Hamilton obiluju vrednim uvidima. Grčki put čini zbirka od sedamnaest eseja. To su duboka i zrela promišljanja o grčkoj književnosti i njenim zlatnim predstavnicima. To je slika grčke misli i umetnosti u vreme njenih najvećih dostignuća. Velika književnost prošlosti ili sadašnjosti izraz je velikog poznavanja srca, tvrdi autorka. Istok i Zapad su se susreli u Grčkoj, preduslov razuma, koji je imao da obeleži Zapad i duboko duhovno nasleđe Istoka bili su ujedinjeni. Grci su u potpunosti znali kako je život gorak, ali i kako je mio. Radost i žalost, oduševljenje i tragedija stoje ruku podruku u grčkoj književnosti, ali u tome nema nikakve protivrečnosti. Oni koji ne poznaju jedno od ova dva zaista ne mogu znati ni ono drugo, zaključuje Hamiltonova. Platonove misli, gnome koje su bile uklesane na svetilištu u Delfima – Upoznaj samog sebe i Ničega previše – ne nalikuju onima što bi se našle na svetim mestima izvan Grčke. Po Hamiltonovoj, obe su obeležene potpunim odsustvom izraza karakterističnim za svešteničke formule širom sveta. Grci su bili intelektualci, kaže autorka, bila im je strast da koriste svoje umove. Ova činjenica prosijava čak i kroz njihovu upotrebu jezika. Naša reč za školu potiče od grčke reči za dokolicu. Svakako, racionalni Grk, čovek kome je data dokolica osmisliće je razmišljanjem i istraživanjem pojava. Dokolica i težnja za znanjem – za Grka je bila veza neizbežna i neraskidiva. Autorka naglašava da grčki umetnik nije mistični samotnjak kakve pećine već deo ovoga sveta delatnog i živog u kome izgrađuje sopstvenu predstavu lepote. Prema tome jedina prirodna istina u grčkoj umetnosti je čovek. Dok se u delu Grčki put autorka bavila 5. vekom pre nove ere i svim krucijalnim kulturnim događajima u Atini, u delu Eho Grčke Hamiltonova se koncentriše na 4. vek pre nove ere koji po njoj zaslužuje posebnu pažnju, zato što predstavlja početak kraja Grčke, ne samo zbog njene slavne veličine nego i zbog njenog istorijskog značaja. Četvrti vek pre nove ere predstavlja uvod u jednu tragediju svetskih razmera, a to je iskonsko iščezavanje stvaralačke moći Grčke. Sa ovim se okončavaju umetnost i filozofija koje su učinile da nekoliko vekova atinske istorije bude dragocenije za zapadnu civilizaciju od mnogih vekova u mnogim zemljama. Tokom stoleća koje je usledilo Atina je nestala sa istorijske scene, začele su se dve glasovite filozofske škole, stoici i epikurejci koji jesu poslednji zrak grčkog genija. Sve do pojave Plutarha (46–120 naše ere), više od tri stotine godina kasnije kada je antički svet već bio na svom izmaku. Delo Eho Grčke čine takođe eseji pitko napisani. Prevashodno su posvećeni Atinjanima 4. veka pre naše ere: Platonu, Isokratu, Aristotelu, Demostenu, Menandru ili ličnostima kao što su Aleksandar Makedonski i Plutarh. Svaki esej u sebi nosi stoičku naslovljenost. Već u prvom eseju autorka nas upozorava da su sva grčka dostignuća bila utemeljena na ubeđanju da se dobrobit čovečanstva može postići samo ako su ljudi slobodni i telom i umom i duhom, i ako je svaki čovek sam postavio granicu sopstvenoj slobodi. Snežana Vukadinović Naslov: Grčki put Izdavač: Karpos Strana: 266 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2013 ISBN: 978-86-85941-66-5

Duh pravoslavne crkve je jedna od najboljih zapadnoevropskih studija o pravoslavlju. Sjajni znalac pravoslavlja, fasciniran njegovom autentičnošću učenja Benz kroz simbole pravoslavlja izlaže njegovu istoriju i filozofiju. Ova studija o pravoslavlju je istinski poduhvat i prilog proučavanju istorije religije. Na kraju studije Benz kliče: Pravoslavlje je sam Gorući Grm. Ta fascinacija govori o utemeljenosti njegovih istraživanja pravoslavlja. Zanimljivo je da Benz paralelno stražuje istoriju pravoslavlja u Vizantiji, Rusiji, Rumuniji, Grčkoj. Ogroman napor uložen u ovu studiju Benz je rezimirao i kratkom kritikom slabosti pravoslavlja.

