Kao na slikama suvenira spomen na 1961 Vostok 2 SSSR ima malo iznosenosti

Vostok 1 suveniri iz 1961 - Jurij Gagarin - 12.4.1961 - SSSR . Vostok-1 (rus. Восток-1) je naziv prvog svemirskog broda sa ljudskom posadom, koji je u istoriju ušao 12. aprila 1961. zajedno sa kosmonautom Jurijem Gagarinom. Gagarin je tako postao poznat kao prvi čovek u svemiru. Prvi let čoveka u svemir predstavljao je veliku pobedu Sovjeta u svemirskoj trci.

Vostok 1 suveniri iz 1961 godine , napravljeni povodom prvog leta u svemir 12.4.1961 godine . Vostok-1 (rus. Восток-1) je naziv prvog svemirskog broda sa ljudskom posadom, koji je u istoriju ušao 12. aprila 1961. zajedno sa kosmonautom Jurijem Gagarinom. Gagarin je tako postao poznat kao prvi čovek u svemiru. Prvi let čoveka u svemir predstavljao je veliku pobedu Sovjeta u svemirskoj trci.

Instrument za merenje ekspozicije pre fotografisanja, iz bivšeg SSSR-a (1961.). Fotoelektrični merač ekspozicije “Фотоэлектрический экспонометр Ленинград-2” je u kompletu sa kožnom futrolom i izuzetno je očuvan.

Smena 4 - SSSR Proizvedena od 1958 do 1960 godine Smena-4 je bila poslednja Smena kamera sa bakelitnim telom. Od 1961. GOMZ koristi termoplastiku umesto bakelita.

Porodična foto kosmonauta SSSR Jurija Gagarina (1966). Fotografija je originalna, slika prikazuje prvu osobu koja je poletela u svemir 1961 godine - Jurij Gagarin sa ćerkama. Mogu da isporučim robu na bilo koju adresu u Beogradu u vreme koje Vama odgovara! Robu ne šaljem poštom, samo unutar Beograda.

59372) Istorija Velikog Otadžbinskog Rata Sovjetskog Saveza 1941 - 1945 , 4 od 6 tomova. Vojno izdavaštvo ministarstva odbraen SSSR Moskva 1961 godina, tvrd povez, format 21 x 26,5 cm , ilustrovano, ruski jezik, 4 od 6 tomova, tomovi broj 1, 2 3 ,i 5 ; ilustrovano, fotografijama, kolor reprodukcijama, veliki broj karata sa prikazima vojnih operacija , potpis na predlistu ,531 + 677 + 659 + 655 strana , История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. 4/ 6 томах 1: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 1. Подготовка и развязывание войны империалистическими державами. 2: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 2. Отражение советским народом вероломного нападения фашистской Германии на СССР. Создание условий для коренного перелома в войне (июнь 1941 г. - ноябрь 1942 г.). 3: История Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 3. Коренной перелом в ходе Великой Отечественной войны (ноябрь 1942 г. — декабрь 1943 г.). История 4: Великой Отечественной Войны Советского Союза. 1941-1945. В 6 т. Том 5. Победоносное окончание войны с фашистской Германией. Поражение империалистической Японии (1945

Minijaturna figurica povezana sa prvim svemirskim letom koji je izveo Jurij Gagarin 12. aprila 1961. godine koristeći letelicu `Vostok 1`. Jurij Gagarin je postao prvi čovek koji je orbitirao oko Zemlje,Gagarin je za 108 minuta jednom obišao Zemlju, a njegov let je bio važan događaj u istoriji svemirskih istraživanja. Detalje vidite na slikama.

Btr-60 Sovjetski oklopni transporter, prvi put pokazan u javnosti 1961. Igracka je iz 70-ih godina prošlog veka (1974?) solidno očuvana s obzirom na starost. Zemlja proizvodnje: SSSR Materijal : metal Dimenzije 12 cm x 4,5 cm

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! L. I . Zubok, Sjedinjena Americke Drzave od 1918 - 1941, Retko u ponudi! 1947 g. Lev Izraelevič Zubok (28. decembar 1894, Radomisli [2] — 13. maj 1967, Lenjingrad) — sovjetski američki istoričar. Doktor istorijskih nauka (1940), profesor (1938) Rođen u radničkoj porodici. 1913. emigrirao je sa rođacima u SAD.[3] Pridružio se američkom revolucionarnom pokretu[1]. 1919. pridružio se Komunističkoj partiji SAD. Godine 1922. diplomirao je na Univerzitetu u Pensilvaniji. Dobrovoljno je odlučio da napusti SAD i na poziv Profinterna[1] vratio se u SSSR 1924. godine. 1925. pristupio je KPSS(b). 1924-1930 radio je kao zamenik šefa anglo-američkog odeljenja Profinterna. 1929-1941 predavao je na Moskovskom institutu za filozofiju, književnost i istoriju. 1930-1949 predavao je na Višoj partijskoj školi pri Centralnom komitetu Svesavezne komunističke partije boljševika. 1938-1949, a od 1957. bio je viši naučni saradnik Instituta za istoriju Akademije nauka SSSR. 1942-1949 predavao je na Istorijskom fakultetu Moskovskog državnog univerziteta. 1948-1961 predavao je na Institutu za međunarodne odnose (MGIMO). Godine 1949. suspendovan je sa nastave na Višoj partijskoj školi i na Moskovskom državnom univerzitetu zbog optužbi za kosmopolitizam[4][5]. Oženjen dva puta - prvi put 1919. sa Sesilijom Iljinišnom Grac, iz jevrejskog grada Ržiščeva (Kijevska gubernija), posle njene smrti 1931. sa Aleksandrom Mihajlovnom Naidu. Iz prvog braka ostao je sin jedinac - Martin Zubok (1926-2009). Unuk - Vladislav Martinovič Zubok, amerikanista po obrazovanju, objavljuje istoriju Hladnog rata, političku i intelektualnu istoriju Sovjetskog Saveza. Trenutno je profesor istorije na Londonskoj školi ekonomije i političkih nauka.

Središnjica Plan i Kombinacija Petr Romanovski Knjiga zaslužnog majstora sporta i zaslužnog trenera SSSR-a, Petra Romanovskog „Središnjica“ svestrano osvetljava pitanje teorije središnjeg dela igre – važnog stadijuma šahovske partije. Knjiga pomaže šahisti da ovlada majstorstvom sastavljanja i ostvarivanja plana u šahovskoj partiji. U predgovoru drugog ruskog izdanja piše: „Prošle su 3 decenije od prvog izdanja, ali ova knjiga i lekcije, odnosno teme, ideje, planovi itd., ostali su neprevaziđeni u toj relativno neobrađenoj oblasti , koja je posvećena teoriji značajne etape šahovske partije – sredini igre. Interesantno je da je novo izdanje ove knjige trebalo da se štampa u Lenjingradu, ali počeo je II svetski rat, grad je bio pod opsadom i izgubljeni su i slog i rukopis gotove knjige!! Trebalo je mnogo vremena i napora, da Romanovski „oživi svoje dete“, tako da je 1960. godine izašla knjiga „Plan, a 1961. godine knjiga „Kombinacije“, koje su skoro potpuno nove u odnosu na prvo izdanje. Ekskluzivno izdanje, tvrd povez, 328 stranica. Knjiga je namenjena kvalifikovanim šahistima, šahovskim trenerima i nastavnicima šahovskih sekcija i škola.

Mašine za brizganje pod pritiskom (МАШИНЫ ДЛЯ ЛИТЬЯ ПОДДАВЛЕНИЕМ),u dobrom je stanju. Autor:V.I.Sidorov. Izdavač:Državna Naučno-Tehnička Izdavačka Kuća Mašinogradnje,Moskva-Sverdlovsk 1961. Format:22cm x 15cm. Broj Strana:159 strana,ilustrovana,tvrd povez. Sedmogodišnji plan za razvoj nacionalne ekonomije SSSR-a predviđa povećanje proizvodnje mašinske tehnike za oko 2 puta. Uspesi mašinstva su neraskidivo povezani sa razvojem livenja, budući da se veliki broj livenih delova koristi za stvaranje mašina. Radnici u livnici suočeni su sa velikim i vrlo odgovornim zadacima: da proizvode takve odlivke koji uopšte ili gotovo uopšte ne zahtevaju mehaničku obradu, po obliku i veličini odgovaraju crtežu gotovog dela i imaju malu cenu. Takvi odlivci se mogu dobiti takozvanim metodama preciznog livenja: livenje u obliku ubrizgavanja, brizganje pod pritiskom, livenje u kalupe za ljuske. Govoreći na plenumu Centralnog komiteta CPSU u junu 1959. godine, NS Hruščov je istakao potrebu za ozbiljnim restrukturiranjem livačke proizvodnje i širokim razvojem preciznog livenja, posebno brizganja. Međutim, radnici fabrika često nailaze na veće poteškoće u postavljanju, održavanju i popravci mašina koje se koriste za brizganje pod pritiskom. Mašine za brizganje pod pritiskom imaju složenu strukturu i serviseri ih teško mogu naučiti. Nekvalifikovano održavanje i popravci smanjuju performanse mašina i smanjuju njihov vek trajanja. Obuka bravara za montažu, održavanje i popravku mašina vrši se direktno na radnom mestu. Nedostatak odgovarajuće literature za radnike komplikuje proces njihove obuke i smanjuje kvalitet održavanja mašina. Ova knjiga je prvi priručnik za obuku mehaničara servisa u radionicama i delovima brizganja pod pritiskom. Predstavlja uopštavanje podataka iz literature i lično iskustvo autora koji je dugi niz godina radio na ugradnji, popravci, održavanju i radu mašina za brizganje pod pritiskom “.

ROBERT SERVICE POVIJEST SUVREMENE RUSIJE - od carizma do 21. stoljeća Prevod - Marino Buble, Ana Bunčić i Nada Uglješić Izdavač - Sandorf, Zagreb Godina - 2014 548 strana 22 cm Edicija - ISBN - 978-953-7715-23-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja   SADRŽAJ: ZahvaleUvod1. A Rusija? (1900. -1914. )2. Pad Romanovih (1914. -1917. )3. Sukobi i krize (1917. )4. Oktobarska revolucija (1917. -1918. )5. Novi svijet, stari svijet6. Građanski ratovi (1918. -1921. )7. Nova ekonomska politika (1921. -1928. )8. Lenjinizam i nezadovoljstvo9. Prva petoljetka (1928. -1932. )10. Tvrđave u oluji: kultura, religija, nacija11. Teror na kvadrat (1934. -1938. )12. Nositi se s velikom braćom13. Drugi svjetski rat (1939. -1945. )14. Patnja i borba (1941. -1945. )15. Maljevi mira (1945. -1953. )16. Nasilnik i njegove maske17. Destaljinizacija (1953. -1961. )18. Neispunjena očekivanja (1961. -1964. )19. Stabilizacija (1964. -1970. )20. Razvijeni socijalizam (1970. -1982. )21. Povlastice i alijenacija22. Prema reformama (1982. -1985. )23. Glasnost i perestrojka (1986. -1988. )24. Carstvo koje se urušava (1989. )25. Pozdrav i oproštaj (1990. -1991. )26. Moć i tržište (1992. -1993. )27. Uspon (1994. -1999. )28. A Rusija? (od 2000. )Pogovor "Rusija je najveća slavenska zemlja, površinom i najveća svjetska država. Povremeno je Rusija značajno utjecala na odnose u cijelom svijetu. U nekim razdobljima osjetili su je samo u bližem susjedstvu, ali uvijek je imala mogućnost pretvoriti se u supersilu. Hrvatska povijest u posljednjem desetljeću Austro-Ugarske Monarhije ne može se razumjeti ukoliko se ne razumije poraz Rusije u ratu s Japanom 1905. godine. Reakcije Frane Supila na Londonski ugovor 1915. i nastojanje Italije da dođe na istočnu obalu Jadrana, ne mogu se shvatiti bez razumijevanja uloge Ruskog Carstva u Velikom ratu. Povijest monarhističke Jugoslavije ne može biti jasna ne shvati li se da je ta zemlja među posljednjima priznala SSSR. Za vrijeme Drugog svjetskog rata, jedinice Crvene armije ulaze i na prostor Jugoslavije, a Staljinove slike postaju svakodnevica. Tijekom Hladnog rata, kada je Sovjetski Savez jedna od dvije supersile, veliki dio naše povijesti nastao je u određenju, često negativnom, prema onom što se događalo u Trećem Rimu, Moskvi, koja je tada bila prijestolnica carstva boljševika. Spor Tita i Staljina 1948. , pa Hruščovljeva Canossa 1955. , među najvažnijim su događajima ukupne hladnoratovske povijesti. Strah od Rusije proizlazi iz nepoznavanja, a nepoznavanje ili podcjenjivanje Rusa može biti kobno. "   Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. The Penguin History of Modern Russia Povest Savremene Istorija

