Lep mali sat za šah nemačke proizvodnje, ispravan, nedostaju dugmići za štelovanje, pokušaću da ih nabavim, odgovara od svih insinih satova...

Polovan INSA sat za sah - Yugoslavia.Stanje kao sa slika,kad se navije radi ,zna desni sat da stane neki put,treba mu ciscenje.Bez garancije. Moguce slanje kao CC paket po uplati.

Torba za sahovsku opremu, gde mogu da se smeste sahovske figure, sahovska tabla, sahovski sat i jos neki sahovski rekvizit po zelji. Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) Dimenzije su duzina oko 57 cm sirina oko 20 cm Izradjena od finog materijala. Veoma praktican proizvod za sahiste i ljubitelje saha. crne boje, sve kao na prikazanim fotografijama odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Torba za sahovsku opremu, gde mogu da se smeste sahovske figure, sahovska tabla, sahovski sat i jos neki sahovski rekvizit po zelji. Nov model !! Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) Izradjena od finog materijala. Cvrsta. Praktican proizvod za sahiste i ljubitelje saha. Dimenzije su duzina oko 57-58 cm sirina oko 21-22 cm Torba je narandzasto/sive/zelene boje, rucice su crne boje, sve kao na prikazanim fotografijama. za sahiste i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Torba za sahovsku opremu, gde mogu da se smeste sahovske figure, sahovska tabla, sahovski sat i jos neki sahovski rekvizit po zelji. Nov model !! Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) Izradjena od finog materijala. Cvrsta. Veoma praktican proizvod za sahiste i ljubitelje saha. Dimenzije su duzina oko 57-58 cm sirina oko 21-22 cm Torba je oker-braon boje, rucice su crne boje, sve kao na prikazanim fotografijama. za sahiste i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Torba za sahovsku opremu, gde mogu da se smeste sahovske figure, sahovska tabla, sahovski sat i jos neki sahovski rekvizit po zelji. Nov model !! Stanje - odlicno 5 (nova, nekoriscena) Izradjena od finog materijala. Mekana, pozadina takodje. Veoma praktican proizvod za sahiste i ljubitelje saha. Dimenzije su duzina oko 56-57 cm sirina oko 21-22 cm Torba je tamne boje, sa desne strane torbe je sahovski TOP od platna, sve kao na prikazanim fotografijama. za sahiste i ljubitelje saha Odgovaram na pitanja ako ih bude bilo

Šahovski sat, besplatna aplikacija firme chess.com, instalirana na mali Samsung telefon (Galaxy Ace). Za one koji ne bi da rizikuju da oštete svoj primarni mobilni telefon, a ne daje im se 50 evra za zasebni digitalni šahovski sat. Baterija dovoljno drži, telefon bi se mogao koristiti i za druge namene da nije zastareo. Ekran 3,5`. Lako se podešava svaki popularni tempo. Detaljnije u video linku...

3u1 kofer – ranac putni set za igranje Sjajno upakovan set drustvenih igara koje se nalaze u malom kofer pakovanju koji će deca sa lakoćom moći da ponesu sa sobom na leđima bilo gde da idu sa roditeljima ili drugarima Set sadrži 3 različite društvene igre (šah, mice i ne luti se čoveče) Set je osmišljen tako da deci pruži mogućnost da se mnogo više druže kroz igru drušvenih igara kroz razvijanje umnih veština, komunikacije i takmičarskog duha, a pri tom decu odvaja od mobilnih uređaja koja stvaraju zavisnost Ovaj ranac bi svako dete trebalo da ima Pogodan za putovanja Dimenzije: 22 x 12,5 x 25cm Opis Opis proizvoda: Predstavljamo vam 3u1 ranac za decu sa igrama – savršen spoj zabave i praktičnosti! Ovaj ranac je dizajniran sa ciljem da deci pruži ne samo mesto za nošenje svojih stvari, već i da im omogući da se igraju i zabave gde god da idu. Naš 3u1 ranac za decu je opremljen sa raznovrsnim igrama koje će deci pružiti satima zabave. Uz ove igre, deca će moći da razvijaju svoje kreativne veštine, logičko razmišljanje i motoričke sposobnosti na interaktivan način. Osim toga, ranac je dizajniran tako da bude udoban za nošenje, sa ergonomskim leđima i podesivim kaiševima koji se prilagođavaju dečijem rastu. Jedna od ključnih karakteristika ovog ranca je njegova izdržljivost. Napravljen od visokokvalitetnih materijala, ovaj ranac je otporan na habanje i dugotrajan. Takođe je vodootporan, što znači da će dečije stvari biti zaštićene od kiše ili prosutih tečnosti. Ovaj 3u1 ranac za decu pruža vrednost kupcima na mnogo načina. Prvo, omogućava deci da se igraju i zabave dok su u pokretu, što je idealno za putovanja ili duže vožnje. Drugo, pomaže deci da razvijaju svoje veštine i sposobnosti kroz interaktivne igre. Treće, pruža roditeljima mir i sigurnost znajući da su dečije stvari dobro organizovane i zaštićene. Ukratko, naš 3u1 ranac za decu sa igrama je savršen izbor za sve roditelje koji žele da svojoj deci pruže ne samo praktičan ranac, već i sredstvo za zabavu i razvoj. Nabavite ovaj ranac i omogućite svojoj deci da istražuju svet na kreativan i zabavan način!

PC Crysis 3 Proizvođač: EA Datum izlaska: 01.01.2000. Ne postoji način da trećem licu, ženi, non-gaming prijatelju ili inteligentnoj hobotnici ispričate radnju Crysisa 3, a da toj osobi i vama makar na trenutak ne bude neprijatno. To je otprilike kao kada motate kanale i „ubodete” neki od nastavaka „Američkog nindže” sa Majklom Dudikofom, pa svi u sobi obore glavu. Crytekove igre oduvek su briljirale na tehničkom i posrtale na planu scenarija i režije, ali ovog puta disproporcija ima snagu vogonske poezije. Ova prelepa igra sa sumanutom pričom i karakterima koji su glumu učili u klasi profesora Rokoa Sifredija i Džindžer Lin počinje odmrzavanjem Propheta iz krio-kabine na brodu u njujorškoj luci, a ulogu Leje igra niko drugi nego Psiho, stari kolega iz Crysisa i Crysis Warheada. Prošlo je 20 godina od invazije Cepha na Njujork. Cell organizacija je ostatke grada stavila pod biokupolu da bi nesmetano krala tehnologiju i čovečanstvo držala u šahu. Na planeti više niko nije slobodan jer su svi u službi Cella, koji ugovorno obavezuje potrošače na dužničko ropstvo. Psiho i ekipa predstavljaju pokret otpora, kojem treba eksterni adut u borbi protiv beskrup... Urgh. Sve što zaista treba da znate jeste da vas čeka fajt pod kupolom u urbanoj džungli Menhetna. Imate nanoodelo koje vas prema potrebi čini nevidljivim ili neranjivim, imate arsenal vatrenog oružja koje se može on the fly podešavati po želji. A imate i luk i strelu... Kompozitni borbeni luk, koji vam dozvoljava da kokate bez razbijanja stealth moda, pored mini-igre hakovanja tureta i zaključanih vrata, najkrupniji je gameplay dodatak Crysisa 3. Borba lukom i strelom omogućava vam pravi stealth pristup, mada realne potrebe za tim nema, jer je gruba sila tradicionalno najbrža i najefikasnija alternativa. Crysis 3 je vrlo kratka igra, otprilike duplo kraća od prethodne, i barem tri puta manjeg obima od prvog Crysisa, što će izazvati pravo oduševljenje kod ljudi koji su pljunuli pedesetak evra za original. Sednete naoštreni pred računalo, naoružani kafom i nabrijani na celovikendnu megaavanturu, ali sve bude gotovo za pet sati, posle čega možete da igrate multiplayer ili nađete nešto smislenije da radite.