Duh i život pravoslavne crkve Duh pravoslavne crkve je jedna od najboljih zapadnoevropskih studija o pravoslavlju. Sjajni znalac pravoslavlja, fasciniran njegovom autentičnošću učenja Benz kroz simbole pravoslavlja izlaže njegovu istoriju i filozofiju. Ova studija o pravoslavlju je istinski poduhvat i prilog proučavanju istorije religije. Na kraju studije Benz kliče: Pravoslavlje je sam Gorući Grm. Ta fascinacija govori o utemeljenosti njegovih istraživanja pravoslavlja. Zanimljivo je da Benz paralelno stražuje istoriju pravoslavlja u Vizantiji, Rusiji, Rumuniji, Grčkoj. Ogroman napor uložen u ovu studiju Benz je rezimirao i kratkom kritikom slabosti pravoslavlja.

Porudžbinom od preko 3.000 RSD ostvarujete besplatnu dostavu! 1.499,00 RSD Original price was: 1.499,00 RSD.1.275,00 RSDCurrent price is: 1.275,00 RSD. Svetski bestseler, ovaj roman o matematici, papagajima, knjigama, mafiji, istovremeno je istorija i geografija. Pripovedanje puno napetosti dočarava nam čudesa i zagonetke sveta. Sve je ovde, od časa kad su izmišljeni brojevi i počela da se mere prostranstva Zemlje do danas, od stare Grčke, Bliskog i Dalekog Istoka do savremenih matematičkih pustolova, sa zapletom koji nas, s Parizom u središtu, prenosi od amazonske prašume do Tokija i Sicilije. Deni Geđ, i sam po profesiji matematičar, autor niza odličnih knjiga iz te oblasti, sad je sačinio remek-delo u žanru koji nam je poznat po romanu Justejna Gordera o istoriji filozofije „Sofijin svet“. Ono što je „Sofijin svet“ za filozofiju, „Papagajeva teorema“ je za matematiku. Istorija matematičkih otkrića i suština matematičkih problema odjednom bivaju bliske i dramatične. I zato ako hoćete da vam matematika bude kućna ljubimica, da je shvatite, da razumete ono što nikad niste razumeli, rešićete stvar tako što ćete čitati „Papagajevu teoremu“. Nećete samo naučiti matematiku, nego ćete je i zavoleti. A ako vam do tog nije stalo, mislite na decu. Vaše dete će postati tata-mata, čudo od deteta! Jer, matematika se ovde ne predaje nego se pripoveda. Ponekad roman ume da bude matematika, a sa ovom knjigom – matematika je postala roman. Budite obavešteni među prvima o našim specijalnim ponudama, akcijama, novim naslovima i dešavanjima! Adresa: Jurija Gagarina 102, 11070 Beograd PIB: 108202479 Matični broj: 20951729 Copyright © 2023 Kosmos knjižara. Sva prava zadržana. Developed by Digital Tribe.