by J. GIZYCKI (Author) 1967 unutra je veoma dobro osuvana, tvrd je povez, samo je zastitni omotac kao sto se vidi na slici ostecen Šah kroz vekove Šah u svakom trenutku Šah (od pers. شاه [šâh, shah] — kralj) sportska je igra na ploči (tabli) za dva igrača. Šahovska tabla Persijski mladići igraju šah. Šah se igrao u Persiji još od 3. veka Šah sa figurama u obliku zmajeva u galeriji na Grenvil ostrvu u Vankuveru Istorija šaha[uredi | uredi izvor] Šahovska partija sa živim figurama, 1924. godine Ne postoje pouzdani podaci o njegovom postanku. Najverovatnije je da se pojavio pre više od 2.000 godina.[1] Prilikom arheoloških iskopavanja u Uzbekistanu nađene su dve figurice od slonovače koje pripadaju periodu vladavine cara Huviške (II vek). Stručnjaci smatraju da su to šahovske figurice. U V veku nastala je u Indiji posebna vrsta vojne igre na drvenoj ploči - „čaturanga“, što znači četverodeoni. Čaturanga je kao daleki predak današnjeg šaha bila igra koja je odražavala sastav i poredak tadašnje indijske vojske, koju su sačinjavala 4 roda: pešadija, konjica, slonovi i borna kola, a u sredini su se nalazili radža (kralj) i njegov savetnik mantrin (današnja kraljica ili dama). Kretanje figura određivalo se bacanjem kocke. Igru su u VI veku prihvatili Persijanci (čatrang), a od njih u VII veku Arapi su osvajanjem Irana preuzeli i tokom naredna dva veka bila je veoma popularna u arapskim zemljama.[2] Održavani su mečevi između najboljih igrača, proučena su moguća otvaranja (tabije) i sastavljeni su prvi problemi otvaranja (mansube). Halif Harun al Rašid je poslao krajem VIII veka francuskom vladaru Karlu Velikom na poklon šah od slonove kosti. U IX veku Arapi su je pod imenom „šatrandž“ preneli u Španiju, Šatrandž predstavlja viši oblik čaturange. Ishod borbe više ne određuje slučaj (bacanje kockice), već logika i snalažljivost igrača. Igra postiže veliku popularnost i širi se po evropskim zemljama sve do Islanda. Francuski kralj Luj IX je 1254. godine izdao specijalni edikt koji je zabranjivao igranje šaha. U Evropi je šah usavršen uvođenjem rokade i povećanjem dejstva kraljice i lovca (kod Arapa je kraljica mogla ići samo po jedno polje ukoso, a lovac je mogao da skače ukoso na svako treće polje: pošto je teško bilo izvesti mat, postojala su dva načina da se pobedi - usamljivanjem protivničkog kralja i patom, koji se računao kao pobeda za patiranu stranu). Sa reformom su ukinuta ova dva načina pobede [3]. Usavršavanjem od drevne čaturange igra je poprimala današnji oblik. Nastala je u XV veku kada se 1497. godine pojavilo prvo štampano delo o šahu koje je napisao španski šahist Lusena. Njegovo delo su nastavili u XVI i XVII veku Španac Rui Lopez i Italijani Polerio i Greko, sve dok u XVIII veku francuski šahovski majstor Filidor delom Analiza šahovske igre (franc. Analyse des Échecs) nije postavio temelje savremenoj šahovskoj teoriji.[4] Pravila igre[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Pravila šaha, Šahovska tabla, Šahovske figure, Mat, Kralj u šahu, Pat i Remi Šah se igra na kvadratnoj ploči (tabli) koja se naziva šahovska tabla (ploča). Tabla je podeljena na 8 kolona i 8 redova polja, dakle sadrži 64 polja koja su naizmenično crne i bele boje. Polja mogu biti nacrtana (štampana) ili na posebnom stolu koji se naziva šahovski sto i služi prvenstveno za igranje šaha.[5] Šahovske figure Kralj Kraljica Top Lovac Skakač Pešak Svaki igrač počinje igru sa 16 figura. Figure su: kralj, kraljica (ili dama), top (ili kula) — 2 komada, skakač (ili konj) — 2 komada, lovac (ili laufer) (2 komada), pešak (ili pion) — 8 komada. Jedan igrač igra belim, a drugi crnim figurama, naizmenično pomerajući svoje figure, pri čemu beli ima prednost prvog poteza. Cilj igre je dovesti protivnika u šah-mat (šah-mat znači mrtav kralj) situaciju. Šah-mat je situacija kada je kralj napadnut i ne postoji način da se zaštiti od napada ili da se pomeri na nenapadnuto polje. U slučaju šah-mata (kraće mat), partija se završava, a pobednik je igrač koji je matirao suparnika. Osim mata, kad je pobednik poznat, partija može da rezultuje i remijem ili pat pozicijom - tada je rezultat nerešen. Pat je situacija kada je jedan od igrača na potezu, ali ne može da pomeri ni jednu svoju figuru. Remi je situacija kada nijedan igrač ne može dati mat drugom igraču, uglavnom usled nedostatka figura ili kada oba igrača procene da ne mogu nadigrati svog protivnika, tada dogovorno zaključuju remi, i to se zapisuje ½:½, tj. poen se deli. Nekada je postojalo pravilo da se u slučaju pata ili remija računa da su oba igrača izgubila, ili se igralo sve dok neko ne bi pobedio, međutim pošto je to moglo drastično da se oduži, da bi ubrzali odigravanje turnira, FIDE (franc. Fédération Internationale des Échecs - Međunarodna šahovska federacija) je donela današnje pravilo o podeli poena. Šahovska notacija[uredi | uredi izvor] Ovaj članak koristi algebarsku šahovsku notaciju kako bi se opisali šahovski potezi. Praćenje poteza koje je obavezno prilikom svih takmičenja. Postoje nekoliko vrsta notacija: algebarska, opisna (primjenjuje se kod anglosaksonskih zemalja), Forsajtova, Udemanov kodeks itd. U algebarskoj notaciji, koja se najviše koristi, prvo se beleži znak figure i polje sa kojeg se polazi (kralj — K, dama — D, top — T, lovac — L, skakač — S, dok se pešak ne obeležava početnim znakom figure); a potom se doda crtica i linija (od a do h) i red (od 1 do 8) polja na koje figura stupa. Ako potez sadrži uzimanje protivničke figure, onda umesto crtice stavljaju se dve tačke. Ako se potezom daje „šah“, onda se stavlja na kraju znak +. Mala rokada se označava ovako: 0-0. Velika rokada se označava ovako: 0-0-0. Kad se pokreće pešak, napred se ne stavlja njegov znak. Kao čest primer upotrebe notacije uzima se kratka partija s temom Legalovog mata: 1. e2-e4 e7-e5 2. Lf1-c4 d7-d6 3. Sg1-f3 h7-h6 4. Sb1-c3 Lc8-g4? (znakom pitanja se označava slab potez, a uzvičnikom odličan) 5. Sf3:e5! Lg4:d1? 6. Lc4:f7+ Ke8-e7 7. Sc3-d5 mat. Postoji i kratka algebarska notacija, koja je daleko češće u upotrebi u turnirskoj praksi od duge algebarske notacije. Po njoj bi se navedena partija zapisala ovako: 1. e4 e5 2. Lc4 d6 3. Sf3 h6 4. Sc3 Lg4? 5. S:e5! L:d1? 6. L:f7+ Ke7 7. Sd5# (mat se označava tarabicom). Potezi koji označavaju uzimanje u kratkoj notaciji označavaju se dvotačkom (:), međutim, to nije neophodno pošto se podrazumeva. Ako dve figure mogu odigrati na isto polje, u kratkoj notaciji potez se označava ovako: Ako su obe figure na istom redu: početnim slovom figure linijom na kojoj se nalazi poljem na koje se postavlja. Ako su obe figure na istoj liniji: početnim slovom figure brojem reda na kojem se figura nalazi poljem na koje dolazi. Ako su figure na različitim redovima i linijama, koristi se metoda 1. Primer za 1. a b c d e f g h 8 a1 white rookb1 black crossh1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i h1; Tab1 - top koji se nalazio na polju a1 pomera se na b-liniju; ili, Thb1 - top koji se nalazio na polju h1 pomera se na b-liniju. Primer za 2. a b c d e f g h 8 a8 white rooka2 black crossa1 white rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Topovi belog nalaze se na poljima a1 i a8; T1a2 - top koji se nalazio polju a1 pomera se na drugi red; ili, T8a2 - top koji se nalazio na polju a8 pomera se na drugi red. Primer za 3. a b c d e f g h 8 f3 black crossd2 white knightg1 white knight 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Skakači belog nalaze se na poljima d2 i g1; Sgf3 - skakač koji se nalazio na polju g1 pomera se na polje f3; ili, Sdf3 - skakač koji se nalazio na polju d2 pomera se na polje f3. Ako dva pešaka mogu uzeti istu protivničku figuru ili pešaka, pešak koji vuče beleži se: slovom linije na kojoj se nalazi znakom : oznakom polja na koje stupa Primer za uzimanje a b c d e f g h 8 d5 black rookc4 white pawne4 white pawn 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h Beli pešaci nalaze se na poljima e4 i c4, crni top na polju d5. Ako pešak sa e4 uzima topa, beleži se e:d5, a ukoliko pešak sa c4 uzima topa, beleži se c:d5. Primer za promociju a b c d e f g h 8 a8 white queend8 white bishoph8 white knighta7 white pawnd7 white pawnh7 white pawnf2 black pawnf1 black rook 8 7 7 6 6 5 5 4 4 3 3 2 2 1 1 a b c d e f g h U slučaju promocije pešaka beleži se potez pešakom, a odmah sledi početno slovo figure koja se postavlja na tablu. Primeri: a8D, h8S, d8L, f1T. U Srbiji, šahovski potezi se mogu beležiti ćirilicom ili latinicom. Sudijska komisija Šahovskog saveza Centralne Srbije preporučuje upotrebu ćirilice. Šahovska takmičenja[uredi | uredi izvor] Šahovska takmičenja mogu se podeliti na turnire, mečeve i timska takmičenja. O bilo kakvom takmičenju da se radi, za pobedu se dobija 1 poen, za remi ½ poena, dok se za izgubljenu partiju ne dobijaju poeni (retko kada organizatori šahovskih takmičenja odstupaju od ovog pravila).[6] Šahovski turniri[uredi | uredi izvor] Šahovski turniri organizuju po kružnom sistemu (Soneborn-Berger - često se nazivaju samo Berger), zatim po švajcarskom, ševeninškom i nokaut sistemu. Glavni članak: Spisak najznačajnijih turnira u istoriji šaha Kružni sistem (Berger)[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bergerov sistem Berger-turniri obično su zatvorenog tipa (igrači koji učestvuju, dolaze po pozivu organizatora). Kad je reč o kružnom sistemu (Soneborn-Berger), igra se po pravilu „svako sa svakim“. Minimalan broj igrača je tri, a može se organizovati da se igra jednokružno (svako sa svakim po jednu partiju), dvokružno (svako sa svakim po dve partije - jednu belim figurama, drugu crnim) itd. Ukoliko je za turnir prijavljen neparan broj igrača, u svakom kolu jedan igrač je slobodan (nema protivnika) i ne dobija poene. Pobednik turnira je igrač koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko više takmičara ostvari jednak broj poena, uspešniji je onaj igrač čiji je veći zbir poena sa takmičarima iz gornje polovine konačne turnirske tabele. Ovaj sistem nosi ime po pobornicima ideje, engleskom šahisti Viljemu Sonebornu i austrijskom teoretičaru šahovske završnice Johanu Bergeru. (vidi Bergerove tablice) Švajcarski sistem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Švajcarski sistem Turniri koji se igraju po švajcarskom sistemu obično su otvoreni turniri (svako može da se prijavi za turnir) i za učešće obično se plaća upisnina. Najčešće, ovo su masovni turniri, sa velikim brojem učesnika i posle Drugog svetskog rata postali veoma su popularni u čitavom svetu, tako da su doneli ogromnu korist u popularizaciji šaha. Tvorac ovog sistema je Švajcarac dr J. Miler. Pošto je broj učesnika turnira prevelik da bi igrao svako sa svakim kao kod turnira koji se igraju po Berger-sistemu, pre svakog kola pribegava se ciljanom parovanju. Na primer, pre nego što se potpuno završe sve partije prvog kola, još uvek se ne zna ko će sa kim igrati čak ni u sledećem, drugom kolu. To gotovo da isključuje mogućnost „domaćih“ priprema, i samim tim, smanjuje se broj eventualnih remija.[7] Za švajcarski sistem, karakteristična su tri pravila: nijedan igrač ne može igrati sa istim protivnikom dva puta; u svakom kolu, igrači za protivnike imaju takmičare koji su im što bliže po broju poena na tabeli; posle svakog kola igrači moraju imati što izjednačeniji broj partija koje su odigrali sa belim, i sa crnim figurama. Slično kao i kod turnira po Berger-sistemu, ukoliko je broj učesnika neparan, jedan takmičar u svakom kolu je slobodan pošto nema protivnika, s tom razlikom da slobodan igrač u švajcarskom sistemu dobija poen. Prema pravilima, slobodan je onaj igrač koji je u prethodnom kolu bio poslednji na turnirskoj tabeli. Dodatno, igrač ne može biti slobodan više od jedanput. Sistem se može primeniti pri bilo kom broju učesnika i kola, za bilo koju aktivnost (mada se najčešće koristi u šahu) u kojoj se pojavljuju tri rezultata - pobeda, nerešeno (remi) i poraz. Možda jedini nedostatak švajcarskog sistema je činjenica da poslednja kola nose izrazito veću težinu od prvih, odnosno važnija su za konačan plasman igrača. Ako takmičar započne turnir pobedama, u narednim kolima susreće se sa sve jačom opozicijom (zahvaljujući pravilu 2.), pa ga je kasnije lakše dostići igrač koji je započeo porazima. Pobednik turnira je onaj učesnik koji sakupi najveći broj poena. Ukoliko u konačnom plasmanu više učesnika ostvare jednak broj poena, tada se uspešnijim smatra igrač koji je bolji uspeh ostvario po Buholc-koeficijentu. Buholc-koeficijent je u stvari zbir poena svih protivnika nekog igrača. U Srbiji, pogotovo su popularni tzv. „vikend-turniri“ koji se organizuju po švajcarskom sistemu. Na „vikend-turnirima“, obično se u petak igraju dva kola, u subotu četiri, a u nedelju kada se turnir završava, poslednja tri kola. Po švajcarskom sistemu igra se i na Šahovskim olimpijadama, koje FIDE organizuje svake 2 godine. Ševeninški sistem[uredi | uredi izvor] Ševeninški sistem (negde Sheveningen sistem) predviđen je za ekipna takmičenja, gde svaki igrač jednog tima za protivnike ima sve igrače suparničkog tima. Nokaut sistem[uredi | uredi izvor] Kup-sistem, u kom se u drugom kolu susreću pobednici iz prvog kola, u trećem kolu susreću se pobednici iz drugog kola, itd., sve dok se ne dođe do finala u kom igraju jedina dva takmičara koja su do tog momenta pobedila sve svoje suparnike. Onaj protivnik koji pobedi u finalu, postaje pobednik turnira.[8] Mečevi[uredi | uredi izvor] Šahovski meč organizuje se između dva protivnika. Kako bi oba protivnika bila ravnopravna (npr. da imaju isti broj kola sa belim i crnim figurama), najčešće se mečevi organizuju tako da imaju paran broj kola. Ukoliko to nije slučaj, radi se o hendikep-mečevima. Pobednik šahovskog meča je igrač koji na kraju ostvari veći broj poena (odnosno pobeda). Ekipna takmičenja[uredi | uredi izvor] Igraju timovi, jedan tim protiv drugog, tako što se igrači raspoređuju po tablama. Obično se za prvu tablu uzimaju najjači igrači tima. Svaki tim ima svog kapitena. Kapiten ekipe ne mora istovremeno biti igrač za tablom, može biti i neko treće lice. Kod ekipnih prvenstvenih susreta, kada ekipe u svakom kolu putuju, bele figure na prvoj tabli ima domaća ekipa. Ekipna takmičenja mogu biti ligaška (na lokalnom ili nacionalnom nivou), ili su u pitanju šahovski dvoboji reprezentacija. Ostala takmičenja[uredi | uredi izvor] Simultanke[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Simultanka Postoje 3 oblika simultanke: Jedan igrač igra protiv više igrača tako što se kreće od table do table i svaki put povuče po potez. Obično se igra na 20-30 tabli, no bilo je pokušaja da se igra na rekordnom broju tabli. Jedan igrač igra protiv više igrača na većem broju tabli, pri čemu novi igrači sedaju na table onih koji su poraženi. Alternativna simultanka, u kojoj dva igrača igraju s više protivnika tako što naizmenično vuku poteze. Hendikep-mečevi[uredi | uredi izvor] Hendikep-mečevi su šahovska takmičenja egzibicionog tipa (po svojoj prirodi, nisu po FIDE šahovskim pravilima), odnosno mečevi u kojima jedan protivnik ima neku prednost nad drugim (npr. stalno bele figure, ili više vremena za razmišljanje, ili figuru više itd). Najveći hendikep-meč u istoriji koji je ikada organizovan je Kasparov protiv sveta. Meč se igrao 1999. godine na internetu. S jedne strane igrao je Gari Kasparov, sa druge čitav svet, dok se o potezu „sveta“ odlučivalo se glasanjem po principu proste većine - potez koji bi dobio najviše glasova biran je kao potez „sveta“. To je u stvari bio dopisni meč, svaka strana imala je na raspolaganju maksimalno 24 časa za naredni potez. Uprkos činjenici da je „svet“ izbacio oštru teorijsku novost još u 10. potezu, Kasparov je pobedio u 62. potezu. Šah „na slepo“ može biti poseban vid hendikep-meča, ako samo jedan igrač igra „na slepo“. Šah „na slepo“[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Šah na slepo Šahovska partija u kojoj bar jedan igrač igra tako što nema mogućnost da vidi šahovsku tablu, ili nema kontakta sa šahovskim figurama. Poseban oblik šaha „na slepo“ je simultanka „na slepo“, gde jedan igrač, bez mogućnosti da vidi šahovske table igra protiv većeg broja suparnika (koji vide svoju tablu i figure) istovremeno. Svetski rekord u ovakvom vidu šaha ostvario je u San Francisku 1960. godine Džordž Koltanovski, odigravši 56 partija „na slepo“ po tempu 10 sekundi za potez. Simultanka je trajala 9 sati, a rezultat je bio 50 pobeda i 6 poraza u korist Koltanovskog. Šahovske titule[uredi | uredi izvor] Finalnu reč kod dodeljivanja šahovskih titula ima Kvalifikaciona komisija FIDE. Titule u muškoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (GM) Velemajstor (IM) Međunarodni majstor (pop. intermajstor) (FM) FIDE majstor (pop. majstor) (CM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Titule u ženskoj konkurenciji[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (WGM) Ženski velemajstor (WIM) Ženski međunarodni majstor (pop. intermajstor) (WFM) FIDE majstor (pop. majstor) (WCM) Majstorski kandidat (pop. kandidat) Počasne titule[uredi | uredi izvor] Dodeljuje ih Komisija za titule i rejtinge FIDE. (HGM) Počasni velemajstor (HM) Počasni majstor Ostale titule[uredi | uredi izvor] Pored nabrojanih standardnih šahovskih titula, FIDE dodeljuje i titule za šahovsku kompoziciju (komponovanje i rešavanje problema i studija). Ove titule dodeljuje Stalna komisija FIDE za šahovsku kompoziciju. Titule za dopisni šah dodeljuje ICCF (en. International Correspondence Chess Federation - Međunarodna federacija za dopisni šah).[9] == Liste ==[10] Svetski šampioni u muškoj kategoriji[uredi | uredi izvor] „Nezvanični“ ali široko priznati šampioni (pre-šampionsko doba)[uredi | uredi izvor] Ruj Lopez de Segura, Španija, ~1560 Paolo Boi i Leonardo da Kutri, Italija, ~1575 Alesandro Salvio, Italija, ~1600 Đoakino Greko, Italija, ~1620 Legal de Kermer, Francuska, ~1730–1747, Fransoa-Andre Filidor, Francuska,~1747–1795 Aleksander Dešapel, Francuska, ~1800–1820 Luj de la Burdone, Francuska, ~1820–1840 Hauard Staunton, Engleska, 1843– 1851 Adolf Andersen, Nemačka, 1851–1858 Pol Morfi, SAD, 1858–1859, Adolf Andersen, Nemačka, 1858–1866 Viljem Štajnic, Austrija, 1866–1886 Zvanični šampioni[uredi | uredi izvor] Viljem Štajnic, Austrija/SAD, 1886—1894. Emanuel Lasker, Nemačka, 1894—1921. Hose Raul Kapablanka, Kuba, 1921—1927. Aleksandar Aljehin, Rusija/Francuska, 1927—1935, 1937—1946. Maks Eve, Holandija, 1935—1937. Mihail Botvinik, SSSR, 1948—1957, 1958—1960, 1961—1963. Vasilij Smislov, SSSR, 1957—1958. Mihail Talj, SSSR, 1960—1961. Tigran Petrosjan, SSSR, 1963—1969. Boris Spaski, SSSR, 1969—1972. Robert Fišer, SAD, 1972—1975. Anatolij Karpov, SSSR, 1975—1985. Gari Kasparov SSSR/Rusija, 1985—1993. „Nezvanični“ ali široko priznati svetski šampioni[uredi | uredi izvor] Gari Kasparov, Rusija, 1993—2000. Vladimir Kramnik, Rusija, 2000 do danas FIDE svetski šampioni nakon Garija Kasparova[uredi | uredi izvor] Anatolij Karpov, Rusija, 1993—1999. Aleksandar Halifman, Rusija, 1999—2000. Višvanatan Anand, Indija, 2000—2002. Ruslan Ponomariov, Ukrajina, 2002—2004. Rustam Kasimdžanov, Uzbekistan, 2004—2005. Veselin Topalov, Bugarska, 2005. do danas Vladimir Kramnik, Rusija, 2006 Višvanatan Anand, Indija, 2007—2013. Magnus Karlsen, Norveška, 2013. do danas Svetske šampionke[uredi | uredi izvor] Vera Menčik, Ujedinjeno Kraljevstvo , 1927-1944 Ljudmila Rudenko, Sovjetski Savez, 1950-1953 Elizaveta Bikova, Sovjetski Savez, 1953-1956, 1958-1962 Olga Rupcova, Sovjetski Savez, 1956-1958 Nona Gaprindašvili, Sovjetski Savez, 1962-1978 Maja Čiburdanidze, Sovjetski Savez, 1978-1991 Jun Ksi, Kina, 1991-1996, 1999-2000 Žuža Polgar, Mađarska, 1996-1999 Čen Cu, Kina, 2001—2004. Antoaneta Stefanova, Bugarska, 2004-2006 Juhua Hsu , Kina, 2006-2008 Aleksandra Kostenjuk, Rusija, 2008-2010 Jifan Hu, Kina, 2010-2012, 2013-2015, 2016-2017 Ana Ušenjina, Ukrajina, 2012-2013 Marija Muzičuk, Ukrajina, 2015-2016 Žongji Tan, Kina, 2017-2018 Venđun Đu, Kina, 2018- Ostali poznati šahisti[uredi | uredi izvor] Alisa Marić Svetozar Gligorić Ljubomir Ljubojević Lav Polugajevski Viktor Korčnoj Paul Keres Ruben Fajn Trenutno najbolji igrači sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igrača prema FIDE rejting listi, avgust 2020) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Magnus Karlsen 1990 Norveška 2863 2. Fabijano Karuana 1992 SAD 2835 3. Liren Ding 1992 Kina 2791 4. Jan Nepomnijačtči 1990 Rusija 2784 5. Maksim Vašije-Lagrav 1990 Francuska 2778 6. Aleksandar Griščuk 1983 Rusija 2777 7. Levon Aronjan 1982 Jermenija 2773 8. Vesli So 1993 SAD 2770 9. Tejmur Rađabov 1987 Azerbejdžan 2765 10. Aniš Giri 1994 Holandija 2764 Najbolje šahistkinje sveta[uredi | uredi izvor] Najboljih 10 igračica prema rejting listi FIDE, maj 2018) su: Igrač God. rođenja Država Rejting 1. Jifan Hu 1994 Kina 2658 2. Venđun Đu 1991 Kina 2571 3. Ana Muzičuk 1990 Ukrajina 2564 4. Katerina Lagno 1989 Rusija 2556 5. Aleksandra Kostenjuk 1984 Rusija 2555 6. Viktorija Cmilite 1983 Litvanija 2542 7. Tingđie Lei 1997 Kina 2537 8. Marija Muzičuk 1992 Ukrajina 2532 9. Valentina Gunina 1989 Rusija 2526 10. Žongji Tan 1991 Kina 2522 Trenutno najbolji igrači Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igrača prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Robert Markuš 1983 2625 2. Velimir Ivić 2002 2607 3. Aleksandar Inđić 1995 2604 4. Ivan Ivanišević 1977 2599 5. Bojan Vučković 1980 2559 6. Miloš Perunović 1984 2539 7. Marko Nenezić 1995 2525 8. Boban Bogosavljević 1988 2523 9. Luka Budisavljević 2004 2511 10. Nikola Sedlak 1983 2510 Najbolje šahistkinje Srbije[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Spisak srpskih velemajstora Najboljih 10 srpskih igračica prema rejting listi FIDE (za januar 2022) su: Igrač God. rođenja Rejting 1. Teodora Injac 2000 2407 2. Jovana Rapport 1992 2299 3. Marija Rakić Vulićević 1990 2294 4. Anđelija Stojanović 1987 2287 5. Jovana Erić 1992 2278 6. Jordanka Belić 1964 2270 7. Tijana Blagojević 1997 2260 8. Adela Velikić 1997 2258 9. Marija Manakova 1974 2257 10. Marina Gajčin 2001 2254 Šahovski programi[uredi | uredi izvor] JakšaH Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. jun 2010), Srbija \ Republika Srpska je prvi srpski šahovski program. Korisnički interfejs kao i dokumentacija su napisani i na srpskom i na engleskom jeziku, projektna dokumentacija je pisana na srpskom, a interesantno je da je kompletan izvorni kod u potpunosti napisan na ćirilici. Vidi još[uredi | uredi izvor] Pravila šaha Šahovska notacija Šahovske figure Svetski šampionat u šahu Svetski šampioni u šahu Problemski šah