U putopisnom delu „Grčka ostrva“, proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990) iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Svetlost, boje, mirisi, istorija, arhitektura, mitologija, geografija, fauna, flora i, konačno, ljudi – tema su ove uzbudljive, delom autobiografske knjige. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan vrhunskim književnim stilom. piše: Sanja Domazet Lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, oje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… „Ne mora se živeti, ali se mora ploviti“, poslovica je koja nam dolazi iz grčkog naroda. U skladu sa ovim postulatom, Lorens Darel, književnik koji je svetsku slavu stekao romanom „Aleksandrijski kvartet“, oduvek je živeo, a Grčka je za njega bila zemlja koja sanja, a njena ostrva i gradovi vreli, seksualni, nostalgični, gde se bolno i uzbudljivo sjedinjuju, rase, jezici, veroispovesti . Nizu knjiga u kojima Darel opisuje svoje opsesije ?krajolicima nekadašnje Helade, spomnjenimo najnoviju kod nas: L. Darel, Grčka ostrva, izdavač Karpos, Loznica. Darel je rođen 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove. Majka mu je bila Irkinja, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. Sočan ukus egzotičnih istočnjačkih cvetova koje stanovnici jedu natopljene šećerom, muzički četvrttonovi „koji sinuse melju u prah“ i božanske boje pejzaža, ostavili su trajan utisak na Darela. „Beleške o bojama pejzaža… Dugi niz tempera. Svetlost propuštena kroz esenciju limuna. Vazduh zasićen crvenkastom prašinom – prašinom slatkog mirisa – i vonj vrelog pločnika polivenog vodom.“ „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Darelova porodica je velika, šarolika, kosmopolitska. Detinjstvo Lorens Darel provodi u Indiji i u Burmi. U dvanaestoj, on odlično govori hindu, ali njegovi roditelji smatraju da je došao trenutak da se vrati u Britaniju i upisuju ga u školu u Kenterberiju. No, onome ko je rano upio vedru šarolikost gorkoslatkog Istoka, sjajna, vrela jutra kad je iz mreže oko svog kreveta vadio komarce, ali i otrovne škorpije, od početka je morao biti otužan engleski čaj u pet. U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. Tada je počeo njegov pravi, pun život. U jednom londonskom noćnom lokalu, zarađuje za život noćima prebirajući na starom pijaninu. „Iako nekoliko dirki nije radilo, taj je klavir imao sposobnost da u meni probudi sunce“, govorio je kasnije. Otvara fotografsku radnju sa svojom prvom ženom. Ubrzo padaju pod stečaj. Darel komponuje džez-pesme, a u rana, mutna londonska jutra, piše. Njegovi prvi književni pokušaji doživljavaju neuspeh. Ali on ne odustaje. Svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji, pobegnu tamo gde peva sunce – u Grčku. Porodica se seli na Krf. „Zaronili smo u sunčano carstvo Jonskog mora.“ Tu Darel piše čuvenu „Crnu knjigu“, koju šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu.“ No, „Crna knjiga“ nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot. Darelova ljubav prema Grčkoj traje čitavog života, a Krf je za njega vrsta Edena. Svoj doživljaj ovog ostrva, opisao je u najpoetičnijoj i najvedrijoj od svih svojih knjiga, „Prosperovoj ćeliji“ (još uvek nije prevedena na srpski jezik). Njegova prva supruga, Nensi, na Krfu je proučavala ostatke ranovizantijskog slikarstva, a Darel je „goreo od želje da stigne na Krit, u Knosos i ispita ostatke minojske civilizacije. „Ovoj su civilizaciji pripadali moji preci“, tvrdio je i dodavao da su to bili ljudi pohotni i puni života, istinski umetnici. Kada Darel ubedi Henrija Milera da dođe na Krf i upozna u Grčku, Miler izjavljuje, pošto stupi na grčko tlo, očaran lepotom: „Skočiću u nebo da se okupam.“ Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Beži pred Nemcima koji nadiru na Krit, u čamčiću koji se opasno naginjao pod teretom ledenih talasa koji su pljuskali svuda okolo. U čamcu je i njihova tromesečna kći, Penelopi („Piksi“), u kotarici, „kao vekna hleba“. Ostatak rata Darel provodi u Kairu i Aleksandriji. Topografija živopisnih predela prerasla je u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandri jski kvartet“. Godine 1945. Darel se vraća u Grčku, imenovan je za portparola za odnose sa javnošću, sa sedištem na Rodosu. Bio je zadužen za izdavanje novina na tri jezika i za propagandne delatnosti. Sa drugom suprugom, Evom, stanuje u vili Kleobul, veoma lepoj, maloj kući, sagrađenoj na turskom groblju. Najveći deo vremena provode ispod džinovskog platana, koji je bacao senku preko čitavog dvorišta. Sa Rodosa, Darel piše prijateljima: „U šest sati kupam se u zelenom moru. Trčim po travi. Sunčeva svetlost liči na Apolonov zlatni štap… Često sedimo i igramo šah na maloj, džepnoj šahovskoj tabli ili čitamo; uz božiju pomoć i zahvaljujući poznavanju ostrva uspeo sam da spiskam nešto para na knjige – uglavnom na Prusta, Dostojevskog i poeziju…” Što duže živi na Rodosu, Darel je sve više očaran grčkom prirodom: „Ti grčki predeli – da ti srce prepukne od lepote. U njima ima takve čistote i neke nage čednosti; oni ne traže da im se divimo. Svetlost kao da dopire iz središta nekog budističkog, plavog kamena ili cveta… A tek ostrva… Simi, načinjen od vode, kao niz orlovskih gnezda, Kalimnos, poput nekog sivog skarabeja, a onda, nepregledni maslinjaci ispod mramornog grada Kamirosa na Rodosu – i smrknuti Leros.“ Na Rodosu Darel počinje da se oseća kao pravi Levantinac: „Ulazak u Grčku sličan je ulasku u neki tamni kristal; obrisi predmeta postaju nepravilni, prelamaju se. Usled optičke varke ostrva nenadano iščezavaju, a ako malo napregnete vid, ugledaćete treperavi zastor atmosfere…” Od svih grčkih ostrva, a obišao ih je gotovo sva, Darel, ipak, najviše voli Krf: „Krf je sav u venecijanskom zelenilu… Čovek se oseća smlavljen količinom raskoši… Rogač raste duž prašnjavih puteva u vidu strašnih eksplozija ljubičastog.