ISTORIJA I APOKALIPSA - Bela Hamvaš Bela Hamvaš (mađ. Hamvas Béla, Eperješ (danas u Slovačkoj), 23. marta 1897. – Budimpešta, 7. novembra 1968) bio je mađarski pisac i esejista. Hamvašova dela su uglavnom objavljena nakon njegove smrti i svi rukopisi još nisu dostupni. Odrastao je u Bratislavi kao dete protestantskog sveštenika. Otac mu se bavio pisanjem i predavanjem mađarske i nemačke književnosti.[1] Godine 1915. Bela upisuje kadetsku školu, i ubrzo upoznaje strahote Prvog svetskog rata na ukrajinskom i italijanskom frontu – dva puta biva ranjen, doživljava nervni slom i odbija da primi odlikovanje. Posle rata porodica se seli u Budimpeštu gde Hamvaš od 1919. do 1923. studira nemački i mađarski. Isprva se izdržava novinarstvom radeći kao esejista i prevodilac. Radove objavljuje u periodici, a 1927. se zapošljava kao bibliotekar, gde ga zatiče Drugi svetski rat. Poslom pisca izdržavao se samo za kratko - pre rata Hamvaša nisu prihvatali reakcionari i klerikalni krugovi, a posle rata komunisti. Tokom rata tri puta biva mobilisan, 1942. je na ruskom frontu. Prilikom opsade Budimpešte 1945. dezertira, a jedna granata uništava njegov stan i u njemu sve rukopise i knjige koje je sakupljao godinama. Tu je bio veliki broj knjiga iz raznih oblasti ljudskog znanja - filozofije, prirodnih i društvenih nauka, teorije umetnosti, psihologije, kao i projekat „Stotinu knjiga“ svetske književnosti. Osim tekstova objavljenih u periodici i knjige „Nevidljivo zbivanje“ objavljene 1943, jedini, slučajno sačuvani rukopis iz ovog prvog perioda Hamvaševog rada je kapitalna Scientia sacra. Nakon rata, 1948. zajedno sa svojom ženom Katalinom Kemenj objavljuje knjigu Revolucija u umetnosti, apstrakcija i nadrealizam u Mađarskoj i ubrzo zbog svojih stavova koji se nisu uklapali u Lukačev model komunističkog kulturnog entuzijaste, gubi mesto bibliotekara dospevajući na crnu listu, čime mu je onemogućeno objavljivanje knjiga i dostojno zaposlenje. Nakon ovog poniženja, Hamvaš u položaju koji ga je zadesio vidi prednost za usavršavanje i ne obazire se na spoljašnje događaje. Između 1951. i 1964. godine radio je kao nekvalifikovani radnik u hidroelektranama na Tisi, Inoti i Bokodu, u teškim uslovima. Radi je i kao magacioner, ekonom, zemljoradnik, pomoćni fizički radnik, a istovremeno danonoćno je radio na svojim spisima. Kad god je imao slobodno vreme, prevodio je sa sanskrita, hebrejskog i grčkog i pisao o kabali, zenu i sufizmu. Između 1959. i 1966. završio je „Patmos“, svoj poslednji veliki rad. Njegov rad ostao je u rukopisima sve do njegove smrti. U novosadskom časopisu „Hid“ objavljena su dva njegova eseja, „Drveće“ i „Orfej“, a od 1976. i mađarski časopisi polako počinju da objavljuju Hamvaševe eseje, pa je 1987. u Pečuju objavljena zbirka njegovih eseja „Duh i egzistencija“. Sa 67 godina je konačno dobio penziju. Bela Hamvaš je umro od hemoragijskog moždanog udara 1968. godine. Sahranjen je u Sentendreu. Godine 1990. posthumno je dobio mađarsku nagradu Košut. Značajna dela Scientia sacra, duhovna baština drevnog čovečanstva (1988)[2] Patam I-III (1992–93) Karneval (1985) U određenom pogledu (1991) Naime (1991) Ogromno intelektualno znanje Bele Hamvaša nije ugušilo njegovo verodostojno stvaralačko vrelo iz kojeg je, gotovo u svakom svom eseju, izbijala nepogrešiva intuicija, da u problemu koga se dohvatao uoči ono što je u njemu od središnje vrednosti. Sječanja 1997 418 str