format: LP, 3. pressing artist: V/A - razni izvođači (Serbia, Yugoslavia) title: Beogradsko proleće 1972. - Dečje pesme release date: 1972 (re-press 1981) label, Cat. No.: PGP RTB, LPV-6102 style: dečije pesme Ploča i omot: M (5), PERFEKTAN, možda i neslušam primerak. 3. pressing (od 3). Prvi pressing na obe strane ploče ima zalepljenu istu, A etiketu. Ploča je normalno narezana, ima obe strane, ali istu etiketu. To je primećeno, pa je preostali deo povučen iz prodaje i drugi tiraž ima A i B etikete takođe crvene boje, ali sa više razlika (npr. 1. pressing ima naziv ploča `BEOGRADSKO PROLEĆE 1972 – DEČIJE PESME` iznad centralne rupice, dok je to kod 2. pressinga ispod rupice i dr.). Treći pressing je doštampan 1981. (i to sa starih stampera, što vidimo po identičnom matriks kodu kao kod prethodna 2 pressinga), i ima žutu etiketu sa dizajmom ih 80-ih, a takođe i omot nije lakiran i sjajan kao kod prethodna 2 pressinga (već mat), pa taj poslednji pressing najlakše i prepoznajemo. Beogradsko proleće je, pored svog osnovnog sadržaja namenjenog promovisanju `lakih nota`, često imalo i dodatne sadržaje. Nekad su to bile rok ili starogradske večeri, a tokom 70-ih, i početkom 80-ih - mini festivali dečjih pesama. Na ovim, ali i drugim dečjim festivalima, interpretatore smo mogli podeliti u 3 grupe. Očekivano, prva su bili sami klinci - dečji horovi (gde su porednjačili KOLIBRI), kao i tadašnje dečje muzičke zvezde, poput Bojana Ramboseka ili Zorana Lekovića. U drugoj grupi bili su glumci-pevači, koji su se etablirali preko TV emisija i postali idoli tadašnjih pionira: Dragan Laković, Pavle Minčić, Mića Tatić, Ljubiša Bačić, Milan - Minja Subota, Tamara Pavlović i Branislav Milićević koji će kasnije postati `Branko Kockica`, a još kasnije Vičićev jurišnik. No, najzanimljiviji je treći segment izvođača, koga su činile velike zvezde iz 60-ih, koje se nisu snašle u estradizaciji muzičke scene, pa su se rado odazivale pozivima da na ovakvim festivalima otpevuše neku dečju pesmicu i za to uzmu lep honorar. Ovde su najprilježnije bile Radmila Mikić - Miki, koja je 60-ih bila muzička zvezda sa 15-ak objavljenih ploča. Zatim Vanja Stojković, koja je samostalno, ili sa svojiM DUOM DD (u kome je bila i glumica Mira Peić) snimila 20-ak ploča, kao i istinska zvezda Ljiljana Petrovič, koja nas je zastupala 1961. na pesmi Evrovizije sa numerom `Neke davne zvezde`, i koja je tokom karijere objavila 50-ak ploča, od kojih su one izdate u SSSR doživele možda i milionski tiraž. Ove tri pevačice bile su gotovo redovne na dečjim festivalima, a bilo je i drugih šlageraša koji su uzimali lepe honorare na ovim smotrama. Na ovoj ploči se posebno ističe pesma koju i danas rado slušaju svi, od 7 do 77 godina - `Vuče, vuče, bubo lenja` - koju je izveo glumac i pevač Ljubiša Bačić. Verovatno je baš ovampesma i razlog da se ploča doštampa nekih 10 godina kasnije, što PGP nikad nije radio sa festivalskim pločama! A1) `KOLIBRI` - Srebrna polja A2) HOR DOMA PIONIRA - Dete, Aj A3) HOR RTB - Na vrh brda vrba mrda A4) MILICA PEŠIĆ i `KOLIBRI` - Svrake A5) MIROSLAV STANKOV i HOR DOMA PIONIRA - Imao sam jednog dana A6) RADMILA MIKIĆ i HOR DOMA PIONIRA - Svađalice B1) LJUBIŠA BAČIĆ i HOR DOMA PIONIRA - Vuče, vuče, bubo lenja B2) MIĆA TATIĆ i HOR RTB - Baba sa dedom sedi B3) LJILJANA PETROVIĆ i HOR RTB - Vreme prvih poljubaca B4) HOR RTB - Pričaj mi, bakice B5) DRAGAN LAKOVIĆ i HOR DOMA PIONIRA - Izveštaj sa venčanja B6) HOR RTB - Dvije bake ===================================================================== U prodajnom delu svoje kolekcije imam sledeće ploče sa festivala BEOGRADSKO PROLEĆE: Kompletna vinilna kompilacijska diskografija festivala `BEOGRADSKO PROLEĆE`: BEOGRADSKO PROLEĆE 1961: 1) 10` LP V/A - `Beogradsko proleće 1961` (PGP RTB, 1961) BEOGRADSKO PROLEĆE 1962: 2) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Stjuardesa` (ploča 1), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72755521_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Stjuardesa-PERFEKTNA 3) EP V/A - `Beogradsko proleće 1962: Osvetljen prozor` (ploča 2), (PGP RTB, 1962) https://www.kupindo.com/Ploce/72501025_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1962-Miki-Djordje-Lola BEOGRADSKO PROLEĆE 1963: 4) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 1), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142593_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Djordje-Minja-Senka 5) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 2), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/73142597_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Gabi-Cune-Marijana 6) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 3), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501121_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Djuza https://www.kupindo.com/Ploce/74051061_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Arsen-Nada-Miki 7) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 4), (PGP RTB, 1963) https://www.kupindo.com/Ploce/72501165_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-Tokovic-Novosel-Sepe https://www.kupindo.com/Ploce/77590873_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1963-ploca-4-1963-VG-VG 8) EP V/A - `Beogradsko proleće 63` (ploča 5), (PGP RTB, 1963) BEOGRADSKO PROLEĆE 1964: 9) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 1), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/77590869_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Djordje-Senka-Nina 10) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 2), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501241_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Jaksic-Dzimi-Minja 11) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 3), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501281_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Diklic-Lj-Petrovic 12) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 4), (PGP RTB, 1964) https://www.kupindo.com/Ploce/72501345_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Tica-Anica https://www.kupindo.com/Ploce/72501357_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1964-Cune-Anica-VG- 13) EP V/A - `Beogradsko proleće 64` (ploča 5), (PGP RTB, 1964) BEOGRADSKO PROLEĆE 1966: 14) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 1), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/77593637_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-2-press-Stojnic-VG- https://www.kupindo.com/Ploce/73142609_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-1-pres-Stojnic-VG-VG 15) EP V/A - `Beogradsko proleće` (66, ploča 2), (PGP RTB, 1966) https://www.kupindo.com/Ploce/74056577_EP-V-A-Beogradsko-prolece-1966-Djoka-Tica-Jaksic BEOGRADSKO PROLEĆE 1967: 16) EP V/A - `Beogradsko proleće 67` (ploča 1), (PGP RTB, 1967) 17) EP V/A - `Beogradsko proleće 67 - Ploča 2.` (PGP RTB, 1967) BEOGRADSKO PROLEĆE 1968: 18) EP V/A - `Dve crvene ruže` (Beogradsko Proleće 68), (PGP RTB, 1968) BEOGRADSKO PROLEĆE 1969: 19) EP V/A - `Beogradsko proleće `69` (PGP RTB, 1969) https://www.kupindo.com/Ploce/60849381_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77593469_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593449_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-69-DZENTLMENI-VG-NM https://www.kupindo.com/Ploce/77593405_EP-V-A-Beogradsko-prolece-69-1969-DZENTLMENI-G-VG BEOGRADSKO PROLEĆE 1972: 20) LP V/A - `Beogradsko proleće 1972. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1972) https://www.kupindo.com/Ploce/72499873_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-1-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590665_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-2-press https://www.kupindo.com/Ploce/77590677_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1972-Decje-3-press BEOGRADSKO PROLEĆE 1973: 21) LP V/A - `Beogradsko proleće 1973. - Dečje pesme` (PGP RTB, 1973) BEOGRADSKO PROLEĆE 1974: 22) LP V/A - `Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1974) https://www.kupindo.com/Ploce/65191381_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/62405641_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1974-vrlo-dobra-RETKO 23) LP V/A - `Beogradsko proleće 1974 (Dečje pesme)` (PGP RTB, 1974) BEOGRADSKO PROLEĆE 1976: 24) LP V/A - `15. godina festivala Beogradsko proleće` (PGP RTB, 1976) 25) LP V/A - `Beogradsko proleće `76 - Dečje pesme` (PGP RTB, 1976) https://www.kupindo.com/Ploce/77590785_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1976-Decje-pesme BEOGRADSKO PROLEĆE 1977: 26) LP V/A - `Beogradsko proleće 77` (PGP RTB, 1977) https://www.kupindo.com/Ploce/72499617_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-NESLUSANA https://www.kupindo.com/Ploce/77590749_LP-V-A-Beogradsko-prolece-77-1977-VG-Bisera-Leo BEOGRADSKO PROLEĆE 1978: 27) LP V/A - `Nove gradske pesme (Beogradsko proleće 1978.)`, (PGP RTB, 1978) 28) LP V/A - `Zdravica učitelju (Dečje pesme sa `Beogradskog proleća 1978`)`, (PGP RTB, 1978) BEOGRADSKO PROLEĆE 1979: 29) LP V/A - `Beogradsko Proleće 79` (PGP RTB, 1979) 30) LP V/A - `Gradske pesme (sa Festivala `Beogradsko proleće 79` ` (PGP RTB, 1979) BEOGRADSKO PROLEĆE 1981: 31) LP V/A - `Pop-Rok` (Beogradsko proleće 81), (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77184637_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-BULEVAR-KIM https://www.kupindo.com/Ploce/72495345_LP-V-A-Pop-Rok-Beogradsko-prolece-81-KIM-ZANA 32) LP V/A - `Beogradsko proleće 1981 - Za decu` (PGP RTB, 1981) https://www.kupindo.com/Ploce/77590741_deca-LP-V-A-Beogradsko-Prolece-1981-Za-decu-1981- 33) LP V/A - `Nove gradske pesme (XX Festival popularne muzike `Beogradsko proleće 81`)`, (PGP RTB, 1981) BEOGRADSKO PROLEĆE 1982: 34) LP V/A - `Beogradsko Proleće 82 - Zabavna Muzika` (PGP RTB, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/72496957_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-82-KIM-STIJENE-Maja 35) LP V/A - `Beogradsko proleće - Veče zabavne muzike` (Jugoton, 1982) https://www.kupindo.com/Ploce/75135541_LP-V-A-Beogradsko-prolece-82-1982-retko-odlicna 36) LP V/A - `Nove gradske pesme - Beogradsko proleće`82` (PGP RTB, 1982) BEOGRADSKO PROLEĆE 1987: 37) LP V/A - `25 Godina Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1987) BEOGRADSKO PROLEĆE 1991: 38) LP V/A - `Beograde - Hitovi Beogradskog proleća` (PGP RTB, 1991) https://www.kupindo.com/Ploce/72491985_LP-V-A-Beograde-Hitovi-Beogradskog-proleca-1991-NM BEOGRADSKO PROLEĆE 1994: 39) LP V/A - `Beogradsko proleće 1994` (PGP RTB, 1994) https://www.kupindo.com/Ploce/75134689_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-PERFEKTNA https://www.kupindo.com/Ploce/72491981_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-MINT https://www.kupindo.com/Ploce/77590765_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-Maja-Odzaklijevska https://www.kupindo.com/Ploce/65191385_LP-V-A-Beogradsko-prolece-1994-1994-