“ Boravak u gradu Krfu pisca impresionira: venecijanska arhitektura, arkade, kolonade, prozorske škure – nalik na oguljene kapke, vaskrsavaju kasnije u Darelovoj prozi. On leži u krevetu i gleda kako more svetluca po ispucalim venecijanskim plafonima, ukrašenim „volutama i heruvimima“. Za razliku od Egipta i Aleksandrije, gde caruje „mek, tup zvuk aleksandrinaca“, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube“, lutanje Grčkom za Darela je „lutanje zemljom kamenih bajki, smrskanih mitologija i vremenom izjedenih statua, koje su (poput voska u plamenu) propuštene kroz žižu sunčevih zrakova”… Darela više nema, ali na grčkim ostrvima još uvek postoje kafane u kojima je sedeo, ulice kojima je hodio i tamni uglovi, prašnjavi i mirisavi, gde je noću ljubio žene koje je voleo. Mali oblici nežne besmrtnosti. piše: Siniša Kovačević U okviru svoje biblioteke “Panelinion”, izdavačka kuća “Karpos” je pored knjiga “Srednjovekovni i savremeni grčki jezik” Roberta Brauninga i “Tri generacije grčkih pisaca” Pitera Bina, nedavno objavila delo Lorensa Darela “Grčka ostrva” (Loznica, 2008). Pored toga što se sa uspehom oprobao u mnogim literarnim formama, Darel se i u ovoj knjizi putopisne proze pokazuje kao književnik sa izraženom sposobnošću da nam dočara sliku i atmosferu mesta, mora i predela podneblja koje najbolje poznaje i najviše voli – Mediterana. U predgovoru knjige autor navodi da mu je osnovna namera bila da bude jasan u smislu poštovanja faktografije, a ipak u isti mah sasvim ličan. Darel, dalje, objašnjava kako je moderni turista ionako bogato snabdeven vodičima i priručnicima, posebno kada se radi o Grčkoj, tako da mu nije namera da se nadmeće na tom polju. Pisac otkriva da je svojom knjigom o grčkim ostrvima pokušao da odgovori na dva pitanja – Šta bi vas veselilo da znate, kada biste bili na licu mesta, i šta bi vas ražalostilo da propustite, dok biste boravili tamo? Iz ovoga se jasno vidi da se čitalac neće susresti sa običnim putopisom. Jer, svetlost, boje, mirisi, arhitektura, flora, fauna – zajedno čine scenografiju kojoj Darel daje svoj spisateljski pečat. Autor je “Grčka ostrva” pisao krajem šezdesetih i sredinom sedamdesetih godina, ali je delo prvi put objavljeno 1978. Poglavlja knjige odnose se na imena ostrvskih arhipelaga, ali i celina obrazovanih prema kriterijumu manje udaljenosti. Tako imamo: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa, kao i deo nazvan Biljke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Posebnu pažnju pisac poklanja Krfu, Kritu, Santoriniju i Rodosu, kao što kraće ali ne manje zanimljive putopise piše o Itaki, Kefaloniji, Zakintosu, Kiteri, Patmosu, Samotraki, Tasosu, Skijatosu, Mikonosu i drugim ostrvima. U pojedinim delovima knjige, Darel upoređuje ličnosti iz savremene Grčke i slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrč kim mitskim likovima, kao što daje zanimljive podatke iz etimologije, istorije, istorije umetnosti, etnologije. Ukratko, knjiga “Grčka ostrva” pruža nam jedno edukativno i inspirativno putovanje bez pasoša i preteškog prtljaga po jednom od najlepših delova Mediterana. Lorens Darel je rođen 1912. u Indiji, gde je pohađao Jezuitski koledž u rodnom Dardžilingu. Kao mnoga deca iz britanskih kolonija obrazovanje nastavlja u Engleskoj, gde je poslat u školu Sent Edmunds u Kenterberiju. Prvo značajno književno delo “Crna knjiga” objavio je 1938. u Parizu. Ovaj rukopis Darel je poslao svom mentoru (kasnije i prijatelju) Henriju Mileru uz naznaku “pročitajte i bacite u Senu”. Pastozna i bujna atmosfera topografskih opisa Krita, kao i briljantan i živ jezik nisu ostali bez pohvala i podsticaja koje mladom piscu upućuju Miler i T. S. Eliot. Darel se 1940. seli u Atinu, a Drugi svetski rat ga primorava da novo prebivalište pronađe u Egiptu. Po završetku rata, kao službenik britanske krune ali i kao nezavisni pisac, boravi u Grčkoj, Argentini, Jugoslaviji (od 1949. do 1952. proveo je u Beogradu kao ataše za štampu), Kipru, Provansi. Boravak u Egiptu biće inspiracija za Darelovo remek-delo “Aleksandrijski kvartet”, koje će završiti u južnoj Francuskoj. NJegov književni opus obuhvata i drame, književnu kritiku, prevode, eseje, epistolarnu prozu, kao i zabavne priče o diplomatskom koru. Buran život, ličnosti koje upoznaje (Miler, Kavafi, DŽon Golsvorti), izuzetan dar zapažanja, kao i senzualnost i strast u opisivanju probranih detalja i događaja, čine njegova dela uzbudljivim poput kvalitetne avanturističke proze. On sebe ne naziva putopiscem u klasičnom smislu, već boravišnim piscem, koji je sposoban da dublje i jasnije pronikne u suštinu jednog podneblja. Ove osobine najjasnije dolaze do izražaja u njegovim knjigama: “Prosperova pećina” (1945, putopis o Krfu), “Razmišljanja o jednoj primorskoj Veneri” (1953, o Rodosu), “Gorki limunovi” (1957, o Kipru), kao i “Grčka ostrva” (1978). Godine 1990, nekoli ko dana pre Darelove smrti u njegovom domu u Somijeru (Francuska), objavljena je knjiga o istoriji i kulturi Provanse (“Caesar’s Vast Ghost”). piše: Slađana Ristić U okviru svoje biblioteke „Panelinion“ izdavačka kuća Karpos objavljuje „Srednjovekovni i savremeni grčki jezik“ autora Roberta Brauninga i „Tri generacije grčkih pisaca“ Pitera Bina u prevodu Sonje Vasiljević. Odličan poznavalac ne samo engleskog već i grčkog jezika i kulture Sonja Vasiljević posle knjige Pitera Bina prevodi odabranim i rafiniranim književnim jezikom i stilom putopise Lorensa Darela. U putopisnom delu „Grčka ostrva“ proslavljeni engleski pisac „Aleksandrijskog kvarteta“ Lorens Darel (1912-1990), iznova se vraća temi koju najbolje poznaje i najviše voli – Mediteranu. Za čitalacku publiku ovo je pravo štivo za razmišljanje. Jasno je da to nije običan putopis. Naime, autorovi putopisi odišu svetlošću, bojama, mirisima, istorijom, istorijom umetnosti, faunom i florom, vrcavošću podneblja, porukama, filozofijom i na kraju spisateljskim pečatom autora Lorensa Darela. Ovo je knjiga čoveka koji je zaljubljen u Grčku ali koji pored svog zanosa ima ponekad i kritički stav o podneblju gde se zatekao. U putopisima je isprepletena prošlost, sadašnjost i budućnost ostrva. „Grčka ostrva“ su vodič za grčku kulturu u višemilenijumskom trajanju, ispripovedan visokim književnim stilom. Knjiga se otvara Darelovim predgovorom (na kraju potpisanim, sa Lorens Darel, Provansa, 1977. god) u kome spominje i prijatelje Kimona Frajera, esejistu i prevodioca kao i doktora Teodora Stefanidisa ali i knjige iz biblioteke o Grčkoj koje su mu bile od posebne pomoći. Putopise je posvetio svom prijatelju doktoru Teodoru Stefanidisu. Lorens Darel je „Grčka ostrva“ pisao krajem šezdesetih, i sredinom sedamdesetih godina. Pored male mape Grčke u knjizi, nažalost nema foto ilustracija ali to ne smeta zaljubljenicima u Grčku da se zadrže na svakom poglavlju analizirajući nove, dobro opisane detalje iz putovanja popularnog engleskog pisca. Delovi knjige – redosled manjih putopisa – po kome ćete „putovati“ su: Jonska ostrva, Južna Egeida, Južni Sporadi, Severni Sporadi, Severna Egeida, Kikladi, Domaća grupa i poseban deo Bil jke, životinje