U dobrom stanju Juraj Križanić: Politika Izdavač i godina: Matica hrvatska, 1947. Broj stranica: 364 Uvez: tvrdi Format: 20 x 14,5 cm Križanić se smatra jednim od najranijih pristaša panslavenstva. Idejama o ekonomskoj i političkoj nezavisnosti, o ubitačnosti vjerskog razdora i zloupotrebe Crkve, kao i pogledima na rad, ekonomiju i državnu upravu Križanić je jedinstvena pojava unutar hrvatske književnosti u 17. stoljeću. U svojim političkim istupima otvoreno je propovijedao opravdanost buna i ustanaka protiv okrutnosti i tiranstva ruskog cara i njegove vlade. Naime, Križanić je želio moćnu, u smislu kasnijeg prosvijećenog apsolutizma, organiziranu rusku državu kao protutežu i branu Nijemcima koje je smatrao glavnim i najopasnijim neprijateljima svih Slavena. *** Juraj Križanić (lat. Georgius Crisanius, tal. Crisanio) rodio se 1617. ili 1618. u Obruhu u Hrvatskoj. Humanističke nauke uči kod isusovaca u Ljubljani, filozofiju studira u Grazu, a teologiju u Bologni.[1] U Rimu stupa u Grčki zavod sv. Atanazija gdje proučava grčki jezik, književnost i teološke kontroverze između grčke i latinske crkve. Proučavajući istočnu liturgiju, posebnu pažnju posvećuje crkvenom pjevanju.[2] Nakon doktorata iz teologije 1642. dolazi na mjesto župnika u Nedelišće blizu čuvene čakovečke knjižnice Nikole Zrinskog koja je bila bogata raznim ekonomskim, političkim, lingvističkim i književnim djelima na raznim jezicima te odbija pozive uglednika i visoko obrazovanih plemića: poziv na dvor palatina Ivana Draškovića koji mu nudi biskupsku stolicu, poziv na dvor Petra Zrinskog i karlovačkoga generala Vuka Frankopana.[3] U Varaždinu, kamo je iz Nedelišća bio promaknut za župnika, 1646. ga je zatekla odluka Zbora za širenje vjere da krene put Rusije pa tako odlazi u Smolensk, tzv. ključ Moskve (lat. clavis Moscuae), kod biskupa Petra Parczewaskog. U Moskvu konačno stiže 25. listopada i ostaje u njoj do 19. prosinca 1647. godine.[4] Nedugo nakon povratka iz Rusije pruža mu se prilika da boravi u Carigradu (15. siječnja – 13. ožujka 1651.) kao kapelan bečkoga poslanstva i kao osobni tajnik Johana Rudolfa Schmida zum Schwarzernhorna, vrsnoga poznavatelja turskoga jezika, turske kulture i turske politike.[5] Povratkom u Rim prevodi „Kirilovu knjigu“ te pobija bogoslovne pisce pravoslavlja, počevši od Focija do svoga vremena. Godine 1658. napušta Rim protivno Papinoj volji i odlazi opet u Moskvu gdje ostaje u Nježinu kao gost protopopa Maksima te u jednom svom spisu nagovara Ukrajince da kao Mala Rusija ostaju sjedinjeni s Moskvom.[6] Zapovjednik ruske vojske, knez Trubecki, i glavar A. S. Matvejev koji su gušili bunu Ukrajinaca, šalju s preporučenim pismima zaslužnoga Križanića sa stanovitim Vasilijem Bezobrzovom u Moskvu gdje stiže 17. rujna predstavljen kriptonimom Jurij Biliš Srbin te nudi svoje usluge tajniku Propagande Ignoliju: „pisati historiju Rusije, biti carski knjižničar, prevesti Bibliju i raditi na pravopisu i gramatici koja je jedina i prihvaćena od svih ponuđenih.“[7] Nije točno poznato zašto no biva prognan u Sibir gdje stiže 8. ožujka 1661. u glavni grad Tobolsk gdje nastavlja rad Juraj Krizanic2na pravopisu i leksikonu te prevodi za cara, tumači političke pisce i piše neka svoja djela.[8] Nakon petnaest godina sin cara koji ga je izgnao, Fedor Aleksejevič Romanov, pomilovao je Križanića pa se 5. ožujka 1676. vraća u Moskvu gdje nalazi A. S. Matvejeva kao ministra i Makisma kao episkopa.[9] Cara je zatražio da mu dopusti odlazak iz Rusije te mu zauzvrat ponudio prijevod Aristotelove „Politike“ pa 1677. godine odlazi u Vilnius, stupa u dominikanski red i uzima redovničko ime fra Augustin.[10] Opet kreće putem Rima sa svojim rukopisima koje ondje želi tiskati, no nikada tamo ne stiže jer se na putu pridružio vojsci Jana Sobieskog kojemu je posvetio svoje djelo „Historia de Sibiria“ te 1683. pogiba kod Beča.[11] Značajna djela koja je napisao za života su kronološki sljedeća: „Razgovori o vladateljstvu“ (Razgovori ob wladatelystwu), zbornik „Politika“, „Gramatički prikaz ruskog jezika“ (Gramatičko izkazanje ob Ruskom jeziku), „O promislu Božjem“ (De providentia Dei)[12], „O svetom krštenju“ (Ob svetom kršćenju), „Tumačenje povijesnih proroštva“ (Tolkovanie istoričeskih proročevstv), „O kineskoj trgovini“ (O kitajskom torgu)[13], „Opovrgnuće molbe Solovčana“ (Obličeine na soloveckuju čelobitnu)[14], „Besjda o praznovjerstvu“ (O preverstvu beseda) .[15]