Nova strategija spoljne politike Jugoslavije 1956 - 1961 / Dragan Bogetić Beograd 2006. Mek povez sa klapnama, 380 strana. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana (kao nova). J12 U vreme kada je Jugoslavija uživala izuzetan ugled u pokretu nesvrstanih, a i u svetu, glorifikovana je koncepcija miroljubive koegzistencije za čiju se realizaciju ona zalagala i malo je bilo naučnih radova koji su prema tom konceptu ispoljavali i minimum kritičnosti. Istoričari se tom temom nisu ni tada, kao ni kasnije, bavili prvenstveno zbog nedostatka arhivske grade, ali i zbog prenaglašenog uvažavanja imperativa istorijske distance. Politikološki i publicistički radovi, karakteristični za vreme raspada Jugoslavije, suprotno ranijem vrednosnom pristupu, podvrgavajući opštoj osudi dotadašnju spoljnopolitičku orijentaciju, uglavnom su nesvrstanu politiku ocenili kao istorijsku grešku, koja je socijalističku Jugoslaviju odvojila od razvijenih evropskih država i vezala je za ekonomski i civilizacijski zaostale narode, što je rezultiralo njenim totalnim privrednim kolapsom. Suštinska slabost većine radova koji su inače samo segmentarno obradivali posleratni spoljnopolitički razvoj Jugoslavije leži. pored ostaloga, u tome što na pravi način nije fokusiran odnos pojedinih odrednica njene međunarodne ekonomske i međunarodne političke orijentacije. Iako je neosporna korelacija između te dve komponente jugoslovenskog nastupa u međunarodnoj zajednici, očita je i relativna nekompatibilnost njihovih premisa kada su u pitanju konkretni regioni ili konkretne države. Dostupni arhivski izvori koji se odnose na jugoslovenske ekonomske preferencijale i ključne inostrane privredne partnere u periodu 1956—1961, ukazuju na sasvim drugačije stanje od onoga na koje upućuje domaća i strana literatura. Da bi se to stanje konačno objektivno rasvetlilo i da bi se konačno popunila i ta „crna rupa” jugoslovenske istoriografije neophodno je prvo utvrditi međunarodne i unutrašnje razloge jugoslovenskog „bekstva iz Evrope`, a potom stvarne spoljnopolitičke prioritete kojima se Jugoslavija u navedenom periodu rukovodila. Koristeći se dostupnom arhivskom gradom teško je prenebreći činjenicu da je jugoslovensko rukovodstvo sredinom 50-ih godina uvažavalo značaj integracionih kretanja na tlu Zapadne Evrope i razmatralo mogućnost da se preko Balkanskog saveza uz Grčku i Tursku uključi u taj proces. Međutim, ta razmišljanja u vreme kada se rađala ideja o evropskoj samobitnosti naspram dveju vodećih svetskih sila, došla su u sukob sa realnošću unutrašnje ekonomske situacije u Jugoslaviji. Već tada ona je bila teško opterećena bremenom dugova prema Zapadu i potpuno nemoćna da ih sopstvenim izvozom otplati, a istovremeno i podmiri uvozne potrebe. U takvoj situaciji Zapadna Evropa se Jugoslaviji, bez obzira na njenu geografsku pripadnost i civilizacijsku bliskost, činila mnogo udaljenijom i više pretećom nego prekookeanska azijska i afrička prostranstva. U to vreme, najveći deo jugoslovenskog rukovodstVa je procenjivao da bi Jugoslavija, orijentišući se isključivo na uključivanje u proces evropske integracije, bila inferiorna ne samo politički nego i ekonomski i predstavljala bi puki „sirovinski privezak” Zapadne Evrope. Povezivanjem sa zemljama afroazijskog prostora Jugoslaviji se otvarala perspektiva preuzimanja rukovodeće uloge u tom kontekstu i iznalaženja ogromnog, a što je najvažnije manje zahtevnog tržišta za mladu jugoslovensku privredu. Na prvi pogled sve je vuklo u korist druge solucije. Međutim, složenost međunarodnog položaja u kome se Jugoslavija nalazila lavirajući između Istoka i Zapada nije dozvoljavala jednostavna rešenja. Iz predgovora Sadržaj: UVOD ODNOS JUGOSLAVIJE PREMA GLAVNIM PROCESIMA, ZBIVANJIMA I SUBJEKTIMA U MEĐUNARODNOJ ZAJEDNICI SOVJETSKI I AMERIČKI STAVOVI PREMA VANBLOKOVSKOJ POLITICI I GLAVA: PRERASTANJE DOKTRINARNIH NAČELA U POLITIKU NESVRSTANOSTI „SUŽAVANJE” SARADNJE SA ZAPADOM I NORMALIZACIJA ODNOSA SA SOVJETSKIM SAVEZOM Novi jugoslovenski privredni kurs i stvaranje pogodnijih okvira za ekonomsku saradnju sa zapadnim silama Privikavanje Zapada na jugoslovenski „neutralizam” PRVI KONTAKTI JUGOSLAVIJE SA ZEMLJAMA AZIJE I AFRIKE Prvi Titovi kontakti sa budućim liderima nesvrstanosti - putovanje u Indiju i Burmu Zaoštravanje odnosa Jugoslavije sa Zapadom zbog Titovog puta u Indiju i Burmu II GLAVA: NOVA POLITIKA - STARE OPTUŽBE 1956-1957 PODSTICAJI I OGRANIČENJA NA PUTU NORMALIZACIJE JUGOSLOVENSKO-SOVJETSKIH ODNOSA. MOSKOVSKI RAZGOVORI I PITANJE POVRATKA JUGOSLAVIJE U LAGER ISTOČNOEVROPSKIH DRŽAVA DOGAĐAJI U MAĐARSKOJ I POLJSKOJ I JUGOSLOVENSKA KONCEPCIJA MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE NOVA SPORENJA - STARE OPTUŽBE DETERMINANTE I SADRŽAJNE KOMPONENTE SARADNJE SA ZAPADNIM SILAMA EKONOMSKI ODNOSI SA ZAPADOM — PRELAZAK SA PROGRAMA POMOĆI NA KREDITNE TRGOVINSKE ARANŽMANE Osobenosti i pravna regulativa saradnje SAD sa Jugoslavijom OGRANIČAVAJUĆI FAKTORI SARADNJE SA ZAPADOM Jugoslovensko-sovjetsko približavanje i podozrenje Zapada u kontekstu hipotetičke mogućnosti povratka Jugoslavije u socijalistički lager Obustava američke vojne pomoći Jugoslaviji Odlaganje poseta predsednika Tita Sjedinjenim Državama Prekid diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom Specifičnosti i presedani u novoj organizaciji konzularnih službi Jugoslavije i SR Nemačke posle prekida diplomatskih odnosa Jugoslovenska podrška procesu dekolonizacije i novooslobođenim afro-azijskim zemljama Suecka kriza Alžirsko pitanje Politički animoziteti i pitanje dalje ekonomske saradnje sa Zapadom NOVA PLATFORMA SARADNJE SA VANBLOKOVSKIM ZEMLJAMA POLITIČKI I EKONOMSKI ODNOSI JUGOSLAVIJE I INDIJE Prvi trgovinski ugovori i uspostavljanje ekonomske saradnje SLIČNOSTI EGIPATSKO-JUGOSLOVENSKIH SPOLJNOPOLITIČKIH KONCEPATA I EKONOMSKIH STAVOVA Privredna sarądnja i debalans trgovinske razmene u uslovima klirinskog sistema plaćanja JUGOSLOVENSKI KONCEPT MIROLJUBIVE KOEGZISTENCIJE I NOVOOSLOBOĐENE AFRO-AZIJSKE DRŽAVE Indonezija Sirija Burma Etiopija III GLAVA : POBOLJŠANJE ODNOSA SA ZAPADNIM SILAMA I INTENZIVIRANJE SARADNJE SA AFRO-AZIJSKIM ZEMLJAMA U VREME PREKIDA ODNOSA SA SOCIJALISTIČKIM LAGEROM PREKID ODNOSA SA SSSR-om I SOCIJALISTIČKIM LAGEROM POČETAK SUKOBA - SEDMI KONGRES SKJ Nacrt programa SKJ — napad na sovjetski model socijalizma Obnavljanje polemike o zbivanjima u Madarskoj povodom vesti o pogubljenju Imre Nađa Privremeno stišavanje sukoba Jugoslavije i istočnoevropskih država u vreme izbijanja krize na Bliskom i Dalekom istoku PONOVNO ZAOŠTRAVANJE ODNOSA JUGOSLAVIJE I SOCIJALISTIČKOG LAGERA 1959. GODINE Intenziviranje antijugoslovenske kampanje u istočnoevropskim državama u skladu sa kursom XXI kongresa KPSS Druga faza jugoslovensko-sovjetskog sukoba EKONOMSKI ODNOSI SA SOVJETSKIM SAVEZOM I ISTOČNOEVROPSKIM ZEMLJAMA PONOVNO PROBIJANJE MEĐUNARODNE IZOLACIJE I OŽIVLJAVANJE POLITIČKE I EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM SARADNJA I SPORENJE Incident oko broda „Slovenija” i dalja saradnja sa Francuskom u kontekstu podrške alžirskom Frontu za nacionalno oslobođenje Britanska reakcija povodom sudskih procesa u Beogradu protiv protagonista liberalizacije unutrašnjeg sistema u Jugoslaviji Jugoslovenski neutralizam i anglo-američki imperijalizam Novo britansko i američko poimanje jugoslovenske vanblokovske politike Zaoštravanje u odnosima Istok—Zapad: anglo-američka intervencija na Srednjem istoku i eskalacija berlinske krize Privremeno pogoršanje odnosa sa zapadnim silama povodom anglo-američke intervencije u Jordanu i Libanu Pitanje obnove diplomatskih odnosa sa SR Nemačkom u senci berlinske krize i priprema za konferenciju velikih sila OBNAVLJANJE EKONOMSKE SARADNJE SA ZAPADOM Trgovinski i kreditni odnosi sa SAD Ekonomska saradnja sa zapadnoevropskim zemljama IV GLAVA: INICIJATIVE ZA FORMIRANJE POKRETA VANBLOKOVSKIH DRZAVA PRVI KORACI KA POVEZIVANJU VANBLOKOVSKIH DRŽAVA -TITOVO PUTOVANJE U ZEMLJE AZIJE I AFRIKE KRAJEM 1958. I POČETKOM 1959. Zvanična poseta Indoneziji, 23. decembar 1958.— 1. januar 1959 Privatna poseta Burmi, 8—9. januar 1959. Nezvanična poseta Indiji, 13—18. januar 1959. Zvanična poseta Cejlonu, 21—26. januar 1959. Nezvanična poseta Etiopiji, 2—12. februar 1959. Zvanična poseta Sudanu, 12—18. februar 1959. Nezvanična poseta Ujedinjenoj Arapskoj Republici 20—28. februar 1959 Krah Naserove politike arapskog ujedinjenja i oživljavanje egipatskog interesa za tešnju saradnju vanblokovskih država „INICIJATIVA PETORICE` NA XV ZASEDANJU GENERALNE SKUPŠTINE UN PRIPREMA PRVOG SAMITA NESVRSTANIH — TITOVA POSETA ZEMLJAMA ZAPADNE I SEVERNE AFRIKE BEOGRADSKA KONFERENCIJA IPROBLEM INSTITUCIONALIZACIJE SARADNJE VANBLOKOVSKIH DRŽAVA REGISTAR LIČNIH IMENA

Trilogija „Vreme zla“, BIGZ, Beograd. Tvrd povez, stanje kao na slikama, bez pisanja, podvlačenja, pečata... 1. Grešnik 1985 2. Otpadnik 1986 3. Vernik 1990 Njegoševa nagrada Ne optuživati čoveka, ne opravdavati čoveka! Saznavati čoveka – strasno i razborito, na svetlosti i u tami, shvatiti mu i reč i ćutanje, delo i nedelo, u svemu potražiti pravu pobudu i stvarni smisao... Ispričati novu pripovest o ljudskoj sudbini u toj eposi, u vremenu između dva svetska rata, u vremenu zla. Crvenog Staljinovog i sivomaslinastog, Hitlerovog. O savremenim, u istoriji postavljenim zlim dusima ove epohe. – Dobrica Ćosić, u beleškama za roman Grešnik februara 1981. Ako umreš pre no što umreš, nećeš umreti kad umreš. Što je vera veća i dublja, veća su i čuda u koja se veruje. Veličina vere je u veličini čuda. Što je veći revolucionar, tim više veruje u utopiju. Revolucionar bez utopije nije revolucionar: bori se za postojeće tj. za vlast. – Dobrica Ćosić, u beleškama marta 1981. o liku Bogdana Dragovića Mi moramo iza svega javnog da tražimo: a šta je tajno? Jer tajno je istina. „Mi radimo najčasniji posao na ovom svetu: tragamo za pravim istinama i borimo se protiv zla koje jedino mi možemo uništiti“ – reći će Petar svakom novom agentu... Ljudi imaju najmanje mašte za dobro; svi su postupci u činjenju dobra prosti, obični, neposredni. A u svakom zlu stoji inovacija; veliko zlo je stvaralačko po metodu izvođenja. – Dobrica Ćosić u beleškama marta 1981. o liku Petra Bajevića Glavni junak prvog romana iz trilogije Ivan Katić „grešni“ je saputnik komunistâ koji doživljava životni sunovrat jer im se 1936. zamerio. Proglašen za buržuja i trockistu, biva odbačen od „drugova“ i posle rata, kada je dospeo na robiju, a na slobodi dolazi u sukob sa porodicom koja se raspada... „Ovo je roman o sukobu komunizma sa fašizmom u ljudskoj klanici u kojoj su jugoslovenska plemena dodala tom manihejskom sukobu dvostruku dimenziju paroksizma: Srbija je zaglibila u totalitarizam, osakaćena građanskim ratom koji će se po svoj prilici ponoviti, ne usuđujući se da se pogleda u ogledalu krvoprolića prošlog rata i nastupanja komunizma.“ (Žorž Niva) „Dok Ivan Katić neće da bude bedan dodatak na protoplazmi jedne ideološke laži – staljinizma – i tako postaje GREŠNIK, Bogdan Dragović neće da bude sitno mlivo staljinskih dušegupki i tako postaje OTPADNIK. U oštroumnostima Petra Bajevića, glavnog junaka poslednjeg dela trilogije, postoje `opasne` sklonosti ka budućim grešničkim i otpadničkim avanturama. Da nije pao kao plen gestapovaca, u nejasnim okolnostima, pitanje je gde bi i sam završio. Dobrica Ćosić pokazao je da jedan naš savremeni pisac, boreći se protiv vlastite prošlosti VERNIKA – zahvaljujući iskustvu GREŠNIKA i OTPADNIKA, koji su odstradali vizije i zanose mladosti, može ne samo da zaviri u taj pandemonijum što se zove svet staljinizma, nego da ga fiksira jezikom umetničke oštroumnosti…“ (Miroslav Egerić) „O tome se, dakle, radi: o tome kako se raspala ’stara Jugoslavija’, ostavivši nam do danas vjernike, otpadnike i grešnike... Pisac je, relativizirajući sliku povijesti, koju uvijek pišu pobjednici, svoje likove projektirao kao nosioce izuzetnih, čak ekstremnih ideja, koncentrirajući u njima svu silu etičkih dilema sa kojima trajno imamo posla i za protagoniste uzeo uglavnom ličnosti koje su pripadale predratnom revolucionarnom pokretu, koji je iz NOB izišao kao pobjednik.“ (Igor Mandić) Trilogija „Vreme zla“ Dobrice Ćosića iznosi drukčije promišljanje prelomnih događaja koji su sredinom XX veka doveli do građanskog rata i rađanja socijalističke Jugoslavije iz pepela starog režima. Kada je u sto hiljada primeraka 1985. objavljen njen prvi deo, Grešnik, tadašnja kritika ocenila ga je kao „antikomunistički pamflet“. Romanima Otpadnik 1986. i Vernik 1990. nastavlja se saga Ćosićeva porodice Katić sa istorijskim ličnostima onoga vremena i uz otvorenu reviziju službene istoriografije. Dobricа Ćosić (1921–2014), pisаc, esejistа, političаr, jednа od nаjznаčаjnijih figurа srpske istorije i književnosti druge polovine 20. vekа. U književnost ulаzi 1951. godine sа svojim prvim romаnom Dаleko je sunce, prvim modernim romаnom o jugoslovenskoj revoluciji koji je predstаvljаo kritiku revolucionаrnog terorа. Romаn je preveden nа tridesetаk jezikа, а sаmo u SSSR-u štаmpаn u 1.600.000 primerаkа. Zаtim objаvljuje romаne: Koreni (1954), Deobe (1961), Bаjkа (1965), Vreme smrti (tetrаlogijа, 1972–79), Vreme zlа – trilogija Grešnik (1985), Otpаdnik (1986) i Vernik (1990), Vreme vlаsti I (1996) i Vreme vlasti II (2007). Dobitnik je Ninove nаgrаde dvа putа, zа romаne Koreni i Deobe. Udruženje književnikа Srbije dodelilo mu je 1986. Nаgrаdu UKS zа izuzetan značaj zа književno stvаrаlаštvo. Povelju Zаdužbine Jаkovа Ignjаtovićа iz Budimpešte dobio je 1989. godine. Njegoševа nаgrаdа uručenа mu je 1990. godine nа Cetinju zа troknjižje Vreme zlа. Dvа putа je dobio trаdicionаlnu godišnju nаgrаdu Nаrodne biblioteke Srbije zа nаjčitаniju domаću knjigu (1990. godine zа romаn Vernik i 1996. zа romаn Vreme vlаsti I; inаče, jedаn je od sаmo tri piscа, uz Slobodаnа Selenićа i Ljiljаnu Hаbjаnović Đurović, koji je ovu nаgrаdu dobio više putа). Povodom sedamdesetog rođendаnа dobio je 1991. godine specijаlnu Vukovu nаgrаdu. Junа 1993. dodeljenа mu je književnа nаgrаdа „Zlаtni krst knezа Lаzаrа“, dok je romаn Vreme vlаsti višestruko nаgrаđivаn (Kočićevo pero 1996, Nаgrаdа „Lаzа Kostić“ 1996, „Mešа Selimović“ 1997, „Petаr Kočić“ 1997, Kočićevа nаgrаdа 1998, nаgrаdа „Svetozаr Ćorović“ 1997, а ugledni švаjcаrski list Nuvo Kotidijen je, nа osnovu аnkete među čitаocimа u toj zemlji, početkom mаjа mesecа 1996. ovаj romаn proglаsio jednim od sedаm nаjboljih evropskih romаnа). Godine 1998. u Kruševаčkom pozorištu uručen mu je „Zlаtni krst despotа Stefаnа Lаzаrevićа“. U Moskvi je mаjа 2010. postаo prvi dobitnik nаgrаde „Puškin“ zа izuzetne zаsluge u književnosti, a u okviru Prvog slovenskog forumа umetnosti „Zlаtni vitez“ predsednik udruženjа pisаcа Rusije Vаlerij Gаničev uručio je Ćosiću i nаgrаdu „Zlаtni vitez“ zа književno stvаrаlаštvo. Delа Dobrice Ćosića prevedenа su nа tridesetаk jezikа, а svi romаni prevedeni su nа frаncuski gde su dobili nаjveće pohvаle. MG32 (N)