i svetkovine grčkih ostrva. Lorens Darel u pojedinim delovima putopisa upoređuje likove iz savremene Grčke, slučajne poznanike iz stvarnog života sa starogrčkim mitskim likovima. Bavi se i etimologijom, korenima grčkih reči. Jednom rečju ova knjiga će vam pružiti pravo putovanje bez pasoša kroz grčke predele i to rame uz rame sa Odisejem. Naime, upleteni su i likovi iz grčkih epova na jedan nenametljiv i edukativan nacin (zastupljenost mitologije) da bi zainteresovali čitaoca. Okidač za ulazak u knjigu je Darelova rečenica: u čemu se Grčka razlikuje od Italije, Španije – samo će pružiti odgovor: Svetlost! „To fos“ na grčkom. Uspeh Darelovog pisanja putopisa leži u umeću da svojim perom na čitaoca prenese sve mirise Grčke kao miris maslina, cveća i uza ali i čulo dodira – dodir ruke i svadbene nošnje sa Krfa. Uspeh u čitanju ove knjige leži u bogatom i razumljivom prevodu Sonje Vasiljević. Urednici knjige su Vladimir Bošković i Dejan Aničić. Naslov: Grčka ostrva, 2. i dopunjeno izdanje Izdavač: Karpos Strana: 335 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 21 cm Godina izdanja: 2014 ISBN: 978-86-85941-91-7

Matica srpska, 1982. Prvo izdanje knjige priča i pesama `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine. Sadržaj Umesto predgovora (5-33): Lov (7-33). - Duše se kupaju poslednji put (35-49): Duga noćna plovidba (37-43); Duše se kupaju poslednji put (44-49). - Lekcija iz čitanja poezije (51-74): Princ Ferdinand čita Puškina (53-62); Lipov čaj (63); Slepa ulica (64); Ljubav stojeći (65); Osezanije (66); Pesma (67); Lekcija iz čitanja poezije (68-69); Generacija za izdavanje (70); Šetnja (71-72); Voz u 10 i 10 (73); Brodolom (74). - Lekcija iz čitanja karata (75-120): Blato (77-102); Lavirint (103-113); Palavestra, Lalić, Hristić i ja u krčmi kod `Bufala` u Beogradu (114); Partija šaha s meksičkim figurama I-VI (115-120). - Prsten (121-137): I [Moje srce ne vidi i za tvoje lice...] (123); II [Siguran - mišljah nekad - tamo si gde nisi...] (124); III [Kako ću naći tvojoj reči ime...] (125); IV [Ja što sam sav svršetak do svršetka...] (126); V [U snu te imah mlađu no ikad na javi...] (127); VI [Nadničar ja sam svog oka i lica...] (128); VII [Misao na tebe ukrade me sa moga puta...] (129); VIII [U tvom ogledalu godišnja doba...] (130); IX [Postelja ona iz koje vreme hrče...] (131); X [Da li u noć ili u dan prelaze dani i noći...] (132); XI [Da li je smrt izgubiti sebe il tebe...] (133); XII [Vi, lepe oči, sa kojih svako oko pije...] (134); XIII [O, mlada gospo, što nosiš vreme bez sata...] (135); XIV [Odavno volim i znam tvoje lice...] (136); XV [Ostade prazan stih, u njemu nema više boga...] (137); Šekspirov vrt : pogovor (139-146). Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Prva knjiga matice srpske, 1991. Odlično očuvana. Retka! Vladimir Đurić — Đura (Beograd, 11. septembar 1960), poznat pod pseudonimom „Đura Mornar” je srpski prozni pisac i pesnik, pevač, kompozitor, novinar, kolumnista, bloger, voditelj, dramaturg, scenarista, glumac, reditelj, predavač, teoretičar umetnosti i kulture, urednik, marketinški i medijski stručnjak.[1] Biografija U rodnom gradu je pohađao osnovne škole „Žarko Zrenjanin”, „Radoje Domanović” i „Drinka Pavlović”, kao i Petu beogradsku gimnaziju. U osnovnoj školi je bio prvak škole u šahu. Otac, Ostoja Đurić, naučni saradnik i doktor nauka, jedno od velikih imena balkanske rusistike, bio je i direktor Kulturne ustanove „Adrija”. Jedan deo detinjstva Vladimir je proveo sa ocem putujući po cirkusima i luna parkovima Jugoslavije, Italije, Austrije... Majka Dušanka je profesor engleskog jezika, a sestra Vida psiholog. Đurić se sa prvom suprugom Gordanom, sa kojom ima sina Janka, razveo 2003. godine. Od iste godine živi sa drugom suprugom Marinom i posinkom Nikolom. Visoko obrazovanje Đurić je apsolvirao 1986. godine na odseku Opšta književnost sa teorijom Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Paralelno je studirao na katedri dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde je diplomirao 1986. godine. Sledeće godine upisuje poslediplomske studije teatrologije, takođe na FDU.[2] Počasni je istraživač u oblasti medija i predavač na „Školi slovenskih i istočnoevropskih studija” (UCL SSEES = School of Slavonic and East European Studies pri University College London) u Londonu, 1995 godine. Bio je stipendista „Britanskog saveta” (British Council) iste godine. Umetnički rad 1980-tih Đurić je jedan od i danas aktivnih pripadnika generacije „Novog talasa” u SFR Jugoslaviji. Učesnik je i hroničar beogradskog noćnog života tog doba. Grupa „Heroji“ Osamdesetih godina Vladimir Đurić bio je frontmen benda „Heroji”,[3] tada popularnog u SFR Jugoslaviji. Bend je nastao 1984. godine kao Đurićev pozorišni art projekat, koji je u prvu postavu okupio kolege muzičare i glumce, da bi izveli deo njegove drame „Džet set”. Pre toga, Đura je uz Nebojšu Popovića bio član neformalne pozorišne grupe „Nevidljivi”, o čemu piše u romanu „London”. Članovi prve postave „Heroja” su bili Nebojša Popović (violina i klarinet), Bora Miličić (udaraljke), Nebojša Golubović (bas), Nikola Diklić (gitara; kasnije grupa „Ođila”), Nebojša Diklić (bubnjevi), Selena Stanković (mini klavijatura Kasio) i Lenka Udovički (ples). Bend prvi put nastupa na samostalnoj izložbi fotografija Miladina Jeličića Jele u „Manakovoj kući” u Beogradu 1985. godine. Pesme „Noću haramo” i „Kapetanova kći” su se visoko kotirale na beogradskim radijskim demo top listama Zorana Modlija i Marka Jankovića. Bend napušta gitarista Nikola Diklić, a na njegovo mesto dolazi Aleksandar Marić Šule, pridružuje im se i Ivan Minović na klavijaturama. Prvi singl u novoj postavi „Macho tip”, na kom prateće vokale peva Vida Zlatić, objavljen je kao video spot 1986. godine. Sastav se tada kompletno menja, dolaze novi članovi: gitarista Vladan Aćimović Aćim, klavijaturista Miša Savić, basista Rade Bulatović Čeja i bubnjar Ivica Vdović Vd. Snimaju singl „Bilder” 1987. godine (PGP RTB) na kom gostujuće vokale peva Katarina Vešović. Produkciju i aranžmane uradio je Momčilo Bajagić Bajaga. Promociju singla pratio je po omladinskoj štampi umetnički manifest „Nuklearni džez”. Bend svira konceptualni art rok sličan onom koji je proslavio bendove „Kozmetika”, „Idoli” i „U škripcu”. Đurić 1986. piše tekstove za drugi album sarajevske pop pevačice Amile Sulejmanović Igre slobode, kao i za beogradsku grupu „Banana”. Godinu dana kasnije bendu se pridružuje reditelj Milutin