Опис Свето писмо Новога Завета Српски витезоваи, Тиодор Росић Житије Светог Симеона, Стефан Првовенчани Горски Вијенац, Петар Петровић Његош О пореклу Словена, Павел Ј.Шафарика Приповетке, Лаза К.Лазаревић Верујем у Бога и у српство, Јован Дучић

grupa autora (priredio Miroslav Pavlović) Strana: 262 (prva), 254 (druga), 252 (treća) Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21,5 cm TRILOGIJA je od posebnog značaja za srpski narod, državu i Crkvu, zbog negovanja pravoslavne duhovnosti, istorijske istine, državotvornosti, književnosti i nacionalne svesti. Ova trilogija je kao nikada ranije potrebna našoj Crkvi, školi i svakoj porodici, jer je u njoj opisan život osnivača i utemeljitelja srbske Crkve, države i nacionalne svesti uopšte. Ko god želi da sazna šta znači biti Srbin, i kako to da bude – neka pročita ove knjige starostavne, i to će mu biti jasno. Ovo su prvi i izvanredni prevodi sa srednjovekovnih crkvenih rukopisa i knjiga na savremeni srpski jezik početkom 20. veka. NAPOMENA: Komplet se prodaje bez ukrasne kutije, nema je na stanju. Knjiga prva: ŽITIJA SVETOG SIMEONA I SVETOG SAVE Sadržaj: – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog (Stefana Nemanje) od Svetoga Save – Žitije Svetog Simeona Mirotočivog od Svetog kralja Stefana Prvovenčanog – Žitije Svetoga Save od monaha Teodosija Hilandarca Knjiga druga: ŽITIJA SVETOG KRALjA MILUTINA, KRALjA DRAGUTINA i svetih im roditelja KRALjA UROŠA PRVOG i KRALjICE JELENE ANŽUJSKE (Napisao: Sveti arhiepiskop Danilo Drugi). Preveo: prota Dr Lazar Mirković Sadržaj: – Žitije Sv kralja Milutina – Žitije Sv. kralja Dragutina – Žitije Svetog kralja Uroša Prvog – Žitije Svete Jelene Anžujske + Dodatak: Žitija Svetih arhiepiskopa i episkopa iz vremena vladavine Nemanjića Knjiga treća: ŽITIJA SVETOG KRALjA STEFANA DEČANSKOG, SVETOG CARA UROŠA PETOG, SVETOG KNEZA LAZARA, SVETOG DESPOTA STEFANA LAZAREVIĆA I DUŠANOV ZAKONIK Napisali: Konstantin Filozof, Grigorije Camblak, patrijarh Pajsije Janjevac. Preveli: prota dr Lazar mirković i profesor Dr Đorđe Trifunović. Sadržaj: – pomenuta žitija i Dušanov Zakonik za dobrim objašnjenjima srednjovekovnih naziva i pojašnjenja na šta se odnose neka pravila Dušanovog Zakonika

Autor: Mirjana ŠakotaDavne 1206/7. godine, studenički Iguman Sveti Sava pisao je biografiju ktitora Prepodobnog Simeona. U ovom delu, pred završne zapovesti studeničkim monasima, Sava je napisao važne reči: „...da mi i oni posle nas do svršetka ovoga vremena [blagodareći] dragocenim molitvama našega oca i ktitora ... radimo sve što je milo Bogu...“ (Žitije Svetog Simeona, IX H 8 [Š 10]). U vreme kada su ovi redovi nastali, veliki deo ondašnjeg bratstva lično je poznavao Prepodobnog Simeona Nemanju, te se Sava, pišući Nemanjino žitije, njima tako i obraćao: „Otac naš i ktitor ... gospodin Simeon, prebivaše među nama... (govoraše) nama koji smo oko njega...“.

Opis proizvoda Davne 1206/7. godine, studenički Iguman Sveti Sava pisao je biografiju ktitora Prepodobnog Simeona. U ovom delu, pred završne zapovesti studeničkim monasima, Sava je napisao važne reči: „...da mi i oni posle nas do svršetka ovoga vremena [blagodareći] dragocenim molitvama našega oca i ktitora ... radimo sve što je milo Bogu...“ (Žitije Svetog Simeona, IX H 8 [Š 10]). U vreme kada su ovi redovi nastali, veliki deo ondašnjeg bratstva lično je poznavao Prepodobnog Simeona Nemanju, te se Sava, pišući Nemanjino žitije, njima tako i obraćao: „Otac naš i ktitor ... gospodin Simeon, prebivaše među nama... (govoraše) nama koji smo oko njega...“.

1. Sveto pismo Novoga Zaveta 2. Srpski vitezovai, Tiodor Rosić 3. Žitije Svetog Simeona, Stefan Prvovenčani 4. Gorski Vijenac, Petar Petrović NJegoš 5. O poreklu Slovena, Pavel J. Šafarika 6. Pripovetke, Laza K.Lazarević 7. Verujem u Boga i u srpstvo, Jovan Dučić Наслов: Српска породична библиотека, комплет 7 књига Издавач: БИГЗ школство Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 15x23 cm Година издања: 2004 ИСБН:

СВЕТИ САВА САБРАНА ДЕЛА ПОНОВЉЕНА ИЗДАЊА КОЛА СКЗ У ДИВОТ ОПРЕМИ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 2O18 а) Стефан Немања, рашки велики жупан (1114-1200) - Хагиогрефије ............................................................. САБРАНА ДЕЛА 1. Карејски типик 2. Хиландарски типик 3. Студенички типик (изводи) 4. Житије светог Симеона 5. Служба светом Симеону 6. Писмо студеничком игуману Спиридону 7. Указ за држање псалтира ........................................................... ПРЕДГОВОР, ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Двојезични текст - српскословенски + савремени српски језик !!!! Илустрација лика светог Саве из Милешеве, у колору Уз ово издање Коментари Речник мање познатих речи Регистар Ћирилица Тврде корице Шивен повез 275 страница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО

STEFAN PRVOVENČANI SABRANA DELA SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 9 САБРАНА ДЕЛА СТЕФАН НЕМАЊИЋ, српски краљ (око 1165-1227) Р е ф е р е н ц е 1. Hilandarska povelja 2. Žitije svetog Simeona 3. Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom 4. Žički napisi 5. Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu ....................................................... Predgovor, prevod dela i komentari LJILJANA JUHAS-GEORGIEVSKA, IZDANJE NA SRPSKOSLOVENSKOM TOMISLAV JOVANOVIĆ Књига из легендарног плавог кола СКЗ Понос сваке /л и ч н е/ библиотеке !!! Tvrde korice Ćirilica Šiven povez 184 strаница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Перфектан примерак Корице Странице! Е к с т р а !!!!!!!!!!!

На српском, енглеском и руском језику О овом издању С благословом Његовог Преосвештенства, Епископа Жичког Господина др Јустина, поводом обележавања осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве Издање Свети Сава: Студенички типик резултат је научног пројекта Свети Сава: Студенички типик и Житије Свеотог Симеона, којим су руководили проф. др Маја Анђелковић и архимандрит др Тихон Ракићевић. Пројекат је суфинансирало Министартство правде – Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама и Министарство културе и информисања Републике Србије, а штампање је помогао и Институт Михајло Пупин. Уз захвалност суфинансијерима, благодаримо и Народном музеју у Прагу на уступљеним снимцима рукописа IX Х 8 (Ш10), као и свима онима који су помогли да ово издање буде достојно обележавања великог јубилеја – осам векова аутокефалности Српске Православне Цркве. Уредници Садржи и: Студенички типик Светог Саве / Маја Анђелковић Житије Светог Симеона / Свети Сава Образник Светога Саве Српског Фототипско издање Студеничког типика Наслов: Свети Сава: Студенички типик/The Studenica Typikon/Студеницкий типикoн, кожни повез Издавач: Студенички круг Страна: 539 (cb) Povez: кожни Писмо: ћирилица Формат: 16.5x4.5x24.5 cm Година издања: 2018 ИСБН: 978-86-87345-18-8

Sveti Srbi “Sveti Srbi“ je sažeti životopis srpskih svetitelja, svetih sveštenomučenika, velikomučenika, mučenika i prepodobnih koje Srpska pravoslavna crkva poštuje i slavi. Opis je sačinjen na osnovu najranijih žitija, službi i pohvala, počev od Žitija svetog Simeona Nemanje (1208.) do najnovijeg vremena. Raspored svetih je sačinjen hronološki, a dani njihovog pravoslavlja označeni su po tzv. novom i starom kalendaru. Cilj ovog Sabornika je da oni koji malo znaju o duhovnoj veličini i istorijskom značaju svetih Srba prošire svoja saznanja, a da oni koji znaju više, svoja znanja obnove. Monografija je obogaćena fotografijama i ikonama svetaca.

Pravoslavna reč, 2013. A4 format, tvrd povez sa omotom, 460 bogato ilustrovanih strana, na kvalitetnom papiru. Odlično očuvana. “Sveti Srbi“ je sažeti životopis srpskih svetitelja, svetih sveštenomučenika, velikomučenika, mučenika i prepodobnih koje Srpska pravoslavna crkva poštuje i slavi. Opis je sačinjen na osnovu najranijih žitija, službi i pohvala, počev od Žitija svetog Simeona Nemanje (1208.) do najnovijeg vremena. Raspored svetih je sačinjen hronološki, a dani njihovog pravoslavlja označeni su po tzv. novom i starom kalendaru. Cilj ovog Sabornika je da oni koji malo znaju o duhovnoj veličini i istorijskom značaju svetih Srba prošire svoja saznanja, a da oni koji znaju više, svoja znanja obnove. Monografija je obogaćena fotografijama i ikonama svetaca. k

Tvrdi povez Sifra sivackuca 1.Ljetopis popa Dukljanina 2.Sabrani spisi – Sveti Sava 3.Sabrani spisi - Stefan Prvovenčani 4.Život Svetoga Save i Svetoga Simeona – Domentijan (PRODAT) 5/1. Žitija – Teodosije 5/2. Službe, kanoni i Pohvala- Teodosije 6. Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih; Službe – Danilo Drugi 8. Dušanov zakonik (PRODAT) 10. Šest pisaca XIV veka 15. Janičarove uspomene ili turska hronika – Konstantin Mihailović iz Ostrovice 19. Stari sprski zapisi i natpisi 20. Povest o Trištanu i Ižoti 21. Roman o Troji & Roman o Aleksandru Makedonskom Knjiga 1 grb ssk ofarban u ruzicasto na prvoj strani, knjiga 2 prve dve strane švrljane i pri kraju teksta a 10 podvlačeno bojicom, knjiga 3 sve ok sem na koricama na poledjini 1 milimetar se odvojila koža i moze se to zalepiti da se ne vidi, knjiga 4 lepo ocuvana, knjiga 5 lepo očuvana, knjiga 5 II lepo očuvana, knjiga 6 lepo očuvana, knjiga 8 lepo očuvana, knjiga 10 dve strane na početku švrljane dve na sredini, knjiga 15 lepo očuvana, knjiga 19 ima neke tačkice po do milimetar i dve po 4 5 milimetara na koricama ostalo ok, knjiga 20 lepo očuvana, knjiga 21 lepo očuvana

AKATISTI I OTALO - KOMPLET OD 57 KNJIGA MEKOG POVEZA 1. AKATISTI SVETIM EVANDJELISTIMA 2. ŽIVOT I AKATIST SV. CARA KONSTANTINA I CARICE JELENE 3. ZAUPOKOJNI AKATIST 4. AKATISTI SUSUSU SLADČAJŠEM I PRESVETOJ BOGORODICI 5. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI VASPITANJE 6. AKATIST SVETOM DIMITRIJU 7. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI ČAJNIČKOJ 8. AKATIS SVETOM NIKOLAJU 9. AKATIST BGORODICI POMOĆNICI PRI PORODJAJU 10. AKATIST PRESVETOJ BOGOROCI VAVEDENJE 11. AKATIST SVETIM KOZMI DAMJANU 12. AKATIST SVETOM PLATONU BANJALUČKOM 13. AKATIST SVIMA SVETIMA 14. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI MLEKOPITATELJICI 15. AKATIST.- SVETOJ MARINI 16. AKATIST SVETOJ MATRONI 17. AKATIST SVETOM SAVI 18. AKATIST SVETOM PROKOPIJU 19. AKATIST SVETOM RAFLILU BANATSKOM 20, AKATIST SVETOM KLJAJU MILUTINU 21. AKATIST SVETOM SIMEONU MIROTOČIVOM 22. AKATIST PARESVETOJ BOGORODICI POSAREDNICA GREŠNIMA 23. AKATIST SVETOM DIMITRIJU 24. AKATIST SVETOJ MARIJI EGIPĆANKI 25. AKATIST SVETOM JOVANU GOGOSLOVU 26. AKATIS IKONI ČENSTOHOVSKAJA NEPOBEDIVA POBEDA 27. AKATIST ZAHVALNI 28. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI NERAZRUŠVA STENA 29. AKATIST SVETOJ BLAŽENOJ MATRONI MOSKOVSKOJ 30. AKATIST SVETROM SILULNU ATONSKOM 31. AKATIS SVETOM SISOJU 32. MOJA SLAVA SVETI GEORGIJE ŽITIJE ČIN SLAVE SLAVARICA 33. TEBI SAMO TEBI 34 ARHIMANDRIT EMILIJAN - NAŠI ODNOSI SA BLIŽNJIMA 35. POGRUŽENJE ISTINSKO KRŠTENJE 36. ZLOPAMĆENJE 37. POKAJNI KANON JEROMONAHA VASILIJA NOVOMUJČENIKA OPTINSKOG 38. O ANTIHRISTU VIZIJE PREDAPOKALIPTIČNIH DOGADJAJA 39. SVETI ILIJA MINJATI - VERA PRAVOSLAVNA 40. SVETI VLADIKA NIKOLAJ SRBSKI - BOGORODIČINO JEVANDJELJE 41. POKAJANJEM DO SPASENJA 42. SVETI OCI O MOLITVI 43. O GREHU OSUDJJIVANJA BLIŽNJIH 44. KROTOST 45. O GREHU ABORTUSA 46. PRED LICEM BOŽIJIM 47. POKAJNIČKI PLAĆ 48. ARHIMANDRIT LAZAR VITANIJSKI - O TAJNIM BOLESTIMA DUŠE 49. SVETI VLADIKA NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - ZEMLJA NEDODJIA 50. SVETI NIKOLAJ VELIMIROVIĆ - PESME 51. PRAOVSLAVNI MOLITVENIK I PRAVILA POSTA TVRDOG POVEZA 52. DEČIJI MOLITVENIK 53. PRAVOSLAVNA VERONAUKA PVODOM 2000 GODJNA HRIŠĆANSTVA 54. PESME O SVETOM SAVI 55. MANASTIR VELIKA REMETA 56. SVETI VALDIKA NIKOLAJ - KASIJANA 57. AKATIST PRESVETOJ BOGORODICI IZBAVLJENJE OD POHOTA STANJE. VEOMA OČUVANE, MANJEG FORMATA OCENA. 4+ DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/5 IZA

У руској монументалној, у илустрованој или илуминисаној историји света под именом "Летописни лицевој свод" ("Летописна лична збирка" или "Летописни илустровани свод"), уникатно рађен за првог руског цара, Ивана ИВ Васиљевича, посебна целина и велика пажња посвећена је Србима, Светом Сави и Косовском боју. - Ова пажња показује руску државну захвалност јер се као царство утемељило прво на преписима Законоправила Светог Саве, које је потом и добило штампани облик уз незнатне промене под називом Кормчаја књига (Књига кормарења (управе), која се посрбљено зове Крмчија), али и показује и царску љубав Ивана ИВ, коме је Теодосијево "Житије Светог Саве" била књига детињства, што показује и његов веома приљежан однос према свом пореклу, које је српско, у једном делу и немањићко - каже за "Новости" Милован Витезовић, који је приредио раскошну и драгоцену књигу "Свети Сава у руском царском летопису", а коју је објавио Завод за уџбенике, у преводу Миљенке Витезовић са старог руског језика. За постојање овог величанственог дела, највећег књижевног подухвата у 16. веку у Русији и Европи, Витезовић је сазнао 1976. године на великом интернационалном научном скупу "Свети Сава - историја и предање", одржаном у САНУ. Да у тој историји постоје илуминације из живота Светог Саве, исказао је професор Сретен Петковић у саопштењу "Свети Сава у старом руском и румунском сликарству". - Како је Свети Сава, његов живот и дело, велико моје интересовање, ја сам од тада разним везама покушавао да прво сазнам обим који он заузима у руском летопису и био наивно уверен да могу да дођем до копија тих страна. Сазнао сам доста, највише од московског професора и академика, грофа Никите Толстоја. Али до увида у оригинал се није могло доћи, јер је овај књижевни споменик под највећом заштитом, рецимо, као код нас Мирослављево јеванђеље - каже нам Витезовић. Тек у овом веку ово рукописно дело добија штампане облике у 20 томова и то старањем самог председника Владимира Путина. Тада је у Москви направљено предузеће "Актеон" са задатком да на највишем технолошком нивоу и највећом заштитом предузме издавање овог летописа које још траје. - Директор "Актеона", господин Харасович, одмах је уступио права које сам тражио за Завод за уџбенике, да се из летописа издвоје српске стране и овде објаве. Тако се дошло до права, а приређивање је трајало више од две године - објашњава наш саговорник. Срби у руском царском зборнику имају бројне, хронолошки сложене стране из своје историје до времена Ивана ИВ, у јарким минијатурама. Те стране почињу родословом владара од преднемањићког периода и завршавају се Косовским бојем. Имају осамдесетак листова са око 160 минијатура. Самом Косовском боју, по Витезовићевим речима, припада десет слика, што говори о великом историјском значају овог догађаја у руским и светским историјским поимањима и после века и по такозване историјске дистанце. - Слике нас садржајем упућују на то да је епска свест Срба о догађајима Косовског боја сасвим историјска, у шта смо крајем 19. и током 20. века сумњали. По овом судећи, неправедно - сматра Витезовић. - Животопис Светог Саве дат је у сто једној слици, што је свакако највећи ликовни опус посвећен овом нашем светитељу, и вероватно један од најобимнијих посвећених духовним јунацима у овом летопису. Велика заступљеност Светог Саве упућује на величину његовог светитељског култа у Русији у време настанка царског летописа. Доследно неговање култа Светог Саве Српског у Русији је заступљено од краја 13. века до времена Октобарске револуције. Култ је био при врхунцу у доба настајања руског царства, а први цар, Иван ИВ или Иван Грозни (Страшни, Силни, Величанствени) имао је великих и државних и личних разлога. Његова мајка била је Јелена Глинска, а бака по мајци - Ана Глинска, у девојаштву Јакшић, кћи Стефана Јакшића (једног од браће Јакшића из епске песме "Диоба Јакшића", господара Београда, Баната и Подунавља). Ана Глинска је из свог српског рода донела велику образованост и побожност, и одрасла је у поштовању два култа: Светог Саве и Светог цара Лазара. То поштовање је преносила својој деци, нарочито Јелени. Са друге стране, преко оца Василија ИИИ Ивановича, преци Ивана Грозног сежу до српске лозе Немањића. О образовању младог Ивана Грозног, како објашњава Витезовић, бринула се његова бака Ана. Она га је упознала са српским духовним и државним наслеђем, са духовним и државотворним учењем Светог Саве, са уздизањем свете лозе Немањића, од Стефана Немање до цара Душана Силног, али и са пропасти српског царства и потресном судбином кнеза Лазара. Књига његовог образовања била је "Житије Светог Саве", које је из Хиландара донео његовом оцу на подарје светогорац Исаија. О томе је са усхићењем сведочио у позним годинама: "А како је Свети Сава оставио оца, мајку, браћу, рођаке и пријатеље, заједно са целим царством и властелом и понео крст Христов и какве је он монашке подвиге извршавао! А како су отац његов Немања, то јест Симеон, и мајка његова оставили царство и заменили пурпурну одећу монашком и како су због тога задобили земаљску утеху и радост!" Одмах по крунисању, Иван Грозни је наставио градњу царског Кремља и започео живописања Арханђелског сабора. У наосу овог храма представљени су сви дотадашњи руски владари, у сјају и одеждама. Ипак, по његовој вољи, на носећем северном стубу, да свакоме ко улази у сабор прво падне у очи, осванула је фреска која није у владарском сјају већ у монашким одеждама. На фресци су представљени светогорски монаси Свети Сава и Свети Симеон, "сербски чудотворци". Нешто даље, али на почасном месту, приказан је и Свети кнез Лазар Сербски. Иван Грозни се још у кнежевском времену ставио под заштиту Светог Саве и веровао је да је то време његовим чудима преживео. На врху северног олтарског стуба Арханђелског сабора постоји још једна фреска Светог Саве, тако да је српски светитељ једини у овом здању представљен са два живописа, што је израз велике царске почасти. ИЛУМИНАЦИЈЕ Живот српског свеца у руском царском летопису исприповедан је и осликан по Теодосијевом "Житију Светог Саве". Исприповедан је, по Витезовићевим речима, у сведеним и достојанственим реченицама, интонираним као беседне посвете. Слике, иако минијатуре, далеко су "речитије". У свакој се налазе по две, три или чак четири епизоде из Савиног живота. Ове књижне илуминације рађене су у техници акварела директно на хартији (хартија је била царског квалитета што је делу омогућило царску трајност). Сви осликани амбијенти Савиног световног и монашког живота и архипастирског столовања од Раса до Свете Горе, амбијенти његових манастира Студенице, Хиландара, Жиче, Милешеве, амбијенти градова његових аудијенција Солуна, Цариграда, Јерусалима, Каира, Трнова, амбијенти његових ходочашћа светим местима, сви имају руски изглед и руски карактер. januar 2013. Predstavljanje knjige u Patrijaršiji U Patrijaršiji Srpske Pravoslavne Crkve predstavljena je knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu", u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda, kome je izdavačka kuća "Akteon" iz Moskve ustupila prava da se iz njihovog kapitalnog Zbornika letopisne istorije sveta, pisane i slikane za ruskog cara Ivana Groznog, izvade listovi posvećeni Srbima i objave kao posebno izdanje u Srbiji. Njegova Svetost srpski patrijarh Irinej, koji je blagoslovio rad na priređivanju knjige "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" istakao je da je ovo delo važan i lep poklon srpskoj kulturi, u kome otkrivamo koliko je srpski prosvetitelj Sava Nemanjić bio poštovan od strane ruskih vladara i ruskog naroda. Sadržaj izdanja na srpskom jeziku bazira se na petoj knjizi monumentalnog dela pod nazivom "Ruskaja letopisnaja istorija, legendarnoe književnoe sobranie cara Ivana Groznog", u kome je u 10 tomova, obuhvaćena istorija od postanja do vladavine Ivana Groznog, istakao je književnik Milovan Vitezović, priređivač izdanja na srpskom jeziku. On je istakao da to što se u Car- knjizi, kako se još naziva ruski Letopis, pojavljuje svedočanstvo o životu i delu Svetog Save i drugih ličnosti iz srpske istorije, objašnjava time da je car Ivan Grozni bio direktni potomak srpske plemićke porodice Jakšić. Srpske strane počinju rodoslovima srpskih vladara prednemanjičkog i nemanjičkog perioda, a završavaju se Kosovskim bojem, na kojima su predstavljene minijature sa najvažnijim događajima. Najznačajnije strane posvećene su srpskom arhieposkopu Savi Nemanjiću, koji je i kod Rusa nazivan Sveti Sava Srpski. Na sto pet strana iluminacija, sa više od tri stotine prizora u njima, islikan je ceo život Svetog Save, što je svakako najveći likovni opus posvećen srpskom svetitelju, kaže Vitezović. Istraživanja Milovana Vitezovića, koji je gotovo tri decenije pokušavao da otkrije tajnu o postojanju srpskih listova u Car- knjizi, pomogla su da se razjasni istorija kulta Svetog Save u Rusiji, čije je Zakonopravilo iz 13. veka, poslužilo kao važna osnova za zakonodavno uređenje ruske države, posle ujedinjenja kneževina u 14. veku. Govoreći o velikom interesovanju i poštovanju cara Ivana Groznog za srpsku srednjovekovnu duhovnu tradiciju i kulturu, istoričar umetnosti dr Anika Skovran je ukazala da je za to najzaslučnija njegova baba po majci Ana Jakšić Glinska. Ona ga je uputila u poreklo čuvene srpske plemićke porodice Jakšić iz koje je poticala i srpsku istoriju. Naklonost cara Ivana Groznog prema srpskoj kulturi ogledala se, tokom čitave njegove vladavine, u pomaganju srpske zemlje, bez obzira što je na vlast došao 1547. godine, mnogo posle upokojenja Svetog Save. Poznato je takođe da su svi Savini naslednici i monasi odlazili u Moskvu noseći darove ruskom caru. Među njima su bili i srpski rukopisi, koji se i danas čuvaju u Publičnoj biblioteci u Petrogradu, u Moskvi i pojedinim ruskim manastirima. Ivan Grozni je bogato pomagao srpski manastir Hilandar, a značajna je njegova pomoć u obnovi fresaka u manastiru Mileševi iz 13. veka. Knjiga "Sveti Sava u ruskom carskom letopisu" objavljena je trojezično na staroruskom, ruskom i srpskom jeziku, a mišljenje o letopisu su dali Patrijarh Moskovski i sve Rusije g. Aleksej, predsednik Rusije Vladimir Putin i akademik i predsednik pisaca Rusije Aleksandar Lihačov. Autor Olivera Milovanović - See more at: http://glassrbije.org/%C4%8Dlanak/predstavljena-knjiga-sveti-sava-u-ruskom-carskom-letopisu#sthash.HjD7ZJW7.dpuf Наслов: Свети Сава у руском царском летопису Издавач: Завод за уџбенике Страна у боји: 154 Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 22,5 x 31,5 cm Година издања: 2012 ИСБН: 978-86-17-18144-2

SRBLJAK - O SRBLJAKU komplet 1-4 Priredio Đorđe Trifunović Izdavač: Srpska književna zadruga Biblioteka: Stara srpska književnost Prevod: Dimitrije Bogdanović Godina: Beograd , 1970. Broj strana: 1983, 38 listova s tablama, 16 listova s faksimilama originalnog teksta, 4 lista s nalepljenom tablom, ilustrovano Format: 19.5x16 Povez: Tvrdi sa omotom Jezik: Tekst uporedo na srpskoslovenskom u fonetskoj transkripciji na savremeno pismo Stanje kao na slici , izmedju veoma dobrog i odlicnog Jedna knjiga nema omot , ostali malo iskrzani , opste stanje knjiga veoma dobro za ovo izdanje KNJIGA PRVA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA DRUGA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA TREĆA SLUŽBE - KANONI - AKATISTI KNJIGA ČETVRTA O SRBLJAKU STUDIJE Србљак је посебна врста минејских зборника који се формирао највероватније у XV веку. Садржи оригинална дела старог српског црквеног песништва — службе и житија канонизованих Срба. Нема строго утврђени састав. Избор текстова који чине поједини Србљак зависи од жеље наручиоца па их је због тога немогуће типолошки разврстати Најстарији србљак потиче из последње четвртине XV века (рукопис Пећке патријаршије број 78) и он садржи само службе архиепископима Арсенију, Јевстатију и Никодиму као и чинове требника. Хиландарски рукопис број 479 састављен је од више делоа који су писани од краја XV до треће четвртине XVI века. Садржи службе краљу Милутину од Данила Бањског (са синаксаром), Ђорђу Кратовцу од попа Пеје, Петру Коришком (која је старија од Теодосијеве). После служби следе житија Стефана Дечанског од Григорија Цамблака, Мученије Ђорђа (Георгија) Кратовца од попа Пеје, Житије Петра Коришког од Теодосија. Србљак (1525.) из збирке народне библиотеке (рс. 18) садржи искључиво службе и житија српских светитеља. Рукопис број 91 Грујићеве збирке (Музеј СПЦ, Београд из средине XVI века) садржи житија Светог Саве, краља Милутина, Стефана Дечанског и синаксар кнеза Лазара као и службе краљу Милутину, Стефану Дечанском, кнезу Лазару, Слово кнезу Лазару итд. У Римнику је 1741. године штампан Србљак а ово издање је приређено према рукопису Србљака манастира Раковца (1714). Раковачки србљак приредио је игуман Теофан а исписао га је монах Максим. Све српске службе настале од XIII до XVII века укључене су у двојезично издање Србљака (српскословенско и српско) које је приредила 1970. група научника предвођена Димитријем Богдановићем. Историјски значај србљака[уреди] Обједињавање литургијских служби, у част српских светаца, у јединствену књигу названу србљак у времену отоманске владавине је био један од најзначајнијих књижевних догађаја у Србији из тог времена. Ове службе су у почетку уношене у постојеће зборнике служби зване минеји или месецослови. Но, с временом почиње се устаљивати у празничним минејима „српска литургијска песма“. Први сачувани рукописи с претежно српским службама потичу из XVI века (1525). Први штампани празнични минеј или саборник у који су унесене три српске службе, две Теодосијеве (Светоме Симеону и Сави) и једна Цамблакова (Стефану Дечанском), саставио је јеромонах Мојсије из Дечана, а изишао је у Млетачкој штампарији Божидара Вуковића (1536—1538). Не зна се кад је дошло до издвајања служби српским свецима у засебан зборник нити кад је и како је тај зборник добио име Србљак. Први познати рукопис Србљака који је садржавао значајан део тог националног корпуса настао је у манастиру Раковцу у Срему, 1714. Према том или неком другом сличном рукопису изишло је прво издање књиге које је приредио епископ арадски Синесије Живановић на рускословенском језику под насловом Правила молебнаја свјатих сербских просвјатеитељеј (у Римнику, у Румунији, 1761., друго издање у Венецији, 1765). У каснијим црквеним издањима (1861, 1986) број служби у зборнику повећавао се и то на два начина: уношењем старих служби којих није било у ранијим издањима и придодавањем новонасталих служби. Постоји такође књижевно издање Србљака (1970, књ. I-Ш, IV књига с научним прилозима), у којем је обухваћена целокупна српска литургијска химнографија настала у оквирима старе књижевности, а изостављене су службе настале касније, у XVIII, XIX и XX веку, које се уносе у црквена издања књиге. Каснији развој Схваћен у најширем смислу Србљак је јединствена књига, без премца у српској књижевности. Она је писана у току читавих осам векова постојања српске књижевности, од Савине Службе св. Симеону, првог домаћег литургијског дела написаног почетком XIII века, до служби насталих у XX веку, при чему ниједано столеће није прошло а да није дало неки прилог том зборнику: од писаца XIII века, најплоднијег и у службама као и у житијима, потиче 10 служби, службе старим и новим светитељима стварају се даље у XIV, XV, XVI и XVII веку, до Стихире светом кнезу Лазару коју је написао Кипријан Рачанин крајем XVII века. То је последња служба националном светитељу настала у оквирима традиције старе књижевности. Изван те традиције, у XVIII, XIX и XX веку, написано је још 14 служби. Као црквена обредна књига Србљак је српски месечник, национални минеј, у којем литургијску годину обележавају спомени на домаће светитеље. Поредак служби у књизи је календарски. Службе се уводе под датумом када се слави спомен на светитеља, што се увек назначава у заглављу за поједине службе као нпр. у Теодосијевој Служби Светом Сави: „Месеца тога (јануара) 14. спомен Светога оца нашег Саве, првога архиепископа и учитеља српскога“ или у Служби архиепископу Арсенију од Данила II: „Месеца октобра 28. спомен преподобног оца нашег Арсенија архиепископа српског“ или у Пајсијевој Служби цару Урошу: „Месеца децембра другог, спомен међу светима блаженог Уроша, младога мученика“, итд. За поетику Србљака карактеристична је, с једне стране, њена потпуна зависност од византијског литургијског и књижевног канона, а с друге, национална идеја која је надахнула како поједине службе тако и њихово колекционирање у посебан зборник. Као и у другим књижевним врстама наши писци су и у службама верно следили византијске узоре. Тај „однос зависности“, као што је показао Димитрије Богдановић, нигде није тако изразит, тако потпун као овде: „исти облици, исти називи песама, исти распоред и композиција појединих целина, па чак, кад се подробно размотри, и сличне, често потпуно истоветне стилске фигуре, сам њихов књижевни израз“, укратко, наши химнографски текстови „не показују никакву разлику према својим грчким обрасцима“. Но, није у питању само придржавање поетике и стилистике византијског литургијског канона. „Однос зависности“ треба схватити у најдословнијем смислу, као преузимање читавих блокова већ постојећих текстова, што је условљено природом службе као сложене композиције и њеном улогом у свакодневном црквеном богослужењу. Народне теме у србљаку Но, с друге стране, управо зато што су најнепосредније повезане са функционисањем цркве, што чине саставни део њене унутрашње, литургијске суштине, службе светитељима потеклим из властитог народа јесу чињеница која сама по себи говори веома много. У домаћим службама често се јављају националне теме, у њима се говори о судбини отачаства и народа; у временима напретка светитељи се моле да још више утврде своје отачаство, да га чувају у миру и Божјој милости, а у временима пораза и народних страдања њима се упућују молитве за помоћ и спасење. То родољубиво осећање свакако чини врло значајан елеменат наших служби и њиховог деловања на вернике. Међутим, оно није никако најважнија њихова компонента. У службама националним подједнако као и у службама заједничким, општехришћанским светитељима најважнију улогу има верско, хришћанско осећање у свим различитим видовима свог испољавања. Национално инспирисане службе издвајају се у односу на интернационалне тиме што се у њима највиша и најдубља осећања побожности исказују поводом светитељски узорног живљења и чудотворног деловања за живота и после смрти људи својег рода и имена, што су они, како је написао поп Пејо поводом св. Ђорђа Кратовца, „српскога корена изданак“. Тим посредним путем, много више него непосредним исказивањем родољубивих тема, наше службе деловале су највише на вернике, јачајући у њима подједнако и верска осећања и националну самосвест. То деловање испољавало се у истом духу и у истом правцу као и деловање других врста наше старе књижевности, житија владара и црквених поглавара, летописа, родослова итд. Међутим, оно је било много ефектније и ефикасније посредством црквених служби него преко осталих књижевних форми. Из два основна разлога: прво, што је у службама домаће, национално одређење било у потпуности уклопљено у општеприхваћени хришћански духовни контекст, друго, зато што су црквене песме много лакше, брже и једноставније допирале до верника него сви остали жанрови. Понављање житија Житија и други текстови налазили су се у књигама које су биле ретке, до којих се тешко долазило, а кад би се до њих дошло, могли су их читати само малобројни. А службе су се стално слушале у цркви, слушали су их сви, писмени и неписмени, свештена лица и световњаци. Српски верници у тачно одређене дане у години, поред свега осталог, могли су слушати и свете речи о најодабранијим људима из властитог народа. А то слушање понављало се сваке године у исто време и на исти начин, и тим понављањем поруке те поезије стално су се утврђивале у души слушалаца, постајући тако битан део њиховог културног, верско-националног идентитета. istorija srpske knjizevnosti u srednjem veku , istorija srbije u srednjem veku , kapitalna dela iz srpske istorije , srbija i srpska umetnost u srednjem veku , istorija srpske umetnosti , ŠIF466

После пропасти Српског царства и деспотовине у Смедереву (1459. године), Срби у Србији и другим српским крајевима потпали су под турско ропство, док су Срби преко Саве и Дунава потпали под власт Мађарско-аустријске државе. Они су ту били нешто слободнији и по дозволи мађарских краљева имали су своје старешине, који су се звали деспоти и управљали су Србима у Срему, Бачкој и Славонији. Тако је после пропасти Српске државе у Смедереву, српски деспот у Срему постао Змај Огњени Вук, син Гргура Бранковића Слепог, синовац светог Стефана Слепог, последњег деспота слободне Србије и Смедерева. По смрти пак Змај Огњеног Вука, мађарски краљ Матија даде деспотско звање Ђорђу Бранковићу, сину споменутог Светог Стефана Слепог и Свете Мајке Ангелине. Но како се Ђорђе убрзо замонаши и доби име Максим, деспотску титулу наследи његов брат Јован Бранковић, који и деспотоваше све до своје смрти 1502. године. После његове блажене кончине, његова благочестива супруга деспотица Јелена, обрати се своме сроднику на српском јадранском приморју кнезу Стефану Штиљановићу и позва га да, уместо преминулог супруга њеног Светог Јована, он преузме у Срему и Славонији српско деспотско достојанство. Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој. Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма. Стефан такође беше вешт и у војној вештини и срцем беше веома храбар, као што се то доцније показа у борбама са безбожним Агарјанима, то јест Турцима. Отишавши из свог родног краја у Срем (крајем 15. или почетком 16. века), он постаде деспот Српски и доби на управу место Моровић у Срему, где од тада беше његово седиште. Праведни Стефан се и овде, као и свуда до сада, уклањаше од свакога зла и чињаше своме народу многа добра. Он себе свагда ограђиваше страхом Божјим и богољубивим човекољубљем. Беше изобилан вером православном, молитвом и милостињама, како према људима, тако и према црквама и манастирима. Иако беше опасан влашћу, он никада не заборављаше чинити правду. Но времена у којима он управљаше беху врло тешка, и неприлике притискиваху њега и његов народ са сваке стране. Праведни Божји родољуб, овај дивни кнез и деспот Српски може се заиста успоредити са светим Александром Невским или са светим Јованом Владимиром. Јуначки се бораше праведни Стефан против насиља турског, јер безбожни Турци све више и више нападаху на северне хришћанске крајеве и народе. После знамените Мохачке битке 1526. године, где турски султан Сулејман I, звани Величанствени (1520-1566. г.)* победи мађарског краља, Турци све више залажаху у северније крајеве и страховито пљачкаху и злостављаху тамошњи хришћански живаљ. Уз то, у ово време настадоше и унутрашњи спорови мађарских и аустријских великаша око мађарског престола, што све још више умножаваше српска страдања и невоље у овим крајевима. Истакавши се својим борбама против безбоштва и насиља турског, а и својим праведним и правилним ставом према својим господарима у Мађарској, Стефан ускоро доби на управу и још неке области, као што су места Михољац и Глоговница у Вировитичкој Жупанији, затим градови Новиград и Ораховица, а потом, заједно са својом благочестивом супругом Јеленом, он доби на дар и посед звани Ешћем у Срему. Но када турски напади и насиља још више учесташе, јер Турци ускоро заузеше и град Будим (1529 г.) па опколише и сам град Беч, тада праведни Стефан замоли угарског краља да му да неко заштићеније место, еда би се са народом својим некако избавио од насиља агарјанског. Јер он говораше краљу да не може више поднети толике пљачке и насиља турска: „Пливамо усред непријатеља, као јабука посред воде“, говораше он. Иако се Стефан храбро бораше, турска сила ипак заузе Славонију између река Саве и Драве (1536. године), тако да Стефан би принуђен да се испред Турака повуче преко реке Драве, у место звано Шиклош. Како напади и пљачке агарјанске никако не престајаху, то у овим крајевима наступи тада велика и страшна глад. Глад не беше наступила толико од неродице и невремена, колико од турске пљачке и вишегодишњег ратовања са њима, којом приликом Турци поробише и одведоше и стоку и радну снагу, тако да земља не могаше бити обрађивана. Видећи глад и страдање народа свога од немаштице, праведни и човекољубиви Стефан отвори тада народу своје житнице, и братољубиво раздаде жито свакоме према његовој потреби, те тако прехрани гладне људе своје.Приликом деобе жита народу, Стефан је свакоме говорио да даје жито као на неки зајам, али је после тога окупио сав свој народ на једно брдо, звано Бунтир, близу споменутог Шиклоша, и ту је свима све опростио и сваког дуговања их разрешио. Због овакве милости и човекољубивости своје, праведни Стефан би вољен од свега народа свога, и од Славонаца и Барањаца поштован као светитељ још за живота свога. Поживевши тако чесно и богоугодно, блажени Стефан се мирно пресели ка Господу (негде после 1540. године) и би чесно погребен од своје супруге Јелене и православног народа, на брду Бунтиру изван града. Супруга пак његова Јелена, распустивши слуге своје, сама се повуче испред Турака негде у немачке земље. Када пак силни Агарјани наиђоше и у ове крајеве и заузеше град и место где беше погребен праведни Стефан, тада се деси следеће дивно чуло Божје. Једне тамне ноћи турски војници, на месту где је Стефан био погребен, видеше једну чудну светлост небеску како светли на оном брду. Мислећи да је ту можда скривено неко злато или сребро, Агарјани почеше копати на месту где се појави ова светлост. Копајући, они наиђоше на ковчег са телом блаженог праведника, које нађоше да беше сасвим цело и нетрулежно и из себе издаваше диван благоухани мирис. Тако исто и одело светога беше остало неиструлело и из њега се шираше благопријатни мирис. Турски војници одмах о томе известише свога старешину Амира (или Амурат-бега), који испитавши добро ко је ту погребен, дознаде да је то Српски кнез Стефан, пореклом из приморја, са којим овај Амир беше у неком даљњем сродству. Јер и овај Амир беше пореклом хришћанин, али је као дечак узет од Турака и постао јаничар. Глас о проналаску светих моштију Св. Стефана убрзо се пронесе на све стране, па стога овоме Амиру дођоше и неки српски монаси и замолише га да им преда ковчег са моштима Светог Стефана. Иако потурчењак, Амир указа част моштима хришћанина и сродника свога Стефана, те дозволи монасима да га узму са собом. Монаси узеше ковчег са моштима праведног кнеза Стефана и однеше га у манастир Пресвете Богородице звани Шишатовац, који се налази у Фрушкој Гори у Срему, где је Свети Стефан и пре живео. Чувши за све ово, благочестива супруга Стефанова Јелена, дође одмах из Немачке у манастир Шишатовац. Поклонивши се са сваком побожношћу моштима свога светог мужа, она се затим ту замонаши добивши монашко име Јелисавета. Удаљивши се недалеко од тога места, она провођаше свој живот у молитвама и подвизима, па се после три године мирно престави у Господу и доби наслеђе са светим супругом својим у вечном Царству Небеском. Њено свето тело такође би пренето у манастир Шишатовац и ту чесно погребено. Тело Светог Стефана почивало је у манастиру Шишатовцу и њему су долазили да се поклоне и помоле многи српски људи, међу њима и патријарх српски из Пећи Пајсије са митрополитом београдско-сремским Авесаломом (године 1631.). Том приликом је патријарх Пајсије написао кратко житије Св. Стефана. Службу пак написао му је монах Петроније у манастиру Хопову (1675. г.), на молбу јеромонаха Јефрема Шишатовчанина. У Стефановом пак крају, у селу Бечићу у Паштровићима, на црногорском приморју, подигнута је њему црква у прошлом веку и освећена 1875. године од стране которског епископа Герасима Петрановића. За време Другог светског рата, због насиља и безбоштва усташког, мошти Светог и праведног кнеза Стефана пренете су из манастира Шишатовца у Београд (14. априла 1942. године), и од тада се налазе у Саборној цркви у Београду. Свети ликови, то јест иконе Светог Стефана налазе се у манастиру Новом Хопову и Шишатовцу, а и у његовим Службама, штампаним у Србљаку (римничком и београдском). Св. Стефан Штиљановић (1498 — 1543), (У писмима се потписивао као Шкиљановић. [1] Симеон Пишчевић га у својој Историји српског народа наводи као Шкриљановић [2]) последњи је кнез паштровски, каштелан Врховачког града код Пожеге [3], добротвор и српски светитељ. Животопис Свети Стефан Штиљановић, 1753, рад Христофора Жефаворића Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Жена му је била Јелена Богдановић.[4] Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. Народна традиција приказује деспота Стефана Штиљановића као најузорнијег хришћанског владара и за њега везује многобројна племенита дела, као и јуначку борбу против Турака. Приликом борбе за угарски престо између краља Фердинанда и војводе Јована Запоље нашао се на страни Фердинандовој. Учествовао је у грађанском рату од Мохачке битке 1526. до 1541. године, када су Турци заузели Будим. Од Фердинанда је био добио имања у вировитичкој жупанији (1527),[5] као и град Валпово где је владао. Последњи податак о Стефану Штиљановићу потиче из 1540. године, када је био префект утврђеног града Валпова, након чега му се изгубио сваки траг. Претпоставља се да се, након што је град пао под Турке, повукао у Шиклош, где је и окончао свој живот.[5] Сматра се да је умро, највероватније, око 1543. године. Према предању и запису у „Повесном слову”, најпре је сахрањен на оближњем брду Ђунтир.[5] Већ 1545. године његове мошти налазиле су се у манастиру Шишатовцу у Срему. У доба турске владавине Сремом мошти имале су несумњиво велик значај и веровало се да имају посебну исцелитељску снагу.[6] Од СПЦ уврштен је у ред светитеља. У јесен, 17. октобра сваке године се помиње и слави његово име. Његове мошти почивају у ризници Саборне цркве у Београду од априла 1942. године, када су пренесене из манастира Шишатовац.[7] У манастиру Шишаштовац је постојао је култ св. Стефана Штиљановића.[8] У Панагирику манастира Шишатовац из 1545. године постоји један кратак запис који каже: „Ова света и божанствена књига која се зове Панагирик, манастира Шишатовца храма Рођења Пресвете Богородице, где нетљене мошти почивају светог и праведног и дивног Стефана Штиљановића, српског деспота“. Најупечатљивије предање о Стефану Штиљановићу забележено је у приповеци Скочидјевојка — Приповијест паштровска измаком петнаестог вијека, коју је забележио паштровски политичар и књижевник Стјепан Митров Љубиша у „Приповијестима црногорским и приморским”[9]: Стефан се родио и живео у Бечићима, на самој обали наспрам острва Св. Николе. Био је кнез и најбогатији међу Паштровићима. Рано је остао удовац. Помогао је манастире и саградио манастир Прасквицу и цркву Св. Николе код Бечића. Одлучивши да се одсели опростио се од ратачког игумана Серафима, поверивши му своју опоруку и жељу да сво имање подели манастиру Прасквици и Св. Николи у Паштровићима. Затим се на скупштини опростио од народа и отишао у Херцеговину, Хрватску, па у Срем. После њега Паштровићи више нису бирали кнеза, чувајући успомену на Стефана Штиљановића. retko knjiga nova omotnica neznatno taknuta