PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

SV 3 60030) Anatomija čoveka - abdomen i karlica , Mirjana Mijač , Vera Draganić , Vidosava Radonjić , Savremena administracija Beograd 2005 , Iz recenzije Knjiga Anatomija čoveka – abdomen i karlica daje potpunu sliku o materiji koju obrađuje. Pisana je jasnim stilom, a stručna anatomska terminologija usklađena je sa terminologijom koja se koristi u kliničkoj praksi. Ova knjiga predstavlja novinu, jer su na jednom mestu dati anatomski podaci (morfologija i topografija) dva dela trupa, abdomena i karlice, što olakšava studentima da savladaju sistematsku i topografsku anatomiju najvećeg dela telesne duplje, sa njenim zidovima i brojnim organima u abdominalnoj i karličnoj duplji... Prof. dr Aleksandar Ilić mek povez, format 16,5 x 25,5 cm , ilustrovano, latinica, 379 strana

Knjiga je odlicno ocuvana...

Skeletni sistem i zglobovi Misicni sistem Meke korice,dobro ocuvana,ilustracije crno bele. 97 strana M-41

ima pečate lekara inače je knjiga u vrlo dobrom stanju , 24 x 18 , 115 strana

M. S. Bošković: ANATOMIJA ČOVEKA : DESKRIPTIVNA I FUNKCIONALNA Tvrd povez, 30cm, 297strana, ilustrovano, izdavač: NAUČNA KMD - Beograd

dobro stanje , 24 x 18 , 180 strana

Autor - osoba Gaberc, Rudolf, 1923-2005 = Gaberc, Rudolf, 1923-2005 Naslov Plastična anatomija čoveka / Rudolf Gaberc ; [ilustracije Rudolf Gaberc i Miodrag Bajić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1985 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Univerzitet umetnosti, 1985 (Beograd : Srbija) Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Srpsko-latinski rečnik: str. 92-97. Predmetne odrednice Anatomija, plastična -- Na slikama Slikarstvo -- Anatomija, plastična -- Anatomija -- Anatomija čoveka Anatomija, plastična -- Na slikama Uvod Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. MG18

ima pečat lekara inače je knjiga u vrlo dobrom stanju , 24 x 18 , 300 strana

Anatomija čoveka za studente fakulteta sporta i fizičkog vasitanja Autor: Natalija Stefanović Izdavač: Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja, Univerzitet u Nišu Godina : 2012. Meke korice Latinica Broj strana: 238 str. Format 24 cm Stanje vrlo dobro Tiraž 250 primeraka Troškove slanja snosi kupac Lično preuzimanje moguće u centru Beograda K179G

Moskva

4 male naučne enciklopedije Anatomija životinja Anatomija čoveka Fizika Hemija Komplet

Milka Bogdanović - ANATOMIJA I FIZIOLOGIJA ČOVEKA Izdavač: Visoka zdravstvena škola strukovnih studija Povez: meki Godina izdanja: 2015 Broj stranica: 210 Crno-bele ilustracije Knjiga je odlično očuvana, čista i nepodvlačena - stanje možete videti na fotografijama. s

Atlas anatomii čeloveka III - Sinelnikov Atlas anatomije čoveka Peti tom - Nervni sistem Anatomski atlas Ruski

U ODLIČNOM STANJU Koreni zla (anatomija i fiziologija karmičkih stanja čoveka) - Temnjikov Genadij Jakovljevič Oblast: Psihologija Izdavač: Opis: Novi Sad 2002, meki povez, str. 165, ćirilica

Docent G. M. Pavlov, UDžBENIK ANATOMIJE I FIZIOLOGIJE ČOVEKA, drugo popravljeno izdanje, 299 crteža u tekstu i 3 u boji, Beograd, 1949. Originalni meki kartonski povez. Vrlo dobra očuvanost listova i korice, solidna očuvanost rikne (malo je zacepljena i pohabana). Jezik srpski, latinica, 304 str. Izdavač: „Medicinsko izdavačko preduzeće Medicinska knjiga“ Beograd. Štampa: „Ognjen Prica“ Zagreb. Na naslovnoj stranici odštampano: „Komitet za zaštitu narodnog zdravlja Vlade FNRJ“. Prevod sa ruskog: Jelisaveta Podkaminer.