Petrović i snimaju singl „Kiza rok” (PGP RTB). Spot je proglašen za najbolji na festivalu muzičkih vizuelnih kratkih formi u Zagrebu. Art akcija „Hiljadu omota” za singl „Kiza rok” urađena je u jesen 1987. godine. Svaki omot singlice je unikatan, jer je naslikan na hepening žurci „Heroja” u „Beograđanci“, gde su poznate ličnosti crtale omote. Prodajna izložba omota sa singlom održana je u „Srećnoj novoj galeriji” Studentskog kulturnog centra u Beogradu. Snimljen je i video rad o ovoj umetničkoj akciji. Godine 1988. bend je snimio album „88” (PGP) sa hitom „Zgromiću te ja” u produkciji Momčila Bajagića Bajage, sa gostujućim gitarama Vlade Negovanovića, usnom harmonikom Petra Miladinovića — „Pere Džoa” i klavijaturama Aleksandra Loknera. Najveće nastupe bend je imao na Donjem Kalemegdanu, u beogradskom SKC-u kao predgrupa „Partibrejkersima” i na trgu u Podgorici. Zajedno sa brojnim bendovima nastupili su u hali „Pionir“ 25. maja 1988, na dan proslave „Dana mladosti”. Posle smrti legendarnog novotalasnog bubnjara Ivice Vdovića Vda, bend prestaje sa radom. Televizijski rad: Hit meseca i Popovanje Vladimir Đurić i Milutin Petrović studiraju Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu i pripremaju scenarije za niz kratkih filmova i spotova. Petrović je angažovan kao reditelj emisije „Hit meseca”, a Đurić radi scenarije, zajedno sa Zlatanom Fazlagićem. Pomenuti trio radi humorističku emisiju „Piratska televizija” u stilu Montipajtonovaca. Sa Milanom Delčićem Delčom, Aleksandrom Vulovićem i grupom „U škripcu” Đurić nastupa na „Panfleks” projektu. Od 1989. do 1991. na Jugoslovenskoj radio-televiziji emitovana je emisija o pop kulturi koja se zvala „Popovanje”. Tadašnji urednik kulturne redakcije Filip David, na inicijativu reditelja Milutina Petrovića i scenariste Vladimira Đurića Đure dao je dozvolu da se radi prvi magazin o popularnoj kulturi u televizijskoj formi na ovim prostorima. Oba autora su bili članovi muzičkog sastava „Heroji”, a prethodno su na JRT sarađivali na emisijama „Hit meseca” i TV drami „Telefomanija”. Format koji su osmislili zvao se „Popovanje” i izvršni urednik bio je Alek Budimlić. U okviru emisije radile su se recenzije najnovijih filmova, ploča i stripova, a njih su radili Gordan Paunović, Dragan Ambrozić, Boško Milin, Momčilo Rajin Moma, Milan Petrović Tica, Slobodan Nešović Loka, Biljana Srbljanović i drugi. Dela pop kulture ocenjivani su od jedne do pet zvezdica. Total dizajn emisije radila je kreatorka Dragana Ognjenović. Emisija je bila popularna i cenjena u celoj Jugoslaviji, a u njoj su često gostovali i umetnici iz Zagreba i Sarajeva. Specijalitet emisije bili su pop eseji koje su radili Srđan Šaper, Nebojša Krstić i Vladimir Đurić Đura. Đurićevi video eseji uključuju rep esej o prosvetljenju, predavanja Džona Kejdža o ničemu, predavanje o pop performansu uz gitaru, umetnost travestije itd. Od 1985. do 1990. Đurić radi kao novinar, scenarista i urednik u redakcijama za kulturu i zabavu RTB. Scenarista, reditelj, autor mnogih priloga u redakciji za kulturu TV Beograd. Režirao je i napisao scenario za polusatnu emisiju serijala „Neobavezno 2” pod nazivom „Mlado beogradsko novinarstvo”. Reditelj i scenarista brojnih priloga emisija Petkom u 22, Nedelja četvrtkom, Popovanje, Kult, Devedesete, Hit meseca, Nove Vrednosti. Pozorište Osamdesetih su mu izvedene dve drame: „Ban Strah” u režiji Aleksandra Gavrilovića, u pozorištu „Boško Buha” 1986., te radio drama „Džet set”, režija Miroslav Jokić, 1989. godine. Glumi u predstavi „Levoruka žena” Petera Handkea, u režiji Aleksandra Gavrilovića 1985. godine u beogradskom SKC. Od 1986. postaje član predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije, gde dobija status slobodnog umetnika. Umetnički rad 1990-ih Devedesetih nastavlja da radi kao honorarni saradnik emisija kulturne i zabavne redakcije Televizije Beograd: „Winer Broker klub”, „Kristalna prizma”, „Zabavna nedelja”, „Ponovo sa vama — Biljana Ristić Šou”, „Mesečev lov — Goran Bregović”, „Generacija 2000”, „Zora je svanula”, „Niške filmske svečanosti” i jubileja „Večernje revije želja”. Novinar prezenter je pop fenomena u emisiji „Glavni tok”. Sa Dušanom Nikolić, Đurić je voditelj kultne radio emisije „Kurs kreativnog pisanja”, za koju je dobio godišnju nagradu Radija B92. Takođe je radio voditelj u emisijama „Đurina Treš lista”, „Rečnik moderne mitologije” (Radio B92) „Emisija za mlade roditelje” (Studio B) „Pučina” i „Tropikalistički klub” (Radio Indeks). U ediciji „Prva knjiga” Matica srpska mu 1991. godine objavljuje dve novele „Hvalisavi roman” & „Super”. Pozorište i televizija Đurić je u 1990-im bio najaktivniji u pozorištu. Režira svoj tekst „Bilijarska priča” u okviru omnibus predstave Beogradske priče 1993. godine. U predstavi glume Vladislava Vladica Milosavljević, Dubravka Stojanović i Milan „Tica”. Trupa Kuguarsi izvodi njegovu dramu Džet set na Belefu 1993. Iste godine putuje u London i Edinburg na premijere svoje drame „The Games People Play” u izvođenju „Import Theatre Company”. Zahvaljujući dobroj recepciji ove drame Đurić dobija stipendiju „Britanskog saveta” za studijsko usavršavanje Londonu 1995. godine u London, gde, između ostalog, radi radio eseje za BBC World Service. Urađene su 1994. godine dve postavke njegovih dela „Beograd noću” u okviru omnibusa „Beogradske priče 2”, te „Alisa u zemlji čuda” u režiji Alise Stojanović u pozorištu „Boško Buha”. Godine 1996. voditelj je emisije „Kviz poznatih” na TV Politika. Iste godine urađena je postavka drame „Groblje mačaka” u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, u režiji Mikija Milutinovića. Muzika Đurić je uradio samostalni muzički album „Beogradske maštarije”, na kom su mu pomogli Mladen Arsenijević Arsa i Vladan Aćimović Aćim. Album je izdala kuća „L.V.O. Records” 1994. godine, a producent je bio Bane Majo (Mayo). U pitanju je bila autorska muzika za dokumentarni film „Beogradske maštarije” u produkciji „Art kanala”, prikazan na RTS 1994. godine u režiji Dušana Varde. Đurić, sa Milanom Delčićem Delčom 1994. godine vodi emisiju „Kult detektivi” na Art kanalu. Iste godine Đura i Delča glume muzičare koji sviraju androgini tehno u kultnoj TV seriji „Otvorena vrata”, gde pevaju pesme „Zaglavio mi se lift” i „Kad sam bila plavuša”. Nakon što pozorišna grupa „Kuguars” 1995. izvodi Đurinu dramu „Džet set”, Đura im piše tekst za pesmu „Dejo majstore” za predstavu „Smešna strana muzike” koja postaje nacionalni hit. Po povratku iz Londona, Đurić je 1995. godine osnovao muzički sastav „Đura i Mornari”. U prvoj postavi su svirali Mladen Arsenijević Arsa (gitare), Radovan Popović (saksofon), Goran Rakočević Kiki (bas), Ratko Ljubičić Rale (bubnjevi) i specijalni gost na harmonici Milivoje Petrović — „Miško Plavi“. Muzika sa albuma Mediteran 1997. godine, izdatog za PGP RTS korišćena je u radio drami „Balada o unutrašnjem moru” Radio Beograda.