Djuro Zagorac - Stevo Zagonetka Ivan Krajacic Dosije, Beograd, 1997. Mek povez, 333 strane. EKSTREMNO RETKO! Ivan Stevo Krajačić (Poljane, kod Nove Gradiške, 29. avgust 1906 — Zagreb, 10. septembar 1986) je bio hrvatski komunist, prvi načelnik OZNE, predsjednik Sabora NR Hrvatske od 1963. do 1967. Učesnik Španskog građanskog rata i Narodnooslobodilačke borbe, društveno-politički radnik SFRJ i narodni heroj Jugoslavije. Biografija Rođen je 29. avgusta 1906. godine u selu Poljane, kod Nove Gradiške. Potiče iz mnogočlane, siromašne seljačke porodice. Pošto nije imao sredstava za školovanje, 1925. godine se zaposlio u rudniku Lešljani. Krajem 1925. godine, završio je zanat alatnog mehaničara, a 1926. godine je položio ispit za ložača i rukovodioca stabilnih mašina. Tokom rada u rudniku i kasnije na zanatu, uključio se u omladinski radnički pokret. Godine 1927. je otišao odsluženje vojnog roka. Vojsku je služio u Glavnoj auto-komandi u Beogradu. Zbog čitanja opozicione štampe i širenja prokomunističkih ideja među vojnicima, bio je nekolko puta disciplinski kažnjavan. Posle odsluženja vojnog roka, 1928. godine, došao je u Zagreb, gde se zaposlio u radionici Jugoslovenskih državnih železnica (JDŽ). Iste godine upoznao je Josipa Broza Tita, tada političkog sekretara Mesnog komiteta KPJ za Zagreb. Godine 1931. primljen je u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). Početkom 1933. godine je uhapšen, ali je zbog nedostatka dokaza pušten posle dvadeset dana. Zbog dobrog držanja pred policijom, odmah posle izlaska iz zatvora primljen je u članstvo Komunističke partije jugoslavije (KPJ). Tada je dobio ilegalno ime Stevo, koje mu je ostalo nadimak do kraja života. Godine 1934. postao je član Mesnog komiteta KPJ za Zagreb, a 1935. član Pokrajinskog komiteta KPJ za Hrvatsku. Španski građanski rat Zbog velikih partijskih provala u Hrvatskoj 1936. godine Stevo je, po odluci PK KPJ za Hrvatsku, bio određen da ide na obuku u Sovjetski Savez. Ali zbog izbijanja Španskog građanskog rata, Krajačić umesto u SSSR odlazi u Španiju. Kao borac bataljona „Čapajev“, Trinaeste internacionalne brigade, ranjen je u bici kod Teruela, krajem 1936. godine. Imao je čin kapetana Španske republikanske armije. Neki smatraju da je bio član štaba tajne sovjetske policije NKVD u Španiji.[1] Zajedno sa Stevom, u Španiji se borio i njegov rođeni brat Marijan (kasnije ubijen u logoru Stara Gradiška). Posle sloma španske republike, 1939. godine, Stevo je sa ostalim jugoslovenskim dobrovoljcima, našao u francuskim logorima. U logoru je ostao oko mesec dana, kada, po partijskoj direktivi, s tuđim pasošem napušta logor i ilegalno došao u Jugoslaviju. Po dolasku u Zagreb, Stevo se ponovo zaposlio u radionici Jugoslovenskih državnih železnica i izabran je u članstvo Centralnog komiteta Komunističke partije Hrvatske. Narodnooslobodilački rat Okupacija Kraljevine Jugoslavije i proglašenje ustaške Nezavisne Države Hrvatske, aprila 1941. godine, zatekli su ga u Zagrebu. Jula 1941. godine odlazi u Zemun, gde organizuje diverzantske akcije, ali se po naređenju CK KPH, vraća se u okupirani Zagreb. Tokom 1942. godine Stevo se povezao sa pojedincima koji su zauzimali velike položaje u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i organizovao je obaveštajnu mrežu, koja je tokom celog rata davala Vrhovnom štabu NOV i POJ dragocene podatke. Takođe se povezao i s ličnostima iz kulturnog i javnog života i uključuje ih u Narodnooslobodilački pokret Jugoslavije. U vreme svog ilegalnog boravka u Zagrebu, Stevo je postavljen za komandanta Druge (zagrebačke) operativne zone. Sredinom 1942. godine, zajedno s Ivom Lolom Ribarom, je organizovao prebacivanje dr Ivana Ribara na oslobođenu teritoriju, gde zajedno s njim i oni odlaze. Neposredno posle svog dolaska na oslobođenu teritoriju Josip Broz Tito ga ponovo šalje u Zagreb, da nastavi rad na obaveštajnoj službi. Početkom septembra 1943. godine, kada mu je zapretila opasnost od hapšenja, napušta Zagreb i odlazi u Otočac, gde se u to vreme nalazio ZAVNOH i predsednik AVNOJ-a dr Ivan Ribar. Neposredno posle Stevinog dolaska ustaše su napale Otočac. Stevo zajedno sa Jakovom Blaževićem organizuje uspešno odbranu ZAVNOH-a, u borbama na raskrsnici za Senj, gde je branjena odstupnica članovima ZAVNOH-a, teško je ranjen. Godine 1944. na poziv Centralnog komiteta Komunističke partije Jugoslavije, odlazi na ostrvo Vis, kao organizacioni sekretar CK KPH. Pri povratku s Visa, u blizini Vrginmosta, se srušio avion u kojem se nalazio zajedno sa Rendolfom Čerčilom (sinom Vinstona Čerčila) i sovjetskom vojnom misijom, tom prilikom je teže povređen. Bio je član AVNOJ, na Prvom, i član Predsedništva AVNOJ-a na Drugom zasedanju. Na Drugom zasedanju ZAVNOH-a izabran je u Predsedništvo, a u jesen 1942. godine postao je član Centralnog komiteta KPJ. Posleratna karijera Posle osnivanja Odeljenja za zaštitu naroda, 1944. godine, postavljen je za načelnika, a na toj dužnosti nalazio se i posle rata, do marta 1946. kada je, u činu general-pukovnika prebačen u rezervu i postavljen za ministra unutrašnjih poslova u Vladi Narodne Republike Hrvatske. Na toj dužnosti nalazio se do 1953. godine, od 1953. do 1963. bio je predsednik Izvršnog veća Sabora NR Hrvatske i član Saveznog izvršnog veća, i predsednik Saveza boraca NOR-a Hrvatske od 1959. do 1961. godine. Od 1963. do 1967. godine nalazio se na dužnosti predsednika Sabora Socijalističke Republike Hrvatske. Biran je za člana Centralnog komiteta SK Hrvatske i SK Jugoslavije. Bio je član Glavnog odbora SSRN Hrvatske i Saveznog odbora SSRN Jugoslavije. Godine 1968. dao je ostavku na članstvo u Centralnom komitetu Saveza komunista Hrvatske. Umro je 10. septembra 1986. godine u Zagrebu i sahranjen je na groblju Mirogoj. nkvd, kgb, spijunaza, rezident

Odlično očuvano! Autor - osoba Avramov, Lazar, 1921- = Avramov, Lazar, 1921- Naslov Vinogradarstvo / Lazar Avramov Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1991 (Subotica : Birografika) Fizički opis 640 str. : ilustr. ; 21 cm Zbirka Poljoprivredna literatura ISBN 86-19-01059-X (karton) Napomene Tiraž 3.000. Bibliografija: str. 595-597. Predmetne odrednice Vinogradarstvo -- Priručnik PREDGOVOR Dosada su štampana dva izdanja knjiga pod nazivom „Praktično vinogradarstvo“ i „Podizanje vinograda“. Brojni tiraž od nekoliko hiljada primeraka ovih knjiga je u relativno kratkom vremenskom periodu bio rasprodat. Izdanje knjige Savremeno gajenje vinove loze, koje je štampano u 2000. primeraka je takođe izuzetno brzo rasprodato i to već u toku jedne godine od njenog izdavanja. Brza prodaja prvog izdanja ove knjige pokazala je da se za ovakvom literaturom ispoljava veliki interes, jer je našla korisnike manje više u svim vinogradarskim područjima naše zemlje. Polazeći od ove činjenice, kao i od toga da postoji niz novih naučnih i tehničkih rešenja, pristupili smo izradi knjige pod nazivom „Vinogradarstvo“. Ovo izdanje knjige „Vinogradarstvo“, obuhvata u integrisanom obliku Opšte i Posebno vinogradarstvo. Međutim, u ovom izdanju obrađene su mnoge inovacije kao i rezultati najnovijih dostignuća u inostranoj i domaćoj vinogradarskoj nauci i praksi. U ovom izdanju posebna pažnja je posvećena obnovi crteža, šema, slika, dopuni tabela i dr. Da bi knjiga bila sa tekstom što pristupačnija korisnicima, povećan je i broj slika u crno-beloj i kolor tehnici. Izdanje knjige vinogradarstvo je po svojoj koncepciji i po svom sadržaju namenjeno: inženjerima agronomije voćarsko vinogradarskog i vinarskog smera, organizatorima i realizatorima proizvodnje vinskog i stonog grožđa, organizatorima i proizvođačima loznog sadnog materijala, projektantima novih zasada vinove loze, kao literatura naučnim radnicima na univerzitetima i u vanuniverzitetskim institucijama, zatim regulativi, studentima poljoprivrednih fakulteta, nastavnicima i učenicima poljoprivrednih škola, kao i neposrednim proizvođačima grožđa i vina na društvenom i individualnom sektoru proizvodnje grožđa i vina. Takođe je namenjena i amaterima proizvođačima grožđa i vina, u okviru okućničke proizvodnje grožđa i vina kao i svima ostalima koji se bave direktno ili indirektno vinogradarskom problematikom, ishranom, tržištem, prometom, i potrošnjom grožđa, vina i svih vrsta proizvoda od grožđa i vina. Posebno se zahvaljujem svima onima koji su pomogli štampanje ove knjige. Autor Prof. dr Lazar Avramov, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, rođen je 1921.u Hajdučici, od oca Milana i majke Milke Todoran. Građansku i Zadružnovinarsku školu završio u Vršcu. Srednju poljoprivrednu školu završio je u Bukovu, kod Negotina. Diplomirao 1949. na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu. Na Fakultetu je biran u sva nastavnička zvanja, a 1967. godine za redovnog profesora za predmet Posebno vinogradarstvo. Doktorirao je 1955. godine na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu na temi: „Prilog izučavanju fertilnosti važnijih domaćih i nekih stranih sorti vinove loze u vinogorjima N.R. Srbije“. Naučno i stručno usavršavanje obavio je u SAD i SSSR. Predmete iz oblasti vinogradarstva predavao je na redovnim i postdiplomskim studijama i na Poljoprivrednim fakultetima u Novom Sadu, Prištini i Čačku, zatim u Zagrebu i Ljubljani. Bio je mentor i član komisija u brojnim doktorskim i magistarskim disertacijama. Govori engleski, nemački, ruski i mađarski. Služi se francuskim, italijanskim, rumunskim i slovačkim jezikom. Na Poljoprivrednom fakultetu u Zemunu bio je: šef Katedre za vinogradarstvo, direktor Instituta za hortikulturu, upravnik Centra za selekciju vinove loze i upravnik Centra za vinarstvo i vinogradarstvo, Voćarsko vinogradarske ogledne Stanice „Radmilovac» u Vinči. Dekan fakulteta bio je od 1961. do 1963. Sam i u koautorstvu objavio je u domaćim naučnim časopisima i zbornicima, 183 naučna rada, u inostranim naučnim časopisima i zbornicima 40 naučnih radova i 30 preglednih radova. Sam i u saradnji objavio je 19 stručnih knjiga, priručnika i udžbenika. Knjiga Vinogradarstvo nagrađena je specijalnom nagradom na XX Svetskom vinogradarskom i vinarskom kongresu u Madridu. Do 1998. sam i u saradnji obradio je preko 120 elaborata, predinvesticionih informacija, idejnih projekata, projekata, studija i metodika rada; publikovao je preko 200 stručnih i ostalih članaka; učestvovao je u stvaranju: 14 novih stonih sorti vinove loze raznih epoha sazrevanja, 4 nove crne i 2 nove bele vinske sorte za kvalitetna i vrhunska vina, 1 nova sorta za obojeni bezalkoholni sok od grožđa. Od brojnih dela ističu se i: a) Monografija “Description ampelographique officielle“, obrađeno po “Code“ sistemu 84 obeležja za 363 sorte vinove loze, (koautorsko delo), b) Rejonizacija vinogradarstva Srbije (koaut.delo u 6 tom.), c) Rejonizacija vinogradarstva Kosmeta (koaut. delo 1 tom), d) Projekti (samost. i koaut. dela) za zasnivanje vinograda i matičnjaka loznih podloga u Srbiji, Makedoniji, Hercegovini, Hrvatskoj i dr. i e) Elaborati (koaut. dela) za zaštitu geografskog porekla grožđa i vina. Bio je: Predsednik, potpredsednk i sekretar Jugoslovenskog naučnog društva vinogradara i vinara. Predsednik Zajednice naučno istraživačkih ustanova vinogradarstva SFRJ. Predsednik Grupacije za lozni sadni materijal SFRJ. Član Plenuma i predsednik Savezne potkomisije za priznavanje sorti voćaka i vinove loze Jugoslavije. Predsednik Međurepubličko-Pokrajinske komsije za rejonizaciju vinogradarstva i vinogradarski katastar SFRJ. Direktor Instituta za vinogradarstvo i vinarstvo SR Srbije. Sekretar Društva poljoprivrednih inženjera i tehničara SR Srbije. Član predsedništva Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Jugoslavije (SPITJ) kao i Srbije (SPITS). Predsednik Sekcije za vinogradarstvo i vinarstvo SPITS-a. Predsednik komisije za banku gena u vinogradarstvu SFRJ. Bio je: Dopisni član Vinogradarsko vinarske akademije nauka Italije. Počasni doktor nauka Univerziteta za hortikulturu u Budimpešti. Član grupe eksperata Međunarodnog ureda za vinovu lozu i vino u Parizu. Član Komisije za Biljne resurse i Banku gena FAO u Rimu. Član Međunarodnog Saveta naučnog projekta za brdsko-planinsko vinogradarstvo u Aosti-Italija. Član Međunarodnog udruženja rasadničara vinove loze (CIP), Geisenheim – Nemačka. Član Američkog biografskog instituta (ABI). Član Međunarodnog društva za hortikulturu. Član uređivačkog saveta naučnog časopisa “Vignevini “ u Italiji. Dobitnik je preko 30 diploma, plaketa, priznanja i zahvalnica u Jugoslaviji, tri ordena i većeg broja međunarodnih priznanja. MG151 (N)

Knjiga je nova ТИМИСЛАВ КАРАЂОРЂЕВИЋ М Е М О А Р И ЗАДУЖБИНА КРАЉА ПЕТРА I ТОПОЛА - ОПЛЕНАЦ 1999 За штампу приредио МИЛЕ НЕДЕЉКОВИЋ Р е ф е р е н ц е 1. ПОНОВО НА ОПЛЕНЦУ 2. ДЕТИЊСТВО 3. ШКОЛОВАЊЕ У ЕНГЛЕСКОЈ 4. ГОДИНЕ РАТА 5. ЗБРИЊАВАЊЕ ПОРДЦЕ 6. ГОДИНЕ ПУТОВАЊА 7. ЦРКВЕНИ РАСКОЛ 8. ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПОЛИТИЧАРИ 9. ОДБРАНА ИСТИНЕ О СРБИМА 1О. КА ЈЕДИНСТВУ И СЛОБОДИ 11. НА ОГЊИШТУ ПРЕДАКА 12. ОБИЧАЈИ - ЗНАК НАРОДНОСТИ 13. ПРАВОСЛАВЉЕ И СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА 14. ОБНОВА ХИЛАНДАРА 15. МАНАСТИРИ 16. С ПУТА ПО ОТАЏБИНИ 17. СТВАРАЛАШТВО И СПОРТ 18. ПО РАТИШТИМА У ЗЕМЉИ 19. ДОМ КАРАЂОРЂЕВИЋА 2О. НАШЕ ЉУБАВИ 21. ИМОВИНА КАРАЂОРЂЕВИЋА 22. ЗАВРШАВАЈУЋИ МЕМОАРЕ ............................................................ Пажња !!! ПРВО ИЗДАЊЕ ФОТОГРАФИЈЕ ЦРНО-БЕЛЕ ИМЕНОСЛОВ ЗЕМЉОПИСНА НАЗВАЊА ЦРКВЕ И МАНАСТИРИ ТВРДЕ КОРИЦЕ ОМОТ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА ТЕЖИНА КЊИГЕ 1,7 кг 797 СТРАНА Tomislav Karađorđević (Beograd, 19. januar 1928 — Topola, 12. jul 2000) bio je jugoslovenski kraljević, drugi sin kralja Aleksandra I Karađorđevića i kraljice Marije, brat poslednjeg jugoslovenskog kralja Petra II Karađorđevića. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 19. januara 1928. godine u Beogradu, na Bogojavljenje po julijanskom kalendaru, u 1 sat, kao drugi sin kralja tadašnje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (kasnije Kraljevine Jugoslavije), Aleksandra I Karađorđevića Ujedinitelja (1888—1934) i kraljice Marije (1900—1961), druge ćerke rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna (1865—1927) i rumunske kraljice Marije (1875—1938). Po želji svog oca, princ Tomislav je trebalo da se rodi u Zagrebu, međutim kako je te godine u Hrvatskoj bila jaka zima od tog puta se odustalo. Kršten je 25. januara u posebnom salonu Novog dvora. Njegovom krštenju prisustvovao je Stjepan Radić koji je predložio dva hrvatska imena Zvonimir i Tomislav jer je prvi kraljev sin Petar dobio srpsko ime. Kralj Aleksandar I se odlučio za ime Tomislav na šta je Radić poželeo da Karađorđevići žive sto godina. Krštenog kuma, britanskog kralja Đorđa VI zastupao je britanski ministar na Dvoru, Kenard, osveštanom vodom iz Vardara, Jadranskog mora i Dunava. Osnovno obrazovanje stekao je na dvoru u Beogradu. U periodu od 1937. do 1941, školovao se u Sandroyd School (Cobham, Engleska)[1], zatim u Oundle School od 1941-1946, i u Clare College Univerziteta u Kembridžu od 1946. do 1947, kada je napustio studije zbog sukoba sa jednim marksističkim profesorom. Tokom Drugog svetskog rata, postojale su inicijative od strane tadašnjeg SSSR prema jugoslovenskoj Vladi u izbeglištvu da kraljević Tomislav zauzme jugoslovenski presto umesto svog starijeg brata, kralja Petra II, što se, međutim, nije desilo. Pri kraju rata, početkom 1945. godine, kralj Petar II, pod pritiskom britanskog premijera Čerčila, preneo je svoja kraljevska ovlašćenja na Namesništvo pod kontrolom kasnijeg jugoslovenskog komunističkog predsednika, Josipa Broza Tita, pod čijom je vlašću Ustavotvorna skupština od 29. novembra 1945. ukinula monarhiju (dok je 8. marta 1947. godine svim članovima kraljevske porodice oduzeto državljanstvo i konfiskovana imovina). U vreme kada je Petar II Karađorđević preneo svoja kraljevska ovlašćenja na renegat koji je kontrolisao Josip Broz Tito, princ Tomislav je bio zakoniti naslednik Krune i prema tadašnjem Ustavu Jugoslavije, jedina osoba kojoj je kraljevska vlast mogla biti preneta. Posle Kembridža, kraljević Tomislav rešio je da se posveti voćarstvu. Dok je pohađao poljoprivrednu školu, radio je kao običan nadničar u jednom voćnjaku u pokrajini Kent. Godine 1950. kupuje imanje u pokrajini West Sussex. Najviše se bavio uzgojem jabuka, na imanju od 80 hektara, koje je u jednom trenutku imalo 17.000 stabala. Tokom rata u BiH (Bihać, 1994) Oženio se 7. juna 1957. u Zalemu (Baden, Zapadna Nemačka), princezom Margaritom od Badena, sa kojom je dobio sina Nikolu (1958) i ćerku Katarinu (1959). Posle razvoda 1982. godine, oženio se iste godine devojkom iz susedstva, Lindom Meri Boni, s kojom ima dva sina, Đorđa (1984) i Mihaila (1985). Kraljević Tomislav je bio veoma angažovan u životu srpske emigracije, organizujući brojne proslave i piknike na svom imanju i učestvujući u brojnim humanitarnim organizacijama i inicijativama. Bio je, između ostalog, predsednik Jugoslovenskog komiteta za ukazivanje pomoći starim ratnicima, zaštitnik crkve Lazarice u Birminghamu, i predsednik odbora za obnovu manastira Hilandar. Takođe je bio visoki zvaničnik britanskog ogranka humanitarnog Reda Vitezova Sv. Jovana. Tokom raskola u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, tokom ` 60. godina pa sve do njegovog kraja, 1992, čvrsto je stajao uz Patrijaršiju u Beogradu, i davao joj javnu podršku širom srpske emigracije. Godine 1990. odbio je ponudu Demokratske stranke iz Beograda, da bude njen predsednički kandidat na prvim posleratnim izborima u decembru te godine. Prvi je član kraljevske porodice koji se trajno vratio u Srbiju, početkom 1992. godine, kada se nastanio u Zadužbini kralja Petra I Karađorđevića na Oplencu, koji je ubrzo postao Meka za sve one koji su hteli da lično sretnu poslednjeg živog sina kralja Aleksandra I. Ubrzo je postao veoma popularan u narodu, pogotovu zbog svojih čestih obilazaka srpskih boraca u Republici Srpskoj i Republici Srpskoj Krajini, i pomoći koju je, zajedno sa suprugom, princezom Lindom, donosio. Postojale su i inicijative da se imenuje za Kneza srpskog dela Bosne i Hercegovine, što tamošnje političko rukovodstvo nije prihvatilo. Posle javne prozivke predsednika Srbije Slobodana Miloševića, da je „izdao“ Republiku Srpsku Krajinu nakon njenog pada, početkom avgusta 1995. godine, njegovo medijsko prisustvo se drastično smanjuje. Poslednjih 5 godina života borio se sa teškom bolešću, ali je odbio ponude da se leči i podvrgne hirurškom tretmanu u inostranstvu u trenutku kada su NATO snage započele bombardovanje Jugoslavije 24. marta, 1999. godine. Umesto toga, obilazio je bombardovana mesta i, iako teško bolestan, podelio sudbinu naroda. Preminuo je 12. jula 2000. godine, na dan Sabora Svetih Apostola Petra i Pavla po julijanskom kalendaru, slavu porodične kripte na Oplencu, gde je i sahranjen, uz prisustvo više hiljada poštovalaca i članova porodice. Rehabilitovan je odlukom Višeg suda u Beogradu 16. decembra 2013. godine.[2] Titule i priznanja[uredi | uredi izvor] 19. januar 1928 - 9. oktobar 1934: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 9. oktobar 1934 - 17. jul 1945: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 17. jul 1945 - 3. novembar 1970: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 3. novembar 1970 - 5. februar 1980: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo princ-naslednik Tomislav Karađorđević od Jugoslavije 5. februar 1980 - 12. jul 2000: Njegovo Kraljevsko Visočanstvo kraljević Tomislav Karađorđević od Jugoslavije

PETNIČKE SVESKE broj 77 zbornik radova Istraživačka stanica Petnica, 2018. Udžbenički format, 810 strana. Veoma lepo očuvana. Astronomija Mogući scenario nastanka Velikog južnog toka u galaksiji M31 (Dodović Matija, Despotović Predrag) Analiza stabilnosti rotirajućih haloa ultra-lake aksionske tamne materije (Savić Nikola, Jevtović Luka) Određivanje parametara globularnog jata M92 pomoću funkcije luminoznosti (Dakić Vinka) Orbitalna dinamika tela pod dejstvom vremenski-periodičnih perturbacija (Stepanović Milica, Ćeranić Ana-Marija) Uticaj smera rotacije spiralnih galaksija pri sudaru na formiranje elipične galaksije (Vrhovac Katarina) Ispitivanje verovatnoće nastanka polar-ring galaksija kao posledice malog sudara analizom podataka projekta Illustris (Ristić Danilo) Mapiranje elektronske temperature i elektronske koncentracije centra Orion magline upotrebom spektroskopije integralnog polja (Bulaja Luka) Fizika Simuliranje kretanja grupa pešaka pod usmerenjem vođe (Vasović Zlatan, Stošić Maja) In silico poređenje efekata različitih nanočestica u Ožeovoj radioterapiji (Prokić Dunja, Krstić Marija) Evolucija populacije koja igra kooperativne igre (Urošević Milica, Zdravković Nina) Analiza i razvoj modela konačnih dipolnih heliksa (Petreski Nikola, Radojević Mihajlo) Ispitivanje osobina spin-ice materijala (Jakovljević Andrej, Raonić Bogdan) Fenomen kreiranja konusnog oblika na vrhu zaleđenih kapljica rastvora alkohola (Miljković Sofija) Ispitivanje Vajsenbergovog efekta u njutnovskim fluidima (Jakovljević Nina, Bukorović Stefan) Optimizacija dizajna solarnih ćelija (Dimitrijević Jovan) Matematika Periodične orbite i Štefan-konstruktibilnost (Gavrić Tanja, Marković Dragan) Verovatnoća pogotka pri pogrešnoj primeni teoreme (Petrović Ana, Maksimović Milica) Primenjena fizika i elektronika Klasifikacija raka analizom mikronizova (Sekulić Diana, Aleksić Tijana) Praćenje šake korišćenjem dubinske kamere (Radović Srđan, Njaradi Valentina) 3D skener (Račić Aleksa, Stefanović Aleksa) Regulacija proizvodnje vetrogeneratora u sopstvenoj mreži (Marinković Jelena, Mićić Milena) Detekcija govornog signala očitavanjem vibracija staklene površine (Miković Andriana, Čejić Ivan) Protočna FPGA arhitektura za filtriranje slike linearnim i adaptivnim medijanskim filtrom (Grbić Mihailo, Parag Filip) Simulacija i poređenje modela automobila u zavisnosti od tipa simuliranih guma (Bogdanović Anđela, Polić Marko) Računarstvo Ekstrakcija melodije iz polifonih zvučnih izvora (Milanović Nemanja) Poređenje strategija za igru jamb (Stanković Matija) Poređenje tačnosti metoda K-najbližih komšija i neuronske mreže na prepoznavanje cifara (Lunić Vladimir) Biologija Ispitivanje toksičnosti i teratogenosti metilparabena i natrijum-benzoata na modelu zebrice (Danio rerio) (Stefanović Marija) Procena ekološkog potencijala akumulacije Pocibrava na osnovu LHS protokola i faune dna (Graovac Ana, Petrović Kristina) Fauna familije Sarcophagidae (Insecta: Diptera) okoline sela Petnica (Valjevo) (Vujić Mihajlo) Komparativna analiza ishrane kukuvije (Tyto alba) u okolini Čačka i Vršca (Stevović Tamara, Đokić Bojana) Gljive Fomes fomentarius i Trametes versicolor kao producenti ligninolitičkih enzima u toku čvrste kultivacije na ječmenoj slami (Savić Teodora) Uticaj hroničnog tretmana niskim dozama bisfenola a (BPA) na endotelne ćelije krvnih sudova na modelu humane ćelijske linije EA.hy926 (Gordić Vuk) Utvrđivanje toksičnosti i genotoksičnosti efluenta sa deponije grada Valjeva i ispitivanje potencijala za primenu biljnog otpada u prečišćavanju otpadnih voda (Tubić Simonida, Krstić Lazar) Biomedicina Uticaj nespavanja na fiziološke, emotivne i kognitivne sposobnosti polaznika IS Petnica (Jojić Natalija, Damnjanović Milica) Uticaj timola na membransku permeabilnost i antibiotsku osetljivost E. coli (Barić Marko) Uticaj zagađenja opušcima cigareta na populacije bakterija u zemljištu (Đukić Marija) Uticaj diltiazema i nifedipina na embriogenezu, srčani rad i aktivnost SOD kod zebrica (Danio rerio) (Jokić Aleksandar) Implementacija i optimizacija modela bakterijske konjugacije zasnovanog na ćelijskom automatu – TALOS (Velimirov Luka, Banjanin Sofija) Uticaj inhibicije Rag GTPaza gliciretinskom kiselinom na mTORC1 u MG ćelijskoj liniji humanog osteosarkoma i CRL2066 ćelijskoj liniji tumora pluća (Petrović Anđela) Geologija Prisustvo arsena u vodnim objektima na širem području grada Zrenjanina i njegovo uklanjanje metodom sorpcije nanočesticama magnetita (Antić Sara) Uticaj Petničkog jezera na promenu kvaliteta vode potoka Pocibrava (Vulović Maša, Lazić Dušica) Kvalitet vode kanala Dunav-Tisa-Dunav na području opštine Odžaci (Držajić Nađa) Kvalitet vode reke Dunav i podzemnih voda na teritoriji grada Novog Sada (Jovanović Pavle) Analiza promene kvaliteta vode reke Gradac kao prirodnog dobra od lokalnog značaja (Marković Uroš, Vizi Aleksa) Strukturno-tektonska analiza područja u slivu Bukovske reke (Belotić Branislav) Hemija Primena kopolimera divinilbenzena i 2-akrilamido-2-metil-1-propansulfonske kiseline kao kiselog katalizatora u reakciji zaštite alkohola THP-om (Čubraković Damjan) Sinteza termosenzitivnih hidrogelova na bazi poli(N-izopropilakrilamida), inkapsulacija i praćenje kontrolisanog otpuštanja paracetamola (Arsenijević Dunja) Sinteza i modifikovanje površinskog naelektrisanja nanočestica TiO2 i ispitivanje njihovog dejstva na fotokatalitičku degradaciju katjonskih i anjonskih boja (Koldžić Filip) Nove diazo boje na bazi barbiturne kiseline: sinteza i solvatohromizam (Topalović Igor) Voltametrijska metoda za određivanje kvercetina pomoću elektrode modifikovane provodljivim PANI polimerom (Baljak Jovan) Sinteza p-ksilena iz 2,5-dimetilfurana i akrilne kiseline pomoću Luisovih kiselina (Kujučev Petar) Ispitivanje migracije plastifikatora bis(2-etilheksil)-adipata iz polivinilhloridne (PVC) folije u sireve (Dinić Jovana) Dobijanje sorbenata sa potencijalnom primenom u ekstrakciji diosgenina pomoću čvrste faze (Ugrinov Stefan) Antropologija Pioniri posle Tita: identifikovanje kao emancipatorni otpor kod mladih „Jugoslovena” (Lazarević Mateja) Zajednièko „naše”, različiti „mi”: Etnička identifikacija pripadnica srpske zajednice u posleratnoj Baranji (Dvornić Sara) Konstrukcija ideje pozera u metal zajednici u Beogradu (Brašanac Marija) Arheologija Antropološka analiza četiri skeleta sa nekropole u okviru srednjovekovnog manastira Slavkovica (Krstić Jovana, Maksimović Tamara, Pantić Nevena) Ikonografska analiza predstava pauna na rimskom novcu (Antić Todor, Stevanović Mateja) Eksperimentalno ispitivanje tragova upotrebe na koštanim šilima (Pavlović Nemanja, Stojanović Anastasija) Geofizička istraživanja u okviru porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Petnici (Brkić Maša, Milosavljević Sanja, Nikolić Jovan) Mogućnosti primene kombinovanih tehnika na primeru keramičkih lonaca sa lokalieta Jerinin grad u Brangoviću (Bogojević Maša, Brančić Anastasija) Društveno-humanističke nauke Autovanje kao obred prelaza – lični izveštaji mladih osoba sa iskustvom autovanja (Fraisner Maria Sara) Šta nam deca govore: zadirkivanje u školi iz ugla učenika i učenica prvog razreda osnovne škole (Groydanovski Nevena) Identiteti u prostoru: Projekat „Skopje 2014” i osećanje nacionalne pripadnosti mladih Makedonaca (Arsić Relja) Istorija Radničko samoupravljanje u Valjevskoj pivari 1950–1971. (Ignjatović Pavle) Slika SSSR-a u propagandi zaraćenih strana na prostoru podgoričkog sreza 1941–1945. (Vukčević Marko) Uloga privrednih komora u posleratnom privređivanju leskovačkog sreza 1945-1962. (Milenković Milan) Javno zdravlje i stanje u zdravstvu na teritoriji somborskog sreza u periodu 1944–1961. godine (Beronja Branko) Lingvistika Automatizovana identifikacija prefiksa na imenicama srpskog jezika zasnovana na pravilima (Ivanović Stefan, Jevtić Kosta) Spontano usvajanje srpskog jezika kod izvornih govornika španskog (Petković Đurđa) Konceptualizacija somatizmima u frazeologizmima srpskog jezika – primer glave i nekih njenih delova (Barać Sara) Mačka ili komšinica – ko je sedeo na kauču? Prilog proučavanju parsiranja relativnih klauza u srpskom jeziku (Rajković Milica) Psihologija Uticaj povezanosti značenja višeznaćnih reči na njihovo pamćenje (Manojlović Milica) Adolescentsko shvatanje onlajn prijateljstava i povezanost vršnjačke afektivne vezanosti sa motivima za njihovo formiranje (Osmani Dajana) Uticaj indukovane anksioznosti na efikasnost radne memorije i organske funkcije (Damnjanović Milica, Jojić Natalija) Povezanost emocionalne regulacije i negativnih emocija sa zadacima moralnog odlučivanja (Micić Mihajlo) Kako se piše ironija: uloga valence emotikona i emodžija u proceni ironičnosti i jasnoće poruke (Jovičić Luka) Uticaj vizuelne perspektive posmatrača na indukovanje lažnih sećanja (Lazić Una, Miličić Ivana) Uticaj karakteristika ženskog govora na procenu privlačnosti (Despotović Anja) Dizajn Knjiga-objekat (Seminar dizajna 2018) k

Jugoslavijapublik, Beograd, 1984. godine, tvrdpovez Spolja kao na slikama, unutra dobro očuvano 1. Venijamin Kaverin – NAUKA RASTAJANJA 2. Vasilij Belov – POVEČERJE 3. Valentin Rasputin – POSLEDNJI TRENUCI 4. Boris Možajev – IZ ŽIVOTA FJODORA KUSKINA 5. Vladimir Orlov – VIOLISTA DANILOV 6. Vladimir Tendrjakov – NOĆ POSLE MATURSKE PROSLAVE 7-8. Leonid Leonov – LOPOV Veniamin Aleksandrovič Kaverin (ruski: Veniamin Aleksandrovič Kaverin; pravo ime – Veniamin Abelevič Zilʹber, ili Veniamin Abelevich Zilber) (19. april [OS 6. april] 1902, Pskov – 2. maj 1989, Moskva) bio je sovjetski pisac pokret braće Serapion početkom 1920-ih. Kaverin je rođen u porodici kapellmeistera 96. pešadijskog puka iz Omska, Abela Abramoviča Zilbera i njegove supruge Hane Girshevne Desson koja je imala lanac muzičkih prodavnica. Njegova starija sestra, Leia Abelevna Zilber, udala se za Iurija Tinianova, koji je bio kolega iz Kaverinovog starijeg brata Lev Zilbera. Kaverin je studirao na Gimnaziji u Pskovu, a 1923. godine diplomirao je na Lenjingradskom institutu za žive orijentalne jezike. Godine 1924. diplomirao je istorijski i filološki fakultet Lenjingradskog državnog univerziteta. Za to vrijeme bilo je blisko sa članovima OPOJAZ-a. Kaverin je oženio i mlađu sestru Jurija Tnjanjana, Lidiju i imao dvoje dece Nataliju i Nikolaja. Tokom evakuacije u Drugom svetskom ratu u Iaroslavlu, Kaverin je dovršio svoj najpoznatiji roman, Dva kapetana (1938–44), koji šareno opisuje avanture ruskih polarnih istraživača pre i posle revolucije. Knjiga, koja je nagrađena Staljinovom nagradom 1946. godine, ponovo je izdata 42 puta u 25 godina i adaptirana je za ekran dva puta, 1955. i 1976. godine. Kaverin je 1966. objavio revidiranu verziju studije Osipa Senkovskog iz 1929. godine. Kasnije je radio na svojim sećanjima o književnom miljeu dvadesetih godina, koji je sadržavao odlomke koji su bili veoma kritični prema sovjetskoj politici u književnosti. Kako su „Moskovske vesti“ komentarisale svoju stogodišnjicu, „Kaverin je pokazao da je čak i u najtežim uslovima moguće zadržati svoje ljudske osobine i pristojnost. Njegov primer je sramota za mnoge druge sovjetske pisce koji su prodali svoje duše režimu i počinili osuđujuće javne radnje“ Kaverin je sahranjen na groblju Vagankovo u Moskvi. Tendrjakov, Vladimir Fjodorovič, ruski književnik (Makarovskaja, Vologdska oblast, 5. XII 1923 – Moskva, 3. VIII 1984). Nasuprot kanonskoj tendencioznoj prozi, javio se 1950-ih kao pripovjedač koji zgode iz gradske svakidašnjice, ali s ekstremnim situacijama, oblikuje tako da čitatelju prepušta etički i moralni sud: Trojka, sedmica, as (Trojka, semërka, tuz, 1960), Sud (1961). Među rijetkim piscima svojega doba potaknuo je pitanja religije: Apostolski putni nalog (Apostol’skaja komandirovka, 1969), Pomrčina (Zatmenie, 1977) i dr. LEONOV Leonid Maksimovič (Leonid Maksimovič Leonov) – sovjetski pripovedač, romansijer, dramski pisac, publicista i esejista (Moskva, 31. V 1899 – Moskva, 8. VIII 1994). Školovao se u Moskvi. U Crvenoj armiji proveo je tri g.: od 1918. do 1922. Jedan je od najplodnijih sovjetskih pisaca uopšte. Sa početka spisateljske karijere, iz 20-ih i 30-ih, poznati su njegovi romani: Jazavci (1925), Lopov (1927), Soć (1930), Skutarevski (1932), Put ka okeanu (1935), u kojima je opisivao stvarnost sovjetske epohe, sa svim složenostima i protivurečnostima kojima je obilovala. Njegov roman Lopov, u kojem je naročito sugestivno obradio lik glavnog junaka Miće Vekšina kao čoveka koji mašta o bezgraničnoj slobodi a sukobljava se sa malograđanskim shvatanjima, izazvao je velike rasprave, između ostalog i zbog „duhovnih veza“ sa Dostojevskim, kao piscem koji je na L. uticao „analitičkim metodom“. Velikim romanom Ruska šuma (1953) on je obuhvatio vreme borbe protiv Nemačke i, opet, potvrdio stvaralački uticaj Dostojevskog na formiranje i ulogu ličnosti u sukobima sa sobom i sa društvom. Vrlo obrazovan pisac, dubokih zamisli i filozofskog razmišljanja, L. je u svojim romanima naročito isticao čovekovu individualnost sa svim onim što je u njoj tajno i nejasno, borbeno i humano, protivurečno i sporno. Ta „složenost“ likova učinila je da su njegovi romani, često, i kompoziciono komplikovani, ponekad opsežni i ne uvek lako čitljivi. Iz „neobjavljene prepiske“ sa Gorkim naročito se vidi kako je i koliko L. ponirao u probleme stvaralaštva i u kolikoj meri se „mučio“ sa svakim svojim delom iz tog vremena. Njegove drame su takođe prožete psihološkim i filozofskim analizama, koje obuhvataju sudbinu naroda i pojedinih pogleda na svet. Dramski konflikti su vrlo izraženi i ostavljaju utisak velikih lomova u čoveku i među narodima (Untilovek, 1927, Mećava, 1940, Običan čovek, 1941, Najezda, 1942, Zlatna kočija, 1946). Zato Leonova manje interesuju fabula, dramska radnja i spoljne okolnosti, a neuporedivo više intelektualni sukobi, razne vrste simbola, dubina „otkrivanja“ i sve ono što su neki kritičari nazvali „unutrašnja dramatika epohe“. Kod nas je Leonov vrlo prevođen i poznat pisac. Interesantno je napomenuti da su njegovom dramom Najezda, odmah posle oslobođenja, 1945, otvorene obe scene narodnih pozorišta – NP u Bgdu i SNP u NSadu. Pred premijeru u Bgdu upravnik Milan Predić je rekao: „Najezda je naša, koliko i sovjetska“. Valentin Rasputin rođen je 1937. godine u selu Ustuda, Irkutske oblasti. Diplomirao je na Istorijsko-filološkom fakultetu Univerziteta u Irkutsku, a počeo je da objavljuje 1961 (pripovetka Zaboravio sam da pitam Lešeka). Sredinom šezdesetih godina piše pripovetke i crtice: Kraj uz samo nebo i Tvrde osnove novih gradova (1966), Čovek sa ovoga sveta i Vasilij i Vasilisa (1967). Objavljivanjem prve pripovesti Novac za Mariju (1967) već je nagovešten pisac velike snage i donekle su obeležena njegova interesovanja: Rasputin, naime, ostaće veran proučavanju čoveka u okolnostima koje mirnu svakodnevicu pretvaraju u tešku ljudsku dramu. U periodu između 1970. i 1976. napisao je tri pripovesti koje bi se mogle svrstati u remek-dela savremene sovjetske proze: Poslednji trenuci (1970), Živi i pamti (1974) i Oproštaj s Matjorom (1976). U poslednju zbirku proze Voli dok si živ (1982) uvršćene su najnovije Rasputinove pripovetke: Voli dok si živ, Šta da kažem vrani? Dosta im je i Nataša. Kao pisac-početnik, Belov je 1959. otišao u Moskvu da studira na Fakultetu za književnost. Zatim se vratio kući, kako bi dočarao čitavom svetu istinu o lepoti njegovog rodnog sela, od kojeg se više nije razdvajao: „Stalno sam tražio nešto u tuđini, / Lutao sam po zemlji bez ikakvog reda, / A, sad, eto u tihom gradiću, / Sve što mi treba, našao sam...“ U „Pričama drvodelje“ on ipak ponovo pokušava „da zavoli grad“. Međutim, njegov heroj ponovo žuri da se vrati u selo, gde ga, iz nekog razloga, čeka „trošna banjka“ (parno kupatilo u ruskim selima - prim.prev.). U pripovetkama za decu, Vasilij Belov sa majstorskim zadovoljstvom šalje svoje male junake iz dosadnog grada u seoski život pun novih otkrića. Njegove pripovetke za decu do dan danas doživljavaju nova izdanja. Roman „Još nas sve čeka!“, u kojem pisac kritikuje gradsku civilizaciju, izazvao je krajem 1980-ih - 1990-ih oštru polemiku, ali je ubrzo bio zaboravljen. Od početka 1960-ih Vasilij Belov ponovo objavljuje priče na svoju omiljenu temu. Kao rezultat njegovih dugogodišnjih istraživanja, nastala je knjiga „Sloga. Ogled o narodnoj estetici“. Godine 1966. izlazi najpoznatija pripovetka Belova, „Obična stvar“. Priča paora Ivana Afrikanoviča (vrativši se iz rata, on nikako nije mogao da sredi svoj život), postala je svojevrsna metafora postojanja ruskog sela. Ovaj tragični siže ostao je u svesti ruskih čitalaca kao „obična stvar“, sa kojom treba da se pomirimo: „Trebalo je živeti, sejati žito, disati i hodati po ovoj teškoj zemlji, zato što niko drugi neće to da radi“. Aleksandar Solženicin nazvao je Ivana Afrikanoviča Drinova „naturalnom karikom prirodnog života“ i pozvao da se divimo ovoj „nenamernoj istini“. Ritam narodnog života sa njegovim kalendarskim smenama omađijao je Belova i bio je njegov stalni izvor inspiracije. Svi ostali ritmovi su mu se činili kao glasnici raspada i kakofonije. Obožavanje zemlje, tradicije i nepromenljivog seoskog načina života ovog pisaca-seljaka uklapalo se sa ritualnom kritikom „plodova civilizacije“, svega novog i nepristojnog. Ovaj strah od „tuđeg, pretećeg nekom nepristojnošću“ Belov je oštroumno prikazao u istoj „Običnoj stvari“: među samovarima, medenjacima i drugim stvarčicama, koje je Ivan Afrikanovič trebalo da donese u selo, neočekivano se našla i reprodukcija slike Rubensa „Savez zemlje i vode“. Za razliku od seljaka, sam autor koji je studirao u Moskvi, naravno da je znao da su „gole žene i onaj što pije iz roga“ – remek-delo zapadnog slikarstva. Zato se čini komičnom scena u kojoj narod daje slici iscrpan stručan komentar, a zatim čupa „portret“ iz rama. Kako bi procenio majstorstvo seljaka, čitalac, hteo ne hteo, morao je da se pridruži „civilizaciji“, koju su oni izbegavali. Vasilij Belov, kao suptilan prozaik, nije mogao da to ne oseti... „Svemu što mu je trebalo, a našao je“ Vasilij Belov je posvetio svoje stvaralaštvo, detaljno proučivši i opisavši istoriju, svakodnevnicu i govor severnog ruskog sela. „Prirodni talenat iz Timonihe“, kako su ga zvali, proslavio je svoj zavičaj. Tako je Viktor Astafjev učinio poznatom Ovsjanku, a Valentin Rasputin – Atalanku. Vasilij Belov rođen je u porodici seljaka. Posle škole i služenja vojnog roka, radio je u fabrici. Njegova dalja karijera – saradnik u lokalnim novinama „Komunar“, sekretar mesne omladinske zajednice u Grjazoveckom rejonu Vologodskog kraja. Prve pesme objavio je u časopisu „Zvezda“. Od 1989–1992. pisac je bio poslanik, a 1990–1991. – član Vrhovnog Saveta SSSR. Istoriji ruskog seljaka u periodu kolektivizacije on posvećuje i autobiografsku pripovetku „Nepovratne godine“ i epski ciklus „Uoči“, „Godina velikog preloma“, „Čas šesti“. Vasilij Belov je 2004. dobio Državnu nagradu za književnost i umetnost. Od 1997. je počasni građanin grada Vologde. MG Ć