Tvrd povez, dobro očuvana, veliki format Atlas ljudskog tela drugačiji od svih drugih knjiga o anatomiji. Uz tehnologiju uvećane stvarnosti izučavanje tela je mnogo razumljivije. Knjiga sadrži 3 dela. Prvi deo posvećen je opštoj anatomiji, koja se bavi skeletom čoveka, nervnim sistemom, krvotokom, mišićima i kožom. Drugi deo posvećen je posebnim delovima ljudske anatomije i treći deo se bavi trudnoćom i razvojem deteta. I5

Helen Fišer - Anatomija ljubavi: prirodna istorija parenja, braka i zašto lutamo Prvi put objavljena 1992. godine, `fascinantna` (Njujork tajms) Anatomija ljubavi Helen Fišer brzo je postala klasik. Od tada je Fišer sprovela pionirsko istraživanje mozga o požudi, romantičnoj ljubavi i vezanosti; prikupila je podatke o više od 80.000 ljudi kako bi objasnila zašto voliš onoga koga voliš; i prikupila informacije o više od 30.000 muškaraca i žena o seksu, vezivanju, prijateljima sa povlasticama i drugim trenutnim trendovima u udvaranju i braku. I ona predstavlja novu, naučno zasnovanu i optimističnu perspektivu odnosa u našem digitalnom dobu - ono što ona naziva `laganom ljubavlju`. Ovo je najsavremenije putovanje sile koje prati porodični život čoveka od svog porekla u Africi pre više od dvadeset miliona godina do internet stranica za sastanke i današnjih spavaćih soba. I ima sve: kopulatorni pogled i druge prirodne igre udvaranja; ko, kada, gde i zašto čini preljubu; ljubavne zavisnosti; njeno otkriće četiri široka hemijski zasnovana stila ličnosti i šta svaki od njih traži u romansi; najnoviji podaci o svetskim (biološki utemeljenim) obrascima razvoda; kako i zašto muškarci i žene misle drugačije; prava priča o ženama, muškarcima i moći; uspon i pad seksualnog dvostrukog standarda; i šta nam nauka o mozgu govori o tome kako napraviti i održati srećno partnerstvo. Dr Helen Fišer jedna je od najistaknutijih antropologa u Americi. Pre nego što je postala profesor istraživač na Univerzitetu Rutgers, bila je naučni saradnik u Američkom muzeju prirodne istorije u Njujorku. Dr Fišer je sprovela opsežno istraživanje o evoluciji, izražavanju i hemiji ljubavi. Njene dve najnovije knjige, Prvi pol i Zašto volimo, bile su na listi Njujork tajmsovih zapaženih knjiga. Odrasla je u Konetiketu, a živi u Njujorku.

Supruga. Ljubavnica. Politika. Moć. Laži. Sofi Vajthaus ima divan dom, dvoje sjajne dece i privlačnog, uspešnog muža. Drugim rečima, ima savršen život. Ali sve se menja one noći kada njen muž Džejms dođe kući i prizna da joj je bio neveran. Odjednom se njen uredan, uređen svet okreće naglavačke. Da li je ikada zaista poznavala čoveka za kojeg se udala? Ispostavlja se da je Džejmsovo priznanje samo vrh ledenog brega. Optužen je za užasan zločin. Ali istina je još šokantnija nego što bi iko mogao da zamisli. Da li je Džejms kriv ili je samo nevina žrtva zlokobnog plana? U ovoj napetoj priči o ljubavi, osveti i obmani niko nema čiste motive, ali su tajne nekih ljudi mnogo mračnije od drugih. I opasnije.

Деведесет година постојања, за појединца, представља сасвим солидан животни век. У том периоду, човек смирено очекује животно финале. У животу једне институције, започета десета деценија постојања и рада указује на квалитет, успешност у раду, јасну визију, али и обавезу планирања даљег развоја. Једина константа у ових девет деценија, када је у питању Психијатријска Болница у Горњој Топоници, је простор на коме се налази. Она је лоцирана на десетак километара од Ниша, на брежуљку моравске котлине. Болница је непосредно поред ,,Царског друма“ (Via Militaris)1, пре деведесет година,трасирала свој ,,Via Dolores“2. Данас, ова установа свој даљи развој и промене планира такође ту - поред раскршћа савременог аутопута који са Балкана води ка Европи. На том путу ка Еропи, неколико стотина метара након преласка наплатне рампе ,,Наис“ на аутопуту Е11, са десне стране пута, изнад Топоничке реке, може се видети вила Принца Ђорђа – симболички репрезент ове установе. У протеклих деведесет и више година, на хиљаде људи је дошло, прошло и/или остало на том простору. Историју ове установе чинили су људи који су у њој радили, доносили своје интелектуалне и људске капацитете, али и своје личне судбине. На овом простору нашло се пуно лекара, особља и радника, који су се трудили да поступају хумано и по медицинским принципима, који су важили у датом времену. Али историју психијатријске болнице, пре свега, чине и судбине пацијената које је животна река донела у ову Болницу. У деведесет година, обале ове реке, испратиле су многе приче о овој установи. На почетку приче о болници, морамо напоменути да она повезује две српске династије. Једна од њих је била власник имања на коме је саграђена ова установа, а припадник друге династије је ту као пацијент азилиран петнаест година. Причајући о овој болници,поменуће се и лекари, који су у својим коферима доносили студентске дане Сорбоне, Беча и Прага...или тужне избегличке судбине „белих“ Руса. Сви они су део свог живота провели у овом болничком кругу и уградили део себе у њен развој. Некима од њих је ово била последња станица, а неки су настављали даље и са стеченим топоничким искуством оснивали нове психијатријске болнице Србије и Балкана. Целу причу о овој болници немогуће је комплетно обухватити, јер она садржи и десетине хиљада судбина пацијената који су кроз њу прошли. Већина тих прича нису само „историје болести“, већ животне приче ранга античких трагедија. Болница је настајала у временима када је азилирање пацијената био готово кључни задатак оваквих установа. Терапијски приступи у психијатрији су се временом променили. У међувремену, издиференцирале су се различите специфичне области на које се психијатрија фокусира. I. Актуелни трендови указују на неопходност развоја „психијатрије у заједници“.Тежња данашње психијатрије је да пацијенти што мање времена проводе на психијатријским одељењима, из чега даље следи потреба за развојем ванболничких капацитета, дневних болница, психијатријских амбуланти са патронажним службама, састављеним од психолога, социјалних радника, медицинских техничара и психијатара (Центри за заштиту менталног здравља у заједници). Овакви стручни тимови пружају помоћ пацијентима, у њиховим домовима, трудећи се да боравак на болничким одељењима сведу на минимум, у ситуацијама у којима је то апсолутно неопходно. II. Данас се сврха боравка стално преиспитујеи у оквиру форензичке психијатрије. Фромулација „опасан по себе и друге“, посебно код пацијената који су извршили неко кривично дело,раније је представљала довољан разлог да многи пацијенти проведудеценије у психијатријским болницама. Код ових пацијената није довољно само дијагностиковати болест, већ им и обезбедити адекватно психијатријско лечење у психијатријској установи или ,,на слободи“ – амбулантно. III. Епидемијско повећање броја пацијената, који болују од болести зависности, изнуђује проналажење савремених приступа за третман и социјализацију. IV. Продужење животног века људи, доводи и до све чешће појаве старачке деменце која је, опет, у свери интересовања, лечења и бриге психијатрије. Повећање капацитета, али и побољшање услова за лечење и боравак ових пацијената, реално нас очекује у будућности. Ово су кључни правци и предстојећи изазови, које психијатрија већ сада препознаје и припрема се да, у перспективи, прихвата своје обавезе и трансформише се што функционалније. 120 стр.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U svijetu koji neprekidno bilježi porast nasilja u najrazličitijim oblicima, Erih From tretira ovaj problem na izuzetno pronicljiv način u jednoj od svojih najznačajnijih knjiga. From postavlja pitanje: Šta je to u ljudskoj prirodi što vodi čovjeka orgijama destrukcije i nasilja kojima je svjedočio prošli vijek? Oslanjajući se na istraživanja i dostignuća psihologije, antropologije i istorije, te, istovremeno, nudeći briljantnu analizu pojava poput Staljina, Hitlera i Himlera, From ukazuje kako naša nezainteresovanost da volimo otvara vrata suprotnoj emociji: mi želimo ili da potpuno kontrolišemo svoj život ili da ga uništimo. Erih From (nem. Erich Fromm; Frankfurt na Majni, 23. mart 1900 — Muralto, Tičino, 18. mart 1980) je nemački socijalni psiholog, psihoanalitičar i humanistički filozof. On je bio povezan sa onim što je danas poznato kao Frankfurtska škola kritičke teorije. Erih From je počeo da studira 1918. na univerzitetu u Frankfurtu na Majni. Tokom letnog semestra 1919. From je studirao na Hajdelberškom univerzitetu, gde je promenio smer studija sa prava na sociologiju kod Alfreda Vebera (brata Maksa Vebera), Karla Jaspersa i Hajnriha Rikerta. From je postao doktor filozofije 1922, a završio je svoju obuku u psihoanalitici 1930. na Psihoanalitičkom Institutu u Berlinu. Iste godine je otvorio kliniku i pridružio se Institutu za socijalna istraživanja u Frankfurtu. Nakon što su nacisti preuzeli vlast u Nemačkoj, From se preselio u Ženevu, a onda 1934. u Njujork i na univerzitetu Kolumbija. Nakon što je napustio Kolumbiju, pomogao je stvaranju njujorške filijale Vašingtonske škole psihijatrije 1943. i „Vilijam Alanson Vajt“ instituta za psihijatriju, psihoanalizu i psihologiju 1945. Kada se From preselio u Meksiko Siti 1950., postao je profesor na UNAM („Nacionalni Autonomni Univerzitet Meksika“) i osnovao psihoanalitički odel u medicinskoj školi. Poučavao je na UNAM-u do penzije 1965. U međuvremenu je, kao profesor, predavao psihologiju na državnom sveučilištu Mičigena od 1957. do 1961., a kao pomoćni profesor psihologije na odelu Umetnosti i nauke njujorškog univerziteta posle 1962. godine. From se preselio u Muralto, Švajcarska, 1974. i umro u svom domu 1980., pet dana pre svog osamdesetog rođendana. Sve vreme je imao svoju kliniku i izdavao seriju knjiga.

Broj strana:156 Pismo:Latinica Povez:Mek Format:14 x 21 Nastavak bestselera Grad bola! Novo ostvrarenje pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše. Kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad Greha Metija Kamberija, piščeva sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu - poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. `Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše. Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno - njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu - poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad Greha Metija Kamberija.` Jelena Dilber, `Nova poetika`

Nastavak romana Grad bola. Iz recenzije: „Ovo je roman koji pruža anatomiju bola napuštenog deteta oskrnavljene duše. Kada pisac napiše kvalitetnu autobiografiju, to može značiti da je imao dug život bogat događajima i vrednim uspomenama. A kada mlad čovek učini to isto, to može značiti samo jedno – njegova sećanja će svakom čitaocu ostati urezana duboko u srcu – poput njegovih ožiljaka koje mu je utisnula sudbina. Upravo tako ćete se osećati kada zatvorite poslednju stranicu knjige Grad Greha Metija Kamberija.“ Jelena Dilber, „Nova poetika“