[4] Učestvuje kao recitator na art projektu „Aqua” psihodeličnog rokera Baneta Maja (Mayo). Knjige i periodika Zbirka priča Đurine smešne priče izlazi 1997. godine u izdanju „Beografita”. Prvo izdanje romana London objavljeno je u izdanju „Esotheria” 1998. godine. Iste godine izlazi knjiga eseja Mitologije Tehnosveta. Piše eseje i novinske tekstove za Eternu, New Moment, Košavu, Teatron, Severni zid, Kritika Etc, Vreme zabave, Dnevni telegraf (kolumna „Virtualni vodič”), Reporter (kolumna — Svakodnevna kibersfera i Trend), News magazin (kolumna „TV fenomeni”), Blic (kolumne „Rečnik skrivene kulture” i „Pomodarije”)... Umetnički rad u 21. veku Osnivanje srpskog tropikalizma Tropikalizam je umetničko-avangardni pokret sa srpskom verzijom od 2000. godine. Kao pokret, tropikalizam ima korene u Brazilu sredinom 1960-ih godina ali se isključivo odnosio na novu muziku koju izvode umetnici kao što su Kaetano Veloso ili Horhe Ben. Prema njihovim rečima, negovali su jedinstven mentalni stav prema životu — hedonističko uživanje u različitosti. Oslanjajući se na ideje brazilskih tropikalista, srpski tropikalisti objavili su svoj manifest u 2000. godini. Osnivači srpskog tropikalizma su Vladimir Đurić Đura, Nenad Surla Suki, Aleksandar Kisić Kisa i Mladen Arsenijević Arsa. Oni su istovremeno osnivači nevladinog udruženja „Ecologia Urbana” koje se bavi održivim razvojem i zaštitom životne sredine. Đurić i Arsenijević su iste godine snimili kompakt disk i audio kasetu Tropikalizam sa svojim bendom „Đura i Mornari”. Oni su bili muzička pozadina svakog tropikalističkog događaja, uključujući konceptualne art nastupe u klubovima (Klub „Bus” i klub „Fest”). Pokret je širen i kroz pozorišne i koncertne performanse („Barutana” i Dom omladine Beograda), zatim Malu knjigu tropikalizma, sa manifestom pokreta na četiri jezika. Uvodni događaj u klubu „Bus” u Beogradu u septembru 2000. predstavio je muziku i manifest tropikalizma. Prve poklon radove za „Muzej Tropikalizma” na koncertu dali su umetnici Predrag Nešković i Dragan Papić. Na drugom dešavanju u „klubu Bus” u oktobru 2000. prisutni su primani u članstvo Tropikalističkog kluba. Treći događaj je bila predstava „Zima, zima, e pa šta” održan u beogradskom Domu omladine u novembru 2000. Tada je predstavljen Tropikalistički kalendar sa 17 meseci i tropikalistički horoskop sa 17 znakova. Nevladina organizacija „Ecologia Urbana”, kao zvanično promotivno telo tropikalizma, osnovana je 19. decembra 2000, na praznik Sv. Nikole, zaštitnika mornara. „Ecologia Urbana” je predstavila projekat „Tropikalizma” na regionalnoj konferenciji na REReP za Balkan u Beogradu u januaru 2001, a u februaru je počet nedeljni šou „Tropikalistički klub” na beogradskom Radio Indeksu. U interaktivnom živom radio programu obrađene su tzv. tropikalističke teme: „Veličina ničega”, „Konačnost beskonačnog”, „Sociologija grudnjaka”, „Uloga koktela u Tropikalizmu”, „Uloga Pekinških patki u istoriji civilizacije”, „Tajna okruglih piramida”, „Nimfomanija — poremećaj ili božanski dar”, „Kremacije ili tradicionalne sahrane”, „Značaj Bonsaija za Tropikalizam”, „Svrha komaraca”, „Veronauka — da ili ne”, „Pečurke i gljive”, „Parfemi i prekršaji mirisa”, „Nove metode depilacije” itd. Tropikalisti su učestvovali na manifestaciji „Al je lep ovaj svet”, povodom Dana planete Zemlje (april 2001) puštajući zmajeve i čitajući pesme Jovana Jovanovića Zmaja. „Ecologia Urbana” je učestvovala u organizaciji događaja na kalemegdanskom platou ispred Beogradskog pobednika. U junu 2001, izdaju ekološku brošuru koja sadrži Arhusku konvenciju, projekat zaštite životne sredine, poeziju i Tropikalistički horoskop. Letak je distribuiran na Svetski dan zaštite životne sredine u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. Tropikalisti učestvuju na internacionalnom ekološkom seminaru u Berlinu, Parizu i Beogradu. Tropikalisti u septembru 2001. učestvuju u prvoj međunarodnoj konferenciji o stanju životne sredine za oporavak Jugoslavije (ENRI 2001) na tri načina: multimedijalna prezentacija tropikalizma, izložba fotografija „Problemi lokalne zagađenja zajednice” i živo muzičko predavanje uz muziku „Đura i Mornari”. Tropikalizam je imao svoj radijski program „Pučina” na Radio Indeksu, kao i tropikalistička televizijska ostvarenja 2001-2002. u produkciji RTS. „Tropikalizam šou” snimljen je 2001. godine, u režiji Miška Milivojevića. Tropikalistička telenovela „Zima u El Ranchu” ima osam polusatnih epizoda u režiji Petra Stanojlovića. Serija nikad nije emitovana. Na drugom programu RTS, kao deo novogodišnjeg programa (2002) prikazana je specijalna tropikalistička emisija „Zima u selu Zavlaka” u režiji Petra Stanojlovića. Muzika Sa bendom „Đura i Mornari”, Đurić je nastupao na koncertima u Srbiji, kao i na festivalima: „Vest Ritam Festivalu” 1999. u beogradskom Sava centru (kada je svirao i bend „Kubanizmo” sa Kube); Zrenjaninskim danima piva 2003; „Beer Fest” 2007. u Beogradu; te kao predgrupa zagrebačkom bendu „Kubizmo” na „Alter glob festu” 2007. u beogradskom SKC. Đurić je 2002. godine napisao tekstove za solo album Tine Milivojević Uspavanka za bebe. „Đura i Mornari” napravili su himnu Beogradskog maratona „Trči trči Beograde” i nastupili na manifestaciji „Maraton nad Beogradom” 2003. godine. U novoj postavi benda od 2007. godine, bili su Milan Milosavljević Burda (klavijature), Zoran Anić Kiza, (gitara), Ivica Duvnjak (gitara), Dušan Milovanić Dule (harmonika) i Dejan Savić (đembe). Od tada sa Milanom Milosavljević Burdom, kao ko-kompozitorom i aranžerom, Đurić pravi brojne pesme. Neke od njih snimaju pevači Ćira („Fenomenomenalno”, „Dođi da ti dam”), Željko Samardžić („Oči boje dima”), Neda Ukraden („Maribor”), kao i grupa „Flamingosi” („Lumperaj”). Poljska pevačica Tereza Verner (Teresa Werner) snima njihovu pesmu „Ja Ci Dam”, a „Fenomenalno” snima Zlatko Pejaković u Hrvatskoj. Sa Milanom Burdom kao producentom i aranžerom, Đurić je snimio album „Letnja terasa” u studiju „Pink” za „City records”. Bend je snimio kompilaciju „Hitovi” 2010. godine za „City records”. Od 