Odlično očuvano! Autor - osoba Maksimović, Jovanka, 1925-2002 = Maksimović, Jovanka, 1925-2002 Naslov Srpske srednjovekovne minijature / Jovanka Maksimović Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1983 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1983 (Beograd : BIGZ) Fizički opis 159, [60] str. s tablama : ilustr. ; 33 cm (Karton sa omotom) Napomene Napomene i bibliografske reference uz tekst Bibliografija: str. 145-154 Registar. Predmetne odrednice Rukopisi -- Minijature, srednjovekovne -- Srbija Sve do pronalaska štampe knjige su pažljivo kaligrafski ispisivane rukom na pergamentu (kasnije sve češće na hartiji), a one luksuznije i svečanije, pored posebno lepog tipa pisma u crnom i crvenom mastilu, pa i zlatu, ukrašavane su malim slikama i dekorativnim zastavicama-vinjetama i velikim inicijalima sa ornamentima. Sav taj slikani ukras knjige ima sopstveni likovni izraz koji zauzima posebno mesto u istoriji umetnosti. Iako su umetnost za sebe, minijature se, kao svedoci cvetanja stare veštine ukrašavanja knjiga, idealno vezuju za monumentalno fresko slikarstvo, arhitekturu, ikone, skulpturu, zlatarstvo i ostalo majstorstvo i čine s njima jedinstvenu umetnost srednjovekovnog doba. Sve velike evropske umetnosti u srednjem veku vizantijskog, romaničkog i gotičkog stila, kao i široko rasprostranjena islamska kultura, imale su visoko razvijeno minijaturno slikarstvo koje je, prevazilazeći granice k značaj samih rukopisa, odražavalo ideje i oblike cele umetnosti i kulture. Minijaturno slikarstvo našeg podneblja je vrlo raznovrsno jer su se ovde susretali uticaji Rima i Carigrada i ukrštali razni stilovi, a postojala tri pisma – ćirilica, glagoljica i latinica. Suptilni iluminatorski rad naših slikara minijaturista na mnogim stranicama, pretežno crkvenih knjiga (jevanđelja i psaltira, zbornika beseda i molitava), ali i onih profane sadržine (povelje i zakonici, romani i pesme) uzdignut je do pravih umetničkih ostvarenja. Međutim, to likovno izražavanje kroz slikarstvo u knjigama u nas još nije dovoljno ni proučeno niti pak objavljivano kako kad je reč o našim rukopisima koji se čuvaju ovde, tako ni o onim što su rasuti svetom po bibliotekama i muzejskim zbirkama Carigrada, Vatikana, Venecije, Pariza, Londona, Oksforda, Dablina, Beča, Berlina, Minhena, Moskve ili Lenjingrada. U ovom studioznom, bogato ilustrovanom delu prof. dr Jovanka Maksimović posmatra srpske srednjovekovne minijature kao slikarske tvorevine služeći se metodima istorije umetnosti, čime se znatno pomeraju naše predstave i saznanja o njihovoj neprolaznoj vrednosti i istinskoj iako teško pristupačnoj lepoti. 170 crno-belih ilustracija 78 reprodukcija u boji 21 crtež i 16 ilustracija u tekstu NA OMOTU Prednja strana: SERSKI MITROPLIT JAKOB, iz Četvorojevanđelja, 1354. g., London, Britanski muzej Zadnja strana: Apostoli iz Srpskog paterika, druga polovina 14. veka, Beč, Nacionalna biblioteka PREDGOVOR 7 UVOD 9 SRPSKO MINIJATURNO SLIKARSTVO U SREDNJEM VEKU POČECI MINIJATURNOG SLIKARSTVA I MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE 17 CRTEŽ I FANTASTIKA 24 LJUDSKA FIGURA 25 SLIKA I TEKST 26 FANTASTIKA 28 GEOMETRIJSKA I BILJNA ORNAMENTIKA 31 MINIJATURNO SLIKARSTVO I MONUMENTALNA UMETNOST 33 FIGURALNO SLIKARSTVO I SLIKANA ORNAMENTIKA 37 FIGURALNO SLIKARSTVO 40 Portreti jevanđelista 40 Minhenski psaltir 45 Aleksandrida 47 ORNAMENTIKA 50 Vizantijska ornamentika 50 Geometrijska ornamentika 53 ILUMINIRANI RUKOPISI IZ ZETE 59 MINIJATURNO SLIKARSTVO U RUKOPISIMA IZ HUMA I BOSNE 60 POETIČNE FIGURE I GEOMETRIJSKI OBLICI 66 FIGURALNO SLIKARSTVO 69 Portreti jevanđelista 69 Figuralne kompozicije 74 GEOMETRIJSKA ORNAMENTIKA 80 GRAĐA ZA ISTORIJU SRPSKOG MINIJATURNOG SLIKARSTVA 1. MIROSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Beograd, Narodni muzej) — str. 87; 2. VUKANOVO JEVANĐELJE (Lenjingrad, Publ. bibl. Fn I 82 — 88; 3. NAJSTARIJE SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 22) — 90; 4. POUČENIJA TEODORA STUDITA (Hil. 387) — 90; 5. IZBORNO JEVANĐELJE (Hil. 8) — 91; 6. BEOGRADSKI PARIMEJNIK (Beograd, Nar. bibl. Pc 65) — 91 ; 7. PARIMEJNIK (Hil. 313) — 92; 8. VATIKANSKI SRPSKI JEVANĐELISTAR (Vat. slav. 4) — 93; 9. ILOVIČKA KRMČIJA (JAZU III s 9) — 93; 10. ŠESTODNEV JOVANA EGZARHA (Moskva, Ist. muz. 345) — 93; 11. ZLATOSTRUJ (Hil. 386) — 94; 12. BOGDANOVO SRPSKO ČETVOROJEVANĐELJE (JAZU III s 20) — 95; 13. PSALTIR (Manastir Sv. Trojice kod Pljevalja 80) — 95; 14. PRIZRENSKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, bivša Nar. bibl. 297) — 96 ; 15. TRIOD GEORGIJA ANAGNOSTA (JAZU III b 18) — 98; 16. KALINIKOVO JEVANĐELJE (JAZU III b 22) — 98; 17. JEVANĐELJE DABIŽIVA (JAZU III b 4) — 99; 18. PSALTIR BRANKA MLADENOVIĆA (Bukurešt, Akad, nauka, Panaitesku 205) — 99; 19. PARENESIS (SANU 60) — 100; 20. KUMANIČKO ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 69) — 100; 21. ČETVOROJEVANĐELJE SERSKOG MITROPOLITA JAKOBA (London, Brit, muz. 39636) — 102; 22. ČETVOROJEVANĐELJE PATRIJARHA SAVE (Hil. 13)— 103; 23. ČETVOROJEVANĐELJE VOJVODE NIKOLE STANJEVIĆA (Hil. 14) — 104; 24. APOSTOL (Berlin, Drž. bibl. Vuk 47) — 105; 25. ROMANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 9) — 106; 26. ČETVOROJEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. FI 114) — 107; 27. ČETVOROJEVANĐELJE (Moskva, Drž. ist. muz. Hludov 10) — 108; 28. ALEKSANDRIDA (Beograd, bivša Nar. bibl. 226/757) — 109; 29. MANOJLOVO (MOSTARSKO) JEVANĐELJE (SANU 343) —110; 30. DIVOŠEVO JEVANĐELJE (Cetinje, Manastir) — 111; 31. KOPITAREVO JEVANĐELJE (Ljubljana, Univ. bibl. 24) — 112; 32. NIKOLJSKO JEVANĐELJE (Dablin, Čester Biti, W 147) — 113; 33. MLE- TAČKI ZBORNIK (Venecija, Marciana, cod. or. 227/168) — 114; 34. HVALOV ZBORNIK (Bolonja, Univ. bibl. 3575 V) — 115; 35. ČETVOROJEVANĐELJE (SANU 277) — 117; 36. ČETVOROJEVANĐELJE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 52) — 118; 37. SRPSKI PATERIK (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 42) — 118; 38. DOBROTOLJUBIJE GRIGORIJA SINAITA (Dečani 82) — 119; 39. MINHENSKI SRPSKI PSALTIR (Minhen, Drž. bibl. cod. slav. 4) — 119; 40. ČETVOROJEVANĐELJE STARČEVE GORICE (Venecija, Marciana, cod. or. CCXCV 12380) — 122; 41. BESEDE ISAKA SIRINA (MSPC 249)— 122; 42. SILOANOVO ČETVOROJEVANĐELJE (Sarajevo, Stara pravoslavna crkva 218) — 123 ; 43. RADOSLAVLJEVO JEVANĐELJE (Leningrad, Publ. bibl. Fn 591) — 123; 44. ĆURIŠKO ČETVOROJEVANĐELJE (Beograd, Nar. bibl. Pc 7) — 124; 45. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 21) — 125; 46. ČETVOROJEVANĐELJE (Hil. 2)— 125; 47. ČETVOROJEVANĐELJE (Dečani 8) — 126; 48. APOSTOL APRAKOS (Berlin, Drž. bibl. Ms. slav. 28)- 126; 49. ZBORNIK HOMILIJA (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 31) — 126; 50. SLOVA GRIGORIJA BOGOSLOVA (MSPC 119)— 127; 51. ČETVOROJEVANĐELJE SMEDEREVSKO (MSPC, Grujić 88) — 127; 52. ČETVOROJEVANĐELJE (Berlin, Drž. bibl. Vuk 6) — 128; 53. ŽITIJE I SLOVA JOVANA ZLATOUSTOG (MSPC 103) — 128; 54. POVELJA DESPOTA ĐURĐA BRANKOVIĆA (ESFIGMENSKA POVELJA, Atos, Manastir Esfigmen) — 129; 55. APOSTOL (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 56) — 129; 56. ČETVOROJEVANĐELjE (Beč, Nac. bibl. cod. slav. 41) — 129; 57. ČETVOROJEVANĐELJE (MSPC 357) — 130; 58. ALEKSANDRIDA I PRIČA O TROJI (Ssfija, Nar. bibl. 771/381) — 131; 59. METAFRAST STEFANA DOMESTIKA (Besede Jovana Zlatoustog, Hil. 400) — 132; 60. ZBORNIK VLADISLAVA GRAMATIKA (JAZU III a 47) — 133. ILUSTRACIJE 135 OPIS CRTEŽA I ILUSTRACIJA 137 BIBLIOGRAFIJA 145 OPŠTI INDEKS I INDEKS RUKOPISA 155 Dr JOVANKA MAKSIMOVIĆ, istoričar umetnosti, redovni je profesor Univerziteta u Beogradu. Rođena u Beogradu, studirala je istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu gde je, posle usavršavanja u Parizu, doktorirala 1956. godine. Na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu predaje i vodi predmet Opšta istorija umetnosti srednjeg veka. Duže vreme provela je na studijskim boravcima u raznim zemljama, Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Americi, Grčkoj, SSSR-u. Učestvovala je u radu većeg broja međunarodnih kongresa za istoriju umetnosti i za vizantijske studije u Evropi (Venecija, Bolonja, Beč, Cirih, Bukurešt, Atina) i Jugoslaviji (Ohrid, Split, Sopoćani i drugde). Član je Međunarodnog komiteta za istoriju umetnosti. Bavi se posebno srpskom srednjovekovnom umetnošću i šire vizantijskom umetnošću. Objavila je u našim i stranim naučnim časopisima niz rasprava i studija o monumentalnoj umetnosti, o srednjovekovnoj skulpturi (rasprave o vizantijskoj skulpturi u XIII veku, o mitološkim temama u vizantijskoj skulpturi, o srpskim nadgrobnim spomenicima, o skulpturi u Dalmaciji, Studije o studeničkoj plastici), o ranovizantijskim freskama i mozaicima u Stobima i Poreču i o minijaturnom slikarstvu, seriju Studija o Miroslavljevom jevanđelju i drugim slikanim rukopisima. Objavila je do sada dve knjige: „Kotorski ciborij iz XIV veka i kamena plastika susednih oblasti“, Beograd, 1961. i „Srpska srednjovekovna skulptura“, Novi Sad 1971. U izdanjima Izdavačkog zavoda „JUGOSLAVIJA` učestvovala je kao autor u časopisu ,,Jugoslavija“, u knjizi „Umetničko blago Jugoslavije“, a takođe i kao stručni redaktor ili recenzent većeg broja knjiga. KC or (K)

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, unutra potpis na najavnom listu, očuvanobez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez_ MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji - Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti - kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju - Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice KC (K)

Retko u ponudi. Korica kao na slikama, reparirano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Dizajn: Pavle Bihalji Pisac: ERIH MARIJA REMARK Izdavač: NOLIT – BEOGRAD Izdanje: 1929 Povez MEKI s omotom Stranica: 201 Prevod: J. S. Marić Erih Paul Remark (Erich Paul Remark) je rođen u Osnabriku u radničkoj porodici katoličke veroispovesti. Sa 18 godina odlazi na front u Prvom svetskom ratu gde je ubrzo i ranjen. Posle rata menja prezime „Remark“ u „Remarque“ koje je bilo i prvobitno prezime njegove porodice sve dok ga nije promenio Rermarkov deda. Da bi preživeo, radio je mnoge poslove, uključujući i posao bibliotekara, poslovnog čoveka, učitelja, novinara i izdavača. Godine 1929. Remark objavljuje roman „Na zapadu ništa novo“ (Im Westen nichts Neues) pod imenom Erih Marija Remark (srednje ime je promenio u znak sećanja na majku). U romanu se opisuje surovost rata posmatrana iz perspektive devetnaestogodišnjeg vojnika. Remarkova popularnost naglo počinje da raste a u on u svojim sledećim delima najčešće opisuje ratne i poratne godine. Godine 1933. nacistički režim zabranjuje i spaljuje Remarkove knjige i pokreće propagandnu kampanju tvrdeći da Remark vuče poreklo od francuskih Jevreja i da je prezime Remark u stvari „Kramer“ čitano unazad. Uprkos tome što nikad nije dokazana, ova informacija se pojavljuje i u nekim novijim Remarkovim biografijama. Remark se 1931. preselio u Švajcarsku a 1939. emigrirao je u SAD sa svojom prvom ženom, Ilsom Žan Zambui da bi 1947. Remarkovi postali punopravni građani SAD. Par se vraća u Švajcarsku 1948. godine, potom se razvode, a Remark se 1958. ženi sa holivudskom glumicom Polet Godard. Erih Marija Remark je umro 1970. godine u 72. godini života. Romani Utočište mašta (Die Traumbude), 1920. Gem (Gam), 1924. Na zapadu ništa novo (Im Westen nichts Neues), 1929. Povratak (Der Weg zurück), 1931. Tri ratna druga (Drei Kameraden), 1936. Ljubi bližnjeg svog (Liebe deinen Nächsten), 1941. Trijumfalna kapija (Arc de Triomphe), 1946. Iskra života (Der Funke Leben), 1952. Vreme za život i vreme za smrt (Zeit zu leben und Zeit zu sterben), 1954. Crni obelisk (Der schwarze Obelisk), 1956. Nebo ne zna za miljenike (Der Himmel kennt keine Günstlinge), 1961. Noć u Lisabonu (Die Nacht von Lissabon), 1963. Senka u raju (Schatten im Paradies), izdato posle njegove smrti, 1971. Oprema Pavle Bihaly. Bihaly je radio i fotomontaže u časopisu Nova Literatura a 1928. godine je bratom Otom Merinom Bihalyem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja… naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Pavle (Pal) Bihali (mađ. Bihali Pál; 1898 – 1941) je bio književnik, izdavač i prevodilac. Rođen je 8. avgusta 1889. godine u Zemunu. U svojim ranim dvadesetim godinama već je preuzeo očev privatni posao vezan za uređenje enterijera i moleraj. Iako se time bavio predano i širio je posao, Pavle se potajno zanimao za umetnost, naročito književnost i slikarstvo. Iz toga je proizašao 1928. godine časopis „Nova Literatura“, koji je bio pravo osveženje za siromašan kulturni život Beograda ali i regiona. Posle časopisa koji je gradio zajedno sa svojim bratom Otom, Pavle osniva danas već uveliko poznatu izdavačku kuću „Nolit“ i postiže veliki uspeh. Ne samo da je bio glavni i odgovorni urednik, već i grafički dizajner, prevodilac, pisac mnogobrojnih eseja, stvaralac legendarnih intervjua. Bio je član Komunističke partije Jugoslavije (KPJ) od 1920. Mladi tog vremena bili su fascinirani magazinima, knjigama, slikama i reportažama koje je Pavle donosio iz Evrope, a uz saradnju mnogih prijatelja iz sveta umetnosti. Ipak, to je sa sobom nosilo i breme vremena i netrpeljivost tadašnje vlasti koja nimalo nije bila naklonjena literalnim delima zapadnog sveta a naročito Austrije-Nemačke. Uz uticaj koji je imao na zapadu Pavle je napravio čvrsta prijateljstva i poslove sa nekim od najpoznatijih svetskih imena kao što su: DŽek London, Pablo Pikaso, Albert Ajnštajn, Bertolt Breht, Gustav Krklec, Teodor Drajzer, Maksim Gorki, Egon Ervin Kiš, Erih Marija Remark i mnogim drugima. Iako je bio jevrejsko-mađarskog porekla, Pavle je oženio rođenu Bečlijku i katolkinju Mariju Fingstl sa kojom 1938. godine dobio sina Ivana, koji je kršten pravoslavnoj crkvi. Posle okupacije Karljevine Jugoslavije i početka progona Jevreja, 1941. godine, sklonio se u Gornji Milanovac. Kao poznatog kulturnog radnika, ali i levičara i antifašistu, Gestapo ga je uhapsio 17. maja 1941. godine i odveo u Beograd. Streljan je 17. jula 1941. godine u Beogradu. ------------------------------ Oto Bihalji-Merin (Zemun, 3. januar 1904. – Beograd, 22. decembar 1993.), bio je jugoslavenski slikar, istoričar umetnosti, književnik i likovni kritičar iz Beograda. Oto Bihalji-Merin rođen je jevrejskoj porodici (otac mu je bio slikar), mladost je proveo u Zemunu, tada pograničnom austro-ugarskom gradu, na granici dveju država i kultura. Studije slikarstva započeo je u Beogradu 1924 i nastavio u Berlinu, tamo je počeo sarađivati kao likovni kritičar i novinar u časopisu Illustrierten Neuen Welt i Die Linkskurve (Levi zavoj) koji je okupljao leve intelektualce, saradnik tog časopisa bio je i György Lukács. Taj krug odveo ga je i do Nemačke komunističke partije čiji je postao član. U Beograd se vratio 1928. i postao pilot Ratne avijacije Kraljevine Jugoslavije. Tad je sa bratom Pavlom Bihaljijem osnovao časopis Nova literatura i izdavačku kuću Nolit. Izdavali su knjige Jacka Londona, Maksima Gorkog, Remarqua, Heinricha Manna, Sinclaira Lewisa, Johna Steinbecka, Isaka Babelja... naslove koje je ondašnja cenzura često uzimala za provokativno levičarske i često zabranjivala. Otpušten je zbog urođene srčane mane, nakon tog se vratio u Berlin. Nastavio je raditi kao novinar i publicist, ali je tad na svoje oči vidio rađanje nemačkog nacizma, i osetio potrebu da se odupre svim svojim snagama. Oto Bihalji se družio i sarađivao sa vodećim tadašnje Evrope Brechtom, Thomasom i Heinrichom Mannom, Malrauxom, Sartrom, Gorkim, Hemingwayom, Faulknerom, Picassom i mnogim drugima, a sve u cilju borbe protiv rastućeg fašizma u Italiji i nacional-socijalizma u Nemačkoj. Kad se stanje pogoršalo - 1933 napustio je Berlin i otišao u Pariz, tu je sa Arthur Koestlerom i Manèsom Sperberom osnovao Institut za borbu protiv fašizma. Istovremeno je i nadalje objavljivao u Nemačkoj ali pod raznim pseudonimima (najčešće kao Pierre Merin ili Peter Thoene) do 1936 živi na relaciji Francuska – Švajcarska. Bihalji je 1936. otišao u Španiju, gde se na strani republikanaca borio protiv snaga generala Franka. Nakon poraza republikanaca vratio u Kraljevinu Jugoslaviju i nakon kratkotrajnog aprilskog rata pao u zarobljeništvo kao oficir Kraljevske jugoslavenske vojske. Dobro poznavanje njemačkog i brojni pseudonimi pod kojima je objavljivao, spasili su mu život - jer ga niko nije povezao sa njegovim stvarnim imenom, za razliku od njega brat Pavle mu je streljan već prvih dana okupacije. Nakon Drugog svetskog rata, Bihalji se vratio u Beograd i sve do smrti 1993. živio u istom predratnom skromnom stanu u Nemanjinoj ulici, i pored velikih prihoda koje je imao od prodaje knjiga po svetu (najviše Nemačkoj). Oto Bihalji – Merin napisao je na desetine knjiga, uglavnom o umetnosti i to većinom na nemačkom. Za njega je Thomas Mann rekao da je jedan od najboljih stilista nemačkog jezika. Potaknut nacističkim progonom modernih umetnika, napisao je prvu istoriju moderne umetnosti u Nemačkoj, koju je 1938. godine objavio Penguin Books s predgovorom Herberta Reada. Neposedno nakon rata, kada je umetnost Jugoslavije bila pod uticajem socijalističkog realizma SSSR-a, stao je na stranu moderne, ali i naivne umetnosti. To što se tadašnja Jugoslavija relativno brzo odvojila od sovjetskog modela populističke, politički obojene umetnosti i slikarstva, dobrim je delom i njegova zasluga. Oto Bihalji ostao je intimno vezan i veran međuratnom nemačkom ekspresionizmu - izopačenoj umetnosti – kako su je zvali nacisti, za koji je slovio kao ekspert. Nakon rata radio je na promociji jugoslavenske kulturne baštine - stećci, naivna umetnost (Ivan Generalić, Bogosav Živković) ali i apstraktnih slikara Vangel Naumovski. Kao jedan od članova Međunarodne stručne komisije zadužene za veliku izložbu Fifty Years of Modern Art, bio je zaslužan za to što je jugoslavenska umetnost dobila značajnu promociju na Svetskoj izložbi u Brislu 1958. godine. Vrlo rano počeo je pisati kako teorija relativiteta, psihoanaliza, fotografija i nove tehničke mogućnosti gledanja mikro i makro sveta proširuju pojam realnosti, i na taj način menjaju zor umetnika ali i ulogu umetnosti. Pred kraj života počeo je pisati autobiografiju – Moj lepi život u paklu, ali je nije dovršio zbog smrti. tags: avangarda konstruktivizam nadrealizam zenit časopis međuratni dizajn avangardni kaveri omotači korice knjiga p. bihaly srpska avangarda... Bihaly omotnice omoti Nolit avangarda tridesete stara knjiga antikvarna dizajn omota omotnice MG43 (N)