2011. godine u postavi su Boris Đurić (bas), Radivoje Rale Bojanovski (gitara), Dejan Resanović Deki (harmonika) i Nikola Đokić (bubnjevi), kasnije na bubnjevima Nenad Đorđević. Kao specijalni gosti tu su Srđan Tanasković Srki (klavijature) i Miloš Đurić Vudi (timbalesi). Album „Alegria” izlazi za „Multimedia Records” 2014. godine. Na njemu su dueti sa Đorđem Marjanovićem („Marina”), Biljom Krstić („Alegria”) i Inspektorom Blažom („Tekila Meksiko”). Godine 2016. napravili su kabare predstavu „Na moru ljubavi” u saradnji sa glumcem Predragom Peđom Milojevićem. „Đura i mornari” snimili su sa tamburaškim ansamblom „Vojvođanski san” etno album Nove gradske pesme 2017 godine, u aranžmanima koje su uradili Ljubinko Lazić i Stefan Fuks. Album je izdala „Multimedia Records”. Iste godine Đurić nastupa na festivalu „Proleće u Beogradu” sa pesmom „Furuna”. Đura i Burda su tokom 2018. i 2019. nastupali na značajnim festivalima tamburaške muzike u Pančevu i Novom Sadu sa orkestrom „Vojvođanski san”, te na koncertu u Inđiji sa tamburaškim orkestrom Ljubinka Lazića. Takođe, Đurić i Burda su uradili zajedno muziku za predstavu Žena moga muža, kao i TV serije „Kad na vrbi rodi grožđe”, „Solun 100 godina posle”, „Starogradski biseri”, „Tajne službe Srbije” i „Jovanka Broz i tajne službe”. Sredinom 2019. napravljen je „Đura i mornari” akustik bend koji izvodi uglavnom balade. Postavu čine Vladimir Đurić, Milan Milosavljević, Zoran Anić i Nenad Ljubenović. Bend „Đura i mornari” najavio je novi album promo pesmom „Beogradski pobednik” za koju je snimio spot. Bend „Đura i mornari” objavljuju 2021. četvrti album pod nazivom More, oglašen kao „muzika za dušu, radost i tugu”. Autori pesama su i ovog puta Vladimir Đurić Đura i Milan Milosavljević Burda. Ostalo na filmu i TV Osim pomenutih tropikalističkih TV ostvarenja, Đurić je bio voditelj emisije sa Aleksandrom Jovanovićem „Stranci u noći” (TV Pink), te emisije „Prolećni kurs pop kulture” (TV Metropolis). Godine 2004. glumio je transvestita u filmu Srđana Koljevića „Sivi kamion crvene boje”. Knjige i periodika Đurić je u 21. veku objavio veliki broj knjiga eseja, publicističkih izdanja, tri romana i zbirku pesama. Tu su: Izabrane pesme, Beogradske maštarije, Glamur i ezoterija, Katalog novog sveta, Okultura, Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Atlas bizarne geografije, Vodič kroz Novi talas, Poezija i suština, Zdravko Čolić — vatra ljubavi. Romani su: London, Beograd bez sna i Ciganska strast. Po serijalu knjiga „Starogradski biseri” rađena je TV serija. Tu su još „Smešna knjiga za decu” i kolumna „Cooltura” u City Magazinu. Priređivač je i urednik brojnih kiosk izdanja za „Blic”, kao i kreativni urednik magazina Trend In i Melem. Od 2003. godine do 2015. zapošljava se za stalno kao urednik zabavne rubrike dnevnog lista Blic. Medijski ekspert Đurić je od 2016. do 2018. bio je medijski konsultant „Kancelarije za ljudska i manjinska prava” Vlade Republike Srbije. Od 2019. bavi se kao preduzetnik poslovima odnosa sa javnošću. Konsultant je i saradnik biznis, marketinških i medijskih kuća „Spektra”, „Afirma”, „Motion Avenue Balkans”, „Veduta”, „Arts and Crafts”, „MTK Stars”, MTS, SOKOJ, OFPS, Klinika „Dr Gifing”, FMN Kragujevac, „Centroscena”, „Sky music”, „Studio Berar”, „Gane Factory”, „Music Star production”, „TV Pink”, „Grand produkcija”, „Gold produkcija”, „Hi-Fi Centar”, „Metropolis Records”, „Multimedia Records”, „Fantom production”, „Artimedia”, „TV Happy”, „TV Metropolis”, „Tangram centar”, „I&F McCann Beograd” i druge. Saradnik je na projektima „Lepa Srbija” i „Beograd, grad tajni”. Profesionalna članstva Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije u više navrata i od 2022. aktuelni potpredsednik. Član je redakcije antologija „Savremena srpska drama”. Član je udruženja kompozitora Srbije. Član je nadzornog odbora Organizacije proizvođača fonograma Srbije (OFPS). Opus Televizija i video Beogradsko mlado novinarstvo (45`), režija Vladimir Đurić, emisija „Neobavezno”, RTS, 1983. Dijalozi Vvdenskog, režija V. Đurić, emisija „Petkom u 22”, RTS, 1984. Kosta Bunuševac čisti grad, režija V. Đurić, „Petkom u 22”, RTS, 1984. Nedelja četvrtkom — video eseji (Kiosci, Automati za zabavu, Agresivna reklamokratija, fenomen Tvin Piks, Igi Pop, Čestitke, Biblioteke itd.), režija Mira Keser i Radivoje Andrić, RTS 1, 1984-1985. Nove vrednosti 1 (umetnost i eskapizam), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Nove vrednosti 2 (umetnost ružnog), režija Predrag Milinović, RTS 1, 1985. Telefomanija (55`), režija Milutin Petrović, RTS, 1986. Popovanje (video eseji: Endi Vorhol, Pop mitologija, Smisao popa, Pop rok performans, Predavanje o ničemu Džona Kejdža, Video esej o smehu, Umetnost travestije, Umetnost Trača, Rep esej o prosvetljenju, Želja da budeš Amerikanac), režija Milutin Petrović, RTS, 1989-1991. Koju igru igraš (70`), režija Dušan Varda, 1992, RTS. Devojčica koja se nikada nije smejala (35`), režija Dragan Veselinović,1994, RTS Kult detektivi (serija), režija Marko Đermanović, 1995, Art TV. Beogradske Maštarije (60`), režija Dušan Varda, 1995, Art TV — RTS Tropikalizam (60), režija Miško Mišković, RTS 1, 2000 Zima u selu Zavlaka (tropikalistička novogodišnja telenovela), režija Petar Stanojlović, RTS 1, 2001. Zima u El Ranchu (tropikalističke telenovele), režija Petar Stanojlović RTS 1, 2002 Književni prilozi u periodici Đurić je objavio brojne pesme i kratke priče u periodici: Student, NON, Književna reč, Polja, Talas, Reč, Severni Bunker, Beorama („Đurino smešno ćoše”), Školarac („Ljubav u 100 lekcija”)... Knjige Hvalisavi roman & Super, Matica srpska, edicija „Prva knjiga”, Novi Sad, 1991. „Grad”, Scena, Novi Sad, 1991. „The City”, Scena, English Issue 15, 1995. „In/Out”, Teatron 94, Beograd, 1996. Đurine smešne priče, Beografiti, Beograd, 1997. „Groblje mačaka”, antologija Savremena srpska drama, 1, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 1998. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. London, Ezoterija, Beograd, 1998. Mitologije Tehnosveta, SKC, Beograd, 1998. „Kao božanstvena komunistička komedija”, antologija Savremena srpska drama, 8, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2000. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Gurui digitalne pustare — antologija kiberpank tekstova, zajedno sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana, Beograd, 2000. „Koju igru igraš?”, antologija Savremena srpska drama, 12, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2001. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Pesme iz stomaka naroda — antologija turbo folka, zajedno sa Goranom Tarlaćem, SKC, Beograd, 2002. Mala knjiga Tropikalizma (engleski, španski, francuski, nemački), koautor sa Nenadom Surlom Sukijem, Aleksandrom Kisićem Kisom i Mladenom Arsenijevićem Arsom, samostalno izdanje Magnus & Ecologia Urbana, 2002. Izabrane ljubavne pesme, Mono i Manjana, 2002. Beogradske maštarije, Veduta, 2003. Glamur i ezoterija, Nea, 2003. „Ban Strah”, antologija Savremena srpska drama, 19, Udruženje dramskih pisaca Srbije i Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2004. Takođe: Projekat Rastko: Savremena srpska drama. Nikola Tesla, čarobnjak elektriciteta, strip / grafički roman, crtač Dragan Paunović, Pop kult, 2007. Katalog novog sveta, Službeni glasnik, 2010. Okultura, Admiral books, 2013. Zdravko Čolić — vatra ljubavi, Blic, 2014. Nikola Tesla, Treći rajh i vanzemaljci, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Atlas bizarne geografije, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2015. Vodič kroz novi talas u SFRJ, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2016. Starogradski biseri, kako su nastale čuvene pesme 1-5, Hi-Fi Music, 2017. Pesme iz Srbije, Hi-Fi Music, 2017. Beograd bez sna, Laguna, 2017 Smešna knjiga za decu, Blic, 2017. London, Laguna, 2018. Poezija i suština, Prosveta, 2019. Ciganska strast, Blic, 2019 Rečnik pop ikona, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Rečnik junaka pop kulture, Službeni glasnik, Zlatna edicija, 2022. Zastupljen u antologijama Osluškivanje tišine, antologija, Dosije, Beograd, 1989. („Black Magic Woman”) Otkucaji peščanog sata, antologija, Dosije, Beograd, 1990. („Neobjavljena priča Nastasje Kinski”) Gurui digitalne pustare, sa Dejanom D. Markovićem, Mono i Manjana pres, 2000. Pesme iz stomaka naroda, antologija turbo folka, sa Goranom Tarlaćem, SKC, 2001. Mala knjiga Tropikalizma, samizdat, 2001. Melem, Blic, 2022. Muzička izdanja Bilder — Heroji (singl ploča), Produkcija gramofonskih ploča Radio televizije Beograd (PGP RTB), 1986. Kiza rok — Heroji, PGP RTB (singl ploča), 1987. 88 — Heroji, PGP RTB (LP i MC), 1988. Maštarije — Vladimir Đurić Đura, L.V.O. Records (MC),1995. Mediteran — Đura i Mornari, PGP RTS (MC i CD), 1997. The best of Đura — Vladimir Đurić Đura, Gima records (MC i CD), 1998. Tropikalizam — Đura i mornari, Biveco Records (MC i CD), 2000. Uspavanka za bebe — Tina Milivojević, PGP RTS, 2002. Letnja terasa — Đura Mornar, City Records, 2007. Hitovi — Đura i Mornari, City Records, 2010. Alegria — Đura i Mornari, Multimedia Music, City Records, 2014. Nove gradske pesme — Đura i Mornari plus Vojvođanski san, Multimedia Music, 2017. More — Đura i Mornari, Multimedia Music, 2021. Muzika za TV serije Đurić je sa Milanom Milosavljevićem Burdom bio autor muzike za TV serije: „Kad na vrbi rodi grožđe”, TV Pink, 2009. „Srbija 100 godina posle Soluna”, TV Vojvodina, 2018. „Starogradski biseri”, TV Vojvodina, 2019. „Tajne službe Srbije”, RTS, 2021. „Jovanka Broz i tajne službe”, RTS, 2021. Izvedene pozorišne i radio drame Ban Strah, pozorište „Boško Buha”, režija Aleksandar Gavrilović, 1985. Džet set, radio drama, Dramski program Radio Beograda, režija Miroslav Jokić, 1989. Games People Play, Import Theatre Company, London, 1993. Beogradske priče 1 (Billiard Story), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Vladimir Đurić Đura, 1993. Beogradske priče 2 (Belgrade by night), Scena SKC, Studentski kulturni centar, Beograd, režija Miki Milutinović, 1994. Alisa u zemlji čuda, Pozorište „Boško Buha”, Beograd, režija Alisa Stojanović, 1994. Džet set, Malo pozorište „Duško Radović”, Beograd, Trupa „T Kuguar“, režija Saša B. Latinović, 1994. Groblje mačaka, Scena SKC, Beograd, režija Miki Milutinović, 1996. In/Out, Letnja scena Kapetan Mišino zdanje, Beogradski letnji festival (BELEF), Beograd, režija Irena Ristić, 1997. Balada o unutrašnjem moru, radio drama, Dramski program radio Beograda, režija Boda Marković, 1997. Groblje mačaka, Pozorište Dadov, Beograd, režija Miki Milutinović, 1999. Koju igru igraš, Pozorište Dadov, Beograd, Predrag Stojmenović, 2004. Telefomanija, Radio Beograd, RTS, reditelj Zoran Rangelov, 2008. Katero igro igraš, Prvi program Radio Slovenije, režija Igor Likar, 2010. Koju igru igraš, Madlenianum, Zemun, režija Dejan Janković, 2017. Panonija, Radio Beograd 2 RTS, režija Saša Latinović, 2017.

Odlično Dvojezično Izložba `Srbija 1914` nastoji da posetiocima približi politički, kulturni i privredni uspon Srbije na početku 20. veka, do izbijanja Prvog svetskog rata, odnosno događaje koji su prethodili samom ratu: Carinski rat, Aneksiona kriza, balkanski ratovi, Sarajevski atentat, Julska kriza, kao i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Velikog rata, u borbama na Ceru, Drini i Kolubari. Borbeni napor srpske vojske i naroda, ispoljen u prvoj godini rata u odbrani od austrougarske agresije, predstavlja jedno od ključnih iskustava srpske nacije u njegovoj novovekovnoj istoriji. Prelomno doba novije srpske istorije, doba opšteg žrtvovanja, istovremeno je i deo kolektivnog sećanja oko kojeg postoji gotovo opšte slaganje, opšti konsenzus i već odavno je deo kulturne baštine koji na najpozitivniji način artikuliše svest građana Srbije. Autori izložbe su muzejski savetnik Nebojša Damnjanović, viši kustos iz Istorijskog muzeja Srbije Snežana Solunac Jović i kustos Vojnog muzeja iz Beograda Vuk Obradović. Koordinator izložbe je muzejski savetnik Slađana Bojković, dok je grafički dizajn delo Izabele Martinov Tomović, kustoskinje Istorijskog muzeja Srbije. ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Austrougarska vojska na Srpskoj granici Austrougarska vojska na Srpskoj granici Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] U srpskoj vojsci položaj ili rov se saobražava konfiguraciji zemljišta, tj prva linija rovova u podnožiju grebena, druga na vojničkoj i treća na topografskoj ivici grebena.[47] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[48] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[49] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[49] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [50] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[51] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[52] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama.

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan